|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
11 минута Онај ко је способан да осећа, зна да је могуће узивати чак и пре него што дотакне другу особу. Реч, погледи, све то садрзи тајну плеса. Онај ко посматра и открије особу о којој је одувек сањао, зна да се сексуална енергија испољава пре самог сексуалног односа. Највеће задовољство није у сексу, већ у страсти. Када је страст велика, секс долази да би довршио плес, али он никада није битан. Онај ко је заљубљен увек води љубав, чак и када то не ради. Када се тела сусретну, то је само преливање чаше. Могу остати заједно сатима, чак и данима. Могу започети плес једног дана, а завршити другог, или чак и не завршити, од толиког задовољства. То нема никакве везе са 11 минута. И најјача одлучност и воља овог света не могу спречити да љубав измени правила игре у једној секунди....
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:29, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Човек и његов идентитет Изгледа у први мах необично да класична психоанализа није познавала проблем идентитета. Тек је после 1930. године, Фројдов ученик Ото Фенихел указао да се појављује све већи број пацијената са неодређеним симптомима, код којих је очевидно да је у болесни психички процес увучено само њихово Ја. Значајни амерички психотерапеут Ерих Ериксон, у својој можда најбољој књизи Детињство и друштво, из 1950, (преведеној на дванаест језика), пише да је наше данашње бављење проблемом идентитета наступило онда када је овај идентитет постао проблематичан. Али шта је то уопште идентитет?
Иако се субјективан садржај нашег доживљавања стално мења, неко језгро наше личности које се тешко може описати, остаје увек исто и поред свих промена којима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро наше личности, коме су људи од памтивека давали разна имена, пружа нам чудну сигурност и извесност да наше Ја, или субјект, у широкој лепези осећања, опажања, слика и делања, практично у току целог живота остаје са собом идентично. Занимљиво је да је ово осећање идентитета утолико постојаније уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Као да су ове промене услов стабилности овог осећања. Упоредо са доживљавањем ове сталности, непроменљивости, човек би скоро рекао вечности трајања овог језгра у личности, и свет са свим својим променама, брзим или споријим, такође се доживљава као нешто у основи идентично себи.
Поставља се оправдано питање да ли је ово наше осећање идентитета, како себе као невидљивог субјекта, тако и света као објективне стварности, илузорно и у томе случају да ли оно испуњава неку одређену сврху у човекову животу. Зар се не мења све око нас непрестано, зар се не дешавају личне и светске катаклизме, зар нису у прошлости ишчезли читави континенти, зар човек, најзад, не умире?
Стања која тако темељно мењају стварност да субјект није више у стању да свет доживи идентично са оним кога је раније знао, савремени амерички психотерапеут немачког порекла Курт Ајслер назива мутацијама. Таква мутација дешава се на пример, у психопатолошком облику на почетку неких схизофрених психоза, затим у неким мистичким преображајима, и, најчешће, приликом смрти неке нарочито вољене особе. У свим набројаним случајевима, посебно у случају смрти вољеног бића, наше осећање идентитета озбиљно је угрожено и ми се морамо бранити како би се пољуљана равнотежа личности опет како треба успоставила. Ова равнотежа - останимо код доживљеног бола услед смрти блиског нам човека - успоставља се утолико брже и боље уколико је осећање идентитета у човека било учвршћено раније и темељније. Очевидно, дакле, да оно језгро у личности које јој даје осећање трајности и непрекидности, ако и јесте код свих присутно, није код свих подједнако снажно. У овоме случају прискачу човеку у помоћ разни други одбрамбени механизми, између осталих и неуротична симптоматологија и неуротична идеологија који покушавају, са више или мање успеха, да заобиђу, прескоче или ублаже осећање мутације које је увек за човека претеће, јер га избацује из сигурног и познатог корита дотадашњег егзистирања.
Ако се човек у односу на лична мутациона доживљавања која га угрожавају у његовом бићу брани успешно, или оним што је у њему најдубље, и вероватно филогенетски најстарије, (Јунг би рекао да је то архетип спасиоца у човеку, односно у његовом Јаству), или мање успешно, али још увек сврсисходно, механизмом порицања, личног одрицања, рационализирања, у најбољем случају сублимирања мутационог догађаја, упитајмо се како се човек понаша пред мутацијама историјских збивања које захтевају „преокретање свих вредности“.
Изгледа да је све теже у савременим условима живота, нарочито после преживљених револуција, али и пред претећим новим, да се осећање идентитета света у човеку, одржи усправним и стабилним. Све жешће доживљавање дисконтинуитета света и живота, сталан је извор претње и страха у човеку. Његове одбрамбене снаге које мирно можемо назвати конзервативним (и у позитивном и у негативном смислу те речи) теже да опет успоставе континуитет збивања не само на личном плану, већ и на друштвеном и историјском. Смрт је све мање за људе данас прелаз „са једних мајчиних груди на друге“ као што је то још била за Тагору и многе друге сасвим обичне људе. Страх од смрти порастао је данас тако да се против њега може човек успешно да бори само ако свом снагом захтева извесност да између прошлости и садашњости не постоји никаква провалија. Осећање да су прошлост и садашњост идентични обухвата собом несвесно убеђење да ће се овај идентитет протегнути и на будућност. Да би се Ја човеково заштитило од уништења и смрти, и на личном и на социјалном плану, оно императивно захтева да „све остане по старом“. Трагичан неспоразум избија у тренутку када се испостави да је то „старо“ за једне било добро и по њих пробитачно, док је за друге било крајње рђаво и штетно. И тако једни грчевито бране временски континуитет доживљеног, заборављајући да је човек и Прометеј (додуше и пали Луцифер), док други захтевају рушење сваког континуитета, заборављајући да човек није tabula rasa и „апсурдно биће осуђено на слободу“.
У основи свих великих револуционара света лежи не само Прометејева гордост, већ и Прометејева храброст да се активно супротставе Моири, богињи судбине, савременим Ајслеровим речником казано, да се супротставе неочекиваним, непризваним, стравичним мутацијама, од човека још увек неуправљене историје. Уместо што би људи пасивно примали мутације које доносе смрт у разним видовима, човек-револуционар, занео се врхунским заносом: да сам произведе мутације (овде нам се неминовно намеће асоцијација из подручја савремене генетике, у којој човек такође производи мутације).
Бије се велика битка у човеку и за човека. Очевидно је да уколико у човеку и човечанству слаби она врста идентитета који је, с једне стране, на негативно конзервативан начин одржавао животним менама већ озбиљно натрули континуитет прошлости, с друге стране је на позитиван начин потврђивао смисао човековог постојања и трајања, све су смелија и опаснија проналажења и делања човека која се крећу ван граница столећима посведоченог континуитета
Разапињан између духа потврђивања који би да одржи свој идентитет и идентитет света, негирајући смрт, и духа одрицања који, наизглед, прихватајући смрт тежи мутацији некадашњег идентитета, узносећи себе као јединог господара неба и земље, који је већ данас у стању да разори један свет и створи (?) . један нови - човек је на прекретници и у избору. Све слободнијем и личнијем избору. у Београду, 2008. год.
Владета Јеротић
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:30, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Зашто је људима тешко да воле? Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој они живе - каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива на тридесет шест праведника и да губитком само једног од њих патње света би постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није ли се овај број праведника у свету већ почео да смањује?
Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени када би чули да је само мали број људи заиста способан да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар нису пружили толико доказа своје љубави према родитељима, према својој деци, сиромашнијој родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар нису показали љубав према отаџбини онда када су је бранили?
Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним потенцијалима који из несвесне психе делују и у основи управљају људским поступцима у приличној су мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи створио и за коју је веровао да је може трајно да одржи. Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету када је већина људи уверена у исправност својих поступака, часност својих намера и искреност своје љубави?
Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у крајност па да љубав подижемо на недоступан престо, „чисте, идеалне, платонске љубави“, или да љубав сведемо на лепши израз за задовољавање основних нагонских потреба, или само на „маскирану себичност“, биће довољно да се послужимо речима управо једног врсног психоаналитичара какав је био Ото Фенихел: „О љубави се може говорити тек кад размишљање о објекту достигне толики степен да је властито задовољење немогућно ако се и објект не задовољи.“ Ако ове Фенихелове речи не схватимо дословно, онда смо на добром путу да стварно разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више изгледати као тренутак инспирације или случајна спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд.
Не улазећи у сложено порекло наше потребе за љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од других, већ и оне значајније, иако изведене и секундарне, да се љубав другима пружи (и то без свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити узвраћена или било на који начин и када „наплаћена“), желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега људи нису у стању да воле, или, као што смо то у наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај проблем осмотримо и са неких других, сигурно значајних и оправданих становишта.
1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или - на други начин речено - колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета. Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.
2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи једну исту особу или ствар. Није било мало примера у животу, нарочито у односима родитељ-деца или у љубавним односима, да се нека „велика љубав“ претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да је мржња преточена у љубав. Управо због ове превртљивости људске природе, која долази од иманентне присутности „доброг“ и „злог“ у човеку (коју је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано стекне велику несигурност с обзиром на однос према љубави.
Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.
3) „Љуби ближњег свога као самог себе“ - каже стара мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је обрнута. Познати француски писац Монтерлан с правом је писао: „Убеђен сам да је највећи непријатељ човеков у њему самом“. Зашто је то тако?
Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине, запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање прихватања себе многобројни су. Да поменемо само неке: разочарање које су једном приредили својим родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих саме; доживљено разочарање у идеализирану слику, физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи, другим речима, не воле себе зато што су се у животу показали онаквим какве себе нису замислили, или како их други нису замислили.
Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно. Ако је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као велика препрека и њему самом за односе са другим људима, посебно у односима других људи према њему. Познато нам је да овакав тип људи тешко може да заволи зато што су имали родитеље који су им поклањали претерано много пажње; зато што су доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи нису довољно волели или зато што су и сами имали нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих људи последица је недовољне индивидуације, немања прилике да се постане индивидуа. Треба овом приликом напоменути да у току „индивидуационог процеса“ постоји једна фаза када је себичност нормална појава, јер је појачано бављење собом и појачана наклоност према себи израз борбе за самосталност и независност, борба за своје Ја. Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.
4) Вештачки одељујући еротику од сексуалитета, због погрешне или претеране идентификације у детињству, најчешће са родитељима супротног пола, одрасли човек је у еротично-сексуалном расцепу, па или „воли“ партнера, при чему је у интимним односима импотентан, односно фригидан, или „не воли“ партнера, при чему је са њим сексуално успешан. Није тешко у оваквом расцепу препознати трагове неразрешеног Едиповог комплекса.
Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе непоменуте варијације теме „не моћи волети“ имају корен у грешкама васпитања у раном детињству. Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових грешака, које су изгледа неизбежне, „лепе“ за поједине црте људског карактера у којима има нешто од „примордијалне природе“, нечега што је урођено. На срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и ова изложена, живот често демантује и превазилази, иако се један добар део човечанства влада по њима. Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и - опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде. у Београду, 2008. год.
Владета Јеротић
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:32, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Сад смо сами - моја самоћа и ја `Бeлина папира каo пoстрojeнe шахoвскe фигурe прeд пoчeтак партиje. Каo нeизвeснoст oплoднje. Свe je мoгућe. И пoбeда и jалoвoст пацeрскoг пoтeза. Прoтивник самo трпи, каo тeниски зид. Jаjна ћeлиjа чeка. Каo папир. Са наjбoљим слoвoм ћe занeти. Каo кoмпjутeр. Пoзнатe инфoрмациje ћe исплjунути назад. Пoкушаj пoнoвo! Папир сe цeпа oд смeха твojoj нeмoћи. На свe ћe пристати. Бoлиш га дo крви, али ћути. И чeка. Чeка праву рeч....`'Сад смo сами - мojа самића и jа'. Пoнeкад у смираj дана, а чeшћe у свитањe, oсeтим нeку утeху. Таj oсeћаj да сам пoбeдиo joш jeдан дан, савладаo joш jeдну нoћ, пoразиo нeкo, ма и малo врeмe, бeз oбзира на сва искушeња и кризe кojима сам у тoм пeриoду биo излoжeн… чини да, скупљeн, шапатoм oхрабрим сeбe – мoгу jа oвo!ЗАДЊА ПОШТА – ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ
Да си пустио да те убију,
Ти би данас био жив,
И не бих ово писмо писао кријући,
Него дошао право код тебе,
У Алеју великана,
Твојом улицом,
Поред твог позоришта,
Са твог Трга,
Крај тебе бронзаног прошао,
И тако живом
Свећу ти запалио,
И испричао све
Што сад треба да прећутим
Овде је свануло,
Али се још није разданило,
По мраку тражим оно што си изгубио,
И све бих нашао,
Да ниси преживео
Кад си себе први пут убио
Пишем ти полако,крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата
Да си умео мало да закасниш,
За пола трептаја да је задрхтала рука,
Могло је од свега да не буде ништа,
Смрт је стигла на време а ти дошао први,
Зашто с тобом да игра валцер бола и крви
Дишеш ли дубоко,
Сврате ли звезде некад у твоје око,
Ниси ли можда птице у молитвама изгубио,
Или те онај из гроба поново осмехом убио
Пишем ти полако,крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата
О мени не брини,
Кажу да сам добро,
Помало пишем,
Диваним с тугом и Богом,
Жмурећи кројим облаке нове,
И стражарим,
Кад год се сакријеш
У моје снове
Ти си пуцао,
Као сламка лелуја сад твоја глава,
Кажи ми само: ко је убио:
Официр с ружом или Свети Сава?
Немаш се више чега плашити,
Страх је од тебе први побегао,
Ако ниси пуно мртав,
За срећним мало потрчи људима,
И нека суде – Свевишњи,време и судије,
Уме и месец да буде сив,
Да си пустио да те убију
Ти би данас био жив
Пишем ти полако,крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата... Горан Лазовић у среда, децембар 21. 2012. год.
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:40, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Можда те нико никада неће... Можда те нико никад неће овако тесно грлити, узнемирену и белу, овако пресно, шашаво, и сумануто и риђе. Можда ти нико никад неће овако у крвоток улити последњу нежност целу и не умети никад из тебе да изиђе. Можда никада више нећеш овако дивно трулити у обичном хотелу, пењући се само кад знаш да сиђеш.
Ти си најукуснија крв света коју сам упио хлебом мог мрког длакавог трбуха. Ти си со са отеклих усана које смо ољуштили очњацима и просули по мојим раменима и твојим дојкама. Ти си најбесконачније, најплавље небо крај мог руменог уха. Ти си најбесраминија девојка коју сам срео међу женама и најстидљивија жена коју сам срео међу девојкама…..
Можда никада нико није успео да те жели овако као ја ноћас: твоје руке беле као самоћа, твоја бедра са укусом платна и воћа, твој мало шапутави глас.
Са носом дечачки залепљеним уз окно вагона, нејасан самом себи као опроштајно писмо падавичара и чудно узнемирен топлином као размажен пас, путујем, ево, путујем да натрпам у главу неке неслућене пределе.
Да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ на свету. Да се вртим као лисше, звезде и птице. Да мало немам план. Да имитирам клавијатуре, лифтове и океан. Да заборавим руку на твоме струку и лице уз твоје лице….
Ово није исповест. Ово је горе него молитва!
Хиљаду пута од јутрос као некад те волим. Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам. Хиљаду пута од јутрос ја се поново плашим за тебе изгубљену у вртлогу географских карата, за тебе, подељену као плакат ко зна каквим људима.
Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли и колико су пред тобом сви други били голи? Она мера по којој знаш ко те отима и ко плаћа? Да ли сам још увек межу свим твојим животима онај комадић најплављег облака у грудима и најкрвавијег саћа?
Чика Мика
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:48, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Тишине Нећу да јој помогнем, нека се открије сама, то је и смисао ове игре у којој се успоставља наш однос.Помало сам надмоћан, јер видим да се не брани, али осећам да није случајно стала на мој пут: нешто ће се десити међу нама. Чини ми се да... то знамо и она и ја, тражимо се и чекамо. И увек све одгађамо, као у страху од решења. Овако је могућност, цветање, пространство жеље. Све је ту могуће, све је пред нама.А кад пређемо ту границу, наћи ћемо се на чврстом тлу тачно одређеног односа и обавеза којих се бојим. Само она и ја, у уском кавезу могуће али недовољне нежности, омеђени собом и осећањима која би се могла завити, или која бисмо показивали да не буде сасвим мучно.Само она и ја, без светла, без неомеђених ширина, које нас драже као могућност...И не знам шта је јаче, шта је важније, и зато се испитујемо и чекамо. Без икакве логике, дирнут сам што осећам да сам јој потребан и што ме гледа друкчије него икога другог, а баш тога се бојим. Жао би ми било да јој нанесем бол, а сигурно би тако било. Или врло вероватно. Ужасавају ме обавезе, могле би да буду мучне, а привлачи ме што их она нуди. То рађа надмоћност, која може да буде сурова, али и великодушна: цувам се и једног и другог... Меша Селимовић
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:35, izmenjena 2 puta
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:49, izmenjena 3 puta
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Избор партнера – случај или законитост Када се животна збивања посматрају површно, човек лако поверује да су она, као и његове сопствене акције, или дело чистог случаја или плод његове слободне одлуке. Међутим, када се појаве бројне препреке, па се оне још и понављају, често монотоном једноликошћу, настане пометња у главама људи и ускрсавају прва питања. Да ли ми се ове незгоде дешавају зато што је неки непријатељ, кога још не могу да препознам, умешао своје прсте, да ли је то воља неке мени непознате судбине или су то можда само природне последице неке мени до сада непознате унутрашње законитости? Нас ће овде занимати само ова последња претпоставка.
И до Фројдовог открића детерминисаности психичких збивања у човековом животу, психологија је познавала извесне законе до којих је могла доћи експерименталним путем. Открића психоанализе нису могла да се докажу на исти начин, али људи који су их проучавали и проверавали одмах су интуитивно осетили да је она открила неке опште законе који важе за све људе и за сва времена. У читавој науци, међутим, почело је да се дешава нешто парадоксално.
Када су на почетку нашег века новија истраживања атомских збивања све више откривала да њихови закони нису строго каузални и када се писало да се славна Лапласова тврдња о постојању једног потпуно детерминисаног универзума не може одржати, Фројд је рушио заблуде о слободној човековој вољи, и то са стране са које се напад најмање очекивао – психолошке. Човеково Ја у своме деловању најчешће није слободно, оно је зависно од несвесног живота који носи неке друге, у односу на свесни живот, старије, мењању слабо или никако подложне законитости. Тако је настала занимљива, конфликтна ситуација у мишљењу филозофа и психолога. Док се у детерминизам физичких збивања у природи, све више, открићима атомске физике, мешао и моменат индетерминизма, у психоаналитичкој концепцији о човеку све је више преовлађивало детерминистичко схватање о тзв. слободи човекове воље. Само је Карл Густав Јунг, од класичних аналитичара, покушао да се приближи неким индетерминистичким концепцијама савремене физике, претпоставком, до које је дошао пред крај свога живота, једног новог акаузалног принципа, принципа синхроности. Можда ће се филозофска мисао савремене психологије и психопатологије у будућности кретати баш овим путем, који је утро Јунг. Можда.
За сада, међутим, истраживања једног другог, значајног аналитичара, Леополда Сондија (L. Szondi) још су окренута открићима управо запрепашћујуће каузалности у готово свим одлучујућим актима у току човековог живота. Сонди је, наиме, тврдио, ослањајући се чак на генетику, да је све у човековом животу, од његовог избора позива, избора партнера до избора болести и чак смрти, више или мање детерминисано борбом наследних гена. Овде ћемо се задржати само на врло интересантном питању избора сексуалног партнера, брачног друга, у човековом животу, овога пута не осврћући се више на Сондија.
Већ су и лаици уочили да постоје изразито срећни и изразито несрећни избори партнера супротног пола. У првом случају људи употребљавају израз: они су се идеално нашли, претпостављајући интуитивно да је ту реч о неким допунама које нису само психичке већ су и физичке природе. Не можемо се задржавати на теоријама о међусобној допуни полова, које се заснивају првенствено на неким урођеним, конституционалним, дакле биолошким одликама. Подсећамо само на познату Вајнингерову теорију, по којој жена која у себи носи, на пример, три четвртине мушкости, тј. мушких особина, и то најпре у своме физичком бићу а онда и у психолошким манифестацијама, налази најидеалнију и сексуалну и психолошку допуну у неком мушкарцу који ће у себи носити три четвртине женствености, дакле женских особина, и обратно. Нас ће овде више интересовати проблем психолошких сличности и разлика међу половима, које производе међусобно привлачење, односно одбијање партнера.
Народне изреке (по којима се сличности траже, али и супротности привлаче) не пружају нам никакву значајну нити убедљиву полазну тачку, јер казују, површно и уопштено, нешто што свакодневно искуство пружа. И овде је Фројд отишао много дубље у истраживање комплексне проблематике избора партнера. По њему, свака особа тражи свога партнера по угледу на један од оних двају објеката из првог периода свога еротичног живота. Та два објекта за једну особу јесу она сама, а затим њен родитељ. Стога постоје два типа: тип наслањања, коме су више склони мушкарци и који траже у своме партнеру свога родитеља, и нарцистички тип, који своје љубавнике бирају према себи и у коју групу долазе они који су по својој конституцији перверзни, они који су хомосексуални и лепе жене. Такве жене воле саме себе и то оним истим интензитетом којима их воле мушкарци.
Осим Фројдовог мишљења, навешћемо још само теорију Винча (R. F. Winch). То је теорија комплементарне потребе у избору партнера, која се углавном односи само на здраве особе. По овој теорији, сваки човек у избору партнера тражи ону особу која му обећава највеће могуће задовољење његових потреба за допуњавањем сопствене личности. Ове особе, дакле, много су више комплементарне него сличне особи која их тражи.
У случајевима неуротичног развоја личности, у току формирања њене коначне структуре, како под утицајем негативних конституционалних фактора тако и под утицајем реметилачких фактора средине, у првом реду утицаја родитеља, долази до свих могућих погрешних комбинација у избору партнера Кад нека особа, на пример, промени неколико партнера, од којих је сваки окарактерисан изразито негативним и деструктивним цртама, онда многима постаје јасно да мазохистичка структура ове особе тражи управо онаквог партнера који ће да јој прибави задовољство мучећи је. Готово увек у питању су не савладани унутрашњи конфликти из раног дечјег доба, који су онда само пројицирани у псеудообјектним односима. Спољни свет служи тада само као арена на којој се инсценирају несвесни конфликти. Таквих и сличних комбинација има врло много.
Помоћ оваквим особама, уколико не дође до релативно ретког, спонтаног преображаја лоше распоређених делова мозаика личности под утицајем отрежњавајућег искуства реалности, могућа је само стрпљивим и дугим психотерапеутским лечењем. А тада је заиста могуће, суптилном анализом односа детета према родитељима, чак сасвим запостављајући конституцију и Сондијеву претпостављену борбу наследних гена, успешно реконструисати несвесну „идеју водиљу“ која је неког неуротичара одвела управо једном и одређеном избору партнера.
Не желимо ипак да запостављамо и активну улогу међусобног утицања и мењања и то како у позитивном тако и у негативном смеру, у току заједничког живота партнера (позитивног или негативног, већ према томе да ли код личности преовладавају претежно конструктивне, проспективне тенденције са свешћу о дефекту, или претежно деструктивне и самодеструктивне тенденције). Шансе за позитивним мењањем постоје готово увек тамо где су здраве снаге љубави и предавања јаче од снага које везују два човека због њихових дефеката.
Управо се у процени оваквих тенденција састоји она спасоносна, одлучујућа реч лекара у брачним саветовалиштима. Не проценити на време преовладавање садистичких и деструктивних тенденција код једног од партнера, упорним покушајем одржавања оваквог брака, значи ићи наруку овим тенденцијама и сигурном физичком и психичком уништењу другог партнера. Истој опасности подлеже лекар када одобри пребрзу једног одлуку једног партнера да брак треба што пре раскинути и онда када код обоје постоји још довољно простора за међусобно позитивно мењање.
Ето, и лекари и лаици још стоје пред једном загонетком човековог психичког живота. Ова загонетка је тек почела да се решава. Она је сложена и комплексна и зависи од много чинилаца, пре свега од психичког здравља или психичке неуравнотежености партнера. У првом случају загонетка постаје још тежа, у другом детерминизам у избору партнера свакако је јачи од слободе у избору. у Београду, 2007. год.
Владета Јеротић
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:51, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
О човековој потреби за сигурношћу и љубави Изгледа да се данас све мање сумња у једну психолошку тврдњу (коју је најубедљивије изнео Хари Саливен, један од виђених америчких психоаналитичара, припадник познате културалистичке школе) - да је најпреча човекова потреба у животу, његова потреба за сигурношћу. Рођен као најнемоћније, најнеотпорније и најслабије биће у читавој природи, остајући и касније, и поред снаге свога разума, блиставог ума и привидног владања природом, све до смрти само „трска која мисли“, људско биће вапије за сигурношћу од колевке па до гроба.
Природно је да једној таквој насушној потреби какву осећа одојче и мало дете до навршене треће године може да одговори само мајка или особа која замењује мајку. Од чврстине, односно успешности овог односа умногоме зависи каснији животни став детета и одраслог човека, његова животна оријентација, „идеја“, или, како би рекао Алфред Адлер, „животни стил“.
Занимљиво је како нас данас психологија, као некада биологија, изнова враћа на детерминистичке концепције о човеку и његовом понашању у животу, остављајући релативно мало простора за тзв. човекову слободну делатност, његову „слободну вољу“. Док су некадашње концепције о наслеђу остављале мало могућности за позитиван утицај околине на човеков развој, данашње научне тезе ослобађајући нас страха од превеликог утицаја наслеђа, уносе у нас нов страх тврдњама о пресудном утицају околине на каснији развој детета, и то утицају у току прве три године живота.
Међутим, и онда када се успешно одупремо крутим детерминистичким шемама о превасходном значају догађаја и доживљаја детета до краја треће године, није потребно да негирамо крупан значај првенствено афективног односа мајка-дете, односа у коме све оно што мајка није изговорила, већ је дете само свесно или несвесно замишљало или проживљавало, оставља много већи траг у детињој психи у поређењу с оним што мајка или дете једно другом кажу.
Малом детету је више него иком и икада касније потребна пажња, друштво, заштита. морално охрабривање и љубав. Претпоставка је да се љубав заправо рађа у оном раном животном добу када дете осети да је његова потреба за сигурношћу релативно задовољена, и то да ју је пре свега задовољила мајка која у то уноси своја непосредна и несебична осећања.
Управо је појам љубави постао камен спотицања међу бројним психоаналитичарима који су произашли из Фројдове школе. Да ли је љубав нека врста вешто маскираног нарцизма, сурогат сексуалног задовољства или нешто више од тога? Већ је Теодор Рајк (Т. Rеik), некадашњи Фројдов ученик, касније заступник тзв. неоаналитичке школе, критиковао Фројдову концепцију о љубави. Као што је познато, Фројд је мислио да је љубав нека врста сублимиране сексуалности и да је првобитан објекат љубави властита човекова личност. Рајк одриче такав став о тзв. примарном нарцизму, јер, мало дете не може да воли себе, пошто још не постоји као изолована индивидуа. „Оно је егоиста без ега“. Даље, Рајк сматра да док је сексуална потреба у човеку биолошка потреба, зависна од секреције жлезда са унутрашњим лучењем, локализована у гениталијама и другим ерогеним зонама, како би ослободила организам од физичке тензије, у својој основи безобјектна, љубав није никаква биолошка потреба, не постоји никаква жлезда која би јој одговарала, њена сврха није отклањање физичког притиска и незамислива је без објекта. Пошто милиони људских бића на нижем културном ступњу и данас не само што не знају за љубав (?) већ ни у речнику свога народа немају термин за један такав појам, Рајк закључује да љубав нема биолошког корена, према томе да она није урођена; с друге стране, парадоксално, све што је најбоље у човеку и све што стварно може да одржи чврстим људске односе, све што гарантује стварно осећање среће и унутрашњег мира, потиче од љубави и заснива се на љубави. Последњи циљ развоја како сваке индивидуе тако и друштва може да представља само она врста љубави која је спремна не више само на узимање и задовољавање физичке напетости већ и на радосно давање и предавање себе другоме.
Ако нам се понекад и учини да је Рајк склон вештачком, па и насилном одвајању љубави од сексуалног задовољства, преводећи прву у платонске сфере, сводећи другу само на биолошки аутоматизам, морамо признати да нас Фројдова упрошћена концепција о љубави још мање задовољава. Чини нам се да је ипак ближа стварности она врста размишљања о љубави Теодора Рајка, каткад, додуше, неодређена - када, на пример, он каже да је љубав тежња према идеалном - себе у другоме - него одређенија, а упрошћенија размишљања Фројда да је свака љубав само боље или лошије прикривена себичност.
Треба уопште бити врло опрезан према некритичком прихватању неких наизглед јасних простих и логичних концепција које се односе на дубока питања живота, о којима људи интензивно размишљају већ хиљадама година, а које управо у нашем добу милиони људи узимају као коначне и дозреле мудрости после којих више нема шта да се размишља или сумња.
Видели смо већ да мало дете које још није дошло до свога Ја не може себе у правом смислу ни да воли. Оно још толико зависи од количине и квалитета љубави које добија од мајке да та симбиотичка веза за извесно дуже време не дозвољава оштрије разграничење дубље наклоности коју дете осећа према мајци и према себи самом. Али ни љубав према себи није оно што замишљамо. Доста је распрострањена заблуда да сваки човек воли самога себе више од свега на свету. Пре свега, ниједан егоиста (иако то звучи парадоксално) у суштини не воли себе. Бројни видови оштећења која људи несвесно наносе себи, почевши од неуротичне патње, преко најразноврснијих облика физичког самоозлеђивања, па до развијања психосоматских обољења која су производ пре свега неусклађености човековог емотивног живота, ову тезу довољно поткрепљују. Оно што човек стварно воли у себи и код другога није његово биолошко биће, са својом принудом понављања аутоматизма физиолошких потреба, већ је то његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства.
Карен Хорнај се успешно бавила изучавањем оних људи који су постали тешки неуротичари због прецењивања, изопачавања и „разроке“ заљубљености у свој Его-идеал. Мање је у њеним књигама било речи о свим оним достигнућима у историји људског рода, пре свега у области филозофије, религије и уметности, управо захваљујући фасцинирајућој загледаности у свој идеални Его.
Већ одавно знамо да свака људска особина има две стране. Уколико је нека од ових особина драгоценија, ређа или скупља, утолико је и разлика између њене светле и тамне стране упадљивија и јача, па су и скретања према тамној страни чешћа и опаснија (у медицини озледе коре великог мозга, а у етици повреде моралних осећања и љубави!). Можда је Спиноза ово најбоље изразио у Етици речима: „И заиста, мора бити тешко оно што се тако ретко налази. Јер како би могло бити да га скоро сви занемарују кад би спасење било при руци, и кад би, без много труда, могло да се нађе. Али све узвишено исто је тако тешко као што је ретко.“ Зар се ове Спинозине речи не би могле применити на љубав? у Београду, 2007. год.
Владета Јеротић
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:53, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 45 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
