|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Simonida Nemanjić, najmlađa srpska kraljica
Sporazum, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, predviđao je da bude vaspitana na srpskom dvoru, dok ne sazri za bračne obaveze
Simonida Nemanjić
Simonida (1294-1345) je imala samo pet godina kada je njen otac, vizantijski car Andronik Paleolog, poslao na srpski dvor. Mala priceza bila je zalog mira i nevesta Stefana Uroša Drugog Milutina, koji je tada imao nepunih pedeset, nekoliko brakova iza sebe i odraslu decu.
Venčanje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije u proleće 1299. Srbima je, u ime miraza, priznata osvojena teritorija iznad famozne linije Ohrid - Prilep - Štip. Simonida je tako postala Srpkinja i četvrta žena 40 godina starijeg kralja Milutina, uprkos tome što je na dvoru Nemanjića bio jak otpor prema braku sa vizantijskom princezom.
Srpski kralj Milutin, deda Dušana Silnog i otac Stevana Dečanskog, imao je poseban odnos prema ženama. Obožavao ih je, a Simonida je bila malo dete. Ipak, tadašnjeg patrijarha Jovana je najviše brinulo pitanje njenog pravnog položaja, pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio četvrti brak, koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim. Dve decenije ona je "trpela" kralja, za nju veoma starog čoveka. Ni svekrva, čuvena Jelena Anžujska, nije je volela, jer nije volela Vizantiju. Trpela je i rođenu majku, caricu Irinu, koja je pokušavala da iskoristi njen položaj na dvoru moćnog kralja Milutina.
MONAHINjA NA DVORU
Simonidina velika želja da obuče monašku rizu, ispunila se odmah nakon Milutinove smrti, 29. oktobra 1321. godine. Postala je monahinja u manastiru Svetog Andreje u Carigardu, gde je svu svoju ljubav posvetila Bogu. U monaškoj rizi živela je na vizantijskom dvoru.
O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom nije sačuvano mnogo dokumenata, tek nekoliko zapisa. Prema sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno zrela da preuzme bračne obaveze. U Srednjem veku, mlade plemkinje su postajale punoletne obično sa 12 godina i tada su najčešće udavane. Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao "pre kao gospodaricu, nego kao suprugu". Taj detalj otkriva koliko je Milutin, iskusni političar i prekaljeni ratnik, pridavao ovom braku. To je bio prvi, a pokazaće se i jedini brak, koji je jedan srpski vladar sklopio sa ćerkom vizantijskog cara.
Spisak znamenitih antipalamita, otkriva da se Simonida tokom 14. veka živo interesovala za teološka pitanja i maštala o tome da se zamonaši. Kada joj je majka Irina naprasno umrla, mlada srpska kraljica je otišla na njenu sahranu u Carigrad i rešila da se ne vrati mužu. Pojavila se u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog, koji joj je strgao odeću i naterao je da obuče svetovnu odeždu. Predao je srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.
Kralj Milutin joj je naredio da se smesta vrati ili će opet da pokrene rat! Odmah je poslao i svoje izaslanike sa pretnjama. Mlada i lepa Simonida tada je imala 22 godine. Vratila se suprugu, a kada se Milutin razboleo, nije se odvajala od njega. Svi su bili zatečeni njenom velikom brigom i negom bolesnog muža. Milutin je umro 19. oktobra 1321. godine. Dve i po godine kasnije, proglašen je za sveca. Postoje zapisi da je Simonida, povodom toga, poslala prelepo kandilo da ukrasi njegov grob. Istoričari, poput Stanoja Stojanovića, smatraju da je to bio očigledan dokaz da u njoj nije bilo nimalo mržnje prema mnogo starijem mužu.
Kralj Milutin i Simonida
- Priča se da je zbog prekinutog detinjstva i nesrećne rane udaje ostala nerotkinja i da je zauvek omrzla muški rod. Paradoksalano, jedini muškarac koga je do smrti iskreno volela, bio je njen otac koji ju je prodao za mir - piše Isidora Bjelica u knjizi o srpskim kraljicama. - O Simonidinim poznijim danima zna se malo. Poznato je da je naručila posmrtnu pesmu za oca i da je na nagovor maćehe Marije Paleolog, protiv zaljubljenog cara Dušana, rovarila kod njegove ljubavi, udovice Evdokije. Poslednji put, kako zapisuje istoričar Lasker, Simonida se pominje 1336. godine kao jedna od prisutnih na velikom zboru državnih i crkvenih dostojanstvenika, koji su sudili zaverenicima protiv vlade.
Veruje se da je umrla posle 1345. godine. Njena neobična sudbina bila je inspiracija mnogim umetnicima, a lepota opevana u pesmama i prikazana na mnogim freskama i slikama. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je lik srpske kraljice, nadaleko je poznata i spada u najvrednije.
Bila je inspiracija Milanu Rakiću za pesmu "Simonida" i Milutinu Bojiću za dramu "Kraljeva jesen". Asteroid "1675 Simonida", koji je otkrio astronom Milorad B. Protić, nosi ime po najmlađoj srpskoj kraljici sa dvora Nemanjića.
Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Anici se divili Dučić, Predić, Tomas Man...
Anica Savić Rebac je obrazovanjem i intelektom zadivila svet. * Sa knjigom se družila od kolevke, na krilu je ljuljao Jovan Jovanović Zmaj, a poeziju čitali Laza Kostić i Sima Matavulj
Uvažena evropska inteligencija uoči Drugog svetskog rata, svrstavala je Anicu Savić Rebac među 20-ak najumnijih ličnosti svog doba koje bi mogle da spasu civilizaciju. Uroš Predić je verovao da će se njom ponositi "sve srpstvo" i nadao se da će joj se diviti i "van srpstva". Jovan Dučić se, međutim, osvedočio kao viozionar kada je rekao da će njeno delo kritika prećutati, pošto ne bi ni znala da iskaže pravu reč. Zato su mnogi imali i mnogo šta da kažu na račun njene smrti, jer je bila gotovo hamletovska. A nisu joj verovali kada je obećala da će se ubiti ako njenog muža više ne bude. Istog dana kada je Hasan Rebac umro, Anica je prerezala vene. Sudbina nije htela da to bude njen kraj, ali ona od samoubistva nije odustala. Pucala je iz pištolja, pravo u srce. Čaršija je tek tada shvatila da je čvrsto stajala iza svake date reči. I možda je, makar u sebi, priznala da je ostala bez velike žene i erudite, književnice, prevodioca, istoričarke filozofije, univerzitetskog profesora, borca za prava i pravdu...
Ko je zapravo bila Anica Savić Rebac, za koju danas kažu da je bila jedna od najobrazovanijih Srpkinja?
Rođena je 4. oktobra 1892. godine u Novom Sadu. U to doba mnoge devojčice nisu znale šta je knjiga, a ona se sa njom družila od kolevke. Bila je privilegovana zbog činjenice da je ćerka Milana Savića, književnika i prevodioca čuvenog "Fausta", urednika Letopisa Matice srpske i Julijane, poreklom Grkinje. Na krilu ju je ljuljao Jovan Jovanović Zmaj, a poeziju čitali Laza Kostić i Sima Matavulj. Odrastanje u uglednoj građanskoj porodici omogućilo joj je da se obrazuje u najboljim školama u "srpskoj Atini", pa je sa nepunih 13 godina znane i neznane ostavljala bez teksta, dok je govorila i prevodila sa francuskog, grčkog, latinskog, nemačkog i engleskog jezika. Kada je 1905. u "Brankovom kolu" izašao njen prevod Bajronovog "Manfreda" i stihovi koje je nizala kao od šale, bilo je jasno da je zvezda rođena.
LjUBAV I OSVETA CRNjANSKOG
U monografiji o Anici, Ljiljana Vuletić je objavila do tada nepoznato pismo Miloša Crnjanskog mladoj književnici. - Radovao bih se kada bi mi dopustili da sa Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume - priznao joj je pisac veliku naklonost krajem 1919. godine Odbila ga je, pa joj se za povređenu sujetu osvetio lošom kritikom na račun rukopisa zbirke "Večeri na moru", koju je uspela da objavi tek devet godina kasnije.
Studije klasične filologije u Beču približile su je svetski poznatim, umnim ljudima - Tomasu Manu, Rebeki Vest, Hansu Lajzegangu... U Beograd je stigla 1922. godine kao profesorka latinskog u Trećoj gimnaziji, a počela je da se afirmiše i kao pesnikinja i esejista. Uz Desanku Maksimović je postala jedna od prvih književnica, koje su primljene u PEN klub, a njeno ime se našlo i među intelektualcima koji su 1927. osnovali Jugoslovensku granu Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena. Tu je do izražaja došao njen feminizam i potreba da odbrani intelekt žena. Ipak...
- Bez osvajačkih crta lica i ljupkosti u držanju, više gorda i opora, nego blaga i umiljata, Anica nije bila naročito zapažena u beogradskom društvu - tako je o njoj govorio Milan Kašanin, večno zaljubljen u mladu književnicu, čija je ljubav bila stara Helada, a priče o Troji lepša zabava od realnosti.
Već tada je uz Savić nosila prezime Rebac, jer se šest godina ranije udala za Hasana, načelnika Ministarstva vera u Beogradu i preselila se u Skoplje kada je on premešten. Nadala se da će tamo ostvariti ambicije, ali uprkos odbranjenoj doktorskoj disertaciji na beogradskom Filozofskom fakultetu, nisu je primili za docenta na odseku za klasičnu filologiju. Dozvolili su joj samo da se zaposli u Ženskoj realnoj gimnaziji, a da na fakultetu honorarno predaje grčki i latinski. Osporavali su joj dar, znanje i književni kvalitet, jer je bila žena, i to beskompromisna, premeštali je s jednog na drugo radno mesto, čak i nekoliko puta penzionisali.
Tek 1946. godine je postavljena za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu, na predmetu Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Anica je u to vreme bila jedina žena profesor u visokoškolskoj ustanovi, a radila i u Institutu za književnost SANU, Udruženju književnika, prevodila, istraživala, pisala, izučava Njegoševa dela i prevodila "Luču mikrokozmu"... Tomas Man je citira u romanu "Josif i njegova braća", a Rebeka Vest u putopisu "Crno jagnje i sivi soko" o njoj i Hasanu govori kao o stubovima civilizacije.
Smrt muža shvatila je i kao svoj kraj. Tog oktobra 1953. godine ostavila je oproštajno pismo u kojem je objasnila zašto je samoubistvo njen izbor:
- Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.
Anica je sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njeno nedovršeno životno delo "Antička estetika i nauka o književnosti" objavljeno je posthumno, a pre dve i po godine, akcijom Ministarstva kulture i "Večernjih novosti", otkrivena joj je spomen ploča. Zgrada u Carigradskoj 8 u Beogradu sada je podsetnik da je na tom mestu živela jedna od naših najumnijih žena. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Mina Karadžić - Vukova miljenica i čežnja pesnika
Udajom za Aleksu Vukomanovića prešla je u pravoslavlje. Jernej Kopitar ju je obožavao, a o njoj je sa mnogo hvale govorio i Njegoš
Bila je očeva miljenica, ponos i desna ruka, ali je strepela od pomisli da je hvale samo zato što je ćerka Vuka Stefanovića Karadžića. Od toga, uprkos svim ispisanim i naslikanim delima, često nije mogla da pobegne, jer se uz nju uvek stavljalo ime reformatora srpskog jezika. A opet - bila je ličnost za sebe. I kao takva se, početkom prošlog veka, našla među 216 velikana u delu istoričara Andre Gavrilovića "Znameniti Srbi 19. veka".
Vilhemina Mina Karadžić rođena je 1828. godine u Beču, rodnom gradu majke Ane. Bila je sedmo od trinaestoro dece, ali su samo ona i brat Dimitrije, kasnije oficir, preživeli detinjstvo. Svi ostali su umrli.
Možda materijalna situacija nije išla na ruku Vukovoj ćerki, ali je kompenzovana nesebičnom ljubavlju oca i majke i naporima da dobije što bolje obrazovanje.
- Bila sam mažena i pažena kao dete iz dobre kuće od već poznatih roditelja. Mama me je vodila na mise, a otac u carski dvorac i poznate muzeje. Kasnije, najčešće i rado obilazimo "Pinakoteku" i gledamo platna velikana. "Minka", reče mi otac jednog dana, "ti treba da dobiješ najviše obrazovanje. Vidim da se u tebi rascvetavaju umetničke sklonosti. Tvoji učitelji te hvale. Talentovana si. Naravno, nećemo ti uskratiti da se igraš, veseliš i zabavljaš. No, prvo knjiga, ta svetinja za svako dete" - zapisala je u knjizi "Mina, Vukova kći" autorka Vojislava Latković.
Minka je išla na časove klavira, slikala je i lako su joj išli jezici. Nemački joj je bio maternji, naučila je francuski, italijanski, engleski, pa potom srpski, što ju je već činilo poliglotom i prevodiocem. Pamtili su je kao devojčicu u plavoj haljinici, sa mašnom od organdina u kosi, pravilnog duguljastog lica, tamnih očiju, kako ispod ruke drži spomenar ili note. Obožavala je muziku i imala sreće da je uči od vrsnog pedagoga Gustava Grosmana. U poznim godinama je govorila da je u duši bila i ostala slikarka, ponoseći se kolekcijom od pedesetak portreta i crteža kojima je udahnula sebe. Volela je da joj poziraju slučajni prolaznici, ali je verovala i mašti naroda, pa je slikala junake epskih pesama, pre svega Marka Kraljevića, o kojem joj je tata često čitao na krilu. Mnogo joj je pomogao belvederski kapelan Jozef Pfajfer, iako je napredovala i slušajući savete priznatog slikara Fridriha Šilhera. Vuk je za ćerku tražio trogodišnju stipendiju od ruskog cara Aleksandra II Romanova, kako bi mogla da se usavršava u Francuskoj i Italiji, ali je bio odbijen, a ona ostala razočarana. Tako se udaljavala od sveta boja i sve više okretala književnosti, pa je od 15. godine pisala pesme i prevodila naše narodne umotvorine na nemački jezik, čime ju je „zarazio“ tata.
SEĆANjE NA BRANKA RADIČEVIĆA
Jednu od najlepših pesama "Pevam danju, pevam noću" Branko Radičević, koji je kao mlad umro od tuberkuloze, posvetio je Mini. Ona je pronađena u njenom spomenaru u koji su se upisali mnogi njeni i Vukovi prijatelji. Iza nje je ostao poetičan tekst "Sećanje na Branka", koji se često citira, kao i nekoliko pesnikovih portreta u ulju.
Vuk je uvek isticao da bez pomoći ćerke ne bi bio toliko uspešan, jer ga je ona pratila na službenim putovanjima, pomagala mu, sređivala spise, vodile prepiske se evropskom inteligencijom... Bila je njegova desna ruka i velika podrška dok je radio na prevodu "Novog zavjeta", ali i dok je iznalazio načine da štampa dela. A ona je imala volje i talenta i za lični rad. Kada je Vuk Jakobu Grimu dao da pregleda Minine prevode, ovaj je bio oduševljen. Zašto ih nije izdala kao svoje, nego ih je ustupila prijatelju i pesniku Ludvigu Augustu Franklu, koji ih je 1852. godine u Beču objavio kao zbirku pod imenom "Gusle", nije poznato. Međutim, Austrijanac je knjigu posvetio njoj, a dve godine kasnije, u Berlinu je štampan njen prevod srpskih narodnih pripovedaka "Volksmarchen der Serben". Kako je Grim napisao predgovor, bilo je jasno da je kvalitet neosporan.
Mnogi učenjaci tog doba znali su da mlada Mina svima može da parira. Jernej Kopitar ju je obožavao, a o njoj je sa mnogo hvale govorio i Njegoš. Naučnici, pesnici, filozofi, studenti voleli su da dolaze kod Vuka i Ane, jer su se tu uvek vodili umni razgovori, govorilo na raznim jezicima o političkim, društvenim i kulturnim prilikama, šalilo, igralo... Mina je obožavala te večeri, ali najviše se radovala jednom gostu - Branku Radičeviću. Šarmantni student medicine i siromašni pesnik iz Sremskih Karlovaca bio je zaljubljen u nju, baš kao i njegov pobratim Đuro Daničić, koji je sa Vukom radio na "Riječniku". Mina je plenila intelegencijom, lepotom i harizmom, očaravala muški svet igrajući kola na bečkim balovima u srpskoj narodnoj nošnji. Ali, otac je želeo da je dobro zbrine, pa mu se veridba sa ruskim lekarom i sinom spahije Florom Ognjevim učinila pravim potezom. Zaruke su, ipak, bile raskinute, ne zato što Mina nije mogla da sakrije ravnodušnost, nego zbog nesuglasica koje su nastale između njenih i Florovih roditelja.
Na kraju je 1858. godine pred oltar Saborne crkve u Beogradu stala sa Aleksom Vukomanovićem, bratancem knjeginje Ljubice. Ugledni profesor na beogradskom Liceju i član Društva srpske slovesnosti joj je darovao ljubav, nežnost, pravoslavlje i pre svega - sina Janka. Bila je srećna dok mu je pomagala u radu, putovala sa njim po Šumadiji, obilazila krajeve o kojima je slušala od oca. Imali su mnogo zajedničkih planova, ali njen muž je umro tek nekoliko meseci po rođenju deteta, kada se Mina vratila u Beč kod roditelja. Zahvaljujući radu sa ocem i ljubavi prema detetu, preživela je najteže dane. Međutim, teško je podnela Vukovu smrt 1864. godine, potom majčinu, da bi potpuno klonula 1877. kada je dobila pismo da je stradao i njen devetnaestogodišnji sin, pitomac vojne škole u Rusiji. Jedino što joj je u tom trenutku ostalo bila su očeva dela, nastavila je da ih sređuje i objavljuje u Beogradu, Beču, Petrogradu. U danima kada konačno nije morala da brine o materijalnoj sigurnosti, pa je mogla i da putuje, izgubila je želju za bilo čim, osim za radom. I radila je do 1894. godine, kada je umrla u Beču, a sahranjena u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci, zajedno sa muževljevim i sinovljevim, danas leže u selu Savincu na obali Dičine, u porodičnoj kapeli Vukomanovića koju je knez Miloš Obrenović podigao knjeginji Ljubici. Sa Mininim krajem ugasila se loza Vuka Stefanovića Karadžića. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Desanka Maksimović - rodoljubiva kraljica stihova
Pevala je o ljubavi i tajnama, stihovima hvalila otadžbinu, pretke i potomke, rimama branila slobodu, seljake i radnike
Desanka Maksimović
Bila je zarobljenik snova i putnik treće klase. Govorila je tiho, a glasno opominjala. Volela je čežnju, ali je strepela. Tražila je pomilovanje za neshvaćene, obespravljene, usamljene, zaboravljene. Pamtila je vrt detinjstva, miris zemlje, prolećne sastanke. Pevala je o ljubavi i tajnama, stihovima hvalila otadžbinu, pretke i potomke, rimama branila slobodu, seljake i radnike. Za pesme je govorila da su njena deca, a stvarala ih je na kolenima, za pisaćom mašinom na krilu. Znali su to svi koji su poznavali Desanku Maksimović - pesnikinju, pripovedača, profesorku književnosti, prevodioca, akademika. Pamtili su je sa brošem od ćilibara i muškim šeširom koji je skrivao umilno sitno lice. A umelo je ono i te kako da se namršti - na nepravdu, krv, neprijateljske korake....
Desanka je rođena 16. maja 1898. u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu. U selu Rabrovica živela je do druge godine, a potom se sa roditeljima, majkom Draginjom, poreklom iz ugledne svešteničke porodice Petrović, i ocem Mihailom, učiteljem, preselila u Brankovinu. Od 1908. Valjevo je njeno prebivalište, u kojem Desanka, najstarije od osmoro dece u porodici Maksimović, upisuje Gimnaziju. I već tada sedi na nekom panju i piše, a onda vršnjacima čita pesme o zalasku sunca i lepoti prirode, pozivajući ih da vole, da budu plemeniti, pravedni, hrabri i odani. Patila je već tada zbog odlomljene grane i plakala nad ubijenim leptirom.
Početak Prvog svetskog rata nije je udaljio samo od školske klupe, već i zauvek razdvojio od oca, koji je na frontu poginuo. Po završetku nacionalne i lične drame, uspela je da maturira, a sa preseljenjem u Beograd dobije indeks Filozofskog fakulteta. Ljubav prema književnosti spojila je sa onom prema opštoj i istoriji umetnosti, pa je uporedo studirala sve tri nauke. Nije joj bilo lako, ali je o danima kada je morala da drži privatne časove, obrađuje zemlju pored Dunava, pravi krpene lutke i prodaje ih na Terazijama kako bi prehranila sebe i porodicu, govorila bez gorčine. Lečila ju je pesnička duša, već tada oslobođena.
SPOMENIK U VALjEVU, BISTA U BEOGRADU
Gromoglasno je pozdravljala priznanja kolega, ali je svoja skromno prihvatala. A bilo ih je... Vukova, Njegoševa, Sedmojulska, Zmajeva, nagrada AVNOJ-a, Zlatni venac za celokupni životni rad... Valjevci su joj se odužili time što su je izabrali za počasnog građanina. Ljutila se kada su joj 27. oktobra 1990. u Valjevu podigli spomenik. I Beograd joj se poklonio 2007. godine, kada je u Tašmajdanskom parku otkrivena njena bista.
U njenoj profesionalnoj biografiji značajna je 1920. godina, jer je tada objavila prve pesme, i to u uglednom časopisu "Misao", kojim su "dirigovali" urednici Sima Pandurović i Velimir Živojinović Masuka. Kada je diplomirala, počela je da radi u obrenovačkoj, a potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, da bi godinu dana provela u Parizu, kao stipendista francuske vlade. Nije prestajala da piše ni tada, ni dok je radila u dubrovačkoj učiteljskoj školi, niti kada se vratila u prestonicu da bi predavala u Prvoj ženskoj realki.
Posle zbirke jednostavnog naziva "Pesme", sa sjajnom kritikom i obećavajućim prognozama, od te 1924. godine ona više nije skrivala nijedan stih. Na početku je to bio ljubavni i onaj koji slavi prirodu, ali vremenom se sve više okretala socijalnim motivima, braneći i boreći se za običnog čoveka. Pisala je o zavičaju i govorila da je za otadžbinu uvek tu, bila je ponosna što je sa Balkana, srećna kada se Srbija budi a nesrećna zbog kragujevačke krvave bajke i đaka koji su u Drugom svetskom ratu umrli u istom danu. Zato što nije umela da ćuti već početkom okupacije, kažnjena je - prevremenom penzijom. Ali, nisu mogli da joj oduzmu potrebu i inat da piše.
- Ona 1941. godine nije, voleći čoveka i zemlju, poklekla, pala pred pretnjom, već, obrnuto, u njoj se pojavila svest o precima koji izdajnici nisu bili, jer i ona zna vrednost žrtava i ideala, zna smisao borbe i - osvete. "Spomen na ustanak" sadrži nešto od Davičove buntovne Srbije; ta pesma otkriva svu pesnikovu saživljenost sa zemljom u kojoj je rođen, pesnikovo proniknuće u sve tajne voljene zemlje i njenih ideala - napisao je književni kritičar Tode Čolak.
Od 1944. godine ponovo je za katedrom, opet predaje u gimnaziji, ali i prevodi sa francuskog i svih slovenskih jezika, vaja i slika. Malena žena sa muškim šeširom ušetala je i u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, 1959. godine kao dopisni, a potom kao redovni član. Od 1933. godine bila je u braku sa glumcem i pesnikom Sergejom Slastikovim, ali do pesama, nije imala druge dece. Možda je zato toliko volela đake i uživala u njihovoj ljubavi, učeći ih da budu pismeni, maštoviti, čestiti.
Govorili su da je prema učenicima bila blaga i brižna, a poznato je i da je čuvala sve njihove radove i pisma, pokazujući ih čestim "posetiocima" svog doma - Branku Ćopiću, Milošu Crnjanskom, Ivi Andriću, Gustavu Krklecu, Isidori Sekulić ili Miri Alečković. Bila je obožavani domaćin, ali i gost širom bivše Jugoslavije. I kada je opominjala, uvek je tražila ono najbolje u ljudima, ne želeći da ih omrzne.
- Nisam naivna, znam da zlo postoji, to sam znala i sa 18 godina, ali nije kriv onaj pojedinac - govorila je.
Volela je život, čak i kada joj se u kasnijim danima činilo da više nema vremena za duge rečenice, hodočašća, sitnice i analize.
Imala je nepunih 95 godina kada je umrla. Bilo je to 11. februara 1993, opet u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu. Sahranjena je u Brankovini. Dan kasnije Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine koja dodeljuje nagradu "Desanka Maksimović". Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Buran život kontroverzne princeze Anke Obrenović
Anka Obrenović, najprosvećenija žena Balkana u 19. veku. Pratila je bečku modu, prevodila knjige i flertovala s brojnim udvaračima. Istorija je pamti kao grešnicu, zbog namere da ćerku uda za svog brata od strica, kneza Mihaila.
U patrijarhalnoj Srbiji prve polovine 19. Veka, princeza Anka bila je "prva Evropljanka, intelektualka i aristokratkinja". Žena koja je u mnogo čemu prednjačila, u srpstvu je, nažalost zapamćena samo zbog namere da svoju ćerku Katarinu uda za brata od strica, kneza Mihaila. Ovako u knjizi „Princeza Anka“, autorka Živana Vojinović opisuje treću ćerku gazda Jevrema Obrenovića i kontroverznu srpsku princezu.
- Anka Obrenović, koju su zvali i Ana, bila je samouverena i neustrašiva. Volela je svoje prezime i luksuz. Zbog ljubavi prema bečkoj modi dobila je nadimak „Anka pomodarka“. Ubijena je 1868. godine u Topčiderskoj šumi prilikom atentata na Mihaila Obrenovića, a malo je poznato da je svojim telom pokušala da zaštiti brata od strica – kazuje njen biograf.
Princeza Anka je bila lepa i obrazovana u vreme kada se u Srbiji ženska deca nisu školovala. Jevremova mezimica učila je klavir i gitaru, koju je počela da svira kao osmogodišnjakinja. Anini kućni učitelji bili su Dimitrije i Kristina Tirol, potom i Josif Šlezinger. Sa 15 godina je već pisala dnevnik i prevodila tekstove sa nemačkog. U „Zabavniku” za 1834. godinu, „prvonačalna spisateljica” obnovljene Srbije oglasila se prevodima „Eleonora Ševrejka” i „Ogledalo supružanske ljubavi i vernosti”. Prevodilački prvenac potpisala je inicijalima A.E.O i devet zvezdica. Anka je sarađivala i u književnom kalendaru „Uranija”, koji je izlazio 1837. i 1838. godine.
- Treća kći Jevrema, najmlađeg brata kneza Miloša, imala je uzbudljivu mladost, bogat život i tragičan kraj. Rođena je 20. marta 1821. u očevom šabačkom konaku i odmalena je bila prava princeza. Imala je bujnu prirodu i žestoku narav, lepotu na majku Tomaniju i oštroumlje na strica Miloša Obrenovića – kaže Živana.
POGLED VATREN I BLAG
Kako je Ana zaista izgledala svedoči opis Francuza Adolfa Blankija, koji je 8. avgusta 1841. godine u Beču zabeležio: - Čoveka pre svega iznenađuje otmenost njenoga stasa, tankog, gipkog, visokog i njen vatreni pogled pouzdan i blag, upola prosvećen, upola varvarski. Bujna smeđa kosa okružuje na najosobeniji način njeno lice snažnih, ali privlačnih crta.
Za vreme prve vladavine kneza Miloša, Anka je postala prva dama Beograda. Svi viđeniji Srbi i stranci su bili zaljubljeni u nju. Za zaljubljenog konzula Mihanovića Ana je muza, „anđeo” i sunce njegove duše. Napisano je više pesama posvećenih Anki Obrenović. „Literatori” su joj po kalendarima i magazinima pevali ode. Posvećena joj je knjižica koju je „prvonačalnoj srbijanskoj spisateljici” u Pešti 1834. leta ispevao Danil Mladenović.
„Odu trinajstoletnoj Srbkinji Sijateljnejšoj Gospodični Anni E. Obrenovićevoj”, ispevao je Isidor Stojanović. Pesmom ju je darovao i Simeon Milutinović Sarajlija. Književnik i publicista Teodor Pavlović u „Letopisu Matice srbske” nazvao je „krinom lepote”, a za vladiku Platona Atanackovića bila je „proslavljena srpska zvezda”, „Ružica od Istoka” i „Srpska Aspazija”.
Vreme zaljubljivanja pretvorilo je gospodičnu Anu u koketu i grešnicu. Uživala je u koloni obožavalaca. Ruski istoričar Nil Popov tvrdio je da je najbolja devojka Srbije. Inženjer Vilhelm Rihter je priznao da je za njega „zvezda” kojoj se svi udvaraju.
Anka se udala za osamnaest godina starijeg spahiju i temišvarskog finansijskog magnata Aleksandra Konstantinovića. Svadba je počela 26. aprila 1842. i trajala je tri dana.
Aleksandar Konstantinović je 1858. godine iznenada umro, a Ana ostala sa četvoro dece: Tomanijom, Aleksandrom, Katarinom i posmrčem Stanom. U prvoj godini udovištva okrenula se Jovi Germanu, udovcu svoje sestre Simke. Iz veze sa njim rodila je devojčicu i dala joj sestrino ime. Savremenici su zato Anku Obrenović smatrali fatalnom ženom. Milan Jovanović-Stojimirović nazvao je kobnom i „jednim lepim čudovištem”.
Od sedam kćeri Jevrema Obrenovića, samo je Anka duže poživela, ali je nasilno umrla obeležena grehom kada je svoju kćer Katarinu gurnula u zagrljaj kneza Mihaila. Četrdesetdvogodišnji knez planirao je brak s unukom svoga strica Jevrema. Zbog bliskog srodstva sa maloletnom Katarinom, to je postalo političko pitanje prvog reda. Knez se nadao da će crkva prihvatiti njegovu ženidbu. Mitropolit Mihailo novi knežev brak na vidiku nazvao je „bezbožnim i nečuvenim delom”, a predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin smatrao je da je sve to „bruka i nesreća koja se ne da podneti”.
Kada se 29. maja 1868. posle podne Mihailo izvezao u Košutnjak, napali su ga atentatori. Anka je poletela da brani kneza. Jedan metak joj je ušao kroz slepoočnicu i izašao na drugi obraz, a drugi joj se zario u grudi. Poginula je nastojeći da zaštiti u narodu omiljenog Mihaila, a umrla kao najomraženija među Obrenovićima. Nacija je i danas pamti kao grešnicu, a zaboravu je prepuštena zbog pripisane odgovornosti za kneževu smrt. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Persida Pinterović - u miru predavala, u ratu lečila
Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole
Persida Pinterović
U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica - "jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri". Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku - Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika. O njenom životu i radu je mnogo istraživala Nena A. Vasojević, a podaci do kojih je došla i objavila (N.Vasojević: Prve srpske učiteljice) su nam bili od dragocene pomoći.
Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca. Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo - obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom "kolaču" za devojke. Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena "ulaznica" za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda...
- Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole - zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi "Znameniti Rumljani".
ZAKLETVA NA „PODANOST SRPSTVU”
Persidina majka Nastasija se u vreme njenog kasnijeg školovanja obratila Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, istakavši da ona kao udovica austrijskog porekla, sa punoletnim ćerkama odgojenim u austrijskoj vlasti, "podnosi zakletvu na podanost Srpstvu". Tako je 1864. godine dobila uverenje da se smatra "prirođenom sažiteljkom srpskom sa ćerkama".
Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:
- Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: "Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku" i još mnogo drugih zaključaka.
U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.
Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.
Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.
U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u "Ženskom društvu", a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica. Da nije bilo nje, časopis "Domaćica" ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.
Zavičajni muzej u Rumi
Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Zorka Petrović-Karađorđević: Život posvetila ujedinjenju Srbije i Crne Gore
Kneginja i humanitarka, školovala se na Institutu ruske carice Marije, a krasila je duhovitost i snažna volja. Želja da njen suprug Petar prvi postane postane kralj u Beogradu, ostvarila se 13 godina posle njene smrti
Zorka Petrović-Karađorđević
CRNOGORSKI knez, kasnije kralj, Nikola I Petrović priželjkivao je sina prvenca, ali je knjeginja Milena tog 23. decembra 1864. godine rodila ćerku. Bio je to, ipak, veliki praznik u Crnoj Gori i Srbiji, jer je izborom kuma male Zorke (Ljubice), koju je krstio srpski knez Mihailo Obrenović, najavljeno približavanje Cetinja i Beograda. Knežev sekretar i dvorski pesnik Jovan Sundečić u slavu njenog rođenja napisao je: "Zdravo, Zorko, prvi cvetu svojih svetlih roditelja. Rasti, Zorko, krepka budi, razgranaj se i uzori...".
Bila je prvo od 12 dece u domu Petrovića i ono koje najviše, izrazito crnim očima i dostojanstvenim držanjem, podsećalo na kneza Nikolu. Znalo se da je njegova miljenica i veliki ponos, jer ju je otvoreno nazivao "tatinim sinom".
Majka Milena, ćerka vojvode Petra Vukotića, držala je do njenog obrazovanja, pa joj je dovodila najuglednije cetinjske učitelje, a značajnog traga su ostavile i lekcije švajcarske vaspitačice gospođe Najkom. Do 1875. godine Zorka je pohađala i Institut carice Marije, kada je otputovala u Rusiju, u Sankt Peterburg.
Devojke iz najzvučnijih porodica ruske aristokratije školovale su se u institutu "Smoljni", što je omogućeno i jedanaestogodišnjoj kneginjici. Kada se, sedam godina kasnije, vratila u rodnu zemlju, već je mogla da se uključi u humanitarni rad, ali i potvrdi svoj intelekt i načitanost. Po čaršiji se šuškalo ne samo da je pametna, nego i duhovita, a po potrebi i cinična, vrlo energična i snažne volje.
Sve to, a najviše ambicioznost i želja da se Crna Gora i Srbija ujedine, došlo je do izražaja po udaji za dvadeset godina starijeg Petra I Karađorđevića, čiji je bila najveći politički saradnik. Sreli su se u Parizu, gde je Zorka boravila sa majkom. Kneginja Milena je priželjkivala da ćerkama u Francuskoj pronađe ugledne supruge, ali se baš u tom trenutku u gradu svetlosti zatekao sin svrgnutog srpskog kneza Aleksandra, koji je u braku sa nekom od crnogorskih kneginjica video novu šansu za lični politički preporod.
Bio je 30. jul 1883. kada su se venčali u Cetinjskom manastiru. Kum im je bio ruski car koga je zastupao grof Orlov Denisov, a stari svat vojvoda Miljan Vuković. Svadbeno veselje je organizovano u duhu tradicije, bogatim ručkom, zdravicama, pevanjem i pucanjem. Novinari su zadovoljno "trljali ruke", izveštavajući o slavlju nad slavljima, ali su i pesnici dali svoju reč. Ostala je upamćena pesma Đura Petrovića "Ženidba knjaza Petra Karađorđevića sa knjeginjicom Ljubicom - Zorkom".
ANEGDOTA
OSTALA je upamćena anegdota prema kojoj je Nikola I na podsmešljivo pitanje nekog stranog ambasadora šta uopšte mogu da izvezu iz siromašne zemlje kakva je Crna Gora odgovorio: "Vi potcenjujete moje kćeri".
Za Karađorđevog unuka se govorilo da je nemirnog duha, ali slabije volje od supruge, koja je tačno znala šta želi, pa je bila njegova desna ruka. Želja joj je bila da Petar bude na srpskom tronu, a ona da bude kraljica, pa se pričalo da je činila sve da do toga dođe, često delujući vrlo konspirativno.
Bračni par je živeo na Cetinju, preko puta dvora, a kada im je ova rezidencija postala tesna, sagradili su Topolicu - vilu na najlepšem delu barske obale, na ruševinama Salim begove kule. Zorka i Petar su dobili petoro dece: Jelenu, kasnije udatu za ruskog kneza Ivana Romanova, Milenu, koja je živela samo devet dana, Đorđa, koji je i živeo i umro u Srbiji, Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije, ubijenog u Marseju i Andriju, koji je u životu bio tek nekoliko dana. Toliko je Zorka maštala o srpskom tronu, da je stalno bila trudna, kako bi pretendentu na srpski presto ostavila što više potomaka. Međutim, umrla je na porođaju Andrije, 16. marta 1890. godine, istog datuma na koji je umrla njena majka Milena. Postojalo je nekoliko verzija njene smrti: dobila je
zapaljenje trbušne maramice, pala je niz stepenice u poodmakloj trudnoći, istukao ju je muž. Govorilo se da je umrla sa rečima: "Biće kralj", misleći na supruga i Srbiju, što se i dogodilo 1903. godine, posle Majskog prevrata i ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.
Sve novine su objavile tužnu vest, a novosadski "Branik" je napisao da je "ona unela radost u kneževski dom Karađorđevića i odlikovala se svim dobrotama ljudske duše". Pesma "Razbole se zorna Zorka" još podseća na preranu smrt kneginje, koja je sahranjena kod manastira Svetog Petra na Cetinju. Njene mošti su 1912. godine prenete u Srbiju i položene u prvu grobnicu do oltarske apside u novoizgrađenoj crkvi na Oplencu, zadužbini kralja Petra.
Po završetku Prvog svetskog rata beogradske dame su osnovale humanitarno društvo "Knjeginja Zorka". Time su želele da nastave njenu misiju, jer je bila poznata kao velika humanitarka, koja je pomagala siromašne i bolesne, osnovala bolnicu u Nikšiću i mnoge kulturne ustanove. Ćerka crnogorskog, supruga srpskog i majka jugoslovenskog kralja dobila je i ulicu u centru prestonice Srbije, za kojom je toliko žudela. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Draginja Babić, jedna od prvih lekarki na Balkanu
Odbila je da po završetku medicine u Berlinu ostane da radi na fakultetu, već se vratila da pomogne otadžbini u Balkanskim ratovima. Velikom ljubavlju prema svom rodu i požrtvovanošću je spasila mnoge od tifusa, ali ne i sebe
Šta znači biti heroj? Odgovor na ovo pitanje znao je svako ko se u vreme Prvog svetskog rata zatekao u Valjevu. Jer, tamo se za živote svojih sugrađana borila neustrašiva lekarka Draginja Babić. Škole, kafane, privatne kuće, magacini, sve je bilo prepuno obolelih. Pegavac je kosio, umiralo se masovno. Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima...
Priču o velikoj srpskoj lekarki zabeležila je Vera Gavrilović u knjizi „Žene lekari u ratovima 1876-1945”. Time je otrgla od zaborava damu koja je život dala za svoju zemlju. U srpskim enciklopedijama, međutim, o njoj je samo zapisano da je bila „upravnik i jedini lekar rezervne vojne bolnice u Valjevu u toku oba balkanska rata”. Prilažući svoju biografiju na nemačkom jeziku uz doktorat, Draginja Babić je napisala:
„Rođena sam 3. oktobra 1887. godine u Valjevu kao kćerka trgovca Janka Babića iz Valjeva i njegove žene Jelene, rođene Mitrović i pravoslavne sam vere. Školske godine 1904/5. završila sam 8. razred u III beogradskoj gimnaziji i u istoj maturirala 23. maja 1905. godine... U zimskom semestru 1905/6. upisala sam Medicinski fakultet Univerziteta u Cirihu, a posle pet semestara studija na tom univerzitetu, u zimskom semestru 1908/9. upisala sam se na Medicinski fakultet Univerziteta u Berlinu.”
Draginja Babić je tako postala prva Srpkinja koja je završila studije medicine na Berlinskom univerzitetu 1911. godine. Pored Drage Ljočić (završila studije medicine u Cirihu 1879. godine), Babićeva je promovisana kao prva srpska lekarka. Prema nekim svedočanstvima iz tog vremena, u Berlinu su hteli da je kao odličnog studenta zadrže na fakultetu, ali ona je odlučila da se ipak vrati u svoju Srbiju.
UGLEDNA PORODICA
Njen otac Jovan Babić je od 1892. do 1893. bio predsednik opštine Valjevo, kao i njen brat Marko Babić, u periodu pre Drugog svetskog rata. Drugi Brat Jovan je postao književnik, a radio je i kao profesor srpskog jezika. Sestra Marija, udata Tadić, bila je farmaceut.
- Žene lekari koje su završile medicinski fakultet u inostranstvu od 1866. do 1911. godine su na početku Prvog balkanskog rata obuhvaćene opštom mobilizacijom. Njih nisu slali u borbene redove, nego u unutrašnjost zemlje za upravnike rezervnih vojnih bolnica koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica. Često su bile jedini lekari u gradu – tvrdi dr Vojislav Subotić, hroničar Srpskog lekarskog društva.
Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit, postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u tom gradu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad, kada su iz njega svi bežali i da pomogne svojim Valjevcima. Imala je tek 28 godina.
U Valjevu je umiralo stotine ljudi dnevno. Pored velikog broja stanovnika koji su preminulu od pegavca, u statistikama je ostalo zabeleženo da je u gradu stradalo i oko 3.000 vojnika koji su sahranjivani u masovne grobnice. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove svojih sugrađana u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno, poklanjala im pažnju i ljubav...
- Jednog dana poverila se kolegi kako oseća da će se razboleti. Već posle nekoliko noći nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine. Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i svojoj zemlji - zapisala je Vera Gavrilović.
Posle Draginje Babić, u Valjevu su od pegavog tifusa ubrzo umrli i lekari Pavle Vojteh i Selimir Đorđević, dobrovoljna bolničarka slikarka Nadežda Petrović i drugi. Od tuge za ćerkom, tri dana posle njene smrti je preminuo i otac Jovan, ne mogavši da prežali odlazak mezimice... Za humanost, hrabrost i požrtvovanje Draginja je od Srpske pravoslavne crkve odlikovana Ordenom Svetog Save. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Bugari je osudili na smrt, a književnik spasao
Danica Marković, učiteljica, pesnikinja, učesnik Topličkog ustanka. Na početku Velikog rata, muž Momčilo kao oficir odlazi na front, a ona sa porodicom stiže do Prokuplja, gde sahranjuje troje od šestoro dece
Danica Marković
Nagrađena je ordenom Svetog Save V reda, Srpska kraljevska akademija joj je dodelila priznanje za najbolje književno delo, a Bogdan Popović je u Antologiji novije srpske lirike, strogo odabranoj zbirci, uvrstio kao jedinu pesnikinju, objavivši tri njene pesme. Za razliku od mnogih, imala je sreću da joj savremenici talenat ne ospore, ali i nesreću jer ga nije iskoristila koliko je mogla.
Danica Marković je svojom poezijom obeležila prvu deceniju 20. veka i bila je, čak i od najstrožih kritičara, odmah prihvaćena i hvaljena. Unela je novu notu među ženske stihove, pisala je lično i ispovedala se, ali je to, osim na početku, činila pod svojim imenom i prezimenom. Nisu joj na tome zamerili. Šta više, poklonili su se njenoj hrabrosti, iako je bilo i onih koji su je "blatili" rečima da je osobenjak koji mrzi ljude, ponekad i ceo svet. Istina je da je mnogo toga o njoj ostalo enigma, ali oni koji su je poznavali tvrdili su da za mržnju nije bila sposobna.
Rođena je 30. septembra 1879. godine u Čačku, gde je njen otac Joksim, poreklom iz Smederevskog Markovca, radio kao učitelj i nastanio se sa suprugom Milevom. Ali ne zadugo, jer su se već 1880. preselili u Beograd. Danica je bila đak prvak kada joj je umro otac, čijim je stopama nastavila, završivši Višu žensku školu (kasnije Učiteljski fakultet) sa najboljim ocenama. Isidora Sekulić ju je ovako opisivala:
- Tanka kao devojčica, obučena probrano i malo fantastično, lice usko, koštunjavo, s fino srezanim nosom, s nemirnim usnama: rastresita, pepeljavoplava kosa; ptičje krivudav vrat nad ogrlicom starinskog španskog kroja, koja trpi samo duguljasta lica.
Pamtili su je kao vedru, skromnu i ljubaznu devojku nežnog zdravlja, koja je želela da se usavršava, ali nažalost, studije srpskog jezika, istorije i filozofije je morala da prekine. Materijalna oskudica je presudila. Već 1897. je počela da radi kao učiteljica u osnovnoj školi na Vračaru, potom na Paliluli, a onda u Resniku, Velikoj Ivanči...
ZAJEDNO U GROBU
Posle Daničine smrti, njena ćerka Marica je saznala da je Jovan Janković, pesnikinjina prva ljubav, testamentom tražio da ga sahrane pored nje, uz objašnjenje: "Kad u životu nismo mogli, neka bar budemo zajedno u grobu". Njemu je ona davnih dana posvetila jednu od najlepših pesama "O, gde ste vedri februarski dani".
Pesničku crtu nije krila od najranijih dana, pa je već 1900. godine počela da objavljuje stihove u "Zvezdi" Janka Veselinovića, pod pseudonimom Zvezdanka. A onda se 1904. pojavila prva zbirka njenih pesama "Trenuci", o kojoj je Jovan Skerlić u Srpskom književnom glasniku, naročito hvaleći "Gallium Verum", zabeležio:
- Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju i ljudi uvek nemaju, glavna je odlika njenih pesama. I pored nekoliko pastiša iz Vojislava Ilića, to je originalna, lična, svoja knjiga, kakve se ne javljaju svaki dan, naročito u poeziji, i dvojinom naročito u srpskoj poeziji i u Srbiji.
Pisala je tužne pesme dok je patila za pravnikom i filozofom Jovanom Jankovićem, da bi uskoro na trenutak promenila "melodiju". Govorilo se da je, dok je radila kao vaspitač u jednom ženskom internatu, na prozoru ugledala mladića zbog kojeg joj je ceo svet stao. Između nje i zgodnog Momčila Tatića iz ugledne porodice odmah je planula ljubav, a ona je, pričalo se, izgubila pamet. I više nikad nije bila ista. Bili su dva sveta. Ona je volela francusku književnost, svirala klavir i obožavala Šopena, a on je vodio boemski život, ne želeći da ga se odrekne ni posle venčanja. U to vreme je već osvajala svojom poezijom, poklanjajući Momčilu najlepše stihove, izvinjala se drugima zbog njegovog mediteranskog karaktera i latinsko-vlaškog duha, a onda je sve manje vremena i snage imala za pisanje.
Kada je počeo Prvi svetski rat, a Momčilo kao oficir otišao na front, Danica je sa decom stigla do Prokuplja. Priključila se pobunjenom narodu u Topličkom ustanku 1917. godine, pomogla je mnogim ljudima, a sebi "zaradila" smrtnu presudu od bugarske vlasti, ali ju je spasao kolega, književnik Ivan Vazov. Kao svedok ovog događaja, napisala je i objavila Utiske iz bune u Toplici.
U Prokuplju je sahranila troje od šestoro dece, koji su posle rata faktički ostali bez oca, jer ih je napustio i život nastavio sa drugom ženom. Iako joj je Momčilo ostavio bol i dugove, Danica pronalazi snagu da piše, vraća se poeziji i ”tka” tužne stihove, o lepom oficiru koji ju je ostavio. Srpska književna zadruga objavljuje 1928. godine njenu knjigu "Trenuci i raspoloženja", a listovi "Politika" i "Žena" i svet njene pripovedačke tekstove. Iz njenog pera su izašle mnoge interesantne priče, koje je pokušala da odštampa, ali u tome nije uspela, jer su joj tuberkuloza i teška materijalna situacija oduzimale energiju. Srpska orhideja, kako su je zvali, umrla je 9. jula 1932. godine u Beogradu i sahranjena na Novom groblju.
Vest o njenoj smrti kritičar Milan Bogdanović je prokomentarisao u Srpskom književnom glasniku:
- Bila je jedna od onih pesničkih veličina koje eruptivno naiđu, dadu svu meru i posle se dalje ne razvijaju.
Od 1992. godine u Čačku postoji ulica sa njenim imenom, a od 2003. ono se nalazi i u nazivu nagrade koju Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" u njenom rodnom gradu dodeljuje za izdavačku delatnost. I u prestoničkom naselju Konjarnik jedna ušuškana uličica se po njoj zove, ali je poražavajuće da ni mnogi njeni stanari ne znaju ko je zapravo bila Danica Marković. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Tomanija Obrenović - prva dama slobodne Srbije
Savremenici su suprugu gospodara Jevrema opisivali kao vlastoljubivu ženu iz senke, oko koje su se plele intrige
Kao ćerka znamenitog vojvode iz Prvog srpskog ustanka Ante Bogićevića, čiji su sinovi nastavili uspešnim vojničkim stopama, Tomanija je mogla da računa na dobru udaju i svetlu budućnost. Rođena je 1796. u selu Jarebice, u oblasti Jadar, a 20 godina kasnije postala je supruga gospodara Jevrema Obrenovića, najmlađeg i najobrazovanijeg brata kneza Miloša.
Pamtili su je kao lepu, inteligentnu i visprenu ženu, koja ni posle prerane smrti troje od devetoro dece nije skrivala ambicioznost i vlastoljubivost. Dovodili su je u vezu sa dvorskim spletkama i intrigama, jer je, pričalo se, po svaku cenu želela da neko od njenih direktnih potomaka postane vladar Srbije. Toliko njenih kvaliteta je zbog toga ostajalo u senci, pa i činjenica da je u mnogim prosvećenim stvarima bila suprugova savetnica i desna ruka. Jevrem je od ženidbe do 1831. godine gospodario Šapcem, pretvorivši ga u uglednu varoš u kojoj je, zahvaljujući njemu, otvorena prva bolnica, apoteka, kasarna... Bilo je to zlatno doba grada u koji je stigao i prvi fijaker u Srbiji, ali i evropska moda. I dok su se u zemlji još svirale gusle, Jevrem i Tomanija su iz Sombora doveli uglednog učitelja muzike Josifa Šlezingera, da na klaviru podučava njihovu decu. Živeli su u tek izgrađenom konaku, koji je postao centar kulturnog života srpskog društva.
Kada je Jevrem postao upravnik Beograda, na uglu današnje Krunske i Ulice Kneza Miloša podigao je veliku kuću, kojoj je dušu udahnula njegova supruga. Ceo taj kraj se decenijama "odazivao" na ime "Ćoše gospoja Tomanije", jer je sve bilo onako kako je ona želela. U Beograd su tih godina, iz Austrije, Turske, Bugarske i Rumunije, stizali retki cvetovi, kojima je Tomanija ukrašavala njen veliki vrt, prvi i najlepši u zemlji, negujući ga sa mnogo ljubavi i pažnje. Nije joj bila važna samo spoljna lepota doma, nego i unutrašnja, pa je insistirala na finim manirima i kvalitetnom obrazovanju dece. U kući je postojala prostorija koju su nazivali "učitelna vežbaonica", gde je učitelj i književnik Dimitrije Tirol naslednicima Tomanije i Jevrema čitao priče na francuskom i nemačkom jeziku u originalu, a njegova supruga Hristina im svake večeri držala lekcije o lepom ponašnjau. Govorilo se da su gospodar i njegova žena svakog dana u šest sati popodne ostavljali svoje poslove i odlazili da ponosno posmatraju ove časove, "poučitelne po serbsku junost".
Ugledni ljudi koji su ih posećivali u Šapcu, sada su dolazili ovde, pa je njihov dom stekao glas prvog pravog inteligentnog kružoka Beograda, a on je zahvaljujući domaćici postao začetak umetničkih posela. Ostalo je zabeleženo da je gospoja Tomanija volela da prostrane i tople sobe osvetli lepim svećama, na sto stavi slatkiše i slane poslastice, koje se nigde drugde u Srbiji nisu mogle naći. Bila je gostoljubiva, uvek prijatna i lepo raspoložena, dok su ugledni gosti polemisali na razne teme, čitali dela nemačkih i francuskih pisaca, a njene ćerke Jelka, Simka i Anka na klaviru svirale melodije najpoznatijih evropskih kompozitora. Ova književna posela, pod rukovodstvom Tirola, nije propuštao ni književnik Konstantin Ranos, prijatelj francuskog pesnika Lamartina, čiji su se stihovi ovde glasno recitovali. Iz Smedereva je svojim kočijama, samo zbog Tomanijinih posela, dolazio i popečitelj narodnog prosveštenija Dimitrije Davidović, a voleli su da u njima učestvuju engleski konzul Džordž Hodžes, austrijski konzul Antun Mihanović, profesor liceja u Kragujevcu Isidor Stojanović...
Knez Miloš je neblagonaklono posmatrao prosvetni život koji se odvijao u kući njegovog brata, ali su posela gospoja Tomanije nastavila da se održavaju.
Posle smrti supruga (1856) i devera kneza Miloša (1860) Tomanija je postala najstariji član porodice Obrenović i neko oko koga su se plele razne intrige. Ona se pre svega spominje kao vlastoljubiva žena iz senke, koja je naumila da unuku Katarinu, ćerku njene Anke, uda za sinovca, kneza Mihaila. Oni su se i verili, da bi, tri dana kasnije, 10. juna 1868. godine knez bio ubijen u Košutnjaku. Tomanija je sa Ankom i Katarinom tog popodneva bila u šetnji sa Mihailom, jedina je izbegla metak i prva javila vest o atentatu. Knez i njena ćerka su ubijeni, a unuka ranjena. Pričalo se da Tomanija ni tada nije skrivala svoju glad za vlašću, pa je pet meseci od nemilog događaja Katarinu udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, prvog namesnika maloletnog kneza Milana koji je preuzeo vlast. Tomanijin san se posthumno ostvario, jer je njen sin Miloš bio otac Milana koji je postao knez, a 1882. godine kralj Srbije. Toliko je želela da se nešto tako dogodi, ali nije dočekala, jer je umrla 1. juna 1881. godine.
Sahranjena je u manastirskoj crkvi u Rakovici. Spomenik ju je čekao, jer ga je sama sebi podigla i dok je još bila daleko od smrti naredila da se ispiše njeno ime i godina rođenja. A kako su tu sahranjena i njena deca, tražila je da se napiše i ovo: "Ja li tužnu kuću da vam zidam, o, ostaci dragi srcu mom, da tim teške rane svoje vidam, dižuć oči ocu nebeskom!"
DUH EVROPE U KONAKU
Kada su se Tomanija i Jevrem preselili u Beograd, govorilo se da je to bio početak jedne nove ere za prestonicu, koju je Šabac već osetio. Sa uglednim učiteljima jezika, muzike i lepog ponašanja, modernom odećom, bogatom kolekcijom knjiga i instrumenata uvezenih iz Austrije, intelektualnom elitom koja je dolazila u njihov salon, počeli su da se učvršćuju gradski maniri i navike. Tomanijin ideal je bio da duh Evrope unese u njihov konak. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 247 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
