Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Mar 2024, 00:10


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 11 Jul 2014, 02:16
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Ивањдан - народни обичаји (плетење венчића)

„Ивањдан је хришћански празник којим се обележава рођење светог Јована Крститеља, 7. јула по грегоријанском, односно 24. јуна по јулијанском календару.

Resized Image - Click For Actual Size

О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.

Resized Image - Click For Actual Size

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.“

У венце од ивандањског цвећа ставља се и бели лук, да кућу чува од грома. Девојке у венац ставе и црвену ружу, да би биле црвене као ружа или гледају кроз венац рађање сунца, да би биле румене као сунце. Којој девојци украду венац у току ноћи, удаће се те године.*

Resized Image - Click For Actual Size


Ако до сада нисте плели венце од ивандањског цвећа, погледајте фотографије. За један венчић је довољан мали букет цвећа. Поставите цвеће у круг, полако провлачите траку и чврсто вежите да бисте добили венац.


srpskakultura

_________________
Slika Slika


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 26 Avg 2014, 20:53
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika


НАРОДНИ ОБИЧАЈИ / СТРНЏАЊЕ - МИЛОВАЊЕ ПРЕ БРАКА


Мало стрнџање


Играње и певање код српских цркава потиче још из средњег века, а задржало се скоро до данашњих дана у црквеним саборима за време празника. Баш као у остатку Европе, и у Србији су се игре отргле од верских свечаности и мало помало прелазиле у народну забаву. Најдаље у томе је отишло чувено стрнџање по саборима у источној Србији. Стрнџање је добило име од румунског глагола "strange", што значи притиснути, стиснути, а код Влаха у Србији значи и грлити се, миловати.

Увече би у селима биле седељке. Младе девојке су преле и плеле вуну уз ватру. Момак би се прикрао девојци, зграбио вретено или нешто друго њено и појурио у мрак. Девојка би устала, потрчала за њим, да, као врати вретено, а сви су знали да је отишла да се љуби и милује. И ето то је било стрнџање. Ипак стрнџање се најчешће дешавало на игранкама. Момак је бирао девојку, а онда су пољупци и загрљаји били неизбезни. Девојке због оваквог понашања нико није оговарао. Напротив - оне су сматране бољим девојкама и боље су се удавале...

Стрнџање је заправо служило као проба девојака пре удаје. Чим сунце почне да залази, из сеоског кола би се издвојило одједном по десетак удавача и замакло у оближњу шумицу. Тамо би, наслоњене на дрво, чекале док се из кола не пусте и младићи којима су се допадале. Момци су пристизали у групи, бучни и спремни на шалу. Најпре би са девојкама разменили по коју шаљиву реченицу, а онда прелазили на оно због чега су и дошли.
И саме мајке су просто гурале кћерке у наручје младића, а често и саме присуствовале проби, док су момачки родитељи синовима препоручивали управо да узме девојку која се много стрнџа, а да избегава ону коју нико неће. Ипак, то није била љубав без граница. Момачка рука није смела даље од женског појаса, јер се онда већ прелазило на тзв. велико стрнџање, а оно је било строго забрањено.

Истраживач Никола Пантић је записао у гласнику Етнографског музеја у Београду да су "овакви односи доприносили да се млади боље упознају и између њих се развијала узајамна наклоност, па су родитељи често морали да прихвате жеље своје деце".

Велико стрнџање (1)


Стрнџање је обичај који је настао у Србији још у време Турака. Народ, данас познат као Шопови, када се враћао у Србију, након што су их Турци „евакуисали“ у Анадолију скупио је негде успут овај обичај, нико не зна где и како (а највероватније су га сами измислили).

Наиме, у јесен, када се заврше пољски и остали пољопривредни радови, у сумрак (не знам тачан дан), дозвољено је сваком сељанину да спава са сваком сељанком, без ограничења, све до јутра, под условом наравно да се обоје сложе. Нико није ником замерао ако се креснуо са неким. Таква су била правила. Друга правила о стилу и техници, како бележи историја, нису постојала.

И данас има живих примерака ове ендемске врсте у околини Топлице (Добрич) и Неготинске крајине, односно где год има Шопова. То су исте оне врсте (било је тога доста у штампи) које спавају и дан данас са рођеним снајкама. Села која и данас негују ову традицију су: Пејковац, Самариновац... Има их још неколико...

Велико стрнџање (2)


Из прецртаних етнолошких забелешки Павла Мишљеновића


Влашка села око Босиљковца разликују се и по свом положају и по многим обичајима. Та села су углавном смештена у брдима, у планинским пределима. Домаћица у њима је као навито коло, о њој виси сва кућа, све око куће. Она је у ствари „газда“. Што су дубље у планини, удаљенија од саобраћајница, влашка села имају обичаје о којима се не зна, о којима се не прича. Незнање влашког језика, наших људи, онемогућује упознавање живота и обичаја Влаха.

Док је као млад човек у Аустроугарској учио занат прегледача бобичавих свиња, Димитрије Сенковић је, узгред, научио немачки, маџарски и влашки. Био је омиљен, од Пожаревца до Зајечара и Неготина и Крајове, код Влаха, зато што се са њима лако споразумевао на њиховом језику. Али изгледа да је овај лепи дугајлија остављао утисак на Влахе и зато што је био јако развијен, изразите физичке снаге и спољашње лепоте. Лепота је овом смеђем човеку отварала многа врата, па се он на том простору североисточне Србије, ма у ком се месту затекао, осећао као код куће.

У Текији је имао велику кафану (у ортаклуку), где је служила (како сам већ рекао ) нека лепа Румунка, коју је Димитријева жена Грозда отерала, сазнавши да јој се муж са келнерицом „стрнџа“. Грозда је била лепотица, какву човек може само пожелети за своју жену. Али Димитрије Сенковић, велики путник и намерник, мало је времена проводио са својом женом.

„Павле, несрећан човек у браку је сироче живота“, рече ми једном искрено.
Да ли је циљао на свој или мој брак?
„И у најбољем браку, човек се после неког времена... засити. Мед после неколико кашика бива горак… Власи су практичнији од нас Срба…“
Нисам разумео шта жели да каже, па сам одговорио:
„Али нама Србима вера брани да шврљамо изван брака…“

Димитрије се насмејао грохотом; ми смо били у лову на зечеве у Дубравама (кад смо о томе разговарали ) – његов грохот одјекивао је низ падине. И кад је престао да се смеје испричао ми је нешто – о гостинској обљуби и „стрнџању“ – што можда и није згодно забележити.

„Наши Власи су вероватно побожнији од нас Срба, и ближе у додиру са природом, и својом природом. Сигурно је да су мање лицемерни. Ми због неких њихових обичаја мислимо да су примитивни, а ти обичаји су старији од нашег доласка у ове крајеве…“

И испричао је нешто, нека ми буде опроштено што ћу то записати. Неку годину пре 1900. године, Димитрије је путовао из Босиљковца према Зајечару на својим колима, и био је заноћио у једном влашком селу. Примио га је на конак домаћин који је имао велику задругу. Тај Влах имао је две ћерке за удају, не и сина. Били су радосни што је Србин који зна влашки, лепо су га дочекали. Понудили јелом и пићем. Уступили му гостинску собу за спавање. Домаћица му је опрала ноге, иако се томе опирао. Угасила је лампу и легла крај њега у исту постељу. Кад јој је предочио незгодне последице које могу снаћи и њу и њега због њеног поступка, она је кроз смех рекла, да се не брине, да је у њиховом селу то стари обичај, и, дај Боже, да затрудни са тако лепим човеком и да роди, сина, наследника, тако лепог, снажног и стаситог као Димитрије.

„Никада ништа слично нисам доживео… Ни са мојом женом у првим годинама нашег брака, а ни касније… Пода мном је била гола вода која гори…“ Била је месечина, и Димитрија је понела необуздано давање те Влајне. Онако знојна, румена и задовољна она се брзо обукла и без речи отишла из собе, а Димитрије се опружио на кревету, али није могао да заспи. За сваки случај, наган је ставио испод јастука и у сећању је упоређивао ову Влајну и своју жену Грозду.

И кад је сан већ почео да га хвата, у собу су ушле газдине ћерке, на прстима, босе, у белим кошуљама. Старија није имала више од двадесет година, а млађа осамнаест, али су биле израсле као висока конопља летња. Ускочиле су без речи у Димитријеву постељу, једна с једне, друга с друге стране, с кикотом. Када им је на влашком Димитрије предочио незгодне последице које их могу снаћи због њиховог поступка (да могу изгубити невиност, затруднети ), старија му је рекла да „невине девојке неваљају, њих нико неће“. И млађа је потврдила: „Невина девојка ништа не ваља!“ Обе девојке су биле дрхтаве и мирисале су на босиљак и процветалу конопљу. И било ја јасно зашто су оне дошле у Димитријеву постељу, и да ће ту остати до зоре. Старија није била девица. Уместо да настави спавање, Димитрије је читаву ноћ пребирао својим снажним рукама по оба девојачка тела, као по рупицама на фрули! Савладавао се и стезао зубе да не сврши у старију, али га је у зору млађа, која је била невина, својим грчевима, и загрљајима преварила и усисала.

Кратко је спавао. Ујутру га је пробудила домаћица за доручак, шалила се са њим кад је видела крваву постељу (као да је неког заклао). За време доручка, пред укућанима и мужем, понашала се као да ничег није било претходне ноћи. А и домаћин је био срдачнији, чинило се Димитрију… Отпутовао је на својим колима, гонећи галопом коње, и повремено се смејао грохотом, јер путовао је сам. „Влајне су практичније од Српкиња, прво те провере, па … ако си се добро показао…“

Две - три године доцније, када је опет путовао за Зајечар, Димитрије је свратио на конак у то исто влашко село, код свога „побратима“. Било је пролеће. Домаћин му није послао своју жену и ћерке (ћерке је већ удао, а жена му је родила сина), али га је задржао дан-два у гостима, због Празника цвећа (Празника ружа). Објаснио му је како се обележава тај празник, обичај. И предложио да учествује у њему.

Изнад села постоји једна пећина са пространом двораном. У тој пећини се одржавало „стрнџање“. Унутра би унели доста сувог грања, дрва, за велику ватру. Чим падне вече и женско и мушко крену према пећини по мраку. На лицима имају вреће – маске направљене од платна од конопље, са прорезима за очи, нос и уста. Од појаса па на доле су као од мајке рођени, и мушки и женски учесници обреда.

Мушки носе поњаве под мишком. Први који уђе у пећину, запали велику ватру. Димитрије је на „стрнџање“ пошао са својим „побратимом“ по мраку. У пећини је већ било топло, кад су ушли. Велика ватра је својим пламеном скоро лизала високу таваницу пећине, око ње су играли подврискујући маскирани мушкарци, жене и девојке уз необуздану свирку гајди, виолина, добоша – ђипали су онако гологузи и космати – ђипале су и њихове крупне сенке по зидовима пећине.

У коло се ухватио и Димитријев „побратим“. И почео да ђипа. Кад је ватра почела да се гаси, мушки су почели да љубе у уста оне маскиране жене или девојке које су играле до њих, да им трљају врхове дојки, а и маскиране жене и девојке су без зазора хватале мушке за оне ствари. Димитрије је видео како титрају сенке маскираних учесника обреда по зидовима, чуо је необуздан смех мушкараца и кикот жена. Неки су стојећи ближе ватри, наперених удова, видели своје сенке на зидовима пећине, удове наперене и увећане и налик на топовске цеви.
Било је ту ракије и вина, пило се. Нико никога у полутами пећине није питао за године, сваки је мушкарац могао да опроба сваку жену и свака жена сваког мушкарца. Димитрија је изабрала нека непозната дундаста маскирана Влајна, онижа. Пошто је ватра престала да обасјава пећину, и они најстидљивији су у мраку стењали, гроктали, мукали, вриштали. Кад је неко разбуктао жар пећинске ватре, Димитрије је – „орући“ већ неку другу Влајну која се подвукла под њега, чим је она прва отишла да се „стрнџа“ са неким другим (то је била млађа и већ удата ћерка његовог „побратима“ – казала му се), видео силуете на десетине парова у разним позама, чуо је вриштање, молбе, рзање, стењање.

То је била једна скоро невероватна ноћ у којој је сваком и свакој било допуштено да ужива у наслади докле може да издржи. Ко је имао рса, узимао је нови пехар и испијао га до дна. Ако неко не би могао да задовољи жену, она се одмицала и одвајала мушкарца од друге жене и намицала му се. Све до пред зору трајао је необуздани пролећни љубавни пир, када су маскиране прилике почеле да се разилазе, да излазе из пећине и нестају у мраку…

„Шта има лоше у томе једанпут годишње? У човеку се преко године накупи много талога и незадовољства и снаге која се, остане ли затворена у себи, претвара у велико зло. Те сеоске влашке пролећне пећинске гозбе љубави много шта спречавају, и прочишћавају оне који учествују у њима. Стрнџањем се у току једне ноћи истутњи и испразни из мушкараца и жена много шта лоше…“

Тако је говорио Димитрије Сенковић.


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 26 Avg 2014, 21:01
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika


Иако се чини да некада (негде и данас) у источној, и неким деловима јужне Србије није увек било граница у вођењу љубави, ево једне приче која говори да је граница негде било...

ВЛАСИ
Политика,
31. август 1924.


Јон Трока Пиштољ и Стојан Унгурјан рођени су у једном влашком селу, заједно свршили школу, заједно момковали и заједно се заљубили у једну исту девојку. Заједно су једнога дана имали стићи у војску, само са том разликом што ће Јон Трока остати на року од осамнаест месеци, а Унгурјан ће се вратити кући после шест.

Јон Трока Пиштољ био је висок, грмаљаст, рошав у лицу и толико плав да је био скоро бео. Шајкачу је увек носио намакнуту на очи. Ишао је тешко и трапаво као медвед, као нека округла стена која се отиснула са брега и ваљала се гломазно по тлу, не могући да се заустави. У целој његовој појави је било толико неке скривене јарости, ко зна зашто и на кога, а можда и на цео свет. Једно је било извесно: опасно је било имати за непријатеља тога човека чије су трепавице скривале две сурове зенице, које су дивљачки гледале око себе.

Стојан Унгурјан је био мали, упредених брчића, као свињски реп. Сав од нерава, жустар, кочоперан и изазивач свију могућих свађа у селу. Унгурјан је ипак био један од оних типова који немају много оне чувене влашке отпорности и које много дотера школа и касарна. Био је највећи сеоски женскарош, кицош, чија је шајкача падала на леву обрву и у чијим очима је било нечега што је људима било одвратно и што се толико допадало женама.

Кад се таква два Влаха заљубе у једну девојку, која не зна на коју ће страну, онда мора да се одигра једна од оних кратких и страшних драма које се догађају само међу Власима. Девојка није хтела да се замери ни једном ни другом. Ишла је на стрнџање са обојицом, али старајући се увек да то онај други не примети. Ипак се то од села није дало сакрити. Почеше о томе да говоре прво жене, а доцније и људи у сеоској механи, задиркујући двојицу супарника. Кад први пут сазнаде о томе, Јон Трока обори још више главу, и од тог доба његов ход постаде још разглављенији, као да је у некој тучи у селу, са момцима на седељци, изгубио два-три ребра. Њему се сада чинило да га Унгурјан увек гледа подсмешљиво и непрестано и изазивачки увија своје брчиће кадгод је с њим у друштву. Јон Трока пожеле, и та га жеља обузимала све јаче, да више не види тог кочељивог Унгурјана. Одједном Трока осети да је тај човек сувишан у селу, да смета својом кочоперношћу, упреденим брковима и трчањем за девојкама! Требало је да га нестане, па да Трока буде миран.

Slika

Можда би Јон Трока покушао да на Унгурјану огледа да ли му је Циганин крај сеоског потока добро наоштрио нож, да се не деси да девојка сама, једном на састанку, не рече како хоће да пође за њега, најбогатијег момка у селу, а не за Унгурјана, који је имао свега три дана ораће земље и једва однекуд скунаторио суму да купи пар бедних и измршавелих вочића. Да је био сам, можда би Фотеља, (Власи радо дају звучна страна имена ствари својој деци) пристала да пође за Унгурјана, али он је имао и брата у задрузи, и на њих двојицу свега три рала земље. Јон Трека, дакле, остави нож мирно у корицама, па оде да запроси Фотељу коју доби без речи, а после три оглашења у цркви венча се са њом.

Изгледало је да се Стојан Унгурјан био помирио са судбином. Желео је само да се удаљи из села и да оде у планину, да чува овце неког богатог Влаха. Чинило се свима да ће се све на томе свршити. Јон Трока се сада некако пролепшао. Блистале су му чудно оне чакарасте очи и био је мање трапав, као да је лепа Фотеља успевала да га измени и физиолошки. Више није носио шајкачу онолико намакнуту на очи, већ је показивао ниско рошаво чело и ишао поносито сокацима као заљубљени петао. То је трајало тако све до одласка у војску, када Трока и Унгурјан одоше да служе свој рок у једној истој чети, први за осамнаест месеци, други само за шест, и ту је био ђаво!

Они одоше. Кад је неко из истог села и кад се познају из детињства, онда заједнички живот у чети зближује, па макар да су заљубљени у једну исту жену. Изгледало је свима њиховим сељацима у војсци да су обојица заборавили на старо супарништво и да ниједан од њих не мисли на лепу Фотељу, због чијих су очију били у стању да поваде ножеве. После кратког времена пустили су их обојицу на одсуство, и оно им прође мирно, не на мало чудо света који је знао ште се некада кувало између њих двојице. Унгурјан чак и не оде у коло које се тресло на једној раскрсници у селу!

Прођоше брзо Унгурјанових шест месеци рока. Оног дана када је крај свога војничког сандука очекивао да добије „буквицу“ па да крене, приђе му Јон Трока и погледа га мрачно у очи.
− Ти идеш? – упита.
− Јест... – одговори Унгурјан некако нарочито весело.
− Хоћеш ли опет у планину, код стоке?
− Не. Остајем код куће...
Јон Трока пребледе.
− Пази шта радиш! – рече претећи и рошаво лице му се обли крвљу. – Било би боље да идеш и даље за овцама!
− Не, остаћу код куће! – одговори сигурним гласом Унгурјан, па поцрвене, уједе се за усну да крв потече.

И оде. Јон Трока остаде да чезне. Везивала га војска и делила га даљина од села. Долазили су му родитељи, или ко од родбине, али не и жена. Стидео се да пита за њу, и мислио да би се она могла и сама сетити, па да му дође. Патио је. Никад му машта није била живља. Ноћу, на стражи крај сењака, или оружног магацина, он је замишљао како овако тамна ноћ не може да прогута, тамо у селу, две загрљене прилике у шљивару иза куће. И док су у вароши лајали пси, и Тимок пио својом површином светлост звезда, Јон Трока Пиштољ је осећао непојмљиве болове на помисао да га у томе тренутку краду, уз страсан жамор дремљивог шљивара.

Два месеца тако прођоше. Шта је препатио то само Јон Трока зна. Једнога дана му дође писмо од куће. Јављали су му о летини, о стоци и свему што су веровали да треба да зна, а при крају само напоменуше, у неколико речи, да се Унгурјан много врзма око куће и Фотеље.

Била је субота. Писмо су му донели из касарне заједно са ручком. Затекао се био на стражи крај барутног магацина при уласку у варош. Јон Трока, превијајући се од неких чудних болова у прсима, једва сачека да падне мрак. Кад га око осам сати потражише да заузме своје место, њега није било, ишчезао је...

Те ноћи претрчао је као кер неких тридесет километара који су га раздвајали од села. Није се бринуо за последице женина неверства: то му је најмање задавало муке, али никако није могао да се помири са тим да га она вара баш са тим Унгурјаном, за кога је увек осећао да му смета и да га много налази на свом путу. Куцнуо је на врата од куће у саму зору. Један сусед, који је био дошао да извади воду из његова бунара, упита га да ли је дошао на одсуство, и не доби одговора.

Кад пред собом угледа жену, Троки се учини да је уморна и неиспавана, и он добро примети како јој у зеницама бљесну искра страха. Он јој не рече ни речи, само уђе у собу, леже у постељу, ћутећи допусти да му она скине цокуле, па заспа, као заклан, претучен трчањем кроз ноћ...

Сунце је било високо одскочило кад је кренуо у сеоску механу. Жена изиђе са њим до вратница на дворишту, ћутећи. У једном тренутку Троки се учинило да она има нешто да му каже, али се она угризе за усну и не смеде. Трока изиђе мирно на сокак, нађе се ту са двојицом сељака које позва са њим у механу, да их части за добијено одсуство.

Кад су ушли унутра Унгурјан је био ту, у друштву са неким Влахом са села. Угледавши Троку, он пребледе, али се брзо савлада и продужи разговор као да ништа није ни било. Трока приђе њиховом столу, упита Унгурјана како је са здрављем и пружи му руку, па онда седоше сви за сто и Трока поручи пет кафа.

Ћутали су. То ћутање било је страшно. Нико од њих петорице није знао да каже зашто им је било немогућно да разговарају. Нешто их је спречавало. Само се Унгурјан често сагињао под сто, не губећи из вида Троку, и миловао руком дршку ножа, задевеног у чарапу, сигурно бојећи са да му га ко од сељака, који су дошли са Троком, не украде. Власи су све знали шта се догађало између Трокине жене и Унгурјана, али нико није хтео о томе да му говори, а још мање да се умеша ако дође до свађе.

Одједном Трока диже главу, погледа у Унгурјана својим полузатвореним очима, и упита га пред свима:
− Је ли, Унгурјан, шта си урадио сас моја жена?
− Шта сам урадио? Имао сам га кадгод сам хтео!
− Имао си га?
− Јест.
Трока се само наже преко стола. Нико није видео кад је извукао тесак. Пре него што је Унгурјан могао да се заклони руком, он га хитро удари ножем са стране, посред јабучице.
Крв шикну. Унгурјан закркља и Власи скочише пренеражено са својих места, а Трока се окрену механџији и рече мирно:
− Не треба пет кафа; дај четири!

Стојан В. Живадиновић


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Лапот  |  Poslato: 12 Nov 2014, 19:46
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Тајна лапота
Мит или стварност



Лапот је обичај убијања старих и немоћних, који се у неким деловима Србије, Црне Горе, Македоније и Босне задржао скоро до краја 19. века, када је законом забрањен. Дотад се сматрало да када мушкарац наврши 60 година, постаје терет за кући и породицу, па је на сину или најближем мушком сроднику, ако није имао сина, било да га одведе у планину и ритуално убије, ударајући мочугом или маљем по погачи коју је "старац" држао на глави, што је симболизовало да више није достојан хлеба, а самим тим ни живота. Последњи забележени случај лапота јесте управо овај, када је Митар Стојнин из села Зјапина убио оца Петка.



phpBB [media]

Ова репортажа,освојила је друго место на интернационалном фестивалу репортаже “Интерфер 2014″


Дошао је и мој дан. Ако, не марим, за то сам и живео. Од смрти још нико није побегао. Кад она окасни, ми по’итамо к њој… Спавао сам отворених очију. Међу говедима, у штали, такав је ред последњу ноћ пред – лапот!
Тако је и мој отац, и његов отац, и отац његовог оца, све док нам презиме сеже – кроз давнине у Стојнине је син убијао оца. Гробови нам се не знају. Попови нас нису опојали. Свећа на нашим хумкама нема. Нема ни хумки. Лапот је то, кад човека убију ко кучиште, само се стровали у провалију на кости предака.

Петли кукуричу, а још неће зора. Радују се проклетиње. Ако, ако, и њихово ће брзо…Чујем кораке у кући. Снаја поранила да умеси погачу. Ону посмртну над којом ће мој Митар да замане са штапином и располути је. Најјаче што може, да ми лобања пукне из прве. На пола. Ко што је и мом оцу кад сам ја замахнуо и прецепио му главу ко пањ…
Не плашим се ја смрти! Лапот је за старца спас. Шта има џаба ‘леба да једем кад више нисам ни за шта! Да помажем не могу, да одмажем не смем. Стисле године, ево баш јуче наврших шездесету, лепа старост за лапот. И оца сам убио у тим годинама. Ако бог да да ми син дочека старост, па да и њега његов син поведе на лапот… Плашим се само да не удари довољно јако. Да ме после не дотукује ко рањено псето…

И говеда се умирила, ко да ме жале. Породица ме је прежалила, синоћ ме се још одрекла. После вечере, кад ми снаја последњи пут целивала руку, а она моја несрећна жена закукала над живим мртваком.
Миришу церовина и дуд. Разлегло се целом Зјапином. До Књажевца, море.
Церовина је најбоља за штапину. Рекао сам мом Митру да од ње издеље мочугу. Три лапота може с једном, такво је то дрво! Глава пукне ко оно презрели шипак, ал’ мочуга не…
Готова је погача. Мирише. Осећам довде у штали. Ускоро ће слава, исту такву да ломе, име да ми не помену… ‘Оће ли да загрми на Светог Илију ове 1883? Време је да будим Митра. Снајка је побегла у собу како сам стао на праг. Нема ме више, још синоћ сам прежаљен, ово мртвак гази праг…

“Ајде, сине, време је да оца водиш на лапот”, пробудих Митра, скочи из кревета као да њега воде. Доћи ће и његово време, ако бог да…
Ову сам ракију прошле јесени испеко! Док сам још вредео нечему. Јака је ко зиме на Старој планини, проклета била.


Митар се обукао у свечано. И треба тако да испрати оца. Стеван, унук ми, син Митров, и он се обукао у нове ‘аљине. Девет му је година, кошчато а јако дете. На оца и мене. Нема тај да омане кад буде ударио преко погаче на Митровој глави…
“Ајмо, стари, ајмо… Има пута пред нама”, пожурује ме син. Тако сам и ја свог оца. Ваља му се вратити да намирује стоку, у њиву да иде. Толико тога има да опосли до мрака…
Зора се превалила преко мочуге у Митровој руци. Чини ми се – добру је издељо! Кратка, а чврста. Мало да замане и пуче глава ко крушка кад тресне на земљу с највише гране.

“Узми си торбак, тата”, заповеда, помало љут што не пожурим. Не могу, а бих. Ноге не служе ко некад. Једва носе ово јадно тело та два суварка…

Збогом, кућо! С ове две руке сам те направио. Добро да ми служиш сину, па ако бог да и њега да испратиш на лапот!
Стеван, мој Стевица, како му тепамо, узео торбак док се последњи пут умивам на бунару између куће и појате. Још га је отац мог оца ископао. Ишао до велике дудине док није ударио на водену жилу. Сећам се, зима беше када сам оца повео на лапот. Једва пртисмо до бунара колики је снег био. Вода скоро заледила, једва је било да се умије…

“Дај га сад деди”, чујем Митра како прекорева Стевана што још држи торбак. И не треба. Моја је погача у њему. Моје је да носим тај покров, кад другог нећу имати…

Пређе Митар испред мене да прти пут уз Тимок. Само у мочугу гледам. Пратим куд иде она, идем и ја. Ближе својте од ње више немам.

“Можеш ли, стари? Хоћеш да те понесем?”, довикује Митар, већ доста одмакао преда мном. Видим га тек кад сунце беласне преко мочуге.
“Могу, Митре! Нисам ни ја носио свога оца, нећеш ни ти мене”, немам гласа да викнем, не знам је ли ме чуо, хучи Тимок, вришти шума од ветра с планине.

Боли ли смрт? Мора да боли да онолика мочуга пробије теме и проспе мозак по погачи! Само да Митар не омане! Да замахне само упола колико сам ја када сам оцу избио очи…
Некад је читаво село ишло на лапот. Друга су времена данас, свако гледа своју муку.
Клизам у реку. Стеван ми пружа руку да извучем опанке из блата. Кошчато а јако дете. Исти отац, а отац исти ја, баш као што је и мој отац био јаких руку, тежачких…

“Пожури, деда, тата је далеко одмакао”, видиш ли – и њему се жури да поведе деду у планину, на стену, да види како ће сутра и он свога оца. Да запамти стазу. Зевам колико могу, ал’ ваздух неће низ ждрело. Стегло се, стисло ко Митрова шака око мочуге. Немој, боже, молим ти се последњи пут, да сад испустим душу, нема још много до стене над Тимоком. Немој, немој да се прича како сам мањкао насред пута!
Жури им се, па не страхују од човека. Огладнеле стрвине, тешка је и дуга зима за Старом планином, старом проклетницом! Посадио је Митар Стевана мало ниже од нас. Да јасно види, али да га не пошкропе мозак и крв.
Усправих се ко притка. Склизну ми из прве погача с темена, Митар је ћушну ногом к мени. Другачије и не може, шакама је стисо мочугу, спреман да замахне.
Је ли погледао да нема каква грана над њим да штапина не запне о њу? Ја нисам гледао нигде без пред собом и тек понекад у Тимок, да се опростимо до скорог виђења…

“Гледај, Стеване, овако ћеш и ти свог оца, ако бог да да дочека ове године! Теби, Митре, просто од бога и људи, дабогда доживео да понесеш своју погачу и станеш на моје стопе”, пових се мало, држећи се за штап, да будем тачно под Митром, да лакше замане и удари посред погаче.
Ево га, сад ће, видим сенку како замахује, чујем како дрво у замаху реже ваздух, не затварам очи желећи да…

Ајмо, Стеване! Ајмо, већ смо довољно окаснили…
И ја ћу тебе овако, тата. Издељаћу још јачу мочугу, видећеш каква ће бити!
Хоће, ако бог да! Показаћу ти и с ког дрвета да одсечеш грану. Овде чим се родиш изабереш своју…
Памти пут, сине, ти ћеш да водиш кад следећи пут кренемо из села у планину потоком…
Ајде, питаће се мајка где смо досад?



литерарно реконструисао Михаило Меденица


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 27 Nov 2014, 22:55
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Srđevdan - stari običaji

Slika
Crkva Svetog Sergija i Vaka,Podi-Herceg Novi

Srđevdan je praznik pravoslavnih vernika-dan Svetih mučenika Sergija i Vaka,koji su živeli u vreme cara Maksimilijana, na čijem su dvoru bili velikaši. Kad je Maksimilijan pokrenuo velike progone hrišćana, oni se usprotiviše i uzeše novu veru. Zato ih car baci na velike muke i umori užasnom smrću 303.godine.

Srbi nazivaju ovaj dan Srđevdan i veruju da tog dana treba da se leče svi koji boluju od srdobolje i bolesti kostiju. U Srbiji tvrde da tada ne valja ništa raditi s volovima,jer Sveti Srđ je volujski svetac. U selima oko Valjeva veruje se da je Sveti Srđa zaštitnik obućara,te su ga obućari praznovali i na njegov dan nisu radili. Predanje kazuje da Sveti Srđa,na svoj dan,obilazi sve opančare, obućare i sa njima proslavlja,odnosno praznuje.

srbijuvolimo

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 31 Maj 2015, 20:00
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Danas su Svete Trojice: Evo šta valja, a šta ne valja raditi na današnji praznik

Svete Trojice ili Pedesetnice je praznik koji proslavlja Svetu Trojicu, u spomen na Silazak Duha Svetoga na apostole.

Slika

Pošto se ovaj veliki događaj odigrao pedeseti dan posle Vaskrsenja Hristovog, i praznik se uvek slavi pedesetog dana posle praznika Vaskrsa, pa stoga uvek pada u nedelju.

Čitava služba Pedesetnice, za koju je karakteristično to da je vrlo svečana i uzvišena, predstavlja razradu svakodnevne liturgijske pesme u čast Svete Trojice: „Videsmo Svetlost istinsku; primismo Duha Nebeskoga; nađosmo veru istinitu, klanjajući se nerazdeljivoj Trojici, jer nas je Ona spasla“. U službama ovoga dana mnogo puta se peva i molitva Duhu Svetome: „Carju Nebesnij“.

Na veliki praznik Sveta Trojica narod tradicionalno posećuje istoimene manastire i traži oprost grehova ili lek za bolesti.

Dobro je, kako tvrde upućeni, iz tih manastira poneti osveštanu vodicu jer u narednih godinu dana obezbeđuje harmoniju u domu. Ovaj praznik naziva se i Duhovi, pošto predstavlja silazak Svetog duha na apostole.

Dva dana ranije, pre Duhova, na groblju se održavaju takozvane otvorene zadušnice. Veruje se da se u tom periodu “otvaraju” grobovi i da se može razgovarati sa mrtvima. Običaj je i da se na samoj humci poslužuje hrana (panaija) za dušu umrlo.


Hrišćani ovaj praznik slave i kao dan „rođenja Crkve“ budući da Dela Apostolska donose da su apostoli puni Duha Svetoga govorili tako da su ih mogli razumeti ljudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se „dalo krstiti te su primili Duha Svetoga“. Inače to je i jasno otvaranje spasonosnog poslanja Crkve prema svima a ne samo prema Jevrejima.

U hramove se unosi sveža zelena trava i cveće. Posle svete liturgije služi se večernje, na kome se kleči i pletu venci od trave i cveća. Ti venci se nose kući i stavljaju pored ikone i kandila na zid.

Ovaj praznik slave katolici, pravoslavci i mnoge druge hrišćanske crkve.

Veruje se da u periodu pre i posle ovog praznika vladaju moćne energije. Običaj je da se obilaze manastiri, što bi naročito trebalo da čine osobe koje traže oprost grehova ili lek za bolest.

Dobro je, kako tvrde upućeni, iz tih manastira poneti osveštanu vodicu jer u narednih godinu dana obezbeđuje harmoniju u domu.

U istočnoj Srbiji, uoči, na dan i posle Svete Trojice, Vlahinje imaju pojačanu vančulnu percepciju i tada proriču, baju vodicu za skidanje čini i spravljaju biljne meleme za uspeh i blagostanje. U Homolju i Timočkoj krajini, između dva utorka oko Trojice, organizuju se povorke.

U jednoj od njih – “kraljici”, učestvuju najlepše devojke u selu, predstavljajući rusaljke, vile koje su nastale od duša preminulih devojaka i utopljenih žena, pokopanih bez uobičajenih pogrebih obreda. Prema pisanju etnologa dr Slobodana Zečevića, omiljeno mesto im je krošnja, pa se zato ne preporučuje penjanje po drveću da se ne bi uznemirile, zaposele osobu ili je namamile u kolo da igra do smrti.

Da bi se čovek zaštitio od takve nesreće, u džepu treba da nosi čen belog luka ili pelina, a drveće se ritualno kiti darovima: sapunima, šarenim peškirima, flašicama parfema i ruževima za usne.


vestinet

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 05 Jun 2015, 18:00
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
PROLEĆNI OBREDI
ŠTA NA DANAŠNJI DAN NE VALJA RADITI: Ovako se praznuje zaboravljeni Bog Jarilo!


Stari u nekim delovima Srema veruju da danas nije dobar dan za započinjanje poslova, ali jeste za ono što se radi "iz sevapa" tj. dobre volje i ljubavi

Slika

Jarilo je u mitologiji Starih Slovena Bog prolećne vegetacije i plodnosti, a ponekad je bio povezivan i sa ratom. Iako je reč o prethrišćanskom božanstvu, on se još uvek poštuje u nekim selima Banata i Srema i za njega se vezuju mnogobrojni običaji.

Jarilo je zamišljan kao izuzetno lep mladić, koji jaše na belom konju, u beloj odeći, okićen poljskim cvećem i sa svežnjem klasja u rukama.

Zbog toga su u različitim prolećnim obredima, devojke odevene u belo i ovenčane cvećem, jahale na belim konjima u njegovu čast.

Pravljene su i lutke od slame, koje su nazivane imenom ovog božanstva. Obožavanje ovog boga je preživelo u slovenskom narodnom verovanju mnogo vremena nakon pokrštavanja.

U Rusiji, Belorusiji i Srbiji su sve do 19. veka održavani narodni festivali po imenu Jarilo krajem proleća ili početkom leta, a još uvek ih ima u nekim selima Banata i Srema.

Čak i u mestima gde se čak i ime ovog starog božanstva zaboravilo, ostalo je mnogo običaja vezanih za njega. Na primer, stari u nekim delovima Srema veruju da danas nije dobar dan za započinjanje poslova, ali jeste za ono što se radi "iz sevapa" tj. dobre volje i ljubavi.

Slično, verovalo se da se danas treba kloniti vode jer iz nje vrebaju vodenjaci koji mogu lako da udave čoveka. Jarilo je zavetni dan u nekim vojvođanskim selima. Na taj dan se kite zastave vencima od mladog žita i idu litije. Svi ovi prolećni festivali su u osnovi slični: povorka meštana ide u šetnju kroz selo, a narod ih posipa žitom.

Nešto ili neko predstavlja Jarila, a pevaju se pesme koje aludiraju na povratak Jarila iz daleke zemlje tj. na povratak proleća koje najavljuje blagoslove, plodnost i bogatu žetvu u mesecima koji će doći.

Slika


Kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 07 Jun 2015, 16:31
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
TREĆE OBRETENJE GLAVE SVETOG JOVANA KRSTITELJA

DANAS JE BLAGI DAN, SKIDAJU SE KLETVE: Evo zašto na današnji dan treba da pomislite 3 želje

U Srbiji je rašireno verovanje da ovog dana sunce kreće nazad sa severa prema jugu, tri puta stane i zaigra

Slika

Današnji dan poznat je i kao Treće obretenje glave Svetog Jovana krstitelja. U Srbiji je rašireno verovanje da ovog dana sunce kreće nazad sa severa prema jugu, tri puta stane i zaigra.

Veruje se da se nebo u ponoć tri puta otvara, pa mrtve duše lako uaze u raj, a onaj ko sačeka budan ponoć i poželi tri želje, one će mu biti ispunjene.

U ovoj noći se može otkriti i zakopano blago.

U narodnoj pesmi, koja govori o nečemu što ne može biti, i u kojoj se baca kletva na devojku da se ne uda, devojka na koju je bačena kletva treba ovog dana da se pomoli u crkvi ili manastiru Svetom Jovanu, upali sveću i ostavi skroman prilog hramu. Kletva će biti otklonjena.


kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 28 Jun 2015, 22:53
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
ŠTA SE VALJA
NARODNA VEROVANJA: Dobro je što je Vidovdan oblačan, godina neće omanuti!


Stari Sloveni verovali su da ovo božanstvo leči bolesti očiju

Slika
Ovako je predstavljan sveti Vid (Foto: Wikipedia)

BEOGRAD - Srpski narod je Vidovdan vezao sa jedne strane za kneza Lazara i Kosovski boj, a sa druge, za svetog Vida, hristijanizovano božanstvo starih Slovena.

Njegovo ime nije slučajno; po paganskom verovanju Vid je svevideći i vlada očima, pa se smatra da njegov dan leči oči.

"'Obavljani su određeni običaji posvećeni tom zamišljenom svetitelju obično zbog izlečenja od bolesti očiju'', kaže Muzejski savetnik u Etnografskom muzeju u Beogradu Vesna Marjanović.

Evo i šta se valja, a šta ne:

1. Na Homoljskim planinama se verovalo da godina može da omane ako na Vidovdan nema oblaka.


Slika
Vidovčica (Foto: Vikipedija)

2. Uoči Vidovdana devojke beru travu vidovčicu i stavljaju je pod jastuk da bi usnile svog izabranika. U okolini Vlasenice tu vidovčicu su stavljali u isti sud sa malo soli, hleba i detelinom sa četiri lista, pa su pred spavanje prekrivale lonac uz bajanje: “Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen, dovedi ga na san”

3. Valja započeti ručne radove: u nekim krajevima u severozapadnoj Srbiji i Vojvodini iznosi se svo tkanje što žene i devojke rade kako bi se videlo koliko su vredne i pokažalo da je određeno domaćinstvo imućno.

4. Ima sredina poput Mačve gde su na taj dan velike zadušnice. Izlazi se do podne na groblje i donosi hrana, a riba obavezno.

5. Na Vidovdan se ne radi ni u polju ni u vinogradu jer se veruje da će usevi propasti.

6. Valja se da se proba zrelo voće.


kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: KORENI - običaji i tradicija kod Srba  |  Poslato: 12 Jul 2015, 13:51
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
NARODNA VEROVANJA NA PETROVDAN: Strogo je propisano šta danas valja raditi

Kod Srba postoji običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Na sam dan se radi još nekoliko stvari koje su ukorenjene u tradiciji

Slika

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Dan svetih apostola Petra i Pavla, praznik koji je u našem narodu poznat pod imenom – Petrovdan.

Prema predanju, sveti apostoli Petar i Pavle zaslužni su za krštenje prvih vernika i njihovo prevođenje u hrišćanstvo.

Narodna verovanja na velike praznike!

Sveti apostol Petar (u bukvalnom prevodu kamen, stena) se pominje kao jedan od najodanijih Hristovih sledbenika, a reči: “Ti si Hristos, Sin Boga živoga”, zapisane u Jevanđeljima, izraz su njegove tvrde vere u hrišćansko spasenje pa se do danas ponavljaju u hrišćanskim molitvama.

Hristos mu je odgovorio: “Ti si Petar i na tom kamenu sazidaću crkvu svoju”.

Predanje kaže da je sveti apostol Petar, nepismeni i prostodušni ribar Simon iz Vitaide, prvi od učenika koji je izrazio nepokolebljivu veru u Hrista i njegovu misiju.

Sveti apostol Petar je kao episkop propovedao u Palestini, Siriji, Maloj Aziji i Antiohiji, gde su stvorena prva uporišta nove vere, a smatra se piscem dve poslanice u crkvi poznate kao – Saborne Petrove poslanice koje su pridružene Novom zavetu.

Sveti apostol Pavle rodom je iz Tarsa i bio je najpre farisej Savle i veliki progonitelj hrišćana.

Resized Image - Click For Actual Size
Foto: Wikipedia/public domainFoto: Wikipedia/public domain

Predanje kaže da je oko deset godina bio mlađi od Hrista. Poverovao je u njegovu propoved i postao jedan od navećih propovednika i teologa prve hrišćanske crkve.

Oba svetitelja pogubio je u Rimu car Neron, veliki progonitelj hrišćana.

Ovaj praznik u Srbiji se obeležava kao slava mnogobrojnih pravoslavnih porodica.

Kod Srba postoji običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Obično se to radi na mestima gde se narod okuplja, na trgovima, raskršćima i u tome učestvuju deca i omladina.

Paljenje vatre i lila simboliše na ona vremena kada su hristoborni carevi progonili i mučili hrišćane, vezujući ih za drvene stubove, natapajući ih smolom i paleći ih.

Na Petrovdan se ništa ne radi u polju, narocito se ne uprežu konji u kola.

Opšti je obicaj kod Srba u Vojvodini da se do Petrovdana nisu smele seci jabuke nožem, niti se smelo jabukama loptati, ili pak udarati jednu o drugu jabuku, jer se verovalo, da ce ako se to čini, padati krupan grad i uništiti useve.

U nekim selima južnog Banata na Petrovdan ujutru raznose jabuke prvim susedima za dušu umrlih, a ponegde se jabuke odnose u crkvu na osvećenje.

Opštije obicaj da se za Petrovdan mese kolači sa jabukama koji se zovu “petrovača”.


telegraf

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 97 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker