Moram nesto da pitam • Srbija Forum

Procitaj kad ti bude dosadno

Sedefna ruža
Sedefna ruža je školjka izuzetne lepote koja je živela u jednoj uvali na dnu mora. U sebi je nosila nemir i nespokojstvo jer se osećala zarobljenom u tom mračnom i siromašnom svetu morskog dna u kome se nikada ništa ne menja. Čeznula je za nekim drugim svetom, novim i nepoznatim, u kome će biti više susreta, doživljaja i radosti.
O jednom takvom svetu, Gornjem, njegovom šarenilu, cveću, oblacima, suncu i vetru, Sedefna ruža je slušala od male ribe koja je imala sreću da ga upozna. Silno je želela da i ona poput ribice ugleda taj prelepi svet, da tamu morskog dna zameni blistavom svetlošću, unese promene u svoj monotoni život i umanji svoju dosadu. Stalno okružena istim svetom svakodnevno je gledala iste stvari i želela je nešto novo i nepoznato, do tada njenim očima neviđeno. Gledala je kako rastu korali, kako puze rakovi, kako se lagano njišu koralne grane srasle u stenu, meduze u pokretu. Sve joj je to bilo smešno, dosadno i mrsko, nepodnošljivo u svemu. Najviše joj je smetalo što je taj siromašni morski svet zadovaljan sobom i mestom koje ima, što je ravnodušan, ništa ne traži i ni za čim ne čezne, a ona je svakog dana osećala sve veće nezadovoljstvo, patila je i čeznula za nečim potpuno drugačijim. Čak je i ona mala riba koja joj svojom pričom unela nemir u dušu prestala da priča o lepoti Gornjeg sveta, kao da više ne postoji. Videvši da živi u pospanom svetu koji se ne menja hilljadama godina i shvativši da je nemoćna da promeni bilo šta, Sedefna ruža se zatvorila u sebe. Tražila je i nalazila svet u sebi, a njena velika čežnja za Gornjim svetom prešla je u neizmernu tugu koja je kao plima plavila čitavo njeno biće i zgušnjavala se u blistavu, čvrstu kap. Od te kapi nastalo je zrno bisera koje je zaračilo kao malo sunce. Od trenutka stvaranja prelepog sjajnog bisera život Sedefne ruže nije više bio pun nezadovoljstva i mašte. Dobio je jedan viši smisao i postao ispunjen jer je ruža shvatila da je iznedrila nešto što će iza nje ostati, nešto što ima savršen oblik, sjaj i lepotu koja će kod drugih izazvati divljenje i čežnju. To malo sunce, skriveno u njoj, ispunilo je Sedefnu ružu neizmernim zadovoljstvom i vratilo joj mir i spokojstvo. Verovala je da je ono lepše od svega i bila je srećna i ponosna na sebe samu, ali njena sreća i spokojstvo nisu dugo trajali. Senka nečijeg tamnog tela nadvila se na nju, a ruka ju je podigla i prenela u Gornji svet. Konačno je ugledala ono o čemu je tako dugo sanjala i od oduševljenja joj je stao dah, a onda je svu lepotu i blistavost koja ju je okruživala zamenila surovost i grubost tog prelepog Gornjeg sveta. Ta ista ruka koja ju je podigla u lepotu novog sveta iščupala joj je utrobu, rastrgla pluća i oduzela njeno najveće blago, a onda je šuplju i povređenu bacila daleko od sebe. Napuštenu i odbačenu školjku pronašao je mali dečak. Bila mu je lepa baš takva kakva jeste i odneo ju je svojoj kući da mu po noći pravi društvo. Srećan što je ima, držao ju je cele noći na uhu slušajući kako šumi, ne znajući da sluša njenu tužnu priću, njen plač i tugu zbog gubitka onog što joj je bilo najvrednije. I dok je ruža u rukama dečaka patila i čeznula za njenim otetim malim suncem, ono je u izglogu najskuplje radnje blistalo i lepotom mamilo čežnju drugih. Nastalo iz ogromne čežnje za novim svetom u tom istom svetu je svojom lepotom izazivalo neku novu čežnju. Biser u skupocenoj radnji, školjka u rukama dečaka. Susrele su se dve čežnje koje spajaju i sjedinjuju one koji znaju da se dive istinskoj lepoti.
Dugo je vremena Sedefna ruža čeznula za novim, lepšim i blistavijim svetom, a kada je izgubila svaku nadu da će ga upoznati i postala svesna da ne može da promeni svet oko sebe okrenula sebi samoj i u sebi stvorila malo sunce koje joj je donelo mir, spokojstvo i sreću. Čežnja za nečim veliki je podsticaj za stvaranje, a ono što u sebi stvorimo postaje u našem životu mnogo važnije od od svega drugog što nam se do tada činilo vrlo važnim.
Grozdana Olujic