|
| Autoru |
Poruka |
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Teslin rođendan - Dan nauke u Srbiji Dan nauke u Srbiji i 157 godina od rođenja jednog od najvećih umova 20. veka, biće obeležen otvaranjem dečjeg naučnog kampa Centra za promociju nauke u Viminacijumu, a u Novom Sadu će biti održana debata o novom brendiranju Srbije  BEOGRAD - Dan nauke u Srbiji i 157 godina od rođenja Nikole Tesle, jednog od najvećih umova 20. veka, biće obeležen danas otvaranjem dečjeg naučnog kampa Centra za promociju nauke u Viminacijumu kod Kostolca, a u Novom Sadu će biti održana debata o novom brendiranju Srbije.
Muzej Nikole Tesle iz Beograda gostovaće izložbom "Diplome Nikole Tesle" u zemunskoj "Milenijumskoj kuli" na Gardošu, a u Holu nauke u Kvinsu, SAD, muzej se delom svoje postavke predstavlja na izložbi "Teslin čarobni svet elektriciteta". U gradu Filadelfiji u američkoj državi Pensilvanija, koji je pre nekoliko godina proglasio Teslin rođendan za zvanični gradski praznik, sutra će biti održana naučna konferencija.
U Kaliforniji je nedavno pokrenut projekat sa ciljem da se prikupe sredstva kojim bi se napravila i postavila Teslina statuta u Silikonskoj dolini. Takođe u SAD režiser Majkl Enton priprema film o Tesli pod nazivom "Ludi naučnik". Ovaj film treba da stane na kraj misteriji zvanoj Tesla. Entonu je, kako je izjavio, izuzetno stalo da film bude što verodostojniji pa će, pored toga što je za ulogu Tesle u filmu izabran srpski glumac rođen u Nemačkoj, Branko Tomović, deo filma biti sniman i u Srbiji.Tesla je bio Srbin. Sa svojom porodicom je pričao srpski i ja verujem da bi on želeo da njegov jezik bude tačno predstavljen u ovom filmu. Za mene nikad nije bilo sumnje da tako treba da bude", navodi režiser.
Kod manastira Šišatovac na Fruškoj gori u toku je gradnja kopije rodne kuće i crkve porodice najvećeg srpskog naučnika, etno-muzej, laboratorija i kopija čuvenog Teslinog tornja.
U manastirskoj biblioteci, koju su spalile ustaše u vreme NDH u Drugom svetskom ratu, uz ostalo su čuvana i pisma koja je šišatovačkom monahu Petroniju Trbojeviću, godinama iz Njujorka slao njegov sestrić Nikola Tesla. Tesla, nesumnjivo jedan od najvećih umova u istoriji, svojim izumima u mnogo čemu je postavio pravac naučno-tehničkog razvoja u 20. veku. Rođen je 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna granica (Vojna krajina) u sklopu Austrije, danas Republika Hrvatska.
Rođen je u porodici Milutina Tesle, sveštenika Srpske crkve (tada Karlovačka mitropolija). Njegova majka, Georgina, Đuka rođena je u porodici prote Nikole Mandića i Sofije, rođene Budisavljević, takođe iz ličke svešteničke porodice.
Njegov otac Milutin je u vreme školovanja u austrijskoj vojnoj školi pokazao sklonost ka filozofiji i umnom životu, pa je napustio tu školu i završio bogosloviju u Plaškom, službovao je najpre u Štikadi kod Gračaca, a zatim u Senju i potom u Smiljanu kod Gospića, gde je Nikola rođen. Milutin je bio dopisnik nekoliko beogradskih i novosadskih listova iz Like, pisao je pod pseudonimom "Rodoljub Pravičić".
Nikolina majka Đuka je bila seoska žena bistre pameti i spretnih prstiju, iako nepismena znala je ceo "Gorski vijenac" napamet. U sećanjima Tesla kaže: "Moja mati potiče iz veoma stare porodice u kraju u kome su živeli, u kojoj je bilo više generacija pronalazača.
Nikola Tesla je započeo školovanje u rodnom Smiljanu, nastavio u Gospiću, Rakovcu kod Karlovca, studirao je u Gracu i Pragu, ali studije nikada nije priveo kraju. Pre 1884. godine, kada je otišao u SAD, radio je u Mariboru, Pešti, Strazburu i Parizu.
Evropu je napustio u nadi da će mu u Njujorku, tada čuveni pronalažac i industrijalac Tomas Alva Edison, za čiju firmu je radio još u Parizu, pomoći da realizuje svoje tehničke inovacije. On je 1885. u Njujorku osnovao vlastitu kompaniju "Tesla" kada je i započeo izradu prvih modela predviđenih za korišćenje naizmenične struje - inovacija koja je preobrazila svet. Edison je, inače, bio veliki protivnik Teslinog izuma.
Pronašao je obrtno magnetno polje, indukcioni motor, generator i transformator, fenomen elektromagnetne rezonance i patentirao više izuma na kojima se zasniva savremena elektrotehnika. U Evropu iz SAD-a Tesla je odlazio u dva navrata, 1889. i 1892. godine i oba puta boravio u rodnoj Lici. Aprila 1892. stigao je u Gospić, gde je tada živela njegova teško obolela majka, koja je u njegovom prisustvu i umrla, 16. aprila.
Mesec i po dana potom, na poziv delegacije opštine grada Beograda i Inženjerskog udruženja, doputovao je u kratku posetu Beogradu. Genijalni inovator i potpuni usamljenik, Tesla je umro u jeku Drugog svetskog rata u Njujorku, 7. januara 1943. godine.
Urna s njegovim pepelom preneta je docnije u Beograd i čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Teslina zaostavština stigla je u Beograd 1951, na osnovu odluke američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak Sava Kosanović. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine je 2003. upisana u registar UNESKO-a "Pamćenje sveta".
Povodom stogodišnjice njegovog rođenja, 1956. jedinica za merenje visokog napona dobila je Teslino ime, kojim je nazvana i jedinica jačine magnetnog polja.
Međunarodni aerodrom u Beogradu nosi ime Nikola Tesla. Njegovim imenom nazvani su Elektrotehnički institut u Beogradu koji je osnovan 1936, srednja tehnička škola, biblioteka Univerziteta u Nišu, dve termoelektrane u Srbiji... Spomenici Tesli su postavljeni ispred zgrade tehničkih fakulteta i na aerodromu u Beogradu. Njega sve češće svojataju i Hrvati.
Tako je krajem juna ove godine, na proslavi povodom ulaska Hrvatske u EU na trgu u Zagrebu postavljen Teslin transformator a taj izum je predstavljen kao izuzetno hrvatsko stvaralaštvo.
Premijer Zoran Milanović je, pozdravljajući građane i oko 170 visokih zvanica iz inostranstva, poželeo tada da "hrvatska posebnost bude prepoznata u evropskoj raznolikosti" i kao primere te posebnosti naveo imena najpoznatijih Hrvata ikad, na prvom mestu navodeći Nikolu Teslu (na toj listi se našao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Ivo Andrić). Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
"Vikipedija" obeležava sto godina Prvog svetskog rata U susret stogodišnjici Prvog svetskog rata, on-lajn enciklopedija organizovala maraton u pisanju članaka na ovu temu. Poziv autorima da se oglase na temu svetskog ratnog sukoba  U KORAK sa svetom koji se uveliko priprema za obeležavanje stogodišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata,naravno hoda i srpska "Vikipedija". Najveća onlajn enciklopedija organizovala je jednodnevni maraton na kojem je deset autora postojeći sadržaj dopunila sa 15 novih članaka o jednom od najvećih sukoba u istoriji čovečansta, koji je i počeo napadom na Srbiju.
Na ovaj način obeleženo je 99 godina od početka svetskog sukoba 1914, ali, kako je prostora za upotpunjavanje teme o Prvom svetskom ratu ostalo napretek, a vremena do stogodišnjice sasvim dovoljno, "Vikipedija" poziva sve korisnike da se pridruže i pisanjem tekstova sa referencama pomognu da se ova tema istraži iz svih mogućih uglova.
Inicijativu za maratonsko pisanje dala je "Vikipedija" iz Švedske, a pored nas, maratoni istim povodom su održani u Britaniji, Austriji, Belgiji i Holandiji - kaže Maljković.
Kako je "Vikipedija" slobodna enciklopedija koju svako može da uređuje, često se na ovaj sajt unose netačne i pristrasne informacije. Međutim, u slučaju tekstova o Prvom svetskom ratu, takvi članci su izostali.
- Zanimljivo da članci o ovom istorijskom događaju do sada nisu nailazili na veće izmene, ni na veće rasprave, što je slučaj u člancima o Drugom svetskom ratu, ili o poslednjim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.
Vikipedija je pre šest meseci napunila deset godina. U proteklom vremenu pristupilo joj je više od 100.000 članova. Na njenim stranicama objavljeno je 217.000 članaka što je u konkurenciji 284 jezičke verzije onlajn enciklopedije rangira na 29. mestu po obimu.
- Kada bi naš onlajn sadržaj otišao u štampu, "Vikipedija" bi imala skoro 50 tomova. To bi ujedno bila najobimnija enciklopedija ikada napisana na srpskom jeziku - kaže Goran Obradović, predsednika ogranka zaduženog za promovisanje "Vikipedije".
U 12 godina postojanja svetske "Vikipedije", često su legitimitet i objektivnost objavljenih informacija dovođeni u pitanje. Kritičari postavljaju pitanje u kojoj meri su članci na "Vikipediji" relevantani i da li mogu biti oslonac budućim naraštajima u utvrđivanju istorijskih istina.
- U potpunosti je uređuju dobrovoljci koji rade onoliko koliko im je zanimljivo. Ona nema zaposlene, i niko nije plaćen da uređuje "Vikipediju" - priča Obradović. - To može da zvuči prilično neverovatno i kao "recept za haos", ali postoje vrlo efikasni mehanizmi koji iskusnim uređivačima omogućavaju da sadržaje koji su na bilo koji način neprimereni vrlo brzo i jednostavno uoče i odstrane.Ipak, na kraju razgovora Filip Maljković upozorava:
Uvek kažemo ljudima: nemojte nam nekritički verovati. Proverite reference i izvore na koje se poziva tekst.
NAJVIŠE ČLANAKA
SRPSKA "Vikipedija" ima više od 17 miliona pregleda na mesečnom nivou, što je svrstava na sedmo mesto po posećenosti sajtova u Srbiji. A od svih jezika u komšiluku, "Vikipedija" na srpskom je ubedljivo najveća.
- Prate nas Slovenci sa 136.000 i Hrvati sa 129.000, ali nije sve u broju članaka - kaže Goran Obradović. HOBI
SRPSKU "Vikipediju" aktivno uređuje od 30 do 50 ljudi iz svojih domova. Ova grupa svakodnevno piše članke, prati onlajn enciklopedije na drugim jezicima, ali i vodi računa da tekstovi koji nemaju reference, brzo budu uklonjeni sa sajta. Inače, niko od njih nije zaposlen, već "Vikipediju" uređuju iz hobija. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
FBI agenti u Teslinom kovčegu tražili formulu zraka smrti Kada je Nikola Tesla umro 7. janura 1943. godine u Njujorku, sve američke obaveštajne službe i vojska su bili u panici. Tvrdio je da može da prepolovi Zemlju  Kada je Nikola Tesla umro 7. janura 1943. godine u Njujorku, sve američke obaveštajne službe i vojska su bili u panici, piše Večernji list.
Kako navodi list, zbog velikog straha da njegovi izumi ne dospeju u “pogrešne” ruke FBI je, kad je objavljeno da je Tesla umro, zapečatio njegovu sobu i odneo kovčeg sa genijevim izumima.
Ono što je bilo smešno za javnost, zabrinulo je američki vojni vrh.
Tesline izjave da može da napravit zrak smrti, najmoćnije i konačno oružje svih vremena, da može da se ostvari komunikacija s drugim planetama i da bez problema može da razdeli Zemlju poput jabuke, rezultirale su time da je američka vlada sva istraživanja te vrste konfiskovala nakon njegove smrti bojeći se da je bio u pravu, piše Večernji list.
Zrak smrti naučnici su pokušavali da naprave kroz vekove koristeći sunce i ogledalo, dok je Tesla koristio struju.
Tesla je plašio Amerikance i veštinom da napravi usmeren prodoran snop čestica smrtonosnih razmera. Da je moguće prepoloviti Zemlju, shvatio je testirajući elektromehanički oscilator koji je priključio na gvozdeni stub postavljen na peščani pod u podrumu. Vibracije koje su tada nastale izazvale su potres, a mogle bi da posluže, objasnio je Tesla, i kao “nož kojim se može prepoloviti Zemlja kao jabuka”.
Šta su agenti obaveštajne službe pronašli i šta je od toga sve ukradeno, prekopirano, sklonjeno u stranu - nije poznato, ali za života Tesla je zvanično prijavio 272 izuma, a veruje se da ih je bilo još bar 800. Ipak, 10 Nobelovih nagrada podeljeno je onima koji su kopirali Teslu.
- Neka budućnost kaže istinu i sudi svakome prema njegovom delu i dostignućima. Sadašnjost je njihova, budućnost za koju sam stvarno radio je moja – rekao je Tesla jednom prilikom.
ČINJENICE KOJE SU MALO POOZNATE O TESLI:
* Tesla je u Karlovačkoj gimnaziji imao jedinicu iz metamatike, a nije mu išlo ni crtanje.
* Bio je sve, samo ne biznismen.
* Uspeo je da obuzda Nijagarine vodopade gde je izgradio hidroelektranu.
* Otkrio je stacionirane talase. Uz pomoć njih otkrio je da Zemlja može da posluži kao vodič i da može da reaguje kao muzička igla na električne vibracije na određenoj frekvenciji.
* Dokazao je svoju viziju – struju je moguće slati na daljinu, bez žica i stubova, dakle, bila bi dostupna svima i besplatna.
* Smatrao je da Zemlja može uskladištiti veliki potencijal energije groma.
* Rođen je u ponoć 10. jula 1856. godine dok su munje i gromovi parali nebo.
* Kao dečak je tvrdio da može da čuje ono što drugi ne mogu: kucanje sata u trećoj sobi, lagano sletanje muve na sto njemu je tutnjalo u uhu, kočija, iako je prolazila na velikoj udaljenosti, njemu je tresla čitavo telo. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Đorđe Karađorđević: NATO mi zabranio da budem srpski oficir Princ Đorđe Karađorđević prvi put govori zašto nije završio studije na Vojnoj akademiji u Beogradu: Princ sam, u duši sam vojnik, a u stvarnom životu običan čovek  NAVRŠILO se trinaest godina od kada je 12. jula 2000. godine, posle teške bolesti, preminuo princ Tomislav Karađorđević, jedan od najomiljenijih članova kraljevske porodice. Njegova supruga princeza Linda i sinovi, prinčevi Đorđe i Mihailo, koji žive u Beogradu, odali su mu pomen u Sabornoj crkvi.
Kada je princ Tomislav umro, stariji sin Đorđe je imao 16, a Mihailo petnaest godina. Obojica su bili učenici britanskog koledža. Živeli su u porodičnoj kući u zapadnom Saseksu, varoši pored Londona. Danas su sinovi princa Tomislava u Srbiji. Stariji sin Đorđe se seća da je očevu smrt doživeo sa pomešanim osećanjima:
- Bio sam tužan jer sam ostao bez voljene osobe, bez oca koji je sa mnom pravio planove za budućnost. Govorio mi je da u Srbiji pokušava da pomogne svom narodu i da ja treba, kada odrastem, da radim za svoj narod. Bio sam i smiren, jer je tata trpeo strašne bolove zbog raka, a smrt mu je te muke prekinula - priča princ Đorđe.
Rođen je 1984. godine u Engleskoj. Završio je više škole za kompjuterski inženjering, za dizajn i za menadžment, kao i školu za pirotehniku. Stasom princ Đorđe, visok i vitak, podseća na oca Tomislava, ali je likom na majku Lindu. Još kao mališan spoznao je činjenicu da je princ kraljevske porodice Karađorđević, ali i rođak britanske kraljice Elizabete. Otac me vodio na britanski dvor. Upoznao sam kraljicu Elizabetu, koja je divna osoba, i saznao da sam na 103. mestu liste njenih naslednika. U Engleskoj sam se viđao sa članovima naše porodice, jer je moj brat od strica Aleksandar Karađorđević često dolazio kod nas. Izgradili smo opušten odnos. I danas ja našeg kralja Aleksandra Drugog oslovljavam sa "gde si brate" i lupim ga rukom po ramenu. Njegovima sinovima, kraljeviću Petru, Filipu i Aleksandru, ja sam stric, mada su stariji od mene. Imamo odlične odnose, u stalnom smo kontaktu preko interneta - otkriva nam princ Đorđe kraljevske porodične odnose.
Priznaje da je kasnih osamdesetih sasvim prirodno primio vest da će njegov otac princ Tomislav da se preseli na Oplenac i da će i prestolonaslednik Aleksandar da ode u Srbiju. Kaže da je to bila njihova kraljevska dužnost.
- Srbija je budućnost Karađorđevića, govorio je moj otac. Ja sam prvi put došao 1989. godine i posetio ga na Oplencu. Potom su se moja majka Linda i brat Mihailo preselili u Srbiju. Država nam je dala vilu na Senjaku za kuću koju smo imali na Dedinju i tu živimo. U Engleskoj smo prodali imanje. Imamo tamo jednu malu kuću, u kojoj ja živim. Sve troje smo odlučili da u Srbiji brat i ja formiramo porodicu i podižemo nove Karađorđeviće - smeje se princ Đorđe.
Dok govori nije mnogo sentimentalan prema svom zavičaju u Engleskoj. Odrastao je na farmi jabuka, na kojoj danas komšije uzgajaju kokoške. Radio je kao prodavac, pumpadžija, čuvar, komjuterski operater, kao veb-dizajner i programer vatrometa. Sa prijateljima je otvorio dve firme - "Đorđe" i "Karađorđević", koje je preselio u Beograd, gde u septembru otvara prvu prodavnicu vatrometa u Srbiji. I dalje živi i radi malo u Engleskoj, malo u Srbiji, ali je sve više u Beogradu.
- Život u Engleskoj je mnogo naporan i dosadan. Radim po 18 sati i nemam dovoljno para za život. Ljudi su hladni i jednolični, stalno pričaju o novcu koji nemaju i lošem vremenu. U Srbiji je život mnogo lepši, jer mi posao dobro ide, zarada je pristojna, sjajno živim, jer sam okružen ljudima koji me poštuju i razvesele - priča opušteno.
Kaže da tako misli i njegov brat Mihailo, koji studira diplomatiju, ali kao biznismen vodi balon-salu za fudbal i ostale sportove. Obojica igraju tenis, navijaju za Novaka Đokovića, a Đorđe voli i skijanje. Instruktor je za snoubord na Kopaoniku. Mihailo je menadžer u maminoj farmi u selu Babine kod Prijepolja, gde dolaze engleski turisti da idu na planinarenje, biciklizam i jahanje. I kada je baka Džoan, majka princeze Linde, dolazila u Srbiju, priznala je da je ovde divno.- U Srbiji su ljudi topli i druželjubivi. Znaju da sam princ, ali ne mare mnogo za to, jer vide da sam normalan čovek. I moji najbolji prijatelji su obični ljudi, Milan je frizer, a Đole je diplomac prava. Divno mi je bilo i dok sam bio pitomac Vojne akademije, jer sam se osećao kao član velike vojničke porodice. Mi Karađorđevići smo prvo vojnici, pa prinčevi. Uživao sam dok smo bili na vojnom poligonu ili na bojevom gađanju - oduševljen je i danas princ Đorđe.
Na pitanje zašto je vrlo brzo napustio Vojnu akademiju, da li zbog slabog znanja srpskog ili teških predmeta, kako se pričalo, princ Đorđe prvi put otkriva istinu o svojim vojnim studijama:
- NATO mi je zabranio da budem srpski oficir. Velika Britanija i Zapadna vojna alijansa su se bunile što sam kao član kraljevske porodice i državljanin Velike Britanije odlučio da postanem srpski oficir. Nastao je diplomatski incident, koji je mogao da preraste i u politički problem, pa sam odustao od studija. Ali ne zauvek - priznaje princ Đorđe. - U duši sam vojnik i čim se ukaže prilika opet ću da nastavim studije na Vojnoj akademiji.
Trenutno živi sam u vili na Senjaku, sprema poslovne planove, kuva lazanje i peče ćevapčiće. Preokupiran je poslovima oko registracije kompanije "Karađorđe". Traži poslovni prostor i skladište za pirotehniku, koju će da uvozi i da prodaje.
Leto provodi sa devojkom Tamarom u kafićima u ulici njegovog čukundede kralja Petra Prvog ili na Adi, jer voli plivanje. Planiraju da letuju u Kotoru ili na Hvaru. Ovaj vikend princ Đorđe provodi na festivalu „Egzit“, gde gleda nastup Tamarine grupe. Hvali se da je kartu za „Egzit“ sam kupio.
- Vidite da za srpskog princa u Srbiji nije ništa besplatno - smeška se zadovoljan životom princ Đorđe Karađorđević.
VOLIM OPLENAC
- NA sahrani Karađorđevića na Oplencu shvatio sam da je naša porodica i danas deo srpske istorije. Volim Oplenac zbog zadužbine Karađorđevića, zbog divnog grožđa i vina, ali i zato jer će tu biti i moja večna kuća. KAD SE PRINC ŽENI
- LJUDI me ovde uvek pitaju kada ću da se ženim, kada će moj brat ili kraljevići Petar, Filip i Aleksandar da prave svadbe. Odgovaram diplomatski - "uskoro". Mladi smo, imamo devojke, ali i posao. Kraljević Filip se bavi finansijama, a Petar je grafički dizajner u Londonu, dok kraljević Aleksandar u Americi sa rođakom Indi Oksenberg vodi fond za pomoć autističnoj deci - nabraja princ Đorđe. NA LISTAMA NASLEDNIKA DVEJU KRUNA
- TEORETSKI mogu da budem kralj Engleske i kralj Srbije, jer se nalazim na listama naslednika britanske i srpske krune. Lično o tome ne razmišljam. Član sam dveju kraljevskih porodica - jedne u Londonu i srpske u Beogradu, ali se najbolje osećam kao običan čovek - kaže princ Đorđe Karađorđević. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novosti u manastiru Sveti Arhanđeli kod Prizrena U manastiru Sveti Arhanđeli kod Prizrena, zadužbini cara Dušana. Nekada utočište i pribežište svom narodu bilo puno. Novi konak za novi život  BOLjE da ostadoste pod zemljom, duboko. Za neko časnije pokolenje. Ovako, slušam osinjak gde behu pčele i carevo oko. Jer, vreme je opet naopako...
Posvetu u stihu ostavio je Svetim arhanđelima srpski pesnik Slobodan Rakitić, polovinom osamdesetih godina. Gnevan što narod odlazi, nije ni slutio da će dočekati takvu tragediju i osamu svetinje, čijom je lepotom i značajem vazda bio opsednut. Ni onda kada je ispisivao poslednju strofu: "Bolje da ste ostali skriveni, u dubini/ To što sad vidim sasvim je druga slika/ Osvanuh na svome grobu, u tuđini".
Priznao je, pred smrt, da mu je potresno stradanje Arhanđela pomoglo da umre.
Putujemo prema manastiru, od Prizrena, dolinom Bistrice. Ovde je u leto 1999. godine otet monah Hariton. Punu godinu tragala je za njim bratija. Našli su mu obezglavljeno telo, u albanskom groblju sela Tusus. Sahranili ga u Crnoj Reci.
- Zamislite kako je živeti sa takvim sećanjem - kaže Ivan Krstić, povratnik u carski Dušanov grad. - I kako je kad noćima san dolazi tek malčice u zoru, kao polusan... A, kako vi spavate?Manastirska kapija otvorena. Kao na svakoj kući domaćina koji se raduje gostu. Ispred je smena straže. Policija KPS je odavno preuzela obezbeđenje.
Unutra, u kapeli obnovljenog konaka, liturgiju služi arhimadrit Mihailo, iguman. U dubini porte, tu gde su monasi pred nesrećni rat tek skućili svoju kuću, albanski ekstremisti je u pogromu 2004. zapalili i sve u njoj uništili - niče nova. Mesto za brojnije bratstvo. Za sve koji ovde dođu, da u molitvi nađu mir duše. I radost srca.
Kažemo igumanu, posle liturgije, nešto kao opravdanje što smo banuli. Bez najave.
- Na polasku u Prizren vladika Jovan (Ćulibrk) ispratio nas je porukom: "Nemojte Mihaila, u Aranđelima, da zaobiđete"... pa... mi, tako, i dođosmo.
- Neka ste, neka. Ovo je kuća sviju nas - odgovorio je.
Žurio je na svoja svakodnevna poslušanja. Oko novog konaka puno je posla. Mi prelistavamo vreme sa mladim bogoslovom iz Velike Hoče. Došao je ovamo da deo raspusta provede u manastirskom miru. Da pomogne: posluži goste, nešto i poradi. A ovih dana, u manastirskoj porti se samuje i - radi. Dolaze majstori, odasvud. Dolazi metohijski povratnički narod. Ponajviše iz obližnjih, srpskih, Novaka.
- Jeste nas malo, ali vredimo - pola u šali pola u zbilji kažu nam. - Boluje naš manastir od osame, ali traži leka. Nekada je ovo utočište i pribežište svom narodu bilo puno, kao oko. Sad... okupimo se za kakva praznika. Malo nas je. Radujemo se novom konaku.  Ivan Krstić priča da ovo, koliko je do sada urađeno, treba zahvaliti ponajviše igumanu Mihailu. Njegovoj upornosti i snalažljivosti.
- On nas sabira, pokreće - kaže Ivan. - Sabira nas da svetinja ne samuje i ne boluje. Da se sveća ne ugasi.
Izgradnja novog konaka započela je u proleće. Pritekli su dobri ljudi i država Srbija. Ali, nije lako. Potrebno je još mnogo rada i mnogo novca da bi se, kako je planirano, do kraja godine najvažniji posao završio. Kuća ukrovila.
- Kad se setim prvih seoba... to su teški dani - govori Krstić. - Posle napadi u leto '99, pa našeg oca Haritona... Onda, kako smo prvi, ovaj drveni konak pridizali iz pepela, posle proleća od 2004... verujem da ćemo i ovaj, novi pridići.Ivan vraća film u vreme pogroma. Zamrznute slike sećanja.
- Drugog dana pogroma, ovde je bilo sve spaljeno i smrvljeno. Odjednom je sve u vatri nestalo. Relikvije, duborezačka radionica, krojačnica. Nemački vojnici su spasavali monahe. Jedva ih odvajali od svetinje. Nisu imali mandat da nju, koja je živa gorela, spasavaju.
Iz Beograda, posle nekoliko dana, zvao je Rakitić. Jecao je. Setio sam se njegovog stiha: "Kratka je slava sveta/ Crni bivo dremlje/ Kraj reke ispod nevidljivog zvonika/ Kao poslednji zalogaj uzeh šaku zemlje".
Pitao je da li će se monasi ikada vratiti, da li će se svetinja ikada pridići, i da li će, umesto sokola, orao iznad Bistrice pokazivati lice?
- Čudo je bilo kada su se monasi posle nekoliko dana vratili. Veliko čudo. Nemci su im dopremili dva kontejnera za smeštaj i dva mala šatora za alat. Počeli su, njih petorica, sami da raščišćavaju ruševine. Prikupljaju preživele ikone u bakru. Delove svećnjaka. Krune za venčanje. Kašičice za pričest... Strpljivo i polako vraćali su život manastiru.
Potom su, sa narodom, podizali drveni konak u kome i danas traje molitva. Kao što je trajala vekovima. Samo... da nas je više.
VEKOVNI TRAGOVI TRAJANjA
U JEDNOM zapisu ostalo je svedočanstvo da je "car Dušan 1347. počeo zidati manastir na pomoć i spasenje duše i tela njegovog". Sabirao je, zabeleženo je, najbolje zidare u carevini, klesare, duboresce i drvodeljce. Za pet leta sagradio je manastir kome "pod suncem nema ničeg ravnog". Oko svetinje podigao je zidine, ostaci još svedoče o vekovnim tragovima trajanja, a unutra sagradio glavnu Crkvu Svetih arhanđela, crkvicu Sv. Nikole, konake, biblioteku, pisarnicu, bolnicu i trpezariju. O svemu se staralo i po više od dve stotine monaha. SABOROVANjA I DEOBA CARSTVA
POSLE smrti cara Dušana, koji je podigao Svete Arhanđele, ovo mesto postalo je mesto značajnih državnih saborovanja Srba. Ovde je, 1356. odlučivano o kobnoj deobi srpskog carstva, nakon smrti potonjeg Nemanjića. Koju deceniju posle, u Arhanđelima je knez Lazar "uvenčan" za srpskog samodržca. Posle pada Prizrena, Turci su manastir razvalili. Sinan-paša je 1614. godine naredio da se od belog manastirskog kamena sagradi džamija u Prizrenu. Sinan-pašina džamija, koju su ovdašnji Srbi čuvali i sačuvali. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novosti pomažu devetoro Stamenkovića Vitomir i Nedeljka Stamenković iz Meljaka muku muče da prehrane svojih sedmoro dece. Otac posle 36 godina proglašen za tehnološki višak  MUKU muči devetoro Stamenkovića da pregura dan. Nemaština i život ispod svake granice siromaštva, roditelje Vitomira i Nedeljku i njihovih sedmoro dece naterali su da ponovo pokucaju na vrata Fonda humanosti „Večernjih novosti“.
I Vitomir i njegova supruga Nedeljka su nezaposleni.
- Nemamo kome drugom da se obratimo za pomoć - očajan je bio otac Vitomir, koji je posle 36 godina rada u firmi „Graditelj“ proglašen za tehnološki višak i od tada sve nade polaže u Biro rada. Uzda se da će mu pronaći novo zaposlenje.
Njegovu decu: Anđelu (15), Jovana (14), Mariju (12), Dušana (8), blizance Zoricu (7) i Zorana (7) i najmlađu Anu (4) obradovali smo novim patikama, trenerkama i majicama. Ali, nažalost, njihove potrebe daleko prevazilaze nekoliko novih komada garderebe.
Roditeljski dani Vitomira i Nedeljke protiču opterećeni samo jednom brigom i jednom mišlju:
- Kako da nahranimo sedmoro usta - kaže Vitomir. Za mene i suprugu nije bitno, navikli smo na nemaštinu, da od kada ustanemo pa dok ne odemo na spavanje ne moramo da jedemo. Ali, oni su još mali. Od nas zavise, a mi često ne možemo da im priuštimo ni koru hleba.
Dok priča, u Vitomira deca gledaju sa nadom i očekivanjem.
- Mogu ja da se pravim pred njima da je sve u redu. Ali moja supruga ne može - kaže Vitomir. - Kada doće najmlađa kćer Ana i kaže „mama gladna sam“ - moja Nedeljka ode u kuhinju, da je deca ne vide i plače. Suze ne može da zaustavi. Nema da je nahrani. Ja to gledam - duša hoće da iskoči. Boli kao nožem da me seku. A znam da sam ja kao glava porodice najviše kriv. Sramota me, hvata me tuga... Sve se skupi.
Devetočlana porodica Stamenković nedavno se iz jednosobnog stana na Petlovom brdu preselila u kuću u naselju Meljak, ali, naravno, nema novca za nameštaj, struju i grejanje. Oguljeni zidovi, ogoljena cigla, stari, prljavi i ofucani nameštaj pronađen pored kontejnera to je njihov dom.
NAJSTARIJA ĆERKA
NAJSTARIJA Vitomirova i Nedeljkina ćerka Anđela je završila osnovnu školu. Od sledeće godine pohađaće srednju frizersku u Beogradu.
- Da završim školu i da nađem posao. Da zarađujem za život. Da ne hodam pocepana i bosa - želje su najstarije ćerke. I RANIJE POMAGALI
ZAHVALjUJUĆI „Fondu humanosti“ i domaćim kompanijama koje su prepoznale muku siromaštva, krajem prošle godine novogodišnja čarolija ušla je u hladni dom devetočlane porodice Stamenković. Uz pomoć sponzora, roditeljima i deci su obezbeđene nove cipele, zimske jakne, duksevi, majice, kape, šalovi... a mališani su se najviše obradovali slatkišima i igračkama koji su bili u paketićima. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Novi Pazar: Zaboravljeno groblje Nemanjića Novopazarski arheolozi otkrili tajanstveno srednjovekovno srpsko groblje. U srpskoj nekropoli pokojnici su sahranjivani od 12. do 18. veka .jpg) POSVEĆENO tle hrastovog gaja na brdu Glavica u zelenoj deževskoj dolini krije misteriozno srpsko srednjovekovno groblje, otkrili su nedavno arheolozi Muzeja Ras u Novom Pazaru. Hiljade ogromnih kamenih spomenika neobičnih oblika pokriva kao divovski pločnik kupasto uzvišenje na čijem je vrhu ogroman hrast. Njegova moćna krošnja nadnosi se nad „časnu trpezu“ koju je hirurški precizno otesao od kamena neki davno zaboravljeni majstor.
Prastaro groblje nalazi se na samom kraju deževske doline, kraj sela Ljuljac, tamo gde se pojas plodne ravnice sužava i pretvara u uspon na strme obronke Golije.
- Reč je o neverovatnoj srpskoj nekropoli gde su pokojnici sahranjivani od 12. do 18. veka. Spomenici su monumentalni i jedinstveni, ništa slično nije viđeno. Nažalost, nije bilo novca za detaljnija istraživanja - priča Dragica Premović Aleksić, direktor Muzeja Ras u Novom Pazaru.
Ona je otkrila drevno groblje i nada se da će država naći novac za detaljnije istraživanje nekropole, pre nego što je unište pljačkaši arheološkog blaga koji su prerovili sva stara srpska groblja u okolini.Arheolozi smatraju da je samo mistično strahopoštovanje koje šire kameni spomenici sačuvalo od pljačkaša brdo iznad deževske „Doline kraljeva“, u kojoj su se nalazili dvorovi Nemanjića.
- Neki spomenici su ogromne fino isklesane ploče s urezanim krstovima, na drugima su predstavljani i likovi pokojnika, a treći izgledaju kao ukrašeni krov kuće „na dve vode“.
Najneobičnije smo nazvali „delfini“ jer su isklesani od ogromnih kamenih blokova u obliku ribe, jednog od najstarijih hrišćanskih simbola.
Ima i uspravnih minuciozno ukrašenih spomenika s likovima - upućuje nas Dragica Premović Aleksić dok sa jakog podnevnog sunca ulazimo u duboku senku i tišinu hrastovog gaja.Tu se ukazuje neverovatan prizor gusto načičkanih kamenih gromada pokrivenih debelom mahovinom koje se zrakasto šire oko časne trpeze pod starim hrastom.
Nekoliko desetina metara dalje, na podnožju brega gde prestaje linija drveća, podignuta je žičana ograda kraj koje je i moderno groblje.
- Iako se nove nekropole podižu preko starih, ovde to nije slučaj. Glavica je tabu za narod okolnih sela, koji čuva predanje o dvorovima i imanjima Nemanjića u deževskoj dolini.
Ova neobična nekropola mogla bi da bude gradsko groblje iz srednjovekovnog perioda kad je po predanju deževska dolina bila gusto naseljena - zaključuje Dragica Premović Aleksić. BESPUTNA DOLINA KRALjEVA
NEDALEKO od srednjovekovne nekropole na Glavici prolazi izlokani poljski put koji povezuje niz izumirućih srpskih sela u deževskoj dolini sa sličnima na Goliji. Malobrojni preostali planinci, stanovnici nekadašnjih poseda Nemanjića, nadaju da će u 21. veku i do njih stići asfalt. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Goli otok - turistička atrakcija ili velika opasnost Goli otok, sinonim velike patnje u vreme Josipa Broza Tita, toliko je zapušten da bi njegovo svakodnevno urušavanje moglo prouzrokovati najveću hrvatsku turističku tragediju  ZAGREB - Goli otok, sinonim velike patnje u vreme nekadašnjeg doživotno predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, toliko je zapušten da bi njegovo svakodnevno urušavanje moglo prouzrokovati najveću hrvatsku turističku tragediju, upozorava zagrebački nedeljnik "Globus".
Gledano iz pristaništa uvale Tatinja, Goli otok deluje moćno. Gola lepota golog kamena, s Velebitom u pozadini, restoran u koncesiji braće s Raba u kojem turisti dokono čavrljaju, teško da bilo koga mogu misaono teleportovati u godine kada je to mesto bilo jedini i isključivi sninonim patnje.
Ali, tako je samo na prvi pogled, piše nedeljnik i dodaje da svakim daljim korakom od pristanista u unutrašnjost ostrva, šćućurenog na četiri i po kvadratna kilometra između severoistočnog dela Raba i kopna u severnom delu Velebitskog kanala, posetioce sve više obuzima jeza.Ne samo što je puno podsetnika na vremena obračuna s informbiroovcima, već i zato što sve ono što je ostalo od logora i zatvora, a najviše ono što izostaje - bilo kakav red, bilo kakvo nastojanje da se taj komunistički kazamat na neki pristojan način zaštiti od zaborava - zastrašuje.
Taj hrvatski Alkatraz, kako se turistima dočarava na skromnom reklamnom listiću, i danas je, 64 godine posle osnivanja logora za pristaše Informbiroa, tzv "I-beovce" što su nakon Titovog raskida sa Staljinom ostali odani sovjetskom vođi, i danas je opasan po život.
Nema političkih komesara, islednika, cinkaroša, izgladnjivanja i torture, ali sveprisutni tragovi ruševina koje plaše u svakom milimetru tog surovog ostrva čista su katastrofa, ali i objektivna pretnja za 50.000 turista, koliko ih, navodno, u letnoj sezoni poseti Goli otok i koji taj poset prežive, valjda pukom srećom.
Ulaznice se, na sreću, ne naplaćuju. Plaća se tek razgledanje ostrvca vozićem "Goli expreš" 25 kuna za koje, kako navodi nedeljnik, posetioci dobijaju direktan pogled u pakao u kojem se ne mogu nadati čistilištu - pakao koji bi u dalekoj budućnosti mogao dobiti status spomen-područja.
.jpg) .jpg) Stanje je, navodi se, neprepričljivo sa gomilama i gomilama đubreta, obrušeni spratovi, razvaljene konstrukcije, razbijena okna, kozji i magareći izmet...
Haos koji se nisačim ne može opravdati, ni siromašnim budžetom, ni neznanjem, ni udarima bure, piše "Globus".
Ljudska ruka ovo ostrvo nije takla od 1988. godine, otkad su ga vlasti zatvorile kao zatvor koji je dugo godina posle IB-ovaca, nakon političkih, zbrinjavao "obične" kriminalce.
A nered koji su oni ostavili ostao je do danas. Otada do danas Goli otok je prepušten bizarnim lovcima na rekvizite: sve što je vredelo, kažu, odneli su, pokrali, opljačkali.
Pre nekoliko godina napravljena je studija studiju razvoja Golog otoka, ali je ona skončala kao utopistička - a predviđala je da se žičarom povežu Lopar, Grgur i Goli otok... Sada su, pak, prostornim planom predviđene dve zone - spomen-područje i zona za turizam jer potencijala da turist koji dođe na Rab provede nekoliko robinzonskih noći na Golom ima..., piše "Globus". Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Tijana je čekajući život ujedinila Srbiju Na beogradskom groblju Lešće u nedelju biće sahranjena mala Tijana. Dr Košutić: Bolest bila ozbiljna i ishod nije neočekivan  TIJANA je za samo nekoliko meseci postala simbol jedinstva Srbije. Borba osmogodišnje heroine ujedinila je ljude svih struka, vere, nacije... Krhka smeđokosa devojčica, željna života, junački je vodila bitku sa opakom i nepredvidivom bolešću - restriktivnom kardiomiopatijom.
Nije se predavala. Ponosno, dečje iskreno, gledala je život ispred sebe. Svojom istrajnošću davala je nadu bolesnima. Duša je htela, ali srce više nije moglo.
Čekajući transplantaciju srca, preminula je 15. jula rano ujutru, u bolnici u Hjustonu. Skrhani bolom zbog gubitka kćerke, roditelji Jelena i Nebojša Ognjanović, u subotu se vraćaju u Srbiju. Sahrana male Tijane biće u nedelju, na beogradskom groblju Lešće.
Tragičnu vest iz Teksasa, čitava javnost je s nevericom primila. Hiljade tužnih poruka, napisano je brojnim forumima društvenih mreža. Do suza dirljive rečenice, o školskoj drugarici pisali su učenici OŠ „Ivo Andrić“, koju je Tijana pohađala.
Oni koji se po profesiji bore za zdravlje dece, najteže su primili vest o Tijanonoj preranoj smrti. Pogotovu dr Jovan Košutić, koji je šest godina lečio malu Tijanu u Institutu za majku i dete „Dr Vukan Čupić“.- Žao nam je i teško zbog čitave situacije. Nažalost, ovo je bila ozbiljna bolest i ovakav ishod nije bio neočekivan - priča dr Košutić. - Jedino gde je imala šansu da preživi upravo je ta dečja bolnica u Hjustonu, koja ima iskustva sa takvim pacijentima. Međutim, ni tamo ne postoji čarobni štapić. To je lutrija, kada se čeka srce. Ona je mogla da ga dobije za tri dana i danas bi bila živa.
Prema Košutićevim rečima, Tijana je u SAD otišla u stabilnom stanju. Takva je bila i prvih mesec dana. Rezultati su obećavali pozitivan ishod.
Posle ispitivanja i stabilizacije njenog zdravstvenog stanja, 10. maja 2013. Tijana je i zvanično stavljena na listu čekanja za novo srce. Nalazi su bili bolji, a organizam je počeo da se oporavlja.
S nadom je otpuštena iz bolnice, a sa roditeljima Jelenom i Nebojšom, bila je u blizini bolnice, odakle je išla tri puta nedeljno na kontrole. Komplikacije su počele početkom jula. Da bi joj spasli život, lekari su odlučili da urade hitnu operaciju i da je stave na mehaničku pumpu, koja bi joj pokretala srce. Vrhunski američki kardiolozi uradili su složen medicinski zahvat, koji je trajao deset sati. Prvi put za šest godina Tijanino srce je radilo kapacitetom od preko 70 odsto. U ranim jutarnjim časovima 15. jula, došlo je do naglog otkazivanja bubrega, zatim jetre i na kraju do krvarenja na mozgu. Lekari su se grčevito borili za njen život, ali nažalost Tijanin organizam nije uspeo i ovog puta da se izbori.Podsećamo, Tijani je kao dvogodišnjakinji otkriven veoma redak oblik restriktivne kardiomiopatije i od tada je lečena na Institutu za majku i dete „Dr Vukan Čupić“ u Beogradu. Prošle godine joj se pogoršalo stanje, a u decembru su joj otkazali bubrezi. Roditelji su u međuvremenu pokrenuli akciju prikupljanja novčanih sredstava za transplantaciju srca u Beču, kao jedinu moguću opciju da se Tijani spase život.
S obzirom na otkazivanje bubrega i lošu kliničku sliku, austrijski lekari su je odbili. Teksaška Dečja bolnica u Hjustonu, poznata po transplantacijama srca kod dece, prihvatila je da operiše malu Tijanu. Intervencijom princeze Katarine Karađorđević, iznos je smanjen sa 1.015.000 dolara na 710.000 dolara. Građani Srbije su se solidarisali i novac je prikupljen u jednoj od najvećih medijskih akcija koju pamte ovi prostori. Nažalost, bez srećnog kraja.
ULICA U BEOGRADU ZA TIJANU
BEOGRAD u skoroj budućnosti mora da imenuje 583 ulice, koje imaju istoimene nazive ili uopšte nemaju naziv. Kao simbol jedinstva svih građana, u sredu se na društenim mrežama pojavila inicijativa da Tijana dobije svoje mesto na mapi grada.
- Pravila nalažu da mora da prođu najmanje tri godine od nečije smrti da bi se po njemu nazvala ulica. Međutim, imali smo izuzetak u slučaju patrijarha Pavla - priča Slobodan Stanimirović, predsednik Komisije za imenovanje ulica i trgova. - I u ovom slučaju postoji mogućnost da Komisija i Skupština grada naprave izuzetak. Nesumnjivo, prema tradiciji srpskog naroda, teške situacije nas zbližavaju, a Tijana je u jednom trenutku ujedinala čitavu naciju. RADOVIĆ: VEOMA MI JE TEŠKO
PEVAČICA Aleksandra Radović se posebno svojim angažovanjem istakla u prikupljanju novca za Tijanino lečenje.
- Saosećam sa bolom roditelja i žalim za izgubljenim vremenom kada je Tijanino lečenje u pitanju - kaže Aleksandra Radović.
- Iskreno, veoma sam potresena. U ovom trenutku, veoma mi je teško da prihvatim činjenicu da je preminula. RADOVIĆ: VEOMA MI JE TEŠKO
PEVAČICA Aleksandra Radović se posebno svojim angažovanjem istakla u prikupljanju novca za Tijanino lečenje.
- Saosećam sa bolom roditelja i žalim za izgubljenim vremenom kada je Tijanino lečenje u pitanju - kaže Aleksandra Radović.
- Iskreno, veoma sam potresena. U ovom trenutku, veoma mi je teško da prihvatim činjenicu da je preminula. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Tomas Transtremer: Priroda je moja crkva
Nobelovac, pesnik Tomas Transtremer, za "Novosti", o životu posle nagrade, bolesti: Život mi ostavlja premalo prostora za pisanje, ali trudim se da svakog dana sviram klavir
ŽIVIM uglavnom slično kao i ranije, kao u vreme pre Nobelove nagrade, ali se tempo života značajno ubrzao. Uz mnogo poziva za putovanja i intervjue koje mi traže, dobijam i mnogobrojna prijateljska pisma iz svih delova sveta. Nažalost, nemam još dovoljno vremena da odgovorim svima - kaže u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" veliki švedski pesnik Tomas Transtremer, koji iskreno veruje da je Nobelova nagrada koju je dobio 2011. godine, velika i najvažnija stvar za njegove čitaoce.
Iako je stalno na meti novinara, intervjue retko daje. Pre dvadesetak godina pretrpeo je snažni moždani udar. Posledice su bile razorne, i traju i danas: slabljenje i oduzetost čitave desne strane tela i gotovo potpuno brisanje moći govora. Poznavaoci njegovog dela ističu da je svoju afaziju, zanemelost, "predvideo" i opisao u petom delu "Baltika", najduže svoje pesme: "Nešto bi da se iskaže, no reči nikako da se slože. /Nešto neizrecivo, /zanemelost, nema reči..."
Našao je, ipak, vremena i snage, i rado prihvatio da, putem imejla, da prvi intervju za srpske medije, po dobijanju laskave titule nobelovca. Osamdesetdvogodišnji pesnik priznaje da nosi lepe uspomene iz Srbije koju je posetio nekoliko puta. Kao i svi švedski pesnici bio je veliki putnik. U mladosti je tridesetak dana krstario po Balkanu, prošao kroz Rumu, Šabac, Banju Koviljaču, Kosovsku Mitrovicu. U Peći se razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. Neposredno iz beležaka sa tih putovanja nastala je pesma "Formule putovanja (sa Balkana 1955)".
- Dobro se sećam posete Beogradu 2003. godine. Došao sam sa Struških večeri poezije gde sam nagrađen "Zlatnim vencem". Bio sam pomalo umoran posle festivala u Strugi, i moja suprugu i mene velikodušno i dobro je zbrinuo moj prijatelj i prevodilac Moma Dimić. Moma je bio mnogo mlađi od mene i nismo znali da je to bio naš poslednji susret. Preminuo je 2008. godine - priseća se Transtremer.
"Oprostite mi za ovoliki broj nagrada", rekao je jednom ovaj nenametljivi Šveđanin, koji je ne samo najprevođeniji evropski pesnik posle Drugog svetskog rata već i rekorder u književnim nagradama: primio je dvadesetak najuglednijih švedskih i međunarodnih priznanja. Među njima je i jedna iz Srbije - Evropska nagrada za poeziju KOV, koju mu je dodelila Književna opština Vršac 1990.
Ubrzo posle ove naše nagrade, pogodila ga je teška bolest. Ipak, nastavio je da piše, još pokretnom, levom rukom, kojom svira i klavir. Muzika je zamenila govor, okrenuo joj se u potpunosti, ali nije prestao da stvara poeziju.
- U poslednje vreme život mi je suviše okupiran spoljnim zahtevima, ostavlja premalo prostora za pisanje poezije. Nadam se da ću imati više vremena za nju, u mesecima koji dolaze. Ali uvek uspevam da slušam muziku i trudim se svakog dana da nađem vremena da sviram klavir - otkriva nam pesnik.
Sa suprugom Monikom, sa kojom je u braku 55 godina, živi u Stokholmu, u kome su oboje rođeni. Sreli su se kada je ona imala 17 godina, a prvu objavljenu zbirku nazvao je prosto: "17 pesama".
Pre dve godine, na vest o Nobelovoj nagradi, Monika je za svetske medije, a među njima i za "Novosti" kratko rekla: "Bili smo iznenađeni. Šokirani? Ne, suviše smo matori za to".
Njenom predanošću i ljubaznošću, Tomas je i uspeo da artikuliše svoje misli u ovih nekoliko odgovora koje je uputio čitaocima u Srbiji.
Švedski pesnik na lak i jednostavan način govori o teškim i gotovo nepodnošljivim stranama naše, ljudske egzistencije. Otuda i njegova popularnost, prijemčivost kod čitalaca, a ne samo u elitnim krugovima pesnika. Njegova nasušna istina o poeziji je: "Atmosfera se zgušnjava kada se kaže premalo".
O prisutnosti poezije u našem vremenu, Transtremer nam je rekao:
- Gledajući glavne i moćne izdavače sa sve manjim brojem novih pesničkih knjiga, oskudne police za poeziju u knjižarama, i tričave prostore koji se daju prikazima poezije u kulturnim rubrikama novina, čovek može da se obeshrabri. Ali ako pristupite internetu, videćete izobilje poezije, da se još mnogo piše, i da festivali poezije privlače velike gužve. Svakako ima nade za poeziju!
Transtremerove pesničke slike i metafore, u čvrstoj su sprezi s prirodom i kosmičkim prostranstvima, sa dragocenim znamenjem čovekove duše i ritmičkom smenom godišnjih doba. Njegova poezija, po oceni njegovog bliskog prijatelja Dimića, nastajala je tokom beskrajnih severnih zima, u sumracima dužim od samog dana, iz buđenja "pod sporednim" nebom, na marginama življenja, u dubokoj provinciji iz koje nema povratka, na onim divljim pijacama i večitim periferijama sveta, tamo gde počinju granice, sve naše klaustrofobije...
IZMEĐU NEBA I ZEMLJE
U karijeri koja se proteže na više od 55 godina napisao je više od 15 knjiga poezije, a njegov rad je preveden na više od 60 jezika. U obrazloženju žirija Švedske akademije ostalo je zabeleženo da nam Transtremer "kroz svoje zgusnute, prozirne slike, pruža sveži pristup realnosti". Potpuno je posvećen poeziji i jedan je od retkih nobelovaca za književnost čiji izbor nisu pratile kontroverze. Ovaj autor je dokazao da je dobra poezija moćna stvar, i da može da menja našu sliku o svetu praveći je jasnijom, oštrijom, prihvatljivijom. Ima kondenzovan, asketski pesnički opus, koji ima tek nešto više od 200 pesama. Njegov pesnički kolega i irski nobelovac Šejmus Hini opisuje ga kao jednostavnog za razumevanje, ali istovremeno, komplikovanog: "Transtremer ispod površine otvara ambis dubokih značenja, uspostavlja vezu između neba i zemlje, zemlje i ponora, upire iza reči, a čitalac se oseća kao deo univerzuma".
Priroda je centralni element njegove poezije, a malo ostrvo Runmaro - glavna inspiracija. Tamo odlazi kad želi da piše, to je mesto gde se oseća kao kod kuće:
- Priroda mi je oduvek bila važna. Sva svoja leta provodio sam u stokholmskom arhipelagu, na ostrvu po imenu Runmaro. Moji koreni su tamo. Deda mi je bio navigator broda, nasledio sam njegovu kućicu na ostrvu. Mnoge pesme napisao sam tamo. Švedska je sekularna zemlja i za mnoge iz moje generacije, priroda je pružala duhovnost koju nismo nalazili u crkvi. Moja zemlja ima Lineovu tradiciju koja se prenosi i neguje u školama. Svi smo učili botaniku i dobijali zadatke da skupljamo biljke za školski herbarijum - priča nam Transtremer, koji nije samo darovit pisac nego i strastveni entomolog.
Nedavno je u prirodnjačkom muzeju u Stokholmu prikazana izložba pesnikove kolekcije insekata iz detinjstva, a povodom njegovog 80. rođendana jedna mala buba otkrivena na Gotlandu, najvećem švedskom ostrvu na Baltičkom moru, nazvana je po njemu, i sada se zove "Mordellistena transtroemeriana".
- Teško je znati kako nove generacije doživljavaju i koriste prirodu. Određeno naučno razumevanje prirode je bez sumnje nestalo, i zamenjeno nečim drugim. Ipak, u Švedskoj svako deli tradicionalno pravo da "pristupa prirodi", da luta slobodno, bez nailazaka na ograde ili na oznake "privatno vlasništvo", da otkriva nova mesta, čak i da se izgubi pa ponovo pronađe svoj put. Slično ulasku u poeziju onlajn, o kome sam govorio, ovaj ulazak nudi nadu za razumevanje prirode - zaključuje nobelovac Tomas Transtremer.
KARIJERA PSIHOLOGA
ROĐEN je 15. aprila 1931. u Stokholmu. Otac Gesta po zanimanju bio je novinar, majka Helmi učiteljica. Deda i još nekoliko predaka, s majčine strane, bili su moreplovci, navigatori brodova po Baltičkom moru, posebno u Stokholmskom arhipelagu. Roditelji mu se razvode kad je imao tri godine, živi od tada s majkom. Diplomirao je na Stokholmskom univerzitetu, sa položenim ispitima iz istorije književnosti, istorije religije i psihologije, 1956. Studirao je takođe na Psihološko-tehničkom institutu. Radio je kao psiholog, bavio se obrazovanjem hendikepiranih, svirao klavir. Posle moždanog udara je penzionisan. Od 1958. godine u braku je s Monikom, medicinskom sestrom, sa kojom ima dve ćerke - Emu i Paulu. b92
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 18 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
.jpg)
.jpg)
