|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Treca prica
NA ZGARISTU NARODNE BIBLIOTEKE
Kada je u rano jutro, 6. aprila 1941. godine, spiker Radio Beograda Ivan Kovacevic - prekinuvsi redovnu emisiju, objavio u etar vest o bombardovanju Beograda, niko nije ni pretpostavljao kakva ce tragedija zadesiti Beograd tog dana i nekoliko narednih. U jednom od ponovljenih bombardovanja, pogodjena je i zgrada Narodne biblioteke na Kosancicevom vencu. Pozar koji je zahvatio biblioteku i dve susedne zgrade, unistio je tom prilikom neprocenjivo kulturno blago: dragocenu zbirku starih knjiga, kolekciju starih dokumenata, dokumenta o srpskoj srednjevekovnoj i kasnijoj proslosti, svu sakupljenu dnevnu stampu iz 18, 19 i 20. veka… Jos dugo vremena od izbijanja pozara, dogorevala je vatra od zapaljenih knjiga i sirio se dim svuda unaokolo.
A bas na dan bombardovanja Beograda bilo je sve spremno u Narodnoj biblioteci za evakuaciju… Doduse, transport 38 sanduka rukopisa (svaki tezine preko 80 kg), 32 sanduka starih knjiga, pisama i casopisa, bio je privatnom vezom ugovoren za 6. april, posto je par dana ranije ministar prosvete zvanicno odustao od selidbe zbog nedostatka transportnih sredstava. Dva kamiona zakazana su bas za to nedeljno prepodne. Bilo je, medjutim, kasno…
Dugo godina posle rata, zgariste Narodne biblioteke bilo je gotovo zaboravljeno. Tu se, cak, nalazila i jedna benzinska pumpa! Krajem sedamdesetih godina, Zavod za zastitu spomenika kulture Beograda pokrenuo je akciju iskopavanja ostataka biblioteke. Arheoloskim istrazivanjima rukovodila je dr Gordana Tomasevic, koja je o tome objavila i rad 1979. godine. Arheolozi su tokom ovih radova naisli na suteren bivse biblioteke, sacuvan po visini oko 2 metra, sa ostacima ugljenisanih i istrulelih knjiga. U jednom delu nekadasnje zgrade, na osnovu mrlja na podu utvrdjena je pozicija jednog broja izgorelih sanduka sa rukopisima, ali tragova samih sanduka – nije bilo! To je znacilo da mesto gde su se nalazili rukopisi nije ostalo netaknuto: nije pronadjeno zateceno stanje pozara, vec stanje posle naknadnih intervencija na samom zgaristu!
Zapravo, arheoloski radovi su – osim vise manje poznatih podataka o pozaru, otkrili i naknadnu pljacku dragocenih sanduka, koja se dogodila posle stradanja zgrade Narodne biblioteke. Ovi sanduci su, najverovatnije, nestali odmah po ulasku Nemaca u Beograd. To mora da je obavljeno pod okriljem noci, u vreme policijskog sata, bez pogleda mogucih svedoka! Nema sumnje da su Nemci u toj akciji koristili i pomoc nekih ljudi iz same biblioteke.
Ovako je moglo da izgleda:
Neostvarena ideja dr G. Tomasevic za uredjenje lokacije Narodne biblioteke (memorijalni spomenik). Ispod ove povrsine i nivoa ulice, nalazila bi se "Rimska sala" sa izlozenim arheoloskim materijalom iz rimskog doba, pronadjenim in situ (arheoloski spomenik).
"Rimska sala" ispod nivoa ulice (presek)
Posle II svetskog rata, Narodna biblioteka bila je vise puta preseljavana u neodgovrajuce prostore. Konacno, 1972. useljena je u novu, namenski gradjenu zgradu na Vracaru, u Ulici Skerlicevoj 1. razgledanjetripod _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Прича о београдским Јеврејима
„Поред срдачних духовних веза што их Јеврејин гаји према стародревном Београду, он носи у себи уверење да може срећно живети и напредовати само у средини напредног, културног и срећног становништва Београда”, писао је у својој књизи 1926. године београдски рабин Игњат Шланг.
Пре осамдесет година у центру Београда, у Космајској улици, уз достојну свечаност, освећена је јеврејска богомоља - синагога, иначе храм ашкенаског обреда. Овим поводом недавно је поново објављен репринт једне занимљиве историјске књиге из исте, 1926, године - „Јевреји у Београду” из пера Игњата Шланга, београдског рабина који је страдао у логору на Бањици 1942. године.
Као марљиви истраживач и сакупљач података о прошлости београдских Јевреја, рабин Игњат Шланг у својој књизи забележио је, између осталог, и следеће:
Нова синагога
„На дан 15. јуна 1924. године положен је на свечан начин камен-темељац новој општинској згради у присуству Краљевог и Владиних изасланика у Космајској улици број 19. Ова свечаност била је веома импозантна. Краљ и Краљица (мисли се на краља Александра Карађорђевића и краљицу Марију) који су онда боравили на Бледу, обећавши да ће лично присуствовати свечаном освећењу Храма, потписали су својеручно повељу, написану на пергаменту, и овластили свога изасланика да је положи у Њихово име у темељ зграде. Место за синагогу поклонила је Општина Града Београда, а пројекат зграде израдио је млади архитект Милан Шланг. Првог новембра 1925. године примила је општина један део зграде на употребу, а свечано освећење зграде обавиће се у лето 1926. године, када ће унутрашње уређење и украшење Храма бити готови. Тај монументални дом стаје преко три милиона динара, сума која је ушла делом из завештања имања Хермана и Хане Флајшер у улици Милоша Великог број 85, а делом од прилога чланова општине, појединих братских општина и дародаваоца у целој Краљевини. Вредно је помена да је приличан број Срба православне вере у знак пријатељства и пажње према својим суграђанима Јеврејима, допринео омогућењу подизања Дома, прилозима у новцу и материјалу...”
Деветнаест година раније, 10. маја 1907. године, хроничар Игњат Шланг бележи да су београдски Јевреји били поносни када је краљ лично (Петар I) положио темељ за нову синагогу Бет Исраел у улици Цара Уроша. „Били су срећни када је Краљ одликовао нову заставу јеврејског певачког друштва приликом прославе двадесетпетогодишњице плодног и успешног рада орденом Светог Саве и том приликом чули срдачне честитке и речи храбрења милог Краља; а њихово одушевљење достигло је врхунац на дан 17. септембра 1908. године, када је Краљ са Владом присуствовао освећењу нове синагоге”, пише рабин.
Нажалост, београдска синагога сефардског обреда Бет Исраел срушена је за време бомбардовања, априла 1941. године.
У Шланговој књизи описане су многе појединости које сликовито говоре о повезаности и пријатељству Јевреја који су живели у Београду и самих Београђана, али и тешке тренутке које су често заједно доживљавали и преживљавали. Јер, зла времена, нажалост, често су будила и нетрпељивост... На крају књиге Шланг филозофски, готово пророчки, закључује оно чега смо и сами сведоци:
„Поред срдачних духовних веза што их Јеврејин гаји према стародревном Београду, он носи у себи уверење да може срећно живети и напредовати само у средини напредног, културног и срећног становништва Београда.”
Не зна се тачно када су Јевреји почели да насељавају утврђење које је потом постало Београд. Као својеврсни траг може да послужи један обичај везан за уверење да су Јевреји на месту нашег града живели од прастарих времена. Наиме, јеврејско предање каже да је Београд као утврђење постојао још за време старе јеврејске државе, пре наше ере, те да им је познат већ из тог доба. За то се везује важан обред који се понавља сваке године о светковини Пурима. Том приликом у синагогама се чита Књига о Естери, али само за становништво оних градова који су постојали за време старе јеврејске државе.
Извесно је да се Београд у вези са Јеврејима први пут помиње око 950. године. Потом 1205. године поводом недомаћинског понашања мађарског краља Андреје II (Андраша II), познатог распикуће и његовог става према трговцима Јеврејима.
Дорћол, јеврејска четврт
У својој књизи рабин Шланг описује бурне векове које су потом заједно провели Београђани и Јевреји. Помиње се њихов долазак на Балкан после изгона из Шпаније, затим тежак положај Јевреја под влашћу аустријске царевине, али и благонаклон став Милоша Обреновића према припадницима јеврејске вере. И тако стижемо до 19. века: у Београду је тада постојала јеврејска четврт на Дорћолу која је обухватала некадашње улице Јеврејску, Мојсијеву, Солунску, део Улице принца Еугена са попречним уличицама. По спољашњости, сведочи рабин Шланг, јеврејске куће нису се ни по чему разликовале од осталих турских кућа, али су у њиховим двориштима, где је становало по више породица, владали примерна чистоћа и ред. А за чистоћу се обично старала домаћица и женска чељад. У јеврејском делу града било је сталних радњи са ћепенцима на улици за бакалине и трговце, а занатлије и старинари редовно су јутром износили робу на улицу, а увече је враћали у стан. Због тога су улице у београдској јеврејској четврти биле увек пуне људи и у њима би тек ноћу завладао мир.
Сећање Зуке Џумхура
Шездесетих година 19. века Дорћол је престао да буде средиште трговине, па су се поједини јеврејски трговци преселили изнад Душанове улице, ка данашњем Тргу Републике. Често су узимали станове под кирију. На пример, за мењачке радње (сарафе) знало се да су почетком 19. века биле око Калемегдана и у Васиној улици.
Сефарди су половином 19. века подигли своју школску зграду у Солунској улици... Ђаци су је похађали све до почетка Другог светског рата када је у Београду поново наступило доба зла. Посебно за београдске Јевреје. О томе постоји још једно сведочанство, редови Зуке Џумхура, једног од најугледнијих новинара у досадашњој историји „Политике”:
„Биљежим ове редове бојећи се да сам један од ријетких живих свједока тога давног догађаја у Београду. Мој најближи рођак Абдулах Хаџић, имам београдске Бајракли џамије, био је тешко болестан од туберколозе и везан за постељу, па је тога хладног јутра првих дана мјесеца децембра (чини ми се четвртог) 1944. године овластио мене да у име његово присуствујем тужној свечаности обнове јеврејског храма у Космајској улици.
Има неких ствари које се никада у животу не заборављају.
Никада нећу заборавити ни то хладно јутро у Храму, јер ме и онда и данас подсјетило на моје дјетињство на Дорћолу, на моје драге школске другове Јевреје са којима сам се играо по Зереку и око Јованове пијаце. Подсјетило ме је, а и сада ме болно сјећа, на моју младост у Сарајеву, на моје добре и учене професоре Јевреје од којих сам у гимназији учио хигијену, математику, њемачки језик и филозофију, и на другове са којима сам сједио у истој клупи, ишао на утакмице и на ђачке игранке... Подсјетило ме је и подсјећа и данас на пријатељство мога оца муфтије и хафиза Абдуселама са великим рабином доктором Алкалајем у чију сам кућу у Јовановој улици на Дорћолу често са родитељима одлазио и на њихове доласке у нашу кућу поред београдске Бајракли џамије. Били су то Београд и Сарајево мога давног дјетињства, градови у којима су живјели и Срби и Муслимани, и Јевреји и Цинцари, и Хрвати и Руси и Нијемци, и Цигани, а дјеца су се играла...
Ех, ти „мали Аврами” Жака Конфина поменути прије четрдесет љета, и данас живе у мени”.
politikinzabavnik _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Most viteškog kralja Aleksandra
Kako je Beograd opkoračio Savu i prešao na njenu levu obalu. Na današnjem mestu Brankovog mosta tokom istorije se smenilo deset pontonskih
Gradnja mosta 1934. godine
JEDNA od najvažnijih građevina koja je ikada postojala u srpskom glavnom gradu bio je Most viteškog kralja Aleksandra, predivan, viseći kolos koji je istovremeno bio i prvi drumski most koji je prešao na levu obalu reke.
Ovaj viseći most postojao je na mestu današnjeg Brankovog mosta od 1934. do 1941. godine, kada ga je, na samom početku Drugog svetskog rata srušila ondašnja Vojska Kraljevine Jugoslavije u nadi da će tako zaustaviti nadiranje nacista ka Beogradu.
Tako je most završio u reci u noći između 10. i 11. aprila 1941. godine, zauvek prekinuvši mnoge nade i sećanja, ali i tramvajsku liniju za Zemun.
Tramvaj koji je saobraćao ka Zemunu, nosio je oznaku "14" i od hotela "Moskva" do hotela "Central" imao je sedam stanica.
PRETHODNICA
Na mestu današnjeg Brankovog mosta Sava je, očigledno, bila najpogodnija za prelaz, pa su tu, tokom istorije, bili najčešće postavljani pontonski mostovi. Oni su bili delo Austrijanaca i Turaka, u doba kada su ova dva carstva bila žestoko suprotstavljena, a nekoliko strahovito krvavih bitaka između njih odigravalo se upravo u Beogradu.
Tokom prohujalih vekova istoričari su izbrojali po pet austrijskih i turskih pontonskih mostova u Beogradu, uglavnom na ovom mestu, pre nego što je prvi "pravi" most prešao preko reke. To je bio Železnički most, napravljen 1884. godine, koji i danas postoji i paralelan je sa Gazelom. Ali, on ovog puta nije deo naše priče...
Aleksandrov most, ili, kako su ga još zvali Zemunski ili Viseći, u kooperaciji su uradile francuska firma "Batinjol" i nemačko preduzeće koje je bilo vlasnik i potonjeg, čuvenog MAN. Eto tipične beogradske ironije, kada je 1956. godine, na temeljima prethodnog mosta podizana nova konstrukcija, današnji Brankov most, konstrukciju mosta upravo je obezbedio - MAN!
Prilazi i definisanje prvog gradskog drumskog mosta počeli su davno pre toga. Još 1921. godine prvi put su pozvani koncesionari kako bi sveže osnovana Kraljevina pregazila ka sremskoj strani. Pa ipak, tek 1930. zatvorena je "finansijska konstrukcija", a radovi na mostu koštali su oko 190 miliona ondašnjih dinara. Za prilaze iz Brankove ulice ondašnja opština izdvojila je još 30 miliona.
Spajanje poslednjih delova gvozdene konstrukcije obavljeno je u novembru 1933. godine, a jednu godinu kasnije okončani su i radovi na prilazima mostu, kako bi svečano otvaranje moglo da bude upriličeno na kraju 1934.
Pre toga, u Marselju je ubijen kralj Aleksandar, pa je most, njemu u čast i dobio ime Most viteškog kralja Aleksandra.
TESTIRANJE ZA VEČNOST
Sredinom decembra 1934. godine, kada je most zvanično i svečano pušten u promet, u Beogradu se odvijalo najneobičnije testiranje onog doba. Tada je 700 konjanika prejahalo preko mosta, kako bi dokazali njegovu stabilnost.
To je bila jedinica kombinovana od Artiljerije Kraljeve garde, konjice Podoficirske škole i Zemunskog đačkog eskadrona. Četiri puta su u kasu prejahali preko mosta, dokazujući njegov konačni mir, natkriljen nad Savom. Ceo mali Beograd onoga doba, jedva nešto brojniji od 300.000 stanovnika, sjatio se na obalu Save, kako bi bili sigurni da će njihov prvi drumski most "preživeti" probu.
I, naravno, izdržao je, jer je jedan beogradski "Švajcarac", čovek elitnog inženjerskog obrazovanja - Mirko Roš vodio ceo projekat. On je čak preciznim novinarima još preciznije objasnio da se most uvijao oko 13 centimetara tokom testiranja i da je to "sasvim prirodno, i da Beograđani mogu mirne duše da šetaju mostom"...
I bi tako.
Još jedan kuriozitet, od bezbroj onih vezanih za ovu građevinu, jeste da ima brata blizanca u nemačkom Kelnu. Još interesantnije je da u gotovo isto vreme izgrađen sličan most, po gotovo identičnom projektu u Beču, 1937. godine. Srušio se sam od sebe u Dunav u ranu jutro 1. avgusta 1976. godine, uz samo jednu žrtvu.
Na neki simboličan način, ovaj most i danas postoji. Žitelji Kraljeva i danas imaju svoj, Savski most, iako Sava protiče oko 200 kilometara daleko od ovog grada. Ipak, preko Ibra se protegao most koji žitelji ovog grada ipak zovu Savskim. Otkuda takva nelogičnost?
A odgovor je jednostavan: od delova srušenog Mosta kralja Aleksandra, posle rata, stručnjaci su sklopili manji, ali ipak funkcionalan most kojim su u Kraljevu prekoračili Ibar. Tako da most počivšeg kralja, na neki, tipično srpski način - ipak postoji.
MEŠTROVIĆ I SPOMENICI
Posle otvaranja Mosta kralja Aleksandra u javnosti je održana veoma burna rasprava oko ideje Ivana Meštrovića, autora najpoznatijih spomenika u Beogradu. Meštrović je planirao da, na vrlo visokim stubovima, prikaže četiri konjanika, po dva sa obe obale Save. Na beogradskoj strani trebalo je da na konjima budu prikazani car Dušan i kralj Petar, a na novobeogradskoj kraljevi Tvrtko i Tomislav.
To je unekoliko bila simbolična priča ondašnje vizije jugoslovenstva za koju se Meštrović tobože zalagao.
Ipak, spomenici nisu bili podignuti jer su se ondašnje beogradske arhitekte sa Dragišom Brašovanom na čelu, oštro suprotstavile ovoj Meštrovićevoj viziji.
Osim toga što je vajar veoma skupo naplaćivao svoje usluge, ovog puta mu je zamerena i megalomanija, odnosno činjenica da bi ogromne skulpture bitno naružile izgled mosta.
ALEKSANDAR BEZ SOKAČETA
Poslednja građevina koja je nazvana prema imenu kralja Aleksandra bio je upravo ovaj most. Danas Aleksandar Karađorđević nema nijednu ulicu ili obeležje u Beogradu, za razliku od svoje supruge, kraljice Marije.
Bulevar kralja Aleksandra koji je dominira centralnim delovima našeg grada posvećen je kralju Aleksandru Obrenoviću.
DIMENZIJE
Prema projektu, Most viteškog kralja Aleksandra trebalo je da služi za tramvajski, kolski i pešački saobraćaj. Njegova ukupna dužina bila je 457 metara, a raspon 261 metar. Zarad nesmetane plovidbe, predviđeno je da se reka premosti otvorom širine najmanje 250 metara, dok je maksimalna visina plovila smela da dosegne 12 metara. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Skrivena komanda vazduhoplovstva
Šta sve kriju tajni podzemni prostori ispod Bežanijske kose? I danas postoje tajni koridori ispod Bežanijske kose, odakle je rukovođeno odbranom Beograda 6. aprila 1941. godine
Šta sve kriju tajni podzemni prostori
Kompletan Zemun, u oblastima gde se danas nalaze Gardoš, Ćukovac, Muhar, Kalvarija i Bežanijska kosa, u sebi nosi bezbroj tajnih i skrivenih laguma koje je, većinom, pre nekoliko vekova napravila Austrija, potonja Austrougarska.
Međutim, jedno mesto je posebno interesantno, potiče iz doba neposredno pre Drugog svetskog rata, i deo je istraživačke priče reportera „Novosti“. Tamo je nekad bio Beogradski aerodrom (koji danas, u sećanjima, zovemo „Starim“), a uz njega bila je tajna komanda Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.
Mesto odakle se letelo
Aerodrom je bio i civilni i vojni, obavljao je obe uloge, i bio je smešten veoma blizu ulica Tošin bunar i Omladinskih brigada. Sa njega su poletali naši hrabri piloti tokom šestoaprilskog bombardovanja na početku Drugog svetskog rata. Mesto u koje su reporteri „Novosti“ ušli nalazi se pored nekadašnjeg aerodroma, duboko unutar Bežanijske kose. Iz ovog, skrivenog komandnog mesta rukovođeno je herojskom odbranom Beograda.
Uz pomoć eksperata Javnog preduzeća „Skloništa“ ušli smo u nekadašnju podzemnu vojnu instalaciju. Jedan njen deo adaptiran je u sklonište, prepravljen je i dobio je armiranobetonski okvir. To je sklonište u kojem su se skrivali žitelji ovog dela grada, kao i oni koji su živeli u Studentskom gradu tokom bombardovanja 1999. godine. Međutim, tamo postoje još jedna čudna vrata, koja nisu bila dugo otvarana i kroz koja niko nije prošao već decenijama. Niko ne zna koliko dugo, ali očigledno je da je taj prostor zatvoren posle Drugog svetskog rata... Krenuli smo baš tamo.
Podzemni kompleks imao je dva ulaza iz Ulice Nikole Dobrovića. Oni su danas zatvoreni. Treći ulaz je na drugoj strani, na padini Bežanijske kose. Kroz taj deo građevine, tik iznad nje, prošao je železnički tunel otvoren pre nešto više od 40 godina, koji je značajno rastresao unutrašnjost zaboravljene Komande. Tamo smo ušli na mestu gde se završava Ulica Milutina Milankovića, i gde se, na raskrsnici, „utapa“ u Tošin Bunar. Pred nama je bilo brdo, a nad njim vrata zatvorena katancem. Prijatelji iz JP „Skloništa“ su imali ključ, i tu počinje priča...
Mi smo ušli u centralni deo, videli „zvanično“ sklonište, a onda krenuli dalje... Veliki, centralni deo podzemne komande uveliko je „samovao“ u potpunoj tami i praznini. Osetili smo istraživački poriv i potrebu da se baš u njemu nađemo i potražimo odgovor na pitanje: kako danas izgleda tajna, podzemna građevina, nekada od najvećeg strateškog značaja za Kraljevinu Jugoslaviju?
Imali smo „dva kraja“ građevine, ali ne i njenu sredinu...
„Popuštanje“vojnih vrata
U delu adaptiranom u savremeno sklonište i sada postoje kreveti na sprat, generator i sve što je potrebno za sklanjanje stanovništva u slučaju ratne opasnosti. Drugi deo, onaj koji do tada niko dugo nije video, bio je naš izazov. Kada smo prišli malim vratima, izdignutim od zemlje, ne većim od 80 puta 80 centimetara, shvatili smo da smo ispred nečeg što ni stručnjaci „Skloništa“ nisu dobro poznavali. Metalna, teška, nisu nam obećavala ništa dobro... Stručnjaci „Skloništa“ na čelu sa Mirkom Biračom potvrdili su nam da tim putem niko nije prošao dugo... Decenijama. Odlučili smo da mi to učinimo.
Ispred otvorenih vrata, čija je zapekla poluga popustila posle više jakih udaraca čekićem, ukazao se dugačak, mračan hodnik ozidan opekom. Kada smo usmerili snop svetla, ma koliko da je bila jaka baterijska lampa, nismo videli kraj tog podzemnog koridora. Ušli smo obazrivo i krenuli kroz mračnu podzemnu građevinu. Bili smo u tajnoj, podzemnoj komandi...
Nekoliko desetina metara od mesta gde je počela ova avantura, hodnik se naglo lomio ulevo. Zatim oštar zaokret udesno i pogled koji nam je opet pucao u daljinu. Samo hodnici ozidani ciglom. U mraku sve deluje još impresivnije, to smo dobro znali, pa smo polako i oprezno krenuli dalje. Posle nekoliko desetina metara čekalo nas je novo iznenađenje...
Pradavni svod
Sačekale su nas dve velike podzemne prostorije, sa očigledno dobro projektovanim svodom. To je, kako su nam kasnije rekle arhitekte, svod od opeke ojačan prelomljenim lukovima od istog materijala. Podzemne odaje građene su sa ojačanjima kako bi sile kojima sloj zemlje iznad građevine pritiska lukove bile što bolje raspoređene.
Našli smo se u neprijatnoj situaciji. Svuda nadalje, na pravcu ka Ulici Nikole Dobrovića, hodnici su bili urušeni, a opeka svoda je pootpadala čineći podzemni tunel krajnje opasnim. Negde smo videli samo cigle koje su stajale na gomili ispred nas, očigledno se strovalivši sa plafona, negde, opet, zidove koji su bili savijeni kao da su od flis papira. Veliki delovi tavanice, sa gromadama zemlje stajali su na putu radoznalom posmatraču. Radoznalom?
Pa moglo bi se reći i pomalo ludom, ukoliko nastavi ovim putem.
Činjenica da smo uspeli da završimo pisanje ovog teksta govori da nismo pustili ludosti da nas pobedi. Imali smo još jednu mudru odluku: na čelu naše ekipe bio je dr Dejan Jeremić, speleolog kluba ASAK, koji nam je pomogao, da na kraju, ipak, bezbedno izađemo napolje.
Dodirnuli smo gotovo svaki zid te podzemne građevine i bilo nam je jasno da su graditelji železničkog tunela kroz Bežanijsku kosu značajno odredili sudbinu tog predratnog podzemnog lavirinta: jedan njegov deo morao je da bude žrtvovan, jer se znalo da će stalne i jake vibracije od prolaska vozova taj deo podzemne fortifikacije vremenom učiniti nesigurnim, a lesna podloga će se uskoro rastresti.
Upravo u takvom prostoru smo boravili nekoliko časova, želeći da čitaocima „Novosti“ prenesemo jednu neobičnu, beogradsku avanturu. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Ko je Neznani junak?
U potrazi za Neznanim junakom, i ko je zaista sahranjen na Avali. Izvesno je samo da nastradali vojnik počiva bez levog dela grudnog koša
Izgradnja spomenika Neznanom junaku 1937. godine
GOTOVO stotinu godina prošlo je od kad je ubijen Neznani junak, vojnik koji je postao sinonim za sve žrtve koje je Srbija položila u Prvom svetskom ratu.
Posle stravičnog evropskog sukoba u drugoj deceniji dvadesetog veka, kada je poginulo više od deset miliona ljudi, mnoge evropske prestonice uvele su monumente neznanim herojima, koji su bili simbol svih stradalih tokom vojnih razaranja. Tako, na primer, i Pariz i Prag imaju svoje spomenike u spomen poginulim vojnicima, a ondašnja Kraljevina SHS, a potonja Jugoslavija, odlučila je da napravi slično znamenje.
O identitetu vojnika koji je proglašen Neznanim junakom mnogi su se raspitivali, ali niko nije uspeo da odgonetne ko je zaista bio ovaj čovek.
IZVEŠTAJ KOMISIJE
Naš heroj nastradao je od projektila austrougarske haubice 1915. godine, pri vrhu Avale, gde je prvobitno bio sahranjen. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u humku koju je napravio krater granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega stajala je samo krstača, na kojoj su okupatori na nemačkom jeziku napisali „ovde počiva nepoznati srpski vojnik“.
.jpg)
Ne ulazeći u simboliku koju je Ivan Meštrović, autor mauzoleja hteo da postavi kada je pravio ovaj spomenik (a njome ćemo se pozabaviti u posebnom tekstu), probaćemo da se vratimo samom čoveku koji je sahranjen na ovom mestu i bezbrojnim pokušajima da se otkrije njegov identitet.
Proteklih godina u štampi se čak pojavio i napis da je Neznani junak bio musliman, već u tradiciji današnjih „dobronamernih“ raspirivača mržnje, međutim, kako nam je objasnio direktor Instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović, „čak i da je bilo tako, u vreme Prvog svetskog rata ovi ljudi su bili Srbi muslimanske veroispovesti, i odane patriote baš kao i svi ostali koji su se odazvali pozivu na mobilizaciju“.
Grob Neznanog junaka prvo su obeležili stanovnici Belog Potoka, a u porti njihove crkve i danas stoji krst sa piramidalnog spomenika koji je nekada bio obeležje stradanja ovog srpskog vojnika. Najinteresantniji podatak nalazimo u predratnom listu „Vreme“, kada sjajni novinar-reporter Ante Matekalo pravi priču sa Avale. On prisustvuje pokušaju zvanične državne komisije da utvrdi pravi identitet Neznanog junaka, jer su oni otvorili grob 23. novembra 1921. godine.
- Nije trebalo dugo kopati - beleži Matekalo. - Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina - 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Glava se odmarala na čeliku.
NAGAĐANjA
IZMEĐU dva rata često su se javljali oni koji su „sigurno“ znali ko je Neznani junak. U starom, dobrom, srpskom maniru, jedni su tvrdili da je heroj njihov prijatelj Bora iz Beograda, dok su drugi bili sigurni kako se radi o Todoru iz Bitolja... I sve tako, svi su bili željni da ga nekako prisvoje, i da makar malo bude njihov...
Na čelu takozvane Tehničke komisije, koja je obavljala uviđaj, bio je izvesni gospodin Andonović. On nije našao vojničku amajliju pod lobanjom, „koja je bila sitna, kao u dečaka“, već samo rasutu ratnikovu municiju. Amajlija je imala urezanu identifikaciju vojnika, za slučaj da strada, međutim trećepozivci, koji su skupljeni na brzinu, nisu je imali.
Posebno potresan deo istrage Tehničke komisije bio je u trenutku kada su shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnog vojnika raznesen granatom. Jedan od Belopotočana, koji je prisustvovao ovom tužnom činu, čak nije krio svoje zaprepašćenje kada je glasno rekao: Ovom vojniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!
To je bila istina. Ono je ostalo rasuto negde na Avali.
ŠAKA PUNA METAKA
Komisija je pedantno pretražila svaki deo umrlog vojnika, ali nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojeg više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske...
Teške cokule koje je često nosila naša vojska u vreme Velikog rata, kako su tada zvali Prvi svetski rat, ne znajući da će imati još krvavijeg „naslednika“ u Drugom, pretvarale su noge u žive rane. Ponekad su vezivane, baš kao i u slučaju Neznanog junaka - telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, budući da su se vojnici snalazili kako su znali i umeli. Upravo zato, kada je Komisija pronašla cokule, više nije bilo nikave dileme da je ratnik sahranjen u krateru od granate - srpski vojnik.
Kod nesrećnika koji je tu sahranjen, u trenutku kada Tehnička komisija pravi izveštaj, ostao je novčanik, upleten u njegov kostur. U njemu su pronađena tri srebrna srpska dvodinarca, sa likom kralja Petra i jedan groš. U novčaniku su pronašli i parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga nagađanja, jer je to, navodno, bilo pismo koje je trebalo da bude upućeno najbližim rođacima Neznanoga. Ipak, na kraju je gospodin Andonović, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je čak formatom podsećala na jednu od novčanica toga doba.
Selidba posmrtnih ostataka Neznanog junaka na sam vrh Avale, gde danas počiva u mauzoleju, obavljena je 1938. godine. Tada je okončana izgradnja crnog spomenika.
Ostalo je zabeleženo da ovaj „posao“ nije „prošao glatko“ u javnosti, a da se bard srpskog teatra Branislav Nušić burno protivio ideji da Neznani počiva na Avali, tako daleko od samih Beograđana, koji bi valjalo da mu odaju dužnu počast.
Nušić je u ondašnjoj štampi pisao kako se na „Avalu sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice...“, ali je kralj Aleksandar čvrsto odlučio da spomenik bude „ili tamo ili nigde“.
Na kraju, tako je i bilo. Sa vrha Avale i danas na Beograd i njegove stanovnike „gleda“ heroj bez srca.
.jpg)
„NUŠIĆEVSKA“ IRONIJA
KRALj Aleksandar bio je nepopustljiv u sprovođenju ideje da spomenik Neznanom junaku bude na Avali. Iako se Nušić burno suprotstavljao toj ideji, kralj je bio neumoljiv.
Istovremeno, veliki pisac je insistirao da se spomenik postavi u centru grada, na Trgu republike, u blizini današnjeg „Staklenca“.
Eto tipične beogradske ironije: na tom mestu danas stoji spomenik podignut upravo njemu - Branislavu Nušiću. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Večna zahvalnost – svinji
Na uglu Takovske i Svetogorske ulice vrh prelepe palate krasi svinjska glava. Vlasnik bio predratni trgovac Sima Nikolić, koji se obogatio trgujući prasićima
Sima Nikolić se obogatio zahvaljujući prasićima
RAZLIČITE skulpture, medaljoni i ukrasi služe kako bi dekorisali beogradske fasade, a mnogi mitski likovi, bogovi i boginje bili su zaštitnici kuća u kojima su živeli znameniti Beograđani.
Pa ipak, jedna zgrada izdvaja se od drugih, i na poseban način privlači pažnju. To je zdanje na uglu Svetogorske i Takovske ulice. Kitnjasta ulazna vrata od livenog gvožđa i danas krase stilski ispisane cifre koje označavaju godinu kada je palata izgrađena - 1937. Žitelji glavnog grada uglavnom poznaju tu zgradu po tome što se u njenom prizemnom delu nalazi apoteka, dok je višespratnica tačno na raskrsnici na kojoj trolejbusi i gust saobraćaj umeju da naprave pogolemu gužvu.
Nije ovo priča ni o gužvi, ni o saobraćaju, a srećom, ni o lekovima i apoteci, već o čoveku koji je napravio ovu palatu, još u predratno vreme. Saznajemo da se zvao Sima Nikolić, da je bio predratni trgovac, i upravo zato je čeoni deo svoje fasade, odnosno njen vrh, dekorisao na sasvim autentičan način.
Zahvalan prasićima, kojima je trgovao i koji su mu doneli više nego pristojno bogatstvo, Nikolić je na neobičan način rešio da se oduži - svinji.
Tako je na vrhu njegove palate postavljena svinjska glava, koja je i danas, više od pola veka od kada je zgrada napravljena, ostala tu, da „nadgleda“ raskršće, i da stoji ponosno natkriljena nad beograsku saobraćajnu vrevu. A Nikolić je uspeo, na sebi svojstven i simboličan način, da pokaže zahvalnost „dobronamernoj“ životinji koja mu je pomogla da u berićetu provede svoj život.
Prošlo je više od sedamdeset godina od kako je ovo zdanje sazidano, a na ugao ovih dveju ulica i sada gleda glava iste životinje. Istina je da je Svetogorska ulica menjala naziv i da je tokom pola veka nosila ime revolucionara Ive Lole Ribara. Kako danas stvari stoje, zahvalnost Sime Nikolića svinji bila je dugotrajnija od zahvalnosti revolucionarima iz potonjeg rata. Svinjska glava je do danas ostala očuvana na svom uzvišenom mestu, dok je Lola „prekomandovan“ u zaborav, sa svojim komunističkim kamaradima.
Sada su došla neka druga vremena, pa Beograđani sve ređe dižu pogled visoko. Valjda ni stanovnici glavnog grada više ne gledaju s ponosom uvis. I tako je sve manje onih koji primete na vrhu ove prelepe građevine sačuvan spomen starog, predratnog beogradskog trgovca.
DOMANOVIĆ I „SVINjE“
BESMRTNI i uvek aktuelni Radoje Domanović imao je svoj stav o svemu ovome. Njegovo večito podsmevanje vlastodršcima imalo je uporište u vremenu u kojem je živeo, ali je, eto, sasvim
upotrebljivo i danas.
Tako Domanovićeva rečenica, koja se makar posredno odnosi na
životinju koja je glavni junak ove priče, kaže kako je „Srbija
zemlja poznata po svinjama i ministrima. Svinje izvozi,
ministre, nažalost – ne“! Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Skandal zbog spomenika gologlavom knezu
Zašto je neobičan skandal propratio otkrivanje spomenika knezu Mihailu 1882. godine. Konjanik bez kape bio je krajnje neobičan u ono doba
Spomenik knezu Mihailu rad je Italijana Enrika Pacija
ITALIJAN Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“ vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka, on je bio uvaženi vajar onog doba, koji je napravio spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.
Kada ga je ondašnja varoš beogradska angažovala da napravi spomenik ubijenom knezu, udešen je i dogovor gde će konjanik i knez biti postavljeni, kao i na koji način će konjanik dominirati centralnim gradskim trgom, ispred Narodnog pozorišta.
Ne lezi vraže, kako u Beogradu ništa ne može da prođe glatko, nije moglo ni ovo...
Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je izbio i jedan nesvakidašnji skandal.
Naime, konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar... već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim.
SOVJETSKO GROBLJE
TOKOM žestokih borbi za oslobođenje Beograda oktobra 1944. godine, na Trgu republike je sahranjena grupa vojnika sovjetske Crvene armije, pa je do kraja rata centralni gradski trg bio i groblje. Po završetku rata oni su ekshumirani i prebačeni na Groblje oslobodilaca Beograda.
A italijanski vajar se usudio da našeg kneza prikaže na takav način.
Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.
Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.
RIMLjANI
KADA je daleke 1882. godine postavljan pijedestal na kojem će stajati spomenik koji i danas krasi Trg republike, radovi su bili zaustavljeni jer je beogradska antika imala „još nešto da kaže“.
.jpg)
Tada je raskopano rimsko groblje i pronađeni su ostaci žitelja Singidunuma koji su sahranjivani vertikalno, u grobnicama koje su asocirale na bunare. Današnji arheolozi misle da je ovo veoma upečatljivo, jer je Singidunum nastao oko rimskog utvrđenja - kastruma Četvrte legije Flavija, nastalog još u prvom veku. A budući da u ovom delu Rimskog carstva nisu često viđani ovakvi načini sahranjivanja, do tada uobičajeni u Galiji (današnjoj Francuskoj), pretpostavka je da su i rimski legionari stigli iz tog dela Evrope.
OKRENUT KA STAROJ SRBIJI
SKULPTURA kneza Mihaila okrenuta je licem ka Staroj Srbiji, odnosno Prizrenu. Mnogi su, još u doba kada je spomenik postavljan, tvrdili da je knez okrenut ka Bosni, što su povezivali sa njegovom spoljnom politikom, ali je izvesno da je okrenut ka južnoj srpskoj pokrajini. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Nostalgija za „ćirom“
Sećanja: Nekadašnja železnica je, s parnim lokomotivama, saobraćala do Obrenovca. U Beograd pre rata stizalo deset puta više putnika vozom, iako je grad bio pet puta manji
Romantika kod železničkog mosta
Parna lokomotiva koja je nekada tutnjala uskim kolosekom danas deluje kao sećanje na neki starovremenski film. Pa ipak, i danas postoji Udruženje ljubitelja železnice koje čuva sećanje na sve dobro što je nekad donosila veza ovim prigradskim prevozom, i još više, koje veruje da bismo po uzoru na „ćiru“ i danas mogli da rešimo mnoge probleme vezane za gradski prevoz u Beogradu.
- Gde god da je „ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život - kaže Karlo Polak, predsednik ovog udruženja. - Danas, 45 godina od kada je ukinuta pruga Beograd - Obrenovac, popravka na najvećem klizištu u Evropi izgleda kao zidanje Skadra na Bojani, vozila se sporo kreću po zagušenim ulicama, živi se sa problemima sa kojima se „ćira“ nikada nije susretao.
Mnogi koji su živeli uz prugu u ono vreme, sećaju se danas ove vrste prevoza, i posebno govore o staničnim zgradama, poput one, u Maloj Moštanici. Tvrde da su građene kvalitetno, gotovo u umetničnom stilu, i da ih se nijedna mudra država ne bi odrekla.
SELJAČKA MAJKA
Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu... Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života.
Meštani Umke, Bariča i Male Moštanice nekada su živeli na brdima, da bi kasnije, zbog pruge, ta naselja polako „silazila“ bliže „ćirinom“ koloseku. Pričaju nam kako je „ćira“ ukinut oko Đurđevdana 1968. godine. Voz iz Sarajeva, koji je saobraćao ovom trasom, nekada je bio toliko pun da su putnici mesto tražili na krovu vagona. Postepeno ukidanje voza prvo je skratilo trasu samo do Čukarice, odakle je bilo veoma teško stići do grada, budući da je autobuski prevoz koji je trebalo da pokupi putnike bio vrlo loše organizovan.
Sećajući se legendarnog voza i svih prednosti koje su zbog njega imali, članovi Udruženja ljubitelja železnice veruju da bi i sada mogla da bude uspostavljena laka prigradska železnica trasom pruge kojom je nekada išao „ćira“.
- Na pruzi su oštrije krivine nego kod klasičnih železnica, a profil tunela između Umke i Male Moštanice je premali za današnje vozove - objašnjava saobraćajni inženjer Karlo Polak.
- Najveći deo zemljišta oko pruge je i dalje državno vlasništvo. Ostružnica, Umka, Mala Moštanica, Barič i Obrenovac su se i onako razvijali oko ove pruge, tako da bi laka železnica prolazila kroz centre tih naselja. Pruga bi, kasnije, trebalo da ide i uz samo Savsko jezero, pa bi i ljubitelji ovog dela Beograda dobili prevoz koji bi zadovoljavao i kapacitetom i kvalitetom. Na kraju, ovo bi i finansijski bio važan argument, jer laka železnica donosi i ekološku i ekonomsku opravdanost.
.jpg)
Možda sve ovo izgleda romantično, ali priča o onome što je železnica nekada donela možda i nije morala da odnese?
Najzad, najjači argument u korist železnice, Polak iznosi potpuno slikovito i mirno.
- Pre Drugog svetskog rata, beogradska železnička stanica imala je 45.000 putnika dnevno, gotovo desetostruko više nego danas. Podsećam, to je bio grad koji je imao pet muta manje žitelja. Inače, u većini gradova Evrope veličine našeg grada danas je sasvim prirodno da železnička stanica u strogom centru grada ima više od 100.000 korisnika.
.jpg)
SEĆANJA
Meštani naselja od Obrenovca do Beograda se i sada sa setom sećaju da su nekada odlazili u prestonicu i nosili mleko. Sada, kažu, „selo čeka da mleko dođe k njemu“. Dolaze otkupljivači i sve je mnogo teže.
Kada je „ćirina“ parnjača nekada prolazila pored ovdašnjih voćnjaka, seljaci su imali još jednu prednost: znali su da im mraz neće oštetiti rod, jer je dim iz parne lokomotive štitio krošnje voćki od velike zime. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Mongolski atovi jezdili Konjarnikom
Naš grad je imao budistički hram i po tome bio jedinstven u Evropi. Nekada su ovde živeli Kalmici, narod izbegao iz Rusije
Na dalekoj periferiji Beograda u doba Prvog svetskog rata, niklo je naselje koje je svima bilo neobično zbog kosookih žitelja koji su bili naseljeni na ovom mestu. To su bili Kalmici, poreklom Mongoli, inače ljudi izbegli iz Rusije zbog Oktobarske revolucije.
Oni su u svojoj domovini bili poznati kao vešti konjanici, pa su ono što su najbolje umeli da rade pokušali da nastave i dalje: da gaje i čuvaju konje.
Posle pada carske Rusije i poslednje dinastije Romanov, mnogi koji su bili oštro suprotstavljeni novoj ideologiji komunizma krenuli su na mučni i teški put izbeglištva. U Beogradu su mnogi Rusi našli utočište, naš grad bio je poznat po tome što je bio jedno od najmasovnijih izbežišta za one koji su pobegli od komunista.
Među njima Kalmici, ljudi koji su do tada živeli u Rusiji kao budisti. Oni su mongolska nacija, pripadnici jedne sasvim drugačije religije u odnosu na one koje su do tada postojale na beogradskim prostorima.
Beograd je odvajkada bio poznat kao gostoprimljiv, pa tako i ovi neobični konjanici ostavljaju trag u ovom gradu. Jedan od njih bio je ovaj neobičan hram.
Danas mnogi ne znaju da je Beograd u predratnoj Evropi bio jedini grad koji je imao budistički hram, a ta bogomolja uništena je tek posle Drugog svetskog rata, 1949. godine. Kako nam je rekao dr Vidoje Golubović, hram je bio u današnjoj Budvanskoj ulici, koja je tada nosila naziv Budistička, a srušen je zbog dotrajalosti.
KALMICI - KALMUCI
PREDRATNA štampa „naše“ Mongole često zove i Kalmuci. Ono što je sigurno, jeste da je njihov hram osvećen 12. decembra 1929. godine. Kako piše tadašnja „Politika“, „do sada su se beogradski Kalmuci (ima ih oko 200) molili u jednoj privatnoj kući, a sada imaju hram posvećen svom božanstvu Budi“.
KONJARNIK
POSTOJE pretpostavke da je onaj deo grada koji danas zovemo Konjarnik dobio ime upravo po velikim poljanama po kojima su galopirali konji. Navodno, njih su čuvali upravo davni beogradski Mongoli. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Od Singidunuma do kralja Petra
Zašto je jedna ulica u našem gradu sinonim međusobnog poštovanja. Nekada je Momo Kapor ovu beogradsku ulicu proglasio najtolerantnijom na svetu
Saborna crkva, Jevrejska opština i Bajrakli džamija
ULICA kralja Petra verovatno je jedna od najstarijih u Beogradu, jer se pretpostavlja da je na njenom mestu postojala saobraćajnica još od rimskih vremena. U vreme Singidunuma jedna od glavnih gradskih ulica prostirala se od severa ka jugu, a druga od istoka ka zapadu.
To su bile dve glavne trase starog Singidunuma. Tako je i danas. Pretpostavka je da je Ulica kralja Petra na istom pravcu koji su joj postavili Rimljani, dok se druga, koja se sekla sa njom pod pravim uglom, prostirala od kraja današnje Knez Mihailove, dakle od Biblioteke grada, ali je išla diskrento ukoso, kako bi joj završni deo stizao do današnjeg Narodnog pozorišta i završetka Vasine ulice. Ako ćemo precizno, nalazi iz rimskog perioda odnose se na adrese Vlajkovićeva 4, Dositejeva 1 i Zmaj Jovina 19.
Kada je počela ujdurma sa tretiranjem našeg podneblja kao mesta za prljave političke igranke, jedna od parola upućena Beograđanima i Srbima bila je kako smo „netolerantni“. Tražili smo simbol koji govori da je upravo suprotno.
Još tada Momo Kapor izneo je primer Ulice kralja Petra kao simbola koji je neprikosnoveni dokaz da je priča o „toleranciji“ apsolutno na strani Beograđana. Jer, valjda nijedan grad u Evropi nema ovakvu ulicu...
Danas se sećamo njegovih reči, a za ljubav čitalaca odlučili smo da još jednom prošetamo ovom trasom. I zbog Kapora, i zbog Nevernih Toma, i zbog vas, i zbog sebe...
DUNAV I SAVA
NAŠ besmrtni gradski hroničar, pisac, slikar i esejista Momo Kapor pomenuo je još i da je Ulica kralja Petra bila neobična i po tome „što je spajala našu pitomu Savu i belosvestki Dunav“, jer se upravo proteže, preko Beogradskog grebena sa jedne na drugu stranu.
Prvo odredište koje Kapor pominje jeste Saborna crkva, hram čija izgradnja je okončana 1845. godine. U JP „Beogradska tvrđava“ podsetili su nas da su na ovom mestu tokom istorije bila još dva pravoslavna hrama: prvi je bio tu od 15. veka, bio je posvećen Svetim Arhistratizima, a spalili su ga Turci, da bi drugi nastao na istom mestu, u 18. veku - sa istom sudbinom. I on je stradao u turskom ognju. Današnja crkva, kažu eksperti, u svojim temeljima ima sačuvane delove ove dve, prethodne srpske sakralne građevine, pa je i na simboličan i na materijalan način sačuvala dušu prethodnih pravoslavnih bogomolja.
Nadalje, tu su kafana „Znak pitanja“, a nedaleko odatle nekada se nalazio prvi beogradski hotel „Kod jelena“. Na uglu Knez Mihailove i Ulice kralja Petra opet je ostalo sećanje na jednu drugu kulturu.
Kapor beleži, sećajući se dela starih hroničara da je tu bio Pelivanov han, na mestu današnjeg restorana „Snežana“, sa odličnim pilavom sa ovčetinom, prostranim minderlucima, burekom, besplatnim duvanom...
Zaista, Beograd sa one strane kojom Ulica kralja Petra nastavlja dalje izbija, preko Knez Mihailove ulice ka Dorćolu, a na toj strani nalaze se zgrada jevrejske opštine, i najzad, Bajrakli džamija.
Dakle, sve konfesije, svi dragi beogradski prijatelji i danas imaju svoje mesto u ovom gradu, svako ko nije umeo da shvati toleranciju možda je i mogao da napiše neku neumerenu reč o ovdašnjoj netrpeljivosti ka onima „koji nisu naši“.
NAJSTARIJI HOTEL
HOTEL „Rojal“ je u ovom trenutku najstariji hotel u Beogradu. Kapor ga pominje kao mesto gde su u turističke posete dolazili naši slovenski prijatelji iz istočnih zemalja, ali kako nam je rekla direktorka Marijana Todorović, prvi put su četiri sobe u ovom zdanju otvorene 1885. godine. Ove godine u septembru biće otvorena i izložba posvećena najstarijim fotografijama vezanim za ovo mesto. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 326 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
