|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (9): Sahrana
Smrt je sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život
Priprema sahrane
Kad se dogodi smrtni slučaj - rodbina umrlog nađe se pred mnogim problemima. Osim razumljivog, emocionalnog šoka, stresa, pojavi se i mnoštvo nedoumica koje su tim veće ako je smrt nastupila iznenada. Zato će ovde biti reči samo o nekim opštim naznakama, naime šta treba uraditi u skladu sa hrišćanskom i narodnom tradicijom.
O smrti najpre treba obavestiti rodbinu i najbliže prijatelje, a zatim će oni obaveštavati druge poznanike. Na taj način se vest veoma brzo raširi među poznanicima. Najbliži, po pravilu, odmah dolaze u kuću pokojnika da se nađu pri ruci porodici umrlog. Tada treba poneti kafu i neko piće jer se može desiti, pogotovo ako je smrt iznenadna, da toga nema dovoljno u kući. Ko je u mogućnosti, treba porodici odmah da ponudi i novac, kao pozajmicu, dok sahrana ne prođe. Smrt ne bira vreme i zato je prijateljska solidarnost neophodna.
Važno je zapamtiti da nadležnog sveštenika treba na vreme, odnosno što pre, obavestiti o danu, mestu i vremenu sahrane.
Crnina
Crna boja je znak žalosti i ona se oblači što pre, a obavezno se mora imati za sahranu. Crninu oblače najbliži srodnici (deca, snahe, unuci, braća, sestre). Crnina ne mora biti novokupljena, već se iz garderobe izdvoje odgovarajuće stvari.
Izjave saučešća
Bliski prijatelji, kolege s posla i oni koji su dosta vremena provodili sa pokojnikom dolaze pre sahrane kući da porodici izjave saučešće. Obično se ponese flaša pića i kafa i izgovore reči saučešća. U kući se kratko posedi, posluži se kafom i pićem, a zatim odlazi. Najčešće se odlazi kad dođu novi poznanici, da bi se izbegla gužva. To se ne odnosi na one koji imaju posebna zaduženja i koji porodici pomažu oko sahrane. Ako neko ne može doći kući, kao i oni koji se ne ubrajaju u širi krug prijatelja, dolazi na sahranu i tu, pre početka opela, izjavljuje saučešće porodici. Ako se neko nalazi van mesta stanovanja, ili je na putu, pa nije u stanju lično da izjavi saučešće, običaj je da se pošalje telegram.
Porodica
Porodica treba da bude u kapeli, pored kovčega sa pokojnikom jedan sat pre početka opela. Porodica je u crnini i stoji sa desne strane, posmatrano od ulaznih vrata kapele. Iznad glave pokojnika nalazi se stalak za sveće. Tu treba da gore sveće članova porodice. Oni koji dolaze prići će svakom članu porodice i izjaviti saučešće. Po pravoslavnom običaju, pokojniku se nosi samo sveća. Danas je uobičajeno da se donose venci i cveće. To pravoslavna crkva ne propisuje, čak i je protiv toga.
Za obred sahranjivanja treba pripremiti panaiju, bocu vina i bocu pomešanog vina i ulja. Po narodnom običaju panaija se ne sprema u kući pokojnika, već van nje i nju sprema neka starija žena, odnosno koja nema nameru da rađa decu.
Sveštenik će doći u zakazano vreme da održi opelo. Negde se opelo vrši nad otvorenim, a negde nad zatvorenim kovčegom. Po završetku opela, sveštenik će pozvati sve prisutne na poslednje celivanje. Tom prilikom se može otvoriti kovčeg, ali i ne mora. U drugom slučaju celiva se krst koji se nalazi na kovčegu i mesto na kovčegu gde se nalazi glava pokojnika. Poslednje celivanje pokojnika najpre obavi porodica, a zatim svi prisutni na opelu.
Sahranjivanje
Sahranjivanje se obavlja na za to određenim mestima - grobljima. Na grobu, po pravilu, neko od najbližih prijatelja izgovori nekoliko prigodnih reči o pokojniku, a zatim se kovčeg spušta u grob. Običaj je da se tom prilikom prekrsti, baci pregršt zemlje u grob i kaže: "Laka mu zemlja!"
Kremiranje nije hrišćanski običaj, ali ga crkva iz poštovanja prema želji pokojnika odobrava, s tim što će sveštenik opelo obaviti pre čina kremiranja.
nastaviće se glasjavnosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (10): Zalogaj za pokoj duše
Odlazak sa groblja
Negde se na samom grobu posluži piće i panaija, a u većim gradovima to se radi pre izlaska sa groblja. Piće se sipa u male čaše, a panaija se stavi u papirne korpice. Običaj je da svako uzme čašicu pića i korpicu panaije. To se radi za pokoj duše umrlog. Na stalku na kome se nalazi panaija i piće treba da je na vidnom mestu istaknuta i posmrtnica, čitulja ili plakata - da se vidi ime pokojnika, zbog toga što se u velikim gradovima obavlja više sahrana, pa da prisutni znaju za koga se daje panaija.
Dolazak kući
Kod Srba je običaj da se posle sahrane odlazi u kuću pokojnika. Taj običaj se zadržao i do danas. Porodica pozove sve prisutne da svrate kući, a pozivu treba da se odazovu kumovi i najbliži prijatelji. Od ostalih - kako ko može.
U kući se, po pravilu, sprema hrana i njom treba svi koji su došli da se posluže. U čelu stola se ostavlja prazan tanjir i jedno prazno mesto na koje niko ne seda. To je namenjeno pokojniku. Potrebno je naglasiti da Pravoslavna crkva ne propisuje i ne zahteva služenje hrane posle sahrane i da je to običaj iz narodne tradicije. U svakom slučaju, treba izbegavati preterivanje i napijanje.
Izlasci na groblje posle sahrane
Sutradan po sahrani, na groblje odlazi najbliža pokojnikova rodbina. Tada se ništa ne nosi od hrane, već se samo pale sveće i kandilo, i malo uredi grob. U nekim krajevima se na grob izlazi svaki dan do četrdeset dana. To rade najbliži članovi porodice.
Četrdeset dana
Na četrdeseti dan od smrti pokojnika daje se parastos, pomen ili četresnica. Tada na groblje izlaze članovi porodice i prijatelji koji su bili na sahrani. Oni koji nisu mogli da dođu na sahranu trebalo bi da dođu na četrdeset dana. U mnogim krajevima se to, međutim, ne čini zbog narodnog verovanja da "ne valja prinavljati", odnosno da nije dobro povećavati broj prisutnih. S obzirom na to da na pomen sigurno neće doći svi koji su prisustvovali sahrani, ne postoji opasnost da će biti više ljudi četrdesetog dana nego na sahrani. O verovanjima i običajima se, doduše, ne raspravlja. Njih se pridržava ili ne pridržava.
Parastos se održava u četrdeseti dan ili u prvu subotu pred četrdeset dana. Nije u redu da se pomen drži ni jedan dan kasnije. Za pomen se poziva sveštenik, sprema vino i panaija kao za sahranu, i kupuje 40 svećica koje će prisutni upaljene držati u rukama za vreme opela. Ako ima više prisutnih, kupiće se više svećica. Pored svih sveća kupuju se još dve, takođe manje, jedna za sveštenika i jedna koju će sveštenik staviti na panaiju.
Za 40 dana ne sprema se pomešano vino i ulje. Narodni običaj je da se male količine hrane i pića iznosi na groblje. To treba da budu simbolične količine. Poznato je da se u mnogim krajevima na grobovima priređuju gozbe, ali to nije pravoslavni običaj. Posle imena mogu se pozvati prisutni da dođu bivšoj pokojnikovoj kući, ali se pozivu odazivaju kumovi i najintimniji prijatelji.
Ako se pomen održava u hramu, sve se priprema kao i za pomen na grobu. Osim panaije (najbolje je da bude u papirnim korpicama), u hramu se još može poslužiti i po čaša alkoholnog pića.Hrana se ne unosi u hram.
Kada je u pitanju spremanje hrane, potrebno je naglasiti da jela, ako se već spremaju u vreme mrsa, moraju biti mrsna, a u vreme posta - posna. To se odnosi na hranu koja se priprema za sahranu i parastose.
Godišnjica
Godišnjica ili godišnji parastos daje se godinu dana posle smrti ili u subotu koja pada pre godišnjice. Do tada treba podići grobno obeležje ili spomenik. Na godišnjicu se pozivaju sveštenik, rodbina i prijatelji. Tad se takođe sprema panaija i vino, a sveštenik će održati opelo. Običaj je da se i tada iznosi hrana na groblje ili se sprema ručak kod kuće. Protekle godine od dana smrti završava se ciklus pojedinačnih smrtnih obreda. Kasnije se pokojniku daju samo opšta podušja, odnosno zadušnice.
Potrebno je napomenuti da se u mnogim krajevima daje i polugodišnjica, odnosno šestomesečni parastos. To je u narodnom običaju, a crkva ga ne propisuje. Normalno, sveštenik će izaći i na šestomesečni pomen ako ga porodica pozove. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (11): Rođendani kao zamena za slave
Slavljenje rođendana je novi običaj koji se kod Srba raširio posle Drugog svetskog rata, u doba socijalizma. Veliki zamah uzeo je posle 1965. godine, u vreme jeftinih kredita, ekonomsko-potrošačkog prosperiteta i ideološke tvrdoglavosti. Taj običaj su najviše čuvali Srbi ateisti.
Rođendani su kod njih zamenili slave. Glavni razlog za raširenost ovog običaja je u činjenici da su se ateisti i članovi partije odricali čuvanja sopstvene tradicije, vere i običaja. Kako su, međutim, živeli i radili u sredinama u kojima se običajni i verski život, i pored svih mogućih pritisaka, očuvao, oni su bili prinuđeni i da učestvuju u njemu. Odlazili su kod prijatelja na slave, ali, zbog činjenice da su "raščistili sa Bogom, crkvom i nazadnim običajima", nisu mogli da im uzvrate, odnosno pozovu kod sebe na slavu.
U početku su goste pozivali kod roditelja. Kao, slavi otac, a oni, eto, samo pomažu. To je moglo da se održi neko vreme, ali roditelji su starili, a deca se već zaimala, dobila stanove i osnovala sopstvene porodice. Bio je osnovni red primiti goste u svojoj kući.
Kako nisu želeli da slave krsno ime, a izaziva podsmeh slaviti, na primer, četrdeset sedmi rođendan, došli su na spasonosnu ideju - slaviće dečje rođendane. Najpre su zloupotrebili roditelje, a sada i sopstvenu decu, a sve zbog toga da bi, tobož, bili napredni.
Rođendanske gozbe bile su raskošnije nego slavske. Želja da se pokaže i uzvrati slavsko gostoprimstvo, da se duhovno nadoknadi materijalnim, stvarala je od rođendanskih gozbi male rimske svečanosti. Manjak duhovnosti najčešće proizvodi materijalni neukus. Pretrpana trpeza, postavljena s lajtmotivom "sedi, i najedi se!", izgledaće pozvanima više kao uvreda nego kao želja za gošćenjem.
Na rođendansko slavlje treba slavljeniku odneti poklon. To od pozvanog iziskuje određeni izdatak, kao i vreme potrebno da se pronađe primeren poklon. Jednostavno, zvanicama, a to su prijatelji i poznanici, nameće se obaveza koju oni moraju da ispune da se u društvu ne bi osećali postiđeno. Osećanje stida je odlika duhovnog.
Odlazak kod prijatelja na čestitanje krsne slave oslobađao nas je takvih obaveza. Ranije se na slavu nije nosio nikakav dar.
Stavljanjem u isti društveni nivo rođendana i slave, međutim, dovelo je do određenih promena u ritualu proslave krsnog imena. Oni kod kojih se išlo na "dečije rođendane" osećali su se obaveznim da, dolazeći na slavu donesu neki poklon, kojim će uzvratiti na već primljenim darovima. Tu se, međutim, javljao problem: kome predati poklon kad ne slavi pojedinac već cela kuća?
Urođena ljudska dovitljivost je pronašla spasonosno rešenje. Odnese se boca pića, kafa, cveće i daruje se cela kuća. U početku su to bili usamljeni slučajevi, ali, vremenom, sve počinje da prelazi u naviku. Čovek domaćin se jednostavno neugodno oseća kad dođe kod prijatelja na slavu i vidi da on pripada grupi onih koja nije donela nikakav poklon. Da bi izbegao neugodno osećanje, on sledeći put i sam nešto ponese. Tako se donošenje poklona širilo i vremenom preraslo u običaj iako ga ranije nije bilo.
DETINJCI
Praznik detinjci pada uvek u treću nedelju pred Božić. Na nekoliko dana pre praznika roditelji opominju decu i "prete" da će ih vezati ako ne budu imali ništa za otkup. Deca se kao uplaše, pa uz pomoć baba i ostalih u porodici sakupe smokava, oraha, bombona, čokoladica i čuvaju za nedelju. Pojedini roditelji zavežu noge deci dok spavaju, dugi prave razne igrarije i zamke. Svuda se čuje cika jer deca uživaju u ovom prazniku. Deca se na kraju otkupe i odvežu darujući roditeljima pripremljene poklone. Po pravilu odmah skrckaju orahe i pojedu smokve, i ne samo što ponovo dobiju bombone i čokolade, nego još dobiju od roditelja i dodatne poklone. Vezuju se i odrasla deca, pod uslovom da nisu udata ili oženjena. Vezivanjem se ritualno pokazuje demonima i đavolima da je u toj kući sve na svom mestu, vezano i zaklopljeno te da tu nečiste sile nemaju šta da traže.
nastaviće se glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (12): Praznik dece i porodice
MATERICE
Ovaj Blagi dan obavezno pada u pretposlednju nedelju pred Božić. Uveče pred Materice deca pripreme parčiće kanapa ili vunice i krišom ih stavljaju pod jastuk da ne bi zaboravila sutrašnji praznik. Neki se bude pre majke pa je vezuju pospanu: neki se vrte i traže priliku kad majka ne očekuje pa joj zavežu nogu. Ona se tobož otima, brani i moli da je odreše jer je u velikom poslu, ali deca je ne puštaju sve dok ne dobiju otkup. Zatim deca odlaze po srodničkim i komšijskim kućama, gde nastavljaju igrariju sa svakom udatom ženom. Materica daje poklončiće za otkup i ostaloj rodbini i prijateljima koji to zatraže.
Ranije je bio opšti običaj da mati udatoj kćeri na dan Materica odnosi tortu, kao i kupljeni poklon (kćeri materijal za haljinu, a zetu košulju), ili je kći sa mužem dolazila kod roditelja na večeru i za materice dobijala dar.
Detinjci, Materice i Očevi, su praznici dece, roditelja i porodice. Posle Drugog svetskog rata u Srbiji su protiv tih praznika vodili, komunistički odnosno državni organi, pravi medijski rat, proglašavajući te lepe i bezazlene porodične radosti "sujeverjem i mračnim nazadnjaštvom".
U vojvođanskim selima običaj se izvodio subotom u popodnevnim i večernjim časovima, kad deca, unapred pripremljenom uzicom, simbolično vezuju noge svojim majkama, kao i drugim udatim ženama u kući, rodbini i susedstvu, koje se otkupljuje poklonima: slatkišima, voćem i novcem, da ih deca ne bi vezala ili da bi ih, ako su već vezane, odvezala.
Dečija pesma za Materice
Dobro veče, gazdarice
Čestitam ti Materice,
Ako ne daš materice,
Vrag te odno, gazdarice
OCI - OČEVI
Oci ili Očevi su praznik koji se održava poslednje nedelje pred Božić. Njime se zaokružava ciklus porodičnih praznika koji je počeo Detinjcima. Obredne radnje vezivanja i odvezivanja su iste kao i kod Materica samo što je o Očevima otac u glavnoj ulozi. Jedina razlika je što se otac mnogo brže odreši, odnosno odvezuje jer vezani otac nikom nije potreban.
BADNJI DAN je dan nerazdvojan od Božića, pa u narodu postoji poslovica koja glasi: Oni su kao Badnji dan i Božić, a odnosi se na vrlo bliske prijatelje koji su uvek zajedno.
Obredni rituali počinju zorom, kad domaćin odlazi u šumu ili zabran ili zabran da odseče badnjak, koji donosi kući, ali ga u kuću ne unosi sve do večeri.
U gradu se badnjak kupuje na pijaci ujutro na Badnji dan. On se može ostaviti pred vratima od stana, da ga domaćin pre početka badnjedanske večere unese u stan ili - ako su u pitanju manje grančice uvezane slamom, kao što se najčešće prodaju na pijaci - odmah unosi u stan.
U prvom slučaju domaćina, koji pred večeru unosi badnjak, u stanu dočekuju ukućani, koji ga simbolično posipaju sa malo pšenice govoreći:
Srećan badnjak i Badnje veče, dug život i zdravlje domaćine!
(ili se kaže ime onoga ko unosi badnjak)
Posle toga domaćin stavlja badnjak ispod slavske ikone.
Sve to može s obaviti i vezom grančica od badnjaka, ali se veza stavi u vaznu, koja će stajati ispod ikone.
Piše: Dragomir Antonić glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (13): Kićenje badnjaka
Večera svakako mora da bude posna
Badnjak, ako je veće drvo, može se i okititi ukrasima. Ukrasi zavise od maštovitosti ukućana, a ranije se badnjak obično kitio suvim voćem i bombonama uvijenim u raznobojni staniol.
Ispod ili pored badnjaka postavljaju se lepo upakovani darovi namenjeni svim prisutnima. Darovi se dele pre večere, ako su ukućani nestrpljivi, ili posle večere, ako su ukućani manje radoznali.
Posle toga, svi ukućani sedaju za badnjedansku trpezu. Nekad se večera služila na slami rasprostrtoj po podu i jelo se isključivo rukama. Za badnjedansku večeru se nisu postavljali nož i viljuška.
Normalno, danas se večera služi za stolom, uz upotrebu pribora za jelo. Sva jela koja se pripremaju za večeru moraju biti posna. Kod Srba postoji verovanje da se za badnjedansku večeru mora izneti najma 12 vrsta različite hrane i jedno glavno jelo. U dvanaest vrsta hrane ubraja se i hleb, smokve, suve šljive itd. Broj 12 je simbolično podsećanje na 12 apostola koji su sa Isusom Hristom bili na Poslednjoj ili Tajnoj večeri.
RECEPTI ZA BADNJEDANSKU VEČERU
Na badnjedansku večeru ne pozivaju se gosti ali je skoro obavezno da se celokupna familija okupi na jednom mestu: braća i sestre sa svojim porodicama kod roditelja ili, ako roditelji nisu živi, onda u kući jednog od njih. Suština badnjedanske večere nije u obilnoj hrani, već u duhu zajedništva i bratske ljubavi koju iskazujemo jedni prema drugima sećajući se dolaska Bogomladenca u naš svet i njegove žrtve učinjene radi našeg spasenja.
Večera počinje izgovaranjem molitve Oče naš, koju govore svi prisutni za stolom. Molitva se izgovara lagano i razgovetno.
Večera traje duže nego druge praznične večere i njen prirodni završetak treba da bude zajednički odlazak u crkvu na ponoćnu službu.
Stanin pilav
Sastojci: šolja pirinča, 3 struka praziluka, šargarepa, 200 grama filete od ribe, kafena šoljica soka od paradajza, jedna smrznuta paprika, ulje, biber.
Priprema: Praziluk i papriku sitno iseckati, a šargarepu izrendati. Sve dobro izdinstati na ulju a zatim sipati sok od paradajza i dobro pobiberiti. Pirinač obariti i sjediniti staviti je u pouljenu posudu, dodati seckane filete ribe i staviti u pećnicu. Posle dvadeset minuta pečenja na 200 stepeni pilav je gotov.
Pasulj tučenjak
Sastojci: 300 gr pasulja, 1 kg crnog luka, 1 paprika, 1 glavica belog luka, ulje, biber, so.
Priprema: Pasulj skuvati, a u posebnoj posudi ostale sastojke sitno iseckati i dobro izdinstati. Pasulj ocediti i dobro istući ili samleti na mašini za meso i sjediniti sa lukom. Kad se dobije izjednačena masa sipati u tepsiju i staviti u pećnicu. Na 200 stepeni peći oko 45 minuta. Pre vađenja iz pećnice posuti crvenom alevom paprikom. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bon ton (14): Obavezno "Oče naš"
Već zaboravljena molitva ponovo u narodu
Ajvarnik
Ovo jelo spada u najstarija srpska jela. Vrlo je zahvalno za domaćicu; lako se priprema a može da se služi i toplo i hladno; kao glavno jelo ili predjelo ili salata.
Sastojci: 2 kg praziluka, tegla domaćeg ajvara, 2 glavice belog luka, ulje, biber.
Priprema: Praziluk se sitno isecka i dobro izdinsta dok potpuno ne omekša. Jedna polovina praziluka se sipa u tepsiju, a preko nje stavi ajvar i doda sitno seckani beli luk. Sve se pokrije drugom polovinom praziluka i stavi u pećnicu. Peče se oko 30 minuta na 200 stepeni.
Pita sa pečurkama
Sastojci: 300 gr šampinjona, 1 glavica crnog luka, so, biber, malo izmrvljenog bosioka i 1/2 kg tankih kora.
Priprema: Glavicu luka izdinstati na ulju pa dodati sitno seckane pečurke. Kada su pečurke izdinstane dodati soli, bibera i malo izmrvljenog bosioka. Kore pouljiti naneti nadev i savijati pa ređati u pleh. Peći na umerenoj vatri.
Mućkalica "Antonije"
Sastojci: 150 gr soje u komadićima, 500 gr crnog luka, 500 gr sitno iseckane paprike, 300 gr soka od paradajza, tucana ljuta paprike, so biber, ulje.
Priprema: U šerpu staviti ulje, sitno seckan luk i papriku. Poklopljeno na tihoj vatri ostaviti 30 minuta. Za to vreme u posebnoj posudi bariti komadiće soje. Sve sjediniti i dodati sok od paradajza. Malo posoliti, pošto soli ima u soku, sipati kafenu kašiku tucane paprike i pobiberiti. Lagano mešati, oko 15 minuta, na jačoj vatri, dok se mućkalica malo ne zgusne.
Laka supa
Sastojci: 4 struka praziluka, 500 gr korena od celera, 8 dunja, ulje, kupovni začin.
Priprema: Praziluk sitno iseckati a celer oljuštiti i izrendati. Praziluk na dve supene kašike ulja dobro izdinstati i u njega dodati celer. Naliti sa malo vode i na tihoj vatri dinstati 10 minuta. Za to vreme oljuštiti dunje i iseći na kocke. Dunje sipati u posudu sa celerom i prazilukom dodati dosta vode i pustiti da se kuva na tihoj vatri oko 40 minuta.
OČE NAŠ
Oče naš, koji si na na nebesima. Da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje no izbavi nas od zloga.
Amin.
BADNJAK je najčešće mlado i zdravo hrastovo, cerovo ili javorovo drvo koje domaćin seče na Badnji dan ujutru. Kad odabere odgovarajuće drvo, on se okrene ka istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, baci šaku žita na drvo uzme sekiru u ruke i sa tri udarca mora da ga odseče. Seče ga ukoso i sa istočne strane. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku naziva se brada. Nastoji se da drvo prilikom sečenja padne na zemlju a da se ne zadrži na nekom susednom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja pod karlicu u mlekaru da bi kajmak bio debeo kao iver. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (15): Rođenje Isusa Hrista - Božić
Kod Srba se Božić slavi 7. januara. Osim Srba, starog, julijanskog kalendara pridržavaju se ruska i rumunska pravoslavna crkva i neke druge pravoslavne zajednice, dok je većina zapadnih hrišćanskih crkava odavno prešla na novi, gregorijanski kalendar i praznik rođenja slavi 25. decembra.
Znači n postoje dva Božića, nego su u upotrebi dva kalendara julijanski ili stari i gregorijanski ili novi.
Dan rođenja Isusa Hristosa počinje rano ujutro. Svi ukućani su obučeni u prazničnu odeću sa nekim novim detaljem, prvi put obučenim (košulja, kravata, šal, maramica, cipele itd.) jer valja se za Božić nečim ponoviti.
Ujutru se najpre obavi mirobožanje ukućana i domaćina, i to na sledeći način.Domaćin uzme čašu s rakijom ili vinom, prekrsti se i kaže:
- Mir Božji!
Ukućani, držeći čaše s pićem, odgovore:
- Da Bog blagoslovi!
Onda se otpije gutljaj pića i ritual se ponavlja, s tim što domaćin uvek govori "Mir Božiji" a ukućani odgovaraju: "da zdravi budemo; da nam kuća napreduje; da s blago umnoži; da nas sreća prati; da nas bolest zaobiđe; da rata ne bude; da nam žito rodi; da ispite položimo; da školu lako završimo"; itd.
Posle miroboženja, postavlja se svečana božićna trpeza, a to je vreme kad u kuću dolazi i položajnik. Na trpezi je obavezna pečenica, česnica i sve druge mrske đakonije koje je domaćica pripremila. Božić je u srpskoj tradiciji porodični praznik i na ovaj dan se ne ide u posete.
U posete se ide drugi dan Božića. Tada se praznik pojedinačno čestita svim ukućanima. Kaže se "Hristos se rodi", a odgovara se sa: "Vaistinu se rodi". Nije potrebno nositi nikakve poklone (cveće domaćici, piće domaćinu, čokolade i bombone deci).
Lep je običaj da se nekoliko dana pre Božića prijateljima pošalje i pisana čestitka.
SLAMA se u kuću unosi zajedno sa badnjakom, rasprostire po glavnoj prostoriji i ne iznosi se sve vreme božićnih praznika. Ona simbolizuje slamu na kojoj je rođen Isus Hristos. Smatra se da se unošenjem slame u kuću unosi i božji blagoslov.
POLOŽAJNIK je prvo lice koje uđe u porodični dom na sam Božić. Obično se domaćin pre Božića dogovori s nekim ko je srećne ruke da pre podne dođe u njegovu kuću. Položajnik pozdravi dom i sve ukućane sa rečima: "Hristos se rodi", a ukućani odgovaraju: "Vaistinu se rodi". Posle toga položajnik priđe vatri, uzme grančicu od badnjaka i džara vatru, govoreći:
Koliko varnica, toliko zdravlja, radosti i veselja.
Koliko varnica, toliko sreće, mira i ljubavi.
Koliko varnica, toliko parica i ostvarenih želja.
- nabrajajući sve čega se seti da se to u domaćinovoj kući umnoži, a ukućani mu obavezno odgovaraju rečima:
Amin! Bože daj!
Danas u mnogim stanovima u gradu nema žive vatre. Iz kuća su izbačeni štednjaci na drva i ugalj, tako da se nemaju gde zapaliti grančice badnjaka. U takvim slučajevima badnjak se može zapaliti i na vatri od sveće.
ČESNICA je obično bela pogača umešana od pšeničnog brašna bez kvasca. Negde je mesi domaćin, a negde domaćica. Zamesi se, u gradu najčešće osveštanom vodicom, a u selu - nenačetom vodom. To je prva voda koja se u toku dana uzme sa bunara ili izvora. U česnicu se stavlja zlatan ili srebrni novčić, a česnica se lomi isključivo za ručkom. Onaj ko u svom parčetu nađe novčić imaće svakojakog berićeta u narednoj godini. Česnica se ubraja u hlebne ili beskrvne žrtve, kao i slavski kolač. NJene korene korene, kao i za pečenicu, treba tražiti u starozavetnim pričama o prinošenju žrtvi Kaina i Avelja, sinova Adamovih.
PEČENICA je vrsta žrtve koja e prinosi Bogu i vuče korene iz prethrišćanskih verovanja, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a crkva je taj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Kod Srba je pečenica najčešće pečeno prase, tako da je uobičajeno za Božić spremiti pečeno prase. Ko nije u mogućnosti ili mu nije potrebno celo prase, može da spremi i jedno parče prasećeg mesa, jer se kod Srba veruje da na božićnoj trpezi mora da bude i malo prasetine. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (16): Mladenci
Neophodna pomoć pre svega roditelja
To je dan posvećen senima Četrdeset mučenika. Oni su bili vojnici rimske vojske u Likiniji a stradali su zbog toga što su odbili da gone hrišćane. Crkva ga slavi kao dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih.
Mladenci se praznuju 22. marta po gregorijanskom kalendaru. Po selima u južnoj Srbiji je običaj da mlade neveste, bez muža odlaze svojim roditeljima. Kažu da je običaj da mlade tad "begav" kod svojih roditelja. Praznik Mladenci ih ne smeju zateći u kući u koju su se udale.
Žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići. Peku ih, premazuju medom, nutkaju decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta.
Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti meda, kuvane koprive i zelja da bi se očistila krv.
Mladencima se naziva onaj bračni par koji se venčao u toku protekle godine, odnosno oni koji su sklopili brak posle 22. marta prethodne godine.
Prema tom danu se nekad i gatalo, pa se govorilo kakvo je vreme o Mladencima, tako će biti celog proleća.
Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona ubraja se u novije običaje. Ovaj običaj je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo. Kao i kod drugih novijih običaja, ni prilikom praznovanja Mladenaca ne vodi se mnogo računa o duhovnoj i edukativnoj strani, već se prednost daje materijalnom. Uz pravilo reciprociteta - "oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.
Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Veliki broj gostiju predstavlja opterećenje za mladence, koji uz to i nemaju velikog iskustva u pripremanju ovakve vrste slavlja. Zato im je pomoć starijih, pre svih roditelja neophodna.
Većina mladih život počinje u skučenim, ako ih uopšte ima, stambenim uslovima. Čak i kad je stan dovoljno veliki za mladi bračni par, on je nedovoljan da u istom trenutku primi veći broj gostiju. Zato nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu i prirede slavlje sa gozbom. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima.
Novi način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.
Iz te obaveze proizilazi druga; moraju se gosti bar tri nedelje ranije obavestiti i pozvati na slavlje, što kod zvanica može izazvati neprijatan osećaj da se radi o prisiljavanju, jer moraju vrlo brzo odgovoriti kako bi mladenci znali tačan broj gostiju, za koje je potrebno rezervisati mesta u restoranu.
U srpskoj tradiciji je običaj da se za opšte praznike (Vaskrs, Božić, Materice, Poklade, Mladence, itd.) ne šalju pojedinačni pozivi, jer se smatra da opšte praznike svi priznaju. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili još češće u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata) a same proslave praznika postaju unificirane gubeći svaku osobenost.
Kad je slavlje organizovano u restoranu gosti poklone tu predaju mladencima. Mladenci ih primaju, zahvaljuju se, a onda se pokloni odnose u posebnu prostoriju u restoranu, dok ih, lice za to zaduženo, ne odnese kuće.
Piše: Dragomir Antonić glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (17): Vaskrsenje Hristovo
Vaskrs je uvek između 4.aprila i 8.maja
Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svim ljudima, od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darivao, večni život. Vaskrs je pokretni praznik, koji najranije može biti 4. aprila, a najkasnije 8. maja, računato po novom, gregorijanskom, kalendaru.
U crkvenim knjigama je zapisano: "Da nema vaskrsenja, uzalud bi bila vera vaša, uzalud bi bila propoved naša".
Praznik Vaskrsenje slavi se tri dana. Obavezni pozdrav za hrišćane je:
1. "Hristos voskrese" a odgovor "Vaistinu voskrese"
2. "Hristos vaskrse" a odgovor "Vaistinu vaskrse"
Tako se pozdravlja do Spasovdana, četrdesetog dana od Vaskrsa. Veliki petak, Velika subota i Vaskrs, koji je uvek u nedelju, najznačajniji su dani u crkvenom kalendaru. Zato se tih dana najviše vremena provodi u pravoslavnim hramovima. Običaj je da i oni koji retko odlaze u crkve, u te dane odu u hram i pomole se za duše svojih predaka i zdravlje svojih potomaka.
Veliki petak je jedini dan u godini kad u hrišćanskim crkvama nema svakodnevne službe, već se popodne u svim hramovima iznosi plaštanica i drži opelo razapetom Hristu.
Za bdenije u ponoć između subote i nedelje obavezno treba ostati, porodično ili sa prijateljima, u pravoslavnoj crkvi. Trenutak kad hram ostane u potpunom mraku, a onda se, uz svetlost samo jedne voštanice začuje: "Hristos Voskrese" i gromki odgovor: "Vaistinu voskrese" jeste trenutak koji utroji svaku pravoslavnu dušu, a u srcu ostane mesta samo za radost. Sa radošću u srcu, mislima upućenim Večnom i malenom svećom titravog plamena u ruci, tri puta se obilazi hram da bi se u njega ponovo ušlo provlačenjem ispod plaštanice, koju na ulaznim vratima hrama drže sveštenici.
U toku noći je i prva vaskršnja liturgija. Po završetku liturgije za prisutne počinje vreme mrsa i vaskršnje gozbe. Zato je uobičajeno da vaskršnji ručak počne u onaj čas, kad je običnim danima vreme za doručak. Ručak se obavlja u porodičnom krugu. Najpre se uzima vaskršnje jaje i svi se ukućni međusobno kucaju crvenim jajima, a polupanim se omrse. Za vaskršnjom trpezom nema posebnih rituala ili obrednih jela kao što je običaj za Badnji dan i Božić. Uobičajilo se, međutim, da na trpezi treba da bude i neko jelo od jagnjetine.
Posle vaskršnjeg ručka nekad je bio običaj, a danas je to samo lepa uspomena, da cela porodica, svečano obučena, prošeta gradom i svrati na kafu i piće u neku gradsku kafanu.
Slavlje pismenih čestitki za Vaskrs je deo srpske građanske tradicije i treba je čuvati.
Vaskrs je praznik koji se najviše raspoznaje po crvenom jajetu. Jaje se smatra univerzalnim simbolom, jer iz njega nastaje život. Mit o postanku sveta iz jajeta poznat je kod mnogih starih naroda: Feničana, Vavilonaca, Egipćana, Indusa, Japanaca, Kineza... Po verovanju Indusa, iz jajeta je postao Brama i to od gornje polovine ljuske - nebo; a od donje polovine ljuske - zemlja.
Kod Srba postoji bezbroj verovanja i običaja u kojima jaje ima važnu ulogu. Ono se stavlja u prvu brazdu, u žito i lan prilikom sejanja; razbija se o rog volu pred oranje; jaje je odbrana od uroka i grada. U Stigu je običaj da žena, kad prvi put vidi malo dete, daruje mu paru "sreće radi", a jaje "života radi".
nastaviće se glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (18): Zašto se farbaju jaja
Sve legende o šarenim jajima vezuju se za Hristovo vaskrsnuće
Opštepoznati običaj je da se za Vaskrs pripremaju farbana jaja, kojima će se omrsiti oni koji su postili. Sve legende o postanku crvenih i šarenih jaja kod Srba, a one su mnogobrojne u narodu, vezuju se za Hristovo vaskrsnuće.
U Glasniku Etnografskog muzeja br. 20 iz 1957. godine Persida Tomić piše "da obojeno jaje nije lako brzo prodrlo u hrišćanski kult, jer najstarije vesti o njemu potiču tek iz 12. veka, a u zapadnoj Evropi pouzdane vesti su iz 16. veka".
U Levču kažu da su negde u dalekoj zemlji žene videle kako vojnici progone Hrista, pa da bi omele gonioce, brzo su obojile i išarale jaja. Stavile su jaja u krilo i ponudile vojnicima. Oni zastadoše zapanjeni čudesnim izgledom jaja, što Isus iskoristi i pobeže poteri. Od tada Bog blagosilja ofarbana jaja.
Priča iz boljevačkog kraja glasi: "Kad su Isusa skinuli sa krsta i sahranili, njegova majka Marija izađe mu na grob i tu ostavi nekoliko obarenih jaja. Kad je Hristos u nedelju vaskrsnuo, jaja na grobu pocrveneše". Od tada Bog naredi da se za svaki Vaskrs farbaju jaja u crveno.
Zanimljivo je kazivanje koje se može čuti u Crnoj Gori. "Dok su stražari čuvali Hristov grob od hrišćana, doneše im za večeru pečenu kokošku. Jedan od stražara, po prirodi šaljiv, stalno se pribojavao da će Hristos ustati iz groba. Njegovim drugovima je to smetalo, pa mu jedan odbrusi da će se to desiti kad pečena kokoška koju treba da pojedu poleti i snese crveno jaje. Samo što je to rekao, pečena kokoška polete i ispusti crveno jaje. Stražari skočiše na noge i samo stigoše da ugledaju Hrista sa anđelima koji ga uznose u nebo".
Kad se i kako šaraju i farbaju jaja
Šaranje i farbanje jaja su dva različita procesa i obično se ne obavljaju zajedno. Šaranje jaja se najčešće obavlja u sredu ili četvrtak sred posne sedmice. Sred posne srede se u Prizrenu šara jedno jaje, koje se zove strašnik ili krstaš i onoliko jaja koliko ima ukućana, odnosno za svakog po jedno. Ostala jaja se šaraju na Veliki četvrtak ili se jednostavno samo ofarbaju.
Šaranje jaja je, po narodnom verovanju, isključivo ženski posao i smatra se svetom radnjom. Šaranju se pristupa sa pobožnošću, ljubavlju i čistoćom, jer osim toga što se jaje sprema za Vaskrs, radi se i sa voskom koji je nezamenljiv u religijskim obredima. To ne može da radi svaka žena, već samo ona kojoj je Bog dao dara za slikanje.
Postoje tri glavne vrste ukrašenih jaja, kod kojih se primenjuje različita tehnika. Prvu vrstu predstavljaju šarena jaja na kojima se na bilo koji način izvode crteži i ova jaja prvenstveno deluju crtežima ili likovima, a tek u drugom redu bojom. Drugu vrstu čine šarena jaja kod kojih se efekat postiže različitim slaganjem boja, odnosno mehaničkim nanošenjem na ljusku jajeta. Treća vrsta su jaja koja se ukrašavaju lepljenjem listova biljaka ili, u novije vreme, lepljenjem sličica.
Piše: Dragomir Antonić
Nastaviće se glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 310 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
