|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
BEOGRADSKE PRIČE
Razglednice pre i posle atentata
Suveniri starog Beograda i čuvanje uspomena na ubijenog monarha
DANAŠNjE vreme elektronske komunikacije potpuno je izobičajilo nekadašnju lepu naviku da se sa važnih putovanja javljamo najdražima putem razglednica.
O velikim praznicima takođe je bio red da čestitke budu prenesene poštanskim dopisnicama ili razglednicama, a znalo se i da u to doba poštari sa pretrpanim torbama obilaze varoške adrese.
Sve se promenilo posle sms poruka, interneta i različitih društvenih mreža.
Ovo je sećanje na predratno vreme i tridesete godine kada je Beograd imao posebne razglednice na kojima su prikazivane ondašnje panoramske tačke grada, i, dabome, kraljevska porodica. U centralnom medaljonu na razglednici prikazani su kralj Aleksandar Karađorđević, sa suprugom Marijom i tri sina: Petrom, Tomislavom i Andrejem.
Posle fatalnog putovanja u Marselj, kada je kralj ubijen u atentatu, Beograd sa ponosom i dalje štampa razglednice, ali ovog puta sa ožalošćenom kraljevskom porodicom. Sva tri princa su na fotografiji sa majkom, s tim što prestolonaslednik Petar nosi crni flor na levoj mišici, u znak žalosti zbog očeve pogibije.
Beograd ostaje ponosan na novi most, koji je poneo ime Most viteškog kralja Aleksandra. Na istoj razglednici su i panoramski snimci Pobednika, Ulice kralja Milana, kao i Belog dvora na Dedinju. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
ŽIVOT IZMEĐU DVA RATA: Kako su nastajala naselja u Beogradu nakon velikih razaranja
Posle Prvog svetskog rata, Beograd je morao da se digne iz pepela, ciglu po ciglu. Kako su nastala beogradska naselja, za "Blic" priča arhitekta dr Zlata Vukasinović-Macura.
Siromašni građani su naseljavali Prokop
Predavanjem „Stanovanje u Beogradu između dva svetska rata“, dr Vuksanović-Macura je predstavila delić davno izgubljenog Beograda. Kako kaže, iako ga je rat unazadio, njegov kraj je Beogradu doneo dve prednosti.
- Beograd je postao prestonica veće države, s potencijalom evropske metropole. Druga prednost je ta što su vlasti prepoznale taj potencijal, pokazavši inicijativu za njegov dalji razvitak - kaže Vuksanović-Macura.
U ratu je uništeno 30 odsto beogradskih stanova, što je mnoge ostavilo na ulici. Osim toga, potencijal koji je Beograd počeo da pokazuje privukao je veliki broj ljudi da se iz manjih mesta Srbije i Jugoslavije preseli u prestonicu. Beograd je odjednom postao preplavljen stanovništvom i svi su želeli deo njegovog zemljišta.
To je skoro bilo nemoguće, s obzirom na to da je grad bio u rukama najbogatijih, koji su činili 10 odsto stanovništva.
DOM: Ovako su živeli stanovnici Pančićeve 21 na Starom gradu
- U prvim decenijama 20. veka bogataši su masovno zidali višespratnice u centru grada po ugledu na svetske metropole. Stanove, koji su najčešće bili salonski, izdavali su ekonomski stabilnijim građanima, dok su siromašni živeli u napola srušenim udžericama u centru ili loše opremljenim stanovima u naseljima koja su nicala. Tako se pojavila potreba za malim stanovima, koje su činili soba i kuhinja, ali je to donelo procvat bespravne gradnje - kaže arhitekta.
Atraktivni objekti van užeg centra grada privlačili su elitu da gradi i naseljava se u blizini. Tako su u okolini Belog dvora počele da niču elitne vile koje i danas krase taj deo grada. Ostatak Beograda takođe se širio delovanjem imućnih. Oni su delili svoje ogromne zemljišne posede na mnoštvo manjih parcela, koje su rentirali i prodavali srednjoj i nižoj klasi.
CENTAR: Stambene palate u Dečanskoj ulici
- Tako su nastale Profesorska i Činovnička kolonija, naselja poput Koteža, Neimara, Voždovca... Novonastala naselja nisu u to vreme imala struju, vodu i kanalizaciju, pa su njihovi stanovnici formirali tzv. udruženja za ulepšavanje. Iako su se stanovnici trudili, uslovi života u naseljima poput Čukarice, Banovog brda, Bežanijske kose itd. bili su izrazito loši, pa je bila česta pojava tuberkuloze - prepričava izgled tadašnjeg vremena uvaženi arhitekta.
Donji Dorćol - stambena beda
Osim po naseljima, i po centru grada je bilo mnoštvo siromašnih koji su živeli po sojenicama i udžericama, te su nazivani „stambenom bedom“. Taj status imali su stanovnici Prokopa, Pištolj male (donji deo Dorćola), Pagan male (od Mostara do Autokomande), kojih je bilo najviše. blic _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Kako su nastali nazivi nekih delova grada, i kako su – zaboravljani
Beogradski istraživač i kolekcionar starih priča Dragan Perić nedavno objavljuje knjigu „Mesto do prozora“ i tamo se bavi sećanjima na zaboravljeni, uspavani grad
DANAS se na Banovom brdu nalazi moderno naselje višespratnica koje pripada opštini Čukarica. Tuda tutnje tramvaji, smenjuju se autobusi i automobili i sve izgleda nestvarno drugačije nego onda kada je ovde bilo Golo brdo.
Beogradski istraživač i kolekcionar starih priča Dragan Perić nedavno objavljuje knjigu „Mesto do prozora“ i tamo se nepretenciozno, i rekli bismo „nežno“ bavi sećanjima na zaboravljeni, uspavani grad. Ovde ćemo dodirnuti samo neke od tačaka koje Perić opisuje u sećanjima onih koji su ovde postojali značajno pre ovog, našeg doba...
Ban dobio brdo
- Za vreme turske vlasti ovde se nalazilo takozvano Golo brdo, koje su nazivali i Ordija - priča Perić. - Današnji naziv je ovo uzvišenje dobilo po profesoru i diplomati Matiji Banu, kome se veoma dopadala okolina Beograda, a pogotovo Golo brdo, koje je bilo nenaseljeno.
Opčinjen ovim delom grada Matija Ban je zatražio od Beogradske opštine da mu baš na ovom mestu proda jedan deo terena.
- Zbog njegovih zasluga učinjenih Srbiji, Opština mu je oko 1850. godine poklonila imanje, koje se nalazilo, otprilike, na vrhu današnje Ulice kneza Višeslava.
Tako je profesor Ban dobio svoje imanje na dar.
Zadovoljan što se priča toliko lepo razvila, Matija Ban je uskoro na svom imanju sagradio letnjikovac. Kako beleže hroničari, to zdanje je bilo u šumadijskom stilu, sa velikim doksatom. Imalo je i druge, sporedne zgrade koje su pripadale tipično srpskoj, seoskoj okućnici: vajate, mlekaru, kačaru... Oko kuće je bila velika bašta sa cvećem.
Italijanski majstori
KADA su gradske vlasti odlučile da sasuše ovu oblast i naspu Ciganske bare, prvo je angažovano jedno italijansko preduzeće. Budući da su čuli ovaj jezik sa desne savske obale, a večito skloni nadevanju nadimaka, Beograđani su dotadašnje Ciganske bare prekrstili u - Bara Venecija.
- Na ostalom prostoru podigao je, pre bilo čega drugog, vinograd i voćnjake - objašnjava Perić. - Gajio je i pšenicu i kukuruz. Bašta je bila puna raskošnog cveća, koje je donosio iz Dubrovnika i sa grčkih ostrva. Ostalo je zabeleženo da su mu, u znak poštovanja, rasade dragocenog bilja donosili i beogradski trgovci koji su putovali po svetu.
Sećanje na Banovac
U skladu sa beogradskim navikama, ovo mesto je menjalo imena, pa je Golo brdo smenio dolazak Matije Bana i nazivi koji su usledili po njegovom imenu.
Kako beleži naš sagovornik, još za Banovog života ovo uzvišenje prozvali su Banovac.
- Posle su se smenjivali drugi nazivi, pa je dugo u varoši slovio naziv Banove kuće - zaključuje Perić. - Na kraju, posle brojnih nadimaka i imena, ovo mesto je ponelo naziv Banovo brdo, koji se održao do danas.
BATAL DžAMIJA
TRIDESETIH godina 19. veka varoš beogradska završavala je kod Narodnog pozorišta. Kako objašnjava naš sagovornik, na mestu današnjeg dvorskog kompleksa bili su ševar i močvare, gde su lovci neretko išli da tamane divlje patke, dok je na mestu današnje Skupštine bio prostor oko razrušene džamije, poznatije po imenu Batal džamija.
Prvobitno, građevina u kojoj se nekada nalazila islamska bogomolja bila je pretvorena u magacin municije, što je bila logična odluka, jer se nalazila u bezbednoj udaljenosti od varoši, pa eventualna eksplozija ne bi ugrožavala stanovnike ondašnjeg, malog grada.
- Nekoliko godina nakon dolaska Karađorđevića na vlast, 1907. godine, na prostoru na kojem se nekada nalazila Batal džamija počinje gradnja zdanja Narodne skupštine po projektu arhitekte Jovana Ilkića - dodaje Perić. - Gradnju je prekinuo Prvi svetski rat.
Izgradnja ovog kolosalnog zdanja okončana je tek 1934. godine, a naš sagovornik pominje i predanje koje je vezano za toliko dugotrajnu izgradnju.
- U Beogradu je postojala tvrdnja da je gradnju usporavao i sam kralj Aleksandar Karađorđević - priča Perić. - Navodno je, po jednima sanjao, a po drugima čuo proročanstvo, po kojem će umreti kada zdanje bude završeno. Sujeverje ili ne, gradnja Narodne skupštine završena je 1934. godine, a vi se setite kada je izvršen atentat na kralja Aleksandra u Marselju.
BARA VENECIJA
Nekada su se, na oblasti koju danas pokrivaju autobuska i železnička stanica u Beogradu prostirale neprijatne baruštine. Zvali su ih Ciganske bare, po Romima koji su ovde živeli. Uz njih su u toj oblasti stanovali i siromašni lađari i bostandžije.
Svi oni su živeli u neuglednim zdanjima, brvnarama i sojenicama. Kako objašnjava Dragan Perić, ovaj deo dobija ime Bara Venecija tek drugom polovinom 19. veka.
- To je bila ravnica koja se pružala ispod brega desnom obalom Save, od ušća Topčiderske reke do Železničke stanice. Prostor je često bio plavljen, pa je tako i dobio ime.
Prvo veliko nasipanje ove bare počelo je u vreme izgradnje Železničke stanice osamdesetih godina 19. veka. Zemlja neophodna za ovaj posao donošena je sa jednog određenog mesta, koje su Beograđani uskoro prozvali Prokop. Sa nasipanjem je nastavljeno i kasnije, posle izgradnje Železničke stanice.
- Naročito su bili obimni radovi isušivanja bare i nasipanja u leto 1903. godine - dodaje Perić. - Tada je nastala potreba da bude proširen kompleks Železničke stanice, ali postojao je još jedan važan razlog: valjalo je uništiti legla komaraca i rešiti se rđavog mirisa koji se širio oko ustajale barske vode.
U toku ovog nasipanja dogodio se, prema Perićevim beleškama, jedan zanimljiv slučaj sa radnicima koji su izvodili radove. Naime, preduzimači koji su zaključili ugovor sa državom radi obavljanja poslova smislili su način na koji će da nađu što jeftiniju radnu snagu, pa su doveli nekoliko stotina radnika iz vranjskog, niškog i kruševačkog okruga. Radnicima su, prvo, obećali visoke nadnice za određeni broj sati rada, što nisu ispunili. Radnici su obustavili posao, pa su štrajkom uspeli da ostvare ono što im je obećano.
Tokom vremena je na ovom terenu počelo neplanirano da niče stambeno naselje. Njega su činili siromašni ljudi, koji nisu imali ni najosnovnija komunalna postrojenja.
Vežbalište
U VREME kada je savski vodostaj nizak, pa se voda ne izliva a bare usahnu, velika poljana koja se nalazila ovde dobijala je drugačije namene. Kako objašnjava Perić, u 19. veku, pre nego što su konačno napustili Beograd, tu su vežbali turski vojnici, a na ovom prostoru se početkom 20. veka nalazio i žitni trg.
GRAD „POD PARKETOM“
REGULACIJA trga na Terazijama počela je 1911. godine. Tada su na kolovoz postavljene drvene kocke, jedna vrsta kaldrme kojom su popločane centralne ulice u centralnom delu prestonice.
- Tada su postavljene drvene kocke, pa je Beograd, doslovce, imao bukov i hrastov „parket“ na ulicama - objašnjava Perić. - Pored ostalog, njihova svrha je bila da „ubiju“ topot potkovanih kopita i tandrkanje točkova od taljiga i drugih zaprežnih kola.
Na uglu Obilićevog venca i Knez Mihailove ulice nalazila se fijakerska stanica, a na starim snimcima koje nam je ustupio Dragan Perić, drvene kocke, odnosno moderna kaldrma se jasno vide.
- Ulicama se tada uglavnom sav saobraćaj obavljao zapregama, izuzev tramvaja i po kojeg retkog automobila. Ali, na starim snimcima se vidi jedan poseban deo higijene ondašnjeg grada. Naime, poznato je da su konji i goveda bili osnovni pogon te vrste saobraćaja, da oni i u hodu mogu da vrše nuždu, ali da nigde na fotografijama nećete videti takve prljave „potpise“ na gradu. Razlog je što su kočijaši imali posebne torbe koje su postavljali životinjama straga i sve bi bilo pokupljeno odmah.
Tako su gradske ulice i pločnici bili čistiji pre sto godina nego danas, iako su tada konji i goveda bili stalno u centru grada, ali nisu ni blizu pravili onoliko prljavštine koliko danas ostavljaju vlasnici pasa koji redovno „ukrašavaju“ beogradske travnjake i trotoare.
BEZOBRAZNI VASA
POČETKOM tridesetih godina 19. veka iz rodnog Užica u Beograd dolazi Vasa Mijatović i tu počinje da se bavi trgovačkim poslom.
Kako objašnjava naš sagovornik, Mijatović je važio za veoma poslovnog, poštenog i uspešnog čoveka.
Uspešno razvijajući svoj posao, pored trgovine uzima i kafanu i hotel „Kasina“ na Terazijama. I tu se pokazao kao vredan i uspšan.
- No, kao što biva, niko nije bez nekog „felera“ pa ni naš Vasa - pripoveda dalje Perić. - Istina, nije pio, nije se kockao, koliko je poznato nije bio ni ženskaroš. Vasina jedina mana bila je ta što je voleo „masne“ viceve, zbog kojih mu je, u njegovom društvu, prikačen nadimak Bezobrazni Vasa. Vremenom je taj nadimak izašao iz kruga prijatelja i uskoro su ga u celom Beogradu zvali pod tim imenom.
To, dabome, Vasi nije nimalo smetalo, pa je posao i dalje cvetao, a on je, kasnije, ostavio testamentom hotel „Kasinu“ Društvu za nezbrinutu decu i siročad.
- Odredio je da novac ide u fond, da tim fondom upravljaju poslovni i pošteni ljudi, pa je „Kasina“ brzo postala stambeno-poslovna palata koju i danas znamo. Donosila je lepe prihode Društvu, a 1932. godine postaje hotel, što ostaje do današnjih dana. novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Beogradske cvećarnice
Magazin 300 čuda, Milan Jovanović Stojimirović, 1964
Naš narod je uvek voleo cveće, koje se zato često spominje i u našim narodnim pesmama. I dan – danas nema pristojne domaćinske seoske kuće, a da se u njenom dvorištu ne nalazi lepo ograđen cvetnjak, u kome se neguju ruže i perunike, zumbul i karanfil, zdravac i božur, a vrlo često i lale, ljiljani i drugo rašće, pored obligatnog ruzmarina i bokora lavandule koje u Šumadiji zovu lafendlo ili despik.
Džbunovi šimšira tu i tamo dopunjavaju ove vrtiće, o kojima se staraju babe i devojke, a saksija sa najrazličitijim cvećem, pa čak i egzotičnim kaktusima mogu da se vide na prozorima skoro svake seoske kuće. To je dokaz izvesnog estetskog smisla i duševnog blagorodstva, jer zli ljudi ne vole cveće.
Najzad, kad čovek otvori neki botanički udžbenik ili neku knjigu o lekovitome bilju, on se prijatno iznenadi činjenicom da je naš prosti svet znao za hiljadu biljnih vrsta i da im je dao naša imena, dakle svoje nazive, koji su često poetični: majkina dušica, noćur, vijuk, imela, vetrovalj, ugas, belobuk, vres jelenjak, odoljen, pavit i drugi – čitav jedan mali lirski rečnik.
Beograd voli cveće i on je poslednjih godina davao stotine miliona na cveće. Njegovi cvetnjaci po parkovima su sve brojniji i bogatiji po izboru. Naročito su divne leje u parku na Tašmajdanu. Taj park je danas dika Beograda, a stari Beograđani pamte kakav je korovljak i trnjak bio na tome mestu sve do pre dvadesetak godina. Uglavnom, skoro da i nema cveća naše flore koje se od aprila do novembra ne može videti po beogradskim parkovima, čije cvetne leje izazivaju ponekad i divljenje. A po prozorima čovek može da vidi cveće kakvo nekada u Beogradu nije moglo ni da se zamisli.
Starinske beogradske bašte nestaju, ali postoje uspomene na Knez Aleksandrovu baštu, koja je bila na mestu današnje Akademije nauka, protežući se prema Kalemegdanu, i na Mitropolitovu baštu, koja je bila niže Hilandarske ulice. Od ove prve je ostao samo jedan spomen: veliko staro drvo pavlovnije koje se nalazi na uglu ulica Kneza Mihaila i Nikole Spasića, u dvorištu Engleske čitaonice, nekadašnjoj kući Alekse Spasića, ministra i osnivača Narodne banke. Od druge bašte ostala je samo jedna memoarska pripovetka iz pera Stevana Okanovića, koja možda ide u najbolje naše kratke priče, kao što je recimo Glišićeva Prva brazda, Seoski dobrotvor Rankovićev ili Stanoja od Bore Stankovića.
Naravno, tu treba ubrojati i Botaničku baštu, koju je osnovao kralj Milan, u spomen svoga dede Jevrema Obrenovića, i dao joj ime Jevremovac, koje se vremenom izobičajilo.
Topčiderski park, 1907. godine
Izgleda da je prve beogradske parkove osnovao Atanasije Nikolić, koji je udario i prve temelje danas već slavnih beogradskih drvoreda, koji čine čast našoj prestonici. Na parkove i cveće u njima mnogo je polagao i knez Mihailo, a za njim kraljica Natalija, koja je, kad se za vreme neke oluje odvalila velika grana sa onoga džinovskoga topčiderskog platana, tražila da se smeni upravnik Topčiderske ekonomije, što je bilo i učinjeno. Kraljici se duguje i onaj divni park oko Obrenovićevog dvora u Smederevu. Ona se mnogo interesovala i za topčiderski rasadnik cveća, koji je prvi uvozio semenje i lukovice cveća iz inostranstva. Otuda je Topčider nekada bio znamenit kao perivoj, što je stari poetični naziv za cvetnjak.
Privatnu staklenu baštu je u Beogradu nekada imao samo Đorđe Simić na svom imanju između Gospodarske mehane i Careve ćuprije. Izgleda da je on doneo u Beograd i prve azaleje, hortenzije i hrizanteme, kojima se ponosila i beogradska Bolnica za duševne bolesti, u kojoj ih je dr Subotić, mlađi, imao u tridesetak vrsta, kao što je negovao i preko pedeset vrsta ruža, u nekad čuvenom bolničkome parku.
Da li je bilo privatnih cvećara, koje su negovale cveće za prodaju? Izgleda da je potreba Beograđana najpre dugo podmirivana isključivo iz Zemuna. Dobro upamćene jezične (drske, svadljive) zemunske piljarice sa Velike pijace (danas Studentski trg) donosile su pune veš – korpe cveća i ono se moglo sa njihove tezge da kupi na kitu ili komad, a bilo ga je i u saksijama.
Prvi naš cvećar, koji je držao dućan u kome je prodavao samo cveće, bio je Todor Mraović, sinovac mitropolita Teodosija, zvanog Mraša. Ta radnja je bila u Knez Mihailovoj ulici i ona je bila sasvim evropski organizovana, a prodavalo se cveće domaće proizvodnje, kao i cveće uvoženo iz Italije i Francuske, tako da je Mraović i zimi imao na lageru raskošne ruže i karanfil, a pred Novu godinu i velike količine mimoze, pariskih ljubičica, rascvetanih zumbula, šeboja, narcisa itd. Mraović je prodavao i semenje cveća i lukovice lala, ljiljana, amarilisa i čega sve ne, koje je uvozio iz Holandije, a svake godine je izdavao i ilustrovani cenovnik, koji je danas svakako bibliofilska vrednost. On se prvi u Beogradu primao aranžiranja banketskih stolova, svadbenih fijakera, kao i pogrebnih kola, balskih venaca od prirodnoga cveća. Mraović je imao vence u porcelanu i u staklu, dok je srebrne vence za glumačke jubileje i slične prilike prodavao juvelir Antonijević, kod koga su se mogli kupiti i lovorovi venci, čiji su tanki listovi bili od zlata, i koji su se zato odmah mogli i unovčiti.
Manje otmen cvećar, ali poznat celom starom Beogradu, bio je Ćira Trajković, koji je držao baraku na Velikoj pijaci, a koji je imao baštu u današnjoj Šantićevoj ulici. On je takođe prodavao i semeniju, koju je uvozio iz Erfurta, pa se kod njega nije kupovalo samo seme za cveće nego i seme od povrća. On nije pravio svadbene bukete od pomorandžinog cveta kao Mraović, nije pleo vence, ali je zato bio solidan i jeftin, jer je prodavao svoje sopstvene proizvode i bio glavni liferant ruzmarina za beogradske svadbe, na čemu je imao najslađu zaradu, kako je sam o tome iskreno govorio. On je bio jedan pun, crven u licu i sed čovek, priprost ali čestit, koji je imao vrlo lepu ženu i koji je živeo za svoje leje i rasade, za svoju baštu i za svoju pijacu. Njegov cvetnjak se širio prema onoj današnjoj pijaci koju svet zove Bajlonova, a koja je sve do 1918. godine bila prekrivena baštovandžinicama i bunarima, iz kojih je voda za zalivanje izvlačena dolapom i snagom magarića ili slepih konja. Tu i tamo bila je poneka koliba ili veliko đubrište. Čovek je na licu mesta mogao da kupi ne samo baštovanski rasad, nego i baštenske proizvode, kao što su babure, bamije ili krastavci, koje ste mogli brati svojom rukom.
Treći veliki cvećar starog Beograda je bio Tima (verovatno Timotije) Borisavljević, inače agronom, idealist i propagator veštačkog đubriva, prvi agrarni drogerist (poljoprivredni apotekar) u Beogradu, jedan tihi Vojvođanin, koji je manje prodavao cveće, a više seme raznoga cveća. Njegova radnja je kanda bila ekspozitura Mautnerove semenarije iz Pešte, a bila je preko puta knez Mihailovog spomenika, gde je sada palata zvana Riunione. Umro je u siromaštvu i potpuno zaboravljen.
U nizu ovih reminiscencija iz oblasti hortikulture valja spomenuti da je o svim vrstama cveća i o njegovoj nezi zaslužni dr Đorđe Radić napisao jedno veliko delo, koje je izišlo u divot-izdanju, a koje je nesrećni pisac posvetio kraljici Dragi, „tome najlepšem srpskom cvetu“ što je bilo neukusno i naivno, jer je malo ko verovao u takvu jednu ocenu Drage Mašin. srbinside _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Beogradske priče: Stara duša jednog grada
Hram Uspenja Presvete Bogorodice i Mitropolitski dvor bili su duhovno srednjovekovno središte pravoslavnog Beograda
KADA bi Beograd bio Tokio, Atina, London ili Pariz, spomenici koji u njemu postoje vekovima i pričaju suštinu njegovog identiteta bili bi istaknuti, osvetljeni i posećeni, ako ne od strane mnogobrojnih stranih turista, a onda makar od samih Beograđana. Možda zato Beograd i nema slavu pomenutih gradova, jer, za razliku od njih, on svoje brže zaboravlja nego što ih pamti.
Mesto koje predstavlja srednjovekovnu dušu i suštinu grada otkopano je krajem sedamdesetih godina, a sada je nemarno ostavljeno u zapećku svih gradskih dešavanja.
Ostaci Mitropolitskog dvora, poput "čardaka ni na nebu ni na zemlji", "vise" između Gornjeg i Donjeg kalemegdanskog grada. Pored njih, nekada je bio Hram Uspenja Presvete Bogorodice, najvažniji srpski srednjovekovni saborni hram nastao još u 11. veku.
Do ovog mesta se češće skotrlja neki odronjen kamen sa gradskih zidina ili prazna pivska konzerva nemarnog posetioca nego što se pojavi makar neki zainteresovani Beograđanin čiji koren potiče upravo odavde.
DVOR I HRAM
MITROPOLITSKI dvor je reperna tačka srednjovekovnog Donjeg grada, kao i Hram Uspenja Presvete Bogorodice, pa je tako, ovo mesto još u prvoj polovini 14. veka, bilo veoma poznato. U tu crkvu je dolazila i žena kralja Milutina Simonida da se pokloni ikoni Bogorodice koja je smatrana čudotvornom.
O svemu ovome razgovaramo sa arheologom dr Markom Popovićem, čovekom koji je otkrio ovo nalazište podno Gornjeg grada još kasnih sedamdesetih godina prošlog veka.
- Znamo da je ta crkva u doba despota Stefana bila dograđena - kaže dr Popović.- Važno je i to da je tada, 1402. godine, Beograd prvi put postao srpska prestonica. Despotov ktitorski natpis se nalazio nad portalom crkve, a u to vreme je dograđena i pevnica. Crkva je dobila oblik koji je pripadao moravskoj školi.
Do danas su ostali značajni delovi Mitropolitskog dvora, ali od crkve, koja se nalazila odmah do njega, nije ostao ni kamen na kamenu. Dr Popović i njegovi saradnici ipak znaju mnogo o izgledu hrama.
- Postoje sačuvane gravire iz doba kada je Otomanska imperija osvojila Beograd 1521. godine i sa njih jasno čitamo da je crkva imala kupolu i zasvedeni trem. Međutim, Turci joj menjaju namenu odmah posle pada grada - Sulejman je pretvara u džamiju. Dotadašnji srpski saborni hram pretvoren je u prvu islamsku bogomolju koju su zvali i Careva džamija.
Kasnije, u doba austrijsko-turskih ratova od 17. veka crkva je dosta stradala. Građevinu je dotukao sukob ove dve carevine od 14. avgusta 1717. godine, kada je eksplodiralo tursko skladište baruta u Donjem gradu. Posle osvajanja grada novi hrišćanski vladari su ove ruševine prozvali Stara zarušena crkva.
VEKOVI STRPLjENjA
JEDINI prirodni vodoizvor u Tvrđavi je onaj ispod hrama posvećenog Svetoj Petki. Kako objašnjava naš sagovornik, još u srednjem veku smatran je svetim i lekovitim. - U doba Turaka, Srbima i drugim stanovnicima grada nije bio dozvoljen pristup izvoru - objašnjava dr Popović. - Beogradski hrišćani pamtili su da se u utvrđenju nalazi čudotvorni izvor, prenoseći s kolena na koleno predanje tokom par vekova, koliko nisu mogli da mu priđu. Zato, kada su Austrijanci prvi put osvojili Beograd 1688. godine, srpski živalj je pojurio tamo u tolikom broju da je austrijski vojni zapovednik morao da obezbedi posebne straže kako bi održavale red na prilazima izvoru.
- Austrijanci tada počinju rekonstrukciju Beogradske tvrđave, a zajedno sa njom i nivelisanje, koje je bilo fatalno po Donji grad - dodaje dr Popović. - Do tada je taj deo bio pod nagibom, a priobalni pojas vodoplavan, pa su tako zasekli deo padine koji je sada u zaleđu ostataka Mitropolitskog dvora i deo materijala su nasuli uz priobalje. Tako su formirali plato Donjeg grada. Do tada ovaj deo nije bio ravan, kako smo na to sada navikli.
Od tog doba Austrijanci su ovo polje koristili za egzercir, odnosno uvežbavanje vojske, tu su bile artiljerijska i pešadijska kasarna, različita vojna skladišta, arsenal, pekara... Pošto su ostaci stare crkve smetali na uzvišenju iznad platoa, ceo breg na kojem se nalazila je skinut, pa do danas čak ni temelji tog zdanja nisu ostali.
U zaleđu crkve ostao je Mitropolitski dvor, koji je pošteđen konačnog razaranja, ali je ostao zatrpan ogromnim slojem zemlje, bačene niz padinu prilikom uređivanja Gornjeg grada. Tako je reljef koji danas vidimo na Kalemegdanu zapravo rezultat austrijskih zemljanih radova od 1720. do 1730. godine.
- Na tom prostoru Austrijanci su podigli niz objekata, pa zato tamo sada nemamo nijednu srednjovekovnu građevinu - dodaje dr Popović.
- Istovremeno je deo Gornjeg grada sravnjen do nivoa takozvane zdravice, i tako je uništeno značajno srednjovekovno nasleđe.
MODERNO ISKOPAVANjE
KRAJEM sedamdesetih postojala je padina koja se s Gornjeg spuštala na Donji grad. Naš sagovornik je počeo istraživanje tragom zidova čiji vrhovi su se videli s površine.
- Bilo je to 1977. godine, pomislio sam da su to fortifikacije. Zasekli smo padinu i imali sreću da naiđemo na dobro očuvane zidove i portal. Bio je to povod za ozbiljna istraživanja prostora nasutog oko 1720. godine, i taj ogroman posao trajao je, s prekidima, punih 15 godina. Otklonili smo 20.000 kubnih metara nasipa. Tada smo vratili i srednjovekovni reljef i nekadašnje uzvišenje na kojem se nalazila crkva.
Posle takvog posla, danas bismo mogli tačno da ocrtamo siluete celog hrama. Stručnjaci imaju tačan uvid u to kako je izgledala najvažnija srpska srednjovekovna crkva u Beogradu, kao i koje je veličine bila. Na jednom od planova grada iz 1689. jasno se vide dve crkve, od kojih je jedna bila sa polukružnom pevnicom i apsidama, što nas upućuje na Hram Uspenja Presvete Bogorodice. Drugi putokaz koji arheologe vodi ka reprodukciji izgleda crkve ima još slikovitiju priču.
- Početkom 16. veka Beogradskom mitropolijom upravljao je vladika Maksim Branković. Beograd je u tom trenutku bio prilično nesigurna enklava i mitropolit je odlučio da središte Mitropolije premesti na Frušku goru, gde je imao jako hrišćansko zaleđe. Podigao je Krušedol s ciljem da to bude episkopski hram. Preseljenje je obavljeno oko 1515. godine, a razložno je pretpostaviti da je vladika Maksim gradio svoj hram po izgledu na svoju bivšu katedralnu crkvu u Beogradu.
Tako, kada se prenese projekcija crkve iz manastira Krušedol na ovaj prostor, dobijamo otprilike izgled izgubljene najvažnije crkve Beograda.
ISCELjUJUĆA VODA
TOKOM 15. i početkom 16. veka u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice nalazile su se mošti Svete Petke. Kneginja Milica je uspela da ih prenese iz bugarskog Trnova ovde, a despot Stefan je naredio da budu u tadašnjoj srpskoj crkvi, kojoj je bio i ktitor, jer je pomogao njenu obnovu.
- Po svemu sudeći, voda sa izvora bila je sprovedena cevima do Mitropolitskog dvora, čije ostatke i sada vidimo. U dvorskoj sali nalazila se fontana kroz koju je prolazila voda. Proticala je u kamenu posudu i ulazila u zidanu cisternu koja se nalazila između Mitropolitskog dvora i istočnog zida Crkve, kod oltara. Baš na tom mestu bile su i mošti Svete Petke.
BEOGRADSKI "DEFICIT"
MALO je Beograđana kojima je stalo do toga da pronose istoriju grada u kojem žive. Posle pet decenija upornog istraživanja Beogradske tvrđave, tako misli arheolog dr Marko Popović. - Ovaj grad je od 1402. godine glavni grad Srbije. Bez obzira na to ko je vladao Srbijom i kako su je doživljavali, bili to Austrijanci, Turci, domaći i strani vladari - smatrali su ga srpskim glavnim gradom - podvlači dr Popović. - Čudno mi je, ponekad, da nema dovoljno beogradske populacije zainteresovane za to.
Stojimo pored dr Popovića koji nam jasno pokazuje raspored prostorija u srednjovekovnom Mitropolitskom dvoru. Hodamo prostorom gde je bio dug, zasvođen hodnik, vidimo mesto dotoka svete vode. Magija predaka otkrivena je ovde, na mestu najvažnijeg beogradskog srednjovekovnog pravoslavnog kompleksa, o kojem naši sugrađani uglavnom ne znaju ništa.
- Postoje projekti koji podrazumevaju delimičnu rekonstrukciju Mitropolitskog dvora - objašnjava naš sagovornik. - Mi imamo jasnu viziju i ostatke podruma i prvog nivoa do tavanice. U tom nivou su značajne prostorije, velika sala i ulazni hol. Tako bi se u Donjem gradu pojavila jedina srednjovekovna zgrada koja bi mogla da posluži kao izložbeni prostor, ali i kao eksponat koji najrečitije govori o dobu kada je nastala. U takvom muzeju bili bi izloženi mnogobrojni predmeti koje Beograd čuva još iz srednjeg veka.
Na mestu nekadašnjeg hrama posvećenog Bogorodici i njenom uspenju nema više ničeg. Čak je i kamen iz starih temelja izvađen, ali su ipak naši arheolozi od dve metalne šipke napravili krst i obeležili mesto na kojem je, sigurno pre pet vekova, bio oltar.
Bio je tu i znatno ranije.
Dovoljno da sećanje na njega "dostojanstveno" čuvaju dve ukrštene metalne štangle.
KAPIJA KARLA ŠESTOG
DONjI grad Beogradske tvrđave krasi još jedna posebna građevina koja je po mnogo čemu jedinstvena na Balkanu. To je Kapija Karla Šestog, koja je delo čuvenog arhitekte Baltazara Nojmana.
Nojman je bio autor mnogih važnih zdanja u Evropi, pa je njegov autoritet bio toliko uvažen da je nekada njegov lik bio na novčanici od 50 nemačkih maraka.
Kako nam je objasnio dr Marko Popović, ova kapija je jedini objekat koji je Nojman napravio na drugoj obali Save i Dunava, napuštajući centralni deo Evrope i silazeći na Balkan.
- Iskusni arhitekta zatekao se u vojsci princa Eugena tokom pohoda na Beograd, kada su Austrijanci potisnuli Turke posle velike pobede 1717. godine - kaže dr Popović. - On je oko 1719. godine bio u Beogradu i gotovo je izvesno da je, pored Karlove kapije, projektovao i Rimski bunar.
Ulaz u Rimski bunar nalazi se na Gornjem gradu, a građevina dopire do oko 60 metara dubine. Do nivoa vode vodi spiralno upleteno stepenište od 212 stepenika, dok drugi, odvojen splet vodi naviše.
- U Orvijetu u Italiji postoji slično rešenje sa dvostrukim stepeništem - objašnjava dr Popović. - Izvesno je da je tamo našao inspiraciju, a da je ovde realizovao na vrlo sličan način. Tako je Nojmanov "barokni" potpis ostavio trag na Beogradskoj tvrđavi, možda i više nego što su stručnjaci prvobitno pretpostavljali.
 vecernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Sin mumdžije modernizovao prestonicu
Vlasotinčanin Vlada Ilić bio jedan od najpoznatijih gradonačelnika Beograda. Povezao Beograd sa Zemunom i Pančevom, otvorio zoo-vrt...
Vlada Ilić
SVE što je nekada u Vlasotincu, Leskovcu, Beogradu i u mnogim drugim gradovima Kraljevine Jugoslavije bilo mumdžijsko sada koriste neki drugi ljudi ili je ta imovina u međuvremenu propala. Kao svedočanstvo o jednoj od najimućnijih srpskih porodica između dva rata ostao je samo spomenik Kosti Iliću Mumdžiji, jednom od osnivača prve srpske fabrike štofa. Bogatstvo koje je ovaj trgovac i zanatlija zametnuo širila su i umnožavala petorica njegovih sinova, a najviše najmlađi među njima, Vlada Ilić. Posle Drugog svetskog rata ostao je bez svega što je stvorio, ali mu je mandat na čelu prestonice omogućio da ne bude zaboravljen i da se o njemu posle mnogo decenija govori kao o prvom modernom gradonačelniku Beograda.
Vlasotinčanin Vlada Ilić je bio čovek koji je tramvajskom linijom spojio Beograd sa Zemunom. Završio je i Pančevački most i tako povezao prestonicu sa Banatom. Pokrenuo je projekte o kojima su Beograđani decenijama samo pričali, poput izgradnje Starog sajmišta i Hrama Svetog Save. Sagradio je Zvečansku i desetak većih zdravstvenih ustanova čije se zgrade i danas koriste. Grad se ubrzanim tempom širio, a Vlada je podizao desetine novih škola i vrtića. Započeo je nasipanje Novog Beograda kako bi prestonici omogućio da se širi i na drugu obalu Save, a na svojoj zemlji, poklonivši i prve životinje, otvorio je Zoološki vrt.
- Princip mu je bio da je za sve radi daje najviše ličnog novca, ali je i od drugih bogatih ljudi tražio da se uključe. Verovatno najbogatijem Srbinu toga vremena izazov je bio da kao prvi čovek Beograda stigne Zagreb, u čemu je uspeo, iako u tom gradu i u Ljubljani nisu blagonaklono reagovali na reforme koje je sproveo - ističe Saša Stanković, profesor književnosti u vlasotinačkoj gimnaziji.
Stanković se još kao dete divio Mumdžijinom spomeniku, radu poznatog beogradskog kamenoresca Đovanija Bertota, na vlasotinačkom groblju, ali je tek pre devet godina shvatio da je na njemu lik Vladinog oca. Tada je i započeo istraživanje o svom preduzimljivom sugrađaninu i sve što je saznao stavio je u knjigu koju objavljuje uz podršku vlasotinačke lokalne samouprave. Vlada Ilić je postao predsednik beogradske opštine u januaru 1935. i na tom mestu je proveo nepunih pet godina.
- Njegovom izboru prethodile su česte promene na čelu grada. Zatekao je ogromne dugove. Uz javašluk, cvetala je i korupcija. Vlada je uveo strukturne reforme i veliku štedljivost. Dao je šansu novim mladim ljudima, ali je lično strogo vodio računa o rashodima - priča Stanković.
Dok su Vladina starija braća ulagala u Leskovac i bila deo priče o razvoju srpskog tekstila i čuvenog srpskog Mančestera, Vlada je izabrao Beograd. U prestonicu se preselio vrlo brzo posle povratka sa školovanja, kada je njegova porodica na jugu Srbije već imala nekoliko fabrika.
Kralj Petar Drugi i Vlada Ilić u Zoo-vrtu
- Posle ženidbe unukom Lazara Dunđerskog, s kojim su Ilići imali poslovne veze, Vlada na Karaburmi kupuje zanatsku radnju. Ona vrlo brzo prerasta u fabriku sa 1.000 radnika kasnije poznatu kao "Beko". Na vrhuncu svoje moći imao je 17 preduzeća širom Kraljevine Jugoslavije. Predvodio je 20 godina tadašnju Industrijsku komoru - kaže Saša.
Vlada je uz fabrike svojim novcem gradio obdaništa, škole i ambulante. Prvi je uveo osmočasovno radno vreme i zimsku pomoć najsiromašnijima. Mesto gradonačelnika Beograda ponudio mu je lični prijatelj knez Pavle posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, inače Vladinog venčanog kuma.
Saša Stanković kraj spomenika Vladinom ocu u Vlasotincu
- Odbio je mesto predsednika Vlade, pre nego što je na tu poziciju izabran Dragiša Cvetković, pa se može zaključiti da je na čelo Beograda došao iz čisto patriotskih razloga, odakle je otišao tako što je podneo ostavku u vreme kada je Hitler napao Poljsku - objašnjava naš sagovornik.
LjUBITELj KONjA
KAKO je stario, Vlada je sve više pokazivao svoju humanu stranu. Razloge možda treba tražiti i u tome što naslednike nije imao, a za života je ostao i bez braće, od kojih je samo jedan imao unuke. Vlada je bio ljubitelj i uzgajivač konja. Najveći donator beogradskog hipodroma. Vladina kobila je najtrofejnije grlo u istoriji srpskog konjičkog sporta, a jedna od konjičkih trka danas nosi njegovo ime, kao i Udruženje Vlasotinčana u Beogradu koje je osnovao 1928. godine.
Na Sajmu dočekuje kneza Pavla i Olgu
OSUĐEN NA DESET GODINA
ILIĆ JE, posle rata je odmah uhapšen i osuđen na deset godina zatvora. Smrtne kazne, zbog navodne kolaboracije sa okupatorom, spasao ga je lično Vinston Čerčil. Posle sedam godina zatvora u Sremskoj Mitrovici pušten je na slobodu, jer se ozbiljno razboleo. Praktično je bio beskućnik, pa je poslednje dane života proveo u kući daljih rođaka. Rehabilitovan je 2009. godine, kada je na sudu dokazana njegova nevinost i glavna namera "narodne" vlasti da se domogne Vladinog bogatstva, koje mu je i oduzeto. A Vlada se, kažu, trudio da bude uz narod i svoje radnike. vecernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Stari Beograd u novinskom oglasu i policijskom zapisu (1)
Na znanje svuda i svakome
Tako je glasio nadnaslov za rubriku lični oglas
Novo čitanje stare beogradske štampe iz druge polovine devetnaestog veka, požutelih stranica "Videla", "Samouprave", "Odjeka", "Beogradskog dnevnika", "Srpske Nezavisnosti", "Malih Novina","Dnevnog Lista", "Novog Beogradskog Dnevnika", "Slobode" - vraća nas u jedno prohujalo vreme, svakodnevicu i svakodnevni život naših predaka kada je srpska prestonica imala 27.605 stanovnika (popis iz 1875. godine), da bi se ovaj broj do kraja veka uveća za 46.000.
Dve su rubrike bile i ostale (i za današnjeg čitaoca) naročito "poučitelne" i zanimljive: svakodnevni izveštaji iz policije (u šest kvartova nalazilo se isto toliko policijskih ispostava koje su brinule o miru i redu) i oglasa - ličnih, porodičnih i "espapskih" (obično su objašnjavani pod zajedničkim nadnaslovom: "Na znanje svuda i svakome..."); međutim, oglasa ličnih bilo je i uvredljivih, svađalačkih do nepristojnosti, pa se uredništvo novina (glavni urednik je za sve odgovarao i za sve bio kriv) ograđivao nadnaslovom: "Za ovu rubriku Uredništvo ne snosni nikakvu odgovornost".
Zgrada (današnja) Narodnog pozorišta sagrađena je 1869. godine uz donatorstvo kneza Mihaila; ono je bilo jedina zabava i razonoda (uz cirkuse) stanovnika, koji su se, s pravom, ljutili na Taliju u zimu (godišnje doba kada se najmasovnije išlo na predstave) 1882. godine, u januaru, pa se u "Videlu" (izlazilo sredom, petkom i nedeljom) oglasom ovako javlja "poštovanom publikumu":
Krevetski espap
"Pozorište neće raditi do daljeg, jer se pokvario gasometar. Neće biti predstava dok se gasometar ne popravi. Blagovremeno će biti oglašeno kada budemo u mogućnosti da predstave otpočnu".
A šta je bilo na repertoaru - saznajemo, takođe, iz oglasa: "Graničari ili slava na Ilijevu", komad u tri čina s pevanjem i pucanjem, od Josifa Franderhajra;
"Kućna kapica dr-a Fausta ili krčma u šumi", čarobna igra u tri čina s pevanjem, igranjem, zbijanjem šala, od spisatelja Fridriha Hopa;
"Admiral plave eskadrile", istoričeska drama u pet činova, od Pola Fušea;
"Maksim Crnojević", trađedija u pet činova od gospodina Laze Kostića, komad je režirao i za pozorište preradio sam gospodin spisatelj;
"Plemićka", istoričeska trađedija u pet činova, od Rikarda Fosea, komad je preveo gospodin Milovan Glišić;
"Dora", pozorišna igra, više ozbiljna no šaljiva, u tri čina, od francuskog spisatelja Sardua;
"Dimitrije", istoričeska trađedija u pet činova, od Šilera i Lubea;
"Vojnički begunac", šaljivi komad u tri čina s pevanjem, igranjem i pucanjem, od Sigligetija;
"Narcis", trađedija u pet činova, od Borhvagla;
"Kola mudrosti - dvoja ludosti", komedija, smešna i šaljiva, sa dobrom poukom za mlade i stare, za ženskinje i muškinje, od Ostrovskog;
"Grof Eseks", trađedija u pet činova, od Lubea;
"Vezir Abagović", istoričeska trađedija u pet činova, od gospodina Nikole Đorića.
U istom broju novina slede i ovi oglasi:
"Beogradska streljačka družina pod pokroviteljstvom Njegovog Veličanstva Gospodara knjaza Milana (kraljevsku krunu će dobiti u aprilu 1882.) priređuje u korist streljaštva veliki bal u Narodnom pozorištu. Samo pozvana gospoda, gospođe i gospođice mogu izvoleti na igranku, a bilete se prodaju u Pozorištu od 9 do 12 sahata".
U potpisu oglasa stoji:
"Predsednik Streljačke družine - pešadijski polkovnik g. Milutin Jovanović".
Ispod ovog oglasa, na istoj strani "Videla", braća Filo, jorgandžije, javljaju "cenjenim mušterijama" da imaju "svakovrsnog krevetskog espapa, toplog i mekog, po vrlo pristupačnoj ceni".
Sve prestoničke novine uporno su negovale rubriku - Vesti iz policije - koja je bila vrlo čitana, a govorila je o atmosferi, običajima, dešavanjima i svakodnevici stanovnika Beograda i beogradskog okruga.
Vesti iz policije
Tako, na primer, "Videlo", 13. januara 1882. godine javlja:
"Noćas je obijen dućan g. Milana Kosanovića. Razbojnici su ušli preko tavana. Ukrađeno je svakovrsnog espapa u vrednosti od 110 dinara".
"Iste noći napravljena je pohara i u dućanu g. Milana Cvetkovića-Cveleta. Ukradeno je duvana u duvanskim kesama i duvanskih kesa u vrednosti od 10 dinara. U Beogradu je bila masovna pohara. Obijen je i dućan g. Arse Ilijića, duvandžije na Varoš-kapiji. Njemu su razbojnici ušli kroz prozor i odneli raznog espapa u vrednosti od 18 dinara..."
Vesti iz policije se završavaju na isti način: "Potraga za razbojnicima je u toku. Ako neko od građana vidi što sumnjivo da javi bilo kojem policijskom kvaru..."
Par dana kasnije stiže i ova vest:
"Ovde je uhvaćen Mijajilo Manojlović; on je napustio svoju nejačku dečicu, ostavio ih u Beogradu bez igde ičega pa se odao besmislenom tumaranju i skitnji, a kada ga je policija uhvatila u Šapcu dok je silazio sa lađe i odmah vezala u kvrge i uz pandursku pratnju povela nazad u Beograd, ovaj je uspeo da pobegne od stražara. Opet negde tumara i ajdučki se krije od vlasti. Ko ga vidi da prijavi policiji. Na glavi ima turski fes, ogrebotinu na licu, i nosi crne, duge brkove..." glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Stari Beograd u novinskom oglasu i policijskom zapisu (2)
Požar na odžaku bogoslovije
Policija privodila odžačare zbog lošeg održavanja dimnjaka
U oglasu od 20. januara reklamira se "knjižni espap": "Ovim javljamo poštovanim čitateljima da izlaze Sabrana dela našeg velikog spisatelja Dositeja Obradovića, zatim "Istorija čoveka i životinje kao jednog bića", onda "Neven" Zmaj Jovin dečji list i putopisi Milana Đ. Milićevića, znamenitog srpskog spisatelja, pod naslovom "S Dunava na Pčinju".
Iz policije je stigao prigovor na adresu prestoničkih odžačara gde se u "vakeli" kaže: "U Beogradu naša gospoda odžačari ne obavljaju posao kako valja. Odžaci se sve slabije čiste, pa često po varoši dolazi do požara. Neki dan se upalio odžak na terazijskoj Kazini, ali je, na sreću, vatra ugašena bez štete. Uzrok ovom požaru je poznat pa će se odžačari pozvati u policiju i uzeti na ispit.
Zemlodelac
Do požara je došlo i na odžaku Bogoslovije, pa je krov na zdanju znatno oštećen. I ovog odžačara je policija uzela na "ispit".
Zemljodelci iz Požarevca i okoline pitaju uredništvo "Vitela" zašto se i za nji, zemlodelce, ne pokrene kakav" početelni" i praktični list da se i srpski seljak uči boljoj obradi zemlje; ovi zemlodelci predlažu da se zove "Zemlodelac", "Težak" ili "Seljak".
Evo i novog bala u Pozorištu. Ovog puta je pokrovitelj Njezino Veličanstvo Kneginja Natalija, a na zabavu i veselje može da se dođe samo sa pozivnicama.
Ne zna se kakvi će gosti prisustvovati i ko ih je birao. Novinar je iz policije ("Videlo", 29. januar 1882.) doneo sledeću hroniku: "Noćas su u kvartu savamalskom lopovi ukrali g. Vasi Toskiću 11 oka meda. Med je odnet iz kujne u prvom sumraku dok se domaćin u drugoj sobi bavio ženom... Policija se zdala u potragu za poharnikom".
Iz policije stiže još jedna vest, ali ne o pohari nego o požaru: "Oko deset sahata iznenada se upalio odžak na Ruskom poslanstvu. Vatru su brzo ugasili ovdašnji vatrogasni momci. To je još jedno upozorenje odžačarima da pažljio čiste odžake, a građanima da pažljivije rukuju vatrom..."
U zimu i proleće u prestonici je bilo sve više pohara, krađa, provala i "sumnjivih ljudi" (varošani su se mahom svi među sobom iz viđenja poznavali) pa policija često šalje i ovakva upozorenja:
"Upozorava se građanstvo Beograda da i danju i noću drži zaključane svoje magaze, ostave i kuće, pošto se varoš napunila nepoznatim skitnicama, koji u svako doba upadaju u dućane i sobe i odnose sve što im dođe pod ruku..."
U prestonici je u to vreme stalno bio na snazi policijski čas. Posle devet niko nije mogao da bude na "sokaku" bez jakog opravdanja, a po pomrčini se moglo hodati samo sa fenjerom u ruci. Zato je policijska stanica svake noći bila puna onih koji su uhapšeni i privedeni na" preslišanje."
Konjokradica
Iz kvarta savamalskog, 2. februara pomenute godine, stiže ova vest:
"Naš kvart je noćas uapiso i na preslišanje priveo ovdašnju babicu Katu Jović. Nju je policija uhvatila u skitnji i svezi sa muškarcima..."
Od svih šest kvartova - dorćolski, savamalski, terazijski, vračarski, palilulski i varoški - najviše prijava je stizalo iz terazijskog.
Novinar je iz palilulskog kvarta doneo ovu vest:
"U ovdašnju policiju doveden je i stavljen na preslišanje Joakim Pavlović iz Azanje, što je pokušao da sa ovdašnje pijace Ciganima ukrade konja i u trku na njemu pobegne iz varoši, ali je sprečen i uhapšen... U pritvoru se našla i Stana Berberski, jer je na Terazijama pokušala da pokrade iz avlije kokoške g. Veljka Dimovića, ovdašnjeg baštovana terazijskog".
Krajem zime i početkom proleća po Srbiji se proširila senzacionalna vest: na Miroč je pao jedan veliki meteor. Svetla buktinja videla se iz čitave severoistočne Srbije. Ovo je uzbudilo duhove, pokrenulo maštu. O meteoru su u narodu počele da kruže fantastične priče. Navodno, s neba, pao ogroman grumen zlata. Govorilo se da se sam Bog smilovao na Srbe da im šalje darove. Narod je sa raznih strana Srbije krenuo prema Miroču, u potragu za zlatom. Među tragačima bilo je mnogo Beograđana. Konji i kla se ulogorili pod prostranom planinon na koju se u grupama išlo u potragu. Duže od pet meseci trajala j e"zlatna groznica" - lutalo se širom otvorenih očiju, po najnepristupačnijim predelima Miroča, penjalo se na vrhove i zalazilo u dubodoline gde do tada ljudska noga nije kročila, ali od "basnoslovne količine zlata koju je Bog poslao Srbima" - ostala je u svim prestoničkim novimana zapisana samo kao - "pusti sanak" i "slatka obmana".
Beograd je tog vremena imao svoje hanove, mehane, bircuze i hotele. U njima se sviralo i pevalo. I svaka kafana je imala svoju publiku.
A kafana koja se zvala "Kod Pozorišta" dugo godina je važila kao najekskluzivnija. U nju je, mahom, navraćao umetnički svet, zatim oficiri, činovnici Uprave grada, bogati trgovci i bankari, a "birc" je u to vreme držao stranac Valori sa "kompanijom". On je ovako reklamirao svoju kafanu:
"Javljam poštovanoj publici da će uskoro u moju radnju doći nova pevačka družina sa odabranim i ukusno odenutim personalom koja će svoje programe u istoj kafani davati.
Uz pesmu i muziku posluživaću najbolja jela i pića sa umerenom cenom, a policija se vazda starati o redu i miru.
glasjavnosti,foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Stari Beograd u novinskom oglasu i policijskom zapisu¸ (3)
Muškinje nosi sablje i pištolje
Bio je to deo lične opreme svakoga koji je držao do svog ugleda
Najveći broj "ukrađenih" stvari u starom Beogradu odnosio se na pištolje, kubure, džeferdare i sve vrste sablji i bodeža. Bio je to deo lične opreme građanina koji je držao do svog ugleda i renomea, njegov ukras i "vizit karta". Oružje je jeno vreme nosilo legalno ili poluilegalno, a zabranjeno kada se, sve češće, u verbalnim svađama, počelo potezati iza pojasa. Imati dobru i retku sablju za pojasom ili levolver obešen o kajiš bio je i ostao ideal većine "muškinja".
A to potvrđuje i vest koju je novinar 1. aprila doneo iz policije:
"Pritvoren je u savamalskom kvartu Memed Omerović zbog krađe sablje i pištolja duvandžije Petra Milovanovića. Poharnik je preko tavana ušao u sobu i poneo stvari, ali ga je tada pomenuti duvandžija preduhitio, vezao u kvrge i doveo u policiju...
Slična vest stiže i iz palilulskog kvarta:
"Noćas je uhapšen Kosta Dimitrijević, skitnica i podanik iz Austro-Ugarske, zbog preprodaje pokradenih levorvera i sablji u Zemunu i pravljenja svakojakog bluda i nereda po varoškim kafanama..."
Lopovi su harali
Tih dana i iz ostalih kvartova stižu "izvešća policajna":
"Noću, između ponoći i zore, nepoznati lopov razbio je vrata na dućanu Manojla Klidisa, kožarskog trgovca, do kafane "Hajduk Veljko", pa ušav unutra, uzeo je iz fijoke pisaćeg stola 10 dinara u bakru, dva noža-bodeža, gazdin pištolj i vezenu momačku košulju.
Lopovi su opljačkali i Pavla Markovića, seljaka iz Kusadka, koji je poslom zanoćio u varoši.
Žrtva lopovske pohare bio je i Krste Petrović. Njegova je kuća preko puta vračarskog kvarta, u Blatnom sokaku. Poharnik je ušao kroz prozor, ukrao sablju, pištolj i jedan perjani jastuk. Policiji je izdata naredba da se odmah krene u poteru za lopovima koji se množe i kriju po varoši, pa se građanstvo opominje da bude oprezno".
Evo jednog oglasa u kome se traži posao:
"Jedan ispitani i učevni udešivač mašina i svakovrsnog šloseraja traži mesto kao mašinsta u kakvoj šećernoj fabrici, parnom mlinu, parnoj testerani, fabrici za špiritus i tome slično. Zanat sam izučio kod g. Vebera u Zemunu, a praktiku kod braće Miler u istoj varoši. Mogu da radim kao udešivač mašina na probu i fraj. Za posao se može upitati kod Žirovog venca - g. Palacki".
Pred početak sezone, po Beogradu ali i širom Srbije, pronosile su se vesti kako su Ribarska, Banja Koviljača i Vrnjačka Banja - u to doba popularna prirodna lečilišta - počele da presušuju. Zato njihove uprave u zajedničkom oglasu ove glasine demantuju kao lažne, koje širi konkurencija, pa se na ovaj način "javno demantuju i uveravaju svuda i svakog Srbina da su naša vrata svim gostima otvorena, a vode ima vazda u izobilju..."
Šta je Srbija izvozila, a šta uvozila, i o tome su čitaoci četiri puta godišnje obaveštavali putem novinskih oglasa. Naravno, glavni joj je partner u trgovini bila Austro-Ugarska iz koje se uvozila:
"Gvožđurija, šećer u glavama i prašku, manufaktura, mekinje, cigle i crep, stolarija, hartija, pasulj, žito i kukuruz, jaja, kudeljni espap, fabra masna i obična, vetrol, bakaluk, nameštaj sobni i činovnički, šibice, šeširi gospodski i damski, obuća varoška i seljačka, parfemi, mirišljavi sapuni, bakar, kolomaz, mašine šivaće, časovnici, vage, lađe i sve vrste karuca, fijakera i teretnih seljačkih kola i drugi espap..."
Sledeći espap je iz Srbije prevožen preko Save i Dunava:
"Suve šljive, arpadžik, kože ovčije i kozje, sirevi i suve kosti za pravljenje tutkala, zečje, lisičije, kurjačke, medveđe i jagnjeće kože kao i kože od krupne rogate i šute marve, kože od tvorova, stara gvožđurija za livnice, goveđa creva, jazavičije kože, med, drvene kace i burad, svinjska mast, koža od kune, šišarke, žir, kože od divlje mačke, veveričje kože, daske za burad, konjske dlake, grive i repove, žive svinje, telad i goveda, ćilime, aleve paprike, konje za vuču i jahanje, kao i sve vrste dereglija..."
"Videlo" je 30. aprila 1882. godine objavi?o sledeće vesti:
"Noćas su g. Tošu Marića, trgovca iz Novog Sada, na prelazu Save uhvatila dva nepoznata lopova, opljačkali mu sve forinte koje je ovaj poneo u trgovinu, odvukli ga na reku i bacili u vodu, ali se na sreću, g. Marić spasao, jer je znao dobro da pliva. Oko ponoći je sav mokar došao u policiju koja je odmah krenula u poteru za razbojnicima..."
Iz policije često stižu i ovakve vesti:
"Posle ponoći je pandur-pozornik na mestu gde se na Dorćolu baca smeće, pronašo jedno živo tek rođeno dete. Dete je bilo uvijeno u krup i jedva čujno kmečalo. Dete je odmah dato na čuvanje g. Mitru Miliću, a sutra će se dete predati opštini na dalju brigu. Mole se građani koji bilo šta znaju o ovom događaju da jave dorćolskom kvartu. Veruje se da se radi o vanbračnom detetu koje je nesavesna majka rodila i bezdušno bacila na smeće..."
Krađa cipelica
"Sinoć je u bunaru braće Svetozara Krstića", javljaju iz pomenutog kvarta, "nađen mrtav muškarac, star 20 godina, na sebi je imao šarenu odeždu i košulju belu, veženu cvetićima. Pretpostavlja se da je stranac. Leš je odnet na sekciranje da se tačno izvidi uzrok smrti - da li je po sredi ubistvo ili samoubistvo. Ko o ovom šta zna da javi policiji..."
A krađu koju je izvršio Pera Avramović, šnajder sa Dorćola, cipelice iz opštinskog suda (bile namenjene sirotinjskoj deci) ovako pravda: glasjavnosti,foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Stari Beograd u novinskom oglasu i policijskom zapisu (4)
Deca su mi gola i bosa
Ukrao cipele za sedmero vanbračne dečurlije
Srpčad 1915. godina
Imam sedmero vanbračne dece, koja su bosa i gola. Cipelice sam ukrao za njih da ih obradujem..." U dodatku vesti: "Sada će se prema g. Peri Avramoviću po zakonu postupiti". Ali nije rečeno - kako i po kojem zakonu.
U oglasu sa Kraljevog Dvora piše:
"U Dvoru Njihovih Veličanstva, kralja i kraljice, nađene su 2. maja 1882. godine neznano čije stvari, i to: 1 damska lepeza od belog atlasa vezena i s belim perivojem; jedna bela fina maramica vezena; dva para dečjih rukavica, 1 kišobran muški i 1 kišobran ženski. Pa kako se čini da su ove stvari zaboravljene od gospode, koja su toga dana bila sa decom na Dvoru, pozivaju se da podignu stvari oni koji misle da su njihove..."
Ovakvi slučajevi u prestonici bili su retki: za vreme predstave u Narodnom pozorištu došlo je do velike uzbune, a sala je, da zlo bude veće, bila dupke puna publike.
A evo šta se desilo:
"Pored zgrade su prošla jedna teška zaprežna kola puna svakojakog espapa; od ove tutnjave tresla se i kaldrma i zgrada. Svet se od te grmljavine toliko uplašio da je pomislio da se desio zemljotres i da je u zgradi došlo do požara, pa je nastala opšta panika i bekstvo. Sala se za tili čas ispraznila. Gledaoci su iskakali kroz prozore, lupali stakla i vrištali.
Glumci utekli
Pozorište, zajedno sa svim pomoćnim prostorijama, ostalo je prazno. Razbežali su se i glumci. Kada se, malo kasnije, publika uverila da se ne radi ni o požaru, ni o zemljotresu, vratila se u salu da nastavi gledanje predstave, ali uzalud - glumaca više nigde nije bilo; publika je trčala po varoši da ih skuplja, ali ih sakupiti nije mogla..."
Stari Beograd - kako se vidi iz novina - dugo godina nije imao sreće sa svojim dobrovoljnim vatrogasnim društvom. Ono se čas formiralo, kratko trajalo padajući u materijalne teškoće, a onda se raspadalo. Međutim, 1882. godine "požarni momci" (tako su se u narodu zvali) bili su se preko leta sasvim dobro organizovali. Imali su opremu za gašenje, konje i kola koja su tada bila zadnja reč tehnike, sa pumpama, gumenim crevima i šmrkovima. Uvežena su iz Pešte.
U isto vreme, "požarni momci" su formirali vrlo jaku muzičku kapelu, pa se "poštovanom građanstvu javlja na sve četiri strane":
"Muzička kapela prestonice preporučuje se publici za koncerte, svadbe, večernje i noćne zabave. Momci sviraju kako na plehanim instrumentima, tako isto i na violinama (šprajh). - Kome bi naše usluge bile potrebne, može se izvesti u kancelariji Beogradske dobrovoljne požarne čete, u Opštinskom sudu svaki dan od 8 do 12 sahata pre i od 2 do 5 sahata posle podne..."
Beograd i Zemun dugo godina nisu bili povezani mostom. Preko Save se obično prelazilo ribarskim čamcem, skelom ili dereglijom, a zatim lađama i pontonima. Na reci je bilo dosta tragedija, najčešće zbog prevrtanja čamaca, pa 4. jula 1882. godine iz policije stiže tužna vest:
"Beograđanin, Petar Dimitrijević, piljar sa Zelenog venca, otišao je poslom u prošlu subotu u Zemun, a šta je bilo sa njim nije se znalo do sinoć. Sinoć je javljeno njegovoj ženi da se Petar istog dana utopio u reci, jer je jak vetar prevrnuo čamac, ovo je bilo do same zemunske obale".
I novi izveštaj o tek rođenoj bebi:
"Na palilulskoj pijaci, pod jednom tezgom, uvijeno u krpe i arteni džak, nađeno je jedno živo dete. Da li je dete ostavila kakva piljarica iz okoline Beograda ili je bebu rodila kakva varoška žena kao vanbračno - za sada se ne zna. Dete je dato opštini na dalju brigu, a policija se zdala u poteru da pronađe nesavesnu majku..."
Pod naslovom "Građanine, čuvaj se besposličara i poharnika", "Videlo" 23. jula 1882. godine objavljuje komentar:
"Od nekog doba nije neobična stvar da se u našoj prestonici čine počešće krađe i da se i danju i noću nasrće na stanove mirnih naših građana; nije već nikakva retkost da se tako napadnuti građani s lupežima hvataju u koštac, da budu grđeni i da na njih bude i pucano.
Ko su ti ljudi
Pa opet našoj policiji retko polazi za rukom da krivce pronađe i kazni. Nigde se po varoši ne može ni danju ni noću proći, a da se ne naiđe na nekakve sumnjive i besposlene ljude za koje niko ne može da dokuči ni šta su, ni ko su; šta rade u varoši, čime se bave i od čega žive.
Nećemo preterati ako rečemo da broj takvih lezilebaroša i probisveta odgovara kao jedan prema deset od celokupnog našeg građanstva. - Vodi li kogod računa ko su ti ljudi, od kuda su, čime su se pre dolaska u Beograd zanimali, od čega sada žive, gde stanuju i sa kim u vezi stoje. Pomišlja li kogod, da, ako ovako i dalje ostane, da naša prestonica ne bude iznenađena i takvim zločinstvima i poharama, kojima će teže biti uhvatiti kraj i naći korenita leka..."
Ovaj komentar u novinama imao je uticaja na nadležne pa se svuda, na javnim mestima - u svim sokacima, pijacama, fijakerskim štacijama, restoranima, kafana i mehanama - uvode stalna dežurstva pandura.
"... Upozorava se građanstvo, zbog letnjih vrućina, da pažljivije barata vatrom, jer u varoši često izbijaju požari zbog nepažnje", a na istoj strani - "jedan đak gimnazije traži kondicije iz nemeckog i francuskog". glasjavnosti,foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 284 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
