Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 21 Nov 2019, 05:04


Autoru Poruka
Nina
Post  Tema posta: Srpski svetitelji  |  Poslato: 16 Jun 2012, 23:31
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Srpski svetitelji u ruskom crkvenom kalendaru

Molitveno će se spominjati prepodobni Justin Ćelijski i Simeon Dajbabski

Slika
Sveti Simeon Dajbabski, Foto: Srpska pravoslavna crkva

MOSKVA - Sveti arhijerejski sinod Ruske pravoslavne crkve (RPC) odlučio je da u kalendar svetitelja (mesecoslov) drugih pomesnih pravoslavnih crkava unese prepodobnog Justina Ćelijskog (Popović), saopštila je Moskovska patrijaršija.

Kako je prenela Verska informativna agencija (VIA), prepodobni Justin Ćelijski će u kalendaru RPC i u kalendaru Srpske pravoslavne crkve (SPC) biti unet pod datumom 14. jun, odnosno 1. jun po starom kalendaru.

Prepodobni Simeon Dajbabski će se molitveno spominjati 1. aprila, odnosno 19. marta po julijanskom kalendaru. Sveti arhijerejski sabor SPC je, na svom aprilsko - majskom zasedanju 2010, kanonizovao ovu dvojicu svetih Srba, starca Simeona iz manastira Dajbabe kraj Podgorice, koji je umro uoči Drugog svetskog rata i oca Justina Ćelijskog koji se upokojio 1979. godine.

Otac Justin se smatra velikim podvižnikom, čudotvorcem i teologom, koji je, pored Svetog vladike Nikolaja, najpoznatiji u svetu savremenih pravoslavnih Srba.

Grci su oca Justina nazvali "visokovrhim hrastom Pravoslavlja" i govorili da je on "savest Srpske pravoslavne crkve" u doba titoizma, konfiniran u manstiru Ćelije kod Valjeva.

On je, kako se veruje, zaista bio svedok apostolske tvrdnje da se "reč Božja ne da vezati". Bio je protiv ekumenizma i osavremenjavanja crkvenog života.

RPC je u kalendar uvrstila i "Sabor novomučenika Jasenovačkih" 13. septembra, odnosno po starom kalendaru 31. avgusta.

Prepodobna Sofija Hotokurudu, koju je kanonizovala Carigradska patrijaršija, slaviće se 23. aprila.


Kurir


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 16 Jun 2012, 23:33
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Rusi priznali nove srpske svece

Sveti arhijerejski sinod Ruske pravoslavne crkve odlučio da u kalendar svetitelja (mesecoslov) drugih pomesnih pravoslavnih crkava unese prepodobnog Justina Ćelijskog (Popovića), saopštila je Moskovska patrijaršija.

Slika
Justin Popović u manastiru Ćelije

Kako je prenela Verska informativna agencija (VIA), prepodobni Justin Ćelijski će u kalendaru RPC i u kalendaru Srpske pravoslavne crkve (SPC) biti unet pod datumom 14. jun, odnosno 1. jun po starom kalendaru.

Prepodobni Simeon Dajbabski će se molitveno spominjati 1. aprila, odnosno 19. marta po julijanskom kalendaru. Sveti arhijerejski sabor SPC je, na svom aprilsko - majskom zasedanju 2010, kanonizovao ovu dvojicu svetih Srba, starca Simeona iz manastira Dajbabe kraj Podgorice, koji je umro uoči Drugog svetskog rata i oca Justina Ćelijskog koji se upokojio 1979. godine.

Otac Justin se smatra velikim podvižnikom, čudotvorcem i teologom, koji je, pored Svetog vladike Nikolaja, najpoznatiji u svetu savremenih pravoslavnih Srba.

Grci su oca Justina nazvali "visokovrhim hrastom Pravoslavlja" i govorili da je on "savest Srpske pravoslavne crkve" u doba titoizma, konfiniran u manstiru Ćelije kod Valjeva.

On je, kako se veruje, zaista bio svedok apostolske tvrdnje da se "reč Božja ne da vezati". Bio je protiv ekumenizma i osavremenjavanja crkvenog života.

RPC je u kalendar uvrstila i "Sabor novomučenika Jasenovačkih" 13. septembra, odnosno po starom kalendaru 31. avgusta.

Prepodobna Sofija Hotokurudu, koju je kanonizovala Carigradska patrijaršija, slaviće se 23. aprila.


Mondo


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 16 Jun 2012, 23:34
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Mošti Svetog Jovana u bugarskoj crkvi

Analize naučnog tima sa Oksforda potvrđuju pretpostavke arheologa da bi otkriveni zemni ostaci mogli pripadati svecu

Slika

NAUČNE analize pokazale su da bi kosti koje su pronađene u podu jedne crkve u Bugarskoj zaista mogle biti mošti Jovana Krstitelja. Zglobna kost, deo lobanje, jedan zub i drugi ljudski ostaci pronađeni su pre dve godine u malom mermernom relikvijaru na bugarskom ostrvu Sveti Ivan na Crnom moru.

Istraživački tim sa Oksfordskog univerziteta sada ih je datirao u prvi vek - vreme kada je živeo jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, sve dok kralj Irod nije naredio da se kazni odrubljivanjem glave. Takođe, naučnici sa Univerziteta u Kopenhagenu analizirali su DNK kostiju i ustanovili da potiču od jedne osobe, najverovatnije muškarca, poreklom sa područja današnjeg Bliskog istoka. Naravno, ovi nalazi ne dokazuju ništa definitivno, ali svakako i ne prkose teoriji bugarskih arheologa da je reč o ostacima Jovana Krstitelja.


- Da li je ta osoba bila Jovan Krstitelj pitanje je na koje još ne možemo niti ćemo verovatno ikada moći definitivno da odgovorimo - kazao je jedan od oksfordskih naučnika.


RUKA SVETITELJA

NEKOLIKO svetilišta tvrdi da poseduju desnu ruku, kojom je prorok krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Među njima je i Cetinjski manastir u Crnoj Gori. Relikvija, koja se dugo čuvala u carskoj Rusiji, posle boljševičke revolucije sklonjena je u Dansku, a potom u Beograd, da bi napokon stigla do Crne Gore i Cetinjskog manastira, gde se danas čuva.

Istraživači veruju da je manastir na Svetom Ivanu dobio deo mošti Jovana Krstitelja u 5. ili početkom 6. veka.

Bugarski arheolozi su pored relikvijara pronašli i kutiju malih dimenzija izrađenu od peščara sa natpisom na grčkom alfabetu i datumom 24. jun, koji hrišćani slave kao dan rođenja sveca. Tada su pronađeni zglob desne ruke, zub, deo lobanje i tri životinjske kosti.

Bugarske vlasti oduševljeno su prihvatile ovo otkriće verujući da bi ono moglo da izazove bum verskog turizma u ovoj zemlji. Nadali su se da će navala hodočasnika pomoći obližnjem Sozopolu da se izbori sa ekonomskom krizom.

U svetu postoji više mesta za koja se veruje da čuvaju mošti ovog sveca, poput Velike džamije u Damasku, koja tvrdi da poseduje njegovu lobanju.


Novosti


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 26 Jun 2012, 00:07
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Čudotvorac Vasilije Ostroški je iz Huma?

Dr Goran Komar o poreklu Svetog Vasilija Ostroškog da je iz šumskog sela Hum, a ne iz Mrkonjića. Otac svetiteljev odbegao u Srbiju, a majka prešla sa sinom u Popovo

Slika

NIKŠIĆ - Može li otkriće istraživača istorije Srpske pravoslavne crkve u Hercegovini i Boki dr Gorana Komara o predanju porekla Svetog Vasilija Ostroškog (da je iz šumskog sela Hum, a ne iz Mrkonjića), koji se čuva u zemlji Hercegovoj, otvoriti novu do sada za širu javnost nepoznatu stranicu iz života čudotvorca?

Više je razloga za objavljivanje ovog humskog predanja, smatra Komar, a prvi je da se istraži familijarno poreklo ostroškog svetitelja.


- Iako ne želim da tvrdim da predanje donosi istinu o svetiteljevom poreklu, ipak smatram da ga treba objaviti jer pruža nova kazivanja o Svetom Vasiliju, a u sebi nosi izvesna zrna koja ubuduće treba pažljivo prosejavati i ispitivati - kaže u razgovaru za „Novosti“ dr Komar, koji se od 1994. godine bavi izučavanjem izvorne ćirilične građe bokeških i dubrovačkih arhiva iz perioda turske i mletačke uprave Bokom i ćiriličnih natpisa na grobnim spomenicima Hercegovine i Boke.

- Očigledna su preklapanja određenih popovskih toponima sa imenima iz predanja, kao i pojava imena krupnih istorijskih ličnosti. I pojava preklapanja imena srednjovekovnih bratstava sa područja Šume i toponima u Humu predanje opredeljuje Jovanovićima.


OGNJIŠTE

U selu Hum, Jovanovići danas žive u više kuća, a središnja, koja predstavlja primarno sedište roda, jeste kuća Nikole Jovanovića.
- To je kuća na sprat sa pomoćnim prizemnim zgradama. Između zgrada poseduje avliju koja je grubo popločana. U suterenu još uvek gori ognjište - primećuje dr Goran Komar.

Tokom opsežnih terenskih istraživanja u oblasti istočne Hercegovine, dogodilo se da se početak i završetak istraživačke kampanje usmeri na Trebinju, okolne predele Šume i Površi. U Šumi trebinjskoj, selu Hum, dr Komar zabeležio je predanje o poreklu svetitelja.

- Kao što je poznato, mesto rođenja ostroškog i tvrdoškog, popovskog svetitelja, Sv. Vasilija (Jovanovića), traženo je, na temelju predanja, u selu Mrkonjići, popovskom selu na desnoj obali Trebišnjice. Govori se o patronimikonu izvedenog od očevog imena Jovan. Ukazivano je po predanju i na kuću u kojoj je rođen svetitelj. Poznato je, takođe, da su ostroški kaluđeri preneli sećanja na žitije koje se u manastiru čuvalo do pohoda Omerpaše Latasa, kao i da je srpski patrijarh Vasilije Brkić sačinio žitije svetiteljevo - priča naš sagovornik.

Dr Komar podseća da se u istočnoj Hercegovini čuvaju dva predanja, jedno opštepoznato o prvoj svetiteljevoj parohiji u ljubinjskom selu Mišljen (Bančići), gde i sada stoji crkva njemu posvećena, i, drugo, koje je on čuo i zabeležio u trebinjskom, šumskom selu Hum.

- Svedočenje Nikole Jovanovića iz tog sela u ovoj familiji prenosi se sa kolena na koleno. Po njegovom kazivanju, otac svetiteljev, sklanjajući se od Turaka, odbegao je u Srbiju, dok je majka Anđa prešla sa sinom u Popovo. I pored već prihvaćene tradicije o poreklu iz Mrkonjića u Popovu, skrećem pažnju na ovo predanje u Šumi, u kojem pored porodica Kolak, Stanić i Tarana od davnina žive i Jovanovići, čiji ogranak se svio pod grebenom Hum, kraj Crkve Roždestva Presvete Bogorodice.

Predanje govori da su u selu Hum živela trojica braće Jovanovića: Andrija, koji je bio najstariji, Vuko i Đurđe. Kuća najmlađeg brata Đurđa i danas se vidi kao ruševina, blizu Zakršća, gde se na jednoj gredi nalazi manji krst. Upravo od njega, u istočnom delu sela, a blizu seoske crkve, pa do drugog većeg krsta u Kolacima bio je posed Jovanovića. Đurđe je bio vezan za kuću, a Vuko trgovac stokom sa Dubrovnikom i na dubrovačkom drumu kod Ljubova, imao je svoj han, pa čak i brod koji su mu gusari potopili.

Slika

„U to vrijeme ubije Turčina Risto Mrkonja, pa dobježe u brda oko Huma (u Šumi Trebinjskoj). Turci pritisnu ovaj kraj i dovedoše Mrkonjinu majku na livadu Trijebanj. Nakon mučenja i traženja da kaže jatake, majka je pozivala i majčinim mlijekom zaklinjala sina da se preda. Mrkonja onda ubije majku iz puške. Jatak njegov bio je Đurđe Jovanović. Posle ovog događaja, Mrkonja i Đurđe morali su bježati, što im je pošlo za rukom obukavši se u jagnjeće kožuhe i zatisnuvši čaktare na ovnovima. Turci su, zatim, ovdje doveli Kolake koji su stigli iz Tulja i Kovačine. Đurđe je bio kmet u vrijeme Turaka i davao je desetinu. Đurđe je imao ženu Anđu ili Anu i malog sina od godinu dana, kojega je majka, poslije ovoga događaja i sklanjanja muža u Srbiju odvela u manastir Zavalu“, zapisao je Nikolinu priču dr Komar.
- Đurđe Jovanović iz predanja, koji bi bio otac svetiteljev, preklapa se sa pojavom u humskom predanju Đurđevića u selu Hum, na predelu humskih Jovanovića - objašnjava Komar. - Nije mi poznato da se Đurđe javlja u ispravama koje dolaze u vreme Kandijskog ili Morejskog rata. On bi, dakle, zaista mogao napustiti zavičaj. Očigledno je da su Jovanovići temeljna familija u Humu, koja možda ovde živi u srednjem veku, ovde dočekuje tursku upravu, a sigurno događaje koji bi prethodili Kandijskom ratu 1645. godine. Zanimljivo je i pominjanje središnje ličnosti u humskom predanju Rista Mrkonje, čije prezime svakako upućuje na popovsko selo koje je određeno kao mesto rođenja ostroškog svetitelja.


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 02 Avg 2012, 20:30
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
SRBI SVETITELjI


Avakum, prepodobni - đakon (17/30. decembar)
Anastasija, prepodobna - Ana, mati svetitelja Save (22. jun / 6. jul)
Angelina, prepodobna - despotica (30. jul /12. avgust i 10. / 23. decembar)
Arsenije Sremac, svetitelj - arhiepiskop(28. oktobar/10. novembar)
Branko Dobrosavljević, sveštenomučenik - sveštenik (24. april / 7. maj)
Vasilije Ostroški Čudotvorac, svetitelj (29. april /12. maj)
Visarion Saraj, prepodobni (21. oktobar / 3. novembar)
Vladislav sveti - Stefan Vladislav, kralj (24. septembar / 7. oktobar i 30. jul /12. avgust)
Vukašin, mučenik - seljak iz Klepaca (16. /19. maj)
Gavrilo Lesnovski, prepodobni (15. / 28. januar)
Gavrilo Prvi, svetitelj - patrijarh (13./26. decembar)
Georgije (Đorđe) Bogić, sveštenomučenik -paroh našički (4. /17. jul)
Grigorije Mlčalnik, prepodobni (7. /20. decembar)
Grigorije, svetitelj - episkop raški (30. avgust / 12.septembar)
David, prepodobni - Dimitrije Nemanjić, knez (24. septembar / 7. oktobar)
Daiilo Drugi, svetitelj - arhiepiskop (20. decembar / 2. januar)
Dositej Vasić, ispovednik - mitropolit zagrebački (31. decembar /13. januar)
Đorđe Kratovac, sveti Georgije Novi novomučenik (11. / 24. februar i 26. maj / 8. jun)
Jakov, svetitelj - arhiepiskop (3. / 16. februar)
Jevstatije Prvi, svetitelj - arhiepiskop (4./17. januar)
Jevstatije Drugi, svetitelj - arhiepiskop (16. /29.avgust)
Jelena Dečanska, prepodobna (21. maj / 3. Jun)
Jelena, sveta - kraljica (30. oktobar /12. novembar)
Jelisaveta, prepodobna Jelena Štiljanović, kneginja (4/17. oktobar)
Jefrem, svetitelj - patrijarh (15. / 28. jun)
Jefrosinija, Jevgenija, prepodobna - Milica, kneginja (19. jul /1. avgust)
Jeftimije Dečanski, prepodobni (11. / 24. novembar)
Joakim Osogovski, prepodobni (29. /16. avgust)
Joanikije Devički, prepodobni (2. / 15. decembar)
Joanikije, svetitelj - patrijarh (3/16. septembar)
Joanikije Lipovac, sveštenomučenik - mitropolit crnogorsko-primorski (4./17. jun)
Joasaf srpski Meteorita, prepodobni - poslednji Nemanjić (20. april / 3. maj)
Jovan Vladimir, sveti - kralj zetski (22. maj / 4. jun)
Jovan Novi, sveti - despot Branković (10. decembar / 23. decembar)
Josif Novi, svetitelj (15. / 28. septembar)
Kirilo, svetitelj - patrijarh (30. avgust /12. septembar)
Lazar, sveti velikomučenik - knez (15. / 28. jun)
Makarije, svetitelj - patrijarh (30. avgust /12. septembar)
Maksim, svetitelj - arhiepiskop - despot Đorđe Branković (18. / 31. januar)
Milutin, sveti kralj (30. oktobar /12. novembar)
Nestor Dečanski. prepocobni (11. / 24. novembar)
Nikodim, svetitelj - arhiepiskop (11. / 24. maj)
Nikodim Tismanski. prepodobni (21. decembar / 8. januar)
Nikon, svetitelj - patrijarh (30. avgust /12. septembar)
Petar Zimonjić, sveštenomučenik - mitropolig dabrobosanski (4. /17. septembar)
Petar Koriški. sveti (5. /18. jun)
Petar Cetinjski Čudotvorac, svetitelj (18./31. oktobar)
Platoi Jovanović, sveštenomučenik - episkop banjalučki (22. april / 5. maj)
Prohor Pčinjski, prepodobni (19. oktobar /1. novembar)
Rafailo Banatski Hilandarac, prepodobni (16/29. avgust)
Rafailo Momčilović - sveštenomučenik - iguman manastira Šišatovca (21. avgust / 3. septembar)
Sava Prvi, svetitelj - arhiepiskop (14. / 27. januar)
Sava Drugi, svetitelj - arhiepiskop (8./21.februar)
Sava Branković, svetitelj, mitropolit erdeljski (24. maj /7. jun)
Sava Treći, svetitelj - arhiepiskop (26. jul / 8. avgust)
Sava Trlajić, sveštenomučenik -episkop gornjokarlovački (4. /17. jul)
Simeon Mirotočivi, sveti - Stefan Nemanja veliki župan (13. / 26. februar)
Simon Monah, prepodobni - Stefan Prvovenčani, kralj (24. septembar / 7. oktobar)
Sinaiti prepodobni: Romil Ravanički (16. / 9. januar), Roman Sinait, Nestor, Martirije, Sisoje, Zosim Tumanski, Jov (6. / 19. maj)
Spiridon, svetitelj - patrijarh (15. / 28. jun)
Stefan Dečanski, sveti - Stefan Uroš Treći ( kralj (11/24. novembar)
Stefan Lazarević, sveti - despot (19. jul /1. avgust)
Stefan Piperski, prepodobni (20. maj / 2. jun)
Stefan Slepi, sveti - despot Branković (9. oktobar / 22. oktobar)
Stefan Uroš, sveti - car (2. /15. decembar)
Stefan Urošic Nemanjić, sveti - knez(11. / 24. novembar)
Stefan Štiljanović, sveti - knez (4. /17. oktobar)
Teodor Nestorović, sveštenomučenik - episkop vršački (29. /16. maj)
Teodor (Sladić) Komogovinski, sveti mučenik (Teodorova subota)
Teoktist, prepodobni Dragutin kralj (30. oktobar /12. oktobar)


Svetosavlje


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 19 Avg 2012, 20:41
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Преподобна мати Ангелина (Бранковић) деспотица Cрбска

Slika
Поштовање преподобне мајке Ангелине (Бранковић) у Српском народу отпочело је врло рано, зато што је њен живот био необичан и вредан поштовања. Њен је живот био врло тежак: надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа – светог Стефана Слепог – и два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче.

Њој је било суђено да живи у најтежем периоду за Србију – у раном 15. веку. Мало времена је прошло од познатe и срамотнe Биткe на Косову (15/28. јун, 1389), у којој су 25.000 Србa са својим њихови савезницима поражени од стране турске војске. Након те битке, Турци су неколико година били суспендовали своју експанзију ука Европи, али Србија је, прво делимично, a затим и потпуно изгубила своју слободу – пет векова.

Многи људи мисле да име Анђелина – није православно. Али светитељка и то Србска, коју данас спомињемо и у Цркви славимо је Анђелина. Она је била Српска принцеза, удата за слепог човека, и већину свог живота је проживела у изгнанству.

Празновање преподобнe мати Ангелинe, обележавају Српски и Православни народи 12. августа, односно 30. јула по Јулијанском календару.

Света мати Ангелинa Бранковић, била je припадник владарске лозе и ћерка је Аријанита Комнина господара Коњуга у области Шкумбе (елбасански крај) и жена Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића. Зову је још и деспотицом, а међу народом најчешће мајком Ангелином.

Иначе житељи ове области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству.

На двору свог оца живела је у побожности и миру, учећи се истини Божијој, где је стекла одлично образовање и васпитање. Гајила је велику љубав према књигама, читала је веома пуно, па је и личну библиотеку имала, где се поједине књиге из њене библиотеке и данас налазе у манастиру Крушедолу. Занимљив је податак да њена омиљена књига „Лествице“ за њену употребу и читање написао је инок Давид (у Смедереву 1434), по наруџбини њеног свекра србског деспота Ђурђа Бранковића. На овај рукопис он се својеручно потписао и његовом руком стоје записана слова на својим последњим страницама : „Сија књига деспотице Ангелине монахиње“.

Око 1459. у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом.

Тадашња његова и његове породице судбина није била нимало лака. Његова сестра Марa била је приморана да оде у харем турског султана Мурата II, а потом и Стефан одлази у Турску, где је осумњичен за заверу и 1441 бива са својим старијим братом ослепљен. По смрти њиховог оца, деспота Ђурђа, неко време Србијом је управљао њихов најмлађи брат Лазар (1456-8 г.), а онда је власт преузео Стефан.

Узгред, Мара је једина жена која je добила дозволу да ступи на Атос на Свету Гору, због доброчинства према Цркви њој je било омогућено да обиђе манастире Светог Павла, Зограф и Хиландар. Светa Горa Атос – Грчка „монашка република“. Она је дошла до самог полуострва, носећи свете мошти, реликвије, као и много других светиња заробљених од Турака, приликом заузећа Цариграда (Константинопоља), али према легенди, ступање на само полуострво Свете Горе, Мари бива забрањено и спречено од саме Игуманије Свете Горе, Пресвете Богородице! Затим су и сами монаси почели реаговати против ове посете једне жене, ма она била и сама деспотица, Мара, је послушно, предала све поклоне монасима, и сама са својом пратњом и осталим племићима из њене пратње, враћа се не ступајући на тло свете Горе Атонске.

На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разједињености српског народа, „неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе„. Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње оде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи уточиште.У Албанији га је кнез Аријанит пријатељски дочекао.

За време Стефановог боравка код кнеза, кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, и замоли од родитеља благослов за брак. Родитељи дадоше пристанак, те се Ангелина и Стефан венчаше у Скадру 1461. године.

Један од епископа, коjи познаваше слепог Стефана, описао га је као човека моћног, високог раста, са достоjaнственим ставом, интелигентног и озбиљног, а уз то jе био и добaр познавалац Библиjе. А Стефан беше слеп од рођења …

Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара.

У Албанији им је рођен син Георгије (Ђорђе) али наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). У Италију у Фурланији, купују стари замак Београд на реци Таљементу.

Живећи прилично оскудно, Ангелина је ту провела 16 година. У Италији је родила сина Јована и ћерку Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифиција.Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.

После Стефанове смрти Ангелина је са децом живела у оскудици и сиромаштву. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији Корвинy, и он се смилова и позва их код себе. Ангелина је кренула са двојицом синова, и носећи мошти свога мужа, преко Беча и Будима, за Срем, где је стигла фебруара 1486. године. Угарски краљ Матијa даде њој и синовима на уживање сремски град Купиново на Сави. У Купинову, она је подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа Стефана (15.2.1486.).

Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области на управу, но он се убрзо тога одрекао у корист свога млађег брата Јована и сам се замонашио (1495.) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим.

Он је постао митрополит Београдски и Сремски и заједно са мајком Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе диван манастир Крушедол посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (18.1.1516.године, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Хроничари бележе да се после монашења још више предала молитви и делима милосрђа. Активно је учествовала у поправљању светих храмова и православних манастира у Срему и окупљала побожан народ. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив „Мајка Ангелина„.

Slika
Манастир Крушедол

Мати Ангелина поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јуна 1520. године и би сахрањена у женском манастиру близу манастира Крушедола, а неколико година после, када су њене свете мошти пројављене, пренете су у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот (ковчег) са моштима светог јој сина Јована деспота. Њихове свете мошти Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, али би сачувана лева рука Свете Мајке Ангелине.

Ове свете и чудотворне мошти „сремских светитеља“ Бранковића, Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука свете мајке Ангелине. Службу овој светој мајци српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола.

Служба преподобној Ангелини налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њене смрти. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из 5. века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена.

Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули – рукопису из 16. века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.

Slika
Мошти Светe преподобне Ангелине Српске. Манастир Крушедол, Србија

Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући.“ Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу“. Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина – светог Јована – и у Заједничкој служби свим светим Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из 16. века.

Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа – светог Стефана Слепог – и два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче.

Тропар Свете Ангелине Сербскe, глас 8

В тебе, мати, известно спасеся, еже по образу, приимши бо крест, последовала еси Христу и, деющи, учила еси презирати убо плоть, преходит бо, прилежати же о души, вещи безсмертней. Темже и со Ангелы срадуется, преподобная Ангелино, дух твой.

Кондак, глас 8

Подобен: Взбранной Воеводе:

Вышняго живота желающи сподобитися, нижнюю пищу тщательно оставила еси, и богатство твое расточила еси нищим, и Небесное богатство прияла еси, и по смерти нас освящаеши, и чудеса твоя, всехвальная Ангелино, источаеши. Темже твое успение святое почитаем, взывающе: радуйся, мати прехвальная.

У манастиру Крушедолу 12. августа (30 јуна по Православном календару) је велики празник и народни сабор.

Молитвама свете мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.




Vaseljenska


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 08 Okt 2012, 02:04
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Cara Dušana među svece

Grupa istoričara će predložiti Sinodu SPC kanonizaciju. Jedini neposvećeni vladar iz loze Nemanjića. Neformalno se već smatra svetiteljem

Slika
Car Dušan na slici Đure Jakšića

GRUPA istoričara i teologa uskoro će u Patrijaršiji predstaviti elaborat sa zahtevom da se jedini neposvećeni vladar iz loze Nemanjića, car Dušan, proglasi za sveca, otkriva istoričar prof dr Veljko Đurić Mišina.

- Lik cara Dušana na mozaiku iza grobnice već ima oreol, jer se on neformalno već smatra svetiteljem - objašnjava Đurić. - Razlog zbog koga on nije ranije proglašen svecem jesu glasine koje je o njemu širila Vizantija, ljuta zbog toga što je stvorio srpsku patrijaršiju.


Sagovornik "Novosti" otkriva da su antropolozi utvrdili da je prvi srpski car zaista zasluživao nadimak Silni.

- Antropolog, član komisije koja je 1991. otvarala sarkofag, na osnovu veličine pršljenova utvrdio je da je car Dušan mogao biti visok oko 215 centimetara - kaže Đurić. - Lik cara bio je sačuvan na skulpturi sa njegovog sarkofaga koja se nalazila u muzeju u Skoplju, ali ona je odavno nestala.


SPASILAC BEZ REHABILITACIJE

PROFESOR Dragoslav Grujić je ceo život spasavao srpsko kulturno blago, a umro je lišen nacionalne časti.
- Prvo su ga u tamnici držali Austrougari, samo zato što je bio jedan od vodećih srpskih intelektualaca - kaže Vladimir Davidović.
- Spasao je Dušanovu grobnicu i mošti, a 1942. od ustaša, iz fruškogorskih manastira, mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića. Posle rata je spasavao srpsko kulturno blago koje je opljačkano i odneto u Zagreb. Komunističke vlasti 1945. proglasile zločincem, a presuda do danas nije ukinuta.

Najveći deo srpske javnosti uopšte ne zna da je profesor Radoslav Grujić još 1927. pronašao mošti i delove mermernog sarkofaga cara Dušana u Manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena. Vladimir Davidović, dugogodišnji sekretar SANU i jedan od najboljih poznavalaca srpske baštine, otkriva da se delovi Dušanove grobnice i danas nalaze u Skoplju, gde ih je posle iskopavanja doneo profesor Grujić.

- Na osnovu tih fragmenata, crteža i fotografija savremnim forenzičkim metodama moguće je rekonstruisati ne samo sarkofag cara Dušana, već i njegov lik - kaže Davidović.

Najveće blago Svetih arhangela, mošti cara Dušana, sakrivene ispod mramorne ploče i zatrpane hrpom izlomljenih delova sarkofaga, Grujić je rekonstruisao i bio zapanjen da je on izveden u zapadnjačkom stilu.

"Iznad poklopca grobnice koji je bio u ravni s patosom, bio je drugi poklopac od beličastog mramora sa izvajanim visokim reljefom cara Dušana po zapadnom običaju, kome u srednjovekovnoj Srbiji nema primera", zapisao je Grujić u beleškama. Otkopano je i nekoliko prilično očuvanih delova još jedne careve mramorne statue u prirodnoj veličini.

Ova otkrića raspalila su maštu onovremenih sakupljača relikvija i tragača za moštima i legendarnim blagom.

"S velikom mukom čuvani su objekti od razvlačenja mnogobrojnih posetilaca. Nije bio drugog izlaza osim da se oni iz razvalina prenesu u Skoplje i sačuvaju u Muzeju južne Srbije. Bar dok ne nastupe takove prilike da se kod samih razvalina ne bude mogao osnovati i urediti muzej", zapisao je Grujić koji je u staroj Dušanovoj prestonici i osnovao Muzej južne Srbije.


"Takove prilike" za izgradnju muzeja Svetih arhangela ni u Kraljevini ni u socijalističkoj Jugoslaviji nikad nisu nastupile, pa je više od 1.600 kamenih ukrasa ostalo u Skoplju. Grujić je uspeo da u Patrijaršiju u Beogradu donese samo careve mošti koje su tu dugo skrivao. Tek 1968. one su svečano prenesene u Crkvu Svetog Marka, što je izazvalo veliku podozrivost komunističkih vlasti.
- Članovi Savezne i srpske Komisije za verska pitanja smatrali su da je smeštanje sarkofaga u Crkvu Svetog Marka, najveću i najistaknutiju u Beogradu, subverzivno i preti da podseća vernike na Dušanovo carstvo i budi velikosrpska osećanja - kaže profesor Đurić.

Ispostavilo se da je Grujićev poduhvat donošenja moštiju cara najverovatnije spasao ove relikvije od sudbine koju je doživeo carev lik sa sarkofaga u skopskom muzeju.

- Tokom zemljotresa 1963. u Skoplju nestali su delovi reljefa, glava, ruka i šaka cara Dušana - kaže Davidović. - Neki su pričali da su ukradeni, a drugi ih je zemljotres protvorio u prašinu, mada tu sudbinu nisu doživeli drugi kameni ukrasi iz Svetih arhanđela. Mada, istinu govoreći, ostatke Dušanovog sarkofaga niko iz Srbije nije nikada zvanično tražio.


Novosti


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 02 Mar 2013, 23:28
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Sveti đakon Avakum ili Sveti đakon Avakum Beogradski

Sveti đakon Avakum ili Sveti đakon Avakum Beogradski, prepodobni mučenik, rođen je 1794. godine u Knešpolju kod manastira Moštanice. Kršteno ime mu je bilo Lepoje, dok prezime nije sačuvano.

Slika

U ranoj mladosti odlazi u manastir Moštanicu, gde se kod duhovnika Genadija pripremao za monaški postrig i, konačno, zakaluđerio.
Pošto su Turci u krvi 1809. ugušili bunu u tom kraju, srpsko stanovništvo, a sa njima i Iguman Genadije sa sinom, kao i đakon Avakum sa majkom napuštaju Moštanicu, koja će zatim biti razorena, i prelaze u manastir Trnovo, kod igumana Pajsija.
Tokom Hadži-Prodanove bune 1814., koja je, na kraju, dovela do delimične samouprave u Srbiji, Miloš Obrenović je pomogao Turcima da uguše pobunu uz uslov da se ovi ne svete preživelim ustanicima (osim Hadži-Prodana i njegove braće). Međutim, posle ugušenja pobune, Turci su pohvatali oko 300 viđenijih Srba i poubijali (odsecanjem glave ili nabijanjem na kolac). Među uhvaćenima su bili i iguman Pajsije, iguman Genadije, sin mu Stojan i đakon Avakum, koji su oterani u Beograd i tamo okovani u kuli Nebojši, podno Kalemegdana. Igumana Pajsija su odmah, sa većim brojem drugih Srba, Turci nabili na kolac za primer ostalim neposlušnim stanovnicima tadašnjeg Beogradskog pašaluka. Posle toga je došao red na igumana Genadija i njegovog sina Stojana, kao i na đakona Avakuma.
Pred izvođenje iz tamnice, Turci zarobljenim Srbima ponudiše da pređu u islam i da tako sačuvaju svoju glavu. U strahu za svoj i sinovljev život, iguman Genadije prihvati, pa se prozva Mula Salija, a sin njegov, Stojan, Redžep. Avakum, pak odbi ovu ponudu. Po narodnom predanju, koje je zabeleženo u epskim narodnim pesmama, Sveti Avakum je odgovorio rečima:
Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; A sud strašni čeka i vas Turke, Pa vi čin'te što je vama drago! A skoro će Turci dolijati, Bog je svedok i njegova pravda
Po predanju, Avakum je ove reči glasno pevao i dok su ga Turci vodili do Stambol kapije (danas prostor oko Narodnog pozorišta u Beogradu), gde su u ono vreme izvršavana pogubljenja. Kada je, noseći na ramenu kolac na koji će da bude nabijen, došao na zaravan ispred ulaska u Beogradsku tvrđavu, Avakumu je prišla njegova sirotica majka, u želji da sina spase mučenja. Poučena od turskih zapovednika, da će Avakuma poštedeti ako pređe u islam, ona pred njim pade na kolena i plačući ga poče zaklinjati u mleko kojim ga je podojila, da pristane da se poturči i tako spase svoj mladi život, a Bog će da mu oprosti jer je to učinio od goleme nevolje. Na to joj sin, po narodnom pesniku, odgovori:
Majko moja, na mlijeku ti hvala, al'ne hvala na nauci takoj, brzo ćeš se obradovati sinu, dok pred Božije izađemo lice. Smrt izbavlja od svakijeh bijeda, cvijet proljetni tek za zimom ide.
Po narodnom svedočanstvu, kada su videli da ni majčine reči i kletve ne pomažu, Turci sami priđoše Avakumu i, već nameštajući kolac na kome će da ga pogube, ponudiše mu ponovo da se poturči. Predanje kazuje da ih je Avakum pitao: „Umiru li turci nekad?", pa kada su mu potvrdno odgovorili, on je dodao:
Blago tome ko ranije umre, omanje je muke i grijeha!
Čuvši ovo, zapovednik Beograda i celog pašaluka, Sulejman-paša, po predanju je dželatu naredio da Avakuma brzo ubije, kako se na kocu ne bi dugo mučio.
Sveti Đakone Avakume, moli se Gospodu za nas.

Slika
Spomenik đakonu Avakumu na Kalemegdanu


Srpska pravoslavna crkva je đakona Avakuma proglasila svetim i dan njegove smrti i predstavljanja Gospodu obeležava 17. decembra po Julijanskom kalendaru.


Iz Wikipedie

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 01 Avg 2013, 19:17
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Св. Јован Владимир - кнез и владар Дукље

Јован Владимир је био владар Дукље који је владао од око 1000. до 1016. године. Такође се сматра првим владарем-свецем у српској средњовековној историји.

Slika

Slika

Владимирова владавина изузетно је слабо позната. Свега неколико помена у делу византијског хроничара Јована Скилице и један опширнији одељак у Летопису попа Дукљанина скромна су изворна грађа која онемогућава детаљнију реконструкцију Владимирове владарске делатности. И док Јован Скилица спомиње Владимира у контексту византијско-бугарских сукоба, Дукљаниново казивање подређено је прослављању владара у хагиографском стилу.

Владимир је наследио оца Петрислава у време када је Дукља по свој прилици била под снажним политичким утицајем Византије. Владимир је дошао у сукоб са бугарским царем Самуилом, а овај поход се несигурно датује од краја 10. века до 1009. године, када се његово одигравање најлогичније може уклопити у политичка дешавања на источној обали Јадранског мора. Владимир није могао да се одупре Самуилу па је одлучио да се преда. Ипак, Самуило не само да му није учинио ништа нажао већ га је оженио својом ћерком Теодором Косаром, вратио га на дукљански престо и проширио област којом је владао. Када је после Самуила на власт у Бугарском царству дошао царев синовац Јован Владислав, Владимир је пао у немилост, вероватно зато што је положај бугарског цара постајао све несигурнији под ударима Византије, па је такође опадала и оданост вазалних владара на периферији бугарске државе. Владимир је на крају скончао живот тако што је био погубљен 1016. године.

Казивање Летописа попа Дукљанина о Владимиру вероватно је, судећи по књижевном маниру творца овог списа, настало на основу првобитног Житија светог Владимира које је дало легендарну основу за развијање Владимировог култа који се касније развијао на широком географском простору, данашње Албаније, Македоније и Црне Горе и који је далеко превазилазио територијални опсег Владимировог политичког деловања. Сама Владимирова војно-политичка делатност у Дукљи није била од особитог значаја јер је он био током читаве владавине подложан или Византији или Самуиловој Бугарској. Он је пре свега значајан као владар-светитељ чији култ сведочи о снажењу црквене организације у Дукљи у првој половини 11. века.

Биографија

Дукља у доба Владимирове владавине



Печат архонта Дукље Петра, 9. век.

Према наводима Летописа попа Дукљанина Владимиров отац Петрислав (Петар[15]) управљао је Дукљом последњих деценија 10. века јер се спомиње као савременик успона бугарског владара Самуила (976—1014). Према Тибору Живковићу, и поред нетачне генеалогије дукљанских владара који су владали пре Петрислава, а где се као владари спомињу између осталих и Тугомир и Хвалимир, у Летопису попа Дукљанина се својом поузданошћу издваја приповест о Драгимиру (у литератури се среће и облик Драгомир) и Мирославу, Петрослављевој браћи. Према попу Дукљанину, Драгимир је управљао Травунијом и Захумљем док је Мирослав владао у Подгорју али је још у младости изгубио живот у једној олуји на Скадарском језеру. Након Мирослављеве смрти управу над његовим поседима преузео је Петрислав (Петар) који је већ управљао Зетом. Поред повести Попа Дукљанина Петрислављево постојање доказује и натпис на једном оловном печату који потиче из краја 10. или почетка 11. века, а на коме се спомиње Петар, архонт Дукље.4 О дукљанском владарском роду коме је вероватно припадао и Петрислав ништа се ближе не зна.[15] Дукљаниново излагање о Владимиру почиње наводом да је Владимир постао краљ још док је био дечак (puer autem Vladimirus) па се у историографији сматра да је власт преузео око 1000. године.[16] До пред крај 10. века Дукља је привлачила невелику пажњу околних држава тако да је остало мало трага у изворима. Известан број фрагментарних података сачуван је о приморским градовима који су били под влашћу Византије.[13] Она се спомиње у спису De administrando imperio византијског цара Константина VII Порфирогенита али су обавештења која цар-писац даје о Дукљи врло оскудна у односу на друге српске склавиније на обали Јадранског мора.5 У вези са историјом Дукље 10. века од великог значаја је податак који доноси хроничар Јован Скилица, који наводи да док је Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човек правичан и пун врлина, прилике су у Драчу биле мирне.[14] Према речима историчара Милоша Благојевића византијски аутори су за означавање народа користили архаичне називе, па Србе често називају Трибалима или Далматима.[13] Ово указује да су до 10. века византијски писци перцепирали Дукљу као област насељену Србима, односно становништвом међу којем је постојала српска етничка свест.[13]

Slika
Свети Јован Владимир, познија икона.

Самуилов успон и смрт византијског цара Јована I Цимискија у великој мери су променили односе међу јужнословенским архонтијама. Обнова бугарског царства под Самуилом, која је уследила већ 976. године, омогућила је осамостаљење Србије. Ипак, према наводима Попа Дукљанина рашки жупан је остао у зависном положају према дукљанском кнезу (краљу). Јован Скилица с друге стране наводи да је Владимир владао Трибалијом и оближњим областима Србије што само потврђује Дукљанинове наводе. Према Живковићу ако се интерпретирају наводи Попа Дукљанина о пореклу дукљанске династије који воде до Требиња као краљу најоданије области може се закључити да под Трибалијом не треба сматрати ужу територију Дукље већ напротив Дукљу са Травунијом. Овако пространа област била је снага која се није могла занемарити. Дукљани (Срби) су 990. или 991. године упутили једно посланство цару Василију II који је спремао војни поход против Самуила. Од 976. када Византија губи власт над Србијом и 991. године и овог посланства дукљански владари успели су да под своју власт окупе значајан део земаља којима је некада управљао кнез Часлав Клонимировић. Однос дукљанског кнеза према Византији и Самуилу не може се према доступним изворима детаљније реконструисати, али посланство из 991. године указује да се он нашао под притиском Бугара и да је тражио начин да задобије подршку Византије у заједничкој борби против Самуила.

Самуилов поход

Slika
Христофор Жефаровић, Јован Владимир из Стематографије, 18. век.

Поход бугарског цара Самуила у Далмацију током кога је заузета и Дукља изазивао је у историографији бројне недоумице, како у погледу одређивања хронологије тако и у погледу ширег контекста ових дешавања. Поход бугарског владара на Далмацију је једна епизода у склопу дуготрајног византијско-бугарског сукоба који је трајао између 976. и 1018. године. Током похода Самуило је заузео кнежевину Дукљу и опустошио градове Котор и Дубровник. Обавештења извора о овом Самуиловом походу су веома оскудне, а сведочанства о њему садрже само извори настали на територији јужне Далмације. Византијски и латински писци о походу не доносе никакве вести.6 Најопсежнији извор о овом походу је одељак о Јовану Владимиру у Летопису попа Дукљанина, а слична обавештења заснована на Летопису доноси и Мавро Орбин. Самуилов поход на Далмацију је у историографији датиран са великим опрезом, углавном само уз напомену да се одиграо крајем осме деценије 10. века или крајем овог столећа.7 У одељку о Владимиру у Летопису попа Дукљанина нема чвршћих ослонаца за прецизно датовање Самуиловог похода на Далмацију јер Дукљанин наводи само да се напад одиграо у доба када је Владимир био младић (esset adolescens).[16] Подаци које доноси млетачки хроничар Јован Ђакон омогућавају да се посматрајући сложена политичка дешавања на источној обали Јадрана Самуилов поход смести у одговарајући контекст, и на тај начин ближе хронолошки одреди. Наиме губитком Драча 1004/1005. године Самуило се морао интензивније заинтересовани за дешавања на јадранској обали, како би онемогућио Византинцима да се повежу са Дукљанима и градовима у средњој Далмацији. Поред Дукље тежиште овог Самуиловог похода био је продор у средњу Далмацију. У првом периоду Самуилове владавине Далмација која је стално узнемиравана од хрватских владара, није била озбиљније војно упориште.[18] Kако би се спасили од ових напада становници далматинских градова су у помоћ позвали Млетке који су у силовитом походу јула 1000. године успели да умире несигурно стање у Далмацији и да заведу своју власт. Тек после похода млетачког дужда Петра Орсеола Далмација постаје војно значајно подручје у контексту византијске борбе против Самуила.[19] Према Јовану Ђакону након овог похода млетачка власт се простирала од Кварнера до Дубровника.[20]8 Ново стање успостављено у Далмацији прихваћено је у Цариграду 1004/1005. године када је дуждев син добио титулу патрикија и руку византијске принцезе.[21] Овако ојачане византијске позиције у Далмацији после 1005. године, где су три војнополитичка фактора (Млечани, нови хрватски краљ Светислав Суриња кога су након успешног похода поставили Млеци, и далматински градови) била преко Млечана под директном византијском контролом, могле су да изазову Самуилову реакцију у виду похода на Далмацију.[22]9 Оваква ситуација у Далмацији и податак Летописа попа Дукљанина да је Самуило умро не много времена после Владимировог поновног устоличења (Post non multum vero temporis) указују да се поход одиграо непосредно после 1008. године[22]10 највероватније 1009/1010. године.[16]

Дукљанин наводи да је Самуило у време док је Владимир још био младић (Vladimirus esset adolescens) окупио велику војску са којом је продро у далматинске крајеве, па се Владимир склонио на планину Облик (данашњи Тарабош).[16] Док је Владимир био опкољен на Тарабошу Самуило је са другим делом војске опсео Уљцињ. Према наводима доцнијег дубровачког хроничара Јунија Растића Самуило није успео да освоји Уљцињ јер су браниоци добијали појачање морским путем из других далматинских градова.11 на Облаку односно Тарабошу налазило се и средиште једног од дукљанских жупана, који је како Дукљанин наводи попут издајника Јуде обећао Самуилу да ће предати Владимира. Даљи текст Летописа уопште се не позива на наговештај издаје јер је Владимир наводно увидевши тежину ситуације, а како би спасао своје поданике пропасти, одлучио да се преда. Живковић сматра да је вероватније да је споменути жупан заправо предао свог владара Самуилу, са циљем да заштити свој положај и поседе.[16] Након што се дукљански владар предао, био је протеран у охридски крај и заточен у Преспи12 а Самуило је спојио делове своје војске и извео неуспешну опсаду Уљциња након које је спалио Котор и Дубровник13 и продро све до Задра. Вероватно је током овог похода била заузета и Травунија (данашња источна Херцеговина) којом је владао Драгимир.[17] Како наводи Дукљанин Самуило се преко Рашке и Босне вратио у Бугарску. Нејасно је да ли је он приликом овог похода заузео и две поменуте земље или су оне и раније биле под његовом влашћу. Мавро Орбин у свом делу из 1601. године преноси Дукљанинове вести али овај део извештаја о Самуиловом походу на Далмацију раздваја на две реченице. Прво наводи да су земље Босна и Рашка биле жестоко опустошене а у посебној реченици наводи да се Самуило вратио у Бугарску. Тибор Живковић наводи могућност да је Орбин располагао бољом верзијом летописа попа Дукљанина и да га је дословно превео на италијански. Што се тиче последица Самуиловог похода, оне су, ако се прихвати општи оквир дешавања у јадранском басену, импресивне. Наиме, Самуило је успео да разори византијске градове у јужној Далмацији, постави себи одане владаре у Дукљи и Травунији доведе до промене политике хрватских владара према византијским поседима на Јадрану. Живковић сматра, да се корени промена провизантијске и промлетачке политике хрватског владара Крешимира III (1009—1030), који је посебно од 1018. године вршио притисак на византијске градове на Јадрану и посебно Задар, могу тражити у Самуиловом походу из 1009/1010. године.

Владавина после Самуиловог похода и смрт

Slika
Венчање Ашота и Мирославе, минијатура из Мадридског рукописа Скиличине хронике. Историчари су одавно уочили сличности између Мирославине и Косарине удаје.

Према наводима попа Дукљанина Владимир је једно време провео у тамници где га је где се у њега заљубила Самуилова кћерка Косара14 која се уз очево допуштење удала за Владимира. Овај приказ догађаја који доноси Поп Дукљанин у потпуности је у складу са средњовековним хагиографским традицијама. Ипак, како Живковић наводи, вероватније је да је Самуило донео одлуку о склапању овог брака на основу политичке процене. Како је овим браком придобио Владимира Самуило му је дао на управу Дукљу и драчку област. У Травунији је поставио на власт Владимировог стрица Драгимира, који је и раније управљао овом облашћу, свакако свакако као део побочне гране владарске породице и под врховном влашћу дукљанског владара . Постављајући поуздане владаре у појединим областима, Самуило је настојао да осигура тековине својих похода али и своје снаге концентрише за походе према Тесалији и Македонији, где су се одвијали најзначајнији бугарско-византијски сукоби. Дукљанинов навод да је Владимир управљао драчком облашћу изазивала је у историографији недоумице, јер је познато да је Драчом управљао други Самуилов зет Ашот. Према Јовану Скилици Ашот је ослобођен заточеништва пошто се у њега заљубила Самуилова кћерка Мирослава која је чак претила самоубиством у случају да се не уда њега.15 Још је бугарски историчар Златарски предложио компромисно решење према коме је самим градом управљао Ашот док је облашћу северно од града управљао Владимир а Пириватрић напомиње да Дукљанин доследно прави разлику између Драча и драчке области. Ашот је био син солунског дуке Григорија, који је након заробљавања одведен у Бугарску где се оженио Самуиловом кћерком Мирославом. Самуило му је на управу дао град Драч али је Ашот одмах по приспећу у град убедио своју жену да се укрцају на византијске бродове који су патрорирали дуж обале, а одатле је успео да стигне до самог цара од кога је добио титулу магистра. Ашот не само што је побегао већ је договорио предају града патрикију Евстатију Дафномилу.

Slika
Визнатијска победа на Бугарима, минијатура из Мадридског рукописа Скиличине хронике. После Самуилове смрти низ зспешних похода византијског цара Василија уздрмао је положај бугарских владара и њихов углед у околним земљама. Према Тибору Живковићу то је могао бити кључни повод Владимировог смакнућа.

Након женидбе и поновног устоличења Владимир изгледа није дуго владао јер Поп Дукљанин наводи да је после мало времена (post non multum vero temporis) умро цар Самуило, а на власт дошао његов син Гаврило Радомир (1014). Јован Скилица наводи да су прилике у Драчу биле мирне док је Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, зет Самуилов. Скиличин навод указује и на територије којима је Владимир управљао. Под Трибалијом се вероватно подразумевала Дукља, па је Владимир онда управљао и Србијом, или барем једним њеним делом. У походу на Далмацију 1009/1010. године Самуило је могао да покори и области Босне и Србије и да дао ових територија преда своме зету Владимиру на управу.[24] Иако није могуће до краја разјаснити Скиличине наводе о географским областима којима је управљао Владимир, Живковић означавао као извесну могућност да је Самуило предао свом зету поред северног дела драчке области и Дукље и југозападне делове данашње Србије, односно територије у сливу Таре и Лима. Јован Владислав, син Самуиловог брата Арона, је већ у августу или септембру 1015. године убио Гаврила Радомира након чега је намеравао да смакне и Владимира. Војно-политички аспекти Владимирове владавине нису од посебног значаја с обзиром да није остао запамћен ни као ратник ни као државник. Целокупну владавину налазио се у зависном положају—прво у односу на Византију а потом и у односу на Самуилову Бугарску. његов значај састоји се пре свега у томе што је први међу српским владарима који је прослављан као светитељ.[25]

Према наводима Попа Дукљанина Јован Владислав је позвао Владимира да дође у двор у Преспу и притом га уверавао да му се ништа лоше неће десити. Наводно га је Косара одговарала од овог пута па је чак и уместо њега отишла у Преспу али се према њој Јован Владислав понео учтиво. Јован Владислав је потом поново позвао Владимира уверавајућима притом да не мора да страхује за своју безбедност јер се и сама Косара уверила у његову искреност. Јован Владимир је одговорио на овај други позив тако што се упутио у Преспу. Како Поп Дукљанин наводи у хагиографском стилу још су на путу биле постављене заседе али су Владимира штитили анђели. Владимир је погубљен 22. маја 1016. године приликом изласка из цркве. Није могуће на основу доступних извора протумачити разлоге и позадину Владимировог смакнућа. Владимиров вазални однос према Самуилу вероватно је био обновљен и када су власт преузели Гаврило Радомир, односно Јован Владислав. Разлози Владимирове погибије могу се зато тражити у ширем контексту византијско-бугарског сукоба, а не нужно на нивоу личног односа Владимира са бугарским владарима. Наиме, после победе цара Василија II код Беласице 1014. године византијска војска је победоносно ишла из битке у битку.[25] Територија којом су располагали бугарски владари се смањивала па тиме и углед који су имали међу околним владарима. Близина Драча који је био у непосредном суседству Дукље а истовремено главни циљ похода Јована Владислава, могла је да буде одлучујућа за Владимирову судбину.[25] Бугарски владар је можда сматрао да се Дукља колеба између византијске и бугарске стране, а у случају евентуалног Владимировог опредељења за Византију Јован Владислав не би могао да несметано опседа Драч што је био, према Живковићевим наводима, вероватан разлог за доношење одлуке о Владимировом уклањању.[25]

Његова супруга, Косара, није се после Владимирове погибије удавала већ је свој живот окончала у манастиру. Према наводима Попа Дукљанина Владимирово тело је првобитно било сахрањено у цркви пред којом је убијен у Преспи а потом га је његова супруга пренела у место Крајину где је сахрањен у цркви Св. Марије16 а према истом извору Косара је сахрањена до ногу свог супруга. По свему судећи Владимир и Косара нису оставили потомство. Након погибије бугарског цара Јована Владислава под Драчом крајем 1017. године Драгимир, који је као бугарски вазал после Самуиловог похода 1009/10. био постављен као владар у Травунији, покушао је да се утврди у Дукљи. Он је са својом војском дошао у Бококоторски залив, вероватно већ у првој половини 1018. године. Которани су га намамили на острво Свете Габријеле (данас Страдиоти) где је током гозбе нападнут. Успео је да умакне у цркву али ни ту није нашао уточиште већ је убијен. Према Попу Дукљанину завереницу су хтели да окончају владавину династије која их је тлачила. Живковић сматра да Драгимиров покушај преузимања власти не треба разумети као део неке политичке комбинаторике (пробугарске или провизантијске стране) већ као део дезинтеграционих процеса који су Бугарско царство захватили после 1018. године.[26] Дукљанин у даљој приповести о Драгимировој породици повезује га са Доброславом (како Дукљанин из непознатог разлога зове историјског Стефана Војислава) и то тако што је Доброслав наводно био Драгимирово посмрче, што је по свој прилици Дукљанинова конструкција коју није могуће потврдити из других извора.[27] Вест о завери Которана против Драгимира коју доноси Дукљанин указују да Владимир није имао потомство. Наиме Дукљанин као закључак због чега су Которани убили Драгимира наводи: Бугарски цар је мртав, и краљеви ове земље су мртви, овај је једини преостао од њиховог рода.[22]

У традицији и уметности

Slika
Икона светог Јована Владимира, темпера на дрвету. Икона је из манастира Арденица а сада се чува у Музеју у Корчи (Албанија).

Летопис попа Дукљанина, представља први познати сачувани спис у којем су развијене култне представе о Јовану Владимиру које ће се у доцнијем периоду развијати у више дивергентних праваца. О самом карактеру одељка који је Дукљанин посветио Владимиру постоје изразито несагласна мишљења међу истраживачима. Како и сам Летопис међу историчарима оставља широк спектар отворених питања, па тако и ранија дела која је Дукљанин евентуално користио приликом рада на свом спису није могуће са сигурношћу утврдити. Бројни ситраживачи сматрали су да је Дукљанин у своје дело инкорпорирао скраћену верзију, данас непознатог, Житија светог Владимира. За ово мишљење се може рећи да је начелно широко прихваћено, али да око њега нема потпуног консензуса. Сам Дукљанин на крају поглавља посвећеном Владимиру наводи librum gestorum eius као извориште свог казивања али и у тумачењу овог навода историчари нису потпуно сагласни. Још је Стојан Новаковић у својој књизи о Првим основама словенске књижевности изнео мишљење да се Дукљанин користио ранијим Владимировим житијем. Ово мишљење прихватио је Никола Банашевић, иако два аутора нису сагласна да ли је у питању словенско (Новаковић) или латинско (Банашевић). Фердо Шишић је у више наврата, а нарочито у свом издању Летописа оспоравао могућност да је Дукљанин користио неки ранији спис, јер је сматрао да у културним оквирима у којима је Дукљанин стварао такав спис није ни могао да настане. Он је поред генералне оцене да је рано настајање таквог списа немогуће због саме књижевне неразвијености Дукље, указао на низ појединости које је он сматрао као доказ да се Дукљанин није користио писаним житијем већ народном традицијом. Никола Банашевић је у свом истраживању Летописа попа Дукљанина искључивао Дукљанинове књижевне везе са усменом народном традицијом и сматрао је да под појмом традиција он пре свега сматра писану, књижевну традицију, односно старије списе. Тибор Живковић који прихвата мишљење да се Дукљанин користио житијем, сматра да се овај одељак издваја својом поузданошћу и живописним казивањем. Према његовим речима Владимиров култ је први случај да се мотив светости, од изузетног значаја у хришћанству, везује за једног српског средњовековног владара. Летопис попа Дукљанина Владимира приказује као владара испуњеног врлинама. Живковић наводи хронолошки и територијално случајеве владара за која су се такође везивале сличне особине—ранијем бугарском кнезу Борису Михаилу који није био канонизован али је био слављен као изузетно побожан Владар и угарском краљу Стефану који је био проглашен за свеца. Развој култа владара може се довести у везу са појачаним деловањем цркве. Слављење владареви врлина несумњиво је потицало из црквених кругова а Владимиров култ и легенде које су га пратиле указују посредно да је црквена организација у Дукљи досегла један виши ниво. Ако се прихвата теза да је Владимирово житије настало већ током 11. века, убрзо након Владимирове смрти оно указује и на развој књижевне делатности у оквирима цркве у Дукљи. Већ током Владимирове владавине морали су постојати манастири у којима се неговала књижевна делатност.

Владимиров култ се касније појављује на широкој територији које је далеко надмашила деловање историјског Владимира. Територије на којима се распростирао Владимиров култ обухватају пределе данашње Црне Горе, Македоније и Албаније. Он се такође, у оквирима хришћанске цркве, сматра за свеца-заштитника града Бара. Неколико истраживача и путописаца који су посетили ове пределе крајем 19. века оставили су сведочанства о развоју Владимировог култа. У питању су француски конзул Пуквил, руски конзул Јастребов и српски конзул Бранислав Нушић који је своја сазнања слао историчару и историчару књижевности Стојану Новаковићу који је сабрао сва сазнања о Владимировом култу. Јастрбов је забележио податак да се Владимир поштује на јужној страни реке Шкумбе (Албанија) и поред тога што су становници ове области муслимани. Он бележи да постоји предање које казује да се крст који је Владимир држао у тренутку свог погубљења чува у цркви Пречисте (Богородице) Крајинске. Према предању Андровићи из Вељих Микулића недалеко од Бара су чувари овог крста и он се користи само у тачно одређеним религијским церемонијама. Козма, који је био митрополит Кипра а од 1694. и митрополит Драча и заступник патријарха Германа Охридског, прикупио је и обрадио разне легенде о Владимиру. Овај његов спис је штампан 1690. године у Венецији. Штампао га је Јован Папа из Елбасана (Неокастра) а у предговору који доноси навео је да манастиром у коме су се налазиле Владимирове мошти управљао Козма. У житију који је Козма уобличио, већим делом из усменог предања уз позивање на неко синаксарно житије писано бугарским језиком у великој мери се разликује од онога што је о Владимиру забележио поп Дукљанин. Владимир се спомиње као краљ Бугарске и Илирика, бори се против богумила и других јеретика, сузбија упад цара Василија у Дукљу, родитељу су му Неман (Немања) и Ана која је родом Гркиња, верен је Самуиловом ћерком. Потпуно се разликује приказ Владимирове супруге—док Дукљанин истиче њену побожност и оданост супругу Козма наводи да је Владимира погубио шурак на наговор његове супруге. Владимир је према казивању житија подигао своју одрубљену главу и однео је до места где се налазио његов манастир. Козминио житије је по свој прилици засновано на основу књижевно обликованим локалним предањима насталим у околини Елбасана и Охрида. Иконографија светог Јована Владимира постепено се развијала а он се углавном приказује са својом одрубеном главом, како носи крст у руци а понекад и палмину гранчицу. Мошти светог Јована Владимира дуго су чуване у манастиру Шин Јон (Свети Јован), у долини Куше, недалеко од пута Елбасан—Скадар. Обласни господар Карло Топија обновио је, према наводима натписа на грчком, латинском и српском, манастир који је био оштећен у земљотресу. Почев од 1995. Владимирове мошти пренете су у Тирану, седиште Албанске православне цркве. Владимиров лик је обрађиван у великом броју књижевних дела, углавном у оквиру српске (Лаза Лазаревић, Јован Стерија Поповић, Стеван Сремац, књаз Никола Петровић, Николај Велимировић, Милован Витезовић) али и у бугарској књижевности (Кирил Христов, Димитар Талев).


istorijskabiblioteka

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Srpski svetitelji  |  Poslato: 01 Avg 2013, 19:28
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Sv. Jovan Vladimir - knez i vladar Duklje

Slika

Vladimir Dukljanski je bio knez i vladar Duklje (od XI veke- Zeta). Poznat je kao dobar vladar, blage naravi, pravičan, mudar i poštovan ne samo od svojih podanika već i od neprijatelja. Njegova ljubav sa Kosarom, ćerkom cara Samuila opjevana je kao jedna od najlepših ljubavnih priča. Vladimir je na prevaru ubijen, odsječena mu je glava od strane Samuilovih nasljedenika. Njegov uzvišeni lik podignut je na nebo među svece poštovan od strane i pravoslavaca i katolika i muslimana.


Ovaj sveti i slavni Car i divni mučenik, Jovan Vladimir, izraste od blagočestivog i carskog korijena, zacari se u gradu Albi i vladaše svom Ilirijom i Dalmacijom. Bješe mu đed Hvalimir, koji rodi tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav primi na upravu Zetu, Dragomir Trebinje i Hlevnu, a Miroslav Podgorje. Pa pošto skonča Hvalimir, a Miroslav osta bezčadan, to i država ovoga pade u vlast Petrislavu. Petrislav imaše za nasljednika sina, ovoga blaženog Vladimira. A Vladimir od junosti bi ispunjen darovanjima duhovnim - bi krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve uzvišeno. U svemu rasudivaše mudro, i mudro vladaše podanicima svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju.


U to vreme opolci se ratom Samuil kralj Bolgarski sa mnogom vojskom na državu ovoga blaženog. A on štedeći krv čovječju ukloni se sa svojima u planine, i tu bješe držan Samuilom u opsadi nemalo vremena, na mjestu zvanom Kosogor. Bjehu tu zmije jedovite, te golemu muku nanošahu vojsci. Sveti Vladimir se pomoli Bogu i prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju. A Samuil ne mogući silom uhvatiti Vladimira, umisli prevarom, pa ga pozva na vjeru. Budući nezlobiv Vladimir primi vjeru od vjerolomnika i dade mu se u ruke, a on ga posla u svoj prestolni grad na zatočenje, i poplijeni i popali sve ilirske strane: Dubrovnik, Kotor, Bosnu i Rašku. Pa se s plijenom povrati doma.


A imaše ovaj Samuil kćer po imenu Kosara; ona pak imaše veliko milosrđe ka niščim i sužnim, i često obhodaše tamnice i blažaše suzne. Pa vidjevši Vladimira, rascvjela mladošcu, blagoobrazna i blagorazumna, zaljubi ga srcem. On pak prebivaše u postu i molitvi. Ali jedne noći javi se njemu angel Gospodnji, i predskaza mu skoro oslobođenje od sužanstva a malo potom i mučeničku smrt. U tom Kosara zaprosi u oca svoga, da bi joj on dao ovoga roba za muža. Ne mogaše otac otkazati kćeri svojoj; izvede dakle Vladimira iz tamnice, i dade mu Kosaru za ženu, i svu mu državu povrati, i isprati ga s čašću i s mnogim darovima. I Vladimir prispje domu svome, sa suprugom svojom, i bi dočekan od svojih s radošću. Pa usavjetova ženu svoju da drže djevstvo, pošto su djevstvenici, reče, slični angelima. Ona se povinova, te življahu u cjelomudrenosti i u svakoj dobrodetelji.


U to vreme samodržac grčki Vasilije porfirorodni izide sa mnogom vojskom na cara bolgarskog, pa pošto porazi Vasilije voinstvo bolgarsko, dođe čak do Ohrida. A Samuil umre od pečali. Poslije njega primi vladu sin njegov Radomir, no poslije jedne godine ovaj bi ubijen od Vladislava, dvojurodnog brata svoga po materi, a po nagovoru cara Vasilija.


I tako car Vasilije pokorivši sebi Bolgariju pođe s vojskom na države srpske, a sveti Vladimir sabra svoje vojinstvo i opre mu se krepko, te se imperator prazan povrati domu svome.


Izađe jednom sveti Vladimir u dubravu blizu grada, sa tri boljara, i vidje orla unutra u šumi kako kruži, a na pleći mu sjajan krst blistaše, koga orao položi na zemlju i posta nevidljiv. Oni sidjoše s konja i pokloniše se Hristu, na Krstu raspetom, a sveti Vladimir naredi da se na tom mestu crkva postroji, i dade prilog mnog, i položi u crkvu onaj časni krst, te tu hodaše i po danu i po noći na molitvu i svenoćna bdjenja. Još razumije, da se približi vreme da primi vijenac mučenički, za kim on i sam žudaše.


A Vladislav bratoubica, imajući zavist protiv svetoga i budući nagovoren od imperatora da obmanom ubije svetoga, pozva k sebi Vladimira kao tobož da besjede o narodnim poslovima. Vladimir posumnja i ne ode. No lšteć mu posla episkopa zaklevši se svetim jevanđeljem i časnim krstom. A Kosara ne htje pustiti muža svoga, no ona najprije ode da besjedi s bratom svojim. Kao drugi Juda on je obmanu cjelovanjem i slatkim riječima, te ona povjerova ubici. Vrati se Kosara u prijestonicu i posla muža ka ubici ne mogući poznati noža medom pomazana. Kad Vladislav vidje Vladimira gdje mu dolazi, ustremi se na nj i udari ga mačem, ali mu ne može nahuditi. Ne ustraši se Vladimir no reče: hoćeš da me ubiješ, brate, ali ne možeš! Pa istrgnuv svoj mač dade mu govoreći: uzmi i ubij me, gotov sam na smrt kao Isak i Avelj. A Vladislav, pomračen umom, uze mač i obezglavi ga. Svetitelj pak uze glavu svoju rukama svojim, pa usjede na konja i odjuri k pomenutoj crkvi gde je vidio orla s krstom pojeći: zaradovah se kad mi rekoše: hajdmo u dom Gospodnji! Kad stiže crkvi konj stade, svetitelj odjaha pa reče: u ruke tvoje, Gospode, predajem duh moj! A ubica se posrami i ustraši od takvog preslavnog čuda, pa pobeže sa svojima. I tako blaženi Vladimir primi vijenac mučenički i promijeni carstvo zemaljsko za nebesko, hiljadu i petnaeste godine, mjeseca maja 22.


A Kosara, supruga njegova, pogrebe tijelo blaženog u rečenoj crkvi, s arhijerejima i svim klirom i sinklitom sa svakim blagoljepijem. I zbog iskrene ljubavi, koju imaše prema svetome suprugu svom, zatvori se tu pri crkvi i proživje neishodno i bogougodno sve dane svoga života u postu i molitvi.


A Vladislav ubica nadaše se održati u miru i pokoju carstvo bolgarsko, i još k ovom prisajediniti i srpsko, te dođe s vojskom pod Drač i opsjede ga s tvrdim pouzdanjem. No jednom kad on sam pod svojim šatorom večeraše, a to iznenadno ugleda Vladimira ustremljena (s mačem) da mu glavu odrubi. A on preplašen povika stražare u pomoć, i u prisustvu ovih bi poražen nevidljivom rukom, i izverze svoju grešnu dušu, slično Irodu Agripi. Tako skonča krvopija hiljadu i sedamnaeste godine. A vojska mu ustrašena pobježe natrag. I tako grabeći tuđe liši se i svoga, a još uz to i života privremenog i vječnog.
Sveti Vladimir ispusti tada miro od svetih moštiju i iscijeli mnoge stradalnike od različnih neduga, i do sada tvori čudesa neizbrojna, i ukroćava svirepo agarjansko neistovstvo. Neka bi njegovim svetim molitvama preblagi Bog prizreo na ljude svoje i na dostojanje svoje, i učinio konac mučenjima, i izbavio nas od ljutih i zvjerskih agarjana. Da se slavi Bog u Trojici: Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednobitna i nerazdjelna, u beskonačne vjekove. Amin.

I. Jastrebov
Krst kralja Vladimira

Znameniti krst, koji Mrkojevići nose na goru Rumiju, gdje je crkva Svete Trojice, darovan je bio kralju Vladimiru od kralja bugarskoga Vladislava, njegovog šuraka, na kome se ovaj zakleo, da mu neće biti nikakvog zla od njega. Pošto su se Krajinjani poturčili, Mrkojevići su oteli ovaj krst, što je ozlojedilo Krajinjane. Zbog toga dugo su oni radili da oduzmu od Mrkojevića krst kad su i ovi išli na Rumiju, i za to su svagda bili naoružani, ali im to nije ispalo za rukom, i prestali su sa svim ići na tu svetkovinu. A Mrkojevići su dugo odlazili na Rumiju sa ovim krstom, premda su se i oni poturčili. Sad pak slabo učestvuju s hrišćanima na ovoj svetkovini. Kako mu drago, prastari krst je sačuvan, i nahodi se kod Đure Ilića Androvića u selu Mikulićima. Koliko se štuje ovaj krst, može se suditi po ovome. Turci, kad ga dižu, zbore ovako: "Krst se diže, Bog se moli, Gospodi pomiluj!"

Čudnovato drvo

Po predanju crkva je sagrađena na onome mjestu u planini, gdje se sveti kralj često i dugo molio Bogu u vrijeme rata sa grčkim carem Vasilijem. Grčka vojska nalazila se krugom pod planinom a srpska povučena u planinu. Nesmijući da stupi u planinu grčka vojska najzad je morala begati u neredu. I tako blagodareći molitvi svetoga kralja bitka je za Srbe bila dobijena.


Kralj Vladimir se molio Bogu stojeći i klečeći pod jednim dubom. Do toga duba sagrađen je prvi hram svetome kralju. Dub je trajao po smrti kraljevoj još četiri stotine godina, i onda je pao pored zida crkvenoga. I tako prostrt po zemlji on i dan danas leži. Pet stotina godina tako leži na otvorenom prostoru. Ni žega ni kiša ni mraz nisu mogli učiniti da to drvo istruli i propadne. Kad je drvo palo, mnogi poklonici odsijecali su grane i nosili sobom kao spomen iz manastira i kao celebnu relikviju. No kad su grane sasjecene, stablo se više nije dalo nikako sjeći. I dan danas stablo leži položeno pored zida onako kako je i palo. Starješine manastira više puta podizali su krov nad tim stablom kao da ga zaštite od nepogoda. No svaki podignuti krov ubrzo je padao i
propadao, a drvo je ostajalo nepokretno i ničim neoštećeno.

Pojava krsta

Pobožni Vladimir vjerovao je više u silu Božju nego u silu ljudsku. Njegova vojska u sravnjenju sa grčkom vojskom bila je nesravnjeno manja. On nije, dakle, mogao imati nade, da ce moći pobediti Grke bez Božje sile, i pored najvećeg viteštva i svoga ličnoga i svojih vojnika. Njegova molitva je otuda imala puno smisla i opravdanja.


On se često - naročito po noćnoj tišini - udaljavao od svoje vojske, dolazio pod onaj dub, i tu se usrdno Bogu molio. Jedanput tako kada je on stajao na molitvi pojavi se pred njim jedan orao kome se na glavi blistao krst. Pojavu krsta sveti kralj je protumacio kao radosnu poruku neba, da će pobediti. I velikom caru Konstantinu se nekada tako bio javio krst kao znak i predskazanje pobjede. I kao što je nekada car Konstantin silom krsta pobedio Maksencija, tako je i kralj Vladimir silom krsta pobedio Vasilija, neprijatelja svoga naroda.

Konjanik bez glave

Tolika je sila pravde, da kad ljudi misle da su joj glavu posjekli, ona se tek onda pokazuje velika i čudotvorna. Po vjerovanju naroda u Albaniji i Macedoniji sveti kralj Vladimir je posječen na Cafa Sanu (na samoj sadašnjoj granici srpsko-albanskoj) u jednoj crkvi, koja se danas nalazi u razvalinama. Kad je sveti i pravedni kralj posječen, on je skočio, uzeo svoju mrtvu glavu u ruke, usjeo na konja i odjurio poput Elbasana. Narod iz Elbasana sa mitropolitom i sveštenstvom izašao mu je u susret do blizu onoga mesta gdje je sada manastir svetiteljev. Kad je konj stigao pred gomilu naroda, klekne pred mitropolitom, i tijelo se kraljevo spusti na zemlju. Plačući i ridajući narod je sa sveštenstvom uzeo tijelo sa glavom i digao uz brdo do onoga znamenitoga duba, pod kojim se negda sveti kralj Bogu molio. Tu ga sahrane. Na njegovom grobu ubrzo se desilo tako mnogo čudesnih iscjeljenja bolnih, da je on kroz vrlo kratko vrijeme od strane crkve bio proglašen za sveca, mada ga je narod i za života mu smatrao za svetog čovjeka.

Crkva sv. Atanasija i selo Vladimirovo

Više stanice Botun, na pruzi Ohrid Kičevo, nalazi se selo Pesočani, a poviše Pesočana ruševine jedne crkve, za koju narod veli, da je zadužbina kralja Vladimira. Crkva je posvećena svetom Atanasiju. Svake godine uoči dana svetoga kralja (21. maja/3. juna) sabira se narod iz okoline kod te porušene crkve, pali svijece po zidinama crkve i moli se svetome kralju. U blizini te svetinje teče jedna rječica. Kažu ljudi, da ta rječica uvijek te noći nadođe i napuni se ribom. Poslije molitve poklonici idu na tu vodu i love ribu. Nedaleko od Pesočana nalazi se mjesto zvano Vladimirovo, ili - kako narod to proiznosi - Vladimiro. Opet se vjeruje, da je tu rođen kralj Vladimir, i da mu je tu bio dvor.

Cafa San

Na sadašnjoj zapadnoj granici izmedu Srbije i Albanije, na putu Struga Elbasan (via Ignatia) nalazi se brdo zvano Cafa San. Na tome brdu, kraj druma, nalazi se jedna stara poluporušena crkva. Narod u Albaniji tvrdo vjeruje, da je na tom brdu i u toj crkvi posječen kralj Vladimir. U toj crkvi se više ne služi; no ko god svrati crkvi da zapali svijeću, taj je pali svetome kralju. I same albanske riječi Cafa San znače Sveta Glava (ili, po redu riječi: Glava Sveta. To je po narodnom izgovoru. U čistijem albanskom jeziku pak Cafa Šejtit - Svečeva Glava). Veli se, da pošto je Vladimir tu bio posječen, tijelo mu je odmah bilo prenijeto drumom za Elbasan u manastir svete Bogorodice, u kome i danas leži. Prema najstarijem pisanom dokumentu pak Vladimir je posječen u jednoj crkvi u Prespi.


expeditio

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Bing [Bot] i 4 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker