U samom srcu nekadašnje srpske prestonice postojala je ogromna bara koja je dugo izazivala strašne probleme ondašnjim stanovnicima Beograda. Bila je to takozvana Bara Venecija, izvor zaraza i leglo komaraca, a prostirala se na značajnom prostoru uz desnu obalu Save.
U samom srcu nekadašnje srpske prestonice postojala je ogromna bara koja je dugo izazivala strašne probleme ondašnjim stanovnicima Beograda. Bila je to takozvana Bara Venecija, izvor zaraza i leglo komaraca, a prostirala se na značajnom prostoru uz desnu obalu Save. Kako nam je objasnila istoričar umetnosti Gordana Gordić, ekspert Zavoda za zaštitu spomenika, Bara Venecija prostirala se od Male pijace, odnosno današnjeg Hotela Bristol do Mostara, plavivši veliki prostor gde se danas nalaze železnička i autobuska stanica. - Prvi naziv bio joj je Ciganska bara, jer su u blizini bile romske čerge i ribarske kolibice - kaže Gordić. - Voda je punila baru zbog kopanja zemlje od kojih su pravljene ćeramide. Kada nabuja Sava voda je dopirala do Bosanske ulice (današnja Gavrila Principa) a plavila je i Šopićevo kupatilo koje se nalazilo na mestu današnjeg Ekonomskog fakulteta. Kako nam je objasnio ekspert Zavoda Zoran Jakovljević, ovaj prostor je, sa jedne strane plavila Sava, a sa druge su se tu slivale vode sa Vračarskog platoa i Terazijskog grebena. - Od 1882. godine, kada je počela gradnja železničke stanice, Vara Venecija se stalno zasipa -kaže Jakovljević.- Do kraja 19. veka ona je bila nasuta i prestala je da postoji. Bara je dobila egzotično ime na interesantan način. Kako kaže Gordić, prilikom nasipanja ovog prostora bio je angažovan značajan broj radnika iz Italije. Tako su Beograđani, večito skloni nadevanju nadimaka, brzo promenili status bare od "Ciganske" u "Veneciju". Dovitljivi beogradski klinici tada su lovili žabe koje su prodavali ugostiteljima, a ovi spremali Italijanima čuvene žablje batake. - I Prokop je dobio ime zahvaljujući ovoj bari - dodaje Gordić. - Da bi ceo prostor bio nasut bilo je potrebno mnogo zemlje, pa su gradske vlasti odlučile da je dovuku iz prostora koji je zato dobio adekvatno ime koje nosi i danas - Prokop.
MOSTAR
Današnji Mostar je bio deo grada okružen, sa jedne strane Barom Venecijom, a sa druge Mokroluškom rekom, koja je tekla trasom današnjeg autoputa. Ova reka je tokom kišnih godina umela da nabuja, a nadošla voda bi nosila svaki novi most. Kako beleži istoričar Marinko Paunović, zbog ovih nestalnih mostova na drumu koji je povezivao Beograd sa Mačvom, a i zbog kasnijeg Železničkog mosta ovaj deo grada poneo je ime Mostar.
Kako se pod Turcima naš glavni grad nije osvetljavao žitelji su bili primorani da noću idu sa fenjerima. Docnije, kada se pod knezom Milošem, varoš počela izgrađivati, na predlog dućandžija, Petar Lazarević, upravnik Beogradske policije, izveštava pismom od 27. aprila 1830. godine kneza Miloša o uvođenju prvog uličnog osvetljenja. Lazarević liše: „Trgovci ovdašnji, koji dućane drže više puta pretstavljali su mi tužbu na pazvante da čaršiju ne čuvaju, a više puta dućani su razbijani od lopova. A oni badava plaću primaju, od svaka dućana po trideset para, i po dvadeset para. Govore da bi voleli da mi postavimo našu patrolu i da plaćaju kao što su pazvantima plaćali. Ja odma učinim naredbu te se naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore. Trošak za fenjere i sveće, što he goreti naplaćivaću od dućandžija. Jednog pandura policija ima, a uzeću još jednoga koga he varoš plaćati paž svaku noć sa policijom da idu u patrolu i da dućane od vatre čuvaju".
Iz gornjeg pisma se vidi da su prvi fenjeri postavljeni 1830. godine, a već 1846. godine nije nijednog bilo. Hroničar „Srbskih novina" u broju od 26. novembra 1846. godine žalio se na takvo stanje, jer „zaista je nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva serbskog nema još ni jednog fenjera noću". Pitanje osvetljenja ulica često je raspravljano na opštinskim sednicama. Po tadašnjim shvatanjima „pošten svet noću spava", a tražiti da se ulice osvetljavaju za sumnjiva lica koja noću tumaraju, za bekrije i njima slične, izgledalo je tadašnjim ljudima nerazumljivo. Ako je baš reč o odlasku na kakvo javno poselo, zabavu, bal, lako je poneti fenjer i videti put, govorili su naši stari odbornici. Po podacima iz „Srbskih novina" godine 1856. bilo je u celom Beogradu svega dva opštinska fenjera: jedan na samoj Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.
Po „Zapisima" Koste Hristića, (1852—1927) dolaskom njegovog oca Nikole Hristića (1818—1911) za upravnika grada Beograda, oktobra 1856. godine opština je nabavila šest novih fenjera. Sračunato je da ti fenjeri neće koštati hiljadu forinata, pa je taj izdatak raspoređen na četiri stotine kuća u ulicama u kojima su ti fenjeri namešteni. Tako je svaka od tih četiri stotine kuća platila za nabavku fenjera po pola dukata, a održavanje i paljenje palo je na teret opštinoki. Početkom decembra upravnik je naredio da do Nove godine sve gostionice, mehane i kavane moraju ispred svojih radnji namestiti fenjere, pod pretnjom da će se inače sve te radnje zatvoriti. Kako su se naredbe energičnoga upravnika Hristića morale uvek izvršavati, tačno i bez pogovora, to je na Novu godinu 1857. godine, pored ranijih, osvanulo još tri stotine šezdeset fenjera i varoš bila „sjajno osvetljena".
Godine 1860. Nikola Hristić je izdao naredbu da samo otmeni gosti mogu se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena NIKO se ne sme naći na ulici bez fenjera. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća.
Od tada su fenjerdžije, čim padne mrak, kretale u varoš noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. Fenjerdžija je lam-pe punio petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela.
U vreme uvođenja elektrike 1892. godine u Beogradu je bilo više od tri stotine fenjera. Po stenografskim beleškama sa sastanka Opštinskog odbora varoško ulično osvetljenje stajalo je Opštinu godišnje oko 40.000 dinara
Knez Miloš Obrenović ustanovio je policiju koja je počela da funkcioniše 2. aprila 1828. godine. Za prvog starešinu postavljen je Petar Lazarević-Cukić. Da bi osigurao žiteljima beogradskim spokojan san i bezbednost, knez Miloš je izdao naredbu 1. decembra 1837. godine po kojoj su ustanovljene patrole:
"... noćne patrole da budu dobro razrađene i da nijedan budžak ne bude od patrole neviđen. Policija će više puta noću u neizvesno vreme izlaziti i motriti šta patrola čini i gde se nalazi..."
Posle četvrt veka, 28 decembra 1861. godine kada je naš glavni grad imao samo šest kvartova sa 2095 kuća i brojao 18.000 žitelja, knez Mihailo Obrenović je obnarodovao Uredbu po kojoj je dato ovima opštinama u zemlji da mogu, u interesu veće lične i imovne bezbednosti žiteljstva, primati u službu noćne stražare koje će plaćati na pola opština i država. Beogradska opština je odmah ustanovila četu noćnih stražara — patroldžija. Ta četa sastavljena je bila iz pedeset dobrovoljaca koje je opština plaćala, a koji su bili potčinjeni Upravi grada Beograda. Dobrovoljci, kad stupe u četu, morali su služiti bar godinu dana, a imali su plate po devet talira na mesec. Za patroldžije propisana je naročita uniforma. Zimi: čakšire i koporan od mrkoga sukna. Koporan se zakopčavao na sredini i na grudima je bio ukrašen mnogim crvenim gajtanima kao što se verovalo da su nekada nosili vojnici cara Dušana. Zato su te koporane nazivali „dušankama". Leti: gaće i košulje od belog platna, dokolenice i jelek od čohe. Zimi su nosili kape sa kićankom i oblačili duboke cipele ilm čizme, a leti su išli gologlavi, sa plitkim cipelama ili opancima. Prolisna odela liferovale su Ošltini abadžije koje su imale svoje radnje u Abadžijekoj čaršiji, danas Ulici Narodnog fronta. Sve do balkanskih ratova 1912. godine iaš glavni grad bio je daleko od modernog grada, sa kućama koje su imale bašte i u kojima je mahom samo jedna porodica stanovala i plaćala me-sečno 25—40 dinara kirije. Razumljivo je da su patroldžije u ono vreme znale skoro svakog građanina u svome kvartu.
Zimi, kad se uhvati prvi suton, pozatvarali bi se dućani i opustili ćepenci, a gusta magla lagano bi padala na zavejanu varoš. Dok bi mraz stezao još jače i sneg pištao pod nogama, patroldžije bi u gomilama tromo promicali istam ulicama i razilazili bi se na ovoja mesta. Jaša Ignjatović, književnik, boraveći u Beogradu, opisao ih je u svojim Uopomenama - Rapsodijama: „ ... Čudno mi se videlo bar dosad od mene nigde neviđeno i nečuveno noćno stražarenje po Beogradu. Kojekud po sokacima, po ćoškovima, kod mehana, razmešteni noćni stražari pazili su na noćno kretanje građana. Običaj je bio i to obligatan da ko noću posle nekog opredeljenog sata ide da mora kod sebe imati zapaljen fenjer, pa bilo noć svetla ili ne, svejedno. Kako ko prođe a stražar poviče: „Ko je?" Ako nema fenjera onda trebalo je velikog parlamentarnog slatkorečja da se ne upozna sa buvarom. Samnom se više puta to dogodilo da sam tako bez fenjera atrapiran bio no pošlo mi je za rukom nekim argumentima iskobeljati se..." Stara kuća u Jevremovoj ulici br. 19 (danae Muzej pozorišne umetnosti), sagrađena 1830. godine, bila je Patroldžijska kasarna, a u podrumu te zgrade imali su svoju trpezariju. Patroldžije su činile našim starim razne usluge. Tako su, na molbu stanovnika Dorćola, nosili na noćnom dežurstvu, pored propisanog oružja, i veću batinu, kojim su udarcima o kaldrmu, javljali da je straža tu, pa se ne treba ničega bojati, a osim toga njome su rasterivali mačke, kako ne bi nesnosnim maukanjem remetile san Dorćolaca, ili su nekom zalutalom boemu iz Skadarlije koji od mamurluka nije mogao neki put da pogodi bravu, otključavali kapiju.
Noćni stražari imali su i svoj lokal u koji su često svraćali. To je bila kafana „Kod patroldžije", na placu gde se danzs nalazi palata Devanha u ulici maršala Tita. Devedesetih godina prošlog veka komandir noćnih stražara bio je Dobrosav Atanacković, rodom Užičanin, koji je docnije otvorio, prvi u Beogradu, prodavnicu užičkih proizvoda: pršuta, suve slanine, kajmaka i klekovače. Prodavnica „Užički konzulat — Sanatorijum Dobrosava Atanackovića" nalazila se na uglu Kolarčeve i Makodonske ulice i u nju se ulazilo preko tri strma stepenika. U „Užički konzulat" navraćala je sva beogradska boemija, počev od Janka Veeelinovića pa do Petrovića „Seljančice". Ustanova noćnih stražara ukinuta je 1903. godine.
Za vreme nemačke okupacije od 1789. do 1791, kada je posle mira u Svištovu Beograd ponovo vraćen Otomanskoj imperiji, na Savskoj jaliji bilo je nekoliko starih trošnih turskih brvnara, naseljenih bostandžijama, lađarima i Ciganima. Po tim starim trošnim kućama nazvan je taj kraj Kavana ili Savska jalija, za razliku od Dunavske jalije, na istočnom kraju varoši. Iz Savamale srpski ustanici sa Karađorđem na čelu zauzeli su 1806. godine varoš Beograd i to ulaskom Konde bimbaše i Uzun-Mirka Apostolovića kroz Sava-kapiju koja se nalazila gde su današnje Velike stepenice u Karađorđevoj ulici. Po propasti Karađarđeve Srbije 1813. godine došao je za vezira Marašli Ali-paša, rodom iz Azije, koji je posle drugog srpskog ustanka 1815. godine zaključio usmeni sporazum sa knezom Milošem. Kraj od Sava-kapije pa do Tri ključa (nraj blizu Mostara) bio je većim delom pod vodom, sa bezbroj livada i pašnjaka. Ceo taj teren dobio je knez Miloš od Marašli--paše u ličnu baštinu. Miloš je ubrzo podigao na savskoj obali mali savamalski kraj — prvu Jatagan-malu u Beogradu, koji se sastojao od 150 bednih kućeraka u kojima su živeli begunci iz Bugarske i Mađarske, bosanski lađari i srpski Cigani.
Stara Savamala prostirala se od Varoš kapije ka savskoj padini, Karađorđevom ulicom, Nemanjinom do Miloša Velikog, celom donjom stranom iste do Tri ključa, zatim Abadžijskom čaršijom (danas Ulica Narodnog fronta), pa Balkanskom, Prizrenskom do kafane „Zlatno burence", Kosmajskom do Pop-Lukine ulice. Za vreme vlade kneza Miloša preduzete su mere da se na grebenu ggrema Savi van šanca i palisada izgradi Srpska varoš. Zato je 1828. godine preseljeno groblje sa Varoš-kapije na Tašmajdan. Tada, prvi put u istoriji Beograda, varoš se pomerila na savsku padinu. Neprekidno do tada, kroz celu istoriju Beograda u starom, srednjem i novom veku, od Rimljana pa do mađarskih, turskih i nemačkih osvajanja, varoš se razvijala na dunavskoj padini. Knez Miloš je prvi promenio ovaj istorijski razvoj i savska padina je ostala i do danas lepša i izgrađenija nego dunavska.
Da bi padigao Savsku ili Srpsku varoš i ozidao veći broj državnih građevina, knez Miloš je naredio Savamalcima da se odatle isele. O tome Cvetko Rajović, upravnik policije, izveštava kneza Miloša 11. februara 1834: „Objavio sam u soglasiju suda ovdašnjeg žiteljima savamalskim da se odande sele i sojedine novo naselenije njihovo sa Palilulom, gdi ćemo u dogovoru suda ovog izići, razmeriti novim naseljenicima udobna i potrebna mesta po moguće lepo ustrojenom pravilu, o čemu ćemo pre izvršenja Vašoj Svetlosti ponizno donesenije učiniti na milostivije odobrenje ". Međutim, Savamalci u početku nisu hteli da se isele i posle godinu dana, kad je rok za iseljenje istekao, knez Miloš je došavši u Topčider bio veoma ljut zbog neizvršenja njegove naredbe. Po opisu dr Vartolomeja Kuniberta (1800—1851), knez-Miloševog ličnog lekara, on je hteo da se odmah i bez odlaganja pristupi poslu. U TOM smislu se njegovi momci pridružiše Savamalcima, „te pesnicama i petama sravniše sa zemljom za nekoliko časova ove straćare, ispletene od pruća i izlepljane zemljom. Njihovi vlasnici su prešli u nove kuće u Paliluli, ponevši sa sobom nešto od nameštaja. U podne istoga dana Savamala je predstavljala gomilu truleži i razvalina. A potpaljena vatra uništila je, i poslednje ostatke...". Posle tog nasilnog iseljenja knez Miloš je počeo graditi Srpoku varoš na tom zemljištu. Podigao je Konak za svoje sinove i park, gde je docnije bilo Ministarstvo finansija; Veliku kasarnu, u kojoj je zasedavala 1920. godine Ustavotvorna skupština; Šivaru, koja je najpre bila artiljerijska kasarna pa docnije Zavod za šivenje vojne odeće; Đum-rukanu na Savi, gde je bilo prvo pozorište; i Veliku pivaru, u kojoj je zasedavala 1858. todine Svetoandrejska skupština. Docnije je knez Mihailo, za druge svoje vlade, podigao Vaznesensku crkvu i Višu žensku školu, a knez Milan zgradu Narodne skupštine na uglu ulica Miloševe i Narodnog fronta, u kajoj je 1912. godine objavljen balkanski rat, i zgradu Železničke stanice.
U Savamali postojale su i dve pijace: Topčiderska iza artiljerijske kasarne i Mala pijaca ispred Beogradske zadruge. Na prvoj se prodavala drva i stoka, a ia drugoj sve ostalo.
Centar Savamale činile su ulice Bosanska (danas Gavrila Principa), Sarajevska i Karađorđeva. U tim ulicama nalazile su se stare kafane: „Čokot", „Deligrad", „Kragujevac", „Venecija", „Liman", „Bosna", „Kičevo", „Bosfor", „Zlatna lađa" „Kraljević Marko" i mnoge druge u kojima je strujao veseo i bujan život, jer su Savamalci umeli da žive i vesele se. Od „Bristola" i Železničke stanice do blizu Tri ključa sve uza Savu bila je Ciganska bara koju je jedan duhoviti Savamalac nazvao Barom Venecijom. Gde je hotel „Bristol", bio je čuveni Paranosov han, u kame je odsedao Vasa Pelagić. Han je srušen 1899. godine da bi se regulisala Karađorđeva ulica. Malo dalje otvorio je 1874. godine Miloš Dimitrijeveić, frizer, toplo i hladno kupatilo. U Karađorđevoj ulici nalazile su se poznate trgovine kožom i gvožđarijom Paranosa, Perovića, Zdravkovića, Krsmanovića, Miljkovića.
U savamalskim ulicama bile su stare tipične kuće, naherene sa stotinu „partaja", štala, sa bunarima ili česmama na sredini dvorišta oko kojih je ogromna bara sa dugošijastim guskama i govorljivim ženama koje peru veš. Jedan stari Savamalac opisujući ovaj kraj pre šezdeset godina kazuje „... Sa sirotinjom prešla je ovamo i ona falanga starih gazdarica, žena „u srpski", udovica sitnih činovnika, starih prečanki koje su prodavale ovoje vinograde pa kupivši nameštaj počele izdavati „srbijanskim" đacima i trgovačkim pomoćnicima stanove „za samca". One su zauzele one jednolike i bezbrojne kućerke u dnu duguljastih avlija punih blata, slame i konjskog đubreta, avlija koje su sve vodile ka danas lepom bulevaru između železničke stanice i hotela „Bristol". Ko se od starih stanovnika ovoga kraja ne seća onih velikih razglavljenih kapija koje su vodile u dvorište sa „partajama". Kroz njih se decenijama prolazilo kao kroz kakav trgovački „pasaž" slobodno i bez zazora od veša koji se sušio u dvorištu ili devojaka koje su bose i u starim suknjama tresle jastuke. I mnogobrojne taljige pune robe svakog su časa češale zidove ovih kuća i kapija žureći da tako prečicom izbiju na železničku stanicu. Nije bilo retko da se vidi da tuda lagano i umorno prolaze užičke kiridžije sa svojim dobroćudnim i izdržljivim konjićima na čijim se repovima još videlo suvoborsko i kolubarsko blato.
Za njima je dugo ostajao u dvorištima miris pršute i užičkog kajmaka koji je dražio prazne stomake studioznih „študenata"
Savska Jalija, Pribrežje ili Savski sokak je današnja Karađorđeva ulica. Za moga detinjstva, u tom kraju — priča Sreta L. Popović (1820—1890) pa čak do Sava-kapije, koja je bilo do samog kraja od đumruka, bile su sve same magaze od ćepenaka. Gde je sada đumruk, bila je nekad dvokatna drvenara kuća, a gde su sada do đumruka kneževi dućani, tu je bio sve jedan han (Nonin), gde su karavani odsedali često s kamilama koji su donosili denkove sa pamukom i safijanom. U magazama držana je vlaška so u krupicama..." Uz samu obalu bilo je pristanište — Liman, močvarni zaliv u koji su se zaklanjale lađe od vetra i tu se istovarivale i tovarile. S proleća, kako bi se otvorila plovidba po Savi, bio je taj Liman pun bosanskih lađa. Lađama su donošene presne jabuke, kruške, suve šljive, pekmez, med i brezove metle. Na Limanu su imali i Srbi i Turci svoga činovnika za pregled teskera. Oko tih teskera i nadležnosti srpske i turske vlasti često je dolazilo do svađa i prepirki. Tako se 25. juna 1860. godine dogodio i krvav sukob između Srba i Turaka da je kapetan Nikola Bučović morao oružano da interveniše. Tada je Liman ušao u diplomatoku prepisku garantnih sila. U prepisci stoji: „... i 25. juna (u 10 časova uveče) pojavi se boj u kafani jednoj na Savi, a iz kafane pređe va ulicu. Sukobu je stajaća vojska učinila kraj. Bilo je i teško ranjenih i s jedne i s druge strane, ali se mislilo da nije niko glavom platio, dokle sutra dan tri turske lešine ne nađoše u Savi..." Posle tog sukoba turska vlast povučena je sa Limana.
Po pristaništu nazvana je i kafana „Liman", svojina kapetana Miše Anastasijevića koja se nalazila ispod prvog otvora Zemunskog mosta. To je kafana na sprat koja je imala sobe za prenoćište i najprostraniji čardak prema vodi. U kafani, svuda duž zidova, pružali su se meki i udobni minderluci, po kojima su skrštenih nogu po istočnjački sedeli bosanski begovi, spahije i trgovci. Na sredini beše poveliki mangal, uvek pun žara za kuvanje kave i podgrevanje jela. Bilo je jestiva na izbor: ovčetine sa pilavom u loju, pileće janije, jagnjeće kapame, škembića sa crevcima, slatkiša svih vrsti, počev od baklava, tatlija, sudžuka, alvi pa do bureka i sušenih takuša. A kad padne noć, nastaje veselje, orijentalsko orgijanje, šenlučenje sve do prvih petlova, uz šarkiju praćenu zvonkim dairama, uz pesmu sevdalijsku „Što no mi se Travnik zamaglio" i uz igru lepih Čerkeskinja koje su pevale „Il me ljubi ili krši il ostavi".
Oko Limana naselili su se Bošnjaci, bogati trgovci. Podigli kuće i magaze i prigrabili svu trgovinu u svoje ruke. Tu je podignut Kovačevića han, docnije Paranosa, koji se nalazio ispred „Bristola" U njemu je odsedao Vasa Pelagić kad je boravio u Beogradu. Odmah kraj Limana Miloš Dimitrijević, frizer, otvorio je 1874. godine toplo i hladno kupatilo. Ispod vrletnog brega, gde su šezdesetih godina podignute Velike stepenice, bio je red kuća i magaza sa ćepencima trgovaca i zanatlija Srba i muslimana gde se prodavao katran, suvo voće, so, drvo, kože, sirove i suhe, suva hrana... U jednom od tih dućančića kod poznatog junaka sa Mišara Batal-Mite, skupljali su se ugledni Srbi sa Cincarima i Grcima, mezetili kisele paprike i pili anasonliju i gorku pelenjaču i razgovarali o trgovačkim poslovima i političkim prilikama.
Posle dve godine od krvavog događaja na Limanu, u leto 1862. godine bombardovana je varoš i Beograd je bio četiri meseca u opsadnom stanju. U savskom sokaku kraj Liman-džamije, visoke građevine od kamena sa kapijom od kovana gvožđa, vodile su se borbe između Srba i erlija. Za spomen palim srpskim žrtvama u Savamali podigao je Ćira Hristić, lončarski trgovac, Spomenik pobede u obliku velikog krsta od crvenog mramora. Spomenik je prvobitno bio na Maloj pijaci i prilikom regulacije toga kraja prenet u park između hotela „Bristol" i Železničke stanice. To je jedan od prvih spomenika Neznanom junaku, otkriven u jesen 1862. godine u Beogradu.
U Ulici Vasilija Vasilijevića 10 postoji zdanje u kojem je u 18. veku boravio Eugen Savojski. – Pod krovom najstarije kuće u Beogradu radila prva zemunska kafana.
“Živim u najstarijoj kući u Zemunu i Beogradu.Lep je to osećaj, al’ šta ja ili bilo ko imamo od toga”, pita se Radiša Žeželj, čija je baka 1960. godine kupila deo najvremešnijeg objekta na Ćukovcu, u Ulici Vasilija Vasilijevića 10. Nekada iz njega, dok je tu bila kafana “Beli medved”, nisu izbijale muške glave iz kraja, a danas liči na odavno napuštenozdanje.
– O kući brinu stanari. Popravljamo, uređujemo, snalazimo se kako znamo i umemo. Zamislite kakvu bi atrakciju svuda u svetu napravili od ovakvog zdanja i kako bi se država brinula o njemu. Vrvelo bi od turista da mogu u nekadašnjoj gostionici, ali i kući u kojoj je u 18. veku boravio Eugen Savojski, da popiju kafu – dodaje Žeželj.
Da nema table sa šturim istorijatom postavljene na terasi, putnik namernik ni u snu ne bi pomislio da je ona dom brojnim porodicama.
Da u njoj ima živih duša, uverila se i ekipa “Politike” kada je provirila kroz jedna od dvoja bočnih drvenih vrata. Stepenice su nas odvele do nekadašnje bašte poznate gostionice, danas pretvorene u zajedničko dvorište sa cvećem i česmom.
U dugoj istoriji jednospratna kuća građena od drveta i opeke, sa lokalima u prizemlju i stanovima na spratu, menjala je države, vlasnike, stanare, goste… Danas se može pohvaliti da je jedina sačuvana zemunska kuća balkanske arhitekture iz turskog perioda i najstariji objekat u Beogradu. Godina gradnje je nepoznata. Ali, ako se zna da se prvi put pominje u beleškama francuskog putnika Kiklea koji je prošao kroz Zemun 1658. godine, pregurala je najmanje 354 leta. Kikle je tada zapisao da se u varoši nalaze tri hana, od kojih je najveći bio onaj na današnjoj adresi Vasilija Vasilijevića 10. U vojnom planu Zemuna Nemca Henrika Otendorfa isti objekat se našao 1663. godine.
Precizniji podaci o kući datiraju iz 1717. godine kada je u njoj odseo austrijski princ i veliki vojskovođa Eugen Savojski, u vreme bitke za Beograd.
Naziv “Zartaken” objekat ispod Gardoša dobio je 1740. Od tada datira i najstariji urbanistički plan Zemuna sa ucrtanih 13 ulica i 550 građevina među kojima je bio i “Zartaken”. U toku 18. veka prizemlje je preuređeno u kafanu, a u neobjavljenoj studiji Nikole Ilića “Od hana do hotela” koja se čuva u Zavičajnom muzeju Zemuna, zapisano je da je krajem 19. veka gostionica “Kod belog medveda” pripadala Naumu Nikoliću, potom Todoru Mariću Gačuli da bi je tridesetih godina 20. veka kupio Marko Todorović Čanak.
– Nije utvrđeno kada je ovaj uvek dobro posećen objekat nazvan “Kod medveda”. Od davnina se pamti njegov viseći cimer, tabla sa slikom medveda u stojećem stavu. Cimer je menjao osnovnu boju, a najčešće je bio beo što je u skladu sa nazivom. Za promenu boje cimera zaslužni su moleri, koji su se sa drugim zanatlijama rado sretali kod “Belog medveda”. Pojedine zanatlije u njemu su proslavljale svoju esnafsku slavu – naveo je Ilić.
Vlasnik Marko Todorović zvani Marko Medved držao je gostionicu sve do 1948. godine, posle čega je nacionalizovana i prešla u ruke Ugostiteljskog preduzeća “Central”. Todoroviću je ostavljen stan na spratu kuće, a kafana je sve do pre pola veka bila omiljeno mesto Zemunaca.
Kuća je pod prethodnom zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, ali je i kao takva vrednost prepuštena zubu vremena. (Politika; autor teksta: Daliborka Mučibabić)
Ledara ispod kafane
Ispod gostionice “Beli medved” iskopan je lagum sa dva kraka dužine 10 i 14 metara i ozidan opekom, koji su vlasnici kafane koristili kao vinski podrum.
– U njemu se nekada hladilo i čuvalo piće. Zimi su donosili led sa Dunava i posipali ga slamom da se što duže održi i ne istopi. Podrum je imao dobru ventilaciju i temperaturu koja pogoduje vinu. U nemačkim dokumentima vinski podrum se pominje kao ledara – kaže dr Vidoje Golubović, koautor knjige “Beograd ispod Beograda”.
Lagumi postoje i u kući Radiše Žeželja, stanara na adresi Vasilija Vasilijevića 10. Iz njegove dnevne sobe ulazi se u jedan koji on koristi kao ostavu jer je u lagumu, kaže Žeželj, i zimi i leti temperatura 17 stepeni.
Građevina iz prve polovine 19. veka redak je primer srpske arhitekture posle vekova osmanlijskog stila
Foto: Rade Krstinić
U Jevremovoj ulici na Dorćolu, dvorište dele Vukov i Dositejev i muzej Pozorišne umetnosti. Nalaze se u kućama koje oslikavaju osmanlijski stil i začetke novog doba srpske državnosti. Turska kuća je podignuta sredinom 18. veka, a porodični dom trgovca Božića skoro sto godina kasnije, 1836. Božićeva kuća nije podeljena zasebnim ulazima na muški i ženski deo, haremluk i selamluk, što već dovoljno govori o ravnopravnijoj ulozi žene u srpskoj porodici. I dalje je muškarac neprikosnovena glava porodice, ali može da ima samo jednu ženu pod porodičnim krovom.
Ulaz u tursku kuću je zavučen u dvorište, dok je trgovac Miloje Božić ulazio u svoj dom pravo s ulice, čak je ispred ulaznih vrata podigao trem s timpanonom, da bi još više naglasio vezu svoje privatnosti sa javnim životom tada glavne ulice u Beogradu. Tada – posle Carskog hatišerifa, 1830. godine.
Ono što je slično sa turskom kućom je divanhana. Užitak sedenja u prostoriji isturenoj prema dvorištu, punoj svetla, pretrajao je od osmanlijskog vakta. Divanhana u Božićevoj kući se nastavlja na četvrtasto predsoblje iz koga se ulazi u bočne sobe, tako da kuća deluje prostrano i svetla je. Još jedan detalj je sličan sa turskom kućom: niski ragastovi sobnih vrata. Visina – 180 santimetara. Poznavaoci kažu da su ljudi tog vremena bili niski, u proseku 165 santimetara i da o tome govori i visina ragastova, ali socio-etnolozi su drugačijeg mišljenja: ko prilazi domaćinu, ipak, treba malo da se savije. Tek toliko da se zna da u Božićevoj kući niko nije viši od njega.
A na ulju Jovana Popovića iz 1841, trgovac Božić je stamena ličnost, marcijalan balkansko-rodopski muškarac. Na licu mu se vidi izdržljivost. Šumadinac iz sela Čumića, kod Kragujevca, vlasnik šume Žirovnjača. Kada su otkopavani temelji njegove kuće, kaže Momčilo Kovačević, urednik u Muzeju, otkrili su gvozdene profile visoke 25 santimetara, koji su uvezani kao gvozdeni kavez u temelju. Ojačali su kuću podignutu na padini, ispod koje je jurilo nekoliko podzemnih potoka.
Do čvrstine je Božić naročito držao, u podrumu su zidovi debeli metar i osamdeset. Spoljna površina kuće iznosi 240 kvadrata, dok je unutrašnja 210, što će reći da na zidove otpada 30 kvadratnih metara.
Sve može da izdrži ta kuća, kao i njen gazda. Istrpeo je da mu se knez Miloš nametne u poslu kao ortak i da nezasluženo uzima veći deo zarade, a istrpeo je i da mu se umeša u porodični život. Naredio je da se Božićeva ćerka Ruža uda za svog brata od tetke Topalovića! I bi tako. Knjaževska se ne poriče.
Ali ni Božićeve pare nisu mirovale – pomagao je dolazak Aleksandra Karađorđevića na presto. I kada se to dogodilo, uživao je u miru, no, kad se Miloš povrati u Srbiju nastali su crni dani za celu porodicu. Kuća je prodata trgovcu iz Skoplja Risti Hadži Popoviću, a trag porodici Božić se gubi u dinastičkom i ratnom tumbanju Srbije.
U ovoj kući je živela moja čukunbaka, Malamatea Barbarosa, koja se u Skoplju sa 14 godina udala za dvadeset četvorogodišnjeg Ristu, udovca s dvoje dece. Išla je s njim i na hadžiluk preobučena u muškarca, i posle toga su svom prezimenu Popović dodali hadžijsko zvanje, kaže nam Slobodan Jovanović, koji posle povratka iz Švajcarske, živi u obližnjoj Francuskoj ulici, mada mu je srce ostalo u Jevremovoj. Doneo je bakin portret u ulju i drži ga na stolici dok priča o istorijatu Božićeve kuće.
U Savamali su se nekada održavale skupštinske sednice, trgovalo se, vodile su se žučne kafanske rasprave… Danas, taj godinama zapušteni deo Beograda, polako postaje raj za umetnike i dizajnere.
Od samog nastanka Savamala je bila zamišljena kao centar Beograda , ali to nikada nije postala. Za većinu današnjih Beograđana Savamala je “onaj deo oko Karađorđeve ulice”. Zapravo, to je mnogo širi deo grada koji se prostire od Varoš kapije, a obuhvata ulice Karađorđevu, Nemanjinu, Kneza Miloša, Kraljice Natalije, Balkansku i Prizrensku do kafane "Zlatno burence", zatim Kosmajsku i Pop Lukinu ulicu.
Ideja o Savamali kao centru grada, napuštena je nakon 1945. godine, zbog čega je Karađorđeva ulica postala tranzit za “teški” saobraćaj, a nekada lepe fasade okolnih zgrada su propale . Međutim, poslednjih godina plan o Savamali kao srcu Beograda ponovo oživljava, a umesto arihitekata i urbanista, umetnici pokušavaju Savamalu da pretvore u glavno stecište kreativaca i onih koji vole da uživaju u umetnosti.
Galerije i izložbeni prostori niču na sve strane, a tome je doprineo i festival Mikser koji se ove godine održava upravo u ovom, zaboravljenom i zapuštenom delu prestonice.
Obrenovići Savamalu nisu videli kao umetnički centar, već kao politički i administrativni.
Knez Miloš je silom iselio tadašnje Savamalce koji su se oglušili o njegovu naredbu da napuste taj deo grada. Negodujući, preselili su se na Palilulu, a knez je na mestu njihovih nekadašnjih domova podigao park i konak za svoje sinove, gde je posle bilo Ministarstvo finansija, zatim Velika kasarna u kojoj je 1920. godine zasedala Ustavotvorna skupština.
Šivara u Savamali bila je i artiljerijska kasarna, a kasnije Zavod za šivenje vojne odeće. Đum-rukana na Savi je bilo prvo pozorište, a u blizini se nalazila i Velika pivara u kojoj je 1858. godine zasedala Svetoandrejska skupština.
Za vreme druge vlade kneza Mihaila Savamala je nastavila da dobija na značaju. Mihailo je podigao Vaznesensku crkvu i Višu žensku školu, a nakon njega knez Milan podigao je zgradu Narodne skupštine na uglu ulica Kneza Miloša i Kraljice Natalije, u kojoj je 1912. godine objavljen balkanski rat. Od posebnog značaja je i zgrada Železničke stanice.
Izgradnja ovog dela Beograda predstavljala je značajan građevinski poduhvat ako se ima u vidu da je to bilo močvarno područije koje je plavila reka Sava. Problem je rešen tek 1930. godine kada je posle višegodišnjeg nasipanja zemlje i peska zemljište konačno isušeno.
Naši preci su znali da cene to što je Beograd na obalama dve velike evropske reke i želeli su taj potencijal da iskoriste na najbolji mogući način. Mi decenijama pričamo o "gradu na rekama", ali tek sada se ta ideja i ostvaruje, stidljivo i sporo, ali ne treba odustati.
U rezidencijalnoj ulici Beograda podignuta je 1932. godine zgrada koja je odražavala uspon građanskog društva u Kraljevini Jugoslaviji
Krunska ulica je krajem 1900. godine ukazom o kategorizaciji određena kao ulica za podizanje vila, ali tek posle Prvog svetskog rata dobiće rezidencijalni karakter – kada su izgrađena prestižna zdanja. Pre Krunske, u slobodnom tumačenju, možemo proglasiti Jevremovu za rezidencijalnu, a bum Krunske je nasledila Rumunska, na Dedinju. I to nobles mesto Rumunska, pod imenom Užička, i danas drži.Jevremova, Krunska, Rumunska – tri ulice, tri etape u razvoju grada, tri lica Beograda.
Rezidencijalni uspon Krunske, spojeni je sud sa rastućom snagom nove Kraljevine. Statistika kaže da je u prvoj deceniji postojanja, 1919-1929, broj stanovnika Kraljevine SHS uvećan za 15,9 odsto, odnosno za 1.926.715. Otuda ne treba da čudi da je porodilište bilo baš u Krunskoj ulici – u simboličkoj ravni to nije nimalo slučajno!
Neverovatno potentan nacion, koji je žurio da se samoobnovi posle rata, od prirode je dobio i rudno blago. U vreme kada je bilo važno da država bude sirovinski bogata, Jugoslavija je imala značajna nalazišta bakra, rezerve boksita su zadovoljavale jednu sedminu svetske proizvodnje aluminijuma, tu su i značajne rezerve uglja i vodni potencijal, 31,7 procenata teritorije zemlje bilo je pokriveno šumom. Rezidencijalna ulica u prestonici takve zemlje trebalo bi da liči na ovoliko bogatstvo. I Krunska je ličila.
Vila na broju 50 odražava u najvećoj meri uspon balkanske kraljevine. To je neobična zgrada po svojoj nameni. Rogobatno se ta namena određuje kao: višeporodična vila. Mada po nekim detaljima fasade ima tu i elemenata palate. Krunska 50 liči na terazijsku palatu Atina – zajednička su im tri luka za ukrašavanje terase, između ostalog, ali i gabarit. Sagradili su je arhitekta Svetozar Jovanović i preduzimač Sreten Stojanović. Tandam koji je radio i Ministarstvo saobraćaja u Nemanjinoj, dugo površinski najveću zgradu Jugoslavije: samo za bravarske radove Stojanoviću je isplaćeno 12 miliona dinara – onovremena suma za zujanje u glavi. Pomenimo i monumentalno zdanje Histološkog instituta, srušeno u bombardovanju.
Estete u arhitekturi ne smatraju Krunsku 50 umetničkom građevinom. Zazubice joj pravi prekoputno Brašovanovo zdanje na broju 51, Genčićeva vila, Muzej Nikole Tesle. Stručnjaci tvrde da je Brašovan projektovao kompaktnije, akcentovanije, stilski ujednačenije – dok je Jovanovićeva vila „slobodna forma“. U odbranu Jovanovićevog dela, recimo da je to stambena vila sa 14 stanova. Projektni zadatak je bio složeniji od izrade jednoporodične vile. A sem toga, trebalo se dodvoriti i ukusu nove buržoazije. Ovo je bila zgrada koja je projektovana da bi zaradila, a ne da bi zasenila, kao što je Genčić tražio od Brašovana. Shodno projektnom zadatku, dobijeno je zdanje koje privlači bogati sloj društva onim što taj sloj voli. A to su „pošećerene“ skulpture kupidona koji beru grožđe, kupidoni sviraju frulu i jerihonsku trubicu, antičke aplikacije medaljona na fasadi, mediteranske vazne na ogradi terase. Tu i kamene lavlje glave služe za odvod kišnice – gde god se moglo ukrašeno je. Tom utisku doprinosi i ograda od debelog kovanog gvožđa i takva kapija. Unutrašnjost je u štuko mermeru i geometrijskom mozaiku. Vrata stanova su dupla, i to bela sa zelenim inkrustracijama od drveta. Retka kombinacija: belo i zeleno, ali baš zato – nova klasa je tražila novu estetiku. Čak su i špijunke pompezne – mesingane, polulopte s rešetkicama. Nema sumnje, vodilo se računa o detaljima. Zgrada je imala putnički i lift za snabdevanje, u zadnjem delu kuće. Odmorišta na stepeništu su puna sunca. Gelenderi su skraćeni, kako bi se pred vratima stanova raširio mermerni portik.
Zgrada je završena 1932. godine, te godine kada su ubirani plodovi do tada stabilnog „Stojadinovićevog dinara”. Stojadinović je reklamirao stabilan dinar kao Levis farmerke - rasteže ga par volova, a on ne puca.E, ta stabilnost valute je ugrađena u estetiku Krunske 50.
Modernistička arhitektura Prizrenske 7 donela je nagradu Branislavu Kojiću za najlepšu fasadu Beograda 1934. godine
Malo ko će poslovno-stambenu višespratnicu na adresi Prizrenska 7, povezati sa nagradom za najlepšu fasadu 1934. godine! Pre će pomisliti da svedene linije podsećaju na grubost realizma kojim se „okitio” Beograd posle Drugog svetskog rata.Međutim, detaljnije posmatranje otkriva tajne modernizma. Zgrada je građena u duhu GAMP-a (Grupe arhitekata modernog pravca). Projektant je Branislav Kojić(1899, Smederevo – 1987, Beograd) ujedno i sekretar GAMP-a.
Grupa je osnovana 12. novembra 1928. Ovaj datum je prekretnica u arhitekturi Beograda. Gampovci će potisnuti akademizam i postati „mejn strim” koji oblikuje grad. Predsednik Pokreta je bio Milan Zloković (Dečja klinika u Tiršovoj), članovi Jan Dubovi (Opservatorija na Zvezdari), Dušan Babić (vila Marije Rajh). Priključili su se njihovom stilu i Dobrović, Brašovan, Belobrk... Priznanje Kojiću je i priznanje Pokretu koji je nametnuo svoja pravila arhitekturi prestonice.
Vrednost Prizrenske 7 je stilska vežba bez kompromisa. Bočni zid prema strmoj Reljinoj ulici je zakrivljen, kao supermenov šlep i čini se da cela zgrada uzleće uz padinu. Otvorene terase prema Savi poštuju pogled koji puca sa Terazijskog parka. Balkoni seku vertikalu i dupliranjem po horizontali dinamizuju fasadu. Kojić se igrao geometrijom, ali je igru podredio nagibu terena i osunčanosti stanova. Jer, kod modernista lepo proističe iz funkcije. Zgrada je postala uzor i naknadno građenoj sa druge strane Reljine – ta nova zgrada disciplinovano poštuje zakrivljenost Kojićevog zdanja, skidajući, time, pred majstorom šešir. Unutrašnjost zgrade je projektovala Kojićeva supruga Danica. Oni su se tako podelili: on će raditi fasade, ona enterijere. Da li je to pravedno? Priznanja su pripala samo njemu.
Pričati o Prizrenskoj 7, a ne pomenuti njenog slavnog podstanara, nije moguće. Tabla na ulazu podseća da je u ovoj zgradi Ivo Andrić napisao „Na Drini ćupriju”, „Travničku hroniku”, „Prokletu avliju”. Dela za koja je dobio Nobelovu nagradu. (Pa posle kažu da je feng šui nebitna stvar. U nagrađenoj zgradi pišu se knjige za nagradu!) Andrić se uselio u podstanarsku sobu kod advokata Marjanovića, na prvom spratu. Ušao je sa par kofera. Pokisao, on je proterani poslanik, rat bukti. Perspektive očajne, a u stvari u toj sobi proživeće četiri najlepše godine života. A evo i zašto.
Andrić se posvetio dvema svojim najvećim ljubavima: pisanju i Milici Babić-Jovanović. Sa Milicom je u ljubavnom trouglu. Miličin muž, Nenad Jovanović je bio službenik u poslanstvu Jugoslavije u Berlinu, gde je Andrić poslanik. Kada su stigli u Beograd, Nenad je promptno mobilisan. Naredne četiri godine provešće u nemačkom zarobljeništvu. Ljubavni par je bio slobodan u okupiranom Beogradu.
Ovo nije bio prvi ljubavni trougao Andriću. Prethodni je činio njegov kum Gustav Krklec i supruga mu. Kada je trougao razotkriven, Krklec upada kod Andrića u kancelariju. „Pobogu kume, kako se to desilo?”. Andrić mu naručuje kafu. „Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo.”
Andrić je bio ne samo Krklecov kum, nego i brat mason. Povodom Krklecove prijave za neverstvo, loža „Preporođaj” je Andriću skinula kecelju.
Nema sumnje da je Andrić bio zatajan, perfidan karakter. A evo još jednog priloga toj tezi. Sve vreme rata Andrić je vodio dnevnik ćirilicom. A onda, kada su partizanski topovi zapucali na Avali, prešao je na latinicu!
Tek kada je umro Nenad Lazarević, Andrić se iselio iz podstanarske sobe u Prizrenskoj i počeo je da živi sa Milicom Babić. Tri godine kasnije, u Stokholmu, kraljevski orkestar je svirao „Kad ja pođoh na bembašu”, a Ivo i Milica su ulazili u salu da prime Nobelovu nagradu. Diplomata i pisac Branko Lazarević, zvao je Andrića „drug fra Ivan-beg”, ne bez zavisti.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 267 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
