Citat BG setaca • Srbija Forum

Citat BG setaca

"Улица у којој још не свира џаз
Чудан је овај наш Београд. Није то једна варош. Има у њој неколико вароши, које се све једна до друге разликују мал' те не исто онолико колико Париз од Неменикућа.
Варају се они који мисле да је цео Београд на Теразијама. Истина је, постоји теразиски Београд, Београд џаза и чарлстона, Београд Виленције и кабареа, шарених орфеума и сензационалних биоскопа, постоји Београд са улицама ишараним блештећим светлосним рекламама испод којих промичу лепотице са чијих би лица пудер, руж и кармин могли мистријом да се скидају.
Али постоје и други Београди, Београди које не маре много за црначке игре и кабаретске звезде. Они ни мало не личе на онај теразиски.
Ко би могао замислити да се у доба "Валенције" још негде певају серенаде на месечини и уздише испод затворених прозора немилосрдних Дулчинеа? Па ипак такав срећан кутак постоји и то баш у Београду.
У Београду постоји Чубура. На Чубури се налази Драгачевска улица, Драгачевском улицом тече житко блато дубоко до колена, а по томе блату ваљају се каменице велике као говеђе главе. То су, знате, остаци камења које је прошла општинска управа била донела да би придобила наклоност онх Београђана који и још верују да се камење поређано по улицама у "пирамиде" употребљава за калдрмисање.
Ето, видите, тај чаробни кутак наше дивне вароши по бајности својих ноћи, по лепоти серенада на месечини и по романтичности и севдаху својих становника превазилази и Барцелону и Севиљу и Венецију.
Нарочито превазилази Венецију и њене чаробне ноћи.
Истина, нема гондола ни гондолијера. Али зато пред сваком трећом капијом плива у блату по једна даска, увек спремна да се нађе при руци ономе смелом грађанину, који се подухвати рискантног подвига да се превезе са једне стране улице на другу. Блато је подубоко.
А чим падне ноћ и чим општинске сијалице зажмире као кандила на неком старом гробљу, прво из даљине, па онда све ближе почну да допиру до ушију ситни звуци тамбурице, а затим тиха песма, сасвим тиха, тако да се једва чује од чумора лишћа златно-жутих сунцокрета који се нагнути преко преко нахерених тараба огледају на месечини у уличним барицама.
Око поноћи, кад се цело небо оспе звездама и кад месец одскочи повисоко изнда Пашиног брда, покрај романтичних чубурских гондола, то јест дасака, пчну да промичу хидалзи са гитарама преко рамена или са тамбурицама испод пазуха. Промичу они полако и достојанствено. А пажљиво, сасвим пажљиво, као лађе између Сциле и Харибде. Није ни чудо: с једне стране житко блато до колена, с друге стране испроваљивана тараба иза које сваког часа може да излети чељуст неке чубурске џукеле, а оне се не шале кад дохвате зубима за тур; доле испод ногу несигурна подлога од камења поређаног по блату, а горе у небо не може се чак ни кад се човек налази на крилима вечито младог Амора.
Кад поноћ далеко поодмакне, онда на средину улице, на једну гомилу камења за турску калдрму, стане једна крупна људескара, рашири руке, испрси груди, па онда снажним гласом, снажнијим него што је глас Зиновјева - не онога у Москви већ овога у Београду - запева силно, узбудљиво. севдалијски, тако силно и тако узбудљиво да сунцокрети око њега задрхте од страха, а гимназискиње чак у десетој улици расплачу се у својим постељама.
Знате то он тако пева зато што преко пута станује немилосрдна изабраница његовог срца. Она има косе златне као круне од сунцокрета, а очи плаве као небо кад не пада киша. Само срца нема.
Неумољива је. Никад не отвара прозор. Само по некад за тренутак упали светлост. Завесе мало заблеште па опет мрак завлада.
А он пева ли пева. Сваке ноћи.
Пробуде се комшије, а нарочито комшинице. Са свих прозора промоле се чупаве главице, обрашчићи румени од ружа и усне црвене од кармина.
Али он не гледа на све то. Он пева, пева и сатима види само један прозор, на жалост, вечито затворен и застрт завесама од дебелог цвилиха.
А кад запевају први петли и зора забелеса умукне његов глас.
Они који су још будни чују га тамо негде иза трећег угла како зловољно завршава оштрим тоновима као да хоће да се туче:

Камбана бије нане,
Камбана бије!
За кога бије нане,
За кога бије?
За Митке бије нане...

Кад се после по сата сване на једном прозору појави се зелено-жути папагај Ђока и ревносно отпочне да поздравља са "добро јутро" све ђеврекџије и зидаре који промичу на посао.
Затим, наиђу млекаџије са пуним двоколицама млека и воде. И до сунца неколицина од њих заглаве точкове у некој дубљој локви блата насред улице."