|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Neuništivi zemunski boemi
Bog je šest dana stvarao svet, a onda se popeo na Gardoš i napio. Ovu biblijsku rečenicu izgovorio je čika Paja, majstor za spremanje riblje čorbe iz kluba “Radecki” u Zemunu. “Izeš kafanu u kojoj u tri ujutru ne možeš da pojedeš škembiće u saftu”, govorilo se tada. Danas čuvene zemunske restorane pohodi neka druga klijentela, a boemski duh živi još samo u anegdotama i sećanjima starih Zemunaca.
Šaran“ je osnovan davne 1896. godine, u ovoj kafani su nastale neke od najlešpših balada
Prikupljajući građu o istoriji Zemuna enigmata i penzioner “Pupin-Telekoma” Branko Nikolić razgovarao je s mnogim svedocima burnog kafanskog života tokom prošlog veka. Priču je načeo knjigom “Zemunski motivi I”, a u drugom delu koji će, ako bude razumevanja sponzora, iz štampe izaći tokom jeseni, čeka nas prava poslastica – sočne pikanterije iz istorije zemunskih kafana. Iz tog, još neobjavljenog rukopisa, izabrali smo najzanimljivije detalje.
ŠARAN ILI ŠTUKA
Dok prolazite kraj renovirane „Venecije“, iz čije poluprazne bašte dopire kreštavi ženski glas – „Čamac plovi Rado...“, teško vam je da poverujete da ovaj čuveni zemunski restoran iduće godine slavi vek postojanja: po principu kiosk-restoran podigao ga je 1911. godine Aleksandar Štrajher. Iako ulazi u krug stogodišnjaka, „Venecija“ spada među mlađe veterane zemunske boemštine. Znatno stariji je „Šaran“, osnovan davne 1896. godine.
O tome ko je bio prvi vlasnik ove kafane postoji nekoliko verzija, a najverovatnije je reč o uglednom građaninu Arkadiju Bokaliću, koji je u svojoj kući prizemljuši, ispod Gardoša, na mestu gde je bilo pristanište, otvorio kafanu „Zlatni šaran“. Uz peć bubnjaru, prvi gosti kafane bili su alasi i seljaci koji su čekali skelu da ih preveze u bašte na Červenki, na banatskoj obali Dunava. Dugo je „Šaran“ bio na glasu kao kafana u koju dolaze „veseljaci“, pijanci i kavgadžije, ali i kafana u kojoj je riba direktno iz Dunava „uskakala“ u tiganj.
Branko Nikolić zabeležio je i primer kafanske konkurencije tog doba. U neposrednoj blizini „Zlatnog šarana“, preko puta Nikolajevske crkve, nalazila se kafana „Zlatna štuka“, a ubrzo je otvoren i bife „Kod sedam čunova“ čiji je gazda ispevao stihove: “Zvone zvona, glas se čuje, ’Šaran’ ’Štuku’ sahranjuje. A ‘Čunovi’, zlato moje, sahraniće obadvoje.”
PUBA NIJE UMRO
Decenijama su „Šaran“ održavali visoki gosti, kao što su bili Mika Alas, princ Đorđe Karađorđević, dr Jovan Subotić, ali pre svih boemi, ljudi kojima je kafana zaista bila druga kuća. Iz perioda pre II svetskog rata upamćen je uvaženi gospodin koji je, usred ručka za koji je obično poručivao ribu, dovikivao kelneru:
– Konobar, donesi vino, riba hoće da pliva!
Ponavljanje ove dosetke iritiralo je jednog drugog uvaženog gospodina koji je, ručajući obično govedinu, „duhovito“ uzvraćao:
– Konobar, donesi vino, vo hoće da pije!
U zadimljenom „Šaranu“ svoje najlepše balade ispevao je i veliki zemunski boem Jovan Ljubinković – Puba (1936–1997). Tu su nastali stihovi „Dunav, Dunav tiho teče, vratiti se ona neće“, pesma koju je kasnije izvodio Žarko Dančuo, a voleo ju je i Jovan Smuđa, zvani Rus, tenor koji je svirao gitaru, pevao pesme sa Volge i, kažu, „nije podnosio Pubu“. Ako pokušate da se udubite u ovu priču, čućete dve oprečne verzije. Po jednoj Smuđa je na kraju plakao na Pubinom grobu, a po drugoj „Puba nije umro, samo je prešao u drugu dimenziju“. I danas, kako kaže kantautor Vlada Kanić u knjizi pesama „Taurunumijada“, Puba „fali svima, i ribama i ljudima“.
PAPAGAJSKA POSLA
Jedan drugi zemunski boem, živa legenda Miša Pilipić – Podunavac, nekada je svakog drugog januara u „Šaran“ dovodio neku od čuvenih ciganskih muzičkih bandi iz Srema, zatvarao kafanu i bančio bez fajronta. Branku Nikoliću Miša je ispričao kako je početkom šezdesetih u „Šaran“ dolazio Jova Sorola, markantni Srbin iz Arada, koji je stalno pio špricer. Kad god bismo se sreli i pozdravili, priča Miša, ja bih mu šali rekao: „Daj popij nešto!“ A on bi odgovorio: „J... te, popa, daj i meni nešto.“ Nakon pozdravnih reči usledilo bi naručivanje pola litre belog i sifona sode.
A u još neobjavljenom nastavku „Zemunskih motiva“ Nikolić beleži i kako je zemunska vlast reagovala na legalizovanje prostitucije u Austrougarskoj. Čim je carevina donela takvu odluku zemunski oci prionuli su da to pitanje reše i 1904. doneli akt „Naputak za zborne i inokosne bludnice“. Jedini kupleraj nalazio se u nekadašnjoj Ribarskoj, danas Borčanskoj ulici, vlasnica je bila Mađarica, gospođa Kiš, a devojke iz Mađarske i Slavonije. Iako na dobrom glasu po higijeni i prijatnoj atmosferi, kupleraj je zatvoren 1929. tokom Šestojanuarske diktature, a sav inventar je prodat na rasprodajama. Priča kaže da je jedna otmena zemunska gospođa iz visokog društva na jednoj od tih rasprodaja mužu za rođendan kupila papagaja. Da ga iznenadi pred gostima ga je unela u salon i teatralno smaknula maramu s kaveza. A papagaj je, zaslepljen svetlošću, malo žmirnuo, a onda zakreštao: „Gospodu poznajem, ali kurve su nove.“
GDE SE RODIO DŽEZ
Miša Pilipić i danas je neizbežni „inventar“ restorana „Tri lađara“, na čijem se mestu nekada nalazila gostionica „Sedam graničara“, a posle II svetskog rata menza za studente Poljoprivrednog i šumarskog fakulteta koju su Zemunci iz milošte zvali „Tri kostura“. Mnogi ne znaju da je u ovoj kafani rođen jugoslovenski džez. Tu su svirali, i još ponekad (utorkom naveče) sviraju, Aca Korać, Mirko Šouc, Ljuba Brmbolić, Buca Jenč, Aleksandar Revišin (najbolji pijanista među urolozima, bubnjar Dragan Tucaković...
I danas se u restoranu „Tri lađara“ okupljaju: Dragan Seferović – Sefer, Ignjat Petrović – Giga, Spomenka Medurić – Beba, Petar Čavić – Čavka, karikaturista Dragan Rumenčić, pevačica Anđelka Govedarović... I, naravno, Miša Pilipić koga srećemo na zemunskoj pijaci, nasmejanog i ornog, kao da recituje stihove iz jedne od svojih kafanskih poema: „Nije me briga za ovaj ludi svet, meni je ’tek’ sedamdeset i pet.“ Blic
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
U Njujork na tursku kafu
Vojvođani koji su se preko Save i Dunava povlačili u Beograd od revolucionarne 1948. godine doneli su običaj iz svojih krajeva da se kafanama daju naročito izmišljena imena, a za nadahnuće su isprva uzimali imena i simbole iz srpske i prijateljskih dinastija.
Kafana Vuk Karadžić
Kako navodi hroničar beogradskih kafana Branislav Nušić, uporedo sa tim, gostionice raznih vrsta su nad svoja vrata počele da kače i table sa imenima evropskih prestonica i drugih velikih gradova, kao Petrograd, Atina, Zlatan Prag, Odesa, Njujork, Berlin, London, Pariz, Solun, Vidin, Sofija, Mali Pariz, Mostar, Sevastopolj, Beli Petrograd. Potom su na red došla i imena zemalja kao Amerika, Transval, Bosna, Britanija, Rusija, Balkan, Sibirija, Makedonija, Hercegovina.
"Odmah zatim počela su se upotrebljavati i imena naših gradova i mesta, koja su obično bila vezana sa rođenjem ili poreklom kafedžijinim. Tako su postala imena kafana Paraćin, Valjevo, Borča, Kragujevac, Resnik, Žiča, Užice, Đerdap, Deligrad, Ohrid, Avala, Posavina, Šar-planina, Šumadija, Bitolj, Visoki Dečani, Ljubić, Zvornik, itd. Uticajem vojvođanskih omladinaca, zanesenih rodoljubljem, počela su se ubrzo javljati i istorijska imena vezana bilo za ime ili za događaj istorijski", navodi Nušić.
Takvi su nazivi po imenima istorijskim: Obilić, Carica Milica, Toplica, Devet Jugovića, Car Dušan, Marko Bočaris, Kraljević Marko, Luka Vukalović, Hajduk Veljko, Car Lazar, Rajić, Veliki Petar, kasnije i Vuk Karadžić. A istorijski događaji, kao natpisi kafana, bili su ovi: Takovski ustanak, Nezavisna Srbija, Topola, Balkanski savez, Ujedinjenje...
Rakija kod Tri lafa
U pauzama burnih vremena, u Beogradu je u modi davanja kafanskih imena počela da se javlja "poezija u izboru imena, te su tako postala naročito tražena imena": Lepi izgled, Košutica, Vinova loza, Belo jagnje, Veseli dvori, Jezero, Bela mačka, Slavija, Zeleni venac, Poslednji groš, Žirovni venac, Zadužbina, Avala, Vulkan, Zlatan krst, Mladi Arapin, Zlatno burence, Zora, Lepa Katarina, Beli orao, Tri lista, Sablja dimiskija, Srebrna kugla, Tri grozda, Dva tigra, Dva sokola, Složna braća, Zlatan konj, Zlatan top, Slavina, Dve bule, Zlatan anđeo, Dva bela goluba, Tri lafa, Grozd, Jelen, Baštovanka, Zlatna lađa, Paun, Dva lovca, Mesečina, Golub, Proleće, Sedam Švaba, Zlatan bokal... Vestionline foto,izbor administratora _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
KAFANA ALBANIJA
Kafana Albanija podignuta je sredinom 19og veka, zajedno sa satom ispred nje, koji je služio kao dobro poznato mesto sastanka. Srušena je 1938. godine da bi se podigla Palata Albanije, koja je ime dobila po ovoj staroj kafani. Mnogi beograđani su bili protiv rušenja takvog spomenika, jer su se tu okupljali i provodili svoje slobodno vreme.
Sat ispred kafane, mnogi su smatrali stvarnim centrom Beograda. Odatle se moglo bilo gre krenuti peške, tramvajem, taksijem, fijakerom. Pored tog sta su se zakazivali razni sastanci, kako ljubavni, drugarski, poslovni… U kafani su se okupljani svi slojevi društva, od običnih ljudi, preko vojnika i činovnika. Kafana je po rušenju opevana više puta i uz počasti ispraćena u istoriju, a ostalo je samo njeno ime. _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Kafana "Albanija"
A evo kako je to izgledalo PRE, na mestu današnje palate...
Nema više "Albanije", ni manje ni znamenitije kafane. Albanija se nalazila na mestu današnje istoimene palate, u trošnoj staroj zgradi žute boje i turskog stila, još od druge polovine - a neki vele i početka - XIX veka. U svakom slučaju, u njoj su još sedeli turski sejmeni, pa narodna vojska kneza Mihaila, pa gardisti obeju dinastija. Posetioci su joj bili mahom trgovci, poslovni ljudi, zanatlije i sitniji činovnici, koji bi tu svraćali idući na posao i vraćajući se s posla da s nogu trgnu poneko čokanjče. Nestala je tridesetih godina, kad se počela podizati palata na tome mestu.
Ispred "Albanije" bio je čuveni javni sat, kod koga su se zakazivali sastanci razne vrste: poslovni, ljubavni, prijateljski i političko-konspirativni. Taj sat su mnogi smatrali stvarnim centrom Beograda. Od njega je lako bilo krenuti u sve delove grada, bilo tramvajem, autobusom, taksijem ili fijakerom, koji su tu u neposrednoj blizini imali svoje stanice: ispred Knez Mihailovog spomenika i ispred bifea «Milanović» u palati "Riunione". beogradskablog _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Kafana "Albanija"
Na ovom mestu, najverovatnije 1840. godine podignuta je kuća u kojoj se nalazila kafana "Kod Albanije”, što se može videti i na sledećoj fotografiji iz 1914. godine.
Negde posle prvog svetskog rata kafana menja naziv u “Albanija”. Ova kafana je bila na odličnom mestu jer je u blizini bio hotel Moskva, a svako ko je hteo da pođe ka Kalemegdanu je morao proći pored nje i čuvenog sata koji je Beograđanima bio neka vrsta orijentira, i mesta za sastanke.
Izveštaj vlasti iz 1938. godine kaže da je kafana bila uglavnom izgrađena od blata, trošnog drveta, kao i da je imala ogromnih problema sa ventilacijom.
Čest gost ove kafane, pored mnogih poznatih Beograđana onog doba, bio je i Branislav Nušić.
Najpopularnija ali netačna verzija o nazivu kafane kaže da je kafana dobila ime u znak zahvalnosti Albanije što je dopustila srpskoj vojsci da se povuče preko njene teritorije tokom prvog svetskog rata. Na fotografijama kafane koje su nastale mnogo pre prvog svetskog rata vidi se da se ona zove "Albanija". (Ovo inače nije jedina kafana koja je nosila slično ime, takođe su postojale kafane “Mala Albanija” i “Albanez”).
Upravo je kafana "Albanez" vrlo zanimljiva pri otkrivanju imena kafane "Albanija". Kafana "Albanez" se nalazila na samo nekoliko metara od "Albanije", na Terazijama. Ugostitelj u ovoj kafani je bio Mihajlo Kostić koji je račune potpisivao sa “kod Albaneza Skenderbega”. Zašto je on to činio niko ne zna, ali se zna da je 1896. prešao da radi u kafanu "Albanija", ali ne zna se da li je on zatekao to ime po dolasku ili je hteo na svoj stari ugled da privuče mušterije i dao naziv kafani "Albanija".
Kafana "Albanija" , verovatno 30-tih godina, postaje restoran "Albanija".
14. januara 1938. Hipotekarna banka Trgovačkog fonda Kraljevine Jugoslavije objavljuje oglas pod sledećim nazivom: “Konkurs za “Izradu idejne skice za novu zgradu hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu”". Kao što se vidi, nijednom rečju se ne spominje palata Albanija osim u novnskim člancima toga vremena. 6. aprila1938. se objavljuju imena pobednika na konkursu i od tog trenutka počinje prava zavrzlama oko toga ko je autor zgrade.
Konkurs se smatrao neuspešnim i nije dodeljena prva nagrada dok su drugu nagradu prvobitno dobili arhitekte iz Zagreba, Branko Bon i Milan Grakalić, ali im je nagrada oduzeta jer u to doba njihova škola nije imala rang visoko školske ustanove, kojije dobila naredne godine, 1939. Zbog ovoga, drugu nagradu dobijaju Hinko Bauer i Marjan Haberle dok treću dobija Milan Zloković.
 beogradskablog _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Vremena se menjanju – kafane ostaju
Prvi ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa otvoren je u Beogradu 1522. godine, Sarajevo je dobilo kafanu 1592, London 1652, Pariz 1654, a Beč 1683.
Sigurno je da nismo najstariji narod u Evropi, ali je nepobitna činjenica da u toj istoj Evropi imamo najdužu kafansku tradiciju. U svom začetku kafana je često bila jedini izraz javnog života u Srbiji. Hroničari, istoričari i sociolozi izdvajaju je kao „prvi demokratski“ prostor, prvu instituciju relativno slobodne razmene mišljenja, otvorenog političkog rezonovanja, pa i političkog organizovanja. Tu ulogu zadržava hrabro i danas, odolevajući pomodnim „fensi“ mestima koja bi da je zamene. Za ulazak u kafanu nikada nije bila potrebna partijska knjižica kao ulaznica, ni diploma kao dokaz pismenosti, ali ni „Guči“ ni „Luj Viton“.
Kafana je u Srbiji institucija. Tu se slave rođenja i oplakuju pokojnici, slave slave i krštenja. U kafani se bistri politika, ruše i sastavljaju nove vlade, rešavaju svetske dileme i ratovi. To je mesto utehe, inspiracije, tuge i radosti, mesto sastajanja i rastajanja, sporazuma i nesporazuma. Gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema ni na geografskim kartama, znaju se i pamte ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive.
Beograd je imao kafanu pre Beča i Pariza. Prvi ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa otvoren je još davne 1522. godine. Nema, međutim, podataka o tome da se to mesto i zvalo kafanom. Posle Beograda kafanu dobijaju najpre Sarajevo 1592, pa tek onda evropske prestonice, London 1652. godine, dve godine kasnije Pariz, pa Beč 1683. godine. Krajem 16. veka kafane su postojale u većini gradova u Srbiji, a u 18. već su bile uobičajena pojava. Najveći broj gostionica i kafana Srbija dobija krajem 19. i početkom 20. veka. U Beogradu je npr. na 50 stanovnika bila po jedna kafana. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu bilo je 16 kafana, a u današnjoj Makedonskoj ulici od 40 kuća 17 je bilo gostionica.
Uticaj na društveni razvoj
Od svog nastanka kafane su imale značajan uticaj na razvoj i modernizaciju srpskog društva u celini. U njima je održan prvi bal 1827. godine. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je takođe u kafani, i to u „Tri lista duvana“, dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u „Kolarcu“, na današnjem Trgu Republike. U kafani je zasvirao prvi strani violinista daleke 1894. godine. U kafani „Proleće“, kasnije nazvanoj „Hamburg“, zasijala je prva sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas se nalazi zgrada Elektrodistribucije. Jedna od najstarijih beogradskih kafana „Znak pitanja“, podignuta 1823. godine, imala je prvi bilijarski sto u Beogradu, a i prvo čitalište „Srpskih novina“ bilo je u toj kafani. Sredinom veka na Terazijama u „Zlatnom krstu“ 1896. prikazana je prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Posle Prvog svetskog rata u „Kasini“ na Terazijama jedno vreme zasedala je i Narodna skupština.
U kafanama su se osnivale novine, književni i politički listovi. Posebnu dušu udahnuli su joj večni boemi i poslednji romantici kojima su kafane bile drugi, ali zasigurno najdraži dom. U kafanskom raju nalazili su nadu, inspiraciju, utehu i spas pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni, nesrećni i neshvaćeni iz svih društvenih slojeva.
Na Obilićevom vencu, na mestu gde se danas nalazi „Hipotekarna banka“, bila je čuvana kafana „Dardaneli“, omiljeno stecište novinara, književnika i glumaca. Njeni svakodnevni gosti bili su Vojislav Ilić, Đura Jakšić, Milovan Glišić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Radoje Domanović... U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom služili i Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, Stevan Sremac…
Za kafanskim stolom Vojislav Ilić je za „banku“ uredniku dečijeg lista napisao svoju svetosavsku pesmu „Ko udara tako pozno“, Đura Jakšić skoro celog „Stanoja Glavaša“, a Stevan Sremac je od „Orača“ do „Tri šešira“ išao i zapisivao zanimljive razgovore i priče koje bi kasnije ugrađivao u svoju prozu.
Skadarlija
Nemoguće je pisati o kafanskom životu i kultu kafane, a zaobići Skadarliju. Branislav Nušić piše da su „Tri šešira“ najstarija kafana u kaldrmisanoj ulici dugoj 500 metara. Na mestu čuvene kafane ranije je postojala fabrika za izradu šešira, na kojoj su uz ime firme stajala i tri šešira izrezana od lima, koja su tu ostala do danas. Skadarlija je do 1825. bila brežuljak sa rupčagama niz koji je tekao Bibijin potok. To mesto su naseljavali Romi nakon 1830. kada je tu pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Krajem 19. i početkom 20. veka mnogi glumci su tu stanovali, a uz njih pesnici, pisci, slikari, koji su tu zore dočekivali.
Svoje kafane u Skadarskoj ulici imali su i poznati industrijalci. U blizini čuvene pivnice postojala je kafana „Bajloni“, dok je kafana „Smutekovac“ pripadala Đorđu Vajfertu. Ona je tako nazvana po Smuteku, Čehu koji je jedno vreme bio njen vlasnik, a zanimljivo je da je prilikom posete Beogradu tu boravio i Nikola Tesla.
Politički značaj
Što se više razvijala prestonica bujao je i kafanski život, a kafane su postajale centri u kojima se kretao život. Tu su se, pisao je Branislav Nušić, advokati konsultovali sa klijentima, tu je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje. Gotovo svi javni akti, osim testamenta, obavljali su se u kafani.
Pored društvene i kulturne uloge kafana je i te kako imala i politički značaj. U njoj je rođen stranački život u Srbiji. Značajne političke i istorijske stranice ispisane su baš za kafanskim stolom. Sentandrejska skupština, na kojoj su svrgnuti Karađorđevići i vraćeni Obrenovići na vlast 1858. godine, održana je u „Srpskoj kruni“. U kafani je kovana i zavera za prevrat i ubistvo Obrenovića, Aleksandra i Drage 29. maja 1903. godine. Apis je svoju družinu okupljao u oficirskom domu u današnjem Studentskom kulturnom centru u Resavskoj ulici, a Gavrilo Princip svoju u „Zlatnoj moruni“. Ta kafana na Zelenom vencu, na čijem je mestu danas kineska radnja, bila je zborno mesto mladobosanskih revolucionara. Tu su 1914. godine Gavrilo Princip, Čabrinović, Grabež, Ciganović i Šarac odlučili da ubiju prestolonaslednika Austrougarske Franca Ferdinanda.
I pristalice političkih stranaka imale su svoje kafane. Zbog velikog suparništva stranaka privrženici jedne nisu zalazili u kafanu druge stranke. Tačno se znalo u koje kafane zalaze radikali, u koje naprednjaci, a gde sede socijalisti i liberali. Kafane su se u vreme izbora pretvarale i u prave izborne štabove. Često su bile i kolateralna šteta u političkim razračunavanjima i obračunima. Doušnici vlasti tu su imitirajući obične goste osluškivali kakvo je raspoloženje naroda. Oduvek su kafane osim mesta za jelo, provod sa pesmom, bile velike pričaonice. Novinarima često jedini ili glavni izvor informacija. Eh, kada bi kafanski zidovi danas mogli da progovore…
Kafane su bile oaze slobode i simbol jednakosti. Njena društvena funkcija zapravo je najzaslužnija što je nazivamo institucijom. Mnoge odavno ne postoje. Neke su zatvorene zbog denacionalizacije, neke zbog privatizacije. One srušene odnele su sa sobom u nepovrat čitavu jednu prošlost. Fenomen kafane polako postaje respektabilna sociološka tema u Srbiji, a za buduće generacije, koje će se kafanom tek baviti, i za kraj umesto zaključka opet nezaobilazni Nušić: „I zar to doba što pred našim očima zamire, i zar tu prošlost što se pred našim očima briše, nije dužan hroničar da zabeleži te da mu za poznija pokolenja za istoriju našeg javnog života ostane za traga?“ Akter _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Kako je kafana "Znak ?" dobila ime
U Glavnoj čaršiji, kako se nekada nazivalo jezgro Beograda, preko puta bočnih vrata Saborne crkve, onima iz Ulice kralja Petra, i dan-danas se nalazi kafanica na donjem spratu jedne od malo preživelih kuća iz turskih vremena. Kako saopštava komediograf i boem Branislav Nušić pre jednog veka, "to je kuća čuvenog Ećim-Tome, te se i ta kafanica u prvo svoje vreme zvala Ećim-Tomina kafana". Kasnije, ona je dobila ime Kafana kod Saborne crkve
Vladiku Inokentija ljutilo da se jedna kafana zove Kod Saborne crkve
"Kada je vladika Inokentije postao mitropolit i nastanio se prema Sabornoj crkvi, njega je to ljutilo da se jedna kafana zove Kod Saborne crkve. Tako zakupac kafane bude prinuđen te dozove jednoga dana firmopisca da izbriše firmu i novom je zameni. Firmopisac izbriše staro ime ali niko, ni gazda, ni gosti da se sete kakvo bi novo ime dali kafani.
Nekoliko dana domišljali su se i gazda, i firmopisac, i gosti pa nikako da nađu podesno ime. Za to vreme firmopisac ispiše iznad vrata znak pitanja hteći time da označi da pitanje natpisa stoji otvoreno i da se čeka njegovo rešenje. Publika prihvati onaj znak pitanja kao definitivno rešenje i tako i nazove kafanu koja ostade zatim, pa sve do danas, kafana kod Znaka pitanja.
Firmopisac je izbrisao staro ime ali niko, ni gazda, ni gosti da se sete kakvo bi novo ime dali kafani, pa je stavio znak pitanja. Tako osta do dana današnjeg
Kafana kod Znaka pitanja odista vezuje svoj život sa životom Saborne crkve. Nju pohađaju posetioci Saborne crkve. Ako ko pre vremena porani na službu božju, svratiće u tu kafanu na jutarnju rakiju i kafu. Ako je neki parastos, tu će se sabrati posetioci da sačekaju vreme. Ako je kome duga služba u crkvi, te ne može da je odstoji, tu će svratiti da se potkrepi. Kada su pratnje pa hoće neko da izbegne one duge govore i besede nad pokojnikom, tu će se skloniti. Članovi pevačkog društva, pre no što pođu na hor crkveni, tu će svratiti da popiju kafu i da se saberu i uopšte, sve što ima posla sa Sabornom crkvom i u Sabornoj crkvi, tu će se svratiti. I zato je ta kafanica oduvek dobro radila", zabeležio je Branislav Nušić.
Kafedžija dobio rep
Prva kafana u koju se rado navraćalo posle službe u Sabornoj crkve, bila je sedamdesetih godina 19. veka jedan mali i čist lokal zvan Kod repate zvezde. Nad vratima joj je stajao šilt na kome je bila namolovana zvezda u padu sa svetlim repom za sobom i pomenutim natpisom. Kafanu je držao Nikola Todorović koga su zbog takve firme prozvali Nikola Repača. Nikola Todorović Repača bio je otac znamenitog glumca Save Todorovića koji je u tom kraju i odrastao.
Vesti _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Provod kod Veselog Zemunca
foto,izbor administratora
Bežanijska, najstarija ulica Zemuna, nastala je još u doba rimskog Taurunuma. Današnji izgled je dobila sredinom 18. veka, a naziv nešto pre 1793. godine. Oduvek je važila za jednu od glavnih gradskih saobraćajnica. Završavala se Bežanijskom kapijom, jednom od glavnih u nekadašnjim bedemima grada. Među mnogim vrednim zdanjima u ovoj ulici, među najstarijim sačuvanim, je Ičkova kuća. Jednospratnica, podignuta 1793. u vreme prelaza baroka u klasicizam, nekada je imala gostionicu sa prenoćištem za ljude, konje i zaprege, kasnije pod nazivom "Kod Kraljevića Marka". U njoj je boravio čuveni trgovac i diplomata Petar Ičko. Uz tu, izdvajaju se i kuća apotekara Štrajma s kraja 19. veka, Harastijeva kuća iz 1904, kuća doktora Šena iz 1927. godine i zgrada Srpskog doma iz 1909. godine.
Između dva rata Bežanijska ulica je bila važno trgovačko središte sa mnoštvom i zanatlijskih radnji. Ovde je Vlada Stakić, povratnik iz Amerike, otvorio prvu robnu kuću u gradu, na mestu svoje stare porodične kuće i kovačnice. Posebnu draž ulici su davale brojne, pa i nadaleko poznate kafane i restorani. Do Drugog svetskog rata najpoznatiji su bili bife Cvetka Nikolića, pa krčma Luke Filipeskua, kafane Zlatna kruna, Fićur, Južni Amerikanac i "Kraljević Marko", Beli kurjak, Anđeo, koju je kasnije nova vlasnica Smilja Marković preimenovala u Veseli Zemunac, Zlatni grozd, bife "Čika Gliša" i pri kraju ulice Tri ševe. Od svih je najčuvenija Zlatna kruna.
Bežanijska ulica sa Ičkovom kućom
Nekada je imala restoran sa divnom baštom, kuglanom i odličnom narodnom kuhinjom, a prva je u zemunskoj štampi objavljivala i reklamu koja je glasila: "Kruna je kruna sviju hotela, dobroga vina i raznih jela. Radnja je divna, ne traži bolju, ponesi pare i dobru volju." Od svih starih gostionica, ostale su svega dve, ali sa novim imenima. Od Zlatnog grozda nastale su Plitvice, a od Zlatne krune - Jedinstvo. U njoj su danas prostorije jedne opozicione partije. Druga kafana po čuvenju "Kraljević Marko" pretvorena je najpre u farbarsku radnju. Kasnije se prometnula u trgovinu sa raznom sitničarskom robom.
Ičkova diplomatija
Rođen na jugu Makedonije, Petar Ičko se pred kraj 18. veka preselio na sever, gde je najpre postao uspešan trgovac, a potom i diplomata u Berlinu i u Beču. Potom se nastanio u Beogradu, gde je postao jedan od najuglednijih trgovaca. Pošto su na vlast došli janičarski pobunjenici, dahije, Ičko je bio prisiljen da se 1802. preseli u austrijski pogranični grad Zemun. Od tada je postao jedna od vodećih ličnosti u pripremi Prvog srpskog ustanka, koristeći i diplomatsko i trgovačko umeće. Ustanici su ga 1806. poslali u Carigrad gde je sa Portom zaključio mir povoljan za Srbiju, nazvan Ičkov mir. Vratio se u Beograd, ali je nedugo zatim u maju 1808. poginuo. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Na Dorćolu otvorena prva kafana u Evropi
Istorijske hronike govore da je prva kafana na evropskom kontinentu otvorena 1522. na Dorćolu. – Lav Trocki i Erih fon Štrohajm u „Moskvi“
Ko zna koliko je puta u litraturi, u memoarima, u istoriografskim i sociološkim studijama izrečena tvrdnja da su kafane srce i duša nekog grada.
Ode kafanama iz sveta poezije, literature i umetnosti, iz podlistaka dnevnih novina i memoara, odavno su pretočene u govor nauke, istoriografskih i socioloških studija, u radove čiji autori analiziraju mesto grada, javnog mnjenja i svakidašnjeg života u razvoju građanskog društva.
Istorijske hronike govore da je prva kafana na evropskom kontinentu otvorena 1522. u Beogradu, na Dorćolu.
Ovaj orijentalni izum doneli su sa sobom Turci, posle onih krvavih dana 1521. kada su osvojili Beli grad na Savi i Dunavu i pred ovdašnjim a onda i pred evropskim svetom nepovratno otvorili vrata za život jedne naročite javne ustanove. Vremenom će kafana postati samo središte društvenog, ekonomskog, političkog i kulturnog života, mesto zabave i dokolice, poroka i strasti, javnih debata, političkih i svakojakih drugih spletkarenja, kovanja zavereničkih planova i stvaranja umetničkih pravaca, doušničkih akcija, nebrojenih ljudskih uzleta i sunovrata.
Na fotografijama koje su pred čitaocem, uglavnom vidimo izgled beogradskih kafana u periodu između dva svetska rata, ali su ti snimci mogli nastati u bilo kom gradu, varoši ili selu ondašnje Srbije.
Na nepostojećoj kafanskoj mapi Beograda, ako sudimo na osnovu mnogih izvora, uz malo napora bi se jasno mogla ocrtati različita kafanska sazvežđa, prvo oko Železničke stanice, onda uz Nemanjinu ulicu, na Slaviji, na Čuburi, na Zelenom vencu i Terazijama, na Dorćolu i Paliluli, u Skadarliji ili u današnjoj Makedonskoj ulici.
Iz svakog od tih sazvežđa, kafanska kultura i energije širene su dalje, da bi i danas pulsirao taj naročiti duh Beograda, zbog koga je francuski pisac Luj Žedoen još 1624. zapisao da u toj tako bogatoj varoši „ima svega do preteranosti“. Pogotovo preteranosti kafanskog života i kulture moglo bi se dodati, o čemu i danas redovno svedoče zadivljeni gosti, čak i kada u Beogradu provedu samo desetak sati, neizostavno se prepuštajući i naročitim kafanskim zadovoljstvima.
Malo je kafana u Beogradu koje nisu bile na dalekom glasu.
Kod „Tri seljaka“ na Slaviji nudio se naročiti specijalitet – gurmanski restovan krompir sa „jagnjećinom“, „Novi Beograd“ na Čuburi ušao je u legendu, komšijska „Hercegovina“ je uvek bila „kuća veselja“, a pravi hram bila je „Savinačka kasina“ čiji je vlasnik bio slavni Vlastimir Pavlović Carevac, inače izvanredan advokat.
Na putu ka Zelenom vencu plenio je „Bosfor“, u kome se okupljalo i lako ženskinje, zalazeći i u mnoge druge kafane, pogotovo u podrumski „Mali Orijent“.
A gore, na Terazijama, šepurila se kafana hotela „Moskva“, kojoj je čak i član Francuske akademije Emil Oman posvetio poemu „Moskva, kuća-grdosija“. Sedeo je u toj kafani i Lav Trocki, a u njoj su snimljene i glavne scene čuvenog francuskog filma „Ultimatum“, sa Erihom fon Štrohajmom u glavnoj ulozi.
Biće da nema skadarlijske kafane koja nije ušla u legendu, ali je gostionica „Boem“, na obodu tog sazvežđa, kao što i njen naziv kaže, kucala najdubljim ritmom boemstva. Mada ni neizostavno sastajalište „Bajlonov kladenac“ nije mnogo zaostajalo.
„Nova vlada“ nosila je jasnu poruku kakve goste okuplja, kakve nezadovoljnike i šta oni i njen vlasnik, kao „glas naroda“ misle o svakoj vlasti i svakoj tekućoj politici.
Uprkos svemu, čini se da u istoriji beogradskih kafana nema ni manje ni poznatije kafane od kafane „Albanija“, zbog čijeg su rušenja 1938. organizovane prave demonstracije. Nije pomoglo.
--------------------------------------------------------------------
Slavne kafane iz Poenkareove ulice
U današnjoj Makedonskoj ulici grozdile su se kafane o kojima se i danas ispredaju legende, baš kao i o njihovim gostima. U „Srbiji“ su se okupljali frankofili, takođe igrači i navijači fudbalskog kluba SK Jugoslavija, pozorišni glumci i operski pevači, čekajući da se u kasne sate pojavi Branislav Nušić. Prekoputa je sebe i druge uveseljavalo društvo „Suz“, čiji je osnivač bio slavni Mihailo Petrović Alas, a na uglu Poenkareove i Dečanske, na mestu današnjeg Doma omladine, nalazilo se legendarno stecište umetnika, pesnika, književnika i novinara, kafana „Ginić“. Onda „Central“, pa slavni „Kolarac“ na uviru Peonkareove u Pozorišni trg.
Kafane „Mladi Arapin“, „Musa Kesedžija“, „Dve megdandžije“, „Šumatovac“, „Dva pobratima“, „Pod lipom“ i „Dva bela goluba“, takođe su bile u današnjoj Makedonskoj ulici, u neposrednoj blizini „Politike“. Dabome da su mnogi novinari našeg lista neizostavno pripadali tom velikom kafanskom bratstvu i da mu pripadaju i danas. politika _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
_________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 255 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
