PRAZNIK NAD PRAZNICIMA: Danas je vaskršnji ponedeljak
Vaskrsenje Isusa Hrista, hrišćanski praznik nad praznicima koji je osnova novozavetne propovedi i vere u spasenje slavi se od vremena prvih apostola, a hrišćani ga slave tri dana
BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju drugi dan Vaskrsa - Vaskršnji ponedeljak.
Patrijarh srpski Irinej služiće svetu liturgiju u crkvi Svetog Georgija, a povodom osveštavanja novosagrađenog vladičanskog dvora i hramovne slave Sabornog hrama Svetog velikomučenika Georgija u Kruševcu.
Vaskrsenje Isusa Hrista, hrišćanski praznik nad praznicima koji je osnova novozavetne propovedi i vere u spasenje slavi se od vremena prvih apostola, a hrišćani ga slave tri dana.
Proslava Vaskrsa počela je juče ponoćnim bogosluženjima u svim hrišćanskim crkvama, a potom svečanim jutarnjim liturgijama na kojima se uz molitvu i čitanje Jevanđelja objavljuje najveća radost hrišćanskog sveta.
Prva molitva služi se pred zatvorenim vratima hramova koja se otvaraju tačno u ponoć kada se prvi put posle Dana žalosti, Velikog Petka i Velike Subote, u znak radosti Vaskresenja oglašavaju prva zvona.
Vaskršnje slavlje je za vernike kraj Velikog posta, a prvi mrsni zalogaji su vaskršnja jaja koja se, prema drevnom običaju, farbaju u crveno kao simbol prolivene krvi Hristove.
Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба. Ове године, обележавање Ђурђевдана поклапа се са прославом другог дана Васкрса.
На други дан Васкрса - Васкршњи понедељак, патријарх српски Иринеј служио је литургију у цркви Светог Георгија, а поводом освештавања новосаграђеног владичанског двора и славе Саборног храма Светог великомученика Георгија у Крушевцу.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, "да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".
Понегде је обичај да се зеленилом кити на сам Ђурђевдан пре зоре, одлази у природу на "ђурђевдански уранак", на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке.
На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем - "да буду напредни као врба", ките здравцем - "да буду здрави као здравац", копривом "да коприва опече болести са њим" и селеном - "да им душа мирише као селен".
Свети Георгије убија аждаху
Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.
Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.
Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане.
Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву".
Под победом коју је свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана од стране цара Константина.
Beše Marko saputnik i pomoćnik apostola Petra, koji ga u poslanici svojoj prvoj naziva sinom svojim, ne sinom po telu nego sinom po duhu. Kada Marko beše s Petrom u Rimu, umoliše ga verni, da im napiše spasonosnu nauku Gospoda Isusa, Njegova čudesa i život Njegov. Tako Marko napisa Sveto Jevanđelje, koje vide i sam apostol Petar i posvedoči kao istinito. Od apostola Petra bi Marko postavljen za episkopa i poslat u Misir na propoved.
I tako sv. Marko bi i prvi propovednik Jevanđelja i prvi episkop u Misiru. Misir sav beše pritisnut gustim mrakom neznaboštva, idolopoklonstva, gatarstva i zlobe. No s pomoću Božjom sv. Marko uspe da poseje seme nauke Hristove po Liviji, Amonikiji i Pentapolju. Iz Pentapolja dođe u Aleksandriju, kuda ga vođaše Duh Božji. U Aleksandriji on uspe da zasnuje crkvu Božju, da joj postavi episkopa, sveštenike i đakone, i da sve dobro utvrdi u veri blagočestivoj. Svoju propoved Marko potvrđivaše čudesima velikim i mnogim. Kada neznabošci podigoše tužbe na Marka, kao razoritelja njihove idolopokloničke vere, i kada gradonačelnik poče tragati za Markom, ovaj odbeže ponovo u Pentapolj, gde produži utvrđivati svoje ranije delo. Posle 2 godine opet se vrati Marko u Aleksandriju, na veliku radost svih vernih, čiji se broj biše već vrlo umnožio. Tom prilikom Marka uhvatiše neznabošci, vezaše ga čvrsto i počeše vući po kaldrmi vičući: povucimo vola u obor! Svega ranjena i iskrvavljena baciše ga u tamnicu, gde mu se najpre javi angel nebeski, hrabreći ga i krepeći ga; a po tom javi mu se sam Gospod Isus i reče mu: „mir Tebi, Marko, jevanđeliste moj!" na što mu Marko odgovori: „mir i Tebi Gospode moj Isuse Hriste!" — Sutradan zlobni ljudi izvukoše Marka iz tamnice i ponovo ga vukoše po ulicama sa istom vikom: povucimo vola u obor! Sav iznuren i izmožden Marko izusti: u ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! i tako izdahnu i preseli se dušom u bolji svet. Njegove svete mošti biše od hrišćana česno sahranjene, da kroz vekove daju iscelenja ljudima od svake muke i svake bolesti.
Верници данас славе празник Вазнесења Господњег или Спасовдан.
Празник Вазнесења Господњег, у народу уобичајено Спасовдан, један је од десет празника посвећених Христу и спада у покретне празнике - увијек пада у четвртак, 40 дана послије Васкрса, а десет дана прије Духова, односно Свете Тројице. Спасовдан је у историји српског народа везан и за 1349. годину, када је проглашен највећи историјско-правни документ српске средњовјековне државе Душанов законик.
Danas su Duhovske zadušnice, koje su po kalendaru Srpske pravoslavne crkve uvek u subotu, uoči praznika Sveta trojica - Duhova.
Zadušnice su dan posvećen dušama preminulih. Duhovske ili letnje, zadušnice spadaju u četiri posebne molitve za umrle tokom godine.
Osim duhovskih, u kalendaru SPC su još jesenje ili Miholjske, prolećne - u sedmici pre početka Velikog posta, i Mitrovske, ili zimske zadušnice.
Na Zadušnice se u crkvama služi sveta liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, a posle službe se ide do grobova pokojnika.
Na grobovima se pale sveće, a sveštenici obavljaju pojedinačne parastose i čitaju molitve za preminule. Ako nije moguće otići na grob pokojnika, njima se služi pomen u crkvi.
Zadusnice na uništenom groblju u juznoj Kosovskoj Mitrovici
Oko 500 Srba iz severne Kosovske Mitrovice posetilo je jutros na zadušnice pravoslavno groblje koje se nalazi u južnom delu grada.
Nije bilo icidenata, a Srbi su do groblja u južnoj Mitrovici na kome je sada oko 90 posto nadgrobnih spomenika porušeno stigli u pratnji Kosovske policijske službe(KPS), koja je sve vreme obezbeđivala vernike.
U toku jučerašnjeg dana vernici i prijatelji iz Kosovske Mitrovice su pokosili travu kako bi današnja poseta groblju bila olakšana, izjavio je protojerej stavrofor Milija Arsović.
“Od 1999. godine do današnjih dana Srpska pravoslavna crkvena opština i SO Kosovska Mitrovica organizuju prevoz vernika do groblja u južnom delu grada.Vidimo da nema spomenika, ali mi jedino znamo da moramo da branimo ono što je naše jer nam je to verska i moralna obaveza i to ćemo činiti dok smo živi”,kazao je Arsović.
Prema rečima većine Srba zadušnice su jedina prilika kada uz pratnju policije mogu posetiti grobove svojih preminulih rođaka i prijatelja i ističu da su iz godine u godinu nadgrobni spomenici sve više oštećeni, a ove godine neki od njih nisu mogli da pronađu ni grobna mesta gde su sahranjeni njihovi najmiliji.
Radunka Milovanović koja sada živi u severnoj Mitrovici jedna je od onih koji su jutros obišli groblje u južnom delu grada na kome su joj sahranjeni sin, suprug, svekar i svekrva. Jutros nije mogla da nađe spomenik svojih najmilijih.
“Tek su sada sve polomili. Onako sam izbeglica, sada ne mogu da nađem ni spomenik, ni grob. Sada su sve odneli - ogradu, ploču, polomili sve. Zar to nije žalosno. Ovo je sramota i užas!”, kazala je Milovanovićeva.
Zdenka Živković dolazi dva puta godišnje da poseti grob svog sina u južnom delu grada. Ovoga puta zatekla je porušen spomenik.
“Svaki put kada dođem sve je više i više je ovo (spomenik) polomljeno. Ne znam šta da radim. Da li je moguće da svet podržava ovakve vandale koji lome srpske svetinje i spomenike. Jedina prilika je kada su zadužnice da obiđem grobove naših mrtvih”, kaže Živkovićeva kroz suze.
I Slavicu Jovanović zatekao je isti prizor na grobu njenih roditelja. “Srušeno je sve. Sve je gore i gore. Stalno dolazimo kada je organizovan dolazak i na groblje i u crkvu. Sama nikad ne dolazim jer ne smem”, kazala je ona.
Mirjana Ivanović došla je iz okoline Preševa da poseti grob svojih najmilijih. Kako ističe vandali su ovoga puta odneli metalnu ogradu i mermernu ploču od koje je bio napravljen spomenik.
“Zapanjujuće je i neviđeno da se na ulazu u groblje napravi auto perionica. Šta nam znače samo ove zadušnice da jednom ili dva puta mogu godišnje da dođem. Pogledajte na šta ovo liči. Sve je uništeno, sve je uništeno”, rekla je Ivanovićeva plačnim glasom.
U juznom delu Kosovske Mitrovice na srpskom groblju unisteno je više stotina spomenika, dok u severnom delu grada na albanskom groblju nema nijednog ostećenog spomenika.
Duhovske zadušnice, po kalendaru Srpske pravoslavne crkve uvek se obeležavaju u subotu uoči Svete trojice - Duhova.
Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница - Тројице
После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.
ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. µЅД·єїГД®). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.
У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.
ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. µЅД·єїГД®), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.
Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).
Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.
Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.
То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44). Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика. Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика. У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).
Исус Христос је једном приликом ї јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође є мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају. Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2). Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ї женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце. Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.
Pedeseti dan po Vaskrsu, hrišćanski vernici slave Silazak Svetog Duha na apostole. U srpskoj Crkvi i narodu taj praznik je poznat i kao Duhovi, Pedesetnica ili Trojice.
Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju praznik Silaska Svetog Duha na apostole kao uspomenu na početak stvaranja Hristove crkve na zemlji i dan kada su apostoli, nadahnuti novom snagom i novom verom, započeli hrišćansku propoved.
S obziroma na to da su ove godine svi hrišćani slavil Vaskrs istog dana, Pedesetnicu obeležavaju i katolička i protestanske crkve.
Ovaj praznik, koji se slavi pedesetog dana po Vaskrsenju i desetog dana po Vaznesenju Hristovom, Srpska pravoslavna crkva slavi takođe kao jedan od najvećih događaja u hrišćanstvu zabeležen u Četvorojevanđelju.
U srpskoj Crkvi i narodu praznik je poznat kao Duhovi, Pedesetnica ili Trojice jer se smatra da su, posle događaja u Jerusalimu apostole u svet božanskom silom nadahnuli Otac, Sin i Duh Sveti koji se, kako je zapisano, u obliku plamenih jezika spustio na glave Hristovih učenika.
Na Duhove je Hristos ispunio obećanje koje je dao svojim učenicima na dan svog Vaznesenje kada im je poručio da sa Tavora krenu u Jerusalim i tu sačekaju dok im se ne javi Duh Sveti koji će ih krstiti - ali ne vodom, kako je krštavao Jovan Krstitelj, već ognjem božanskim koji će im dati snagu da svim narodima na njihovim jezicima propovedaju Jevanđelje.
U deseti dan po Spasovdanu, kako je zapisano, začula se huka nalik na snažnu oluju iznad doma dvanaestorice apostola, pojavila se Bogorodica i narod je ugledao jaku svetlost i plamene jezike kako se spuštaju na glave Hristovih učenika.
U hrišćanstvu se smatra da su apostoli, iako ljudi iz naroda i ne mnogo učeni, dobili znanje svih jezika koje do zada nisu govorili i snagu da dovrše delo Gospodnje za spas čovečanstva.
Na praznik Vaznesenja, kada se Hristos vaznevši se na nebo seo sa desne strane Boga Oca, hrišćanstvo slavi - uzdisanje ljudske prirode do božanske a na Pedesetnicu dar posvećenja i mudrosti koje je preko apostola darovano čovečanstvu i njegovoj zajednici sa Bogom.
Početak hrišćanstva
Za hrišćanstvo Pedesetnica je početak svega, početak prvog obraćanja Hristovih učenika narodu.
Prema jevanđeljskom predanju, okupljenom narodu najpre se obratio sveti apostol Petar i pozvao ga na pokajanje i krštenje.
Kršteno je, kako kaže predanje, tri i po hiljade duša čime su stvoreni temelji crkve koja traje već treći milenijum.
Za ovaj veliki praznik vezani su mnogi običaji, a pravoslavni hramovi u Srbiji zasipaju se travom u vreme praznične liturgije i od nje se pletu venci koji se kao blagodet čuvaju u domovima do sledećih Duhova.
SPC, kao i sve pravoslavne crkve, datum praznovanja Pedesetnice vezuje za Vaskrs, pa i ovaj Gospodnji dan spada u pokretne praznike i obeležava se uvek u nedelju desetog dana po Vaznesenju.
Duhovi se kao i Vaskrs i Božić slave tri dana, pa su u kalendaru SPC crvenim slovom obeleženi i duhovski ponedeljak i duhovski utorak.
Dan uoči Duhova, SPC i pravoslavni srpski narod posvećuju mrtvima, pa se u subotu pred praznik Pedesetnice obeležavaju Zadušnice, posećuju se groblja i pale sveće na grobovima i u hramovima.
Miloš Obilić je uoči bitke na Kosovu polju, veruje se, rekao: „Sutra je Vidov dan, videće se ko je vera, a ko nevera“
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Vidovdan, kada crkva vekovima daje pomen knezu Lazaru Hrebeljanoviću i srpskim ratnicima poginulim u bici s Turcima na Kosovu polju 1389. godine. Uoči bitke Miloš Obilić je, kako se veruje, rekao: "Sutra je Vidov dan, videće se ko je vera, a ko nevera".
Srpsku vojsku protiv Turaka u toj bici predvodio je knez Lazar. Od tada, borba za oslobođenje zemlje od Turaka ukorenjena je u srpsku tradiciju, a mnogi ljudi smatraju da je viševekovni otpor neprijatelju formirao i njihov identitet.
Kneza Lazara Srbi ne pamte samo po hrabrosti u bici na Kosovu već i po zadužbinarstvu, jer je za života izgradio mnoge manastire i druge zadužbine. Na ikoni se knez Lazar predstavlja u carskoj vizantijskoj odori, ali bez krune na glavi. U levoj ruci drži svoju glavu, a u drugoj krst.
Vidovdan nije praznik radosti, ne igra se i ne peva, a ljudi se prisećaju palih ratnika i obilaze njihove grobove.
Običaj zemljoradnika je da tog dana procenjuju kakva će biti letina. Veruje se da će najbolje roditi strana sa koje se prvo pojave oblaci. Ako nema oblaka, veruje se da godina neće biti rodna. U nekim delovima Srbije seljaci se trude da poljske radove završe pre Vidovdana.
Danas je Petrovdan - praznik Svetih apostola Petra i Pavla
NOVI SAD - Srpska pravoslavna crkva danas obeležava uspomenu na svete apostole Petra i Pavla. Uobičajen narodni naziv za ovaj praznik je Petrovdan.
Petar je bio ribar i zvao se Simon, a Isus mu je dao ime Petar. On je prvi od apostola jasno izrazio veru u Gospoda rečima: "Ti si Hristos, sin Boga živoga". Apostol Pavle bio je farisej, progonitelj Hristov, i zvao se Savle. Preobrazio se i krenuo za Hristom.
Petrovdan je jedan od 15 najvećih hrišćanskih praznika. Kod Srba Petrovdan je slava pekara i ribara.
Svete apostole istovremeno slave sve pravoslavne crkve koje poštuju Julijanski kalendaru, dok su zapadne hrišćanske crkve ovaj praznik obeležile pre 13 dana, objavivši i veliki hrišćanski jubilej - dva milenijuma od rođenja svetog apostola Pavla.
Prema predanju, sveti apostoli Petar i Pavle zaslužni su za krštenje prvih vernika i njihovo prevođenje u hrišćanstvo.
Sveti apostol Petar se pominje kao jedan od najodanijih Hristovih sledbenika a reči "Ti si Hristos, Sin Boga Živoga", zapisane u Jevanđeljima, izraz su negove tvrde vere u hrišćansko spasenje pa se do danas ponavljaju u hrišćanskim molitvama.
U "Prologu" episkopa Nikolaja Velimirovića apostol Petar je predstavljen kao "neustrašivi i silni propovednik Jevanđelja", čije se ime pominje posle silaska Svetog Duha na svete apostole i posle besede koju je održao u Jerusalimu, kada je "pridobio i preobratio u hrišćanstvo 3.000 duša".
Predanje kaže da je sveti apostol Petar, nepismeni i prostodušni ribar Simon iz Vitaide, prvi od učenika koji je izrazio nepokolebljivu veru u Hrista i njegovu misiju.
Sveti apostol Petar smatra se piscem dve poslanice u crkvi poznate kao - Saborne Petrove poslanice koje su pridružene Novom zavetu.
U predanju se takođe kaže da mu je Bog poverio vino, pšenicu i ključeve Carstva nebeskog, pa se s tim znamenjem i slika na pravoslavnim ikonama.
Sveti Petar je kao episkop propovedao u Palestini, Siriji, Maloj Aziji i Antiohiji, gde su stvorena prva uporišta nove vere.
U crkvi svetog Petra i Pavla u Rimu čuvaju se verige svetog Petra kao znamenje snage svetitelja u koje ga je okovao car Irod, progonitelj hrišćana. Predanje kaže da su verige same spale sa ruku i nogu svetitelja na pojavu anđela Božjeg.
Sveti apostol Pavle rodom je iz Tarsa i bio je najpre faarisej Savle i veliki progonitelj hrišćana.
Predanje kaže da je oko deset godina bio mlađi od Hrista sa kojim se nikada nije sreo ali da je u njega poverovao i postao jedan od navećih propovednika i teologa prve hrišcanske crkve.
"Gospod mu se javio... i čudesno ga preobratio u veru Hrišćansku", zapisao je u "Prologu" episkop Nikolaj Velimirović.
Ovaj zapis vladike Nikolaja odnosi se na događaj na putu za Damask i viziju svetog apostola Pavla kome se Isus obraća rečima "O Savle zašto ti mene goniš".
"Kršten i uveden u službu apostolsku sa plemenitom vernošću" i, kako kaže predanje, propovedao je Jevanđelje od Arabije do Španije.
Oba svetitelja pogubio je u Rimu car Neron, veliki progonitelj hrišćana.
Ovaj praznik je u Srbiji poznat kao Petrovdan i obeležava se kao slava mnogobrojnih pravoslavnih porodica.
Petrovdanskim slavljem završava se petrovski post i počinje pričest vernika koji su poštovali pravila predviđena kanonom crkve.
Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju spomen na svetu mučenicu Marinu, u narodu poznatu kao Ognjena Marija. Mošti ove svetiteljke počivaju u manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera.
Praznik Ognjena Marija, kao i praznici svetiteljki koji slede u avgustu - Blaga Marija i Trnova Petka, u crkvenom kalendaru nije upisan crvenim slovima, ali spada u veoma poštovane praznike u srpskom narodu.
Ime ove svetiteljke posebno se poštuje među ženama, tako da se tog dana ne posluje ni u kući, ni u polju, a u narodu se kaže da tog dana ne valja ni konac u iglu udenuti.
Prema narodnom verovanju, Sveta Marina pali i kažnjava ognjem i, kao Sveti Ilija koji kažnjava gromom, ona spada u "ognjevite" svece.
Sveta mučenica Marina rodom je iz Antiohije, krstila se u 12. godini i rano je ostala bez majke, a otac ju je, kada je saznao da je hrišćanka, oterao od kuće.
Na putu iz Antiohije ona je srela eparha Olimvrija koji je pošao da goni hrišćane. Pošto je odbila ponuđeni brak i zbog njene vere u Gospoda Isusa Hrista, gnevni eparh naredi da je izlože najgorim mukama.
Sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana. Mošti ove svetiteljke nalazile su se u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.
U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i klanjaju im se i pravoslavni i muslimani.
Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 50 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
