Почеци поштанске службе у Србији везују се за време после Првог српског устанка, када је Правитељствујушчи совјет захтевао да располаже са одређеним бројем татара-гласника како би се одржала комуникација свих крајева Србије. У исто време нахијски кнезови су били задужени да устроје одморишта, такозване мензулане, и организују курирске везе. После Другог српског устанка, од 1817. године, кнез Милош Обреновић је паралелно са уређењем свог двора у Крагујевцу, наставио да шири мреже мензулана и ангажовао татаре за личне и државне потребе. Хатишерифом из 1830. године дато је право Србији да организује поштански саобраћај, а одредбом Сретењског устава из 1935. године Попечитељство внутрених дела морало је да "заведе и уреди поште и управља њима". Званично, поштанска служба добила је име Татарска служба, по куририма који су користили мрежу мензулана у којима су добијали храну, одморне коње и пратиоце. Татарско занимање било је од великог угледа, а ранг им је био дефинисан висином феса. Релација Београд-Истанбул се прелазила за 4 дана. Дуго времена после доношења Сретењског устава Главна пошта у Београду била је смештана у привременим и ненаменским зградама. 1840. године Пошта се уселила у Ичкову кућу, на слици лево, у улици Краља Петра. Мензулана и коњи су се тада налазили у Исмаил-агином хану на углу Кнез Михаилове и Рајићеве улице. На овој локацији Пошта је остала до 1862. године. Ичкова кућа саграђена је око 1826. године, а после промене власника била је позната и као Брзакова кућа. Срушена је 1938. године да би на њеном месту била подигнута вишеспратница по пројекту француских архитеката. 1990. године на фасади зграде у улици Краља Петра 8, постављена је плоча на којој пише: "25. маја 1840. године овде у Београду је устројена прва пошта у Србији".

У првој деценији XX века Централна пошта још увек је користила ненаменски објекат за своје просторије, Коларчеву зграду на Тргу Републике. 1912. године Дирекција пошта Краљевине Србије наручила је од архитекте Момира Коруновића пројекат за изградњу палате Главне поште, са планом да се подигне на месту данашњег Дома војске, између улица Француске, Симине и Браће Југовића. Први светски рат одложио је подизање палате, а плац је касније додељен Српској војсци за подизање свог дома. После Првог светског рата основана је Поштанска штедионица, а до краја двадесетих година подигнуте су и зграде Министарства пошта, на углу улица Мајке Јевросиме и Палмотићеве, као и палата Поште број 2 код Железничке станице. У гласилу Наша пошта 1928. године први пут се спомиње нова локација за Главну пошту, на углу Таковске улице и Булевара краља Александра. Плац је био предмет спора између Београдске општине и Управе Цркве светог Марка, над земљиштем на коме се некад налазило Старо гробље. Управа Цркве је у спору доказала да земљиште не припада Општини и после окончања судског процеса плац продала Поштанској штедионици. Новац од продаје Управа Цркве је искористила за подизање нове Цркве светог Марка. Конкурс за подизање "палате Поштанске штедионице, Главне поште и Главног телеграфа" расписан је 15. јуна 1930. године. Било је предвиђено да зграда буде састављена од две засебне целине, од којих је мања била намењена Поштанској штедионци и оријентисана према Булевару краља Александра. Низ неслагања око награђених и одабраних пројеката приликом расписивања конкурса, довео је до вишегодишњег одлагања подизања палате. Тек 17. августа 1935. године обављена је свечаност освећења камена темељца.

Повезивање железницом Београда са Земуном 1884. године довело је до отварања првих хотела у Земуну, а до тада су за смештај били намењени мањи објекти, такозвана "свратишта". У Главној улици, на месту где је током XVIII века била гостионица Код златне девојке, у наредном веку отворена је пивница Код руке, названа по "великој руци која над улицом држи криглу пива из које цури пена". Земунска штедионица, једна од најранијих банкарских установа у Земуну, купила је 1891. године кућу у којој је била смештена пивница Код руке, срушила је и годину дана касније отворила први хотел у Земуну, назван Гранд. Хотел је у неоренесансном стилу изграђен по пројекту Јована Илкића, иначе рођеног Земунца. Хотел Гранд је имао и дворану са бином за позоришне и биоскопске представе, а први закупци хотела, браћа Гликман из Вршца, створили су традицију да се у дворани приређују и концерти. Убрзо по отварању ангажована је шесточлана група Пратер-Спацен, а у наредним годинама наступе је имало и Тамбурашко друштво Граничар, Надија Славјанска са Руском народном капелом и Српско академско певачко и тамбурашко друштво Балкан из Загреба. После Другог светског рата хотел Гранд је национализован, а од 1962. године припадао је хотелском предузећу Централ. Шездесетих година фасада хотела је доживела велике измене, а 1992. године приземље је преуређено у мали тржни центар са десетинама локала.

Почетком шездесетих година XIX века у Београду су постојале три државне средње школе: Београдска гимназија, касније Прва београдска гимназија, Трговачка школа и Реалка. Српске новине 1863. године пишу да је циљ Закона о устројству гимназија, донет исте године, био "да младеж полазним знањима обучава и да је спреми за слушање виших наука". 1870. године основана је Друга београска гимназија, позната и као Палилулска полугимназија, јер је у почетку покривала само четири године школовања. У првим данима рада гимназија је са Трговачком школом делила зграду у власништву Јање Ђорђевића, на месту данашње Правно-пословне школе у Светогорској улици. Са те локације гимназија је затим привремено пресељена у Нушићеву улицу, у кућу Јована Ђорђевића, а касније је смештај поново нађен у Светогорској улици, у згради државног саветника Живојина Блазнавца. Крајем XIX бека гимназија је на дужи период пресељена на простор између зграде данашње Народне скупштине и Влајковићеве улице, на имање које је у то време било у поседу трговца Јована Панђеле. У пролеће 1909. године почело је подизање нове зграде Друге београдске гимназије, на плацу до старе зграде Политике, у Македонској улици. Средњи део зграде, рађене по пројекту Драгутина Ђорђевића, имао је богату пластичну декорацију, посебно наглашену јонским стубовима у висини другог спрата. Настава у новој згради је почела децембра наредне године. Током бомбардовања Београда у априлу 1941. године зграда је тешко оштећена и запаљена, нарочито њено десно крило. Само делимично обновљена после рата, зграда је и даље била седиште Друге београдске гимназије до прве половине шездесетих година, када је одлучено да се зграда сруши, а њен плац преда издавачкој кући Политика, која је касније на том месту подигла вишеспратницу. Друга београдска гимназија је свој рад наставила у новоподигнутом објекту, првобитно намењеном Основној школи Борис Кидрич, у Каменичкој улици, код Зеленог венца. После низа промена имена, од 1991. године школа се званично зове Филолшка гимназија.

Милан Ђ. Милићевић у Цртицама за ранију слику српске престонице пише: "Трећа кућа од левог рогља Нушићеве улице, где ова избија на Теразије, гостионица је Касина. То име је дошло овако: пре године 1858. у тој се кући уреди нека Касина за одабране чланове, али се друштво те Касине наскоро растури и касински намештај купи за свој стан официр Марко Катанић. Од тога времена кућа је та измењала више газда, а све се звала Касина". Стара зграда хотела Касина била је једноспратна грађевина једноставног изгледа са једним двришним крилом. Јеврем Грујић, министар и политичар, у својим успоменама пише да су 1858. године у хотелу биле и кафана и сала за читање. 1905. године хотел је купио Ђорђе Ђока Богдановић, а после Првог свеског рата хотел је преузела његова удовица Софија Богдановић. По њеној замисли, стари хотел је срушен почетком двадесетих година, а ново, четвороспратно здање са мансардом завршено је 1923. године по пројекту Јанка Шафарика. У приземљу зграде налазио се ресторан и истоимени модеран биоскоп Касина. После Другог светског рата и изградње низа нових вишеспратница на непарној страни Теразија, 1966. године је одлучено да се зграда хотела Касина висински уједначи са суседним здањима, па су додате још три етаже. Некадашњи биоскоп Касина, послератна Козара, изгорео је 2012. године.

Регулација некадашње Савске улице која се протезала од угла са Париском, уз пристаниште, до Мале пијаце и угла са Херцеговачком, извршена 1893. године, довела је до изградње низа луксузних једноспратних кућа у крају. До завршетка XIX века подигнуте су куће Божидара Пурића у данашњој Карађорђевој 53, Димитрија Марковића на броју 55 и кућа трговца Николића у Карађорђевој 44. Браћа Крсмановић, који су већ поседовали највећу зграду у том делу града, чији је претходни власник био капетан Миша Анастасијевић, одлучили су да на самој Малој пијаци подигну двоспратницу чији ће изглед и раскош бити новина за читав крај. На узаном углу улица Светозара Радића и Карађорђеве изграђена је 1894. године прва палата на Малој пијаци по пројекту Милоша савчића и Гашпара Бекера. Поделом имовине фирме Браћа Крсмановић, извршене 1912. године, зграда је припала Љуби Крсмановићу. По његовој смрти, кућа на Малој пијаци је завештана српској војсци, с тим да удовица, Олга Крсмановић, ужива приходе од ње до краја живота. После Првог свеског рата Олга Крсмановић је, делом и од тих прихода, подигла троспратну зграду у Карађорђевој 31, данас једну од најсликанијих у граду и познату по муралу La Santa de Beograd.

Аутор зграде Старог генералштаба, на слици лево, руски архитекта Василиј Фјодорович фон Баумгартен рођен је у Санкт Петербургу, где је и дипломирао на Николајевској војно-инжењерској академији. У родном граду пројектовао је палату Стенбок-Фермора. На крају Првог светског рата, евакуисао се из Севастопоља у Галипоље у саставу Штаба Прве руске армије, а недуго после евакуације стигао је у Београд где се одмах запослио у Министарству војске и морнарице, чије је седиште било на углу Немањине и улице Кнеза Милоша, одмах до плаца где ће Стари генералштаб бити подигнут. У Београду је по његовим идејама подигнута и зграда Руског дома, а у Скопљу зграда Официрског дома, која је касније, током шездесетих срушена у земљотресу. Непосредно пред Други светски рат по његовом пројекту изграђена је и зграда Хипотекарне банке у Панчеву, данас седиште Поште. Архитекта Баумгартен преминуо је 1962. године у Буенос Ајресу, у Аргентини. Фасада зграде Старог генералштаба обогаћена је, у висини четвртог спрата, скулптуралним групама у вештачком камену које представљју четири теме из антике: Војник убија жену и себе, Војник придржава рањеника, Борба два војника и Стрелац и војник са мачем. Аутор свих скулптура је Иван Рик. Главна сала палате, или Велика ратна сала, са таваницом у цветним мотивима, висећим лустерима и копијама античких оклопа, једна је од најдекоративнијих у Београду. Улаз у Велику ратну салу украшен је и монументалном скулптуром Самсон убија лава вајара Владимира Загордњука.

Недуго после завршетка Великог рата у Београду је основан Одбор за обнову цркве Ружице, и у сарадњи са Министарством војске и морнарице покренута је реконструкција срушеног храма. Аутор новог изгледа цркве Ружице био је архитекта Николај Краснов, који је убрзо по доласку у Београд, почетком двадесетих година, почео да ради и на пројекту обнове Његошеве капеле на Ловћену. Као стилски узор за оба пројекта послужила му је архитектура средњовековних споменика на подручју Скадарског језера, као и манастир Ратац, а онда и стара језгра Бара и Улциња. Тако је постигнуто да рустичне камене површине цркве Ружице буду складно уклопњене у амбијент Београдске тврђаве. Војнотехнчки завод из Крагујевца је од статуе Фрање Јосифа, пронађене на једном шлепу на Сави после завршетка рата, излио три звона од којих је једно поклоњено цркви Ружици. Војни карактер храма је задржан и тиме што је део црквеног мобилијара, два полијелеја, две рељефне иконе и две статуе смештене испред бочног улаза у храм, израђен од пушчаних и револверских метака, гранатних чаура и сабљи, заосталих из времена рата. Црква Ружица освећена је 11. октобра 1925. године, а накнадно, у другој половини тридесетих година, је изграђен и објекат црквеног дома, уз северну кулу Зиндан капије.

Почетком XIX века у Земуну женска деца су се школовала у домаћинству, док су имућнији, најчешће официри, слали своје ћерке у Институт у Санкт Пелтену, код Беча. Први покушај да се успостави организовано образовање за женске особе десио се 1822. године оснивањем Тривијалне девојачке школе у кући у Змај Јовиној улици 35. Осамнаест година касније Српска црквена општина успоставила је наставу у Српској женској школи, схваћеној као дом "у којој ћеду се деца не само женском послу, као шити, плести, вести, него и читати, писати и нешто мало рачуна учити". Учитељица у школи била је Катарина Браћеваћка, једна од првих српских песникиња. Паралелно са наставом, тражило се од Магистрата да се званично покрене женска школа "на виши степен, јер се ради о половини људског рода". Тек 1884. године отворена је приватна Виша девојачка школа, а крајем XIX века и Виша пучка девојачка школа, у рангу гимназије. Нова школска зграда подигнута је 1899. године у Градском парку, недалеко од Реалне гимназије, по плановима архиекте Јанка Хољца. У тридесетим годинама XX века Земунска гимназија постала је мешовита, а здање Женске гимназије после Другог светског рата користила је земунска Економска школа, а касније и Основна школа Гоце Делчев, која је од 1993. године носи име Основна школа Мајке Југовића.

Јефта М. Павловић, родио се у Смедереву 1836. године и одмах после основне школе дошао је у Београд, где је примљен у трговини Николе Стефановића. Радња је била специјализована за хартију и канцеларијски материјал и годинама је била једини снабдевач Државне штампарије и Српских новина. Јефта Павловић је, после неколико година проведених као шегрт, био промовисан у калфу, а затим у деловођу и првог саветника, да би касије постао и заменик господарев у радњи. Од калфенске плате куповао је књиге и био самоук у учењу књиговодства, кореспонденције и рачуна. Јефта Павловић и Никола Стефановић постали су ортаци 1863. године у заједничкој фирми под називом Никола Стефановић и Павловић, а шест година касније Јефта је покренуо и самосталну фирму. Свој и иначе велики углед додатно је увећао за време Српско-турског рата, седамдесетих година XIX века, када је одбио да користи привремени мораторијум на плаћање дугова. Почетком осамдесетих годна Јефта Павловић је купио плац између Чика Љубине и Кнез Михаилове улице, на данашњем броју 14. Према Кнез Михаиловој улици саградио је велелепну двоспратницу са каријатидама, која се дуго сматрала да је дело Александра Бугарског, због сличности са фасадом Старог двора у улици Краља Милана, али је вероватно грађена по пројекту Јована Илкића. Пошто је већ напустио свакодневно бављење послом и у своју радњу свраћао само "као гост", по савету лекара Јефта Павловић је 1895. године отишао у иностранство, на лечење, где је убрзо и умро. У тестаменту је одредио свог брата Ђоку М. Павловића "да непокретно имање у Кнез Михаиловој улици ужива за време свог живота. После његове смрти означено имање има припасти Београдској Трговачкој Омладини се седиштем у Београду". Ову одлуку знао је да објасни речима "да јој се позна и да јој збиљски помогнем". Гробницу Јефте Павловића на Новом гробљу Београдска Трговачка Омладина је обновила 1928. године, када је израђен и барељеф са натписом. Зграда у Кнез Михаиловој је срушена 1944. године током "савезничког" бомбардовања. На њеном месту подигнута је пословна зграда 1962. године по пројекту Михајла Јанковића.