|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kaputikyan Silve Ode...
Ali ja znam čitavom sobom:
mi jedno bez drugog nemamo kud.
I znam:ja sam večito s tobom.
Ja ću preprečiti svaki tvoj put....
Ti svukud ideš sa mojom slikom,
ja sam tvoj dom i tvoja cesta.
U tvom je srcu mene toliko
da tu za druge nema mesta.
Ma koliko ženskih očiju sreo,
ti ćeš u svima videti moje.
Na celom svetu ja sam tvoj deo
i tu sve druge ne postoje.
I glas ma čiji slušao,ma kad,
tebi će svaki ko moj doći.
Dotaći ću te granama parka,
gledaću te očima noći.
I kad se kući vratiš kasno
misli će mene da te sete.
Postaću zvezda u oku jasnom,
dim ću postati cigarete.
Preko stotinu stotina milja
srcem ću ti u srce tući;
ući ću kroz prozor-vetar smilja,
zatvoriš li-ko vihor ću ući.
A on neodlučan nikad nije-
ušav u dom tvoj,tvoj mir,tvoj vidik,
ispreturaću ti sve hartije,
sav stan,sav život može biti...
Nikad me ne smeš zaboraviti!
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 20:37, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
 Stanislav SuginatsI wrote all the poems
And i did not get your satisfied ..
And stepped up the alphabet for see you ..
Oh sew my poems by his nonexistent touch ..
Is it possible between the poem .. The poem ..
To see you??
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Уна  Прелазећи лагано прстима преко глатке коже уснуле Уне, тог путеног, ружичастог предела без краја и конца који се протезао некуд унедоглед, губећи се у сумраку зен-собе, професор се налазио у стању ничим неометеног склада, потпуно ослобођен сопствене тежине, амбиција, еротике, пожуде, било каквих жеља. Уна је спавала са својом дирљиво напућеном њушкицом на његовом рамену. Ноздрве су јој се шириле и скупљале у равномерном ритму, таласајући му благо руно на грудима, по којима је средовечна јесен прошарала космату прерију седим. Ако је баш нешто и желео, било је једино то да дохвати цигарету и шибице са тепиха покрај постеље а да не пробуди тим покретом Уну. Одустаде.
Ето, то је, дакле, та срећа коју смо толико дуго чекали! Како је запањујуће једноставна! Могу да је додирнем. Лизнем. Угризнем. Опипам. Помиришем. Због оваквих лепотица вођени су дуги, исцрпљујући ратови; мушкарци су се тукли и прослављали, радили као робови, газили једни друге, да би на крају највећи број њих доцкан стигао до циља, онда када им већ пресуше муда. Имам је у право време! Стекао сам је стигавши пречицом до лепоте, вероватно потпуно случајно, али - имам је! истина, можда незаслужено, али - имам је! - она је ту, и то, очигледно, више није само пуки сан пред јутро… Момо Капор
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 20:39, izmenjena samo jedanput
|
|
|
|
|
|
|
MAD BOOKSELLER
|
|
rang
Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420
|
|
|
|
|
|
|
MAD BOOKSELLER
|
|
rang
Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420
|
Odlomak iz romana Rejmona Kenoa Caca u metrou pročitaj na blogu MAD BOOKSELLER/PRIČE.
Šesta priča na prvoj strani.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Die Lorelei
by Heinrich Heine
I know not its significance
Yet, sadness is in my mind ...
There's a fairy tail from times past
Its message left behind.
The air is cool as light recedes
And calmly flows the Rhine;
The peak of a nearby mountain glows
In the diurnal Sun's decline.
Above a chaste woman sits
Radiant and quite unaware;
With golden jewelry flashing
She combs her golden hair.
She strokes it with a glittering comb,
As she toils a song?s befalling.
A song of torment, a song of woe
With a melody enthralling.
Her song is heard by the boatmen near
Who are seized with grief and pain
And tho' there are dangerous rocks nearby
To her visage and song they strain.
So, the boat is lost and the boatmen, too
Engulfed, as the shores came nigh
By the beautiful face and enticing refrain,
The song of the Lorelei.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ходајући на рукама  Понекад ми се учини да ми беже под ногама путеви и даљине. И кадгод ми се догоди да доспем у далеко, и станем насред њега и мислим: коначно, ево ме; ако подигнем очи, видим да свако најдаље има своје још даље.
Можда је то и срећа. Можда имам у себи нешто дуже од крајева.
Можда имам у себи толико много света, да се никада, нигде, неће моћи завршити.
Није реш о животу, него о његовом дејству. Јер неке ствари се не могу сазнати само очима. Постоје у мени многа, невероватна чула. Чула воде и ваздуха, метала, икре, семења,…
Они који ме срећу, мисле да ја то путујем. А не путујем ја. То бескрај по мени хода.
Од које сам ја врсте?
Знам једну нову игру. Зауставим се напрасно и не мичем се сатима. Правим се као да размишљам и да у себи растем. Чиним то доста уверљиво. Док имитирам дрвеће, неко са стране, неупућен, стварно би помислио да сам пустио корење.
Разлиставам се слухом. Загрљајима. Дисањем. Чак се и птице преваре, па ми слете у косу и гнезде ми се на рамену.
Правим се да сам тром сањар. Неспретан пењач. Спор сапутник. Правим се да ми је тешко да се савијам преко белих оштрица реалног.
Правим се да ми недостаје хитрина изненадног скраћивања у тачку и продужетка у недоглед…
Ја не упознајем свет, већ га само препознајем. Не идем да га откривам, него да га се присетим, као некакве своје далеке успомене.
Јер много пута сам био где нисам јос корачао. И много пута сам живео у оном што још не познајем. И много пута сам грлио то што ће тек бити облици. Зато изгледам изгубљен и непрестано се осврћем. А у себи се смешкам. Јер, ако нисте знали, свет је чудесна играчка.
Може ли се изгубити неко у некаквом времену и некаквом простору, ако у себи носи сва времена и просторе?…
Смета ми кров да сањам. Смета ми небо да верујем… Мика Антић
Poslednji put menjao Вучица dana 19 Feb 2013, 20:42, izmenjena 2 puta
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Да ли сам свуда где су ми трагови...  Да ли сам свуда где су ми трагови... Ко зна с чим сам се спајао а нисам га ни такао,
можда сам боравио и у свом животу, можда постоје извесни знаци или као да је неко стран.
Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је опасно ићи,ја се никад не умарам.
Ваљда сам једини човек који сумња у себе, све чешће ми се чини
да нисам никакав облик, већ да слободно једрим
кроз сопствено пијанство - препуштен сунчевом ветру,
одливам се и доливам.
Али ипак уз мене се може, мада је необично, са мном је опасно хтети,
ја никад не одустајем.
Неискварен искуством, посебан случај самоће.
Понекад измислим садашњост, да имам где да преноћим.
И сувише сам видео, да бих смео да тврдим,
много тога сам сазнао, да бих имао иједан доказ
али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је опасно волети, ја никад не заборављам.
Покушавам да схватим учења која мене схватају.
Нејасна ми је вера спремна да у мене верује.
Тешко је бити окован у моју врсту слободе.
Лако ми је с немиром, не могу да умирим мир.
Ал ипак уз мене се може, мада је необично,
са мном је чудно чак и умрети...
јер ја се не завршавам. Мика
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
