ПРВИ СРПСКИ ПАРОБРОД, ДЕЛИГРАД, У САВИ ИСПРЕД БЕОГРАДСКЕ ВАРОШИ...

УНИВЕРЗИТЕТ И ВЕЛИКА ПИЈАЦА (СТУДЕНТСКИ ТРГ)

У Крагујевцу је 1838. године отворена прва виша школа у Србији, названа Лицеј, или Лицеум Књажевства сербског, али се данас сматра да се почеци модерног образовања могу везати за Велику школу у Београду, смештену у Господар Јевремовој улици и отворену 1808. године. Иако је Велика школа затворена после три године, Правни факултет Београдског универзитета за годину свог оснивања наводи годину када је Велика школа почела са радом. Крагујевачки Лицеј је 1841. године пресељен у Београд и најпре је био смештен по приватним кућама да би се почетком четрдесетих година XIX века уселио у Конак кнегиње Љубице, где је до 1863. године делио просторије са Првом београдском гимназијом. Лицеј се састојао од три одељења: Филозофског, Правног и Природно-техничког, а та три одељења ће после доношења Закона о устројству Велике школе 1863. године прерасти у прва три факултета будућег Београдског универзитета. Исте године када је донет закон, Лицеј се, као Велика школа, уселио у Капетан-Мишино здање на Студентском тргу. Велика школа се до краја XIX века ширила оснивањем одсека своја три изворна факултета. Краљ Петар Први је 27. фебруара 1905. године потписао указ о проглашењу Закона о Универзитету где су "наставници слободни у излагању своје науке". У истом Закону се наводи и оснивање три нова факултета: Медицинског, Богословског и Пољопривредног, што ће бити остварено тек после Великог рата. На фотографији је приказана зграда Новог универзитета, подигнута 1922. године по пројекту Петра Гачића. У њој је био смештен Технички факултет до пресељења на простор Старог тркалишта у Булевару краља Александра, а затим, у међуратном периоду, и Правни факултет до 1940. године.

КАФАНА НА ПЕРИФЕРИЈИ

БОЗАЏИЈА

Средином XIX века неимар Хаџи Никола Живковић добио је налог да купи плац на коме ће бити подигнута зграда Главне поште, која је привремено, од 1842. до 1862. године, била смештена у Ичковој кући у улици Краља Петра. У ту сврху откупљени су плацеви Арсе Јовановића и Јевте Угричића између улица Косовске, Палмотићеве и касније просечене Мајке Јевросиме, а у близини Марвеног трга на Батал џамији, где ће касније бити изграђено здање Народне скупштине. Због недостатка новца одлагано је подизање нове зграде, а бомбардовање града од стране турске посаде у тврђави, 1862. године, довело је да се пошта измести из Ичкове куће и привремено усели у зграду која се налазила на месту Новог двора у улици Краља Милана. За потребе мензулане тада је изнајмљен плац у Светогорској улици. Ти догађаји убрзали су и подизање нове зграде Поште па је зидање почело 1864. године и завршено две године касније. Слика Милоша Тенковића Предео са џамијом, део колекције Народног музеја, приказује део града где се види и нова зграда Поште. У новосаграђеном здању Главна пошта се задржала само пет година, јер је њена удаљеност од чаршије, формиране око улице Краља Петра, била превелика. Тако је Пошта поново пресељена, најпре у Васину улицу до 1889. године, а затим у Коларчеву кућу на данашњем Тргу Републике где се задржала до тридесетих година XX века. Зграда у Косовској срушена је после увођења телефонске мреже у Београду, када је одлучено да се на њеном месту 1908. године подигне велелепна зграда Телефонске централе по пројекту Бранка Таназевића.

Друштво српске словесности (1841-1864), претеча Српске академије наука и уметности, покренуло је идеју о оснивању установе која би скупљала и чувала документа о развоју српске државе. Законом о Државној архиви Краљевине Србије, и уз иницијативу Михаила Гавриловића, 1898. године, установљена је институција која је данас позната као Архив Србије. Од самог оснивања архивска грађа за историју Србије у XIX веку скупљала се из тада постојећих државних институција и приватних збирки, али је и откупљивана из страних архива. После Великог рата одлучено је да се нова зграда Архива подигне у непосредној близини Универзитетске библиотеке, у Карнегијевој улици, на простору старог Тркалишта и на земљишту које је већ било додељено Београдском универзитету. Пројекат за зграду, изведену у академском стилу, додељен је Николају Петровичу Краснову, руском емигранту, а Архив је усељен у ново здање 1928. године. На врху фасаде зграда Архива је украшена са фигурама старогрчких филозофа Платона и Аристотела, а ограда степеништа садржи два симетрична лава са грбом у вештачком камену. Сматра се да су фигуре лавова рад Светомира Почека и Бедруха Зеленог. После Другог светског рата Архив Србије добио је још једну зграду, подигнуту у Железнику 1970. године. 2011. године на зграду Архива, на стубовима поред улаза, постављена су два грба Републике Србије, а на самом улазу у зграду и плоча на којој је исписан датум подизања здања и име архитекте Краснова.

На плацу у улици Кнеза Милоша, на којем се од 1836. године налазила Велика касарна, чији део и данас постоји, Министарство војске и морнарице је почетком двадесетих година одлучило да подигне седиште Генералштаба војске Краљевине Југославије. Пројекат је поверен руском архитекти Василију (Вилхему) Фјодоровичу фон Баумгартену, а палата је великим делом изграђена новцем добијеним на име ратне одштете од Аустроугарске после Првог светског рата. Завршена је 1928. године. Зграда Генералштаба, изведена у облику ћириличног слова П, са три слободне фасаде, сматрана је најлепшом у Београду, а највећи естетичар међуратног периода, архитекта Милутин Борисављевић, описао ју је као "величанствену и монументалну палату, широког замаха, грандиозне композиције и перфектних пропорција и детаља". После Другог светског рата палата у улици Кнеза Милоша постала је седиште Генералштаба Југословенске народне армије, а данас је у њој смештена Војнобезбедносна агенција. 2008. године Скупштина града Београда и Министарство одбране потписали су уговор којим је некадашња зграда Војне академије на углу Немањине и Ресавске улице припала Музеју града Београда, а Министарство је преузело зграду у Крунској 13. Као део истог уговора, обновљена је и фасада палате старог Генералштаба.

Одлуком Министарства просвете Србије крај око Мале пијаце у Савамали добио је 1864. године основну школу која је и званично названа Школа у Савамали. Школа није имала сопствену зграду, већ се селила по кућама у крају, задржавајући се најдуже у приватној згради гвожђарског трговца Каратошића. Женска деца су школу почела да похађају 1893. године, а осам година касније спојена су мушка и женска одељења и школа је постала мешовита. Почетком XX века, паралелно са подизањем палата у крају око Мале пијаце, општина је одлучила да школа добије наменски зидану зграду на плацу између Карађорђеве и улице Гаврила Принципа, на месту где је данас парк испред зграде Економског факултета. Нова зграда школе завршена је 1908. године по пројекти архитекте Димитрија Т. Лека, а у њу је смештена и Вежбаоница Женске учитељске школе, а у једном периоду и Трећа женска гимназија. 1931. године школа је добила ново име, Основна школа на Сави Змај Јован Јовановић. Зграда школе је срушена током априлског бомбардовања Београда 1941. године. Већ у току окупације школа је наставила да ради у згради коју је велика задужбинарка, Персида Миленковић, подигла крајем тридесетих година у улици Краљице Наталије, на броју 37. Школа Змај Јова Јоваовић ће се ту задржати до 1967. године када је премештена у у нову зграду у насељу Браћа Јерковић, а зграда у улици Краљице Наталије додељена је Математичкој гимназији. На фотографији из колекције Милоша Јуришића види се двориште школе са погледом од Карађоорђеве ка улици Гаврила Принципа.

КАФАНА АЛБАНИЈА 1933.(У СРЕДИНИ) / КНЕЗ МИХАЈЛОВА УЛИЦА (ЛЕВО) / КОЛАРЧЕВА УЛИЦА (ДЕСНО)

ИЗ СТАРИХ ЧАСОПИСА: БЕОГРАД 1865.

Viša ženska škola 1865. godine i generacija učenica 1865/66.