Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 15 Nov 2019, 17:08


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 14 Feb 2017, 20:52
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Kako se pravila kajgana pre više od 100 godina?

Pre više od 100 godina jaja su se u centralnoj Srbiji pripremala na razne načine. Kajgana je jedan od njih.

Slika

Prema zapisima iz tog kraja, jaja su se jela pečena, barena ili pržena.

Pečena jaja su pripremana u pepelu, a na njih su prvo nanosili sloj pljuvačke (da ne bi pukla), pa bi ih onda stavljali u vruć pepeo, dok se ne prepeku.

Barena jaja su se priprepala u bakračetu ili loncu, i jela su se tvrdo kuvana. Rovita jaja gotovo da niko nije pripremao.

Kajgana je pripremana u tiganju, ili plitkoj šerpi, u koju bi prvo stavljali isečeni crni luk i jednu kašiku masti. Dok bi se luk pržio u drvenoj posudi bi mutili nekoliko jaja sa projinim brašnom. Nakon toga masu jaja i brašna bi sipali u tiganj ili šerpu, da se dobro isprži. Mast se koristila za prženje tokom zime, a leti bi se, umesto masti, obično koristio kajmak ili pavlaka. Takođe, u sezoni bi koristili mladi crni luk (zeleno lišće) ili vlašac. Zapisano je da su u pojedinim domaćinstvima u kajganu dodavali čvarke. Vrlo retko su jaja pripremana za kajganu bez dodavanja brašna, jer se verovalo da brašno povećava “sitost”.


recepti-kuvarrs

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 14 Feb 2017, 21:45
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Sok od jabuka iz 1901. godine

Za sok od jabuka se koriste dobro zrele jabuke, zimske ili letnje. Ali, bilo koju vrstu da izaberete, ako nisu potpuno zrele, morate ih ostaviti da dozru, pa tek onda da ih koristite.

Slika

Slika
Sok od jabuka iz 1901. godine


Jabuke se izmelju ili izrendaju pa se ostave na cediljku da se ocede, a zatim se sok ukuva. Za sve vrste jabuka, koje su same po sebi slatke, nije potrebno dodavati šećera, a za ostale trebalo bi dodati 100 gr šećera na litar soka.

Pripremljen sok se čuva u dobro začepljenim bocama na hladnom i mračnom mestu.


recepti-kuvarrs

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 14 Feb 2017, 21:49
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Prosena kaša – srednjevekovni recept

Proso je od davnina bilo važan deo ljudske ishrane. Prosena kaša je jedan od načina pripreme ove žitarice, a potiče još iz srednjevekovnih vremena.

Slika

Proso je od davnina bilo važan deo ljudske ishrane. Prosena kaša je jedan od načina pripreme ove žitarice, a potiče još iz srednjevekovnih vremena.

Što se tiče sastava, proso sadrži približno isti procenat belančevina kao i pšenica. Bitna karakteristika je da povećava baznost organizma, što doprinosi sprečavanju rasta i razvoj bakterija.

Proso je bogato vitaminom B, posebno nijacinom, B17, B6, folnom kiselinom, kalcijumom, gvožđem, natrijumom, magnezijumom i cinkom. Proso ne sadrži gluten, pa je pogodno za upotrebu u ishrani ljudi koji pate od celijakije.

Prosena kaša, sastojci:

proso
suvo voće, seckano (kruške, jabuke, šljive), po ukusu
med
Prosena kaša, priprema:

Proso se potopi u vodu i stavi se da provri.
Kada počne da vri, ostavite da se kuva 5 min.
Nakon toga, sklonite sud sa vatre i držite ga poklopljenog još 5 minuta.
U vruć proso, naseckajte se suve kruške, jabuke ili neko drugo suvo voće, po ukusu.
Dobijena kaša se izmeša, a zatim, kada se malo prohladi, dodajte med (po ukusu, ali, ne dozvolite da bude preslatko).
Prosena kaša je odlična opcija za doručak ili popodnevnu užinu.


recepti-kuvarrs

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 14 Feb 2017, 21:58
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Recept za pihtije iz 1914. godine

Starinski recept za pihtije


Recept za pihtije preuzet iz knjige Kuvar zaboravljenih jela, štampan 1914. godine, a autori su bili Dr Steinbach Belane i Reczey Anna.

Slika
Recept za pihtije iz 1914. godine – ilustracija – Pixabay

Kako se pripremaju pihtije?
Pihtije se pripremaju od telećih nogu. Pre svega, teleće noge se moraju besprekorno očistiti i oprati. Za pihtije uzmite dve ili četiri noge, u zavisnosti od toga koju količinu želite da napravite. Na 4 teleće noge, potrebno je 2 litra vode.

Teleće noge nalijte vodom i stavite u sud za kuvanje i ostavite da polako vri. Tokom kuvanja skidajte penu. Kada se voda smanji na polovinu, a noge omekšaju, to je znak da bi trebalo dodati ostale sastojke: šargarepu srednje veličine, koren peršuna, presečen na 2-3 dela, malu glavicu luka, lorberov list, nekoliko zrna bibera, soli i malo sirćeta (po ukusu). Ostaviti da lagano vri još jedan sat. Procediti i ostaviti do sutra po strani.

Sledećeg dana, skine se sloj masti odozgo i ponovo se stavlja na vatru. Ulupati belanca od 3-4 jaja, dodati u tečnost i dobro izmešati da se sjedini. Ukuvati i ostaviti na toplom. Procediti i sipati u dunstflaše (tegle) i kada se upihtija, dodati odozgo malo otopljene masti. Tegle dobro zatvoriti i ostaviti na hladnom i pihtije mogu tako da stoje nedeljama.

Izvor: Kuvar zaboravljenih jela, 1914. godina, Dr Steinbach Belane i Reczey Anna


recepti-kuvarrs

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 05 Apr 2017, 22:53
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Hrana i keramičko posuđe u srednjovekovnoj Srbiji

Ishrana je u životu svakog čoveka neizostavna potreba koja zavisi od različitih faktora kao što su: geografska odrednica mesta stanovanja, ekonomski status pojedinca, verska opredeljenost, zdravstveno stanje i razni drugi momenti. Ova ekonomska i moralna načela opredeljuju način i vrstu ishrane. Tako se podaci o ishrani srednjovekovnog stanovništva pronalaze tokom arheoloških istraživanja, proučavanjem očuvanog keramičkog posuđa, analizom ostataka namirnica biljnog i životinjskog porekla, na likovnim izvorima, kao i u istorijskoj građi: manastirskim poveljama, biografijama vladara i beleškama srednjovekovnih putnika.

Kuhinja i trpezarija

U zavisnosti od vrste naselja i razdoblja, dr Vesna Bikić, viši naučni saradnik Arheološkog instituta u Beogradu, razlikuju četiri modela organizovanja ovih prostora – seoski, protourbani, vladarski i gradski. Pomenućemo samo najvažnije u okviru njih.

Najstariji model organizovanja prostora koji dominira u ranom srednjem veku je seoski model. Njega možemo pratiti tokom celog srednjeg veka, mada se i danas javlja u nekim zajednicama. U ranom srednjem veku kuće su se sastojale, u većini slučajeva od jedne, retko dve prostorije. Centralna prostorija bila je, svakako, ona u kojoj se nalazilo ognjište – mesto okupljanja porodice. To je prostor u kome se kuvalo i obedovalo, ali i spavalo i radilo. U njoj se, pored ostalog, nalazila i ostava za čuvanje i skladištenje hrane. Ova ostava mogla je biti u kući, kao i van nje, ukopana u vidu trapa. Pored ovakvih, privatnih kuhinja postojale su i javne kuhinje na otvorenom prostoru. Nalazile su se između kuća ili udaljene nekoliko metara od njih.

Konstatovane su kao grupisana vatrišta ili peći sa velikim brojem pronađenih posuda. Tako organizovane kuhinje pronađene su na tvrđavi Ras, kod Novog Pazara, kao i u arealu srednjovekovnog Braničeva tokom XII veka. Otvoreno pitanje koje još uvek nije potvrđeno je – da li se sedelo na drvenim ili zemljanim klupama oko stolova ili na tronošcima.

Slika
Carska gozba detalj iz Resave

Vladarski model organizovanja ovih prostorija bio je dosta složeniji. Kuhinja, pekare i ostave bile su smeštene u dvorištu, van dvora. To su bile jednostavne prostorije sa velikom ognjištima na kojima je moglo, istovremeno, da se sprema nekoliko jela. U samom dvoru, obično u velikoj sali, bila je smeštena trpezarija sa velikim stolom, koji je bio zastrt stoljnjakom, sa stolicama okolo njega, različitim vrstama posuda, priborom za jelo i detaljima koje podrazumeva i današnja trpezarija – slanicima, čačkalicama i salvetama.

Gradski model organizovanja prostora nastaje nešto kasnije, sa razvojem gradova tokom XIII i XIV veka. U njima je kuhinja posebna prostorija u okviru kuće ili je pridodata uz nju. Podrazumevala je ognjište, kao i sto, stolice ili klupe, posuđe i pribor za jelo. Pojedina, imućnija, gospoda su pored ovakve prostorije imala i trpezariju sa svim potrebnim inventarom.

Kuhinjsko posuđe

Gotovo svo kuhinjsko posuđe, bilo je uglavnom izrađeno od gline, različitog kvaliteta, dok su se posude od metala retko upotrebljavale. U periodu od XI veka, pa sve do kraja vladavine Nemanjića, rađeni su jednostavni oblici posuda modelovani u duhu slovenske tradicije – veliki i mali lonci, zdele, crepulje, poklopci, vršnici, veliki krčazi i pitosi. Antički oblik amfore, takođe je modelovan, ali prilagođen potrebama srpskog življa. Ovu, tradicionalnu, izradu posuđa karakteriše grublja izrada, peskovita faktura, modelovanje na ručnom, sporijem vitlu ili bez upotrebe vitla, sa tipičnim ukrasima: talasastim linijama, nizovima horizontalnih linija ili kombinacijom ova dva ornamenta, ubodima nokta, kosim zarezima i udubljenim jamicama. Recipijenti su bokasti, širokih otvora i proporcionalno užeg, ravnog dna.

Slika
bokal narodni muzej

Grubo izrađene posude, ručno modelovane, sa prepoznatljivim elementima ranoslovenskih odlika, kakav je lonac iz XII i prvih decenija XIII veka, često su pravljene i uporedo upotrebljavane sa tehnološki dobro izrađenim posudama. Takav primer potvrđen je na lokalitetu Gradina iznad Pazarišta (Ras) u kući 52, gde su na prostoru oko peći, pored lonca ovog tipa, otkrivena još dva lonca, istog hronološkog opredeljenja, ali kvalitetnije izrade – manji i veći. Oba primerka bliska su posudama podunavskog kulturnog kruga, pa je njihova pojava protumačena kao jak uticaj Vizantije koji je verovatno prenet dolaskom dobro obučenog grnčara u neku oblasnu radionicu. U istom objektu pronađena je i konična zdela, rad lokalne grnčarske radionice. Kuhinjskoj keramici pripada i manji lonac pronađen na ognjištu sa lokaliteta Crkva Sv. Petra kod Novog Pazara, iz XI–XIII veka. Zakošenog oboda, loptastog trbuha sa jakom trakastom drškom, kao i pomenuti lonac, mogao je da bude upotrebljen i kao neka vrsta bokala.

Trpezno posuđe

Za razliku od kuhinjskih, trpezne posude, u kojima se služila i iznosila hrana i držala tečnost na trpezi, pored funkcionalnosti poseduju i dekorativnost. Ove posude su zanatski kvalitetnije rađene, brižljivije modelovane i posebno ukrašavane. Arheološka istraživanja pokazuju da su značajan uticaj na njihovu proizvodnju imali uveženi primerci iz velikih zanatskih radionica kao što su Korint, Solun i Carigrad. Takav primer je zdela ukrašena slikanjem manjih i većih spirala zelenom i mrkom bojom. Njeno poreklo nije u potpunosti otkriveno, ali nalazi sličnih posuda iz Skoplja, Prilepa i Niša ukazuju na puteve importa sa juga i mogućnost izrade u Solunu. Raspored ukrasa u dve zone, kako je to izvođeno na posudama ovih radionica, prikazan je i na zdeli iz Peći. Tehnikom koloritnog zgrafita izvedena je lozica pri obodu, dok je na unutršnjoj strani dna urezan krst u rozeti.

Slika
trapezno posudje

Domaća proizvodnja trpeznog posuđa ogleda se u nalazu zdele iz sredine XIII veka manastira Studenice. Jednostavna, tankih zidova zaštićena zelenom gleđi predstavlja pravi primer zdele izrađen po vizantijskom uzoru u manastirskoj radionici. Proizvod lokalnih majstora predstavlja i zdela iz XIII–XIV veka, sa dve horizontalno postavljene drške, pronađena u zapadnom delu porte Petrove crkve kod Novog Pazara. Oblik posude i način postavljanja drški podsećaju na srednjovekovno posuđe rađeno od plemenitih metala.

Složena dekoracija, nadahnuta srednjovekovnim slikarstvom, izvedena kombinacijom ornamentalnog motiva koncentičnih krugova koji se seku i motiva stilizovane palmete daju posebnu plastičnost bokalu iz Gradca. Vešto modelovanje i bogati ukras, zlatna nit utisnuta na prelazu iz ramena u vrat, daju nam mogućnost za pretpostavku da je ovakva posuda korišćena na trpezama srpske srednjovekovne vlastele.

Žitarice

U srednjovekovnoj Srbiji gajile su se različite vrste žitarica: ozima i jara pšenica, ječam, proso, raž, ovas, spelta. One su se nekad mešale za različite potrebe, pa je tako sumješica bio naziv za mešavinu pšenice i ječma, suražica – pšenice i raži, dok se krupnik (spelta, pir) mešao sa ječmom i dobijala se posebna vrsta sumješice. Mlevenjem ovih mešavina nastajalo je brašno koje je bilo u širokoj upotrebi. Po tumačenju dr Miloša Blagojevića, profesora Istorijske geografije na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, to je bila hrana siromašnijih slojeva. U njihovoj ishrani bilo je zastupljeno i brašno sirka od koga je mešen i hleb – crn, sabijen i neukusan. Proso je žitarica koja se, kao cečo zrno ili mlevena, kuvala u mleku ili na vodi pa je dobijana, za tadašnje prilike, ukusna kaša. Zanimljiv je i vrlo jednostavan jedan srednjovekovni recept sa ovom namirnicom:

Proso se potopi u vodu i stavi se na štednjak da provri. Kada počne da vri, ostavi se da kuva 5 min. Posle tog vremena pomeri se sa vatre i drži poklopljeno još 5 minuta. U tako vruć proso naseckaju se suve kruške, jabuke ili neko drugo suvo voće, po želji. Dobijeno varivo se izmeša, a zatim, kada se još dovoljno prohladi, da bude blago toplo, doda se med, ali toliko da varivo ne bude preslatko.

Slika
Tajna večera detalj Bogorodica Ljeviška


Pšenica se dugo koristi na ovim prostorima. Poznata je još u neolitu. O njenom poreklu, koje je sa teritorije Plodnog polumeseca, više govore istraživanja dr Srbislava Denčića iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. O korišćenju na ovim prostorima podatke nam daju i arheobotanička istraživanja pokrenuta u Vinči pod rukovodstvom dr Nenada N. Tasića, profesora Metodologije arheoloških istraživanja na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mnoštvo podataka je vezano za gajenje i trgovinu ovom kulturom, kao i o brašnu. Pšenica je mlevena na malim kućnim, kamenim žrvnjevima i u vodenicama. Podatak o kućnim žrvnjevima zabeležila je arheološka ekipa na čelu sa dr Markom Popovićem, savetnikom Arheološkog instituta u Beogradu, prilikom istraživanja srednjovekovnog utvrđenja Ras iznad Pazarišta, kod Novog Pazara. U kući 48, kao i na još nekim mestima na lokalitetu koja potiču iz druge polovine XII veka, pronađeno je nekoliko kućnih žrvnjeva, kao i više vrsta žita. Iz istog sloja, tačnije iz osamdesetih godina XII veka je i komad pogače umešen od kiselog testa. Analizom koju je dobila dr Ksenija Borojević, profesor univerziteta u Bostonu, saznajemo pravi recept za srednjovekovnu pogaču.

Brašno je bilo od celog samlevenog zrna pšenice, a analize pokazuju, da je na donjem delu pogače primećena veća količina pleve (omotač zrna), dok je u samom testu zabeležena i određena količina vrenja, što govori o tome da je u pogaču stavljena i neka vrsta kvasca. Treba imati u vidu da nije reč o pivskom kvascu koji danas koristimo, a koji je otkrio francuski hemičar Luj Paster tek 60-tih godina XIX veka i kasnije, sa danskim botaničarem Emilom Hansenom, usavršio njegovu proizvodnju. Kvasac u ovoj pogači dobijen je kišeljenjem zamešenog brašna sa vodom. Na takav način dobijao se kvasac i u većini manastira. Zamesi se manja količina brašna sa vodom i to stoji potopljeno tri dana. Testo dobije sopstveno vrenje, a zatim dodavanjem u veću količinu brašna i vode, ovo uskislo testo raširi vrenje po ostalom, novo zamešenom testu. Podatke o kiselom testu daje Zakon o rudnicima, iz 1412. godine, despota Stefana Lazarevića, koji naređuje da loš hleb rudari ne moraju da plate. Ovo pravilo verovatno je važilo i za Jasinu pekaru, koja je radila tokom XIV i XV veka na Novom Brdu. Zna se da je u ovom periodu pored hleba pravljen i dvopek, namenjen putnicima, kao i pita sa sirom od razvijenog testa.

Najstarija žitarica, kultivisana još u Starom Egiptu i Mesepotamiji bio je ječam. Pored njega, za ishranu stanovništva, korišćen je i ovas (zob), ali u vreme velike gladi. Ova žitarica se teško varila i više je korišćena za ishranu konja.

Povrće

Povrće je bilo veoma korišćeno u ovom periodu. Uzgajeno je u vrtovima. U ćiriličkim tekstovima povrće se naziva zelje. Ovim imenom objedinjuje se kupus, crni i beli luk, rotkva, repa, bundeva, bostan. Luk i rotkva su nazivani ljuto zelje. Od leguminoza gajeni su bob, sočivo, grašak, slanutak (leblebija), pasulj, a kasnije mak i pirinač. Za sočivo se zna da je poreklom iz zapadne Azije odakle je doneto u Sredozemlje, a koristi se, na ovom prostoru još od neolita.

Bob, jedna od najvažnijih namirnica mediteranskih civilizacija, posebno starih Grka i Rimljana, gajen je još u neolitu. Zemljište na kome se gaji bob sadrži veliku količinu azota, koja je neophodna za rast i razvoj biljaka. Zato ga nazivaju azotofiksatorom. Zovu ga još i ništepitavac. Zabeleženo je, u XV veka u Dubrovniku, da je sok od boba lečio određene bolesti. Od leguminoza, tokom srednjeg veka su se koristile i dve vrste slanutka (leblebije): crveni i crni. Bio je težak za varenje i izazivao nadimanja. Crna sorta se naročito upotrebljavala u Vizantiji.

Slika
Detalj: Svadba u Kani i Hrist sa Samarjankom

Gajenje pasulja u srednjovekovnom periodu izaziva oprečna mišljenja kod istraživača. Većina njih zastupa tezu da je donešen iz Amerike, dok srednjovekovni izvori kojima se bavio profesor dr Miloš Blagojević, tvrde da se jedan oblik pasulja (faseolus vulgaris) gajio tokom celog srednjeg veka u Vizantiji, na Balkanskom i Apeninskom pouostrvu, a da je ime ove biljke zapisano još u antičkim izvorima. Njen prvi pomen na srpskom jeziku, kao fasulj, zabeležen je u priči Muke blaženoga Grozdija (prepis sa grčkog iz XVI vek), gde su njegovi epiteti: mlekohran i crnook. Profesor Blagojević napominje da se u podacima iz Dubrovačkog arhiva pravi razlika između pasulja i slanutka, ali se ne pravi razlika između boba i pasulja. U već pomenutoj pripoveci razlika između boba i pasulja postoji i zato napominje mogućnost da je verovatno, u ovom razdoblju, gajena neka vrsta pasulja.

Za pirinač, koja je jedna od najstarijih biljaka poreklom iz Kine, smatra se da je prenet u Indiju, odakle su ga uzeli Arapi, a zatim od njih Turci. Na Balkanskom poluostrvu se, po izvorima, na osnovu kojih govori Olga Zirojević, javlja u okolini Plovdiva 1365., dok se kod nas, u okolini Niša, po pisanju francuskog putopisac Bernara de la Brokijera, gajio tokom XV veka.

Pored kultivisanog povrća u srednjovekovnoj Srbiji koristile su se i velike količine divljeg povrća kao što su pečurke, divlji luk, divlja mrkva, ren, zelje i druge.

Voće

O voću u ćiriličkim tekstovima je zapisano da su domaćinstva u baštama gajili po nekoliko stabala. Danilo II, arhiepiskop srpski, krajem XIII i početkom XIV veka, podstiče gajenje voćnjaka, što je urodilo plodom, jer je zapisano da je tokom XIV veka voćarstvo doživelo procvat. Od voća koje se tražilo sveže ili sušeno su: kruška, trešnja, jabuka, oskoruša, šljiva, dunja, kajsija, orah i lešnik, kao i primorske kulture: badem, smokve, pomorandže, limun, nar. Koristili su se i dudovi, kao i niz divljeg voća. Na dvoru kralja Milutina 1299. godine, vizantijskom poslanstvu služeno je sveže i sušeno voće. Zanimljiv je podatak za orah, koji je donešen iz Persije u staru Grčku i Rim, odakle se proširio po Balkanu. Bio je veoma važan u ishrani tokom srednjeg veka, ali i kao glavni sastojak leka koji se prepisuju preventivno protiv kuge i dijareje.

Začini

Začini su smatrani takođe lekovitim, pa su bili na ceni. Trgovina začinima donosila je veliku zaradu. Najviše su se koristili mirođija, majčina dušica, šafran, biber, cimet i karanfilčić.

Slika
Bogataš i ubogi Lazar detalj, Resava

Meso

Pored namirnica biljnog porekla, na srednjovekovnoj trpezi bile su zastupljeni i namirnice životinjskog porekla. Biograf Teodosije beleži da je Stefan Nemanja napuštajući presto priredio veliku gozbu kako bi se dostojno oprostio od svog plemstva i naroda i predstavio novog Belikog župana, svog sina Stefana, budućeg kralja. Tom prilikom kaže: Priđite, drugovi moji i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze sa mesom, jer me ovako sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti sa vama, nikada!

Ovaj citat, pored osnovne poruke – odricanja od ovozemaljskog uživanja – daje i sliku bogate trpeze, priređene povodom predaje prestola. Svetkovina je, kao i danas, podrazumevala trpezu sa raznovrsnim mesnim jelima. Koliko se i kakvo mesa jelo u ovom periodu? I po istorijskoj i arheološkoj građi u Srbiji, tokom srednjeg veka, u ishrani se najviše koristilo meso gajenih ovaca i svinja, pernate živine, goveda i koza. Pored pitomih vrsta korišćeno je i meso divljači – divljih svinja, jelena, divokoza, zečeva, jarebica, divljih patkaka, golubova. Postojala su posebna lovišta koja je vladar davao na korišćenje vlasteli, ali je bio dužan da četvrinu ulova da crkvi. Tako je kralj Milutin davao odredbe za lovišta koje je poklonio crkvi Sv. Đorđa kod Skoplja.

Meso se spremalo kuvanjem, pečenjem i sušenjem. Naročito je bilo na ceni suvo meso, pršut i kobasice. Prodavano je i usoljeno svinjsko meso. Slaninu, kao i svinjsku mast koristila je većina stanovništva. Loj je takođe korišćen za ishranu ali i za osvetljenje.

Mleko i mlečni proizvodi

Od mleka, koje se pilo u velikim količinama, pravljeni su različiti proizvodi: kiselo mleko, skorup (kajmak) i sir. Ono je prenošeno u mešinama i u drvenim vedricama. Sir ili sirenje pravilo se u kolutovima ili kriškama, a čuvano je, takođe, u mešinama ili većim keramičkim sudovima. Postojao je mladi sir, slatki, slani i stari sir, koji je bio naročito na ceni. Najveći proizvođač sira bilo je vlaško stanovništvo.

Slika
Detalj: Riba na činiji iz Tajne večere, Peć, Sv. Apostoli

Riba

Riba se takođe koristila, ali procentualno manje nego meso. Naročito je bila važna u vreme posta, kao i za manastirsku populaciju. Pojedini manastiri imali su svoje ribnjake. Zapisano je da se u vreme Belikog posta iguman manastira Studenice obavezuje da naruči svežu ribu i sa dunavske i sa zetske strane. Na trpezama vladara nalazile su se prigotovljene krupne ribe, sveže ulovljene, ali isto tako i usoljene i dimljene. Pored rečne i morske ribe koristile su se hobotnice, sipe i kamenice o čemu svedoči narudžbina za Hilandar u jednom ćiriličkom tekstu.

Mast, loj i ulje

Pored masti i loja, u ovom periodu korišćeno je i maslinovo ulje. Ono je naročito korišćeno u primorskim mestima i po manastirima, a manje u unutršnjosti Srbije. Transportovalo se u naročitim keramičkim sudovima: botae, veges, vase, barilus.

Med

U sličnim sudovima transportovan je i med, koje je bio glavno sredstvo za zaslađivanje. Med se dodavao vinu, testu, pivu. Od njega se pravila medovina – mešanjem meda i vode dobijala se tečnost koja je morala da odstoji i prođe kroz fazu vrenja da bi bila spremna za upotrebu.

Pića

Slika
Detalj: Putir sa časne trpeze, Bogordica Ljeviška

U vreme vladavine prvih Nemanjića, vino je bilo piće privilegovanih. Malobrojni zasadi vinograda davali su i male količine vina. Sa pokretanjem unapređenja poljoprivrede za koji su bili zaduženi srpski arhiepiskopi, ova kultura doživela je procvat tokom XIV veka. Tada su pravljene različite vrste vina. Bilo je belih i crnih, slatkih i oporih, različitog mirisa i ukusa.

Pored medovine i vina, od pića je pravljeno i pivo. Za spravljanje piva korišćen je ječam, koji se prvo trebio, zatim kvasio da klija, a onda sušio i mleo. Dodavanjem vode pretvaran je u pivnu širu koja se kuvala. Ovako spremljenoj tečnosti dodavao se hmelj, koji je davao piću gorak ukus, ali je i sprečavao da se ne pokvari. Hmelj je počeo da se redovno upotrebljava u proizvodnji piva, u našim oblastima, tek negde oko XIII veka, mada pojedini nalazi govore da je njegova upotreba, u pojedinim krajevima počela ranije. U Novgorodskoj Rusiji, korišćen je u dobijanju piva tokom VI–VII veka, dok je u Nemačkoj, na jednom lokalitetu, nalaz ove kulture datovan u XI vek.

****

U ovom tekstu, obrađene su samo najvažnije namirnice, kako bi se dobili tek neki obrisi slike ishrane u srednjovekovnoj Srbiji. I naravno, moramo ponoviti, činioce sa početka – ekonomsku moć i geografski položaj zemlje koji najvećim delom određuju kvalitet i kvantitet ishrane.

Autorka: Nataša Cerović, viši kustos


magacinportal

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 05 Apr 2017, 23:08
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Srednjovekovno posuđe za kuvanje – Brak zemlje i vatre 1. deo

Savremenim istraživačima srednjovekovne keramike poznato je kakvo se keramičko posuđe pravilo i na koji način se izrađivalo, prevashodno na osnovu nalaza s brojnih arheoloških iskopavanja, s predstava zidnog slikarstva manastirskih i drugih crkava na kojima su prikazane gozbe i iz malobrojnih pisanih izvora.

Slika
Foto: Ognjište u Muzeju Staro Sirogojno, gotovo identično onim srednjovekovnim,foto © Dragan Bosnić, dokumentacija Artis centar, Beograd


Arheološki lokaliteti, prvenstveno utvrđeni gradovi i manastirski kompleksi među kojima su Ras, Maglič, Novo Brdo, Stalać, Kruševac, Beograd, Smederevo, Petrova crkva kod Novog Pazara, Studenica, Đurđevi stupovi, Mileševa, Gradac, Pećka patrijaršija i Nova Pavlica, obiluju keramičkim materijalom koji datira od 12. do 15. veka. On svedoči, s jedne strane, o tehnološkim znanjima i umećima grnčara tog vremena, a s druge pruža potpun uvid u estetske domete formi i dekoracije posuda koje su, bilo da je reč o uvozu ili lokalnoj proizvodnji, dominirale u srednjovekovnoj Srbiji.

Posuđe korišćeno u kuhinji, namenjeno pripremanju hrane, kuvanju ili čuvanju namirnica, najmanje se menjalo kroz istoriju. Funkcionalni optimum dostiglo je vrlo rano, već tokom praistorije, što dokazuju rezultati arheoloških istraživanja velikog broja naseobinskih lokaliteta od neolita do srednjeg veka.

O kuhinjskoj keramici, neatraktivnom asortimanu jednoličnih formi, najčešće bez dekoracije ili s oskudnim ukrasom, gotovo da i nema pisanih i likovnih podataka. Tako arheološki zapis postaje jedini pouzdan izvor informacija. Nažalost, i to obilje arheološkog materijala najčešće ostaje zanemareno, iako se ta vrsta posuđa pronalazi svuda, od seoskih kuća do carskih palata.

Etnoarheološka istraživanja i kroskulturne analize, čiji je cilj da pruže dodatne relevantne podatke o načinima izrade i korišćenja pojedinih keramičkih oblika, nesumnjivo su dragocen doprinos rekonstrukciji svakodnevnog života u minulim vremenima, pa i u srednjem veku.

Iako su u sastav srednjovekovnih kuhinjskih predmeta ulazili i oni od metala, drveta, biljnih vlakana i kamena, a u određenim situacijama se moglo kuvati danas gotovo zaboravljenim načinima: vrelim kamenjem, u mešini, kori bundeve ili drveta, grnčarija je ipak količinom i raznovrsnošću daleko prevazilazila posude od ostalih materijala koji su se tada koristili.

Među kuhinjskom keramikom od 12. do 15. veka dominantni su crepulje, vršnici, lonci, pitosi, amfore i zdele.

Resized Image - Click For Actual Size
Crepulja, Lazarev grad, Narodni muzej u Kruševcu, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Jedna od najstarijih formi kuhinjske keramike svakako je crepulja, plitak recipijent kružnog oblika u kojem se na ognjištu pekao hleb. Neki autori smatraju da su ih na Balkan doneli Sloveni, zbog naziva slovenskog porekla koji se pojavljuje u više varijanti, kao crepulja, crepnja, crepna, čerepnja, podnica, a koji se odomaćio i u neslovenskim jezicima. Međutim, činjenica da se crepulja koristila još u mlađem neolitu na teritorijama o kojima je ovde reč, da je, prošavši kroz sve potonje epohe (uključujući i srednji vek) u gotovo neizmenjenom obliku dospela do naših dana s istim funkcionalnim karakteristikama, dovodi u pitanje verodostojnost takvog mišljenja.

Na srednjovekovnim lokalitetima prisutnost crepulja dobro je dokumentovana. Ima ih u utvrđenim gradovima i naseljima, ali i u manastirskim kompleksima. U okviru utvrđenja Ras kod Novog Pazara otkriven je komad okamenjene pogače koja se oblikom uklapa u profil određenih keramičkih fragmenata koji pripadaju ovoj vrsti posuda. To jasno potvrđuje nepromenjenu namenu recipijenata koji se danas identifikuju kao crepulje. Na ovom lokalitetu pronađene su u velikom broju, čak 95 primeraka, i to u horizontima koji datiraju skraja 9. do prvih decenija 13. veka.

Crepulje su pronalažene na mnogobrojnim lokalitetima srednjovekovnih srpskih zemalja, na Magliču, u Skoplju, Isaru (Štipu), Gospođinom viru i Kastaljanu, Novom Brdu, Stalaću, Novoj Pavlici, Smederevskom gradu, ali i na mnogim drugim mestima.

Slika
Crepulja na Časnoj trpezi, Dečani 14. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Zanimljivo je i posebno važno naglasiti da se posude tipa crepulje slikaju na srednjovekovnim freskama u scenama gde je trpeza. Na njima su crepulje predstavljene najčešće s ribom i pečenom peradi, a to ukazuje da su, osim za pečenje hleba, one služile i za pečenje manjih količina mesa. Tako predstavljene nalaze se obično na scenama Rođenje Bogorodice, Čudesni ribolov, Javljanje Hrista apostolima, Svadba u Kani… U dosadašnjoj stručnoj literaturi nazivaju se „zdelama za iznošenje pečene ribe ili živine na trpezu“. U svesti balkanskog stanovništva crepulja je sve do sredine 20. veka imala i duboko simboličko i duhovno značenje. Kao hraniteljica porodice osnovnom životnom namirnicom, crepulja, prvenstveno ona pravljena u domaćoj radinosti, uživala je veliko poštovanje. Koliko kod žena koje su je izrađivale, toliko i kod svih ukućana. Imala je karakter svetinje, pa se za njenu izradu i upotrebu vezuju mnogi običaji i tabui. Crepulja simbolično predstavlja svet, a njeno pravljenje simbolično stvaranje sveta. U crepulji se peče hleb, koji simbolizuje telo Hristovo, čijim česticama se pričešćuju vernici. Stoga je razložno pretpostaviti da su crepulje u srednjem veku našle mesto i na Časnoj trpezi, što je potkrepljeno i podatkom da se obredni hleb pekao isključivo u crepuljama gde god su one bile u upotrebi.

Predstava crepulje na Časnoj trpezi proskomidije oltarskog prostora u crkvi manastira Dečani nesumnjivo je još jedan prilog toj pretpostavci. Ni to što je crepulja naslikana prazna, ne protivi se takvoj mogućnosti. Činjenica da je naslikana u proskomidiji, u delu oltarskog prostora u kojem se vrši obred proskomidije i pripremaju sveti darovi, odnosno čestice hleba za pričešće, to jasno objašnjava.

Vršnik je po svojoj funkciji neraskidivo vezan za crepulju. To je recipijent, najčešće koničnog ili kalotastog oblika, koji ima istu funkciju kao i crepulja, a upotrebljavan je ili kao deo ognjišnog ansambla uz crepulju ili samostalno. Za razliku od crepulja koje su opstale do danas, vršnici su nestali iz upotrebe na prostoru centralnog Balkana pre gotovo stotinu godina. U srednjovekovnom kuhinjskom inventaru vršnici su česta pojava, moglo bi se reći gotovo isto koliko i crepulje. Pronalaženi su na Rasu, Magliču, u Stalaću, Beogradu i Studenici.


avantartmagazin

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 05 Apr 2017, 23:14
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
Srednjovekovno posuđe za kuvanje – Brak zemlje i vatre (2)

Resized Image - Click For Actual Size
Pričešće apostola, detalj, Dečani, 14. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Najčešći oblik kuhinjske posude, zastupljen u različitim dimenzijama i u više varijanti, jeste lonac. Srednjovekovni lonci nalaženi su na svim dosad pomenutim lokalitetima. Raznolikost dimenzija i lokalnih svojstava u oblicima i minimalističkoj dekoraciji, koja se svodi na urezani talasasti ili češljasti ornament, često praćen urezima, ubodima i drugim svedenim dekorativnim elementima, govori o velikom broju lokalnih radionica koje su ih izrađivale. Lonci se u srednjem veku prave u više varijanti, a dva osnovna tipa su lonci bez drške ili s jednom drškom. Oblikom su prilagođeni upotrebi na otvorenom ognjištu ili pećima kakve su u to vreme korišćene. Mada se formom, koju nedvosmisleno diktira funkcija, ne razlikuju suštinski od lonaca iz prethodnih epoha, naročito ne od onih iz ranog srednjeg veka, lonce tog perioda, a naročito one iz 14. i 15. veka, odlikuje veća raznolikost u modelovanju tela i oboda, kao i raznovrsnost kombinacija dekorativnih elemenata, takođe poznatih iz prethodnih perioda.

Slika
Lonac Ras, Gradina, 12-13. vek, Muzej Ras Novi Pazar, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Iako je većina bila izrađena na vitlu, prvenstveno ručnom koje ne nestaje ni kada krajem 13. veka započinje masovnija upotreba nožnog vitla, neki lonci pronađeni u horizontima kasnog srednjeg veka imali su jasne znake nevešte izrade bez grnčarskog vitla. Očigledno je da su oni služili samo za potrebe domaćinstva, što je bio običaj koji će se na prostoru centralnog i južnog Balkana zadržati sve do naših dana.

Slika
Lonac, Ras, 12-13. vek, Muzej Ras Novi Pazar, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Među loncima 14. i 15. veka ima i primeraka koji su gleđosani sa spoljne, a ponekad i s unutrašnje strane. Nalaženi su u Beogradu, Stalaću, Magliču, Novom Brdu, Smederevu i u manastirima Studenici, Gradcu, Novoj Pavlici. Ovi lonci se u nekim slučajevima tretiraju kao trpezne posude, budući da na njima nema tragova izlaganja vatri.

Pitosi takođe vode poreklo još iz preistorije. Izvesno je, međutim, sudeći po količini pronađenih primeraka i razgranatoj upotrebi, da su vrhunac dostigli u antici. Njihova primarna funkcija je bila skladištenje vode, ulja, vina, žita i drugih namirnica, ali treba imati u vidu da su neorganski materijali, kao što su pigmenti i gips, registrovani kao sadržaj pitosa još u bronzanom dobu Grčke i da su se u proizvodnji tekstila i ćilima u Srbiji u 19. veku koristili i kao posude za spravljanje boja. Stoga je sasvim moguće da su pitosi i u srednjem veku imali različite funkcije koje su zahtevale posude velikih dimenzija.

Slika
Svadba u Kani, detalj, Kalenić, 15. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Pitosi su gotovo uvek sa spoljne strane „ukrašeni“ reljefnim trakama koje se najčešće tumače kao ojačanja, međutim, etnoarheološka istraživanja su pokazala da je reč isključivo o ukrasu, a eventualno i o elementu koji može da pomogne prilikom manipulacije posudom velikih dimenzija i težine, kako ne bi iskliznula prilikom pomeranja, ali ne i o konstruktivnom elementu. Na srednjovekovnim lokalitetima pitosi različitih zapremina nalaženi su u više dimenzija, više varijanti i u različitim kontekstima. Bili su nezaobilazni, kako u utvrđenim gradovima (Novo Brdo, Kruševac, Stalać, Beograd, Smederevo), tako i u manastirima (Milentija, Ravanica, Gradac, Arilje, Petrova crkva kod Novog Pazara, Đurđevi stupovi), jer je potreba za skladištenjem hrane sveprisutna i u mirnodopsko vreme, a naročito u situacijama u kojima je postojala potencijalna opasnost od rata i opsade. Važnost pitosa u srednjovekovnoj kuhinji i za srednjovekovnu trpezu potvrđuje njihovo predstavljanje na freskama, kao što je to slučaj s predstavom Svadba u Kani u Dečanima.

Osim pitosa, za čuvanje manjih količina hrane korišćeni su ćupovi koji se često oblikom, dimenzijama i ukrasom ne razlikuju od lonaca, pa ih često nije lako identifikovati. Zato se može samo pretpostaviti mera njihove zastupljenosti.

Amfore spadaju pre u transportno posuđe, nego u posude za čuvanje tečnosti. Upravo zbog toga, njihova prisutnost uvek asocira na uvoz, bilo iz daleka ili iz okoline. Poreklo amfora je nedvosmisleno antičko, ali se one pojavljuju i u srednjem veku, mada u donekle izmenjenom obliku. Amfore iz tog perioda dosad su pronađene u Studenici, Prilepu i Skoplju.

Resized Image - Click For Actual Size
Srednjovekovni krčag, Lazarev grad, Narodni muzej u Kruševcu, foto© dokumentacija Artis centar, Beograd

Zdele i krčazi su ona vrsta posuda koje, u zavisnosti od načina i finoće izrade, pripadaju i kuhinjskom i stonom inventaru.

Kada je reč o kuhinjskim zdelama, nesumnjivo je da su one imale veoma važnu ulogu u pripremi hrane, kao što je slučaj i danas. Na osnovu etnografskih dokumenata može se pretpostaviti da je veliki broj zdela koje su u srednjovekovnim kuhinjama korišćene bio od drveta, ali su do danas ipak sačuvane i one keramičke. Često su rađene na ručnom vitlu, s dekoracijom tipičnom za kuhinjsko posuđe, što podrazumeva urezane linije, valovnice i otiske prsta, nokta ili ornamente urezane alatkom, verovatno drvenom sudeći po rezultatima etnoarheoloških istraživanja. Pronalaze se na svim lokalitetima srednjovekovnih srpskih zemalja.

Iako u arheološkom materijalu preovlađuju oni brižljive izrade namenjeni trpezi, krčazi su pravljeni i u jednostavnijoj, nedekorisanoj varijanti, koja je svakako imala svoje mesto u kuhinji. Često su se samo detaljima razlikovali od lonaca s jednom drškom, pa se neretko nazivaju lonci-bokali. Nalazimo ih na većini srednjovekovnih lokaliteta, u Beogradu, Smederevu, Novom Brdu, Stalaću, Prilepu, Štipu i drugde.


avantartmagazin

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: STARA SRPSKA JELA  |  Poslato: 02 Okt 2017, 20:03
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43418

OffLine
OVO SU DORUČKOVALI SREDNJOVEKOVNI SRBI: Hrana za zdrave i jake ljude!

Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju, ali je isto tako i siromaštvo bilo sastavni deo njihovih života. Upravo ono je iznedrilo veliki broj jela koja su "malo za oči, mnogo za telo" - laka i jednostavna za pripremu, a svejedno hranljiva i zasitna.

Resized Image - Click For Actual Size

Prvo, zaboravite na zlatne viljuške i ostali escajg, raznorazne đakonije poređane na dugačke stolove gde se svako jelo obilno zaliva medovačom i vinom. Toga je, ako je uopšte i bilo, bilo na dvorovima vladara, plemića i ostale vlastele. Običan svet - seljaci, zanatlije i ostali trudbenici, jeli su šta su imali i stigli. Ipak, to ne znači da njihova hrana nije mogla da bude lepa i zdrava!

Proja nas je othranila

Doručak starih Srba obično se sastojao od supa i kaša od raži, ovsa i ječma. One su se pripremale na vodi ili eventualno sa malo mleka (ako se imalo). U njih su dodavane biljke kao začini mada, generalno, povrće nije bilo "na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali "ljuto zelje” stari Srbi su mislili na luk i rotkve. U ovaj "čorbuljak" za praznik bi se ubacio i po komad mesa. Druga "varijanta" tradicionalnog doručka "običnog Srbina" uključivala je hleb... mnogo hleba!

Resized Image - Click For Actual Size

Cicvara

Za izradu ovog starog jela potrebna vam je voda, mleko, sir (ili kajmak), kukuruzno brašno i malo soli. Mleko i voda se prokuvaju, pa se u to doda sir i smesa se ostavi da ponovo prokuva. Onda se temperatura smanji i u to sipa kukuruzno brašno i sve se ostavi da se krčka na tihoj vatri oko 10-ak minuta.

Kada se pomene stari hleb većina prvo pomisli na proju i kukuruzni hleb. Istina je da su ova testa othranila Srbe, ali pre otkrića Amerike na ovim prostorima nije bilo kukuruza, pa se u srednjovekovnoj Srbiji hleb mesio od "sumješice" i "suražice" - mešavine pšenice, ječma i raži. U teškim (i gladnim) vremenima, jeo se i ovas koji je inače služio za ishrnu konja. Ispečen hleb se nikada nije bacao već se jeo po nekoliko dana, pa i nedelja. Ako bi postao previše tvrd, bajat ili buđav, natapao se vrućom vodom kako bi omekšao i malo kuvao. Ko je imao u to je mogao da doda i malo sira, mleka ili kajmaka... i tako je nastala popara.

Popara

Za poparu vam treba stari hleb, kajmak i sir, voda i so (neko stavlja i mleko). Posoljena voda se kuva dok ne proključa, pa se u nju doda mleko (ko stavlja) i stari hleb. Smesa se promeša i ostavi na tihoj vatri, pa kad hleb nabubri u to se doda sir i kajmak i sačeka se da se oni lepo istope.

Resized Image - Click For Actual Size

Ko je imao stoku (a onda je već spadao u malo bogatiji sloj) za doručak je koristio mnogo mlečnih proizvoda. Osim mleka (kravljeg ili kozijeg) jele su se i prerađevine - sir i naravno, kajmak. Kajmak je inače jedan od retkih autohtono srpskih jela iako je sama reč turskog porekla. Pre dolaska ovih osvajača na naše prostore, Srbi su koristili drugi, mnogo stariji naziv - skorup. Kombinacijom samo ova dva sastojka - hleba i mlečnih proizvoda stare srpske domaćice stvorile su nebrojano jela za doručak od kojih neka poznajemo i danas - poparu, cicvaru, gibanicu, kačamak, proju, jufkaru...

Kačamak

Kačamak je tradicionalni srpski doručak za koji vam treba kukuruznog brašna, vode, soli, kajmaka i tvrdog sira. Voda se proključa i onda se u nju, na sredinu posude sipa kukuruzno brašno. Ne treba mešati već pustiti da se formira"osrtvo" od brašna u vodi. Zatim, tankom oklagijom ili varjačom smesa se izdubi na sredini kako bi se tu formirao otvor. Brašno se posoli po površini i sve se ostavi da vri oko 25 minuta. Nakon toga, voda se odlije u drugi sud, a preostala smesa se snažno meča varjačom dok se ne ujednači. Izmešani kačamak poravnajte u loncu i vratite kratko na vatru. Kada smesa pođe naviše, sklonite sa šporeta i izručite testo na pripremljenu podlogu. Dok se kačamak hladi rastopite kajmak (ili eventualno maslac) i izdrobite sir u posebnu posudu. Jačim koncem secite tanke slojeve kačamaka i ređajte ih u činiju, prelivajte kajmakom i sirom dok ne potrošite sve. Poslednji sloj pospite sirom.

Resized Image - Click For Actual Size

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker