|
| Autoru |
Poruka |
|
Sibila
|
|
Pridružio se: 29 Sep 2012, 13:54
Postovi: 226
|
KORINĐANJE
U delovima Vojvodine, najčešće u Banatu, u rurarlnim sredinama, još uvek se održava običaj Korinđanja na Badnji dan.
Uglavnom kad mrak padne, deca opremljena torbama, u nekim selima i maskirana, krenu od vrata do vrata i kada im domaćini otvore, pitaju: Slobodno korinđanje?
Ako domaćini kažu da jeste ( a uglavnom jeste), onda dečica krenu da pevaju:
"Ja sam mali korinđaš, daj mi strina šta imaš
vina il` rakije, Božić je kod kapije
Ja sam Božić Bata, otvor`te mi vrata
nosim kitu zlata, da pozlatim vrata
Ja sam mali Pera, ujela me kera,
za nogu, za ruku, daj mi strina jabuku
Ja sam mali Iva, trčim preko njiva
njiva se zeleni, gazda se veseli..."
Smišljaju dečica danas i nove stihove, sve da bi domaćinima izmamili osmehe i podstakli ih da budu izdašni u darivanju.
A šta se daruje korinđašu?
Nekada su to bili samo orasi, jabuke ili po neka parica, kocka šećera, suva šljiva... Danas se daruju uglavnom i mandarine, bombone, čokoladice...a ako je korinđaš neko od dece iz kuće ili rodbine, onda se za njega spreme i posebni paketići u kojima ima i većih poslastica.
Korinđaši pevaju dok ne obiđu uglavnom kraj u kome sami stanuju, a onda sa sve torbama, punim đakonija, žure kući na badnju večeru.
_________________
Reči su ogledalo duše
|
|
|
|
|
|
|
Sibila
|
|
Pridružio se: 29 Sep 2012, 13:54
Postovi: 226
|
PRAVOSLAVNI BOŽIĆNI OBIČAJI
Božićni običaji nisu isti u svim zemljama gde žive pravoslavci, već je ovu svetkovinu svaki narod ulepšao sopstvenom tradicijom koja proslavlja rođenje Isusa Hrista.
U Rusiji, gde se Božić obeležava po starom kalendaru,7. januara, običaj je da se porodice okupljaju za stolom na Badnje veče. Nakon posta, koji prestaje sa pojavom prve zvezde na nebu, sledi božićna večera bez mesa, a glavno jelo se zove kutja. Večera je pripremljena od različitih vrsta žitarica koje simbolizuju nadu, uz dodatak meda i semenki maka (simboli sreće i mira). Servira se na belom stolnjaku koji simbolizuje belo ruho u koje je Hrist uvijen po rođenju. U prostoriju se unese nešto slame a velika bela sveća je u sredini stola u znak objave da je Hrist svetlo sveta.
U Grčkoj se Božić proslavlja 25. decembra. Za Badnju večeru karakterističan je „Hristov hleb" (hristopsomo). Za razliku od drugih pravoslavnih zemalja, za večeru na Badnje veče se služi meso, i to jagnjetina i prasetina. Ono što krasi gotovo svaki grčki dom je bosiljak omotan oko malog drvenog krsta, pričvršćen iznad posude sa svetom vodom. Jednom dnevno član porodice, obično majka, umoči drveni krst sa bosiljkom u svetu vodu i njime poškropi sve prostorije u kući. Na taj način teraju se zli duhovi - kilancaroi.
U Ukrajini je najvažniji deo proslave Božića večera na Badnje veče, koju Ukrajinci zovu svjata večera. U seoskim domaćinstvima običaj je da glava kuće donosi snop pšenice koji se zove diduh, što znači dedov duh, što simbolizuje pretke i naglašava želju da godina dobro rodi. U gradskim porodicama, diduh je prisutan u snopovima pšenice koji se stave u vazu.
U Rumuniji, narodni božićni običaji u selima počinju 20. decembra, na dan Svetog Ignjatija, kada se žrtvuje prase koje će biti pripremljeno za večeru na Badnje veče. Veruje se da će duh praseta u narednoj godini porodici doneti blagostanje. Večera se sastoji uglavnom od prasetine, sarme, kobasica, uz šljivovicu i vino. Posebnost čini kozonaći - kolač sa suvim grožđem i lešnicima.
U Bugarskoj, na Badnje veče (koji se slavi po novom kalendaru) priprema se posebna večera od 12 jela bez mesa, koja simbolizuju 12 meseci u godini. To su jela od pasulja, oraha i lešnika, suvih šljiva, a tu je i tradicionalni bugarski kolač - banica. Nakon večere, važno je da svi članovi porodice od stola ustanu u isto vreme.
U Makedoniji, koja Božić proslavlja po starom kalendaru, kolede „pada" 5. januara. Dan kasnije je Badnje veče, kada se na kućno ognjište donosi božićno drvo - badnik. Drvo se pre toga iseče na tri dela (što predstavlja Sveto trojstvo), a sva tri dela u kuću unosi otac. Sin delove drveta stavi u vatru a zatim se razmene čestitanja: „Dobra večer i vesel badnik". Trpeza - posna večera - je vegetarijanska: kuvano povrće, lešnici i orasi, hleb i suvo voće.
U Gruziji se na Badnje veče čeka da sat otkuca 12 puta, a zatim počinje večera uz tradicionalno gruzinsko vino. Božić se proslavlja 7. januara litijama na kojima se peva tradicionalna božićna pesma „Alilo". Deci se daruju bombone i kolačići.
_________________
Reči su ogledalo duše
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Pravoslavni običaji o Božiću
Sam Božić je trodnevni praznik, a ako računamo i Badnji dan, kojim se završava zimski post, onda je to četvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici.
Pripreme za Božić počinju četrdeset dana pre 7. januara, kada počinje Božićni post, koji predstavlja pročišćenje duha i tela pred najradosniji događaj u pravoslavlju. Centralna proslava u srpskoj narodnoj tradiciji počinje dva dana ranije (5. januar), na Tucindan. Na taj dan se po selima kolje i sređuje pečenica. Na glavu praseta ranije određenog za pečenicu stavi se grudva soli, a onda se ušicama sekire udari po soli i glavi, a prase ubije. Tog dana ne valja tući decu da preko godine ne bi imala čireve, a iz kuće se sklanja sav pribor za jelo.
U praznovanju Božića kod pravoslavnih Srba, Rusa i Grka, kao i Bugara, postoji razlika u narodnom proslavljanju, dok je liturgijski i molitveni deo slavlja u crkvi isti, s tim što se Grci drže novog, Gregorijanskog, a Srbi i Rusi starog, Julijanskog kalendara. Tako Grci slave Božić 25. decembra, a Srbi i Rusi 7. januara. Dužina božićnog posta (šest sedmica) ista je kod ova tri pravoslavna naroda, kao i propisi o načinu ishrane koje u te dane treba poštovati.
Vijanje Božića
U svim selima Vojvodine na Božić održavao se običaj jahanja konja. Jahači jure kroz selo „vijajući Božić". Odmah posle božićnog ručka seljani su izvodili konje iz štala, svečano ih opremali i u galopu jurili seoskim ulicama. Najčešće su jahali momci ili mladi oženjeni ljudi. Svraćali su u kuće rođaka ili domove u kojima je bilo devojaka za udaju. Kad bi u kuću navratio novi zet ili unuk, jahač bi dobijao košulju (preko ramena su mu vezivali komad belog domaćeg platna za košulju) ili peškir vezivan za konja.
Prvi dan Božića je dan radosti rađanja, obnavljanja života, dok se drugi dan provodi u svečanom, tihom domaćem raspoloženju, a u crkvama služi Liturgija zahvalnosti Bogorodici.
Naš uvaženi etnolog Veselin Čajkanović o pravoslavnom Božiću kaže: "Božić, onakav kako ga srpski narod danas slavi, sa badnjakom, slamom, kvocanjem, žrtvovanjem praseta, česnicom, pohođenjem izvora i bunara, polaženikom, sa raznim vračanjima i gatanjima i tolikim drugim mnogobrojnim običajima, jeste praznik naše stare vere. Kao praznik iz stare vere, i pored krsnog imena (slave) i Đurđevdana, naš najnaconalniji praznik, Božić je, pre svega, praznik iz kulta predaka... Srpski starinski praznik koji je predhodio hrišćanskom Božiću i koji je produžio da živi dalje, u narodnim običajima i verovanjima bio je praznik u slavu predaka i u slavu boga mrtvih, koji je u isto reme bio i najveći nacionalni bog (Južnoslovenski). Razumljivo je, kod takvog stanja stvari. Što je Božić, pored krsnog imena (slave) bio i ostao za sva vremena najveći i najpopularniji praznik srpskog naroda".
Etnolog Mile Nedeljković skreće pažnju na izuzetnu osobenost božićnih običaja: "Jedan od najlepših božićnih običaja je mirboženje s težnjom da se održi mir, spreči omraza i prekine zavada među ljudima, pa su se pri susretu ljudi pozdravljali sa: Mir božji, Hristos se rodi! I pri tom se rukovali i ljubili. Srbi u okolini Skadra (oblast Vraka) na Božiji dan (drugi dan Božića crkva slavi Sabor Presvete Bogorodice koji se u narodu uobičajeno naziva Božiji dan. Treći dan je Stevanjdan koji je prva krsna slava po Božiću i u novoj godini.), završavajući ophod kod domaćina koji je započeo obilazak, išli su od kuće do kuće i mirobožali, koristeći običaj da se zavađeni pozdrave i poljube, a time i izmire. Jer, ovo je dan opšteg mirenja i praštanja".
Vuk Karadžić o Božiću
"Uoči Božića, pošto se badnjaci unesu u kuću i nalože na vatru, uzme domaćica slame i kvočući (a za njom deca pijučući) prostre po sobi, ili po kući, ako nema sobe. Poslije večere pjevaju i vesele se. Kad ujutru ustanu, najprije otide jedno te donese vode, ali ponese žita te pospe vodu (kao polazi je) kad k njoj dođe. Tom vodom umijesi česnicu i nalije ručak, te pristave. Ali prije nego sjednu za ručak, izbace po nekoliko puške (tako ujutro rano kad ustanu), pa se onda skupe svi oko sofre te se mole Bogu (držeći svako po jednu voštanu svijeću u rukama) i mirbožuju se, tj. Izljube se svi redom govoreći : Mir božji! Ristos se rodi, vaistinu se rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovom rožanstvu. Otom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici, ili u čanku (svakojako žito pomešano zajedno, u tom žitu stoje i kolači kojekaki), te onda malo pogore, pa ih ugase onim žitom. Ono žito posle daju žene kokošima da nose jaja. Kad počnu ručati, neki najpre okuse sira, neki pečenice, a neki (kao po Srijemu i po Bačkoj ) prije svega srču varenike, ali rakije mnogi ne piju prvi dan za vrućice. Oko pola ručka ustanu u slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božić se obično ruča s vreće (prostre se prazna vreća mjesto čaršava, ili po čaršavu), i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Prvi dan Božića niko nikom ne ide u kuću osim položajnika."
Božićni praznici i običaji
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg, spasitelja sveta. Činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Prema verovanju, svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!"
Božiću se raduje i staro i mlado, i muško i žensko. Na nekoliko nedelja pred Božić (već od Nikoljdana) i nekoliko nedelja posle Božića (do Savindana) traje svečano praznično raspoloženje. Narod se veseli i raduje, u kućama i porodicama vlada prijatno duhovno raspoloženje, u atmosferi se oseća neko tiho praznično olaženstvo, pa se u takvim prilikama ljudi mire, praštaju jedni drugima uvrede nanete preko godine i ceo narod postaje jedna duša.
U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić, Nova Godina, Bogojavljenje, Jovanjdan i Savindan. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su određeni običaji.
Detinci
U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi kaiš, gajtan, kanap ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce ima, prema tumačenju, višestruku simboliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.Dobra i štedljiva deca prikupe nešto sredstava štednjom pa za taj dan nabave neku čast i "dreše" se onima koji ih vežu.
Materice
U drugu nedelju pred Božić padaju Materice. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.
Praznik Materica se u novije vreme svečano proslavlja i pri našim hramovima, naročito po gradovima. Bogomoljne žene u dogovoru sa sveštenikom prepreme prigodnu akademiju sa programom, u kome učestvuju deca sa prikladnim recitacijama i pevanjem, a onda deca vezuju prisutne starije žene. One im se "dreše" poklonima i pripremljenim paketićima, knjigama, krstićima itd. Negde se organizuje poseta bolnici, naročito dečjim odeljenjima, gde se deci nose pokloni, što daje ovom prazniku pun hrišćanski smisao.
Oci ili Očevi
U prvu nedelju pred Božić praznuje se ovaj praznik. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke. Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom.
Tucindan
Dva dana pred Božić, odnosno na Tucindan, Srbi tradicionalno pripremaju božićnu pečenicu. Od tog dana, takođe, počinje uređenje i spremanje kuće za praznik rođenja Hrista. Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče, po slami razastrtoj u kući a deca ih pokupiti pijučući.
Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a takođe se ni deca nikako ne smeju tući da im, prema vreovanju, ne bi izašli čirevi. Na Tucindan se i dugovi vraćaju, da domaćin "ne bi bio dužan do idućeg Božića". U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na patosu, na prostrtim čarenicama. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku. Posle večere, pred počinak, domaćica zamesi badnjačku pogaču i božićne hlebove (kolače) koje će peći sutradan.
Karakondžule
Na Kosovu se kaže da karakondžula skita od Božića do Vodice (Bogojavljenja) zato što su ovi dani nekršteni. Karakondžula sedi na strehi iznad kućnih vrata, i to predveče, i tu čeka: čim ko izađe napolje, odmah mu turi sač na glavu, uzjaše ga, pa ga istera iz obora (dvorišta) i otera u kakvu reku i tu ga tera kroz vodu sve dok petao ne zapeva ili magare ne zariče, a onda nestane.
Među nejevrejima se veruje da jevrejska deca začeta u ove dane postaju karakondžule, pa zato Jevreji u te dane izbegavaju svoje žene. Ako se dete rodi ovih dana, veruje se, na primer u aleksinačkom Pomoravlju, da će ga snaći velika nesreća u životu. Ako pak neko umre, bodu ga iglom ili glogovim trnom, da se ne povampiri, da ne postane vukodlak.
Smatra se da je Tucindan dobio po tome što se tad kolje pečenica koja se prethodno tuče (umrtvi) udaranjem ušica sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo živinčeta, buduće pečenice - "Božićnjara". Kod Srba božićna pečenica je najčešće prase ili nazime (mlado svinjče), a u nekim krajevima je to jagnje ili mlada ovca i naziva se "veselica". Pečenica treba da je bela, bez belega i telesnog nedostatka. Peče se sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću. Naslanja se na istočni zid gde stoji do Božića (7. januara) kada se servira.
Pečenica je, tumače etnolozi, prinošenje žrtve Bogu i vuče korene iz predhrišćanskog perioda, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Kokoš, guska, patka ili ćurka, u mnogim krajevima ni u kom slučaju ne smeju se naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol "nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe". A tamo gde se ipak kolje za supu, odmah se odbace glava i noge. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno mrazevi i zime.
Badnji dan
Badnja nedelja je nedelja pred Božić. Tih dana se, prema verovanju, ne šiša, ne brije i ne režu nokti da se ne bi "seklo" zdravlje, a deca se ne tuku da im se ne pojavljuju čirevi po telu.
Badnji dan je poslednji dan pred Božić. Po nekim tumačenjima, naziv potiče od staroslovenske reči „bdeti", što znači biti budan. Tako Badnje veče predstavlja veče koje treba da bdimo i ukažemo poštovanje i pozdravimo rođenje Isusa. Zbog samog običaja bdenja, bilo je nužno osvetliti prostorije svećama, koje su ujedno postale i simboli novog života i nade. Pravile su se posebne sveće, tzv. voštanice.
Božićno praznovanje započinje Badnjim danom, 6. januara. Tog dana rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvce, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićnih praznika. Iza toga se nižu razni običaji, koji su zapravo osobenost našeg šarolikog narodnog folklora i koji su se kroz vekove stopli sa onim religioznim hrišćanskim značenjem Božića.
Kelti nalagali badnjak
Etnologija beleži da su još pre dolaska Srba na Balkan stari Kelti nalagali cerovo drvo kad su čekali novo leto, te da su od njih to preuzeli Englezi. Badnjak je u prošlosti bio blizak i Rusima, Bugarima, Makedoncima...
U Vojvodini, kod Rusina badnjak stoji u porti crkve, a ritualno ga na Badnje veče u svoje domove unose i Bunjevci, mada su unijati-grkokatolici.
Bugari su do završetka Drugog svetskog rata takođe u kuće unosili badnjak - cerovo drvo koje se oblačilo u košulju i čiji se jedan kraj stavljao u vatru da gori celu noć (zvalo se bdnik), a onda je pod ruskim uticajem badnjak zamenjen jelkom.
Na Badnji dan se posti. Uglavnom se jede riba, pasulj prebranac, suvo voće. Šljive, smokve, kasije, i peče hleb koji bi bio na stolu sve do Bogojavljanaj, a njegova veličina je simbolizovala obilje naredne godine. Takođe, toga dana ništa ne iznosi iz kuće, obeduje se na slami. Tu je još paljenje badnjaka i unošenje slame i prostiranje slame po podu, uz kvocanje i pijukanje, pa badnjedanska večera na podu, simbolika sveća, oraha, meda, vina, svenoćnog bdenja u iščekivanju Božića.
Badnji dan je, prema nekim tumačenjima, naziv dobio po tome što se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.
Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo (u nekim krajevima, jelovo ili borovo), koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću. Pre izlaska sunca, na Badnji dan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak.
Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Kad odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta prekrsti, pomene boga, slavu i sutrašnji praznik, baci šaku žita na drvo i sa tri udarca sekirom mora da ga odseče. Seče se ukoso i sa istočne strane. Vodi se računa da drvo prilikom sečenja padne direktno na zemlju, a da se ne zadrži na susednom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Badnjak simbolički predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.
Badnje veče praktično spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane, da su kao "Božić i Badnji dan". Uveče, kada padne mrak domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče, srećno Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnji dan i božićni ručak, a pečenica se prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.
Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice. Posle badnjaka u kuću se unosi slama i posipa se po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići.
Pravi, paganski smisao ovog običaja je nejasan. Neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duše umrlih predaka za koje se verovalo da se nalaze u telima životinja. U naše vreme, ovaj običaj ima ovaj smisao: kao što kvočka pod krilima prikuplja svoje piliće i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist došao da sve ljude zbliži i složi u jednu hrišćansku zajednicu i zagreje ljubavlju, kao što se pilići hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom jer je govorio: "Ko je gladan, neka dođe meni i ja ću ga nahraniti, i ko je žedan, neka dođe k meni da pije vode žive".
Slama simbolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio. Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.
Pretpostavlja se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Prema jednom predanju, primivši hrišćanstvo uoči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag. Domaćin pre večere unosi badnjak u kuću, a ukućani ga dočekuju posipajući ga žitom.
Crkva je, međutim, badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem.
Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u zabran (šumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan". Zatim zaseče na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za položajnika.
U srpskom i rusinskom narodu je tradicionalno karakterističan badnjak za slavljenje Božića, u Rusiji i Bugarskoj jelka, kod Grka je to lađa, a u novije vreme i jelka. Etnolozima je poznato da su još pre dolaska Srba na Balkan stari Kelti nalagali cerovo drvo kad su čekali novo leto, te da su od njih to preuzeli Englezi.
Badnjak preko dana stoji napolju (ponegde ga oblače u košulje), a uveče, pred badnjačku večeru, unosi se u kuću uz ritual. Kada ga domaćin unosi u kuću, zajedno sa slamom, domaćica ga posipa žitom, a domaćin ga stavlja uz ognjište. Badnjak se prvo celiva i maže medom. Potom se pali i pristupa se "džaranju". To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena koji je kod hrasta karakterističan po iskrama koje iskaču iz plamena. Kada se za badnjak ide organizovano, ispred sela, tada se prangijama i puškama oglasi odlazak u šumu, izabere u šumi hrast koji se prethodno osvešta i zalije vinom i medom. Pored čeza ili kočija momci jašu neosedlane konje i čine veliku veselu povorku koja glasno objavljuje svoj odlazak po badnjak.
U Vojvodini se krajem 19. i početkom 20. veka kitila biljka gledačija - bodljikavo granje u koje su se vezivali umotani orasi, suvo voće i pecivo s medom. Grana se umotavala u zeleni papir i ukrašavala svaku kuću kao deo božićnog rituala.
Česnica
Česnica se smatra izuzetno važnim obrednim kolačom. Spravljana je od belog brašna, sa vodom i mašću, bez kvasca. Česnica se mesi prvog dana Božića, pre izlaska sunca, kad prvo zvono zazvoni u crkvi ili između jutrenja i dostojna. Sam naziv je zanimljiv zato što potiče od reči "čest", "deo", "sreća", jer se lomila na delove, prema broju ukućana, da bi se po tim delovima proricala sreća. Česnica simbolizuje rođenje mladog Hrista kada su ga pastiri darovali. Verovalo se da česnica predstavlja dobar rod useva.
Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Potom sedaju za trpezu.
Za česnicu, koja se mesi na sam dan Božića, rano ujutro - za razliku od pogače koja se iznosi na badnjačku večeru - misli se da je ime dobila zato što se mesi za čest (čast) Isusa Hrista, ili što se lomi na česti, to jest na onoliko delova koliko ima ukućana. Novac koji se u česnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rđa ne prianja jer je to dar novorođenom Hristu.
Božić
Božić je, uz Uskrs, jedan od dva najveća hrišćanska praznika. Božić je dan kada se slavi rođenje Hristovo, i kada je duh malog Isusa sveprisutan među ljudima, donoseći im mir i praštanje. Sam Božić je trodnevni praznik, a ako računamo i Badnji dan, kojim se završava zimski četrdesetodnevni post, onda je to četvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici. U našem narodu proslavljanje ovog praznika je usklađeni spoj crkvenih, liturgijskih, i folklornih običaja. Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom praznićnih dana bude na okupu.
Večera za vuka
U nekim krajevima se na Božić nosi vuku večera, od svakog jela pomalo, i ostavi se na raskršću s rečima: "Eto, vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikako..." Sličan običaj je (postojao) i na Kosovu: "Mnogi iznesu na Badnju večer sofru pred kuću i metnu na nju sve što su zgotovili za večeru, pa onda počnu zvati na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu govoreći: "Vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi i svi koji nama zlo mislite, dođite na večeru... Ako sada ne dođete na večeru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u naš obor na večeru ni po večeri, jer ćete biti pišman."
Božić, 7. januar, započinje unošenjem nenačete vode, dočekivanjem položajnika, odlaskom u crkvu na službu i pričest, te prvim mrsnim doručkom.
Dug je spisak narodnih običaja koji krase Božićne praznike, od lomljenja pogače, pa do igara koje simuliraju tobožnje vijanje Božića. Prvi dan Božića je dan radosti rađanja, obnavljanja života, dok se drugi dan provodi u svečanom, tihom domaćem raspoloženju, a u crkvama služi Liturgija zahvalnosti Bogorodici.
Dan rođenja Hristovog ostao je u našem narodu prvenstveno praznik porodice i porodičnog domaćinstva. Sigurno da su novo vreme i savremeni uslovi gradskog života suzili mnoge drevne božićne običaje, svodeći ih uglavnom na unošenje badnjaka, kupljenog na pijaci, na božićni kolač, sveću, pečenicu i vino.
Na ovaj praznik, uči crkva, misli se na svoj rod i na rod ljudski, posebno na porodicu i najbliže pretke. Božićem se zaklinje, toga dana se svi ratovi prekidaju milosrđem koje propisuje vera hrišćanska. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!" Valja napomenuti da se ovako pozdravlja od Božića do Bogojavljenja.
Božić se praznuje tri dana. Prvog dana ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima i puca se iz pušaka i prangija. Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Po povratku iz crkve, ukućani se međusobno ljube čestitajući jedni drugima praznik.Još pre izlaska sunca na Božić odlazilo se na izvor ili bunar po takozvanu nenačetu vodu. Od te vode, kojoj su se pripisivala magijska svojstva, prvo se odlivalo za mešenje česnice, zatim za umivanje ukućana, a potom su nalivana i sva jela za božićni ručak. U narodu se verovalo da nenačeta voda ima i isceliteljsku moć. Nenačetom vodom treba okupati decu, kao zaštitu od uroka.
Položajnik
Kokošinji položajnik
Zanimljiv je običaj obeležavanja "Kokošijeg Božića" na praznik Svetog Ignjatija Bogonosca, 2. januara. Tog dana se živina rano izjutra hrani žitom kuvanim na Varvarin dan 17. decembra, a hranjenje se obavlja u krugu omeđenim konopcem, da ne bi lutala po selu. Postoji i običaj da se prvi posetilac koji dođe u kuću na taj dan naziva kokošinji položajnik. On ne sme da sedne na jastuče niti da se pomera da bi kokoši što češće legle jaja. Vodi se takođe računa da to bude srećan čovek vedre naravi kome svaki posao ide od ruke, da bi kuća bila napredna i srećna čitavu godinu.
Na Božić, rano prepodne, dolazi specijalni gost - položajnik. To je prva osoba koja ulazi u kuću na Božić. Obično se pre Božića domaćin dogovori s nekim ko je srećne ruke da dođe prepodne kod njega u kuću. Položajnik pozdravi dom i sve ukućane sa „Hristos se rodi", a onda priđe vatri, uzme grančicu badnjaka i džara vatru govoreći: „Koliko varnica, toliko zdravlja, koliko varnica, toliko sreće i veselja, koliko varnica, toliko parica", nabrajajući sve čega misli da u domaćinovoj kući treba da se umnoži, a obavezno završavajući govor rečima „Amin, bože, daj!"
Za položajnika i čaranje u vatru donjim, pregorelim delom badnjaka, misli se da predstavljaju mudrace s istoka i njihovo gatanje po zvezdama jer kao što su oni svoje gatanje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, gatajući po varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domaćinu i njegovom domu.
Postoji i tumačenje prema kojem je položajnik inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka - o Božiću, slavi, o rođenju, svadbi ili kad se u porodici dogodi smrtni slučaj.
Prva dužnost položajnika (u nekim krajevima ga zovu i radovan) jeste da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Zato on, čim uđe u kuću, a pri tome dobro pazi da prag prekorači desnom nogom, prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice. Domaćin i položajnik, posle mirbožanja, što znači da prislanjaju obraz uz obraz - a ređe se ljube - razmenjuju pozdrav: "Hristos se rodi" - "Vaistinu se rodi!" Onda položajnik daruje ognjište, to jest na kraj ognjišta s istočne strane stavi novac, malo posedi, popije kuvanu rakiju i posle pozdrava odlazi. Na odlasku se položajnik daruje čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem koji je ispečen zajedno sa česnicom. Položajnik je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.
Nekada se o Božiću, u znak radosti i veselja, pucalo iz pušaka, a pevale su se i božićne pesme, kao: "Božić, Božić bata..." i "U Božića tri nožića..."
Njegoševa oda Božiću
"Nema dana bez očinjeg vida,
Niti prave slave bez Božića!
Slavio sam Božić u Vitlejem
Slavio ga u Atosku Goru,
Slavio ga u Sveto Kijevo;
Al' je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veselošću,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekršćeni na ognju badnjaci,
Puške puču, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unučadi đedovi igraju..."
Drugi dan Božića koristi se za međusobne posete prijatelja. Po srpskim selima na ovaj dan je bilo uobičajeno prezanje konja u saonice i vožnja po selu. Treći dan Božića je ujedno i Stevandan, i to je poslednji dan u običajnom božićnjem ciklusu. Tog dana se iznose slama i ostaci badnjaka iz kuće. Slama se obično nosi u voćnjak i zaveže za mlado rodno drvo, a jedan deo se zapali u plodnoj njivi i pusti da izgori. Ugarci od badnjaka se čuvaju jer su lekoviti i koriste u toku godine za lečenje obolele stoke. Zatvorena kompozicija praznovanja za mnoge Srbe se ipak ne dobija Stevandanom već „malim Božićem", kako u pojedinim krajevima Srbije nazivaju Srpsku novu godinu. „Mali Božić" je zato i definitivan znak srpskim domaćicama da konačno predahnu.
Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče česnicu. U nju se stavlja metalni novčić zlatni, srebrni ili obični, odozgo se bode grančicom badnjaka i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, negde i glavu, deo od rebara i srce. Srce se iseče na onoliko delova koliko u kući ima ukućana, i svaki član porodice prvo pojede po parče srca da do idućeg Božića bije junačko srce u svakome. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, pa preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas i zatim se lomi česnica.
U nekim našim krajevima, običaj je da se na Božić ustaje rano i umiva "na sekiri", s oštricom okrenutom naviše. Posle umivanja uzima se pupoljak drena i pije sa vinom. Umivanje na sekiri simboliše spiranje prljavštine i sasecanje greha, dren predstavlja zdravlje, a vino krv Isusovu.
Kada se česnica umesi, svi ukućani moraju da budu svečano obučeni, s nekim novim detaljem, jer se za Božić valja nečim ponoviti. Tada se obavlja mirobožanje tako što domaćin uz čašu s rakijom nazdravi „Mir božji", a ukućani odgovore „Da bog blagoslovi", zatim domaćin otpije gutljaj pića i ponovi „Mir božji", dok ukućani odgovaraju „Da zdravi budemo", „Da žito rodi", „Da blago se umnoži", „Da nas sreća prati", „Da nas bolest zaobiđe"...
Sneg i dobrobit
Kad na Božić pada sneg, veruje se da će godina biti rodna. Ne valja se ni radi ljudi, ni zbog stoke, ni zbog letine, kada na Božić bude jugovina ili kiša.
Dobro je na Božić, posle ručka, otpočeti svaki rad. Tada ženska deca uče da pletu, muški projašu konje, započne se kakav posao, da bi ljudi cele godine bili vredni i da im poslovi idu od ruke.
Čestitanje Božića
Ako niste u mogućnosti da lično čestitate praznik, onda je uobičajeno da pošaljete božićnu čestitku. Na čestitkama koje se kupuju u pravoslavnim hramovima odštampan je tekst „Mir Božji - Hristos se rodi"! Dobro je da čestitka stigne nekoliko dana pre Božića. Nije protivno veri da se čestitka uputi telefonom, elektronskom poštom ili SMS-om, ali na sam dan Božića, uz obavezno: „Hristos se rodi".
Šta valja raditi na Božić:
1. Sve što vam je zadavalo muke tokom godine u božićno jutro trebalo bi raditi, i više neće predstavljati problem.
2. Vodom u kojoj je opran sud za mešenje česnice zalivaju se voćke da bi bolje rodile ili se ona sipa u saksije sa cvećem da bi lepše cvetalo.
3. Testo koje ostaje na rukama domaćice posle mešenja česnice ona stavlja na voćke koje su slabo rodile, da bi naredne godine dale više ploda.
4. Negde se gata na plećki od pečenice. Ako na kosti kada je izvučemo iz pečene plećke ostane mesa, veruje se da će stoka te godine biti plodna.
5. Od konopca kojim je vezan naramak slame unet u kuću trebalo bi na Božić, ujutro, u dvorištu napraviti krug i u njega staviti kukuruz i pšenicu za kokoške. Veruje se da će one tokom cele godine jaja nositi na jednom mestu.
6. Nekada je značajnu ulogu u božićnim običajima imala božićna sveća. Neke porodice palile su je već na Badnje veče ili obavezno u vreme ručka prvog dana Božića. Sveću pali domaćin sa tri vlati pšenice ili slame koja se izvlači ispod božićne trpeze. Sveća se nije gasila duvanjem, već vinom iz pune flaše.
Običaji se sastoje od osnovnog, nepromenljivog dela i ritualnog dela koji je vidljiv i promenljiv. Neupućeni pogrešno veruju da su ako posvete pažnju vidljivom delu sačuvali i sam običaj. To se najbolje vidi na primeru Božića. Još u ranom hrišćanskom periodu paljene su velike vatre za vreme Božića, potom su korišćeni barutni štapići za pucanje i vatromet, preko prangija do počasnih plotuna iz artiljerijskog oružja. Danas se razlamaju pucnji iz ličnog naoružanja i praskav zvuk petardi. Oružja su se menjala, ali je praznik opstajao.
U Risnu se mire zavađeni
Lep običaj pominje se u Risnu. Na Božić, u crkvi posle jutrenja, svi se ljube jedan sa drugim i tako se tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi. U mnogim mestima se smatra da su dani između Božića i Bogojavljenja (ili do Svetog Jovana - dok "padne krst u vodu") nekršteni dani jer je Isus kršten tek na Bogojavljenje. To je vreme kada se, prema starom narodnom verovanju, razna natprirodna bića - vampiri, karakondžule, nekrštenci i sotone - kreću noću i pakoste ljudima. Zato se noću ne sme odlaziti na raskrsnice, groblja, pod mostove i u vodenice jer su to staništa tih natprirodnih bića. U te dane isto tako ne treba po večeri i noću piti vodu.
Proslava Božića u gradskim sredinama
Proslavljanje Božića danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama, gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu, ima modifikovanu formu.
Umesto velikog drveta uzima se manja hrastova grančica i manja količina slame. Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod slavske ikone na istočnom zidu stana ili kuće. Zapali se sveća i kandilo što simboliše vatru i ognjište. Kuća se okadi tamjanom, izgovore se molitve koje se znaju, ili se pročitaju iz molitvenika, i to veče se provodi u prijatnoj porodičnoj atmosferi uz slušanje crkvene muzike i pesama sa kaseta, ili uz gledanje filmova verske ili moralne sadržine. Vesti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Šta je to Srpska Nova Godina i zašto se slavi 13 januara
Odakle Srbima Srpska Nova Godina – kako je nastala, istorija, značaj
Srpska nova godina 13 januar Šta je to Srpska Nova Godina i zašto se slavi U želji da je lepo dočekaju, srećnu Srpsku Novu godinu želim svim Srbima u Republici Srbiji, Republici Srpskoj i svim Srbima u rasejanju – gde god vas ima!… Živi mi bili i hiljadili se!
Nekad se, to, krilo, zamračivali se prozori i vrata, a sad može javno, možeš da izabereš gde ti je volja, platiš i dočekaš je!…
U tursko doba, Srbi su krili da proslavljaju svoje praznike. Često su i službu, Božju, morali da kriju, da se Bogu i svom svecu mole ispod zemlje, u zemunicama! Morali su da krišom igraju, bez muzike, instrumentalne, bez ljudskog glasa, da Turci ne bi otkrili! Jadno je, to, kolo, bilo, kolo u tišini, ali je, ipak, bilo kolo – a srpsko srce puno-prepuno!…
A kad se krio doček Nove godine, ili slava, Srbi su se krili od Srba! Tužno-tužno!…
Julijanska Nova godina (najčešće kod Srba: Srpska Nova godina, a kod ostalih Stara Nova godina ili Pravoslavna Nova godina) je praznik koji se slavi 14. januara po Gregorijanskom kalendaru svake godine. Tog datuma je 1. januar po Julijanskom kalendaru.
Iako nije zvanična Nova godina, ona se rado slavi u balkanskim zemljama kao što su Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina (Republika Srpska), Makedonija, pravoslavni delovi Hrvatske…
Takođe se slavi u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Jermeniji, Moldaviji, Gruziji…
Zanimljivo je i to da tradicija obeležavanja Julijanske Nove godine postoji i u nekim nemačkim kantonima, u Švajcarskoj (kao Alter Silvester), kao i u nekim delovima Galske zajednice, u Škotskoj (Edinburški ‘Am Bothan’)…
Najstariji dokumentovan podatak o srpskom imenu datira iz 69. ili 75., u poznatoj knjizi Plinija Cecilija Drugog „Poznavanje prirode“ gde nailazimo na srpsko ime u latinizovanom obliku – Serbi. On, doslovno, kaže: „A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii“ (Pored Kimerana stanuju Meotici, Vali, Srbi, Zingi, Psesi). Topografija tla na kome se srpski etnički prvi put jasno imenuje je severoistočno od Bosfora, kod Kimerana, Sarmata i Međana.
Čitav vek posle ovog Plinijevog navoda (najkasnije 175.), nailazimo na pomen srpskog imena u delu „Geografija“ velikog egipatskog naučnika koji je (svoja) dela pisao na starogrčkom jeziku, Klaudija Ptolemeja: Između Keraunskog planinskog venca i reke Ra, smešteni su Orineji, i Vali, i Srbi). Pored ovog antropogeografskog podatka po kom pleme Srba obitava u području Zakavkazja, u pontskom zaleđu, on daje još značajniji podatak da u Panoniji postoji i grad-naselje koji se naziva Serbinu). Ovaj „Srpski grad“ ili „Srbica“ ubeležen je na njegovoj mapi Donje Panonije ili Podunavskih regija negde u savskom porečju, na mestu današnje Gradiške, ili je moguće, čak, da ide i severozapadnije do Siska i Zagreba. Postojanje imena mesta koje je svoj toponim dobilo, očigledno prema narodu koji u njemu živi, prvorazredno je svedočanstvo kako to nije mogla da ostvari neka slučajna plemenska zajednica koja se tu zatekla, ili neki novopridošli element u Panoniju bez odgovarajućih karakteristika naroda s kulturnim identitetom, koji se pre sveg ogleda u samosvesnom nošenju vlastitog imena…
Po zvaničnoj istoriji, Srbi su se doselili – ovo doselili, uzmite metaforično – na Balkan početkom 7. veka (oko 626. godine), za vladavine cara Iraklija (610-641). Od tad se, sa sigurnošću, može govoriti o njihovoj istoriji.
Na Balkan su došli iz Bele Srbije, tj., Bojke, za koju se smatra da se nalazila u Polablju (mada to nije sigurno jer u modernoj istorijskoj nauci ima dosta i onih koji je smeštaju na teritoriju današnje Ukrajine!). U Polablju, Srbe kao zasebnu zajednicu nalazimo od 5. veka, među zapadnim Slovenima. Smatra se da se Bela Srbija ili Bojka nalazila na području današnje Nemačke (Lužički Srbi i danas žive na delu ovog prostora koji je obuhvatala Bela Srbija).
Međutim, nemoguće je tačno reći kad su i odakle Srbi stigli na područje ove Bele Srbije, odnosno da li su došli kao deo Slovena ili kao deo nekih drugih neslovenskih naroda.
I za same Slovene se ne može tačno reći kad su i odakle stigli na prostore koji se smatraju njihovom prapostojbinom. Činjenica da poreklo Srba nije tačno utvrđeno je otvorila prostor za pojavu različitih teorija o ovom pitanju u domaćoj istorijskoj nauci i paranauci (Vidi: Teorije o poreklu Srba).
Moderna srpska nacija spada u grupu južnoslovenskih naroda. Pojedini izvori tvrde da su Srbi biološki više balkanski Romani, ili mešavina nekog drugog starobalkanskog naroda, nego Sloveni (Pavle Ivić – „Srpski narod i njegov jezik“, Konstantin Jireček – „Istorija Srba“). Generalno, određeni stepen asimilacije starih naroda nije karakterističan samo za Srbe već i za ostale narode u Evropi (starorimski filozof Seneka – „Teško da će se naći ijedna zemlja čiji su stanovnici autohtoni. Sve je to izmešano i jedno na drugo nakalemljeno. Jedni su odlazili, a drugi dolazili“)…
Većina Srba živi u Srbiji. Drugi veći deo Srba živi u Bosni i Hercegovini (gde predstavljaju konstitutivni narod), tačnije u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta koji čine BiH. Pored Bosne i Hercegovine, velik broj Srba živi i u Crnoj Gori. Manji broj Srba živi u Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji, Albaniji i Mađarskoj.
Velik broj Srba, takođe, živi u tuđini (dijaspori), prvenstveno u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, SAD, Francuskoj, Kanadi i Australiji.
Najveće urbane populacije Srba u bivšoj Jugoslaviji nalaze se u Beogradu (1.417.187), Novome Sadu (141.475), Nišu (162.380), Kragujevcu (139.990) i Banjoj Luci (oko 200.000).
U inostranstvu se najveća srpska populacija može naći u severnoj Americi (Čikago i delovi Ilinoisa, zajedno s Torontom i južnim Ontarijom).
Srbi čine oko 66 % populacije Srbije, odnosno oko 6,7 miliona. Još 2,1 miliona Srba živi u okolnim državama Balkana. Broj Srba u tuđini (dijaspori) je nepoznat, ali se pretpostavlja da ih ima negde između 1,5 i 3,5 miliona, uključujući i ljude srpskog porekla. Ukupan broj Srba se kreće od 10 do 12 miliona, što zavisi i od broja ljudi u dijaspori.
Na trgovima više gradova i u turističkim centrima Srbije, 13. januara će biti organizovan doček Nove godine, koji se slavi po Julijanskom kalendaru.
U Beogradu neće biti organizovanog dočeka na trgovima, ali se u „Skadarliji“, hotelima i splavovima spremaju za veselje, iako će zbog ekonomske krize, proslave biti skromnije nego prethodnih godina.
Posle slava, Nove godine i Božića, dođe red i na Srpsku Novu godinu. Ostaje li entuzijazma i para da se praznuje. Sa svakim novim, drugim vremenom kroz ceo 20.vek, Srpska Nova godina u životu Srba menjala je svoj značaj.
Gregorijanski kalendar u Kraljevini SHS uveden je 1919. kad smo Novu godinu počeli da slavimo 31.decembra kao i većina sveta, a svoj disidentski oreol Srpska Nova godina nosila je posle Drugog svetskog rata, u inat socijalističkom režimu punih 40 godina!
Ma kako mislili da je Srpska Nova godina stara tekovina srpske tradicije, ona se, ipak, pre Drugog svetskog rata, podsećaju etnolozi, slavila samo u gradovima po ugledu na zapadne trendove, kao obeležje evropeizacije, dok selo za Srpsku Novu godinu nije znalo.
„Srpska Nova godina je u stvari rimska Nova godina, ali su je Srbi zadržali kao svoju Novu godinu. Proslavljaju i raduju se tom datumu koji nema izvorno crkveni smisao, prvi septembar je u stvari crkvena Nova godina“, objašnjava arhimandrit Danilo, duhovnik „Spomen hrama Sv. Save“.
Dakle, dan kao svaki drugi, ili početak Nove godine, tek 13. januara Novu godinu ne čekaju samo Srbi, Rusi, Jermeni, Moldavci i Gruzijci – oni retki koji vreme računaju po starom Julijanskom kalendaru iz vremena Cezara, već i nemački kantoni u Švajcarskoj i zajednice u Škotskoj – kao preživeli narodni otpor uvođenju Gregorijanskog kalendara 1582. godine. Beograđani i njihovi gosti, Srpsku Novu godinu, moći će da dočekaju tradicionalno uz vatromet i moleban u „Hramu Svetog Save“.
Srećna Srpska Nova Godina! baštabalkana
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Danas je Mali Božić
Za vjernike Srpske pravoslavne crkve (SPC), danas je prvi dan Nove godine po Julijanskom kalendaru, koji se zove još i Mali Božić, posvećen Obrezanju Gospoda Isusa Hrista i Svetom Vasiliju Velikom.
Shodno Mojsijevom zakonu, svako jevrejsko muško dijete je osmi dan po rođenju podlegalo obredu obrezanja, činu koji predstavlja pečat saveza zaključenog između Boga i Avrama - praoca Jevreja.
Hristos se podvrgao ovom obredu kako bi dokazao da je primio ljudsku prirodu i da bi zakon bio ispunjen, jer "Hristos nije došao da ukine zakon, već da ga dopuni".
Obred obrezanja ukinut je na Apostolskom saboru održanom 51. godine nove ere.
Prvi dan Nove, julijanske godine je posvećen i Svetom Vasiliju Velikom, kesarijskom episkopu i jednom od svetih otaca, koji je na taj dan okončao ovozemaljski život 379. godine nove ere.
Sveti Vasilije Veliki rođen je 329. godine u Kapadokiji, u Maloj Aziji, i u zrelim godinama je primio hrišćanstvo.
Bio je uzor hrišćanskog življenja, napisao je više bogoslovskih, kanonskih i apologetskih dela, autor je jedne od liturgija koja nosi njegovo ime i jedan je od ustrojitelja monaštva.
banjalukalive _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Praznični običaji i zanimljivosti: Bogojavljenje
januar 19.
Bogojavljenje (19. Januar) - dan kada se Isus Hristos krstio u reci Jordan
Vremenski period od Božića (07. Januar) do Bogojavljenja (19. Januar) zove se nekršteni dani. Po narodnom verovanju, u periodu nekrštenih dana lutaju aveti, veštice i druge nemani. To je period od Hristovog rođenja do njegovog krštenja u reci Jordan.
Isusa Hrista je krstio Sveti Jovan Krstitelj u 30. godini života. Sveti Zlatoust i Teofilakt kažu: Prvo je doba detinjstvo; ono se odlikuje neznanjem i lakomislenošću. Drugo je doba mladićstvo; ono se raspaljuje telesnom požudom. A čovek tridesetih godina je u zrelo doba života; tada je čovek podložan zlatoljublju, slavoljublju, jarosti, gnevu i svakome grehu. I zbog toga je Isus Hrist sačekao sa krštenjem do svoje 30.-te godine.
Nakon Isusovog krštenja i izlaska iz reke Jordan, na rame mu je sleteo Duh Božiji u obliku goluba – kao simbol čistote, krotkosti i čovekoljublja. Svojim krštenjem Isus je označio početak svoje propovedi.
Bogojavljenska noć i običaji
Kao i kod drugih praznika, i za Bogojavljenje postoje razni običaji. Veruje se da se na taj dan, u ponoć, otvaraju nebesa i da se tada svaka želja može ispuniti. Postojalo je verovanje da će mlade devojke na bogojavljensku noć (18. na 19. Januar) na nebu ugledati lik onoga za koga će se udati. U nekim krajevima devojke su koristile ogledalo da bi ugledale lik suđenog. Pored ogledala stavljale su se sveće, a moralo se voditi računa da se ogledalo slučajno ne pregreje i ne pukne. Umesto da mlada devojka ugleda lik onoga za koga će se udati, mogla bi postati žrtva još jednog narodnog verovanja – sedam godina nesreće u ljubavi.
Tradicionalno plivanje za Bogojavljenski krst
Časni krst, napravljen od leda, pluta na vodi
U crkvama se vrši osvećenje bogojavljenske vodice, za koju se veruje da ima posebnu moć i da se ne može ustajati niti usmrdeti. Ona se čuva godinu dana, do sledećeg Bogojavljenja, i od nje se pravi bogojavljenski krst. Zaleđeni časni krst se baca u vodu i, najčešće mladići (i poneka devojka) se takmiče ko će prvi izvaditi krst iz vode. Ovaj običaj se praktikuje širom Srbije. horsvetogdjordja _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
OBIČAJI - Sveti Trifun
Svake godine 14. februar, među pravoslavnim Srbima, slavi se kao danSv. Trifuna. Veruje se da Sv. Trifun štiti sela i naselja od grada i poplava, odnosno da je čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik jer je Sv. Trifun zaštitinik i slava vinogradara i gostioničara.
Negde, u nekim krajevima, ga zovu Sveti Tripun, Zarezojlo, Zarezan ili Orezač. Na taj dan, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika, vinogradari po prvi put u novoj kalendarskoj godini, odlaze u vinograd i počinju da orezuju lozu u svojim vinogradima. “Valja se” da se na dan Sv Trifuna poreže barem jedan čokot vinove loze u vinogradu Veruje se i da Sv Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Veruje se i da sa ovim danom počinje proleće, da se budi priroda i ljubav kod ljudi. Ako na Sv Trifuna pada kiša, rodiće šljiva.. U narodu je za Trivundan vezano mnoštvo raznih običaja i priča. Sneg može još uveliko da iznenadi ali se to smatralo berićetnim pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26,II) iako je već sutradan, 15. februara, Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani i onda, ako oceni da će potrajati zima, vrati u pećinu da nastavi svoj zimski san.
Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, živeo je u trećem veku posle Hrista. Roditelji su mu bili siromašni, tako da je kao dete za koru hleba čuvao guske bogatih meštana. Jedna od legendi kaže da je “još od detinjstva na njemu bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove”. Za ove njegove sposobnosti saznao je i tadašnji rimski imperator Gordijan čija je kćerka Gordijana toliko duševno poremetila da joj niko od najboljih lekara nije mogao pomoći. U takvom stanju, kaže hrišćanska legenda, jednom iz nje progovori zli duh koji ju je bio poseo da njega niko iz nje ne može izagnati osim Trifuna. Nije, medjutim, rekao o kom se Trifunu radi pa je car redom dovodio mnoge tog imena dok “po Božjem promislu”, u maloazijskoj Frigiji ne pronadjoše skromnog mladog guščara Trifuna. Dovedoše ga u Rim, gde je uspešno izlečio devojku i car ga, naravno, bogato nagradi, ali je ovaj, u povratku kući, usput sve dragocene darove razdelio sirotinji. Kada se vratio u svoje selo nastavio je da živi kao i ranije, čuvajući guske ali i u sve dušnijim molitvama i sve većoj pobožnosti. Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dakije, veliki protivnik hrišćanstva, naredi da ga bace u tamnicu i stave na najveće muke Trifun je bio ljuto mučen zbog svoje odanosti Hristu. No on podnese sva mučenja i s velikom radošću, govoreći: “O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!” .Pored velikog mučenja kojem je bio izložen Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je posečen mačem. I pred smrt, “Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250-e godine” napisao je Sveti vladika Nikolaj.
Prema drugoj verziji crkvenih predanja, Svetog Trifuna je proganjao i mučio jedan carski namesnik, naredjujući da ga konji bosog vuku preko trnja i kamenja, a Bog ga je uzeo pre samog čina pogubljenja.
Prema jednoj narodnoj priči, veliki grešnik Trifun koji je na duši nosio 99 ljudi koje je bezočno ubio, osuđen je na božju kaznu. Legenda kaže da je kazne mogao biti oslobođen kad prolista vrbov panj. Trifun je gajio bostan i svakom prolazniku po toj kazni davao po lubenicu. Međutim, kad se jednog dana neki prolaznik, žureći, nije osvrnuo na Trifuna i njegov poklon, Trifun pojuri za njim i vrlo besan i uvređen, udari ga lubenicom i ubije. Očajan, jer je ubio stotog čoveka, vrati se, kad ono – panj prolistao! Naime, čovek koga nije mogao da zaustavi hitao je da pokudi devojku pred udajom. A to je, po narodnom shvatanju, neoprostiv greh, te se ovo ubistvo Trifunu nije moglo uzeti za zlo. Time su mu sva prethodna nedela oproštena. Đorđe Jančić _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Život i običaji narodni u leskovačkom kraju
PRVI DAN ORANJA - " RUČENJE". Orač se “ruči” u mrsne dane i to: u ponedeljak i četvrtak.
Kad stigne u njivu, oblači belu košulju, ili je samo prebaci preko glave i počne da ore.
Postoji verovanje da čavke sleću samo na brazdenje prilikom prvog oranja, “ručenja”, a posle ne. Zbog toga orač kad se ruči i dođe u njivu, vezuje oko glave belu maramu , baci seme unakrsno uvis i tom prilikom moli Boga da se rodi krupna i bela pšenica.
Zna se da orač kad ide prvi put na oranje, usput ni sa kim ne govori, ali na slučaj da je to nužno, ako ga, recimo neko nešto pita a on treba da progovori, ponese sa sobom pomešano u krpu malo žita i đubrišta pa ako ga neko pozove i on mora da što odgovori, uzme pregršt one smeše iz krpe, baci prema onoj ličnosti koja ga zove i izgovoti u sebi: ”Eve ti što tražiš”. Time je otklonjena opasnost da se uzme plod od pšenice koja treba da se poseje.
ŽETVA. Kad se dođe na žetvu u njivu prvi put, radnik, prvi s desna je ”postadzija”. On započinje žetvu na taj način što svojim srpom ožanje nešto stabiljki od sazrele pšenice, napravi od njih uže i njime se oko pasa prepaše. Tada počinje žetva.
Kada se pak završi žetva, isti “postadzija” poseče malo od preostalog klasja, zaveže travom i poljskim cvećem i to je “bogova brada”. Tu kitu od pšeničnog klasja zavežu za srp “postadzije”, pa to on stavi preko ramena. Sa “bogovom bradom” idu svi kući, a postadzija da ne bi progovorio do kuće, jer ako to učini “ne valja se”, uzme u usta vodu i pođe. Kad dođe do kuće, postadzija ide kod ambara gde se čuva pšenica, tu ostavi, “bogovu bradu”, prospe vodu iz usta na žito u ambaru ako ga ima i baci sve srpove unutra.
NOŠENJE ZEMLJE NA ŠIJU. U sporovima. Oko međa - “slogova” i granica, u narodu se mnogo puta rešavalo na starinski način - nošenjem “busa” – zemlje s tovarom na vratu (“šiji”). U nastalim sporovima oko granica, slogova, jedna strana odluči da prenese bus i time utvrdi granicu njive ili placa. Bus ta parnična stranka stavi na ono mesto gde ona tvrdi da je pravi slog, i time je spor odlučen. Ona stranka je uzela svu odgovornost za tačnost tvrđenja I ako je krivo pronela bus, krivo će i proći. Bus ta stranka uzme, stavi iza vrata, na šiju, pa ide i spusti na graničnom metu. Time je sve rešeno.
I danas jos toga običaja ima po selima - i danas se nosi bus na šiji u spornim slučajevima oko utvrđivanja granice.
Nošenje zemlje na šiji je vrlo ozbiljna stvar i mnogi u tim malim sporovima oko sloga, ne bi nosili ako nisu načisto sa granicom, ili slogom.Smatralo se da je to jedna od najtežih kletvi koju onaj koji postavlja bus sam sebi izriče.
SIROPUSNA NEDELJA - BELE POKLADE ( KALAVEŠNICA ). Bele poklade padaju uoči uskršnjeg posta. Cela ta nedelja se naziva bela nedelja, a bele poklade su njen vrhunac.Ovo je veseo dan, pun šala, pesme, radosti. U poslepodnevnim časovima se služi tzv. “oproštajno večernje”, jer se tada obavlja “čin praštanja”, prvo u hramovima, pa po povratku i po domovima. Vernici jedni od drugih traže oproštaj, a i daju ga za dotadašnje uvrede, nemar, klevete, zavade, ili još teža međusobna ogrešenja, kako bi se “čiste duše” otpočeo Časni post. Prema verovanju u ovom periodu je naročita opasnost pretila od veštica, te su se mladići mazali belim lukom, pravili buku, a najefikasniji metod zaštite bile su vatre. Paljenje i preskakanje vatre i danas je ostao redovan običaj u našem kraju i lokalno je poznat kao "kalavešnica". U upotrebi je i izraz "karaveštica" kao nešto što bi oteralo ( "otkaralo" ) veštice. Od sutra ( uskršnji post ) počinje novo vreme, vreme skrušenosti, pokajanja, odricanja, obuzdavanja, a time i očišćenja.
crkveni običaji
SLAVA. Ranije su se slave proslavljivale tri dana. Dan uoči slave je večernica, zasluga, navečerje, drugi dan je slava, a treći je patarica.
Domaćica sprema za slavu tri slavska obredna hleba – kolača. Za večernicu, za slavu i pataricu. Svi slavski obredni hlebovi su “prekrsnikom”, testavom prugom, podeljeni na četiri dela, četiri polja, a oni obredni kolači koji se nose u crkvu za “zdravlje ljudi” i “stoke”, podeljeni su jednom testavom oprugom “zmijurkom” i ona hleb deli na dva polja.
Svaki kolač koji je u isto vreme i obredni hleb ima na površini razne šare od testa.
Na dan večernice - zasluge, ide se na groblje i nosi od onoga jela što je pripremljeno za večeru.
Pre večere domaćin pali najpre malu sveću i zalepi je na istočnom zidu pa zatim “vadi metanije”, tri put se klanja do zemlje i tri put je poljubi. Posle toga kaže: gosti, prostete i blagoslovete da zapalimo sveću na svetog NN (kaže ime sveca). I zapali sveću na sofri.
Kolač se reže oko pola noći i to čini pop - onaj gost što je prvi došao na večernicu i onda tek domaćin zapali slavsku sveću.
Kolač vrte svi prisutni rukama a ponegde kolač stave na mali tanur pa tanur okreću s kolačem.
U nekim naseljima se za vreme okretanja kolača u koji se zabode upaljena sveća podiže uvis da plamen dopre do plafona koji se malo ogaravi.
BOŽIĆ. Na badnje veče se sprema posna večera: pasulj, posna sarma, posna banica, kuvane voćke, kuvane i pečene pečenke, šećer. smokva, kuvano žito, orasi - sa koleđanicama(meseni hlebovi): polje, gumno, kuća, krstina – žito, stogovi sena, „koleđan“(hleb) u vidu „kruga“ prstena - koji je čuvan do đurđevdana kada se preko njega promuzuvale ovce na prelmaz, sa verom da će Bog da i više mleka. Mesi se Kolač i kravajče - sa parom u njemu, lomi se u toku večere i prvo se stavlja parče hleba za kuću, pa domaćina i tako redom za svu čeljad, pa kome se padne para, smatra se da će biti srećan i imaće para cele godine. Onda posle unošenja badnjaka u sobu, domaćin zapali sveću mladom Bogu, zatim domaćin seče kolač. kad se kolač seče kaže se:“ kristos pomeđu nas-„jedan govori, a drugi odgovara :“jes da bude“.Govori se tri puta.
Kad se kadi - tri puta se opkoli, a svi se krste, da đavoli pobegnu od tamnjana - izgovara domaćin kuće. Ujutru se malo lizne od pečenke ( vrsta tikve ), da ih nevata gorušica. Od kolač i od kuću stavlja se kude gori badnjak, a ženska strana treba da pogleda kako gori badnjak, da se telci i jagnjci rađaju ženski.
SVETI TRIFUN. Proslavlja se 14. februara po novom kalendaru, na dan njegove smrti.
U slučaju svetog Trifuna crkveno i narodno verovanje se poklapaju.Verujući u njegovu čudotvornu moć nad usevima pravoslavna crkva je ustanovila naročiti molitveni čin. Toga dana vinogradari odlaze u vinograde, orezuju po koju lozu i zalivaju vinom po neki čokot. Veruju da će tako vinogradu povratiti snagu posle dugog zimskog mrtvila, pa će loza moći da buja u proleće. Kako se to kaže "zarezúju vinógrad". Na dan svetog Trifuna po starom kalendaru( 01.02. ) počinje februar i proleće se primiče, zato se tada gata oko toga kakvo će vreme biti tokom godine. Veruje se da će biti kišna i rodna godina, ako na svetog Trifuna pada sneg, a ako je vedro biće sušna godina.
TODORICA. Uoči Todorove subote, Todorice, mesi se hleb za konja. To je mali kiseli hlebčić sa figurom konja. Njega na Todoricu rano odnesu u štalu gde je konj i njega tamo prelome. Zapale sveću na jaslama pa mu od kolača daju da pojede, a drugi deo pojedu ukućani.
Na Todorovu subotu se svuda po selima prave trke. Zna se obično gde se one vrše, na kome mestu. Ko prvi stigne na metu, on je pobednik Todorove trke i on je toga dana neka vrsta seoskog domaćina kome se ide „na čestito“ i čašćenje.
Onaj ko će se trkati, kad uzjaši, kaže: „Ajde, Sveti Todor neka pomága!“
Jahači toga jutra kvase grivne konjima vinom. Negde se kvasi vinom samo pobednički konj i to mu poprskaju samo rep, negde i grivu i rep.
Na Todorovu subotu, u selima uz Vlasinu, kao na primer u Lopušnji „dok se konji ne izigraju, ništa se ne rabóti“. Kada igre prestanu, onda mogu da rade samo devojke, a žene, pogotovo one sa malom decom, celog toga dana ne rade.
LAZAREVA SUBOTA - VRBICA. U pravoslavnoj hrišćanskoj veri ovaj praznik ima značenje pobede života nad smrću jer se smatra da je tog dana Isus vaskrsao Lazara iz groba a to pretstavlja jemstvo za vaskrsenje svih vernika. Na Lazarevu subotu običaj je da se nose grančice vrbe ( vrbica ) čime se simbolično predstavlja svečani Hristov ulazak u Jerusalim, kada su ga dočekali poštovaoci i sledbenici. Vrbicu u crkvu unose deca. Vrbove grane ostaju u crkvi do nedeljne liturgije, na Cveti, kada se obavlja ritual blagosiljanja vrbe. Običaj je da se ovog dana bere cveće, ali se ne unosi u kuću, već se drži u dvorištu u posudi sa vodom. Ovim cvećem se rano ujutro kiti kuća, a vodom u kojoj je stajalo, umivaju se ukućani.
USKRS-VELIGDEN. Uskrs je za hrišćane veliki praznik, bez nekih posebnih obeležja, a i za njega se kuća ranije priprema. Roditeljij gledaju da decu obraduju nekim novim haljetkom i da obezbede što bolju trpezu za tri dana praznovanja. Obavezno se klalo jagnje. Jagnje se kolje dan ranije pre Uskrsa, kod drvnika.
Na beli petak, prvi posle Uskrsa, ne radi se da bi usevi koji treba da nastignu vezali rod.
Postojala je ranije seoska zabrana da niko ne radi u polju cele bele nedelje, nedelje posle Vaskrsa.
Kad čobani („ovčari“) na Uskrs isteraju na pašu ovce, sa sobom ne nose obojena uskršnja jaja da ovcama ne izlaze „ovčanici“ - jaja ispod grla.
SVETA PETKA. Za ovaj praznik se postilo nedelju dana i mnogi se na liturgiji pričešćuju. Toga dana mnogi donose u crkvu kolače od kiselog testa sa išaranom površinom i njih prereže sveštenik za zdravlje onoga koji ga je doneo, za zdravlje ukućana, za sreću i napredak doma, za stoku, za berićet.
Na beli petak se ne radi da ne bije grad. Isto se tako poštuje i beli petak koji pada odmah posle Duhova.
Petak se drži i ne mrsi, ali ako to neko učini, vele, može mu oprostiti Sveta Petka, jer ima crkve gde se može moliti, ali ako se omrsi sreda, nema oproštenja, jer ne postoji crkva posvećena sv. Sredi.
Ona žena koja pogreši petak pa nešto uradi iz neznanja, triput celiva zemlju i moli Sv. Petku da joj oprosti greh.
porodični običaji
SVADBA. Prvo se posle gledanja momka i devojke po saborima ide na prosidbu. Sa momkom idu otac, majka, strina, čičevi i odlaze u kuću devojke da se prijatelje. Otac momka pita oca devojke:“Prijatelju, davaš li ti ovu tvoju ćerku, za našeg momka“. Tada otac devojke odgovara:“ Ako se deca vole, dajem i ako mlogo miraz neiskate, da si dadem kolka mi je čerga-a mi joj nebranimo ništa da dojde u vašu kuću“.
Pred svadbu na jedan dan se kite momkovi dvorovi. Ujutru prvog dana svadbe, u dvorove mladoženje skuplaju se svatovi, malo zameze, popiju po koju rakiju i krenu po devojku.
Pre ulaska u avliju obaveza je bila najpre da se pogodi jabuka . Nakon završenog ručka devojkase rastaje sa svojom familijom, uz plač najbližih - majke, teteke, strinke i drugarica.Kad se krene sa svatovima i svirkom svirača, mladoženja i nevesta se popnu na rabadžiska kola sa darom i da im se po jedna čaša da popiju vino i prazne čaše se bace preko glave, a brat stoji na kapiju i traži da se dar plati od onih koji vode goveda - zeta, pa se u šali pazari i onda posle smeha i šale se te pare stave u kovčeg za devojku. Svatovi pušteni od brata devojke da izilaze iz avlije u radosti i veselju napuštaju dvorovi devojke.
ROĐENJE. Da se srećno i što pre mlada porodi, koja je u to vreme „jednom nogom u grobu“, svekrva je obilazi triput i govori: Ja sam ti maćija-Bogorodica ti je majka“.
Čim se dete rodi, ranije srpom, ili običnim ručnim nožem „čekijom“ iseku mu pupčanu vrpcu i pupak prevežu alevim vunenim koncem. Onaj nožić-„čekiju“ čuvaju za naredna rađanja. Ženi porodilji kad dođe iz porodilišta, pod njen krevet stavljaju: baštensku metlu, grebence, težinjave konce, alev vunen konac, lekovitu travu morač (ovu travu da dete ne napadaju more). Ispod jastučeta novorođenčeta meću glavicu belog luka, nož, belu čistu maramicu, zrno tamnjana i sve to stoji za 40 dana. Sada, kad iziđe iz porodilišta, lausa preskače prag ispod koga je razapet alev vunen konac.
Kum je najpoštovanije ime. „Kad prođeš kraj kumove njive, pazi, nemoj i prašinu sa tog mesta da poneseš, nego istresi obuću“. „Ako misliš da tražiš kuma, traži ga daleko od svog mesta“. „Zato, kad kuma tražiš, neka ti umese pogaču i kreni u izrev sunčev i putuj do zalaska sunca, tek kad sunce zađe, ti potraži kuma“. Pričali su mi da se u vranjskom kraju kad neko izgubi kuma, bilo time što posle smrti kuma nema ko da zameni, bilo da se kumstvo pokvari ili kum odrekne, onom što će tražiti novog kuma umese pogaču, natoče rakiju i on pođe pa u kom ga selu zatekne mrak, u prvu kuću u koju naiđe zatraži kumstvo.
Kad se obave izvesne radnje, posle dolaska iz crkve, pristupa se ručku na kom se zvanično saopštavalo detinje ime.
Koliko je nekada kum bio samostalan u davanju imena svojim kumčićima, neka posluži ovaj događaj. Neki kum krstio dete muško i dao mu ime Kuzman. Majci se to ime nije svidelo, kao što biva poneki put i sada, pa molila kuma: „Kume, ću ti dam košulju da ga raskrstiš!“ On odgovori: „Ne, nego kad se rodi drugo, ću mu dam ime Damjan - da imaš i Kuzmana i Damjana“.
MALI KRAVAJ. Čim se dete rodi, iako je još ne kršteno, rodbina, komšije, svojta, nose porodilji i detetu mali kravaj – „simit“ nešto za jelo-kravajče, banicu, sutliju i dr. To posećivanje porodilje, deteta i donošenje ponešto za jelo, jeste mali kravaj.
VELIKI KRAVAJ, ili „ženski d’n“, kako ga ponegde zovu,iziskuje velike pripreme i dosta izdatka da se napravi. Za veliki kravaj se vrše pripreme mnogo ranije, još pre rođenja samog deteta. To je obred i to obavezni. I najsiromašniji roditelji neće ostaviti novorođenče bez velikog kravaja pa makar se malo i zakasnilo. Grehota je ne napraviti detetu veliki kravaj. Takva deca, verovalo se, neće se moći oženiti, ili udati.
Veliki kravaj se pravi najkasnije za godinu dana od rođenja deteta.
STRIŽBA je kao porodični događaj bio i po svom karakteru, domaća svečanost, slična kravaju, samo je ona svečanija i atraktivnija. To je dan kada dolazi kum sa ženom i prikumkom („prikumskim“) kao pomoćnikom da podstriže, „šiša“ dete. Dragutin M. Djordjevic _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Sveti Trifun - Trivunjdan
Dan Svetog Trifuna Srpska pravoslavna crkva proslavlja 14. februara. U narodu je poznat i pod imenima Orezač, Zarezan, Zarezojlo, Sveti Tripun, Sveti Trivun, a slavi se kao zaštitnik vinogradara, ugostitelja (krčmara) i devojaka. Vinogradari tog dana, pre izlaska sunca, odlaze u vinograd i, radi bogatog roda, orezuju dva-tri ili barem jedan čokot, zaliju ih starim vinom da bi time povratili malaksalu snagu vinogradu posle duge zime, kako bi počelo bujati u proleće, uz molitve da vinograd rodi. Ponegde se u vinogradima priređuju i ručkovi na koje se pozivaju i slučajni prolaznici.
Sledeći istorijske činjenice, Sveti Trifun se rodio u III veku, u Frigiji, u mestu Kampsada u Maloj Aziji. U vremenu kada se hrišćanstvo stidljivo naziralo na religijskoj sceni Rimskog carstva, Trifun je već u roditeljskom domu bio vaspitavan u hrišćanskom duhu. U detinjstvu je čuvao guske, ali je u sebi nosio veliki božji dar, i vrlo rano je počeo da čini čuda, spasavao ljude i stoku od bolesti i oslovađao ih od “nečistih sila” samim pomenom imena božjeg. U to vreme Rimskim carstvom je vladao car Gordijan, čija se ćerka Gordijana teško razbolela poremetivši umom. Mnogi lekari pokušali su da joj pomognu, ali bez uspeha. Tek kad se, po Božjem promislu, pojavio mladi Trifun iz Kampsade, devojka je bila izlečena, a srećni car ga je obasuo mnogim darovima. Sve to bogatstvo, mladić je na povratku kući razdelio siromasima, i nastavio je da čuva guske i da se moli Bogu. Ali, sva ta dobra dela ga nisu spasila od progonstva Gordijanovog naslednika, Decije Trajana, rimskog cara (249-251). Zbog odbijanja da se odrekne jednog Boga i Isusa Hrista, podvrgnut je strašnim mukama. Vojnici su ga vezali za konja i bosog vukli preko trnja i kamenja, a Bog ga je uzeo pre samog čina pogubljenja. Sahranjen je 250. godine u svom rodnom selu. Imao je tada samo 18 godina.
Zbog svoje čvrstine, upornosti i istrajnosti u odbrani vere, Sveti Trifun je izabran za zaštitnika vinogradara koji Trifunove muke poistovećuju sa svojim radom i svojom mukom. Naime, vinogradari osam meseci godišnje služe čokotu, ne gubeći veru i nadu da će ga sačuvati od bolesti i prirodnih nepogoda i da će njoihov trud uroditi bogatom berbom i dobrim vinom. Zato postoji verovanje da Sv. Trifun štiti sela i naselja od grada i poplava, odnosno da je čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. Ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih poljskih štetočina Pravoslavna crkva je ustanovila poseban molitveni čin koji se, posredstvom sveštenika uz prisustvo domaćina, vrši na njivama i baštama. Pri ovom činu uzima se ulje iz kandila Svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd čitajući molitvu.
Kult Svetog Trifuna veoma je razvijen u srpskim krajevima, a neke srpske porodice ga slave kao krsnu slavu. Slava Sv. Trifuna se na poseban način obeležava u svim domaćinstvima koja se isključivo bave vinogradarstvom i voćarstvom uz presecanje slavskog kolača i simboličnog orezivanja čokota u vinogradima.
Širenje kulta ovog svetitelja datira od V veka, a vinogradari i voćari su u našim krajevima slavu Svetog Trifuna obnovili pre desetak godina, sa obnavljanjem zasada vinove loze. Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik.
Veruje se i da Sv Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Po nekih shvatanjima ovim danom počinje proleće, priroda počinje da se budi, kao i ljubav kod ljudi. U narodu je za Trivunjdan vezano mnoštvo raznih običaja i verovanja. Ako na Sv Trifuna pada kiša, rodiće šljiva. Ako na Trivunjdan padne sneg, godina će biti kišna i rodna a ako je vedro, godina će biti sušna. Sneg može još uveliko da iznenadi, ali se to smatralo berićetnim, pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26. februara) iako je već sutradan, 15. februara, Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća, kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani i onda, ako oceni da će potrajati zima, vrati u pećinu da nastavi svoj zimski san.
Na liturgijama u pravoslavnim hramovima, u pravoslavnim domovima, vinogradarskim i gostioničarskim esnafima pominje se stradanje svetitelja Trifuna, koji je pogubljen 250. godine u Nikeji od mača hristobornog rimskog cara Dakija.
Sahranjen je skromno, na sopstveni zahtev, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je rođen.
Kult Svetog Trifuna veoma je razvijen u srpskim krajevima, a slave ga posebno vinogradari, dok ga svojim zaštitnikom smatraju i gostioničari.
Vinogradari na dan Svetog Trifuna idu u vinograde, orezuju lozu i vinom zalivaju čokote, da bi time povratili vinogradu malaksalu snagu posle dugog zimskog perioda, pa da počne bujati u proleće koje se već počinje primicati.
Crkva slavi Svetog Trifuna kao velikomučenika koji je postradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti koje su deo hrišćanske propovedi.
Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i sveti Trifun.
Svetog Trifuna slave neke srpske porodice kao krsnu slavu, a njemu se moli da zaštiti polja od poplava, grada i raznih štetočina.
_________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Praznik Sretenja Gospodnjeg
Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu.
Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.
Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.
Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.
Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.
Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "
Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".
Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.
Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.
Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.
Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.
Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.
Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.
U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.
Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja. RTS _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 133 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
