|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Samo me pusti da se isplačem
Miloje Živanović, iz sela Vučić kod Rače Kragujevačke - potresno svedočenje o ljudskosti. Pola hektara darovao prognanicima iz Hrvatske. Kumovao njihovoj deci
Kakav je to čovek ako u svom životu, ma koliko da traje, ne uknjiži kakvo dobro delo. Nekome je ta uloga, igrom slučaja, namenjena, nekom je životni moto... A meni je - zavetna. Pradeda, deda i otac, svi moji Živanovići, od Karađorđa do danas, zaklinjali su svoje potomke:
„Ne budite gluvi ni slepi pred tuđom nesrećom.“ Ovo nam govori Miloje - Mile Živanović, iz sela Vučić kod Rače Kragujevačke.
Drugo mu je ime - izbeglička majka. Tako su ga „krstili“ prognanici iz Hrvatske i Bosne. A usvojili ga, potom, i raseljeni sa Kosmeta koji su u ovom delu Srbije bacili svoja spasonosna sidra. I tu, zauvek, ukotvili svoje porodične barke, pretovarene nesrećom izgnana iz vekovnih zavičaja.
PORODIČNI TEMELj
Niko u mojoj porodici nijednom nije upitao: „Zašto ti, Mile, dade toliku zemlju izbeglicama?“ Niti će iko, ikada, to da upita. Ako se u jednoj kući zna red, u Živanovićima se znao nekad i sad, a znaće se i ubuduće, takvog pitanja neće biti. Klica kakva se zametne od predaka, ostaje u potomcima. Nju kad ugradiš u porodične temelje, najjači si.
- Ko će da bude na čelu štaba za prihvat tog naroda koga su ondašnje vlasti, a otkud ja znam kako, uputile u Raču? Ljudi se nećkaju... Neće ovaj, neće onaj... Prelomim i kažem u opštini: Evo, ja ću! Jeste to bio veliki posao i još veća odgovornost. Ali, tragedija tih ljudi koji su stizali u tišini, obeležila je čitav moj život. Te slike će me pratiti. S njima ću umreti.
Selo Vučić, koji kilometar od Rače Kragujevačke, pucaju pred nama šumadijske njive, pšenica ubokorila, poranili pupoljci na voćkama, mirišu oranice spremne da prime prvo novo, prolećno seme. Učini se na trenutak - nema berićetnijeg sela na kugli zemaljskoj. Ali, ni lepših ljudskih lica.
Iz ovog malenog mesta ponikli su Živanovići, Milojevi preci. Čukundeda Bogosav, deda Života i otac Radomir. Na njihovom imanju danas šest izbegličkih porodica iz Hrvatske ima svoje domove. Pola hektara najbolje zemlje poklonio im je Miloje. Svakom po 7,5 ari. Skućili se dvojica Radiševića sa Banije: Dušan i Vlado. Uz njih, Trifun Čanak iz Like. Pa, Damjan Svilokos iz Joševice kod Petrinje i samohrana majka Dragica Vojinović iz Vrginmosta... i dve porodice Plavljanić. Svi uknjiženi kao vlasnici, svog novog zavičaja.
ŽIVOTNA DIPLOMA
Upisao sam Filozofski i Ekonomski fakultet u Beogradu 1968, ali me povukao studentski protest. U tom protestu sam imao potrebu da žrtvujem i život. Želeo sam da u tim danima namirim svu nepravdu i izlečim sve ožiljke koje sam poneo kao sin mojih Živanovića. Koštalo me jeste, nisam dobio diplome, ali jesam onu najvažniju - životnu, govori Miloje- Kad sam im to sve lepo preveo, pitao sam se: šta će oni na goloj njivi bez kuće - vraća sećanje Miloje Živanović, danas opštinski poverenik za izbeglice. - Izašla nam je u susret, naravno uz pomoć države i tadašnjeg komesarijata s kojim i danas imam veoma lepu saradnju, jedna švajcarska donacija. Kažu: gradićemo im kuće, ali po sistemu ključ u ruke! Moj pokojni otac, tada je bio još živ, Radomir, ovako kaže: „A, to ne može! Ako čovek sam svoj dom ne gradi, on će biti večiti dođoš. Dok ne obriše znoj sa čela, ne ubode prvi ašov, ne prizove komšiluk na mobu, ne ispeče prase na temelju, ne može biti domaćin, ovdašnji.“ Prenesem ja to tamo gde je trebalo. I uspelo je. Čak je i Sadako Ogata kada je videla sa kakvom su ljubavlju te porodice gradile svoje kuće, rekla: „Ovo je prava stvar.“
Ali koren ove priče seže duboko u prošlost. Pre tačno dva veka (1813) Živanovići, Karađorđevi zavičajni saborci (vožd je rođen u obližnjem Viševcu) kupovali su u Sremskoj Rači zemlju. Za jednu parcelu, od pola hektara, nisu imali dovoljno novca. Kum Milojevog čukundede Bogosava, čuveni Vitomir Marić dao mu je nedostajući novac. I, nikada nije hteo da primi dug. „Neka ti je sa srećom, a meni, sa ovim što imam, odavde do Sent Andreje, dovoljno je“.
Vreme posle Drugog svetskog rata...
Nove komunističke vlasti „kulacima“ Živanovićima oduzeli su sve. Miloje, rođen 1949, seća se kako je bilo posle agrarne reforme.
- Bili smo izolovani, prokaženi i proganjani. Ali ja sam te slike potisnuo. Moji roditelji, Radomir i Angelina, bili su obrazovani. Otac završio gimnaziju, majka učiteljsku školu. Govorili su mi: ne osvrći se na prošlost, ali je pamti. Radi na tome kako da budeš bolji, i od nas i od vremena.
Potom, došlo vreme vraćanja imovine...
Miloju Živanoviću vratili dedovinu, očevinu, pa i onih čukundedovih pola hektara u Vučiću, koje mu je kum nekad davno poklonio.
- E, tih pola hektara sam i ja poklonio ovim ljudima kojima je oteta njihova dedovina - kaže Miloje. - Ispunio sam zavet predaka. I svoju dušu. I učinio ono na čemu će učiti moji potomci. Ostavio sam im lekciju za životni putokaz: „činite i vi dobro, dobro će vam se vratiti“.
Vučić, mesto lepe ljudske priče. Glavna ulica, pa levo... šest kuća u nizu. Radiševići, Vujanovići, Čanak, Svilokosi. Sređena dvorišta, betonske staze do samih ulaza dovode. Dočekuju nas banijski i lički domaćini, danas na svojim novim ognjištima.
- Nismo mi sa našim Milojem samo prijatelji, koje je zavoleo - kažu Vlado i Dušan Radišević, Damjan i Mira Svilokos. - Mi smo se i kumstvom vezali. Vi možda ne možete da zamislite kakva je to veza, kada se sa nekim u crkvi vezuješ...
Dok kumovi rado staju pred kameru našeg fotoreportera, vraćamo priču koju godinu unazad.
PRVA CRKVA
U VUČIĆU smo podigli novu, a prvu crkvu. Nije važno što sam ja predsednik Odbora za izgradnju, važnije od toga je da je zajedno gradimo sa izbeglima i raseljenima koji su u ovom delu naše Šumadije rešili da ostanu. Zaljuljane su ovde nove kolevke, a država je prepoznala, i Komesarijat posebno, da oni ovde imaju budućnost. I pomaže koliko god i kad god može.
- Godine su prolazile, mi smo se zbližavali, a vezala se i deca tih ljudi koji su ovde došli za mene. Ja u crkvu, oni sa mnom u crkvu - priča Milija Živanović.
- Kažu mi: što su vam lepi ovi običaji, krštenja i venčanja. I mi bismo voleli da se tako krstimo i kada dođe vreme, venčavamo. Dogovorimo se da im prva želja bude ispunjena. U našoj crkvi, u centru Rače, zakažemo krštenje. Deca odabrala kumove, a sve svoje zavičajne drugove sa Banije i iz Like. Sveštenik pita kumove, kakav je i običaj: „Kada si kršten ti... ti... i gde si kršten.“ Usledio je odgovor: „Nikad i nigde.“ A mi u Rači, uz blagoslov vladike šumadijskog Save, zakazali to masovno krštenje. Došli novinari, kamere su tu. Sveštenik na muci. Pita: „Šta sada da radimo, kumovi nisu kršteni.“ U trenu sam prelomio: ja ću biti kum svima, samo me pusti malo da se isplačem. Povukao sam se u portu, premotao film one tišine njihovog dolaska. Priče o nesreći. I plakao. Plakao. Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Majka koju nije zaboravio kralj Petar
Ko je Makrena Spasojević o kojoj po Vitezovićevom romanu Ristovski namerava da snimi film: Tražeći sina, srela kralja i dala mu čarape da ih preda njenom sinu
Petar Karađorđević Oslobodilac
REDITELj i glumac Lazar Ristovski, koji je najavio da priprema snimanje filma „Čarape kralja Petra“, po istoimenom romanu Milovana Vitezovića, ispuniće, tako, zavet tadašnjeg vladara Srbije: neka nikad ne bude zaboravljena! Tako će, mnogo decenija kasnije, Makrena Spasojević, kojoj je kralj Petar svojim novcem u Slovcu kod Lajkovca podigao spomenik, biti otrgnuta od zaborava zahvaljujući filmskom platnu.
Životna priča Makrene Spasojević izuzetno je potresna. U vihoru Prvog svetskog rata, tumarajući hrabro po bojištima za srpskom vojskom, tražeći uzalud sina jedinca Marinka, slučajno je nabasala baš na - kralja Petra! Vladara je skrušeno zamolila da njenom jedincu, ako ga ikad sretne, preda vunene čarape, koje mu je isplela. Kralj je čarape uzeo, dao obećanje, ali međutim, zavet nije mogao da ispuni. Jer, Marinko je - poginuo.
Uzalud je kralj Petar, nakon trijumfalnog povratka u Srbiju tražio Makrenu Spasojević, jer je njoj, u toku rata, srce prepuklo od tuge za sinom jedincem. Nedugo potom, preminuo je i kralj Petar. Po njegovoj ranijoj naredbi, na nogama su mu bile upravo seljačke vunene čarape, koje je Makrena za svog Marinka isplela. Ovaj potresan događaj bio je inspiracija Milovanu Vitezoviću da pre deceniju i po napiše roman „Čarape kralja Petra“, koji je tada promovisan upravo u - Lajkovcu.
- Već teško obolelom, ostarelom srpskom kralju, koji je slutio da mu se bliži kraj, vunene čarape, namenjene Marinku, bile su svojevrsna relikvija - govorio je tada Vitezović. - U Slovcu kod Lajkovca danas nema nikog od familije Makrene Spasojević, da nešto kaže o ovom tužnom događaju. Čak, na seoskom groblju nema ni spomenika koji je bio podignut po naredbi kralja Petra. Srušili su ga.
Nedavno, međutim, spomenik Makreni obnovilo je Društvo srpskih domaćina, a lokalno sveštenstvo osveštalo. Namera im je da odaju počast požrtvovanju srpskog naroda, ali i plemenitosti kralja Petra.
U poglavlju knjige „Kraljev epilog“, piše Vitezović da je po želji kralja Petra, čim se vratio u otadžbinu, odmah sutradan Ilija Đukanović, profesor i državni savetnik išao u Slovac kod Lajkovca, da nađe Makrenu. Nije je, međutim, zatekao živu, a kralju je raportirao da je ona gotovo već od svih zaboravljena...
BELEG
ČUVŠI da je Makrena umrla, te da se nje malo ko u Slovcu više seća, ostareli kralj Petar odlučio je da na groblju u ovom lajkovačkom selu podigne spomenik požrtvovanoj ženi i majci. Na mermeru je bilo uklesano: „Ovaj spomenik podiže kralj Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim mirom smiri u gudurama Arbanije“. _________________
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Najmanja u Srbiji: Crkva u koju jedva stanu tri vernika U selu Dojinoviće, na južnom obroncima Golije, nalazi se najmanja crkva u Srbiji. Posvećena je Svetoj velikomučenici Marini, pa joj narod tepa Marinica. Sveštenik Dalibor Lazić otvara crkvu na Ognjenu Mariju i na Uskrs Na brdu obraslom travom i retkim rastinjem, visokom 1.200 metara, daleko od svakog puta i ljudskog staništa, stoji najmanja crkva na prostorima bivše SFRJ.
Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika, koji su je uvrstili na spisak dobara od velikog kulturnog značaja, utvrdili su da je sagrađena sredinom 17. veka.
U povesti o njenoj izgradnji prepliću se činjenice i mit: u Otomanskoj imperiji nastale su za Srbe povoljnije političke i crkvene prilike posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Marinica i još pet hramova podignuti su u dolini reke lepog imena Ljudska u isto vreme, oko 1650. godine. Od zida do zida - metar i po! To su sve građevine krajnje jednostavnog oblika, pokrivene kamenim pločama, i oslikane freskama - stojećim figurama svetaca i ornamentima.
- Predanje kaže da je ovdašnji turski aga dozvolio gradnju crkve pod uslovom da bude na nepristupačnom mestu i onolika kolika može da bude sagrađena za dan i noć - objašnjava mladi sveštenik Dalibor Lazić.
Marinica je u njegovoj parohiji, i on je otvara na Ognjenu Mariju, 30. jula, i na Uskrs. Tada se skupi narod. A inače... Crkva mala, ali uspon baš i nije mali Daleko je crkva. Od Pazara putem prema Sjenici, pa šest kilometara makadamom do prvih kuća u Dojinovićima. Odatle pešice.
Spoljašnje dimenzije crkve su četiri sa 2,62 metra, streha je od tla udaljena 1,80, a u unutrašnjosti, prostor od ulaza do oltara namenjen vernicima, ima dva sa 1,5 metara. Ako troje odraslih uđu, i sveštenik, niko od njih neće moći da se prekrsti, tolika će gužva biti. Kad su dvojica u crkvi još i mogu da se prekrste: Prota Dalibor Lazić i naš reporter Freske iz 17. veka su očuvane, a 1968. i 2008. godine zidovi i krov rekonstruisani su i konzervirani, kaže sveštenik Dalibor Lazić i navodi da se hram nalazi na zemljištu koje pripada „Srbijašumama“.
- Kad bi pomogli i napravili neku nadstrešnicu pored crkve... - kaže on: “Mi bismo obezbedili projekat i saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika. Poslednjih godina o praznicima sve više ljudi ima oko Marinice, da imaju gde da sednu”. Blic online
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Smederevo: Sigurnoj kući preti zatvaranje U gradskoj kasi Smedereva nema para za finansiranje Sigurne kuće, traže se donatori. Za utočište u kome spas traže žene i deca potrebno četiri miliona dinara godišnje  SIGURNOJ kući za decu i žene žrtve nasilja u Smederevu, koja je za godinu dana zbrinula blizu 150 žrtava iz dva regiona, preti zatvaranje. Ukoliko se do kraja aprila ne nađu donatori, grad će, zbog besparice, biti prinuđen da zatvori vrata žrtvama.Od narednog meseca žrtve nasilja u Braničevskom i Podunavskom okrugu, među kojima je mnogima ugrožen opstanak, pa čak i život, mogle bi da ostanu bez utočišta.
Do sada je rad Sigurne kuće finansirala „Adra“, a sada je prepuštena gradu. Za njen rad na godišnjem nivou potrebno je oko četiri miliona dinara, mesečno oko 350.000, a to budžet Smedereva ne može da izdrži.
- Dat je rok do kraja aprila da se nađe način da obezbedimo donatore. Pokušavamo da obezbedimo novac, ali zasad je vrlo teško. Bojim se da ako i privremeno zatvorimo Sigurnu kuću, teško da ćemo je ponovo otvoriti - kaže Vesna Jeremić Dragojević, pomoćnik gradonačelnika za socijalnu politiku.
Pomoćnica gradonačelnika navodi da je zatražena i pomoć države. Takođe, pokušavano je da se u finanasiranje uključe i drugi gradovi, jer je kuća regionalnog tipa i u blizini druge nema.
- Kroz Sigurnu kuću za godinu i po dana prošle su 144 žrtve. Trenutno ovde boravi deset žena sa decom. Nekada ih je dvadeset, trideset. Ove brojke govore da nam je kuća neophodna. Samo u prva dva meseca ove godine ubijeno je 13 osoba koje su bile žrtve nasilja. Bojim se da je ovo statistika koja ne prognozira ništa dobro - kaže Vesna Jeremić Dragojević.
Zatvaranje Sigurne kuće dovodi u pitanje zdravlje i život žrtava, pre svega, dece koje je, prema zavničnoj statistici sve više.
U 2012. godini samo Centar za socijalni rad Smederevo radio je sa 220 dece žrtava nasilja, među kojima je 141 u uzrastu od šest do 14 godina.
- Deci žrtvama nasilja su ugroženi život i zdravlje nanošenjem ili pokušajem nanošenja telesnih povreda, izazivanjem straha, pretnjom ubistvom, prisiljavanjem na seksualni odnos. U 98,5 odsto slučajeva reč je o nasilju u porodici - navodi se u izveštaju Centra.
Nadležni su uputili hitan apel za pomoć kako se vrata Sigurne kuće ne bi zatvorila za dve sedmice.
ZA DVA OKRUGA
SIGURNA kuća je regionalnog tipa za sve gradove i opštine na području Podunavkog i Braničevskog okruga, gde živi blizu pola miliona ljudi. U toku 2012. godine u Sigurnu kuću je smešteno 98 lica - 49 žena i 49 maloletnih lica. Među decom najviše je onih do sedam godina starosti.
Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Ines
|
|
rang
Pridružio se: 25 Apr 2013, 23:44
Postovi: 684
|
Niški muzičari sviraju za obolelu decu Grupa niških muzičara okuplja se i svira na ulici za obolele mališane. Profesorke Marija Jović, Ana Đorđević i inženjer Milana Marković - nezaposleni  SVAKO ko zna da svira ili peva može postati član neformalne grupe “Dobre vibracije” koju pored muzički talentovanih Nišlija čine pre svega ljudi dobre volje i širokog srca. Oni na Trgu kralja Milana izvode performans i prikupljaju sredstva za bolesnu decu. Počeli su sa sakupljanjem pomoći za malu Tijanu, prikupljali su novac za Jovanu iz Vlasotinca, a poslednja svirka bila je za trogodišnju Doroteju Mitić, koja je rođena bez jedne srčane komore i živi u teškim uslovima.
Zajedničko za Mariju Jović, profesorku engleskog jezika, Milana Markovića, inženjera elektronike i Anu Đorđević, profesora srpskog jezika, jeste to što nemaju posao, ali ih to ne sprečava da pomažu drugima. Oni daju ono što imaju, svoj talenat. Sednu na ulici i potrude se da muzikom ganu srca prolaznika.
- Nemamo unapred spremljen repertoar jer prosto ne znamo koji će se muzičari pojaviti. Preko društvenih mreža organizujemo akciju, postavimo obaveštenje kada i za koga prikupljamo novac pa ko dođe, dobrodošao je - priča Marija, koja svojima anđeoskim glasom uz podršku kolega muzičara po tri sata neumorno zabavlja prolaznike.
- Teško je opisati tu energiju koja nas okupi i drži dok nastupamo. Svako sa svojim problemima i mislima koje nas muče, ali opet imamo dovoljno snage da pomognemo drugima. Tako na jedan poseban način pomažemo i sebi. Možda želimo da skrenemo pažnju, ne samo onih koji ponekad i poslednji sitniš iz džepa ubace za nekog koga ne poznaju, nego da novac ne mora biti merilo ljudskosti. Naša poruka je da svako može pomoći ukoliko želi.
Marija i njeni prijatelji ne znaju gde će ih odvesti ova priča jer požele da imaju što manje povoda za okupljanje.
- Počeli smo sa Tijanom, uz koju je stao ceo Balkan, onda su nam se javili roditelji Jovane iz Vlasotinca, kojoj je jedini spas operacija u Londonu. Za Doroteju smo saznali zahvaljujući vašem listu. Bilo je potrebno samo malo prepiske na “Fejsbuku” da se okupimo i sviramo za nju. Vremenske prilike su nam malo omele pa smo prikupili nekih 14.000 dinara, koje smo odmah uplatili na žiro račun njene bake. Dogovorili smo se da akciju ponovimo jer nismo zadovoljni iznosom - kaže Marija i dodaje da imaju sve veću podršku “istomišljenika kojima je humanost deo ličnosti”. novosti.rs
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Ispovest Nišlijke: Moje dete raste kao tuđi sin! Zorica Jovanović, o sudbini deteta koga je rodila 1983. godine: Telo bebe nisam dobila, kao ni izveštaj sa autopsije, niti informaciju gde je beba navodno sahranjena. Smrt nije zabeležena u matičnim knjigama  ZNAM da je moj sin, koji je navodno preminuo 1983. godine, živ i zdrav. Zato tražim da mi ga država pronađe. Kako zna i ume! Jer, ako nema nijednog dokaza da je on mrtav, onda će morati da "preoru i nebo i zemlju" da bi mu ušli u trag!
Zorica Jovanović (60) iz Batočine, jedna od mnogobrojnih sumnjačavih majki, ovako počinje svoje prvo javno oglašavanje posle presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je zaključio da su joj prekršena prava na porodični život jer država Srbije "nije uspela da joj pruži uverljive informacije o tome šta se desilo s njenim sinom".
A upravo zbog njenog slučaja, strazburški sud je Srbiju doterao "do duvara", naloživši joj da mora da reši slučajeve nestalih beba. I da svim roditeljima koji su pre više decenija ostali bez dece, navodno preminule, posle porođaja, kao što je slučaj sa Zoricom Jovanović, obezbedi naknadu.Ova nesrećna majka presavila je tabak još aprila 2008. godine i zatražila pravdu u Strazburu. U tužbi je predočila da je neophodno da se naloži našoj državi da otkrije podatke o usvajanju dece preko Matične službe i Centra za socijalni rad. I da se zbog nestalih beba otvore sve arhive bolnica, policije, službi bezbednosti...
- Zatražila sam i da se izmeni krivični zakonik, da ne može da nastupi apsolutna zastarelost gonjenja protiv osoba koji su izvršili otmicu i da se osude na maksimalnu kaznu od četrdeset godina zatvora - priča Zorica Jovanović. - Tražila sam da se, pritiscima na Vladu i parlament, izdejstvuje izmena porodičnog zakona i da se formira telo u kome će biti predstavnici roditelja otete dece. Njihov zadatak bi bio da se kroz skupštinsku proceduru utvrdi istina, i da se stavi tačka na aferu nestalih beba u Srbiji.
Zorica je 28. oktobra 1983. rodila zdravo dete u bolnici u Ćupriji. Dečak je dobio ocenu deset, ali je posle tri dana majka obaveštena da je njen sin umro. Pokušala je da uđe u deo porodilišta gde je beba provela noć, ali joj je to bilo onemogućeno.
- Kada sam, u šoku, napuštala bolnicu, obećano mi je da ću naknadno da dobijem otpusnu listu i obdukcioni nalaz - sa tugom se priseća Zorica. - Telo bebe nisam dobila, kao ni izveštaj sa autopsije, niti informaciju gde je beba navodno sahranjena.U novembru 2002. Matična služba opštine Ćuprija obavestila je Jovanovićevu da je rođenje njenog deta zabeleženo u matičnim knjigama, ali ne i smrt. Zoričin suprug Vidak Jovanović, koji je preminuo prošle godine, Opštinskom javnom tužilaštvu u Ćupriju podneo je krivičnu prijavu protiv NN osobe i Zdravstvenog centra zbog sumnjive smrti njihovog sina.
Međutim, oktobra 2003. godine, tužba je odbijena jer je utvrđeno da dete "nije protivpravno oduzeto". Šire obrazloženje nije dato i nije bilo naznake da li je obavljena prethodna istraga.
A krajem marta ove godine, sud u Strazburu je naložio da država Srbija isplati Jovanovićevoj 10.000 evra, kao i 1.800 evra za troškove postupka i advokata. Međutim, Zorica kao i mnoge druge majke u Srbiji, kaže da materinstvo nema cenu, niti ona traga za svojim sinom zbog para.
Veliki broj roditelja, kojima je bez obrazloženja i dokaza rečeno da su im bebe umrle nakon porođaja, ubeđeni su da u bolnicama postoje kriminalne grupe koje kradu novorođenčad i za veliki novac ih prodaju imućnim parovima na usvajanje. MANIPULACIJE
- ZDRAVSTVENI centar u Ćupriji je manipulisao nama, a živela sam toliko godina u zabludi i prolazila kroz pakao - kaže Zorica. - Moja je sreća što imam sina i ćerku, pa lakše mogu da živim i nadam da ću pronaći svog anđela. NEPRAVDA
U SLUČAJU "Zorica Jovanović protiv Srbije" Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da, iako je procedura u bolnicima prilikom smrti novorođenčeta poboljšana, ništa nije urađeno da se ispravi nepravda roditeljima iz prošlosti. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Majka nas je 20 godina držala zatvorene u kući Brat i sestra, Marko i Marijana Stanković detinjstvo i deo mladosti proveli u četiri zida. Skrivala nas i na Ostrogu. Niko nije znao da postojimo. Verovali smo da nas štiti  SESTRA i ja smo bili žrtve preterane ljubavi. Zatočenici majčine paranoje, deca osuđena na kućnu robiju. Niko nije smeo da zna da postojimo. Nismo išli u školu, zabranjeno nam je bilo da izlazimo na ulicu. Možda je ružno reći i srce mi se cepa dok izgovaram ove reči, ali tek kada je ona umrla, mi smo dobili priliku da upoznamo spoljni svet.
Brat i sestra Marko i Marijana Stanković danas su odrasli ljudi. Marko ima 23, Marijana je dve godine mlađa. Sudbina im je nametnula da detinjstvo i ranu mladost potroše kao možda nijedno dete na svetu. Zarobljni!
Njihova priča počinje kada je majka ostala jedini stub porodice. Bila je u poodmakloj trudnoći sa Marijanom kada je nju i decu napustio suprug. Bio je to prvi udarac za celu porodicu.
- Drugi udarac usledio je posle moje vakcinacije - priča Marko. - Nije se primila, a ja sam se razboleo. Sa mojom bolešću i tatinim odlaskom, verovatno je počeo mamin patološki strah da nas može zadeseti i veće zlo. Njen odgovor je bio da nas sačuva među četiri zida. Kada o tome sada razmišljam, odgovor nalazim u njenoj preteranoj brizi i ljubavi, koja se graničila ili prešla u bolest. Nije mi lako kada ovo govorim, jer je mama bila naš jedini oslonac. I žrtva. A mi, nas dvoje, žrtve takvog njenog stanja.
Dani u izolaciji koje im je nametnula majka trajali su do njene smrti - pre tri godine. Tri godine već osvajaju slobodu, ali je zatočeništvo ostavilo ožiljke.Zatekli smo ih ispred Osnovne škole „Sveti Sava“ u Požarevcu. Zahvaljujući programu „Druga šansa“ pokušavaju da nadoknade izgubljeno obrazovanje. Za godinu dana sa svim peticama završili su četiri razreda. Ogromna povezenost, prisnost i zaštitnički odnos između njih dvoje provejava iz svake rečenice, iz svakog pogleda, dodira...
Ne izbegavaju da pričaju o danima zatočeništva:
- Majka nas je plašila pričama da će napolju da nas kidnapuje otac ili da će nas, ako budemo glasni, socijalni radnici ukrasti i zatvoriti... Govorila je da na svakom koraku vreba opasnost. I mi smo joj, naravno, verovali - priča Marijana.
- Jer kada je otac otišao ona je dala otkaz u trafici u kojoj je do tada radila - nadovezuje se Marko. - Svakodnevno je stajala pored prozora u strahu da će neko doći da nas otme od nje. Daskama je pregradila i vrata i prozore da nas niko sa ulice ne bi video ili da se ne bismo usudili da izađemo. Ali, ako ne računamo to što smo živeli izolovano, dane smo provodili kao normalna porodica puna ljubavi. Nas dvoje smo se igrali, ali uvek u tišini da nas komšije ne bi čule, gledali smo televiziju, čitali novine...
Markovi i Marijanini baba i deda su nekoliko puta prijavljivali socijalnim službama da su deca zatočena, ali je njihova majka našla način da im doskoči i „sačuva“ decu.
- Čim bi osetila da će neko možda doći da se raspituje odvodila bi nas u napuštenu straćaru u romsku mahalu gde bismo provodili neko vreme. Nekoliko puta nas je skrivala i na Ostrogu. Komšijama koji su se, takođe, raspitivali, lagala je da smo kod oca u Crnoj Gori.
Zatvoreni u kući, izlovani od spoljneg sveta, brat i sestra, radoznali kao i sva deca, razvili su različite veštine. Naučili da govore engleski, čitali su šta god im je padalo pod ruku... Marijana se od malena interesovala za umetnost. Profesori kažu da je odličan strip crtač. Na desetine njenih radova izloženo je u prostorijama osnovne škole koju pohađa.A Marko je zaljubljen u tehničke nauke. Jedan mobilni telefon bio je njegov prozor u svet. Telefon u čijem je imeniku, doduše, postojao samo jedan broj - majčin.
- Pre šest godina se zaposlila u mrtvačnici. Kupila nam je mobilni telefon - priseća se Marko.
- Mene je ta spravica toliko zainteresovala da sam ja danima pokušavao da prokljuvim način na koji ona funckioniše. Godine su prolazile tako što je moja sestra u jednom uglu crtala, a ja u drugom čitao o savremenim IT tehnologijama.
Živeli su tako ne sumnjajući u istinitost majčinih reči. Zato se nikada nisu usudili da izađu napolje. Sve dok ona nije preminula 2010. godine.
- Mislio sam da će se svet srušti. Bili smo preplašeni, nismo znali šta nas očekuje. Uplašeni od sveta izvan četiri zida.
Baba i deda su ih uzeli pod svoje okrilje. Širom su otvorili vrata kuće, pustili ih napolje i upoznali sa - životom!
- Niko za nas nije znao da postojimo. Imali smo dokument da smo rođeni i ništa osim toga. U policiji nam nisu verovali. Morali smo da dovedemo svedoke da potvrde naš identitet.  I onda polako, svaki novi dan bio je izazov. Mnogo su propustili, ali se ne plaše budućnosti.
- Korak po korak počeli smo da se upoznajemo sa okolinom. Upoznali smo komšije, počeli da izlazimo, da se družimo sa drugom decom.
Marijana je našla momka sa kojim je u vezi skoro tri godine. Marko se ozbiljno bavi informatikom.
- Obožavam život, obožavam ljude. Ujutru jedva čekam da se probudim. Meni je doživaljaj samo da šetam ulicom, ili, neopisiv je osećaj kada idem u školu. Za neke ljude su to male stvari, ali meni je sve, nekako, novo i zbog toga uživam u svakom danu - kaže Marko.
Bez obzira na ono šta su proživeli, za majku i jedno i drugo imaju puno razumevanje.
Oboje kažu:
- Previše nas je volela, ali znamo da to nije dovljno opravdanje za njene postupke. MARIJANIN TALENAT
I MARKO i Marijana su retko talentovana deca koju sve zanima - kaže direktor u OŠ „Sveti Sava“ Margareta Sekulović.
- Oboje imaju sve petice. Marijana je izuzetno talentovana za slikanje, i ako nastavi da radi mislim da joj se smeši ozbiljna karijera. KOMPJUTER NA DAR
MARKO je zaljubljen u kompjutere, ali nema novca da sebi priušti jedan. Kada smo mu spomenuli da će se posle teksta u „Novostima“ možda javiti čitaoci sa željom da mu kupe računar, njegove se oči širom otvoriše. Počeo je da zamuckuje: - To bi za mene bio najleši dan. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Maldenu spomenik u Beogradu Ćerka i unuka slavnog oskarovca u četvrtak bile gosti Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu. Karla: Da je otac živ bio bi ponosan na Srbiju, jer se uvek ponosio što je Srbin  POSLE Kanskog festivala, ćerka i unuka slavnog glumca Karla Maldena, Karla i Kami Malden, filmski scenarista i montažerka, doputovale su u Beograd kao gosti holivudskog producenta Den Tane. Oduševljene pažnjom koju su doživele, odlučile su da ostanu nešto duže u Srbiji. U četvrtak im je u Kancelariji za dijasporu i Srbe u regionu, kao potomcima slavnog glumca i prvog oskarovca srpskog porekla, priređen prijem na kom su im dr Slavka Drašković, direktor i njen zamenik Aleksandar Vlajković, poželeli dobrodošlicu.
- Ovo je divna prilika da ugostimo potomke najuglednijih Srba u rasejanju, koji su naši najbolji ambasadori u svetu. Karl Malden je svojom filmskom umetnošću dao doprinos razvoju Amerike, ali je uvek isticao da je i pravi Srbin - istakla je dr Drašković.
Karl Malden je rođen 1912. godine kao Mladen Sekulović u rudarskom gradu Geri, u porodici Srbina iz Bihaća i Čehinje.
- Mladen Sekulović je kao glumac i patriota zadužio srpski narod. Postigao je ogroman uspeh u Holivudu. Snimio je stotinu filmova, a bio je predsednik Američke filmske akademije. Pedesetih godina prošlog veka osvojio je Oskara za ulogu u filmu „Tramvaj zvani želja“. Podučavao je našu decu srpstvu i pravoslavlju. Predavao je glumu na fakultetima. Njegov najbolji đak je glumac Majkl Daglas. Ponosni smo na Karla Maldena i želimo da jedna beogradska ulica nosi njegovo umetničko ime, a jedan trg da dobije njegov spomenik - predložio je Aleksandar Vlajković, zamenik direktora.Ćerka i unuka slavnog glumca, Karla i Kami Malden bile su iznenađene ovom pažnjom:
- Tata je mnogo radio do poslednnjih dana svog života. Kao deca nismo imali priliku da uz njega učimo srpski, ali smo se uvek radovali kada bi jednom godišnje priređivao Srpski dan. U našem dvorištu, igrali smo kolo i pevali srpske pesme - ispričala je ćerka Karla Malden, koja je sa ocem krajem prošlog veka napisala njegovu autobiografiju.
Upamtila je kao dete da su u njihovom domu svirali srpski tamburaši, koji su posle smrti muzikom na groblju u Los Anđelesu ispratili Mladena Sekulovića na onaj svet.
Njihova deca Karla i Mila Malden žive u Holivudu i bave se filmom. Starija ćerka slavnog oskarovca Karla odrasla je u Los Anđelesu. Diplomirala je engleski i postala pisac. Radila je u filmskoj industriji i produkciji. Sa suprugom Lorensom Starkmenom napisala je 12 scenarija. Objavila je film i knjige „Trunka i šarm“, očeve memoare „Kad počinjem?“ i „Očaran život“, sećanje na borbu za život njenog supruga, koji je preminuo od raka. Karla Malden živi u Brentvudu u Kaliforniji gde trenutno završava svoj knjigu za decu, koju ilustruje njena ćerka, Kami Malden Starkman, inače fimski montažer.
- Da je moj otac živ bio bi ponosan na Srbiju, jer se uvek ponosio što je Srbin. Kako nikada nije kao profesionalac radio za nagrade, već za umetnost, verujem da ne bi dozvolio da mu podižemo spomenik. Toliko je bio skroman i fin čovek - rekla je Karla Malden. NAUČIO ME RADU
- MOJ otac je imao najveći profesionalni uticaj. Iako je bio glumac, a ne pisac, naučio me je da sa strašću radim ono što radim, da nikad ne dam manje od sto odsto sebe. Imao je neverovatnu etiku rada, kakvu nije imao niko koga znam. Nadam se da je malo od toga prešlo na mene - ponosno govori Karla Malden. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Dojenje “obnovilo“ SFRJ Kako je Tereza Miljković uspela da ujedini majke iz bivše Jugoslavije. U vikend-akciji na javnim mestima učestvovalo 150 žena iz 58 gradova BRUS - Tereza Miljković (40), profesionalna savetnica za dojenje, te borac za majčinstvo i natalitet, uspela je da minulog vikenda okupi 150 mladih majki iz 58 gradova širom bivše SFRJ, koje su u prirodi hranile svoje bebe! Akciju pod nazivom „Podrška dojenju na javnom mestu“ preduzimljiva Brusjanka organizovala je posredstvom „Fejsbuka“, na kojem njenu grupu „Moja podrška dojenju“ prati više hiljada trudnica i porodilja.
- Najviše majki odazvalo se iz Novog Sada, Beograda, Zagreba, Rijeke, Rovinja... a još pristižu izveštaji iz Crne Gore, BiH, kao i od naših žena u Francuskoj, Nemačkoj, Turskoj, Luksemburgu... - svedoči Tereza Miljković. - Nadam se da će akcija postati tradicionalna, jer postoji ideja da se okupljamo jednom mesečno i podržimo svaku majku da izađe u grad i nahrani bebu bez stida, jer je to najprirodnija stvar na svetu.  Ova žena, kojoj su najveća podrška suprug Nenad, sin Nikola (14), te ćerke Ksenija (11) i sedmogodišnja Natalija, ističe kako je dojenje - u prvih šest meseci - jedina hrana koja je bebi potrebna. Do godine života, majčino mleko je osnovno, a sve ostalo samo dopuna, pa nema potrebe da se majke kriju ili ustručavaju da decu podoje van doma. Uostalom, u nekim gradovima su i očevi - svojim prisustvom - podržali pomenutu akciju.
- U prvoj trudnoći počela sam da čitam i učim o dojenju, potom uspostavila saradnju sa jednom organizacijom iz Nemačke, a onda se povezala sa članicama udruženja „Roditelj“. Dve godine kasnije, pokrenula sam grupu na „Fejsbuku“ i osnovala internet sajt „Super beba“, posredstvom kojeg redovno razmenjujemo iskustva o majčinstvu - zaključuje Tereza Miljković.
PODRŠKA
AKCIJA „Podrška dojenju na javnom mestu“ realizovana je bez ičije pomoći, iako je Tereza u Rasinskom okrugu zatražila podršku za štampanje promotivnih materijala. Ipak, ova neobična žena ne odustaje i veruje da će dogodine biti bolje.  Akcija u Rovinju Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Kruševac: „Nestaju“ grobovi znamenitih Zašto je neizvesna sudbina vrednih spomenika na Starom groblju u gradu pod Bagdalom. Poslednja evidencija datira još iz 1968, a najveći problem je plaćanje zakupa  KRUŠEVAC - Koliko je zaista vrednih spomenika, usled nemara, neodržavanja ili neplaćanja zakupnine, u prošlom veku stradalo na Starom groblju u gradu na Rasini niko ne može tačno da kaže. Poslednji spisak značajnih spomenika datira još iz 1968, ali ni tada nije bilo spiska „stradalih“, pa je grupa kruševačkih intelektualaca - još lane - zatražila da se odrede kriterijumi po kojima bi se posebno vodilo računa o obeležjima dragocenim za prošlost grada.
Milovan Erac, novinar u penziji, koji je istraživao sudbinu oko 2.000 humki na Starom groblju, kaže kako se najčešće dešavalo da se grobovi „izgube“ zbog neplaćanja grobarine... Upravnici groblja su se smenjivali i, uglavnom, slabo upuštali u to čiji posmrtni ostaci gde leže, da li je pokojnik za života, činjenjem, isplatio zakup i još nas zadužio da grob čuvamo - kaže Erac i dodaje da je među grobovima koji su sigurno uništeni i „večna kuća“ Serafima Negotinca, istaknutog učesnika Timočke bune.
Pukim sličajem, međutim, istovetnu sudbinu nije doživeo i spomenik br. 411, ispod kojeg počivaju posmrtni ostaci arhimandrita Ilariona Vesića (1856 - 1906), crkvenog velikodostojnika, rektora Prizrenske bogoslovije i unuka kapetana Vese Ćirkovića, koji je 1833. oslobodio Kruševac.
- I sam spomenik je bio značajan, jer je njegov autor Petar J. Popović, koji je 1910. konzervirao crkvu Lazaricu - dodaje Milovan Erac. - Te 1991, pozvao me je tadašnji upravnik groblja i zamolio da pogledam spomenik koji je već bio obeležen za rušenje. Srećom, bio sam kod kuće i odmah se obratio tadašnjem episkopu Irineju, što je rezultiralo sprečavanjem svojevrsne katastrofe.U JKP „Kruševac“ napominju i da - na osnovu Zakona o sahranjivanju i grobljima, te Odluke o grobljima i sahranjivanju - o samim grobnim mestima i nadgrobnim obeležjima brinu korisnici. Obavezan rok počivanja posmrtnih ostataka je deset godina, a potom srodnici i drugi zainteresovani mogu produžiti zakup - ako redovno plaćaju naknadu za korišćenje i održavanje groblja.
- Nažalost, jedini validan dokument koji o ovome imamo još je evidencija Komisije iz daleke 1968, kada je za dvadesetak nadgrobnih spomenika procenjeno da imaju izvesne elemente istorijsko-umetničke vrednosti - objašnjava Miroslav Milojković, rukovodilac RJ „Pogrebne usluge“ u Javnom komunalnom preduzeću. - Među njima su grobno mesto arhimandrita Ilariona Vesića, kao i tri ruska spomenika. Inače, nadgrobni spomenici mahom su stradali usled neodržavanja, pa smo i pomenuto obeležje crkvenom velikodostojniku, koje se bilo prepolovilo zbog sleganja terena, mi renovirali, u saradnji sa Crkvenom opštinom. VANDALI
TOKOM aprila i maja ove godine, oskrnavljeno je tridesetak nadgrobnih spomenika: uglavnom starih, od peščara. Miroslav Milojković, rukovodilac RJ „Pogrebne usluge“ najavljuje da će one koji nisu polomljeni ova služba vratiti u prvobitni položaj do 20. juna. ISTORIJA
STARO groblje u Kruševcu prostire se na gotovo osam hektara i ima oko 6.000 grobnih mesta, uključujući i 30 grobnica, za koje se redovno plaća naknada na ime održavanja groblja kao objekta. Statistika ukazuje da su od 6. januara 1967, kada je lokalno komunalno preduzeće preuzelo brigu o „večnim kućama“, ovde sahranjena ukupno 9.843 pokojnika. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 27 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
