Kroz maglu i kišu, iznenaden jutrom, tiho nestaje san. Kao pahulja, znaš, kad doleti na dlan. Telefon me budi, i otvaram oči, (neki nepoznat glas), Neka curica pita: "Ima l' nade za nas?"
A nad Novim Sadom, vetar nosi oblake, počinje još jedan dan bez nje.
Dok čekam autobus na Trgu slobode bivam zbunjen na tren: Jedan široki korak, al' ipak nije njen. Kod pošte me sreću četiri oka Neki otac i sin: To je čika što peva "Oprosti mi Katrin".
A nad Novim Sadom vetar nosi oblake, protiče još jedan dan bez nje.
Kod "Mileta Pice" je uveče gužva. često navratim tu. Mnoga poznata lica, al' ne vidim nju. I, neko mi kaže: "Ej, strašna ti pesma za košarkaški tim. čujem, poznaješ Kiću, daj, upoznaj me s njim".
A nad Novim Sadom vetar nosi oblake, prolazi još jedan dan bez nje.
Јесен је девојка, мало ко то зна... Она је витка и усправна панонска вила косе боје липовог меда, у широкој смеђој сукњи до земље, и у тамнозеленом брокатном жакетићу извезеном златним тулипанима...
"Želje mi se baš i ne ispunjavaju.. Negde je zapelo.. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put.. Nema veze, ne ljutim se.. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu..."
Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati. » Đorđe Balašević«
Ona je... Kako da ti kažem... Neko do koga mi je jako stalo... Ona je Moj Razlog, u stvari... Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila...
Stavi misli u prazan hod, stresi zvezde k'o dudove... I polako nasuči brod na te plišane sprudove... I sanjaj...
Pa, dobro... Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino Nebo... A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnezdo pod strehom... U oblacima ne živi niko... Samo neostvareni snovi...
Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam đavo će ga znati? No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine...
I da si se pojavila tek za deset godina, opet bi stigla u pravo vreme. Retki nađu retke, kad tad…
Pile moje, ma kako stvari stoje, vreme radi za nas... I baš se mislim što bi zalud kisli kad bi mogli ostati kod vas? Kiša pada, gde bi išli sada? Crni oblaci iznad grada... Šta je tu je... Sakrijmo se od oluje...
Al' malo šta još ume da ubije nežno, da ne primetiš, Kao rani mraz...
Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug... Moj mali verni Sančo Pansa... Moja ljubavnica... Saborac... I moj najbolji drug...
Te Jeseni sam ponovo čuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleći da je davno otpevana. I, napokon sam shvatio da je to moja pesma... Moja i Božija. I da je nikad niko neće čuti ako ne nađem pravi način da je oslobodim. Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu...
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih i ja ću za nas osedlati strah, a ti me ljubi do zla dok ne izgubim dah...
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
