|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Bekrići: Srce je htelo da iskoči Sa roditeljima Emira Bekrića, osvajača medalje na SP u Moskvi, u njihovom domu na starom sajmištu. Majka Mirjana: Jedva sam preživela zadnje metre. Otac Atif: Ne znam odakle mu tolika snaga  Svetska bronza, osvojena sinoć na stadionu "Lužnjiki" u Moskvi, najemotivnije se proslavila na Starom sajmištu, u domu porodice Bekrić. Gotovo bez daha, majka Mirjana i otac Atif ispratili su poslednjih pedeset metara. Kada je Emir u punom sprintu prošao ciljnu crtu, "bitke" na 400 metara sa preponama, sobu su preplavile pomešane emocije - suze, osmesi, uzvici veselja...
- Sinoć pred trku, Emir mi je poslao poruku u kojoj je samo kratko rekao da zadnjih 100 metara, on i ja trčimo zajedno - priča majka Mirjana. - Kada je došao u zadnju četvrtinu trke, srce je htelo da mi iskoči. Čvrsto sam držala palčeve, a onda vrisak. Jedva sam preživela te zadnje metre, a sada sam srećna do neba.
Situaciju na malom ekranu mnogo smirenije je posmatrao otac Atif. Zna da mu je sin zreo, da ima respekt, ali nema straha od protivnika. Trči svoju trku.- Supruga Mirjana i ja Emirov uspeh isto doživljavamo, ali se različito radujemo. I ovog puta ja sam bio prisebniji - priča ponosni tata. - Kao i kod prethodnih takmičenja, kuća nam je puna prijatelja. Sa njima stalno gledamo prenose.
Medalji na prsima su se potajno, skriveno nadali. Glasno to nisu govorili. Prema Atifovim rečima, ove godine je bio plan da Emir obori državni rekord, pa ako uđe u finale, uđe.
- Prošle godine 400 metara sa preponama je trčao 49,49. Ovo je zaista veliki uspeh. Gotovo sekund i po je imao brže vreme. Ni sam ne znam kako je u poslednjih 50 metara imao onoliko snage da pretrči tri takmičara - i dalje pod utiskom priča otac Atif.
Porodica smatra da je formula za ovogodišnji uspeh osvajanje zlatne medalje u Finskoj. Na tom takmičenju je Emir probao novu taktiku - čuvanje snage. U polufinalnim trkama se ne bi "ispucao". Čuvao bi energiju za finale, gde bi u poslednjim metrima mogao da upali dodatne motore. To je sinoć i uradio u Moskvi. Medalja je blesnula na grudima. Bronzana, ali za nas kao da je od zlata.
Srbija će dočekati svog rekordera. Otac Atif kroz smeh kaže da on doček u kući ima svakog dana.
- Kada god se najavi telefonom, žena ili ja mu napravimo doček, tako što mu spremamo omiljena jela. Obožava ribu. Mada pred takmičenje ne bi smeo da jede špagete, on ih ipak voli. Tada se trudimo da izbegnemo sosove i parmezan.
Roditelji našeg junaka uvek sa nadom ispraćaju svog sina na velika takmičenja. Majka ga obasipa poljupcima i brižljivim savetima, dok mu otac, specifičnim rukovanjem, poželi sreću na narednoj trci. ZASLUŽENI ODMOR
KAKO smo čuli u Emirovom domu, njemu sada sledi zaslužen odmor. Prvo će otići na more u Bugarsku, a onda će sa roditeljima u Crnu Goru. Za kraj je ostavio putovanje preko "bare". Sestra Sena i Emir su veoma vezani, pa će na dve nedelje otići u Ameriku. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Srpski Panteon na Fruškoj gori Na licu mesta: U manastiru Krušedol, gde se nalaze posmrtni ostaci nekih od najznačajnijih Srba. U crkvi počivaju poslednji srpski despoti, jedan kralj i kneginja, dva patrijarha  KNJAZ Mihail majci svojoj Ljubici. Ove reči su, na staroslovenskom, uklesane na sarkofagu koji tačno 170 godina, stoji desno od ulaza u crkvu manastira Krušedol. Velika i ne uvek srećna kneginja, upokojila se 1843, u izbeglištvu u Novom Sadu. Njen nesrećni sin čija prva vladavina Srbijom se, godinu ranije, završila zbacivanjem, a druga 1868. atentatom u Košutnjaku, odlučio je da mesto njenog večnog mira bude najveći i najlepši manastir na svetoj Fruškoj gori.
- Gradnju Krušedola su, 1509. otpočeli despotica Angelina Branković, ili Sveta mati Angelina, i njen sin Maksim - počinje priču o svetinji koja je pretrajala sve burne mene pet zadnjih vekova, iguman manastira Pajsije. - Krušedol, uz Hilandar i Studenicu, ima zvanje svete carske lavre, i to ga, po značaju, svrstava u naše najvažnije manastire.
Kada je Mihailo, zbog povratka dinastije Karađorđevića, prethodno izgnan u Novi Sad, odlučio da Ljubicu sahrani u Krušedolu, tu su već počivali Maksim i Angelina, njen muž Stefan i drugi sin Jovan, sa kojim se i ugasila despotska loza Brankovića.
- Ovde su, s početka 18. veka, sahranjena i dva naša sveta patrijarha, Arsenije iII Čarnojević, koji je predvodio Prvu seobu Srba, i Arsenije iv Jovanović Šakabenta, koji je bio na čelu Druge seobe Srba u Panoniju - dodaje, u miru nesvakidašnjeg mauzoleja smeštenog u ulaznom delu manastirske crkve, iguman Pajsije kojem je, inače, tek 25 godina.  Nedugo posle kneginje, u zimu 1849. u Krušedolu će, po sopstvenoj želji, biti sahranjen i pukovnik Stevan Šupljikac, prvi vojvoda godinu dana ranije proglašene Srpske Vojvodine. Nizu besmrtnika se, 1901, pridružio i Milan Obrenović, prvi srpski kralj posle Kosovske bitke.
- Još kao desetogodišnjaka, budućeg kralja Milana je njegov stric, srpski knez Mihajlo Obrenović, 1864. poslao u Pariz, u tada najprestižniju školu koju je držao profesor i ugledni književnik Fransoa Hist - objašnjava vodič grupi francuskih turista koji su, baš u vreme posete reportera "Novosti", stigli u Krušedol. - "Čiki i knjazu", kako je oslovljavao svog strica, iz Francuske je slao nežna i opširna pisma o lepotama Šenonsoa, Bloa, Šamberija. Ona su sačuvana do danas.Francuzi, već impresionirani prethodnom pričom o despotima Brankovićima koji su srpskom Panonijom vladali u 15. i 16. veku, ali i mogućnošću da, uz igumanov blagoslov, vide delove njihovih moštiju koji se čuvaju u malom kivotu ispred oltara, slušaju netremice. Po izrazima lica, vidi se da je nekima od njih, za razliku od Srpkinje koja im to govori na besprekornom francuskom, čak i ime Fransoa Hista potpuno nepoznato. O srpskom kralju da i ne govorimo.
- Kao i kneginja Ljubica, i kralj Milan Obrenović je umro u izgnanstvu, u Beču - vraća nas u priču o srpskim besmrtnicima koji počivaju u Krušedolu iguman Pajsije. - Od svog prijatelja, austrougarskog cara Franje Josipa, izričito je tražio da, zbog sukoba sa sinom, tragičnim kraljem Aleksandrom, ni po koju cenu ne bude sahranjen u Srbiji. Uz blagoslov naše crkve, izabran je baš Krušedol. Bog je, slava mu, nedugo posle toga, odlučio da naš manastir, konačno, postane deo Srbije, pa kralj, evo, već gotovo vek ipak počiva u svojoj zemlji. POHARE TURSKE I USTAŠKE
TOKOM duge i burne istorije, Krušedol je doživeo više pohara. Najveće su, kaže otac Pajsije, bile one iz 1716, kada su ga Turci, posle poraza u bici na Tekijama povrh Novog Sada, spalili do temelja, odnosno iz 1941, kada su manastir opljačkale Pavelićeve ustaše i iz njega dragocenosti odvukle u čak četiri vagona. FRESKE I RASPEĆE
RASKOŠ fresaka krušedolske crkve je - impresivan. Najstarije potiču još iz 16. veka, a ostale su nastale u dva talasa, u 17. i 18. veku. Raspeće iznad ikonostasa je replika raspeća u Pećkoj patrijaršiji, iz koje je patrijarh Arsenije Čarnojević, jedan od besmrtnika koji počiva u Krušedolu, 1690. poveo Srbe u veliku seobu. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
FBI špijunirao Teslu Američki režiser Džozef Sikorski radeći na novom filmu o našem geniju otkrio nepoznate detalje  OBIŠLI smo i snimili objekte u Kolorado Springsu i na Long Ajlednu gde je Nikola Tesla imao svoje laboratorije. Napravili smo prvi kratki spot o filmu "Čestice sa Olimpa - Teslina vizija", sa kojim smo ušli u polufinale Međunarodnog trejler festivala. Kvalifikovali smo se i za Američko takmičenje scenografa. Na ovaj način prezentiramo naš film Amerikancima i svetu, ne bi li smo što pre obezbedili sredstva i počeli sa snimanjem - javio nam je američki scenarista i režiser Džozef Sikorski iz Njujorka, gde trenutno obilazi Teslinu laboratoriju.
U trejleru za igrani film "Čestice sa Olimpa - Teslina vizija" Sikorski je angažovao glumce Majkla Lenrera i Leoa Rosija, glumicu Šin Jang, kao i scenografa Hauarda Smita, koji je radio "Hari Potera". Čim prikupi prvi milion dolara Sikorski će početi snimanje filma u Teslinoj laboratoriji na ostrvu Long Ajland, koja je za njega prava inspiracija.
- Već trinaest godina istražujem život Tesle u Americi, posebno njegov rad u laboratoriji "Vodenklif" u Njujorku. Trenutno radim na dva projekta. Jedan je igrani film "Čestice sa Olimpa - Teslina vizija", o tome kako je FBI špijunirao i opljačkao Nikolu Teslu, a drugi je dokumentarac o Teslinoj kuli u Njujorku, koja je nazvana "tvrđava za narod". Bila je srušena jer se smatralo da je opasna po bezbednost SAD. Vreme je da se otkrije istina o ovom naučniku, kojeg je FBI špijunirao i kome su posle smrti agenti FBI pretresli sobu u hotelu "Njujorker", pokupili i odneli sva dokumenta o tajanstvenom projektu koji se zvao "zrak smrti". Danas se o tom projektu ništa ne zna - otkriva ovaj mladi režiser.Sikorski je zahvaljujući zakonu o slobodi informacija uspeo da prikupi oko 200 veoma zanimljivih dokumenata na osnovu kojih su Majkl Kalomin i on napisali biografiju Nikole Tesle. U filmu Sikorski prikazuje Teslu kroz istragu Federalnog istražnog biroa o njegovom izumu - "zraku smrti". Sikorski je pre dve godine za scenario ovog filma dobio američku nagradu, a potom se uključio u kampanju sakupljanja novca i donacija za obnavljenje laboratorije "Vodenklif" i otvaranja Muzeja Nikola Tesla u Njujorku.
- Tesla je zbog FBI i stava SAD da su neki njegovi izumi, pa čak i Teslin toranj, opasni, dugo bio nepoznat Amerikancima. U školi o njemu nisam ništa učio. Sada je vreme da ispravim nepravdu. Naš film je delo nezavisne produkcije, čiji je cilj da prikaže integralnu biografiju i priču o Nikoli Tesli i njegovoj naučnoj i životnoj misiji u SAD - kaže režiser.
Filmom će dominirati tajanstvena strana Teslinog života, "oživeće" u njemu likovi njegovih prijatelja i neprijatelja, mističnih žena i tajnih simpatizerki. Sikorski se nada da će Teslu igrati glumac Ralf Fajns, a Saru Bernar glumica Sara Džesika Parker, dok bi Džej Pi Morgana mogao da igra Šon Koneri. Pregovori oko njihovih angažmana su u toku.
MOĆNO ORUŽJE
SVOJ izum "zrak smrti" Tesla je stvarao od 1930. godine kao moćno oružje koje može u vazduhu, na daljinu, da uništava neprijateljske letilice. Prodao ga je Rusima za 32.000 dolara, jer Amerikanci nisu hteli da ga kupe.
- Čovek je bio pravi genije. Moramo da uzmemo Teslu kao uzor i napravimo još filmova o ljudima kao što je on, koji su stvorili našu budućnost - kaže glumac Leo Rosi, koji će u filmu igrati Persija Foksvorta, agenta FBI. DOLAZI U SRBIJU
- SIKORSKI je samo jedan od stotine Amerikanaca koji se interesuju za rad i sudbinu Nikole Tesle. Bavi se i istraživanjem nestalih izuma i projekata Nikole Tesle.Sikorski se sprema da poseti Srbiju i snimi Tesline uređaje u muzeju, kao i stare srpske hidrocentrale - kaže Nikola Lončar, predsednik Tesline naučne fondacije iz Filadelfije. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Baka od 80 godina padobranac Jovanka Ostojić, iz Rekovca, majka herojski stradalog padobranca Gorana Ostojića, skočila iz aviona. Na sportskom aerodromu u Davidovcu izvela skok sa instruktorom Ljubišom Naumovićem  PARAĆIN - Da ljudska hrabrost nema granica i ne priznaje čak ni fizička ograničenja, dokazala je 80-godišnja Jovanka Ostojić iz Rekovca.
Penzionisana učiteljica i majka komandanta čuvene 63. padobranske brigade Gorana Ostojića, koji je sa svojim saborcima poginuo hrabro braneći Kosovo 1998. godine, odlučila je da bar jednom u životu krene stopama svog sina. Skočila je padobranom u tandemu sa instruktorom Ljubišom Naumovićem. Kako kaže, tek sada shvatila je otkud njenom sinu i svim ostalim padobrancima tako velika ljubav prema nebu i padobranstvu.
- Svesna sam da je ovo bio čist rizik i avanturizam, ali sam morala to da uradim. Videla sam Paraćin, moj Levač i Jagodinu kao na dlanu. To je neopisiv osećaj slobode. Tek sad sam shvatila zašto se kaže da samo padobranci znaju zašto ptice pevaju - rekla je nakon skoka hrabra Jovanka, vidno ushićena i rumena od adrenalina.
Ona redovno prati svaki Memorijalni kup "Goran Ostojić i svi pali borci" koji se svake godine održava u Jagodini. Tu je i upoznala poznati padobranski par i supružnike Svetlanu Simić i Ljubišu Naumovića. Oni su joj dali ideju o skoku, o čemu je intenzivno razmišljala godinu dana. I odlučila.- Na sreću, dobrog sam zdravlja. Vozim bicikl i ne osećam teret godina. Nikakvu tremu prilikom skoka nisam imala. Ovo je ostvarenje mog životnog sna. Baš na ovom aerodromu, u Davidovcu, svoj prvi skok kod Ljubiše imao je moj sin. Mnogo godina kasnije ovde su skočili i moji unuci, Bogdan i Lazar - objašnjava vitalna učiteljica, koja je sada morala da sluša tuđe instrukcije, umesto da ih sama daje.
NAJSTARIJA
LjUBIŠA Naumović, čuveni srpski padobranac sa kojim je Jovanka doživela najlepši utisak letenja i slobodnog pada, kaže da je sve prošlo bez i najmanjeg problema. Vetar je bio povoljan, a Jovanka je, ushićena, pevala u vazduhu. Goranova majka je inače trenutno najstarija osoba u Srbiji i u regionu koja je skočila padobranom.
 novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Obeleženo 99 godina od Cerske bitke: Brišu prvu savezničku pobedu Na obeležavanju 99 godina od čuvene Cerske bitke u selu Tekerišu govorio premijer Ivica Dačić. Na sceni ponovo vidljiva propaganda o Srbima kao remetilačkom faktoru - rekao je Dačić  TEKERIŠ - I ova, 99. godina posle Cerske bitke prilika je da se podsetimo naših slavnih predaka, koji su izgubili svoj život u višegodišnjim ratnim zbivanjima, tokom rata, a naročito u čuvenoj Cerskoj bici, koja je predstavljala ne samo dokaz neizmerne hrabrosti i požrtvovanja nego i primer vešto izvedene vojne operacije u kojoj je veliki broj srpske vojske, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića, izgubio život, rekao je, u ponedeljak, pred spomenikom junacima Cera, iz Prvog svetskog rata, na obeležavanju njene 99. godišnjice, Ivica Dačić, predsednik Vlade Srbije, naglasivši da na spomen-obeležju s pravom stoji epitaf „Vaša dela su besmrtna“.
- Sećajući se naših slavnih predaka, kao i njihovog zapovednika, slavnog generala i vojvode Stepe Stepanovića -nastavio je Dačić - mi slavimo život, a ne smrt, gradimo zajedničku budućnost sa našim susedima, pa i sa onima sa kojima smo ratovali, zasnovano na ravnopravnosti i međusobnom uvažavanju.
Zbog najava da će, naredne godine, povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata, u Sarajevu, biti podignut spomenik Francu Ferdinandu, Dačić je, u izjavi za „Novosti“, rekao da je „najpreciznija poruka Vlade Srbije, pre svega saveznicima, sa kojima smo ušli u Prvi svetski rat, zbog agresivne politike Austrougarske i Nemačke, da ne sme da dođe do revizije istorije, i da istinu valja dokazivati, nažalost, i sada posle 100 godina“. BiH nije nikad bila logički deo Austrougarske, ona je anektirana - istakao je Dačić. - Reč je o potpunoj reviziji istorije, ako pokušavaju da kažu da je Prvi svetski rat izazvao atentat na Franca Ferdinanda. U Sarajevu se planira centralna evropska manifestacija, a da se to obeleži nekim spomenikom Francu Ferninandu. Teško bi danas neka obeležavanja Drugog svetskog rata mogla da uslede podizanjem spomenika Hitleru. Mi to ne možemo da dozvolimo. Bilo bi apsolutno nečasno prema ovolikim žrtvama, koje su pale u tom ratu.
Zato je, kaže Dačić, „zadatak naše države, da, danas, nažalost, 100 godina posle Prvog svetskog rata, i dalje brani istinu, iako je Srbija tada izgubila skoro trećinu stanovništva, 60 odsto radno aktivnog stanovništva, imala je nebrojenu štetu i žrtve koje su pale“. On kaže da je na sceni propaganda koja se vodi poslednjih decenija da su Srbi, tobože, „remetilički faktor na Balkanu i svetu“.
Na svečanosti povodom 99 od Cerske bitke, koja predstavlja prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu, položeni su venci cerskim junacima. Parastos junacima Cera služio je spiskop šabački Lavrentije, sa sveštenstvom svoje eparhije.
  KAKO JE NA CERU PORAŽENA SILNA AUSTROUGARSKA VOJSKA
CERSKA bitka se nekada proučavala na američkom Vest Pointu i francuskom San Siru, kao prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu i primer kako visoku cenu plaća velika država kao Austrougarska, kad potceni malog, ali srčanog, intiligentnog i dobro motivisanog protivnika kakav je bila Srbija, kažu vojni istoričari.
- Austrougarska vrhovna komanda je planirala da pokori Srbiju za samo tri nedelje. Komandant „Balkanske vojske“ general Oskar Poćorek je pohod unapred nazivao „lakom vojničkom šetnjom do Niša“ - kaže Branko Bogdanović, vojni istoričar.
Samouverni Poćorek nije čekao da se austrougarske snage koncentrišu i krenuo je samo sa 5. armijom da pregazi Srbiju „kao rođendanski poklon caru Francu Jozefu“.
- Uobraženost Poćoreka zasnivala se na činjenici da je Srbiji tek izašla, izmučena, iz Balkanskih ratova, s velikim gubicima u ljudstvu, naoružanju i municiji. Nije računao na strahovit moral srpske vojske. On je dao snagu Kombinovanoj diviziji da se posle marša od oko 150 kilometara do Cera odmah baci u borbu i pobedi. Cer je isključivo srpska pobeda, tek posle nje saveznici nam šalju pomoć - naglašava dr Mile Bjelajac iz Instituta za noviju istoriju Srbije.
Oružja je bilo tako malo da su drugi i treći redovi srpskih vojnika čekali da neko iz prvog ešelona bude izbačen iz stroja, da bi dobili pušku.
- Cerska pobeda toliko je fascinirala saveznike koji su trpeli poraze i na istočnom i na zapadnom frontu da su tražili pomoć od male Srbije. Srpska vojska se odazvala i ušla na austrougarsku teritoriju po cenu strahovitih gubitaka - konstatuje Bogdanović.
(B. S.) novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Spartak pomaže Stanojevićima Fudbalski klub iz Subotice dopremio hranu, odeću i nameštaj za četvoro siročadi u Lajkovcu. Prva humanitarna akcija kluba van Subotice. U planu humanitarna utakmica sa Železničarom  HUMANITARNOJ akciji našeg lista, za pomoć četvoro Stanojevića, koji su za manje od šest meseci ostali bez majke i oca, pridružio se u utorak i fudbalski klub Spartak iz Subotice. Superligaš sa severa Vojvodine obezbedio je zamrzivač, stotinak kilograma raznog smrznutog povrća, garderobu, sto i stolice, televizor...
Pomoć su Verici (18), Živki (15), Mišelu (14) i sedmogodišnjem Marku uručili najmlađi prvotimci Spartaka - Branimir Jočić i Marko Jondić. U izgledu je i humanitarna fudbalska utakmica između lajkovačkog Železničara i subotičkog Spartaka, sa koje će sav prihod biti namenjen za četvoro siročadi koji su do pre samo nekoliko meseci živeli u teškoj bedi i nemaštini, u udžerici od ćerpiča, koja samo što se nije srušila, u rodnom Skobalju, bez vode, struje, odeće, obuće...
- Čim smo u „Večernjim novostima“ pročitali potresne reportaže o teškom životu malih Stanojevića, nije bilo dileme, odmah smo rešili da za njih prikupimo pomoć - kaže Miško Jovović, portparol FK Spartak. - Našoj akciji odazvala se kompanija „Higlo“, koja je sponzor kluba i obezbedila zamrzivač i stotinu kilograma raznog smrznutog povrća. Poklone je poslao i naš generalni sponzor „Zlatibor voda“. Ovo je, inače, naša prva humanitarna akcija van Subotice i veoma smo srećni ako je naša pomoć bar donekle ulepšala život ovoj deci.Akciji našeg Fonda humanosti, za pomoć Stanojevićima, među prvima su se priključili opština Lajkovac i Rudarski basen „Kolubara“. Dogodine, kad pravna procedura bude okončana, odnosno kad Vlada Srbije proglasi opšti interes u selu Skobalj, četvoro siročadi dobiće plac u Lajkovcu, umesto imanja u rodnom selu, koje će biti iseljeno zbog širenja ugljenokopa „Kolubare“.
- Drago nam je da je i Spartak ušao u veliku porodicu humanih prijatelja najmlađih Stanojevića, koju predvode „Večernje novosti“, lokalna samouprava u Lajkovcu, Rudarski basen „Kolubara“ i brojni pojedinci. Lajkovac sa Suboticom vežu brojne uspomene. Generacije Lajkovčana završile su srednju železničku školu u Subotici, a ovdašnji Ženski odbojkaški klub Železničar sa Spartakom se takmiči u istoj ligi.
Poklonima se najviše obradovao najmlađi Marko. Odmah je za sebe odabrao majicu i jedva čeka da je u njoj sa novim drugarima koje je stekao u Lajkovcu, zaigra fudbal. Stanojevići, naime, dok ne budu dobili novu kuću na ovdašnjem Dobričića placu, privremeno su smešteni u opštinskom stanu solidarnosti u Lajkovcu, a dažbine plaća Fond humanosti „Večernjih novosti“. http://www.novosti.rs/upload/images/2013//08/20n/rep-stanojevic-MALA.jpg - Presrećni smo posetom iz Subotice, veoma smo zahvalni na poklonima koje smo dobili od Fudbalskog kluba Spartak - kaže najstarija Verica, koja je nedavno postala punoletna i staraće se o sestri i braći.
- Uz zamrzivač, poklonili su nam mnogo smrznutog povrća, koje nećemo morati da kupujemo na jesen i zimus, ima dosta garderobe za sve nas. Od srca smo zahvalni fudbalerima koji su nam pomogli. DONATORI FONDA
FOND humanosti „Večernjih novosti“ ni ovaj put nije zaboravio Stanojeviće. Pomoć koja im je uručena obezbedili su „Beohemija“, „Vileda“ i „Ekstremo intim“, koji učestvuju u svim akcijama koje organizuje naš fond. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Nevena ide na operaciju u Beč Radost u domu Nevene Janković posle odluke ministarstva o transplantaciji o trošku države. Devojčica u petak puni sedamnaest godina. Čeka poziv iz Beča i donora pluća  U PRVI mah nisam poverovala da ću se naći na listi za transplantacije organa u inostranstvu o trošku države. To mi je najlepši i najveći poklon koji sam mogla dobiti za rođendan.
Nevena Janković iz Žitorađe u petak će napuniti 17 godina i obolela je od cistične fibroze. Pluća joj rade sa samo 20 odsto kapaciteta i 24 sata je na kiseoniku. Na televiziji je čula vest da će sa ostalom decom do 18 godina o trošku države moći da ode na neophodnu operaciju u inostranstvu, odnosno transplantaciju pluća. Pomoć države joj je bila jedina nada, jer transplantacija pluća u Beču košta 120.000 evra, a taj novac ni njena porodica, ni prijatelji, uprkos humanitarnim akcijama, ni izdaleka nisu uspeli da prikupe. A Neveni vreme curi.
Zato se sada Nevenini roditelji Ljiljana (36) i Srđan (39) ko raduju, ali i dalje strepe.
- Bili smo u šoku kada smo u subotu uveče na vestima čuli da će se i naša Nevena naći na listi Ministarstva za transplantacije. Oduševljenje i radost su nastupili tek kasnije, a najbolje se u tome snašla Nevena, koja nije skrivala sreću - priča majka Ljiljana, inače medicinski radnik. Kaže pao im je teret sa srca zbog novca. - Preteško je gledati svoje dete kako vam umire, a vi ne možete da mu pomognete. Svaka noć je bila mora, a jutro počinjalo sa paničnim strahom, kako doći do 120.000 evra i hoće li Nevena to dočekati. Sada ostaje samo strepnja i nada da će devojčica na neophodan zahvat otići što pre.- Slobodno recite da niste verovali kada ste čuli vest na televiziji, sve dok telefoni nisu počeli da zvone - ubacuje se u razgovor devojčica koja zbog bolesti nije pohađala drugo polugođe prve godine Srednje škole. Priča je drugarice svakodnevno obilaze, da je bolest lakše podnosila zahvaljujući podršci roditelja i društva, zelenooka devojčica već kuje velike planove.O školi, šetnji, izlascima..
- Uopšte se ne bojim operacije. Mislim da će to proći brzo i da ću se vratiti kući kao nova. Verujem da će ova šansa koja mi je pružena meni vratiti život - osmehuje se Nevena.
OČI UPRTE U BEČ
- OBAVILI smo sve neophodne analize i sada samo čekamo da nas pozovu iz bolnice gde su upoznati sa Neveninim slučajem, odnosno da se javi odogovarajući donor - objašnjava majka Ljiljana.  novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Medragovac: Srbi zarobljeni na svom imanju Meštani Medragovca jedini Srbi u podujevskoj opštini na Kosmetu, zaboravljeni od svih. Kosovska policija ih često hapsi na putu za Medveđu, zato što to nije zvanični prelaz  Na tridesetak kilometara od Podujeva, putem koji vodi pokraj Batlavskog jezera kroz albanska sela, i penje se na brdo nadmorske visine oko hiljadu metara, okruženo sa svih strana šumom, nalazi se selo Medragovac. U zaseoku na tromeđi sa kuršumlijskom i opštinom Medveđa, živi desetak meštana, jedini preostali Srbi u podujevskoj opštini. Već četrnaest godina oni su zatočenici. Put koji od Podujeva vodi do sela ne smeju da koriste. Iako im je Medveđa udaljena svega dvadesetak kilometara, kosovska policija ih često hapsi i privodi zbog „ilegalnog prelaska administrativne linije“.
- Pošto nam se kuće nalaze gotovo na samoj „liniji“, kosovske vlasti nam prave problem kada koristimo put dug oko kilometar i po, koji vodi ka Medveđi. Kažu da to nije zvanični prelaz između Kosova i centralne Srbije, a zvanični je u mestu Sponce koje je udaljeno najmanje dve stotine kilometara od nas. To je predaleko za nas. Zbog toga svaki obilazak bolesnih roditelja kojima u selo nosim namirnice i lekove je veoma rizičan - priča Radovan Perović (47).
On se zbog teške bolesti sa suprugom Snežanom preselio u Medveđu, a u selu su ostali njegov brat Filip Perović (51), i roditelji Vida (80) i Nikola (77). Bolesni i u siromaštvu. Ni sam više ne znam koliko puta nas je hapsila kosovska policija jer svaki prelazak smatraju ilegalnim. Tako su zimus uhapsili nas desetak kada smo bili na groblju koje je sa druge strane „linije“ i držali nas čitavu noć u policijskoj stanici - pričaju malobrojni meštani. Žive ovde u još dve kuće, a nekolicina njih samo povremeno obilazi svoje zapuštene i opustele domove. Do 1999. godine bilo je nastanjeno petnaestak kuća koje su poslednjih godina Albanci iz sela u unutrašnjosti ka Podujevu opljačkali i demolirali...
- Pošto su svojevremeno pokušali da nam ukradu šest krava, od tada držimo samo kokoške i svinje. I dalje kradu srpske šume i niko ih ne sprečava. Za poslednjih četrnaest godina posekli su najmanje 5.000 kubika drva u vlasništvu Srba, a kada je pre dve godine, moja majka pokušala da ih spreči napali su je motornom testerom...
- Sve čine da i nas proteraju iz ovog sela kako bi podujevska opština, jedna od najrasprostranjenijih na području Kosmeta, bila etnički čista - veruju meštani koji su se do 1999. godine oslanjali na Podujevo gde su radili, kupovali, lečili se... Od kada su Srbi napustili grad ali i okolna sela, ostali su sami i nezaštićeni. Ipak, najteže im pada to što im se čini da su „otpisani“, odnosno da su ih svi zaboravili.
- Ne obilaze nas više ni predstavnici Kfora, ali ni predstavnici humanitarnih organizacija, gotovo niko - požalili su se meštani Obrenu Anđelkoviću, predsedniku privremenog veća srpske opštine Podujevo koji im je dopremio životne namirnice i sredstva za higijenu.
ZASLUŽILI POMOĆ
- OVIM ljudima treba odati prizanje jer su ostali. Najpotrebnije je rešiti problem njihovog lečenja, jer nemaju bukvalno nikakvu zaštitu - rekao je predsednik Anđelković. On objašnjava da su od oko 1.500 Srba koliko ih je do 1999. živelo u podujevskoj opštini ostali jedino meštani Medragovca. A Albanaca ovde po nezvaničnim procenama, ima oko sto trideset hiljada. NAJTEŽE ZBOG LEKARA
- NEMAMO slobodu, živimo u siromaštvu, jedina primanja su nam socijalna pomoć, ali najveći problem je lečenje. U podujevskoj opštini ne postoji nijedna srpska ustanova, a nismo stanovnici Medveđe.
Eto, svekru je knjižica overena u Domu zdarvlja u Gračanici, baki u Medveđi, a Filip je čak i nema - priča Snežana koja kaže da bi ovim ljudima bilo najpotrebnije da ih povremeno obiđe ekipa Hitne službe. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Srpkinja prvi inženjer u Nemačkoj Jovanka Bončić Katernić poznatija u inostranstvu nego u našoj zemlji. Naučno priznanje po njenom imenu  IME Jovanke Bončić Katernić mnogima u Srbiji - malo znači. A ime ove Srpkinje već dve godine nosi priznanje Univerziteta Darmštat, koje se dodeljuje ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke. Njenim imenom krštena je i jedna od ulica u kampusu ovog univerziteta.
Ovu čast Jovanka Bončić zaslužila je kao prva žena diplomirani inženjer u, i tada, visokorazvijenoj Nemačkoj. Diplomu na Univerzitetu Darmštat stekla je daleke 1913. godine.
Rođena u Nišu 5. jula 1887, studije je započela na Beogradskom univerzitetu da bi posle sedam semestara i prakse u Srpskim državnim železnicama, prešla u Darmštat na tamošnju Visoku tehničku školu. Pre jednog veka, 18. jula 1913. godine, postala je prva žena arhitekta sa diplomom inženjera u istoriji Nemačke.Tom izuzetnom događaju - predaji diplome inženjera prvoj ženi, „Berlinske ilustrovane novine“ posvetile su naslovnu stranu na kojoj je i objavljena Jovankina slika.
Na studijama je ova žena upoznala svog docnijeg supruga Ukrajinca Andreja Katernića, diplomiranog inženjera, pa je jedno vreme sa njim živela u Sankt Peterburgu i u Kijevu. U Beograd su se doselili 1922. godine i ostali do smrti.
Znanje stečeno u Nemačkoj iskoristila je u Srbiji gde je od 1930. godine do početka rata 1941. vodila sektor građevina na Beogradskom univerzitetu i zadužila Beograd, ali ne samo njega, mnogim i danas očuvanim i poznatim građevinama.
Na listi njenih dela su čuveni Banski dvor u Banjaluci, deo banjskog kupatila u Banji Koviljači, zgrade Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta. Odmah posle Drugog svetskog rata je penzionisana, a ostala je u srpskoj prestonici do smrti 1966. godine.
SLAVNE ARHITEKTICE
SLAVU prve žene u srpskoj arhitekturi nosi Jelisaveta Načić koja je zaslužna za zgradu OŠ „Kralj Petar“, stepenište na Velikom Kalemegdanu, crkvu Aleksandra Nevskog... Pored nje i Jelisavete Bončić, Srbija može da se pohvali da je u periodu pre Prvog svetskog rata imala i druge arhitektice poput Milice Vukšić i Angeline Nešić. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Rodom Poljaci, ali srcem Srbi Potresna sudbina porodice Sondermajer, koja je otadžbinu Srbiju volela više od života: Stanislav Sondermajer pre 99 godina poginuo kao najmlađi srpski vojnik na Ceru Tadija, odlikovan Karađorđevim zvezdama i francuskom Legijom časti ŽENE u Pocerini su krajem avgusta 1914. zanemele od užasa. Suze su im presahle dok su danima sahranjivale izginule vojnike, čija su tela pokrivala Cer, u zajedničke grobnice. Samo su 16-godišnjeg dobrovoljca Stanislava Sondermajera dodavale iz ruke u ruku od bojišta u Dobriću, gde je pao, do Bogosavaca, gde su ga sahranile u mali grob pod razgranatom lipom. Da ga majka nađe. Nisu znale da je njegova mati Stanislava, bolničarka dobrovoljac, umrla nekoliko dana ranije.
Hiljade ljudi je svakog avgusta, između dva svetska rata, hodočastilo na grobove Cera. Gimnazijalac Staša, dobrovoljac Drugog konjičkog puka, bio je simbol žrtve za otadžbinu. Posle 1945. tragedija porodice Sondermajer, poreklom iz Poljske, gurnuta je u tminu zaborava.
- Čim je proglašena mobilizacija 1912. svi Sondermajeri su obukli uniforme i nisu ih skinuli do 1918. godine - priča nam Zagorka Sondermajer, snaha Tadije Sondermajera, zaboravljenog ratnog heroja, prvog aero- -inženjera i osnivača srpskog civilnog vazduhoplovstva.
Pokazuje požutelu porodičnu fotografiju iz 1912. godine. Na njoj je pukovnik dr Roman Sondermajer, utemeljivač srpske vojne hirurgije i načelnik ratnog saniteta. Rodom Poljak, a svim srcem Srbin. Kraj njega su u uniformama sinovi, đaci-dobrovoljci Tadija i Vladimir. Supruga Stanislava, kći Jadviga i mali Stanislav nose oznake bolničara.- Stanislava, od početka balkanskih ratova bolničarka dobrovoljac umrla je u avgustu 1914, nekoliko dana pre nego što je Stanislav poginuo kao najmlađi vojnik na Ceru. Roman, Tadija i Vladislav preživeli su golgotu albanskih planina i nastavili da se bore do kraja rata - seća se Zagorka Sondermajer.
Čim je proglašena mobilizacija 1914. gimnazijalac Staša prijavio se u vojsku, po ugledu na braću, ratnike ovenčane medaljama. Vest o majčinoj smrti stigla je dok je njegov eskadron grabio ka Ceru. Krio je suze i zahtevao da jaše u prvom redu. Njegov eskadron je 18. avgusta, prelomnog dana bitke, dobio naredbu da zaustavi prodor neprijatelja kod sela Dobrića. U divljem galopu konjanici su stigli do bojišta, sjahali i u streljačkom stroju jurnuli u bitku.
- Stanislav se nađe pored mene i pretrča me. Čuo sam mu glas i video kako u trku puca iz karabina. Nije dugo trajalo: posrnu i kleče. Prihvatih ga. U tom trenutku i mene pogodiše. U rukama mi je ležao mrtav naš mali junak - naveo je u raportu Stašin komandir voda, koji je i sam teško ranjen.
Ova potresna priča je i za potomke porodice Sondermajer posle Drugog svetskog rata dugo bila zabranjena. Čak i posle smrti Josipa Broza, vojnika „domobranske vražje divizije“, koja je počinila najstrašnije zločine u Mačvi i Pocerini u avgustu 1914.
- O prošlosti se ćutalo. Deda Tadijina odlikovanja, među kojima i Karađorđeva zvezda, Albanska spomenica, francuski Ratni krst i Legija časti skrivani su u sanduku. Zajedno sa fotografijama sa Solunskog fronta, snimcima dočeka pilota Tadije sa šajkačom koji je pre Lindberga izveo transkontinentalni let od Pariza do Bombaja i osnovao prvu srpsku avio-kompaniju „Aeroput“ - priča nam Zagorka Sondermajer.
Ćutanje heroja bilo je uslov opstanka za porodicu koja je Srbiji dala velikane i u ratovima i u miru. Samo je ponekad Milica Sondermajer, Tadijina supruga, otkrivala snahi tajne.  - Pričala je kako su „oslobodioci“ 1944. uhapsili deku Tadiju. Osudili su ga na smrt, a moja svekrva je otišla da moli za milost Ivana Ribara, salonskog komunistu, koji nije izbijao iz njihove kuće pre rata. Nije hteo ni da je primi - seća se Zagorka Sondermajer.
Uporna Milica je uspela da dođe do Aleksandra Rankovića.
- Proverio je ko su Sondermajeri. U vreme kad su sve žene postale drugarice, pozvao je Milicu i rekao: „Gospođo, ne brinite, Tadija neće biti streljan“. Posle godinu dana zatvora pustili su ga. Kad je došao kući rekao je: „Ovi su gori do Švaba“. Od tada, više nije progovorio ni reč o ratu i hapšenju. Prvi srpski aero-inženjer dobio je honorarni posao u građevinskom preduzeću „Polet“, a posle je zaposlen za stalno - seća se Zagorka Sondermajer.
Tadija Sondermajer, letački as Prvog svetskog rata, prvi vazduhoplovac koji je iz Evrope preleteo 14.800 kilometara do Indije obuku za vazduhoplovca prošao je 1916. na Krfu. Zvanje vojnog pilota dobio je 1917. a još ranije je započeo samostalne izviđačke letove. Jednom prilikom uspeo je da u beg natera nadmoćniju neprijateljsku letelicu za šta je dobio armijsku pohvalu od vojvode Stepe Stepanovića.
- U novembru 1917. razboleo se od malarije i upućen je na lečenje u Francusku. Čim je prezdravio odlazi u školu za vazduhoplovnu akrobatiku koju završava s najboljim uspehom. Zatim leti i bori se iznad Zapadnog fronta u čuvenim francuskim „rodama“ i postaje samostalni vođa lovačke patrole, što je bila posebno priznanje među asovima. Preživeo je i obaranje aviona u kome je gotovo izgoreo. Za podvige je dobio najviša francuska odlikovanja. O tome je ćutao, da porodica ne bi stradala - s uzdahom kaže Zagorka Sondermajer.
Tadija Sondermajer je 1912. napustio studije arhitekture u Nemačkoj i došao da se bori za otadžbinu. Školovanje je nastavio posle Prvog svetskog rata i postao prvi aeronautički inženjer u Srbiji. Utemeljio je Aeroklub i pokušavao da zainteresuje vlasti za osnivanje civilnog vazduhoplovstva. Dvorski oficiri, korumpirani političari i ratni profiteri, o kojima je pisao i Tadijin prijatelj Arčibald Rajs, nisu imali sluha za njegove vizije.
- Da bi sakupio akcionare za osnivanje vazduhoplovne kompanije on je 1927. izveo transkontinentalni let od Pariza do Bombaja. Pri povratku ga je na bežanijskom aerodromu dočekalo 40.000 Beograđana. Oni su kupovali deonice i tako je rođeno prva jugoslovenska aero-kompanija „Aeroput“ - priča Zagorka Sondermajer gledajući stare fotografije.
Nažalost, njih je ostalo veoma malo.
- Baka Milica je posle Tadijine smrti svu pisanu zaostavštinu, čak i njegova odlikovanja, dala Muzeju vazduhoplovstva. Neki istoričari išli su da čitaju tu građu i izvestili su me da od nje ništa nije ostalo - tužno zaključuje Zagorka Sondermajer. OTAC RATNE MEDICINE
TEK posle pada komunizma u istoriju srpske medicine vratio se dr Roman Sondermajer, rodonačelnik vojne hirurgije i ratni načelnik saniteta srpske vojske od 1912. do 1918. godine. Nepravedno je zaboravljen docent sa univerziteta u Krakovu koji je 1899. došao privremeno u Srbiju, a ostao u njoj do kraja života, dajući joj sve.
- Roman se oženio Stanislavom Đurić, ćerkom generala Dimitrija Đurića. Za krsnu slavu uzeo je Svetog Spiridona, a decu je krstio u pravoslavnoj crkvi - kaže Zagorka Sondermajer. novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 14 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
