Срђевдан (7/20. октобар) - крсна слава посвећена Св. Срђу (Сергију, на лат. Sergius) и Вакху (на лат. Bachus), који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку. Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.

Под царем Јустинијаном I (527 - 565), који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку. Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.