Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 10:12


Autoru Poruka
Вучица
Post  Tema posta: Раскршће  |  Poslato: 13 Okt 2012, 18:51
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Slika




***
Нежно на мој длан спусти сан,
с очију скини маглу,
на усне кључеве бескрајних вртова утисни
да жиг - печат Тебе има
за све будуће и прошле
Научи ме како се ћути име твоје,
како се ћути осмех твој,
покажи ми тишину што ко крик излеће из себе,
да научим да ћутим и имам тебе!



© 2012 by wucicca


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 20:50, izmenjena 3 puta


Vrh
klara
Post  Tema posta: Re: Раскршће  |  Poslato: 13 Okt 2012, 21:16
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 28 Sep 2012, 11:50
Postovi: 796

OffLine
Dobrodosla draga Sanjalice.
Ulepsaj nam blogove tvojim divnim pesmama, energijom i toplinom kojom zracis.

Slika

_________________
Slika


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Раскршће  |  Poslato: 13 Okt 2012, 21:28
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Хвала мила моја [srce.gif]


Vrh
Ameno
Post  Tema posta: Re: Сновиђење Уне  |  Poslato: 15 Okt 2012, 01:45
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 04 Jun 2012, 23:55
Postovi: 4606

OffLine
Dobro dosla [pozzz.gif]
Zelim ti prijatan boravak i dosta lepih pesama...

Slika

_________________
Slika


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Сновиђење  |  Poslato: 06 Dec 2012, 22:12
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Пренатална психологија - стварност или фантазија





Када је швајцарски психолог Густав Грабер 1971. године основао у Берну „Интернационално друштво за изучавање пренаталне психологије“ и часопис „Психолог“, било је доста подсмешљивих, у сваком случају највише сумњичавих одзива у стручној јавности психолога, психоаналитичара и психијатара. После петнаест година брижљивог и стрпљивог скупљања искустава и више пута провераваних података које су пружали гинеколози и акушери, педијатри и психотерапеути, однос према овој, још увек спорној грани психологије ипак се променио. Неке чињенице које ћемо изложити, а које потичу из све разноврсније литературе присталица пренаталне психологије, морале би се озбиљно схватити; друго је питање какве закључке можемо извлачити из њих.

Пођимо најпре, од неколико, чини се, неспорних чињеница. Дете може да чује још пре рођења, што је утврђено експериментима још двадесетих година овог века.. Ако дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику (Јехуди Мењухин је у шали говорио да је музику у себе унео још пре мајчиног млека, пренаталним условљавањем), утолико пре мора да реагује на унутрашње, пре свега на Мајчине срчане ударе. Њујоршки психолог Ли Салк снимио је срчане откуцаје мајке, а онда их је пуштао новорођеном детету које плаче. Врло брзо дете би се умирило, а често и заспало. Неке мајке инстинктивно стављају своје дете које плаче или је због нечег узнемирено на леву страну, поред срца, што скоро по правилу доводи дете до смирења. Према салцбуршком психологу Валтеру Симону, двосложне речи којим дете зове маму и тату у целом свету, у своме примитивном говорном ритму подражавају мајчине срчане ударе.

Експерименти других истраживача, махом педијатара и акушера, успели су да докажу да дете у мајчиној утроби реагује осим на звуке, још и на светлост, укус и мирис.

Енглески психијатар Роналд Ленг (код нас познат књигом Подељено Ја - политика доживљаја) уверен је у чудесну моћ наших ћелија које су у стању, према његовом уверењу, да још пре развоја специфичног неуралног ћелијског ткива апсорбују и нагомилају сва искуства ембриона са његовом животном средином, у ствари са мајком.

Можемо, дакле, опрезно да претпоставимо да још нерођено дете започиње за време свог ембрионалног живота са скупљањем и гомилањем (да ли би то значило, касније, после рођења и у току живота, и репродуковањем?) разноврсних чулних утисака који му долазе преко мајке и од свега онога чему је она изложена, у позитивном и негативном смислу, што би требало да значи да је душевни живот још нерођеног детета кроз интенционалност и комуникацију, који су несумњиво душевни квалитети, присутан сигурно рано после зачећа. Ово се може показати и на ултразвучној слици. Постоје, даље, електроенцефалографски докази да дете већ после неколико месеци ембрионалног живота почиње да сања. Шта би беба у мајчиној утроби могла да сања? Зар не изгледа најприродније оно што и сама мајка преживљава лепо и ружно у току трудноће?

Ако мајка има огроман значај за физички и психички развој детета у току трудноће, а сви до сада прикупљени подаци говоре томе у прилог, како треба процењивати значај душевног и телесног стања мајке док је у трудноћи?

Статистички подаци из СР Немачке показују да је 1973. године од десет хиљада у браку зачете деце 217 умрло релативно брзо после рођења, док тај број у ванбрачним односима износи 366. Поред бројних других разлога који објашњавају ову приметну разлику, никако није за потцењивање негативан став мајке према нежељеној трудноћи (само у 13% случајева дете је било у ванбрачним односима жељено).

Бројна истраживања свуда у свету (такође и код нас, у Нишу и Шибенику) недвосмислено потврђују давнашњу слутњу да ће ток трудноће, сам акт порођаја, као и здравствено стање детета неколико месеци после порођаја, умногоме зависити од тога да ли је мајка желела дете, да ли је била у добрим емотивним односима са партнером (да ли је у браку или није), да ли је у повољној или неповољној материјалној ситуацији итд. Несигурност, незадовољство и нарочито страх мајке неповољно утичу на ток трудноће (број спонтаних побачаја је у порасту), доводе до превременог порођаја или до разних компликација за време порођаја, све као последица поремећаја у функцији хипоталамуса (део мозга у којем су центри вегетативног живчаног система), хипофизе и других жлезда са унутрашњим лучењем.

Већ нормалан порођај представља за мајку, а нарочито за дете велико оптерећење. Иако је у психоаналитичкој литератури, а и ван ње, прецењено „рајско“ стање детета док је у мајчиној утроби, ипак, из релативно сигурне заштите која траје девет месеци, у средини „влажној, тамној и топлој“, дете се одједном нађе у сасвим новој средини која је „сува, светла и хладна“, на коју се човек прилагођава, а често никад не прилагоди у току целог живота. Већ је Сигмунд Фројд, који иначе није веровао у душевни живот ембриона, приметио: „Порођајни акт је први доживљај страха и самим тим врело и праузор афекта страха“, а његов ученик Ото Ранк тврдио је да је рођење трауматско догађање од кога се човек никад сасвим не опорави и да јаки страхови код неких људи у току живота потичу добрим делом од првобитног страха при рођењу.

Немачки савремени психотерапеут Фридрих Крузе две распрострањене форме страха, агорафобију (срах од улажења у широке просторе) и клаустрофобију (страх од борављења у затвореним и уским просторима), доводи у везу са трауматским доживљајима при рођењу. Анализирајући преко хиљаду снова анксиозних неуротичара и проверавајући податке из историје болести пацијента, Крузе је закључио да је један, не занемарљив број агорафобичара рођен пре времена. Ови неуротичари, према Крузеовом искуству, боје се напуштања заштићених простора, пате од јаких страхова одвајања (сепарациони страх) и радо се повлаче у сигурне, замрачене и ограђене просторе. Клаустрофобичари, међутим, треба да су, према Крузеу, остали дуже у мајчиној утроби, порођај им је био тежак, до кисеоника су једва долазили, а и храњење одмах после порођаја није било редовно. У каснијем животу овакви људи показивали су страх од затворених просторија, нарочито лифта, железнице, авиона, аутомобила, као и затворених, малих соба.

Сложили се или не са оваквим Крузеовим искуством у раду са великим бројем болесно уплашених људи, близак нам је закључак из његове студије о проблемима пренаталне психологије који гласи: „Душевни живот нерођеног детета је још увек бела мрља на карти развојне психологије, свакако изазов да пратимо свет човековог доживљаја и искуства уназад све до његовог порекла, како бисмо стекли увид у последње и најдубље корене нормалног и патолошког социјалног понашања човека“.

Ако сазревање човека треба да значи пре свега пораст одговорности, онда треба претпоставити да ће нова знања и искуства која нам пружа пренатална психологија појачати одговорност сваког појединца пред тајном и лепотом рађања. Јер ако је претпоставка пренаталне психологије тачна да је развој и ток једног људског живота, у нормалном или патолошком правцу, једним делом зависан од тока трудноће мајке, акта порођаја и првих искустава после порођаја, онда и наш однос према душевном животу човека, од кога ће зависити великим делом и развој нашег телесног здравља, али и социјалних односа, мора бити постављен са више озбиљности, дубине и одговорности него до сада. Тек на тај начин одувек занемаривана превентивна медицина и психологија могу доћи до свог благовременог дејства.


у Београду, 2008. год.
Владета Јеротић


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:06, izmenjena 2 puta


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Сновиђење  |  Poslato: 08 Dec 2012, 16:12
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
TOMORROW...COMES...GOES...



Slika



Tomorrow comes,tomorrow goes... I'm still waiting on my toys,holding every breath,not thinking twice..Time goes so slow,it never flies...? I'm just waiting to hold you again..!! I pray it will happen,but i don't know when..? you're so far away from me.. I hear your voice in my head,but your face i can't see...? I'm holding on with all that I've got,my body's growing weak.. but my heart is not..!! I cry myself to sleep wondering where you are..? I wonder if you're wondering about me,looking at the same bright star,heaven knows we are meant to be....!! No one else will ever complet me.. You are my heart,my soul,and everything in between. I know,i can't see the future,but i wish this could be seen..? I would look to see our children would grow.. and how we look when we are old,moving so slow.. I would laugh at how in LOVE" we still are..? I cry inside,my hole,world starts to slip,i know,will be OK..? One more day without you,what's another day? I will still wait,i know you'll come back..


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:26, izmenjena 2 puta


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Сновиђење  |  Poslato: 08 Dec 2012, 16:28
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Умор и неуроза




Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.

Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?

Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има „право“ да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи „луксуз“ да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене „атмосферског притиска“. Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке „подмукле болести“ и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.

Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности. Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није „преосетљива“ (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком -неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.

Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује „прашњаве ствари“ у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.

Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала: Неуроза и развој личности (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе. На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.


у Београду, 2008. год.
Владета Јеротић


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:08, izmenjena 2 puta


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Сновиђење  |  Poslato: 08 Dec 2012, 16:40
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Стварни узроци неуроза



Размишљајући о честим питањима и здравих и болесних: који су управо стварни узроци менталних поремећаја, набрајајући различите узроке, тежили смо да, по могућству, сведемо ако не све, а оно већину оваквих поремећаја на један могући узрок. Мада је сам по себи овакав покушај смешан, јер ако се за туберкулозу, на пример, заиста може речи да је узрочник Кохов бацил, како би се нешто слично могло тврдити за толики број различитих душевних поремећаја! Ипак, с обзиром на закон каузалитета, који се успешно могао применити и код таквих поремећаја, дошли смо до једне претпоставке, која уосталом није непозната савременим психијатрима, при којој нам је више помагала Адлерова него Фројдова психологија.

Пратећи развој различитих неуротичних, па и психотичних поремећаја, пажљив психијатар може да открије једну идеју водиљу, једну прилично повезану и логичну нит, која је своје корене готово увек имала у детињству. Шта се то дешавало у детињству будућих психијатријских пацијената што је тако моћно деловало на погрешан каснији развој, а који се тако мучно и споро могао исправити, некад процесом самоизлечења уз помоћ промењених животних услова, или процесом медицинске терапије? Готово увек се могло констатовати да је оваквим пацијентима недостајало у детињству осећање сигурности и заштите.

Већ је давно речено да је дете најнемоћније биће у природи. Да би што ближе означио сву слабост новорођеног детета, огромну зависност од афективног живота родитеља, њиховог интереса, страха, равнодушности - значајни швајцарски биолог А. Портман назвао је први период после рођења екстраутериним ембрионалним добом. У животињском свету овај период беспомоћности траје релативно кратко и све радње животињског пара родитеља, или само једног од њих, управљене су ка што бржем и успешнијем оспособљавању нејаког младунчета за самосталан живот.

Када се ова самосталност једном постигне, родитељи су испунили свој задатак и младунче одлази, милом или силом. У људским заједницама такав процес још постоји само код тзв. примитивних народа (и то не свих) или у сиромашнијим слојевима становништва са бројном децом. Карактеристично је при томе да се код оваквих народа и у оваквом слоју становништва ређе виђају душевни поремећаји у развоју, о којима мислимо да говоримо.
Услови развоја

Код свих народа који настањују цивилизоване земље, све до оних у високоцивилизованим и културним друштвима, свеједно да ли је тренутно реч о друштвима са строгом патријархалном структуром породице или оном, у најновије време, прелазног типа, за које још не знамо чему ће одвести - развој детета протиче под знатно друкчијим условима, који не само што не јачају осећање сигурности и самосталности код детета већ га, напротив, коче и ометају. Није при том битно да ли је реч о класичном типу породице са строгим, патријархалним оцем и слабом, потчињеном мајком, или о родитељима који, презаузети својим бригама и спољном ангажованошћу, препуштају васпитање деце неком другом одгајивачу или просто улици.

У оба случаја оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине. Не заборавимо при том Адлерову тврдњу да свако дете не само што осећа своју инфериорност него је оно стварно и инфериорно у односу на свет одраслих који га окружује. Није чак битно да ли је неко дете физички дефектно или ружно, јер имамо низ примера да оваква деца и касније одрасли људи, правилним одгојем који је детету пружио материјала за самопотврђивање и признавање његове личности, уопште не пате од неког осећања инфериорности.

Обратно: доста је деце обдарене и интелигенцијом и физичким изгледом која због погрешног одгоја врло много пате од недостатка поверења у себе, плашљивости и стидљивости.
Сигурност и значај

Сада смо се већ приближили настанку неуроза. Неуротичар је човек који је у развоју свога осећајног живота спречен оштећењима која је доживео поступцима хладних, незаинтересованих, потцењивачких, у основи несигурних и неуротичних родитеља, или оних који замењују родитеље. Наравно, не само оваквих родитеља. Потреба човека да се осећа сигуран и значајан јача је и од сексуалног нагона. Ако је ова потреба рано фрустрирана, неће бити ништа чудновато ако се и сексуални нагон погрешно развије.

Развој оваквог детета, неумитном логиком свирепих збивања у његовој околини, за које родитељи често и нису криви, јер су и сами болесни, опредељен је, како Адлер каже, једним фиктивним циљем, чија је осовина неутољива потреба за признањем и важењем. Није при том битно да ли ће се овакав неуротичар развијати зачаурен у свој свет фантазија, дневних сањарења, удаљен од стварног живота страхом од понављања доживљених траума у детињству или ће покушати неумереном и увек лоше усмереном агресијом да се ослободи овог неподношљивог осећања несигурности и слабости.

Битно је у овоме неуротичном развоју то што је такав субјект увек окренут прошлости, уместо садашњости, јер су његове неиспуњене жеље за признавањем у прошлости, а не у садашњости. Увид у апсолутну немогућност да се прошлост поново доживи њему готово увек недостаје. Друга карактеристика неуротичара произлази из прве.
Слобода да човек буде свој

Услов за развој самосталне и зреле личности је у доживљеном и проживљеном осећању сигурности и признања у детињству. Ако тога није било, неуротичар ће непрестано касније тежити да добије признање од спољњег света, а не од самог себе.

Веће несреће за личност човека нема. Ако се неко непрестано труди да задобије милост и признање своје околине (овде, наравно, није реч о потреби нормалног човека за признањем своје стварне вредности), немајући поверење у самог себе, сви су услови да се развије у ропску и несамосталну личност од које ни друштво не може имати никакве користи.

Ако бисмо се на крају упитали за социолошке узроке пораста неуроза у савременом свету, онда свакако долазимо до проблема структуре друштва које формира и породицу од које зависи развој појединца у њој. Тоталитарни режими, с једне стране, којима и није циљ развијање самосталних личности, и анархична демократија, с друге, у којима беспоштедна конкурентска борба повећава страх и несигурност - плодно су земљиште на коме успева неуроза.

Само таква заједница и друштво који, по Фромовим речима, пружају појединцу најбоље шансе за развијање свих његових могућности, превазићи ће већ постигнуту човекову „слободу од“ отварајући перспективе „слободи за“ тј. слободи да човек буде свој, да буде продуктиван и потпуно пробуђен.


у Београду, 2008. год.
Владета Јеротић


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:11, izmenjena 3 puta


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Сновиђење  |  Poslato: 08 Dec 2012, 16:49
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Јабуков цвијет





Сњегови постају све дубљи и црњи као гријеси

У животу који се ближи своме крају



Хоћемо ли још увијек имати очи

Када јабука у врту пусти први бијели цвијет.


Мак Диздар


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:14, izmenjena 2 puta


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Сновиђење  |  Poslato: 08 Dec 2012, 17:03
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Сретење



Брод ти тоне испред луке

још из воде вире руке.
Мериш живот свој на сате
и то хоће да ти скрате.
Сати пролазе,
ко дим кроз ветар лете
па се разбију у дане.


Осмех чудан, очи луде,
ваздух мирише на људе.
Они тужно троше дане,
време никако да стане.
Дани пролазе,
ко лист по води плове
док не потону у сећање.


Крај је зимског сна
и јава почиње.


Нит се будиш, нити спаваш,
плашиш се.
Крај је зимског сна,
а јава не обећава.


Као да цео свет спава.


Испод тебе гола стена
али твоје сенке нема.
Све је јасно као дан
а дан је уморан и тмуран,
јер је исто ко и јуче,
само година је променила име.


Пробиј закључана врата,
скини окове са врата,
схвати то ко испит вере
и окрени пропелере,
барем пробај,
стварно немаш шта да изгубиш
на ивици, док клизиш.
Крај је зимског сна...


Никола Врањковић


Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 19:22, izmenjena samo jedanput


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 35 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker