|
Autoru |
Poruka |
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
FELJTON! OVAKO JE GOVORIO BATA: Sloba nije moj idol - Zbog Mire je propao i završio u Hagu!
Ne može meni Slobodan Milošević da bude idol. Ja nisam došao kao golja u Socijalističku partiju. Nisam dozvoljavao da mi se Mira ni na koji način meša u život, pričao je Velimir Bata Živojinović
Prvi put na našem tržištu pojavila se uzbudljiva i originalna biografija najpoznatijeg jugoslovenskog glumca Velimira Bate Živojinovića "Bata - još ovaj put". Informer u saradnji sa izdavačkom kućom "Vukotić medija" prenosi najaznimljivije delove iz ove knjige. Vladao je mit da su Bata i Slobodan Milošević prijatelji, da su nerazdvojni. - Nisam se družio sa Slobodanom. Nismo se čak ni poznavali pre izbora i praktično smo se upoznali na plakatu. Slike su nam bile jedna pored druge - razbija Bata jednu od zabluda.
MIRA SVE RASTURILA
Mira je htela da vodi našu stranku, a svoju je upropastila. Htela je da izigrava čuvara porodice, a svoju je rasturila Bata Živojinović
Zvanično su se upoznali na prijemu poslanika SPS. Kasnije je, priseća se Bata, kontaktirao s njim zbog problema na koje je nailazio u radu Odbora za žalbe i pritužbe građana... - Nije on meni nikada bio idol. Ni Tito mi nije bio idol - izričit je slavni glumac. Ima li, onda, idola? - Moj idol je bio Bondarčuk, sjajan glumac, sjajan reditelj, čovek koji je jedini na svetu dobio orden Lenjina, koji je jači u istočnom bloku od Oskara, a onda je dobio i Oskara. Ne može meni Slobodan Milošević da bude idol. Ja nisam došao kao golja u Socijalističku partiju. Došao sam zbog ideja i zbog programa. Verovao sam da će nam biti leba sa Miloševićem. Ne sa Koštunicom, Šešeljem ili Vukom... Nije verovao u nas Bata kaže i da nije želeo da se konfrontira sa Miloševićem u izbornoj kampanji. - On, izgleda, nije bio svestan da ga iz Haga može izvući samo SPS, ako se ponovo vrati na vlast. Želeo sam da ga ponovo na Šestom kongresu, predložimo za predsednika...
Udario sam Tita i krao mu cigarete
Bata priznaje da mu je Josip Broz Tito poklanjao "neke stvarčice", ali i dodaje da je više krao nego što je dobijao od predsednika!?! - Uzimao sam mu sve što je bilo na stolu. Na primer, na stolu stoji kutija holandskih cigara "henri treći". Tito izvadi jednu. Poslužim se i ja, ali uzmem i kutiju, pa u džep. Tako i sa upaljačima. Zapali on, zapalim ja, pa u džep. On, naravno, sve vidi. Ništa ne govori. Samo mahne rukom, a posluga donese nove cigare i novi upaljač. Posle mu čauši kažu: - Onaj vam Bata krade cigare! - Ako, ako, on može! - smirivao ih je Tito....
Jednom se Tito opasno naljutio na Batu.
- Sedimo kod njega jedna mlada dama i ja. Ona se obukla, onako, kao za predsednika. Ćaskamo tako, i posle nekog vremena, "upeca" se on na njenu garderobu i držanje. Krenu rukom u zabranjenu zonu. Ja mu skrenem pažnju na ponašanje, opomenem ga tiho da je to nepristojno. Kažem mu, malo kroz šalu, malo kroz zbilju: "Sram vas bilo!", i udarim ga po ruci. "Ćuti, mali! I idi napolje!", izbacio me je Tito napolje. Pa, nisam mogao da kažem "ne" čoveku koji je Staljinu rekao "ne". Tito je bio laf! - nedvosmislen je Bata. Miloševićem je tada, objašnjava Bata, manipulisalo "neko udruženje čudnih ljudi". Oni nisu želeli uspeh Šešelja, već Batin neuspeh. Išli su po Srbiji i nagovarali članstvo da ne glasa za svog kandidata. - Nismo mogli da znamo šta Milošević stvarno misli, jer je sve išlo preko nekih "pokvarenih telefona" i iz druge ruke. A da li je verovao u nas, lako sam se uverio. Čim je podržao kandidata druge partije - sve mi je bilo jasno. E sad, ne može moju porodicu da vodi kroz život i kroz partiju neko koga volim, a on mene jednostavno ignoriše!
Naljutio sam Miru
Nije bio prijatelj ni sa Mirom Marković. Nije znao o čemu je ona sve mogla da odlučuje. - Mira je osoba koja je, da tako kažem, nekim bajkama promenila sadržaj. Ona je Crvenkapa koja je pojela vuka. To je očigledno. U toj kampanji za predsednika jedanput sam, citirajući ranije izjave Šešelja, mog rivala, rekao: "Slobodan i Mira će završiti kao Čaušesku i Elena!" To je, izgleda, posebno naljutilo Miru. Poštovao je Miloševićev generalni stav prema politici. Zbog njega je, priznaje, i ušao u SPS. - Nisam dozvoljavao da mi se Mira ni na koji način meša u život. Htela je da vodi našu stranku, a svoju je upropastila. Htela je da izigrava čuvara porodice, a svoju je rasturila. Izbori su, na kraju, zbog nje izgubljeni i Sloba je zbog nje završio u Hagu. Savetovala ga je da menja Ustav i prilagođava ga sebi, iako su svi znali da je pogrešno. On je propao zbog njenih loših procena i saveta - nema dvoumljenja ni okolišanja kod velikog glumca.
SLOBU SU UBILI
Nikad nisam poverovao da je umro prirodnom smrću. Znao sam da je bio bolestan i da su ga idioti sklonili sa ovog sveta Bata Živojinović
Hag bi i mene priveo
Bata se priseća i vremena kada je Miloševiću suđeno u Haškom tribunalu. - Miloševiću sam želeo od srca da što pre izađe iz Haga i da se više ne bavi politikom i Hagom uopšte! Taj Hag je neozbiljan sud. Oni bi i mene sigurno priveli i saslušavali kada bi neko protiv mene podneo prijavu i sve to dokumentovao scenama iz mojih ratnih filmova. Neumesno je porediti Tita i SlobuNovinari su od Bate često tražili da poredi Tita i Miloševića. - Uvek sam se čudio tome. Jedan je bio stariji od mene, drugi mlađi. Dakle, nisam rastao ni sa jednim. I mislim da bi poređenja bila neumesna. Želeo je da Sloba mirno doživi starost sa svojom porodicom. Dogodilo se drugačije. - Nikad nisam poverovao da je umro prirodnom smrću. Znao sam da je bio bolestan i da su ga idioti sklonili sa ovog sveta. Eto koliko smo mi mali i nejaki. Kidnapuju nam predsednika i vremenom ga truju i ubijaju! informer
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Mira Stupica, glumica 20.veka (1): Od čatrlja do carskih dvora
Najređi su umetnici koji veličinu i slavu još za života dovedu u idealnu ravnotežu. Mira je upravo to znala, za šta je trebalo imati (ne samo) umetničkog dara, već i ono malo "soli" u glavi
Mira Stupica
MOJ život je kao voz. Sastavljen od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno različitim sadržajem, ali svi zajedno čine kompoziciju mog života. Sad sam na kraju poslednjeg vagona, a i stanica je blizu - zapisala je u svojoj autobiografskoj knjizi "Šaka soli" jedna od najvećih glumica u istoriji našeg teatra Mira Stupica.
Na "stanicu" je trebalo da pričeka još desetak godina, ali je već tada počela da svodi račune. Kažu da ima glumaca većih od svoje slave, a i onih koji pokleknu pod tim bremenom. Najređi su umetnici koji veličinu i slavu još za života dovedu u idealnu ravnotežu. Mira je upravo to znala, za šta je trebalo imati (ne samo) umetničkog dara, već i ono malo "soli" u glavi.
S njom se Miroslava rodila 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu, prvom mestu službovanja njenih roditelja, prosvetnih radnika Danice i Radomira Todorovića. Posle ćerke, bračni par dobio je dva dečaka, Predraga i Zorana. Obojica su umrli veoma mali - jedan od difterije, drugi od zapaljenja pluća. Sa Kosova porodica se odselila kada je ona imala pet godina: u Gnjilane se vratila poslednji put 1981. godine sa suprugom Cvijetinom Mijatovićem. "Videla sam svoju rodnu kuću. I dud je još bio tamo. On ili njegov unuk" - setno će zapisati u svojoj knjizi.
Brat Bora rodio se u Beogradu (1929) dok su Todorovići čekali premeštaj za Gornji Milanovac. Otac Radomir umro je samo sa 37 godina. Majka se našla bez službe, u dugovima. A onda je usledila selidba u Aranđelovac. Bile su to teške godine, kojih će se sećati bez gorčine:
- Živela sam od čatrlja, kakvih koliba, do carskih dvora. Kao maloj obuvali su mi tuđe cipelice, odevali tuđe kapute, a doživela sam i vrh. Uvek sam, međutim, bila Mira Todorović. Čvrsta, jaka, uporna da izdržim, znala sam uvek šta gubim, šta dobijam.
NAVIJAČ ZA ŽIVOT
- Ja sam navijač za život, takav kakav jeste. Stari mudrac je rekao, a Meša Selimović zapisao: "Testijom ne možeš zaititi cijelo more, ali i onoliko koliko si zaitio, i to je more." Život, i ako ti je buran i velik, ali i ako ti je skroman i tih, on je život. Ja sam zaitila koliko sam mogla, bogami i sa dosta mulja, ali sam progutala i mulj uz ostalo - govorila je Mira Stupica. Majka je mlađem sinu Bori rano "dodelila" ulogu pratioca starije sestre. Mnogo godina kasnije imaće veliku radost da ih prvi (i jedini put) gleda zajedno u Pirandelovom komadu "Divovi sa planine". Ova predstava zauzima posebno mesto u sećanjima naše glumice. Sa Pirandelom i Ateljeom 212 u vreme najveće slave gostovala je u Parizu. Poznati modni kreator Pjer Karden pozvao ih je da predstavu odigraju u njegovom pozorištu:
- I, u jednom trenutku, dok smo Bora i ja bili u dijalogu, blesnu mi misao: "Otkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza, na pozorišnoj sceni, slušamo aplauze?" Slika te dve, tako različite životne situacije izbacila me je, za trenutak, iz scenske ravnoteže. Ali, samo za tren i neprimetno za ostale...
U profesiji se našla već sa sedamnaest godina, kao učenica Državne trgovačke akademije: na poziv Viktora Starčića stupila je na scenu Studija umetničkog pozorišta. Prve izgovorene reči na pozornici (Kolarčevog univerziteta), kako je zapisao Feliks Pašić, bile su :"Za život!" Upravo one, postaće njeno životno geslo:
- Temperament je dobro pogonsko gorivo. Jedan "mercedes" ide mnogo temperamentnije od "fiće". Ja sam bila "mercedes", na pozornici nikad nisam bila "fića". Naravno, on može da bude samo sluga onome šta radiš, ne sme da gospodari tekstom i kreacijom - objašnjavala je Stupica. večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Mira Stupica, glumica 20. veka (2): Udaja sa 19 godina
Mira Todorović udaje se za kolegu, glumca Milivoja Mavida Popovića i godinu dana kasnije dobija jedinu kći Jasminu - Minu
Sa suprugom Milivojem Mavidom Popovićem
USPEH mlade i lepe glumice ostvaren u Umetničkom pozorištu nije ostao neprimećen. Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu poželela je Miru Todorović u svom ansamblu i njen angažman počeo je u avgustu 1941. godine.
Već u decembru pojavila se prvi put na sceni u komadu "Đido" i maloj ulozi - Druge devojke. Usledile su i neke nove, pa je do kraja angažmana (jesen 1943. godine) odigrala desetak manjih i većih rola, uglavnom u komedijama. Posebno je bila zapažena kao Ruška u "Zoni Zamfirovoj", Milka u "Podvali", Katica u "Kir Janji" i Dorina u Molijerovom "Tartifu".
Ipak, Mira Todorović posle dve sezone napušta Beograd i teatar. U to doba udaje se za kolegu, glumca Milivoja Mavida Popovića i godinu dana kasnije dobija jedinu kći Jasminu - Minu. Bilo je vreme okupacije, teško za sve pa i pozorišnu umetnost. S Mavidom odlazi u njegov zavičaj, Šabac, i nastavlja karijeru u novim okolnostima. Bračni par igrao je u Zanatlijskom diletantskom pozorištu i tek formiranom Podrinjskom narodnom "Janko Veselinović", a po oslobođenju Šapca 1945. godine sele se u Niš.
- Za Mavida sam se udala kad sam imala samo devetnaest godina. A on, zreo muškarac sa trideset tri. Bio je prelepo muško stvorenje, slavan glumac i obrazovan čovek. Mavid je umro u poznim godinama. Ostavio je za sobom divnu, rukom pisanu, čudesnu knjigu o jeziku. A meni najbolji deo sebe - ćerku Minu, od koje imam unuku Miu i praunuka Maksima - rekla je u jednom novinskom razgovoru mnogo godina kasnije velika glumica.
Mira se u Nišu zadržala samo jednu sezonu, za razliku od Mavida koji je u angažmanu bio mnogo duže. U ovom gradu će se mlada umetnica upoznati sa velikanima teatra poput Vjekoslava Afrića, Salka Repka i Predraga Dinulovića, a te sezone počelo je i njeno prvo osvajanje velikog repertoara. Ali, Niš je bio "tesan" za buduću pozorišnu zvezdu, pa će se u beogradsko Narodno vratiti 1947. godine. I to (opet) nakratko: životni i umetnički put odvešće je dalje, u tek osnovano Jugoslovensko dramsko. Na Trg Republike, u Narodno, vratiće se i treći put, ali će mu ovog puta ostati verna do penzionisanja 1975. godine. U međuvremenu, "desio" joj se Bojan Stupica. Pozorišni mag i ljubav njenog života, kako je često isticala.
- Bojan je bio muškarac iz ženskih snova. Lep, jak, višestruko talentovan, pametan. Zgrabio me je i postavio u životu, visoko iznad sebe, do zvezda. Obasipao me je nežnošću, brigom, nakitom, ulogama... Sve je bilo podređeno meni. Čak i njegov život i rad. Jedino je očekivao od mene da mu se neumereno divim. Bio je uvek aktivan i bučan, ali sam ja znala koliko je ranjiv i emotivan. Istoriju našeg teatra trebalo bi podeliti na pre i posle Bojana. Iz temelja je promenio način glume, estetski izraz. Bio je i ostao moj život. Dok sam živa, biće uz mene...
KAKO SAM POSTALA LEPA I DAROVITA
BOJAN nije mogao stvoriti ni moju maštu, ni moj talenat,ali je formirao moj ukus. Celog našeg zajedničkog života govorio mi je da sam lepa i talentovana. I, kad sam mu to poverovala, postala sam lepa i darovita. Rasla sam i radila pred njegovim okom, a to nije bilo oko svekrve. Bila sam voljena i ponašala sam se onako kako se ponašaš pred okom muža koji te obožava. večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Mira Stupica, glumica 20. veka (3): Plamen je oko nje vitlao
Nikad uloge nisam gledala iz daljine. Uvek izbliza. Onda bih automatski znala koje su velike, koje male - govorila je slavna glumica. Marija Crnobori: Ozarila je Mira mnoga srca
"Krvave svadbe", JDP, 1954.
U NAŠOJ generaciji nitko nije imao to bogatstvo u smijehu i osmijehu. Ozarila je Mira mnoga srca. Toliko nijansi u tom napuklom glasu nisam ni od koga čula. Lucijata u "Ribarskim svađama" je imala taj glas. Plamen je oko nje vitlao. Tako toplog ženskog šarma imala je samo njena Petrunjela. A Njegina u "Talentima"... Morala sam pustiti suze neka teku, morala sam pustiti srce njenom srcu - s puno iskrenog divljenja govorila je o Miri Stupici druga velika glumica tog vremena, možda jedina koja se s njenom slavom mogla meriti, Marija Crnobori.
Njih dve "delile" su i istu scenu u prvim godinama tek osnovanog JDP-a. Mirin angažman počeo je 1. avgusta 1947, s prekidima će trajati tek jednu deceniju, ali će ostati zapamćen kao najplodniji i najznačajniji period u njenoj karijeri. Ne samo da je ubrzo postala prvakinja kuće, već je uz životnog saputnika (reditelja, arhitektu, dramaturga, profesora, pedagoga, graditelja pozorišta) Bojana Stupicu, ostvarila uloge čiji je bila i ostala zaštitni znak. Tokom izuzetne karijere ona je i Grušenjka u "Braći Karamazovima", i Nastasja Filipovna u "Idiotu", i Glorija Ranka Marinkovića, i Katarina u "Madam Sen-Žen", i Brehtova Dženi u "Operi za tri groša"... Njeno lice dobile su i Barunica Kasteli, Ledi Milford, Ana Karenjina, sve do one poslednje junakinje u teatru - Princeze Ksenije od Crne Gore, 1994. godine.
- Mnogo puta su me pitali kako radim svoje uloge. Iskreno, nemam pojma. A mislim da glumac radi svim onim što on jeste: svojom percepcijom, kulturom, emocijom, iskustvom, i ko zna čime sve još, i sve to u magnovenju isprepleteno. Svaku svoju ulogu radila sam iz onoga što znam, što sam naučila, iskusila - rekla je svojevremeno Mira Stupica.
ŽAL ZA PARTNERIMA
Žao mi je što nikada nisam na sceni bila u dijalogu sa Ljubom Tadićem i Brankom Plešom. U svim komadima smo bili u različitim činovima ili "slikama". Oni sa kojima sam bila češće nisu iz moje generacije: Bata Stojković, Petar Kralj, Petar Banićević i, nažalost, samo jedanput s blistavim glumcem Aleksandrom Berčekom u pozorišnom komadu "Tetovirane duše" na sceni Zvezdara teatra i jedanput sa Stevom Žigonom u komadu "Plej Strinberg" u Ateljeu 212 - istakla je nekom prilikom slavna glumica. U jednom od poslednjih razgovora za naš list je i pojasnila kako joj je polazilo za rukom da briljira u svemu čega se dotakla:
- Nikad uloge nisam gledala iz daljine. Uvek izbliza. Onda bih automatski znala koje su velike, koje male. U ovim mojim poznim godinama mnogo toga je odletelo. Ne mari. Važno da je nekome doletelo, taj ga čuva...
Da se za nju čuva poštovanje i uspomena, posle više od pola veka, pokazalo je ovih dana Hrvatsko narodno kazalište: posle vesti o glumičinoj smrti, na centralnom balkonu pozorišne zgrade osvanula je crna zastava - kao simbol žaljenja za velikom umetnicom koja je tu sa suprugom Bojanom stvarala nezaboravne kreacije pedesetih godina 20. stoleća. Koliko su one bile značajne i za istoriju ove kuće, svedoči i podatak da je zapravo reč o samo tri sezone.
Već 1957. bračni par Stupica vratio se nakratko u JDP, da bi dve godine kasnije Mira Stupica sa suprugom trajno napustila Cvetni trg i još jednom otišla u Narodno pozorište. Nacionalnom teatru ostala je verna do penzije, pa i posle nje. Tu je proslavila poslednji veliki jubilej (šest decenija rada), osnovala nagradu "Žanka Stokić", otvorila Muzej Narodnog pozorišta i poklonila mu neke drage uspomene, sa dubokim uverenjem da će ih ova kuća s najviše ljubavi i poštovanja čuvati. večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Mira Stupica, glumica 20. veka (4): Pohod u Platonove slutnje
Bračni par Stupica, posle 1955. godine i premijernog izvođenja Lorkine "Krvave svadbe", suočen sa izuzetno žestokim napadima odlučio je ne samo da napusti JDP, već i grad
Mira kao Petrunjela
BRAČNI par Stupica, posle 1955. godine i premijernog izvođenja Lorkine "Krvave svadbe", suočen sa izuzetno žestokim napadima na predstavu, pa i njih lično - odlučio je ne samo da napusti JDP, već i grad. Prihvatili su angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu, preselili se u Zagreb, a kakvu je prazninu izazvao njihov odlazak, najbolje svedoči podatak da je Stanislav Vinaver u listu "Republika" uputio Miri otvoreno pismo pozivajući je da ostane u Beogradu.
Odluku par nije promenio, reči velikog Vinavera su im prijale, ali to sigurno nije bio razlog da, u razgovoru za "Novosti" (na pitanje ko je bio najznačajniji savremenik njenog doba), ovako odgovori:
- Najveći je za mene bio Stanislav Vinaver. Govorio je devet jezika, bio sjajan književnik, genije koje tadašnje vreme nije dovoljno poznavalo. Najoštrije i najlucidnije književno pero. Žalio je zbog našeg odlaska u Zagreb i poručio: "Ostanite tu gde ste. To Vam je moj savet. Još jedan: ne bojte se kritičara. Neka Vam oni budu samo podstrek na Vašem pobedničkom pohodu u Platonove slutnje."
U Zagrebu su proveli tri izuzetno uspešne sezone ("Sveta Ivana", "Glorija", "Kolomba"), ipak, povratak u JDP nije doneo ništa novo: zato 1959. ponovo napuštaju ovaj teatar i odlaze u Narodno pozorište. U međuvremenu, Bojan je u JDP postavio tri predstave, a Mira odigrala četiri - u "Braći Karamazovima", "Za Lukreciju", "Operi za tri groša" i "Gospođi ministarki" (obe u Bojanovoj režiji). Na čelo JDP došao je Milan Dedinac, a bračni par Stupica iz njega otišao, ovaj put zauvek.
U nacionalnom teatru ostali su do penzije, a u tom periodu ostvarili su mnogo značajnih naslova: Mira je odigrala 21 ulogu, Bojan je imao dvanaest režija. Pamte se njene u "Caru Davidu", "Tomasu Moru", "Ani Karenjinoj", "Voždu", "Jakvinti", "Glembajevima", a "Madam Sen Žen" punila je salu i posle sto pedesetog izvođenja. Uz angažman u Narodnom, bračni par je imao i stalnu saradnju sa Ateljeom 212. Prvi zadatak na ovoj sceni bio je 1959. uloga Danice u drami Milana Đokovića "Ljubav". O autoru (inače porodičnom prijatelju), u svojoj knjizi "Šaka soli" napisala je:
- Milan Đoković nosio je sa sobom neki gandijevski mir i blagost. U našem burnom vremenu, estetskih, partijskih i nacionalnih varničenja, donosio je uzavrelima smirenje, zbunjenima rasudnost, a posvađanima - pomirenje.
Jedna od dragocenosti njene meomarske proze (uz iskrenu životnu ispovest), jesu svedočanstva o vremenu i savremenicima. U jednom našem razgovoru, takođe, izjavila je:
- Znam samo da sam živela u bogatijem vremenu, u kojem su među nama živeli gorostasi poput Ive Andrića, Miroslava Krleže, Miloša Crnjanskog, Meše Selimovića, Oskara Daviča. Naravno, ovom krugu pripada i Dobrica Ćosić.
Igrala je Mira na sceni Ateljea i u režijama imenjakinje Mire Trailović, Predraga Bajčetića, Mucija Draškića, Radoslava Dorića i Paola Mađelija. Tokom karijere svojim darom blesnula je i u predstavama Beogradskog dramskog, Zvezdara teatra i Pozorišta "Dvorište". A onda, početkom devedesetih, poslednji put zablistala je kraljica scene - u "Princezi Kseniji od Crne Gore", s rediteljskim potpisom Radmile Vojvodić u Zetskom domu na Cetinju. Tom ulogom oprostila se od teatra.
FILMSKE I TV ULOGE
PRVI put se pred kamerama pojavila kao Maša u filmu "Bakonja fra Brne", 1952. Sledila je uloga Zore u ratnoj drami "Bila sam jača", pa Ančika u "Jara gospoda", Ajkuna u "Hanki". Igrala je u filmovima "Stojan Mutikaša", "U mreži", "Muški izlet", "Pre rata", "Krvava bajka", "Doručak s đavolom", "Kako umreti", "Samrtno proleće", "Roj". Mlađa publika pamtiće je po maestralnim epizodama u ostvarenjima "Sedam i po" i "Parada". Među TV ostvarenjima ostala je za pamćenje njena Kika Bibić i čuveni "Bukvar". večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Mira Stupica, glumica 20. veka (5): Otišla na Preobraženje
Ulogu supruge ispunjavala je najbolje što je umela, svesna i pomirena da su najbolje godine života i karijere ostale za njom. Posle Cvijetinove smrti, izgubila je i ćerku jedinicu Minu
KAO i svaki čovek, ja sam osim svojih uloga morala kreirati i svoju ličnost. Sebe sam među ljudima postavila tako, da budem jaka i vedra, što ne znači da nisam negde u sebi i slaba i gorka, neki put gotovo nesrećna i umorna. Samo to se nikoga ne tiče. Kad god mi se nije dalo ustati i otići na predstavu iz bilo kog razloga, jednostavno sam sama sebi rekla: "Umij se i hajde!" Otkud mi ta snaga? Ne znam. Izgleda da sam dobro zamešana, da imam u sebi kvasac, pa da sve to najednom naraste i postane ono pravo - govorila je Mira Stupica, a samo retki su znali koliko u ovim rečima ima istine...
Nekoliko godina posle smrti njene najveće ljubavi Bojana Stupice, udala se za političara Cvijetina Mijatovića (predsednika Predsedništva SFRJ) i postala prva dama Jugoslavije.
- Cvijetin je bio sasvim drugačiji. Hermetički zatvoren čovek, skroman i ugodan. Znala sam da je imao mučan život. Oca su mu ubili, poginula mu je voljena žena - pričala je. - Došla sam zrela u taj brak. Sa mnogo pročitanih stranica života, tako da mi je titula prve dame u teatru koji se zove politika, bila nevažna. Kada se toga setim, uvek se blago i ironično osmehnem. Znala sam da su mi sve druge uloge bile važnije i ozbiljnije.
Ulogu supruge ispunjavala je najbolje što je umela, svesna i pomirena da su najbolje godine života i karijere ostale za njom. Posle Cvijetinove smrti, izgubila je i ćerku jedinicu Minu, a onda i brata Boru Todorovića. Patnju je nosila dostojanstveno, sa "osmehom koji tugu skriva" - kao u poznatom stihu. Uostalom, njen život je i bio pesma: ponekad lirski vesela, strasna, ponekad elegična. I ditiramb i rekvijem.
SUNCE I ZVEZDE - Upoznala sam sve što ljudsko srce treba da zna: poraze i uspehe, stid i bol, ljubav i gubitak, zablude i osvešćivanja i, baš zbog toga verujem da je vredno živeti, hteti i smeti, ne strahujući od onoga što te čeka. I dok god živiš, u svakom dobru i zlu, imaćeš iznad sebe sunce i zvezde, pod sobom zemlju i travu, a oko sebe ljude, ljude koji su ti licem i sudbinom slični i za koje ćeš ostati vezan neraskidivim vezama sve dok ne siđeš sa najveće scene, scene života - ovim rečima "zaklopila" je Mira Stupica svoju knjigu "Šaka soli".
- Godine podnosim kako se mora, ne žalim se. Više nemam želja. Vreme čini svoje. Bilo je sreće, bilo je i priznanja. Bojan je najvažniji čovek u mom životu. Žiška koja je stvorila sve. Najvažnije mi je da se njega sećaju. Ne znam čime sam ga otvorila. Svi su oko njega leteli, ja nisam. Bilo je i lepših od mene, ali ja sam posedovala dar. Tempi passati... Četrdeset pet godina je prošlo od njegove smrti, ne mogu da verujem. Znam i zašto. Bojan je stalno sa mnom, ne samo u najlepšim godinama života - poverila se u razgovoru za "Novosti" uoči prošlogodišnjeg, 92. rođendana, potvrđujući svojim primerom istinu da se u životu, ipak, samo jednom ljubi.
Kada je ubrzo potom otišla u Dom za stare, ponela je samo najdraže uspomene. Fotografije najbližih, među njima, naravno, i Bojanovu. Televizijski program više je nije interesovao, volela je još da prelista "Novosti" i damski popuši poneku cigaretu.
- Ništa me ne privlači. Sve je nekako usko i stakleno. Ne izaziva čoveka. Ništa više ne očekujem. Živim od danas do sutra. Vreme čini svoje, više nego što mi svojim ljudskim životima možemo. Najčešće mi se u sećanje vraćaju neke drage slike - rekla je u jednom od naših poslednjih razgovora.
Odlazak u dom prihvatila je bez unutrašnjeg protesta. "Što životu pružaš veći otpor, pritisak je sve veći" - možda je poslednje zrno mudrosti iz one njene "šake soli". Dva dana posle 93. rođendana, baš na Preobraženje, otišla je glumica dvadesetog veka. Velika, najveća, ne samo na pozorišnoj sceni...
(Kraj) večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Velika dama Beograda
Likovi Marije Crnobori na sceni veruju sve vere. Budućeg muža zaprosila pismom na 24 strane
Marija u “Kralju Edipu”
JEDNOM prilikom je izjavila da je “glumac čarobnjak koji od pisanih reči stvara žive ljude”. Marija Crnobori je bila upravo taj čarobnjak teatra čije su likove Antigone, Fedre, Ifigenije pamtile generacije.
Rođena je u Banjolama u Istri, u porodici sa osmoro dece, od kojih je četvoro umrlo za vreme Drugog svetskog rata. Otac je bio podmornički mehaničar za vreme Austrougarske.
Porodicu je zasnovala na neobičan način. Pošto je veliki reditelj dr Marko Fotez izjavio da se nikada neće ženiti glumicom, Marija je odlučila da ga zaprosi tako što mu je napisala pismo i to na dvadeset i četiri strane.
“Nisam imala nerava da to šaljem poštom, nego sam mu lično odnela i rekla: To sada čitaj, a ja idem napolje u park. Sedela sam na klupi i čekala. Kad sam se vratila, Marko je rekao - Venčaćemo se 31. avgusta. Tako je i bilo, venčali smo se tog dana 1946. u Dubrovniku.
Iz braka sa Markom Fotezom rođen je sin Aleksandar, koji je takođe bio uspešan reditelj. Glumačku akademiju je završila u Zagrebu. U Jugoslovensko dramsko pozorište, među čijim je osnivačima i prvacima od 1947, došla je iz Narodnog pozorišta na Rijeci, a zatim je igrala u Ateljeu 212.
Glumačkim darom očarala je publiku igrajući punih četrdeset i pet godina, u delima Čehova, Šilera, Šekspira, Krleže, Strindberga, Ibzena, Šoa, Sartra.
OD IFIGENIJE 1014 STIHOVA Neko je jednom prilikom pitao koliko stihova treba da izgovori Ifigenija? - Brojala sam, to je tačno 1014 stihova. Kada sam videla tekst, meni je zlo došlo. A suprug Marko mi kaže: “Razdeli! I svaki dan taj deo nepopustljivo nauči”. Au, koliko je to! Više od Hamleta, a Hamlet je dugačka drama. Ko Dunav. A Ifigenija - Dunav i po. Dugačko, brate. A moraš napraviti tako da onaj što te gleda ne oseti da je dugačko, nego sluša šta Ifigenija reče, i kako reče, objasnila je Marija Crnobori.
Koliko je glumački poziv stresan, svedoči i jedno gostovanje. Bili su u Titogradu. Ljudi su kroz prozore ulazili. Bila je nezamisliva gužva. Tačka Marije Crnobori je bila prva. A oni su još ulazili.
“Ja stojim. I onda mahnem rukom, neka se smire. Kažem: Znate šta, ovo sam ja za vas naučila. Lijepo je, viđećete da je lijepo! I sad, moramo se nekako dogovoriti. Ili ćete vi larmati, ili ću ja to govoriti. Mrtva tišina! Ja izgovorim i, naravno, rezultat je bio isto onako buran kao što je bio njihov ulazak.”
Šta je to što ovu glumicu već danas čini mitskom pojavom na našim scenama? Najpre celovitost karijere - značajan glumački dar, bogat repertoarski opus protagonistkinje, vrhunski pozorišni status i zavidno građansko dostojanstvo. Taj mit je izrastao i od umetničke osobenosti, na sceni potvrđene nadmoćno odigranim ulogama najtežeg repertoara.
Pošto je video u predstavi po svom delu “Iza zatvorenih vrata” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Žan Pol Sartr je Mariji Crnobori napisao: “Gospođi Crnobori sa zahvalnošću što je htela da ponekad ne bude Fedra da bi bila izvrsna Ines”.
Njena dugogodišnja partnerka na sceni i prijateljica Mira Stupica seća se Marijinih krupnih prelepih očiju iz mladosti:
“Oči su joj zaista bile divne, sjajne, bademaste, pune tame. Uvek me je gledala duže nego što sam mogla da podnesem. Ona se onako lekovito hladna, ozbiljno brinula i bavila mojom uzavrelošću. A kako je spora i temeljita, i uzdržana, bilo je nemušto i nepodnošljivo dugo.
U stvari, ona je bila, a i sada je, škrta, oprezna i spora u davanju znaka od sebe. Sama je govorila: “Ja sam jedna tvrdoglava istarska koza”. A ta istarska koza na pozornici se, kao u nekoj bajci, pretvarala u boginju, sjajnu, raskošnu, fascinantnu, koja nam je zaustavljala dah, sušila oči i usta - otvorene da ništa ne propuste. Uzimala bi nas pod ruku i vodila kroz lepotu jednog sveta, vremena i pejzaža, koje nismo imali prilike da često, a neki nikada da vidimo, vodila nas je po tvrdoj, i kod nas zapuštenoj stazi klasike, meko i lako. Kao da nas šeta kroz svoju kuću. A to i jeste bila njena kuća”.
Tako su u našu dušu, svest i pamćenje ušle njene: Jokasta, Klara, Regana, Ledi Magbet, Lukrecija, Hali. One su ušle u našu dušu i pozorišnu antologiju, a Marija Crnobori u glumačku legendu.
Veliki televizijski reditelj Radivoje Lola Đukić je napisao: “U ovom ludom i prljavom vremenu mržnje, ubijanja i šićardžijstva, kada se razvija zastava nacionalizma, da bi se stekla lična slava, a pripadnost nekoj religiji proglašava za jedinu istinu, velika Dama stoji van i izvan toga. Došla iz katoličke Hrvatske, živi pravi umetnički i lični život u Beogradu i postaje najveća tragetkinja u srpskom teatru. Jer, kada gledamo kao začarani Mariju na sceni, njeni likovi veruju sve vere, a nemaju isključivost ni jedne nacije. A kada Mariju sretnemo na ulici, možemo biti sigurni da je pred nama ne samo veliki umetnik, već i pravi čovek. Beogradom ide velika Dama”.
Pitali su je jednom prilikom da li je plaši ovo vreme. “Ne.Toliko sam vremena pročitala i u stihovima i u prozi. Puno sam pročitala a nešto i doživela. Sve mi se čini da je opet sve isto. Tada je bilo onako, sada je ovako...
Šta ostaje u čoveku? Da živi taj životić. A ako još ima sreće da može da slika, da hrani decu, da kleše, da gradi, da peva, da glumi, onda je to - život... Mislim da sam srećna već i zato što mi neko od mojih ukućana, donese u 6.30, svako popodne, nakon zasluženog odmora, šolju crne kafe s malo mleka!” n
(Nastaviće se)
Sutra: Ksenija Jovanović večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Glumica samo jednom
Kad bi mogla da bira, Ksenija Jovanović ne bi ponovo bila glumica. Profesija pomogla da otkrije svoju dušu
Ksenija Jovanović sa Dobričinim prstenom
U istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu dužoj od jednog veka, poslednjih šezdesetak pripada porodici Jovanović. Četrdeset godina je u tom teatru provela naša istaknuta glumica Ksenija Jovanović, petnaestak - njena majka Irena, za koju se govorilo da je bila najlepša žena koja je između dva rata prešla prag ove kuće, a nekih pet godina tu je bio angažovan i njen otac Branko.
Ksenija Jovanović (1928) za sebe tvrdi da nije tipična glumica. Pod tim podrazumeva da nije dovoljno komunikativna, da nema svoje male centre moći i uticaja. Na neki način živela je izvan tih kuloarskih zbivanja, klanova. Drugi razlog je i to što je u njenoj karijeri bilo dugih čekanja na pravu ulogu koja bi je obeležila kao ličnost, što je bilo dugih pauza i praznina. Nadopunjavala ih je poezijom Desanke Maksimović i prozom Isidore Sekulić.
Građansko vaspitanje naučilo je Kseniju Jovanović odgovornosti i prema sebi i prema drugima. Njen deda Milo Iličković je bio lekar-general, baka Klaudija Lukaševič Ruskinja. Imali su mnogo uticaja na njeno vaspitanje.
- Provodila sam vreme uglavnom sa bratom i kućnim pomoćnicama, jer su roditelji kao članovi pozorišta često bili odsutni. Osećala sam se usamljeno. Možda sam i postala glumica jer mi detinjstvo nije pratila igra, opuštenost, razbibriga. Uvek sam bila na straži, u gardu - priseća se Ksenija Jovanović svoga detinjstva.
Umetničku karijeru, posle završene Visoke filmske škole, ostvarila je najpre u Beogradskom dramskom pozorištu od 1951. do 1961. godine, kada postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu sve do 1989. i penzionisanja, ali u kojem igra i danas. Gostovala je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, Teatru poezije.
BARONICA I PRIVATNO Ksenija je najzadovoljnija bila kada je imala lep glumački zadatak. Njen urođeni otmeni izgled je bio kao stvoren za uloge plemkinja: Barunica Glembaj, kraljica Konstanca, grofica Rostova, vojvotkinja od Jorka... Okolnosti su uticale da baronica bude i u privatnom životu, udajom za nemačkog novinara Georga fon Hibeneta, ali se svesno odrekla titule.
Svoju prvu ulogu Ksenija je ostvarila 1949. godine u filmu "Barba Žvane". U dugom glumačkom trajanju ostaće upamćena po sjajnim ulogama: ledi Magbet, barunica Kasteli, Kručinina, Gurmišska, Jokasta, Jelena, Klitemnestra, Hekuba, Atina, Sara Bernar, Margareta, gospođa Higins. Tumačila je i lik mlade crnkinje u delu "Plači voljena zemljo", a posebno je volela ulogu u predstavi "Neka se odenu nagi" L. Pirandela koju je režirao Jovan Putnik.
- Učila sam gledanjem, slušanjem, stajala iza kulisa. U iščekivanju izlaska na scenu znala sam da odgledam čitav čin. Učila sam kroz razgovore sa glumcima, kolegama u onom mladom BDP-u, pri čemu mi je naročito i čak mislim nesvesno veoma pomagao Rade Marković. Tu sam naučila neke principe pozorišne umetnosti kojima sam ostala verna do kraja. Pre svega, to je osećanje važnosti partnera. To je uzajamno davanje i uzimanje, da se uzajamno hranimo i da zajednički stvaramo scenu. S godinama sam shvatila da reditelj nije sve u predstavi, da ima reditelja od kojih treba bežati, i onih koje treba slušati.
Do danas je ostvarila blizu sto pedeset uloga, u pozorištu, na filmu i televiziji, snimila čak 210 radijskih uloga. Posebno se iskazala u ulozi Jelene Ćetković.
- Trebalo je u tekstu Ace Popovića da igram lik narodnog heroja, komuniste, Jelene Ćetković, koja je pod teškim fizičkim mučenjem na kraju bila streljana, a da pri tome nije odala ni jednog svog druga. Za mene je to bila paradoksalna situacija, jer sam 1942. godine izgubila mamine roditelje koje su upravo streljali partizani.
Kreacija Sare Bernar donela joj je Oktobarsku nagradu a dobila je i nagradu "Raša Plaović", kojom se posebno ponosi.
Posle penzionisanja 1989. radi zanimljive uloge, trenutno u predstavama: Hasanaginica, Sudija, Mamac, Gospođa ministarka i Opasne veze. Najstarija aktivna srpska glumica, dočekala je da se ispravi dugogodišnja nepravda - laureat je Dobričinog prstena.
- Profesija mi je mnogo pomogla, jer sam, otkrivajući svoju dušu i skidajući velove sa nje ustvari bolje upoznavala sebe i postajala kritičnija prema sebi. Polako sam sticala izvesnu samouverenost, a moram reći i izvesno samopoštovanje koju mi je donosila ljubav i naklonost publike.
Moja publika nije mnogobrojna. Nisam populistička glumica, ako smem da tako kažem. Moja publika je kritična, probirljiva i pozorišno pismena. Stalo mi je da tu publiku sačuvam, da je ne razočaram nijednim svojim izlaskom na scenu.
Često sam znala da kažem: kad bih imala mogućnost opet da biram, ne bih ponovo bila glumica. Moram da priznam, da sam u svojoj karijeri doživela trenutke prave, istinske sreće koju donosi ova profesija. To su trenuci posle velikih, značajnih premijera. To su trenuci tišine u kojima prepoznajete dobar kontakt i ljubav publike. Ali, shvatila sam da pozorište nije sve u životu, da je pozorište igra, da je u pozorištu sve moguće i ako u nešto poverujete i to dovedete do samozaborava, do samohipnoze, sve postaje i lepše i jednostavnije; nema straha, nema treme, nema velikih ambicija, nema sujete. Došlo je do smirenja, do jednog iskustva, a zajedno sa svim tim došli su mi trenuci tihe sreće od spoznaje da sam ostavila trag u kulturi ovoga grada i da nije neskromno, ako kažem da mogu ostatak života da provedem u uverenju da još imam za koga da radim i za koga da postojim.
(Nastaviće se)
Sutra: Miša Janketić večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Gatara videla zvezdu
Mihailu Janketiću, još kao dečkiću, gatara prorekla da će ga svi znati. Samo publika određuje vek trajanja predstave
Miša Janketić kao Živojin Mišić
PO rođenju Sremac, poreklom Crnogorac, Mihailo Miša Janketić je čitavog života Beograđanin. I glumac čije su uloge već nadživele ovo doba. Miša Janketić se nije saginjao, samo se klanjao publici u više od 200 uloga. Dobio je više od 40 nagrada za više od 40 godina glume. Ima čak četiri Sterijina odličja, a za životno delo dobio je i Sterijinu i Nušićevu nagradu, kao i Dobričin prsten. Ispisali su mu i monografiju, spomenik daru i delu.
Rođen je na Petrovaradinu 24. maja 1938. Završio je Prvu mušku realnu gimnaziju i diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1962. U karijeri je ostvario uloge u više desetina filmova i TV serija, a takođe je brojne uloge ostvario u Jugoslovenskom dramskom, pa u Narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, Pozorištu Slavija, Pančevačkom teatru, Kraljevskom crnogorskom pozorištu, Zetskom domu. Veliku popularnost donele su mu uloge u TV serijama „Sivi dom“, „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“. Snimio je nekoliko filmova „San“, „Kako su se voleli Romeo i Julija“, „Svadba“.
Sa šest godina je, držeći za ruku svoju učiteljicu, zakoračio u igru, među recitacije i pesme. Pevao je o siročetu koje svira frulu i doziva majku. „Najplodniji umetnici su oni ljudi koji su imali neku svoju nesrećicu“, kazao je. Sekulina kafana u Šahovićima, dok su ga čuvale strina i baba, bila je njegova prva pozornica, a on toliko majušan da su morali na binu da postave sto i popnu ga na njega. I dalje je bio toliko majušan da su na sto stavili i stolicu, da se drži za nju, da ne padne dok peva „Vetar ružu niz polje teraše“, pesmu majke Milice.
NIŠTA PREKO REDA
U glumaČkom životu i usponu Miše Janketića, ništa nije išlo ni lako, ni olako, ni brzo, ni preko reda. A ipak je sve došlo na svoje mesto! Neko od kolega je konstatovao da, ako među glumcima postoji glumac - Sizif, onaj što svakodnevno, iznova i i od početka gura svoj kamen uzbrdo, sa puno nade i uzalud - onda je to Miša Janketić.
Kao dvanaestogodišnjak imao je svoje putujuće pozorište. Predsednik zemljoradničke zadruge dao im je kamion marke „pionir“ da bi stizali u sela na predstave. Otac Radomir, pravnik, i majka Milica, učiteljica, nisu imali prilike da uživaju u sinovljevom odrastanju. Zato je ovo dete iz doma odlučilo da sve propušteno nadoknadi onog dana kad postane otac - punom kućom dece, očinske ljubavi i skladnim brakom.
- Davno sam poverovao u reči jedne gatare. Bio sam dečkić, tek krenuo u školu. Tad me je prihvatila moja strina, to mi je druga majka, kod nje sam živeo. Mi imamo tamo, u okolini, u brdima, čergare, zovemo ih Gabelji, Cigani. Jednog jutra sam zatekao čuvenu gataru koja je poznavala moju strinu Ivu. Hajde da ti gatam, tražila je od strine. Strina je rekla - 'ajde, pusti. Gatara se zagledala u mene. Onda je uzela moju ruku i preko dlana mi stavila neki crveni konac i samo ovako ga zaklopila i rekla mojoj strini: „Ive, blago tebi, ti ne znaš šta imaš. Znaš li ti kad on poraste da u cijeloj Jugoslaviji neće biti žene, đeteta, starca koji ga neće znati“. Tako se i desilo.
- Godinama sam bio kafanski čovek. Oženio sam se, stvorio porodicu, uozbiljio se i polako prestao da idem po kafanama.
Oženjen je Svjetlanom Knežević, balerinom i glumicom. Rodila mu je Radomira, Marka, Ivu i Milicu.
- Imam i unuka Srđana. Bio sam posvećen svom domu, svojoj porodici i svom pozorištu. To je bila maršruta kojom sam se kretao, jer van te dve kuće, ništa nije bilo interesantnije. Imao sam mnogo uloga, imam četvoro dece, tako da sam bio ispunjen. Verovatno je to mene trasiralo u osobu koja deluje prilično određeno i stabilno, staloženo. Mada to može biti samo privid.
Miša Janketić je igrao dosta istorijskih ličnosti, počev od Miloša Obrenovića, Pašića, vojvode Živojina Mišića, vojvode Bojovića, kralja Nikole, Marka Miljanova, Staljina, Josipa Broza Tita. Herta Has, Titova žena, napisala mu je jedno dirljivo pismo. Pohvalila ga je da je prosto neverovatno kako je uspeo da uhvati njegov način mišljenja. Seća se da je išao i u kafane u koje su oni išli i tamo tražio da sazna kakvi su bili.
- Postojale su predstave koje sam igrao 600 puta, trinaest godina, deset godina, nekoliko stotina puta i one koje sam igrao samo nekoliko puta. Vek jedne predstave ne zavisi samo od njenog kvaliteta. Igrao sam u osrednjim predstavama gde sam postigao odličnu komunikaciju s publikom, ali i u nekoliko odličnih predstava bez te komunikacije. Jednostavno, bez obzira na lošu ili sjajnu kritiku, bez obzira na dobru i vrednu predstavu ili osrednju kreaciju, publika je uglavnom ta koja određuje njen vek trajanja. I to je tako!
Uz mala kolebanja zadržao se čvrsto u repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Igrao je u mnogim kultnim predstavama: „Zločin i kazna“, „Tramvaj zvani želja“, „Kad su cvetale tikve“, „Narodni poslanik“, „Devojka modre kose“, „Damin gambit“, „Jakov grli trnje“... Publiku je oduševio monodramom „Miloš - veliki knjaz serbski“, po tekstu Milovana Vitezovića.
- Traganje za nekim drugim i pronalaženje te druge, ponekad veoma daleke ličnosti u sebi, jeste nova, divna mogućnost za neki drugi život, poimanje, saznanje. I upravo u tome i jeste lepota glume, u toj istinitoj igri koja je najlepša od svih igara. To je povlastica. Neko voli da igra šah, neko karte, mnogi fudbal ili tenis, ja najviše volim svoju igru. Ona se zove gluma. U životu svi igraju samo svoju ulogu i to za ceo život. Samo glumac igra sve uloge i sve živote. To je njegov život. Tužno? Možda! Ali veoma lepo! To je zavisnost!
(Nastaviće se)
Sutra: Mira Banjac večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07 Postovi: 45945
|
Sa fronta na scenu
Mira Banjac došla iz partizana u Državnu glumačku školu. Uloga Katice u “Radovanu” obeležila biografiju
JA ću postojati dok igram i kad to ne budem više mogla, uginuću ko biljka. To sam već kazala i to je tako. Meni je ovaj posao sve dao. Od svih tih silnih uloga, odigrala sam bar deset koje mi daju za pravo da nisam pogrešila što sam onda iz Vrdnika krenula u Novi Sad. I evo, poslednjih godina sam opet u Novom Sadu. U penziji sam, ali publika to ne zna. Baš kao što ne zna da li živim u Beogradu ili Novom Sadu.
Tako govori Mira Banjac, glumica sa fantastičnom biografijom. Osamdeset godina života i 60 godina rada. Rođena je u Erdeviku 4. septembra 1929. Kod nje je u životu sve krenulo iz usamljenosti. Rasla je bez roditelja kod bake, ali, kako je i sama objasnila, usamljenost je samo za lenje, a ona nije bila takva.
U školi je bila, po sopstvenom tvrđenju, vrlo drska i ambiciozna. Dozvoljavala je sebi da dođe na čas sa nalepljenim brkovima, ili pak sa kosom od kukuruza da bi tako izigravala Ofeliju. Učiteljica je odmah prepoznala da ima bogat unutrašnji život i tako je počelo...
Mira pripada prvoj generaciji koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu (1950). Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949-1951.) i Banjaluci (1953-1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1951-1970). Prešla je u Beograd 1970. i postala član Ateljea 212.
Kao devojčurak iz Erdevika, u Sremu, došla je u Prvu proletersku. Za sve su "krivi" Dragutin Gostuški i Predrag Tasovac. Oni su je poveli u kulturnu sekciju Prve proleterske, pa tako ima godinu dana ratnog staža na Sremskom frontu. Kada se rat završio, vratila se kući i čim se pojavio konkurs za Državnu glumačku školu u Novom Sadu, Mira se prijavila. Od Vrdnika do Novog Sada putovala je dva dana. I kada je stigla, zatekla je mnogo lepih devojaka koje su došle sa istom idejom kao i ona. A sve su bile u vojničkim cokulama. Desilo se da je položila prijemni ispit, završila tu školu, i tada su dekretom celu njenu klasu prebacili u Sremsku Mitrovicu, u jedino pozorište u Sremu. Tu se udala, tu je rodila sina.
- Iako sam igrala razne uloge, neretko me smatraju komičarem, a komičari često nisu šaljivi u privatnom životu. Za mene to ne važi. Naprotiv. Često mi kažu da sam duhovitija privatno, nego u nekim ulogama. A to je, rekla bih, lukavstvo još iz mladosti. Rano sam skapirala da nisam lepa devojka. Lukavo sam se družila sa jako lepim devojkama, ali koje su bile nezanimljive. Kad idemo na neku žurku, prvo pustim da prođe euforija koju izazivaju njihova pojava i lepota, a onda se tu negde umuvam i u nekom trenutku vickasto skrenem pažnju na sebe, i odjednom je društvo oko mene. Šta ćeš, snalazila sam se. Važila sam za osobu - "Jaoj, da nam je sada tu Mira".
Osim u pozorištu, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija. Na velikom ekranu ostvarila je mnoštvo uloga za pamćenje. Velika uloga Marije početkom sedamdesetih godina, i istoimena serija koju je radila za hrvatsku produkciju, veoma je značajna za karijeru Mire Banjac.
FILMOVI NA TRACI
KADA je neko toliko talentovan i neumoran u svom poslu, onda iza njega ostaju uloge koje se pamte. A Mira ih ima zaista mnogo u filmovima: "Džandrljivi muž", "Pusti snovi", "Silom otac", "Crvena bašta", "Divlje godine", "Vlast", "Kako upokojiti vampira", "Radio Vihor zove Anđeliju", "Majstori, majstori", "Čuvar plaže u zimskom periodu", "Sjećaš li se Doli Bel", "Varljivo leto 1968", "Balkanski špijun", "Jagode u grlu", "Lepota poroka", "Vukovar jedna priča", "Lepa sela lepo gore"...
- Tu ulogu je trebalo da igraju Irena Papas, pa Simon Sinjore. Međutim, nešto nisu mogle. Bila sam u to vreme podstanar, u dugovima... Jednog dana zove me Stipe Delić i ponudi ulogu. Velika, inostrana ekipa, veliki honorar. Dođem u hotel "Toplice" u Sloveniji, gde me dočekaše ljudi iz ekipe i odmah poslaše u šminkernicu. Odsekoše mi kosu, jedino lepo što sam na sebi imala. Vidim, ne sviđa im se moje lice. Strašno.
Sutradan, oko mene sve lepotica do lepotice. Krene kadar, kamera, i ja zaustavim sve. Kažem kamermanu: "Molim vas pokušajte da nađete moje lice, možda ćete ga zavoleti...", a on mi odgovori: "Pokušajte vi da zavolite svoje lice, a ja sam ga već našao."
Dobitnica je tri Sterijine, Oktobarske nagrade Novog Sada, "Dobričinog prstena". Dobila je 2008. nagradu "Pavle Vuisić", koja se dodeljuje glumcu za životno delo.
Uloga ćerke Katice sa velikim glumcem i prijateljem Zoranom Radmilovićem u predstavi "Radovan Treći" deo je istorije koja će zauvek obeležiti glumačku biografiju Mire Banjac. I još igra "Korešpodenciju" u Ateljeu 212 koja se na repertoaru nalazi punih 20 godina. Njen kostim od pre dve decenije je isti. Glumci neguju tu predstavu za koju je pokojni Bora Pekić, njen autor, posle premijere rekao da oni to bolje rade nego što je on napisao.
Dugačak je i spisak uspešnih ostvarenja u televizijskim serijama: "Pozorište u kući", "Hitler iz našeg sokaka", "Vruć vetar", "Diplomci", "Kamiondžije", "Priče iz radionice", "Doktorka na selu"... Poslednjih nekoliko godina igrala je u tri serije "Vratiće se rode", "Bela lađa" i "Seljaci". I sve joj to nije smetalo da traje 50 godina. Na sceni, na filmu i na televiziji.
- Nisam umorna, imam višak energije koji negde moram da potrošim! Ja sam, pre svega, Sremica i, biću neskromna, jedna vredna žena - ranoranilac u svojoj kući, a na poslu vojnik, koji mora sve da obavi najbolje. Svoj poziv sam shvatila vrlo ozbiljno. To je jedina stvar, pored moje porodice, koju smatram vrednom u svom životu. Osim porodice, publike i svoje umetnosti ja nemam ništa drugo.
(Nastaviće se)
Sutra: Đuza Stoiljković večernjenovosti
_________________
|
|
|
|
|
|
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost |
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|