|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Danas je Preobraženje
Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju praznik Preobraženja Gospodnje, koji se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika. Praznik posvećen sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor.
Praznik Preobraženja gospodnjeg, koji se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika, obeležavaju Srpska pravoslavna crkva i vernici. Taj praznik se obeležsva u pravoslavnim hramovima i domovima, a posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.
Slavi se na istoku od sedmog veka. Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine, i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda.
Naime, Janoš Hunjadi, kod nas zvani Sibinjanin Janko, mađarski velikaš, zajedno sa franjevcem Ivanom Kapistranom sprečio je sa vojskom prodor Turaka na sever. Obojica su kratko nakon pobede umrli, prvi u Zemunu, drugi u Iloku.
Kako trojica evanđelista izveštavaju, Hristos se sa nekolicinom svojih učenika povukao na molitvu na Tavorsku goru. U jednom momentu se preobrazio, zasjao kao sunce, a uz njega su se pojavili starozavetni proroci Mojsije i Ilija. S nebesa je dopirao jasan glas "ovo je sin moj mili, koji mi je po volji, njega poslušajte".
Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta. Zato je praznična trpeza obogaćena vinom i ribom. Danas se na kraju svete liturgije osvećuje grožđe. Takođe, se ono deli na groblju za pokoj duša mrtvih. U crkvenim bogosluženjima praznuje se sedam dana, tokom kojih se pevaju pesme posvećene ovom jevanđelskom događaju.
Ikona Preobraženja nalazi se obavezno na svakom ikonostasu. Na njoj je predstavljen Hristos na gori, okružen svetlošću, sa sagovornicima Ilijom i Mojsijem, dok trojica apostola, Petar, Jakov i Jovan, uplašeni leže na zemlji.
U narodu postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava. U otvorenim vodama, rekama i moru, ne treba se više kupati. Neke porodice danas slave krsnu slavu.
Ima brojnih hramova posvećenih ovom prazniku, u Pančevu, Zagrebu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci, kao i manastira, kao što je Preobraženje u Ovčaru. Jedan od najupečatljivijih opisa praznovanja nalazimo kod Jakova Ignjatovića, koji dočarava proslavu u slavnoj Sent Andreji.
I danas se Srbi u Mađarskoj na ovaj praznik masovno okupljaju. Negde se na današnji dan održavaju sabori, kao u manastiru Miljkovu kod Svilajnca, Orahovici u Slavoniji i drugde. RTS
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Danas je Krstovdan
Pravoslavni hrišćani slave danas Krstovdan. Prema predanju, na današnji dan nađen je krst na kojem je razapet Isus Hrist.
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Krstovdan, koji u crkvenom učenju označava nalaženje krsta na kojem je razapet Isus Hrist.
Krst je, prema predanju, 326. godine pronašla carica Jelena, majka cara Konstantina, kada je otišla u Palestinu da poseti sveta mesta.
Tokom ratova krstu se izgubio, a kasnije, kada je ponovo nađen, njegove delove su uzimali spretni vernici u nadi da imaju veliku moć, pošto su napravljeni od svetog drveta.
Prema nepotvrđenim podacima, čak su i neki srpski vladari imali delove tog krsta.
O Krstovdanu se drži strogi post, a mnogi vernici tog dana jedu samo hleb i grožđe.
Jesenji Krstovdan pada 27. septembra i toga dana se prema drevnim običajima bere i posvećuje bosiljak.
Na zimski Krstovdan, koji je uoči Bogojavljenja 18. januara, po predanju se ukrštaju vetrovi. U crkvi se tog dana krst stavlja u vodu i ako se voda smrzne očekuje se dolazak rodne godine, a ako se voda ne smrzne, veruje se da će sledeća godina biti "oskudna i bolešljiva". Mondo
|
|
|
|
|
|
|
Tesa
|
|
rang
Pridružio se: 18 Sep 2012, 18:55
Postovi: 4287
|
Danas je Miholjdan Srpska pravoslavna crkva danas slavi Miholjdan, praznik posvećen Prepodobnom Kirijaku Otšelniku.
 Posle Miholjdana, prema narodnom verovanju, nastupa prava jesen, a ako se topli dani nastave, taj period zove se "miholjsko leto".
Sveti Kirijak je rođen u Korintu krajem četvrtog veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina.
Čitajući Sveto pismo, vrlo rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu.
Boravio je u više manastira, posvećen hrišćanskoj veri i boreći se protiv jeresi.
Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovjek, iako je celi život proveo u strogom postu. Pred kraj života boravio je u monaškoj porodici Svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno, i to po zalasku sunca.
Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. godine u pustinji, gde je proveo starost i poslednje godine života.
Mondo
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Danas je Sveti apostol Toma- Tomindan
Srpska pravoslavna crkva i njeni vjernici danas slave Svetog apostola Tomu, praznik u narodu poznat kao Tomindan. Sveti apostol Toma bio je jedan od dvanaestorice prvoapostola Hristovih.
Sveti Toma je širio hrišćanstvo najprije u Palestini, potom u Persiji i Indiji, gdje je i usmrćen kopljima. Mošti su mu u četvrtom vijeku prenijete u grad Edesu, a potom u Carigrad.
Tomindan mnoge porodice u Republici Srpskoj obilježavaju kao svoju krsnu slavu. Na Tomindan je običaj da se nikud ne ide i postoji izreka "Sveti Toma, sjedi doma".
Dok se u nedjelju po Vaskrsu slavi događaj vezan za "nevjerovanje" Tomino, današnji dan je posvećen samom apostolu. RTRS
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Sutra Srđevdan
Srpska pravoslavna crkva obilježiće sutra praznik Srđevdan, posvećen Svetim mučenicima Sergiju i Vakhu.
Sergije i Vakh bili su rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana, a zbog pripadnosti hrišćanskoj vjeri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima posječeni su u Siriji, gdje je njihov kult uspostavljen i odakle se raširio po Istoku.
Sveti Sergije naročito je bio poštovan u gradu Rosafu, gdje je pogubljen, koji je jedno vrijeme nosio ime Sergiopolis i u Šestom vijeku bio veliko hodočasničko mjesto čitavog Istoka.
Pod carem Јustinijanom /527 - 565/ kult Svetih Sergija i Vakha raširio se na zapad, naročito na prostoru između Drača i današnjeg Dubrovnika, gdje je, prema sačuvanim podacima, postojalo više od 15 crkava posvećenih ovim svecima.
Odatle se slavljenje Srđevdana širilo u unutrašnjost, tako da je ova slava u srednjovjekovnoj Zeti bila jedna od značajnijih. O tome svjedoči i crkva Svetih Sergija i Vakha na Bojani, koja je bila mjesto gdje su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević u 11. i 12. vijeku.
Nakon obnove krajem 13. vijeka, od strane srpske kraljice Јelene Anžujske i njenih sinova Dragutina i Milutina, ta crkva je mogla da primi 3.000 vjernika.
Prema predanju, prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova, u Mileševu su prenesene i mošti Svetih Sergija i Vakha, gdje je od ranije postojao kult ovih svetitelja, o čemu svjedoče i njihove freske iz najranijeg perioda freskopisa u Mileševi.
Kao zanatlijsku slavu, Srđevdan slave obućari i opančari, a srpski narod smatra da je taj dan granica između jeseni i zime. RTRS
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Света великомученица Варвара - понедељак 17. децембар
Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
Тропар (глас 8):
Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја. pravoslavnikalendar _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Житије Свете великомученице Варваре
За царовања Максимијана, незнабожног цара Римског, живљаше на Истоку, у Илиопољу, један човек високог порекла, богат и знаменит, по имену Диоскор, по роду и по вери незнабожац. Он имађаше кћер Варвару коју чуваше као зеницу ока, јер сем ње он не имађаше више деце. Када она поодрасте, показа се веома лепа лицем, тако да јој по лепоти не беше сличне девојчице у целој земљи тој. Због тога отац њен Диоскор сазида високу кулу, раскошно - уметничку грађевину, и унутра у кули велељепне палате са свима угодностима. У ту кулу Диоскор затвори своју кћер Варвару, давши јој добре васпитачице и слушкиње, јер јој мајка беше умрла. Диоскор то уради, да такву лепоту не би могли видети прости и незнатни људи, јер он сматраше да очи таквих људи нису достојне да гледају прекрасно лице његове кћери. Живећи у кули, у високим палатама, девојчица налажаше утеху у томе што са те висине посматраше небеска и земаљска саздања Божија, светила небеска и красоту земаљског света. Једном, посматрајући небо и разгледајући сијање сунца, течење месеца и красоту звезда, она упита своје васпитачице и слушкиње: Ко је створио то? - Затим, погледавши на красоту земаљску: на зелена поља, шуме и вртове, на горе и воде, она распитиваше: Чија је рука саздала све то? - Оне јој рекоше: Све су то створили богови. - Девојчица упита: Који богови? - Слушкиње јој одговорише: Они богови које отац твој почитује, и држи их у своме дворцу: златне, сребрне и дрвене, и којима се он поклања. Ето, ти су богови створили све што очима видиш.
Чувши такве одговоре њихове, девојчицу захвати сумња, и она размишљаше у себи: Богови које отац мој почитује направљени су рукама људским: златне и сребрне направио је златар, камене је направио каменорезац, дрвене је направио дрводеља. Како су онда ти направљени богови могли створити такву пресветлу висину небеску и овакву красоту земаљску, када сами не могу ни ходити ногама, ни радити рукама?
Тако размишљајући у себи, она често, и дању и ноћу, посматраше небо, старајући се да по створењима позна Творца. Једном када она дуго посматраше небо, и беше обузета силном жељом да сазна ко је створио прекрасну висину, пространство и светлост неба, изненада засија у срцу њеном светлост Божанске благодати и отвори јој очи ума ка познању Јединог, Невидљивог, Недомисливог и Непостижног Бога, који је премудро створио небо и земљу. И она говораше у себи: Мора постојати један такав Бог кога није учинила рука људска, него сам Он има своје биће, и све је руком Својом створио; мора постојати Онај који је распростро ширину небеса, утврдио темеље земље, и обасјава одозго сав свет зрацима сунца, сијањем месеца и светљењем звезда; а доле - украшава земљу разноврсним дрвећем и цвећем, напаја је рекама и изворима; мора постојати један такав Бог који све одржава, све уређује, све оживљује, и о свему промишља.
Тако се девица Варвара учаше да од творевине позна Творца, те се на њој збиваху речи Давидове: Поучих се од свих послова твојих, и од створења руку твојих научавах се (Псал. 142, 5). У таким размишљањима разгоре се у Варварином срцу огањ божанске љубави и запали душу њену пламеном чежњом за Богом, те она не имађаше мира ни дању ни ноћу, мислећи само о једном, желећи само једно: да насигурно позна Бога и Творца свих и свега. међу људима пак не могаше она наћи учитеља који би јој открио тајне свете вере и упутио је на пут спасења, јер је било немогуће да ико дође к њој осим одређених слушкиња, пошто је родитељ њен Диоскор беше окружио будном стражом. Међутим сам Свемудри Учитељ и Наставник, Дух Свети, унутарњим тајним надахнућем благодати Своје учаше је невидљиво и даваше уму њеном познање истине. И живљаше девица у кули својој као усамљена птица на крову, размишљајући о небеском а не о земаљском; јер срце њено не приањаше ничему земаљском: не љубљаше она ни злато, ни скупоцено бисерје, ни драго камење, ни гиздаве хаљине, нити икакве девојачке наките, нити икада помисли на брак, већ сва мисао њена беше обраћена к Јединоме Богу, и она беше заробљена љубављу к Њему.
Када дође време да се Варвара удаје, многи богати, високородни и знатни младићи, чувши за необичну лепоту Варварину, похиташе к Диоскору да просе руку њену. Диоскор се попе на кулу к Варвари, и стаде јој говорити о браку, набрајајући јој разне дивне просиоце и питајући је са ким би од њих хтела да се вери. Чувши од оца такве речи, целомудрена девица Варвара поцрвене у лицу, стидећи се не само да слуша него и да помисли на брак; и она одлучно то одби, не пристајући на очеову жељу: јер она сматраше за велики губитак уништити цвет чистоте своје и изгубити свескупоцени бисер девства. Но на упорно и дуго наваљивање оца да га послуша, Варвара се одважно и речито противљаше, и најзад изјави: Оче мој, будеш ли ми још говорио о томе, и будеш ли ме и даље приморавао на веридбу, учинићеш то, да се више нећеш називати оцем, јер ћу ја убити себе, и тако ћеш ти изгубити своје једино дете.
Чувши то, Диоскора спопаде ужас, и он оде од Варваре, не смејући више да је приморава на брак. Поред тога он сматраше да је боље да је на леп начин приволи на брак него да је силом приморава. И надаше се да ће доћи време када ће се сама Варвара предомислити и пожелети да ступи у брак. Потом он намисли да због послова иде на далек пут, држећи да ће Варвара без њега туговати, па ће она кад се он буде вратио с пута, радије примити његов савет и послушати га. Стога, полазећи на пут, Диоскор нареди да се у његовом врту, поред старог купатила, подигне раскошно и скупоцено купатило, са два прозора окренуто југу. Васпитачицама пак и слушкињама своје кћери нареди, да Варвара може слободно и несметано силазити с куле и радити што јој се буде хтело. Јер Диоскор мишљаше да ће Варвара разговарајући са многим људима и видећи многе девојке верене и удате, и сама пожелети да се уда.
По Диоскоровом одласку на далек пут Варвара, користећи се слободом да излази из куће и несметано разговара с ким хоће, спријатељи се са неким хришћанским девојкама, и чу од њих за име Исуса Христа. Она се одмах духом обрадова имену том, и труђаше се да што више сазна од њих о Христу. И оне јој причаху све о Господу Христу: о неисказаном Божанству Његовом, о оваплоћењу Његовом од Пречисте Дјеве Марије, о Његовом добровољном страдању и васкрсењу, о будућем суду, о вечном мучењу идолопоклоника, о бесконачном блаженству верних хришћана у Царству Небеском. Слушајући о свему томе, Варвара осећаше милину у срцу, и гораше љубављу ка Христу, и жељаше да се крсти. И баш у то време догоди се да један презвитер дође у Илиопољ, под видом трговца. Дознавши за то, Варвара га позва к себи, и тајно се научи од њега познању Јединог Творца свега и Сведржитеља Бога и вери у Господа нашега Исуса Христа, што је она одавна пламено желела. Пошто јој изложи ове тајне свете вере, презвитер је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и поучивши је добро, отиде у свој завичај. А света Варвара, просвећена крштењем, разгоре се још већом љубављу к Богу, подвизаваше се у посту и молитви дан и ноћ, служећи Господу своме, коме се и уневести, давши завет да ће девство своје чувати неоскврњено.
У то време зидаше се купатило, сходно Диоскоровом наређењу пред одлазак на пут. А света девојка Варвара сиђе једном са своје куле да види зидање купатила. И кад угледа у купатилу два прозора, она упита раднике: Зашто сте начинили само два прозора? Није ли боље да буду три прозора? Тада ће и зид бити лепши и купатило светлије. - Радници одговорише: Тако нам твој отац нареди да начинимо само два прозора према југу. - Но Варвара упорно настојаваше да се просече и трећи прозор на купатилу, да би то био символ Свете Тројице. А када зидари не хтеше то учинити бојећи се њенога оца, она им рече: Ја ћу се пред оцем заузети за вас и одговараћу за вас, а ви урадите како вам наређујем.
Тада радници, по њеном наређењу, начинише и трећи прозор на купатилу. Старо пак купатило, поред кога се зидало ново, беше сво обложено глачаним мермером. Једном света Варвара, дошавши к, том старом купатилу и погледавши на исток, прстом нацрта на мермеру свети крст, и крст се удуби у камен као гвожђем урезан. Осим тога у том истом купатилу, из њене стопе на каменом поду купатила прокључа извор воде, која доцније причини исцељење многима који с вером долажаху.
Ходајући једном по палати свога оца, света Варвара угледа његове богове, бездахне идоле, постављене на чесном месту, и дубоко уздахну због погибли душа оних људи који служе идолима. Затим она попљува лица идола, говорећи: Нека вам буду слични сви који вам се клањају и од вас бездахних ишту помоћ!
Рекавши то, она узиће на своју кулу. Тамо она, по обичају своме, ревноваше у молитви и пошћењу, свим умом својим, удубљујући се у богоразмишљање.
Међутим отац њен врати се с пута. Прегледајући зидарске радове он приђе новоподигнутом купатилу, па кад угледа три прозора на њему он стаде с гњевом грдити слуге и зидаре што су погазили његово наређење, те су направили три прозора а не два. Они одговорише: То смо урадили не по својој вољи већ по вољи твоје кћери Варваре; она нам нареди те ми и против своје воље начинисмо три прозора.
Диоскор одмах позва Варвару и упита је: Зашто си наредила да се у купатилу начини трећи прозор? - Она одговори: Боље три него два; јер си ти, оче, наредио да се начине два, ваљда символ двају небеских светила, сунца и месеца, да обасјавају купатило; а ја наредих да се начини и трећи, као символ Тројичине Светлости, јер су у неприступне, неисказане, незалазне и неугасиве Тројичне Светлости три прозора, којима се просвећује сваки човек који долази на свет.
Отац се збуни од нових, ваистину дивних, али за њега несхватљивих речи своје кћери. И издвојивши се насамо с њом код старог купатила где бејаше крст, прстом свете Варваре изображен на камену, а који Диоскор још не беше приметио, он је стаде питати: Шта ти говориш? На који начин светлост трију прозора просвећује свакога човека? - Светитељка одговори: Слушај пажљиво, оче мој, и схвати што говорим: Отац, Син и Свети Дух, Три Лица Једнога у Тројици Бога, који живи у светлости неприступној, просвећују и оживљују свако створење. Ради тога ја и наредих да се на купатилу начине три прозора, да би један представљао Оца, други Сина, трећи Светога Духа, те да на тај начин и сами зидови прослављају име Пресвете Тројице.
Затим показујући прстом на знак крста, изображен на мермеру, она рече: Ја такође изобразих и знак Сина Божија: благоволењем Оца и дејством Светога Духа Он се ради спасења људи оваплоти од Пречисте Дјеве и добровољно пострада на крсту, чије изображење ти видиш. Нацртах ту знак крста, да би сила крсна одгонила одавде сву силу ђавољу.
То и много друго о Светој Тројици, о оваплоћењу и страдању Христовом, о сили крста, и о осталим тајнама свете вере говораше премудра девојка своме суровом и тврдоглавом оцу, чиме га страховито разјари. И он у бесу свом, заборавивши на природну љубав према кћери, извуче мач свој и хтеде да је прободе, но она се даде у бекство. Са мачем у руци Диоскор појури за њом, као вук за овцом. И кад он беше већ на домаку невиног јагњета Христовог, она се изненада обрете пред стеновитом гором која јој затвори пут. Немајући куда да побегне од руке и мача родитеља, или боље рећи мучитеља, њој једино уточиште беше Бог, ка коме она упери и душевне и телесне очи и мољаше Га за помоћ и заштиту. Свевишњи брзо услиши слушкињу Своју и одмах јој указа помоћ: учини те се стеновита гора раседе пред њом, као некада пред светом првомученицом Теклом када је она бежала од развратника. Света Варвара побеже у раселину, и стена се тог тренутка састави за њом, давши светитељки слободан пут до наврх горе. Узишавши на врх горе, она се тамо сакри у једној пећини. А свирепи и упорпи Диоскор, не видећи пред собом бежећу кћер, зачуди се како се то она сакри од очију његових, и дуго време је марљиво тражаше. Заобилазећи гору и тражећи Варвару, он угледа два чобанина на гори који пасијаху стада оваца. Ови чобани видеше свету Варвару како узиће на гору и сакри се у пећини. Попевши се до њих, Диоскор их упита, не видеше ли они његову бежећу кћер. Један од чобана, жалостива срца, видећи Диоскора пуног гњева, не хте одати невину девицу, и рече: Не видех је. - Но други ћутећи указа руком на место где се светитељка сакри. Диоскор појури тамо, а чобанина који одаде светитељку постиже казна Божја на истом месту: сам он претвори се у камени стуб, а његове се овце претворише у скакавце.
Нашавши своју кћер у пећини, Диоскор је стаде немилосрдно тући. Бацивши је на земљу, он је гажаше ногама; онда, ухвативши је за косу, он је вуцијаше по страшном путу све до своје куће. Затим је закључа у тесној, мрачној кућици, запечати и врата и прозоре, постави стражу, и мораше своју кћер глађу и жеђу. Потом Диоскор оде код царског намесника те области, Мартијана, и исприча му све о својој кћери, како она одбацује богове и верује у Распетога. И он моли намесника да његову кћер Варвару, запретивши јој разним мукама, врати вери отаца.
После тога Диоскор изведе свету Варвару из затвора, одведе је намеснику и предаде му је у руке, говорећи: Ја се одричем ње, пошто се она одрекла мојих богова. И ако се она поново не обрати к њима и не поклони им се заједно са мном, онда ми она неће бити кћер и ја јој нећу бити отац. Ти пак, моћни намесниче царски, мучи је како ти је воља.
Угледавши пред собом девицу, намесник се удиви необичној лепоти њеној н стаде јој благо и умиљато говорити хвалећи њену лепоту и високородност. И саветоваше јој да не одступа од древних закона отачких н да се не противи вољи родитеља свога, него да се поклони боговима, и да у свему слуша свога родитеља, да би наследила сва његова имања. Међутим света Варвара мудрим речима изобличи ништавност бездахних незнабожачких богова, а исповеди и прослави њиме Исуса Христа, одричући се свеколике таштине земаљске и богатстава и светских уживања, и жудећи за небеским благом. Но намесник је и дале убеђиваше да не срамоти свој род и да не погубљује прекрасну и цветну младост своју. Најзад јој рече: Сажали се на себе, дивна девице! и похитај усрдно да заједно с нама принесеш жртву боговима, јер имам сажаљења према теби и хоћу да те поштедим, не желећи да такву лепоту предам на муке и ране. Ако ме пак не послушаш и останеш непокорна, онда ћеш ме приморати да те, и против своје воље, ставим на љуте муке.
Света Варвара одговори: Ја свагда приносим жртву хвале Богу моме и хоћу да сама будем Њему жртва, јер Он једини јесте Истинити Бог, Творац неба и земље и свега што је на њима; а твоји богови су ништа и ништа не створише, јер су бездахни и непокретни, и сами су дело руку људских, као што каже пророк Божји: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. И сви богови незнабожаца су ђаволи; а Господ је небеса створио (Псал. 113, 12; 95, 5). Ове пророкове речи ја признајем, и верујем у Једнога Бога, Творца свега, а за ваше богове тврдим да су лажни, и да је узалудна нада ваша на њих.
Ове речи светитељкине разгњевише намесника, и он нареди да је раздену. Ово прво мучење - стајати нага пред очима толиких људи, који бестидно и упорно гледају у обнажено девствено тело, беше за целомудрену и чисту девојку теже од најстрашнијих рана. Затим мучитељ нареди да је положе на земљу, па дуго време силно бију воловским жилама, да се земља обагри њеном крвљу. А кад престадоше са бијењем, мучитељи онда, по намесниковом наређењу, стадоше сурим крпама и оштрим цреповима трљати ране њезине, додајући тиме бол на бол. Ипак сва та мучења која силовитије од буре и олује навалише на храм младог и слабог тела девојчиног, не поколебаше чврсту у вери мученицу Варвару, јер вера њена беше основана на камену - Христу Господу њеном, ради кога она с радошћу трпљаше тако тешка страдања.
После тога намесник нареди да је посаде у тамницу, док он не смисли за њу најљуће муке. Једва жива од страховитих мучења, света Варвара се у тамници са сузама мољаше возљубљеном Женику, Христу Господу, да је не оставља у тако тешким мукама, и говораше речима Давидовим: Не остави мене, Господе Боже мој, не одступи од мене; похитај ми у помоћ! (Псал. 37, 22. 23). - Када се она тако мољаше, у поноћи њу обасја велика светлост; и светитељка осети у срцу овом и страх и радост: к њој се приближаваше Бесмртни Женик, желећи посетити невесту Своју. И гле, сам Цар Славе јави јој се у неизрецивој слави. А она, угледавши Господа, о! како се она обрадова духом, и какво блаженство осети срце њено! А Господ, с љубављу гледајући на њу, рече јој Својим преслатким устима: "Буди храбра, невесто моја, и не бој се! Ја сам с тобом; ја те чувам, и гледам на подвиг твој, и олакшавам патње твоје, и за њих ти припремам вечну награду у мом небеском дворцу. Стога, претрпи до краја, да би се ускоро насладила вечних блага у Царству моме".
Слушајући речи Господа Христа, света Варвара се сва као восак топљаше од огња божанске жеље, и као река љубављу се к Њему разливаше. Утешивши тако возљубљену невесту Своју Варвару и облаженивши је љубављу Својом, Сладчајши Исус је исцели и од рана, те на телу њеном не остаде ни трага од њих. После тога Он отиде од очију њених, оставивши јој неизрециву радост духовну. И пребиваше света Варвара, у тамници као на небу, пламтећи серафимском љубављу к Богу, и славославећи Га срцем и устима, и узносећи благодарност Господу што није презрео него је посетио слушкињу Своју која страда ради Имена Његовог.
У том граду живљаше нека жена, по имену Јулијанија. Она вероваше у Христа и бојаше се Бога. Откако света Варвара би ухваћена од мучитеља, Јулијанија је издалека праћаше, и посматраше страдања њена. А кад светитељка би бачена у тамницу, она борављаше крај тамничког прозора дивећи се како та млада девојка, у цвету младости и лепоте, презре оца свог, и сав род, и богатство, и сва блага и радости овога света, па и сам живот свој не штеди него га радосно полаже за Христа. Видезвши пак да Христос исцели свету Варвару од рана, она и сама пожеле да страда за Христа. И стаде се припремати за такав подвиг, молећи Подвигостројитеља Исуса Христа, да јој пошаље трпљење у мукама.
Када настаде дан, света Варвара би изведена из тамнице на незнабожно судиште ради поновног истјазавања. А Јулијанија ступаше за њом издалека. Када света Варвара стаде пред царског намесника, он и који беху с њим запрепастише се угледавши Варвару здраву, светлу лицем, и лепшу него што је била, а на телу њеном ни трага од оноликих рана. Намесник јој рече: Видиш ли, девојко, како се о теби брину богови наши? Та колико синоћ ти беше сва у ранама, а сада ето они те потпуно исцелише и здравље ти подарише. Стога, буди им благодарна за такво доброчинство; и поклони им се и принеси им жртву. - Светитељка одговори: "Шта говориш, намесниче, као да су ме исцелили твоји богови, који су сами слепи, неми и безосећајни. Они не могу дати ни слепима прогледање, ни немима Говор, ни глувима слух, ни хромима ход; они не могу ни болесне исцељивати, ни мртве васкрсавати. Како онда могоше исцелити мене? И зашто им се клањати? Мене исцели Исус Христос, Господ Бог мој, који исцељује сваку болест и даје живот мртвима. Њему се с благодарношћу клањам, и себе саму на жртву Њему приносим. Но ум је твој ослепљен, и ти својим незнабожним очима не можеш видети овог Божанског Исцелитеља, јер си недостојан."
Ове речи свете мученице разјарише намесника, и он нареди да мученицу обесе на мучилишном дрвету: да јој тело стружу железним ноктима, да јој ребра пале упаљеним свећама, и да је чекићем ударају по глави. Света Варвара трпљаше јуначки све то. Од таквих мучења немогуће би било остати жив не само њој, младој девојци, већ и најснажнијем мужу, да њу, овчицу Христову, није невидљиво укрепљавала сила Божија.
У гомили народа који је посматрао мучење свете Варваре стајаше недалеко споменута Јулијана. Гледајући велико страдање свете Варваре, које она у младом телу јуначки подноси, Јулијанија се не могаше уздржати од суза и силно плакаше. Онда, испунивши се ревности, она подиже глас исред народа и поче изобличавати бездушног намесника због нечовечног мучења мученице Варваре и хулити незнабожачке богове. Она би одмах ухваћена, и на питање какве је вере, она изјави да је хришћанка. Тада намесник нареди да и њу муче као Варвару. Јулијанија онда би обешена на мучилишном дрвету заједно с Варваром, и стругана железним гребенима. А света великомученица Варвара видети то, и висећи сама у мукама, подиже очи своје горе, к Богу, и мољаше се: Боже, Ти испитујеш срца људска, Ти знаш да ја, чезнући за Тобом и љубећи свете заповести Твоје, себе сву принесох Теби на жртву, и предадох себе свемоћној десници Твојој. Стога, немој ме оставити, Господе, него милостиво погледај на мене и на састрадалницу моју Јулијанију, и укрепи нас обе, и дај нам силе да овај подвиг добро завршимо: јер је дух срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41).
Док се тако светитељка мољаше, њима се обема невидљиво даваше помоћ с неба за јуначко трпљење. После тога мучитељ нареди да се обема одсеку женске груди. Када то би учињено, и тиме патње мученица страховито увећане, света Варвара поново подиже очи своје к Лекару и Исцелитељу свом, и завапи: Не одгурни нас од лица Твога, Христе, и Духа Твога Светога не одузми од нас! подај нам, Господе, радост спасења, и духом владалачким утврди нас у љубави Твојој!
После таких мучења намесник нареди да свету Јулијанију одведу у тамницу, а да свету Варвару, на велико посрамљење њено, воде нагу по целоме граду, исмевајући је и бијући је, Света пак девојка Варвара, покривајући се стидом као одећом, завапи к милом Женику свом Христу Богу, говорећи: Боже, Ти одеваш небо облацима, и земљу повијаш маглом као пеленахма: Ти сам, Царе, покриј наготу моју, и учини да очи незнабожаца не виде тела мог, да не би слушкиња Твоја била потпуно исмејана!
И Господ Исус Христос, који са свима светим ангелима Својим гледаше с неба на подвиг слушкиње Своје, одмах јој похита у помоћ и посла јој светла ангела са лучезарном одећом да покрије наготу свете мученице. После тога очи незнабожаца не могаху већ више видети обнажено тело свете мученице, и она би доведена натраг к мучитељу. А после ње водише по граду, такође нагу, свету Јулијанију. Најзад мучитељ видећи да их не може одвратити од љубави Христове и приволети на идолопоклонство, осуди обе на посечење мачем.
Диоскор пак, свирепи родитељ свете Варваре, толико беше освирепљен од ђавола да, гледајући велике муке своје кћери, не само не устугова срцем, него се чак и не постиде да јој сам буде џелат. Јер он, једном руком ухвативши своју кћер а у другој држећи исукани мач, поведе је на место посечења, које беше одређено на једној гори изван града. Свету пак Јулијанију вођаше за њима један од војника. И када они иђаху тако, света Варвара се мољаше Богу, говорећи: Беспочетни Боже, Ти си распростро небо као покривач и основао земљу на водама; Ти си заповедио сунцу те обасјава и добре и зле; Ти дајеш кишу и праведнима и неправеднима; Ти и сада услиши мене слушкињу своју која се моли Теби, услиши, о Царе, и подај благодат Своју свакоме човеку који буде спомињао мене и моја страдања, и нека се не приближи к њему изненадна болест, и нека га не уграби неочекивана смрт, јер Ти, Господе, знаш да смо ми тело и крв, и творевина пречистих руку Твојих.
Када се света Варвара тако мољаше, чу с неба глас који је с Јулијанијом позивао у небеска насеља и обећавао да ће јој се испунити молба. И обе мученице, Варвара и Јулијанија, иђаху на смрт с великом радошћу, желећи да се што пре разреше од тела и отиду Господу. А кад стигоше на одређено место, овчица Христова Варвара преклони под мач свету главу своју, и би посечена рукама бездушног оца свог. И испуни се речено у Светоме Писму: Предаће на смрт отац чедо. Свету пак Јулијанију посече војник. И тако завршише подвиг свој ове свете мученице. Свете душе њихове радосно узиђоше к Женику своме Христу, сретнуте од Ангела и с љубављу примљене од Господа. Диоскора пак и намесника царског Мартијана изненада постиже казна Божија: јер и Диоскора кад силажаше с горе после посечења кћери, и намесника Мартијана кад сеђаше код куће, убише громови, и тако их спалише да им се ни прах не нађе.
У граду том живљаше један благочестиви човек, по имену Галентијан. Узевши чесне мошти светих мученица он их донесе у град и сахрани са доличном чешћу, и подиже цркву над њима, у којој биваху многа исцељења од моштију светих мученика, молитвама њиховим а благодаћу Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин. crkvenikalendar _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Srpska pravoslavna crkva i njeni vjernici danas, u srijedu 19. decembra, slave Svetog Nikolu Čudotvorca
DANAS JE “NIKOLJDAN”
Spomen na dan smrti Svetog Nikole slavi se 19. decembra, po novom, ili 6. decembra, po starom kalendaru. U godini se Sveti Nikola proslavlja i 22. maja (09.maja), u znak sjećanja prenosa njegovih moštiju u Bari.
Sveti Nikola je rođen u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, na pribriježiju Sredozemnog mora, od roditelja Teofana i None, u vrijeme rimskog cara Valerijana. Još kao dijete Nikola je pokazivao neobične duševne darove. Kada je odrastao i izučio škole, želio je da stupi u sveštenički čin, te ga njegov stric, arhiepiskop, proizvede za sveštenika grada Mira.
Kada Nikoli pomrješe roditelji, koji su bili vrlo bogati, on poče od svog nasljedstva pomagati sirotinju, djeleći milostinju i udavajući sirote djevojke. Po smrti njegovog strica, episkopi i sveštenici iz Likijske oblasti, iskupe se da izaberu novog arhiepiskopa i dogovore se da izaberu najvrednijeg i najtačnijeg u izvršavanju dužnosti. Pošto su se uvjerili da je upravo Nikola takav, izaberu ga za arhiepiskopa mirlikijskog.
Kao arhiepiskop Nikola je poučavao narod u vjeri, ne samo u crkvi, već i po domovima, na ulici i na svakom mjestu. Mladić je savetovao, obilazio bolesne, sužnje otkupljivao i puštao na slobodu, žalosne je tješio, a grešnicima je pokazivao put i načine da se poprave.
Ali, kada nasta ljuto gonjenje hrišćana pod carem Dioklecijanom, Nikola je dopao tamnice i u njoj proveo mnogo godina, sve dok car Konstantin ne dade svima slobodu, te se Nikola opet vrati na svoju arhiepiskopsku stolicu.
Kada je poslije toga car Konstantin sazvao prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, Nikola je bio član tog sabora, koji je osudio Arija i njegovu nauku. Iz revnosti prema čistoj vjeri, udario je Ariju šamar.
Pošto je carica Jelena u to doba pronašla Hristov krst u Jerusalimu, mnogi počeše da obilaze sveta mjesta. I Nikola je obišao sva sveta mjesta. Na ovom putu desili su se mnogi čudnovati slučajevi. Priča se da kada se Svetitelj navezao na more, on predskaza oluju. Mornari, poznavajući sve morske znake, ismijavali su Nikolu što govori o stvarima koje nerazumije, govoreći da oluje neće biti. Ali se uskoro navukoše gusti crni oblaci, zaduvaše jaki vjetrovi i užasna bura počne da bjesni. Svi se na lađi uplašiše, očekivajući da svakoga časa postanu žrtve zapjenušanih talasa. Nikola pade Bogu na molitvu i oblaci se raziđoše, vjetar presta i bura se utiša.
Kada se iz Palestine vraćao kući pogodi se Nikola sa nekim lađarem da ga odveze u Likiju. Ali, kada isploviše, lađar ne htjede da vozi kuda je Nikola htio, već krenuše na drugu stranu. Nikola ih podsjeti na pogodbu i da mu čine nepravdu, ali oni mu zaprijetiše da ćuti. Odjednom se podiže jak vjetar i okrenu lađu u drugom pravcu i bez obzira na nastojanje lađara da zadrže svoj kurs, vjetar nanese lađu na jedno likijsko pristanište, gdje se Nikola iskrca.
Ima mnogo priča kako je Nikola pomagao ljudima u bijedi i nevolji. Jednom je zavladala velika glad u Likiji, a u Italiji je bio jedan trgovac koji je imao mnogo žita. Njemu se Nikola obratio u snu ponudivši mu tri zlatnika da odveze brod pun žita u Likiju. Trgovac tako i učini. Svo svoje žito je prodao, a grad Mir spasio od gladi.
Nikola je bio i vješt diplomata. Jednom je izbila pobuna u Frigiji. Car Konstantin posla trojicu vojvoda sa vojskom da uguše pobunu, međutim vojnici su se iskrcali u Likiju, gdje su odmah počeli da zlostavljaju stanovništvo i otimaju od naroda. Nikola je pozvao vojvode u svoju kuću i zamolio ih da obuzdaju svoje vojnike. Ovi to i učiniše. Upravo u to vrijeme jedan nevini građanin je bio osuđen na smrt. Osudio ga je jedan upravnik, koji je htio na taj način da dođe do bogatstva tog građanina. Nikola je siromaha spasio od sigurne smrti na gubilištu i osudio upravnika zbog gramzivosti i srebroljublja. Vojvode su zatim nastavile put u Figiju gdje su ugušile bunu. Vrativši se caru Kontantinu, vojvode su očekivale nagradu i pohvalu, ali jedan carev službenik ih je osudio kao izdajnike i bacio u tamnicu. Iz tamnice su se vojvode molile i prizivali Nikolu da ih spasi od pogubljenja. Nikola se slijedećeg dana pojavio kod cara Konstantina i iznudio oprost vojvodama. Kada su se vojvode zahvalile caru što im je poštedio život, on im je saopštio da to nije on uradio, nego da je za to zaslužan sveti čovek, Nikola.
Nikola se pojavljivao i na mjestima na kojima predhodno nije mogao da bude fizički prisutan. Jednom, kada se trgovački brod vraćao iz Egipta u Likiju, uhvati ih strašna oluja. Mornari počeše da se mole Bogu i prizivaju Nikolu. Nikola se pojavio, dohvatio krmu i izbavio brod i mornare od oluje. Kada se oluja stišala, Nikola je nestao. Dočekao ih je u luci gdje je bod pristao, a mornari stadoše da mu se zahvaljuju. Nikola im na to odgovori: “Ne zahvaljujte se meni, nego Bogu. Ja sam grešnik i smrtnik kao i vi”.
Malo je poznato da je Nikola pomagajući ljudima u nevolji želio da ostane anoniman, te je novac stavljao u odjevne predmete ljudi, tako kada bi oni pronašavši novac bivali iznenađeni. Jedna od legendi govori o tome. Naime u gradu Miru živeo je jedan siroti čovjek koji je imao tri prelijepe ćerke, ali ih nije mogao udati, pošto za miraz nije novca imao. O njemu je nekako saznao Nikola, pa je jednu noć posjetio čovjeka i pored ćerkinog mu uzglavlja ostavio čarapu punu zlatnika. Kada su se probudili, porodica je bila iznenađena, a grešni otac je odmah krenuo da udaje svoju prvu ćerku. Nikola je ovo ponovio i za preostale dvije, a kada je otac ćeri saznao ko je bio taj dobrotvor, otišao je do Nikole da mu se duboko zahvali. Nikola je kao i uvijek do tada bio skroman te blagosilja domaćina. Iz ove legende je kasnije proizašla legenda o Svetom Klausu (Deda Mrazu), koji bi uoči Božića ostavljao u čarapi na ognjištu poklone djeci.
Tako je Nikola do duboke starosti upravljao crkvom i narodom, i činio dobra djela. Umro je 19. decembra 345. godine. Njegovo tijelo je sahranjeno u sabornoj crkvi mir-likijske mitropolije.
Mnogo godina je njegovo tijelo tamo počivalo. Skiti, Sloveni sa Dona su posjećivali Nikolin grob i tamo tražili izbavljenje i dovodili bolesne radi izlječenja. Otuda se može objasniti zašto je Sv. Nikola toliko omiljen kod Srba.
U jedanestom vieku Turci su osvojili cijelu Malu Aziju, pa i grad Mir. Mnogi stanovnici su se iselili i bježali od stravičnih zlostavljanja.
Godine 1096. Sv. Nikola se obrati u snu jednom svešteniku iz Barija (Italija) i saopšti mu da ne želi da mu mošti počivaju u “bezbožničkom gradu” i reče mu da ode u grad Mir i da mu mošti prenese u Bari, na sigurno tle. Ovaj tako i učini i prerušen u trgovca sa tri broda puna žita posjeti grad Mir i prenese mošti svetitelja u Bari. Ovo se dogodilo 8. maja. Mošti su odnijeli u manastir svetog Jovana Preteče. Narod je odmah počeo da se skuplja i da traži izlječenje, jer je Nikola i po tome bio poznat. Poslije tri godine podignut je hram Sv. Nikoli u čast, u kome je Stefan Dečanski, srpski kralj (kao što je i navedeno u njegovom živopisu), povratio vid i kao znak zahvalnosti taj hram optočio srebrom.
Kao što su od paganskih bogova ulogu gospodara gromova Srbi predali Sv.Iliji, tako su ulogu gospodara mora predali Sv. Nikoli, jer on je mnoge brodare od nevremena spasavao. Na Svetoga Nikolu, svi moreplovci su u 4 sata popodne bacali sidro u znak sjećanja na tog svetitelja i otpočinjali slavlje. Plovidba se nastavljala tek sledećeg dana. I Srpsko parobrodsko društvo je slavilo Svetog Nikolu. SPC _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Православни календар 23. децембар (10.дец) Свети мученици Мина и други – Детињци
У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу.
За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу.
Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човек добро у свом животу учинио.
Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и “дреше” се онима који их вежу.
Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф
И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин.
Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града.Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу.
У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији.Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; “И ја сам хришћанин!”
Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.
Тропар (глас 8):
Уздржањем умртвише огњене покрете страсти и слабости, Христови мученици, примивши благодат да лече болести немоћних, и за живота и после смрти чинећи чуда. Заиста је преславно чудо, како саме кости точе исцељење: Слава Јединоме Створитељу Богу.
Преподобна Ангелина и свети Јован деспот
Света Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је ћерка кнеза албанскога Ђурађа Кастриотића Скендербега и супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића.
Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота. Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели.
Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини.
После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован.
Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.
Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.
Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице.
Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима.
Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново.
Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се “живи бес у утроби ваљаше”, како кажу стари записи.
Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована. Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића.
После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу. srbininfo _________________
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Туциндан Два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то и неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.
На Туциндан, по народном веровању, децу “не ваља” тући, јер ће целе године бити неваљала.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 47 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
