|
| Autoru |
Poruka |
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Одана народу и Милошу  Кнегиња Љубица ОбреновићКнегиња Љубица храбра, одлучна, племенита,вољена у народу. После погибије брата Јове никада није ставила минђуше
О Љубичином рођењу препричавана је легенда коју је и сама кнегиња касније казивала. Према речима њене мајке, неколико дана по рођењу у кућу Вукомановића дошао је неки Турчин на конак. Чувши да дете плаче, он упита чије је. Пошто мати одговори да је њено, Турчин рече да се мора потурчити. А кад је дознао да је девојчица и да је рођена са два црна младежа на плећима рекао је: "Чувајте је добро; она ће некад за главара од земље знати. Друге није, мора се потурчити."
Уплашена мајка је, по кнегињиним речима, исте ноћи пренела дете у девету кућу да не би било силом потурчено. Детињство и рану младост Љубица је провела у родном селу и родитељској кући помажући мајци у свим домаћим пословима.
Каква је била ова жена на којој су, како је говорио, "остале очи" будућег Милоша Великог, а коју је он касније запостављао и понижавао? Савременици су забележили да је била средњег раста, лепа и радна, веома разумна и према свима добра. Не заборављајући своје порекло, када је хтела - умела је да покаже ко је и шта је. Љубазношћу је придобијала околину. Говорила је лепо и лако, али и убедљиво. Веома побожна, увек се трудила да учини какво богоугодно дело и помогне сиротињи. Њен необично јак и чврст карактер био је свима добро познат. Умела је, кад је то било потребно, да разговара са народом.
Уз свог мужа, Љубица је у 19. веку свакако била најпопуларнија и најпознатија личност у српском народу. Странац који је тридесетих година посетио Србију, записао је: "...Срби добро цене своју кнегињу и када би њен муж случајно умро, држи се да би јавно мишљење предало госпођи Љубици намесништво кнежевско..." Разумна и бистра, она се сналазила и у најтежим ситуацијама.
Љубица се одевала једноставно. Носила је одећу као и друге богатије жене, а у време тешких и мучних дана током Првог и Другог српског устанка имала је за појасом и два мала пиштоља. Касније је облачила српску грађанску ношњу. Није волела раскош, нити је носила много накита.
После погибије рођеног брата Јове, у боју код Пожаревца 1815, никада више није ставила минђуше. За братом је много туговала. Када је добила вест да је погинуо, отишла је на бојиште да га види и сахрани. Том приликом показало се њено дубоко осећање за свој род: одано и пожртвовано бринула је о српским рањеницима. Прича се да је брата сахранила у близини пожаревачке цркве и својом руком, поред гроба, засадила два јаблана говорећи: "...Растите, растите и причајте један другом како тужи срце сестрино за милим братом својим..." ПРЕЗИМЕ ОД ПОЛУБРАТА
МИЛАН Обреновић, Милошев полубрат, знаменити Карађорђев војвода из рудничког краја, истакао се у Првом српском устанку великим јунаштвом, а био је веома цењен и међу осталим војводама и у народу. Колико га је Милош волео и био му привржен говори и чињеница да је свом презимену Теодоровић додао и Миланово - Обреновић.
ПРВА кнегиња обновљене Србије, Љубица Обреновић, рођена је 1785. године у рудничком селу Срезојевци у старој, угледној српској породици Вукомановића. "Отац" српског позоришта, Јоаким Вујић забележио је да су Вукомановићи "били чесни и богате газде, људи који су почитаније и код народа имали". А после смрти старијег сина Милана, јуна 1839, дуго је носила црнину. Описујући кнегињу из тог времена савременици су забележили да је "...са црном шамијом, расплетеном косом и црном везеном хаљином више личила на какву калуђерицу неголи на владајућу кнегињу..."
Што се раскоши тиче, једини изузетак Љубица би чинила за време великих празника и у дане примања. Било је случајева када се појављивала свечано обучена и с великом помпом. Једном приликом, у Крагујевцу, дошла је на неки бал са сином Михаилом у кочијама у које су била упрегнута четири коња. Иако су све званице већ биле на окупу, оркестар је тек по њеном доласку почео да свира.
У тешким временима умела је да испољи личну храброст и срчаност кад год је било потребно. Први пут је то показала када је, по пропасти Првог српског устанка, Милош хтео да је пошаље с децом и својом мајком у Црну Гору или Немачку. Енергично је одбила његов захтев говорећи: "...Жива нећу из свога завичаја, а мртву ме могу и пси изести..." Бежећи испред турске одмазде, Љубица је Милошевог момка, Марка Штитарца, заклела да њу, децу и свекрву покоље како не би пали у руке Турцима. Добро је знала коме је ово рекла: да је било потребно - Штитарац би то и учинио!
Многобројни су примери Љубичине храбрости. Када је у боју на Љубићу Милош узмакао пред Турцима и са саборцима дошао својој кући, а знајући да се у другим крајевима Србије воде жестоке борбе, рекла је: "Ето видите шта раде људи! А ви, шта сте учинили? Кецеље женске пашите, а ми жене да идемо да се бијемо."
Уз храброст и одлучност, красила ју је и племенитост. Када је 1842. године у Београду умрла Карађорђева удовица Јелена, њена венчана кума, по Љубичином налогу свечано је опојана и саоницама пребачена у Тополу да се сахрани. Кнегиња је пратила покојницу до самога гроба и у Београд се вратила по завршетку свих погребних церемонија.
Кнегиња Љубица је имала још једну лепу особину: била је то огромна љубав према свом народу и отаџбини. Стога није чудо што је на самрти поручила Михаилу: "Сине, мајка те оставља у аманет народу твоме који је доказао да те љуби. Љуби, сине и ти свој народ више него самог себе!" преузето са novosti.rs
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
На Љубици “очи остале“  Кнез Милош Обреновић, рад Павла ЂурковићаПолубрат Милан се најпре противио, а онда Милошу испросио Љубицу. Карађорђе кумовао, стари сват био Лазар Мутап
ЉУБИЧИН муж Милош Теодоровић Обреновић, будући српски кнез, рођен је 1780. године у селу Средња Добриња. Његова мајка Вишња Урошевић из првог брака с Обреном Мартиновићем имала је троје деце: синове Милана и Јакова и кћер Стану. По Обреновој смрти преудала се за Теодора - Тешу Михајловића, коме је то, такође, био други брак. Занимљив је податак да Милош, прво Вишњино и Теодорово дете, никада касније није помињао своју полубраћу по оцу - Радослава, Радоњу и Рада. Изгледа или да више нису били живи, или с њима није имао неке блиске везе.
Пошто је Теодор Михајловић био веома сиромашан, Милош је још за његовог живота морао ићи у најам код имућнијих сељака. После очеве смрти, 1802. године, рад на туђим имањима био му је једини извор прихода. Извесно време радио је код зета Саве за кога је била удата његова сестра Стана. Али како је Сава био човек преке и тешке нарави, увек спреман за свађу и тучу, Милош га је оставио и отишао код полубрата Милана у Брусницу.
Из братове куће Милош се и оженио иако је Милан, у почетку, био против тога. Изабраница је била Љубица, кћер Марије и Радосава Вукомановића. Касније је Милош причао како су му, када је први пут видео девојку, „...на њој очи остале...“ А први пут је видео када је с мајком на реци Дичини прала рубље:
„...Видевши мене обе изађоше из воде и спустише скуте док се ја не удаљим. Ја се изух, прегазих Дичину, па седох на брег обувати се. Знам да су ме обе клеле јер сам се можда цео сахат обувао, само да дуже гледам девојку на којој ми, чиниш волико, баш осташе очи...“
Немајући храбрости да сам замоли брата да за њега испроси Љубицу, Милош је то учинио преко посредника, Милановог ортака Ћор-Зуке, Турчина:
„...Кад сам, служећи у брата Милана, ишао са Ћор-Зуком да лучимо овнове, све сам нагињао да се увратимо на Радосава у Срезојевцима и да упитамо има ли овнова... Најпосле ја њему кажем рашта теглим кући Радосављевој. ’Еј, вала Милошу!’, рећи ће на то он - ’ако ти је цура баш толико омиљела, говорићу Милану да ти је проси’.
Као што се и очекивало, Милан се овоме успротивио речима: „...Шта ће бескућнику жена? Та он још ни своје капе на глави нема...“
Ипак, после дугих Милошевих, али и Ћор-Зукиних наваљивања, немајући куд, Милан испроси Љубицу за брата.
За потоњег кнеза Милоша Љубица се удала 1806. године. Кумовао је Карађорђе, стари сват је био Лазар Мутап, а ручни девер - Никола Милићевић Луњевица. У овом браку рођено је осморо деце, од којих је четворо рано умрло: Петар, Теодор, Ана и Марија. Кћери Петрија (Перка) и Савка (Јелисавета) и синови Милан и Михаило стасали су уз своје родитеље. ВЕЛИКА ГОСПОЂА И САМА веома штедљива, својим синовима, Милану и Михаилу, Љубица је често крпила одећу. Бољу поставу са старијих одела, нарочито свилену, употребљавала је за нова одела. Миланову изношену одећу често је преправљала Михаилу. На тај начин давала је пример и осталим српским женама да живе скромно и једноставно. Због своје приступачности и једноставног начина живота, због тога што је била народна жена, посебно од жена цењена и поштована, звали су је Велика госпођа. После удаје Љубица је извесно време провела у кући Милана Обреновића у Брусници. Живећи у домаћинству свога девера, радила је све послове уобичајене за сеоске жене. Касније је њен син, кнез Михаило, причао свом секретару Милану Ђ. Милићевићу како му је она казивала да је у то време до сванућа морала да меси и по дванаест проја, пече их и потом на обрамици, са кајмаком и сиром, носи радницима на њиву.
И касније, када су Љубица и Милош стекли своја имања и по одласку из Бруснице живели најпре у селу Црнући, а потом у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду, радила је све послове које раде жене у имућнијим кућама: ткала је, прала веш, месила проју и хлеб. Живећи у Пожаревцу, умешно је управљала великим Милошевим газдинством у којем је било преко шездесет душа.
У почетку, поред домаћих послова, једна од главних Љубичиних дужности била је да двори свога мужа. За време ручка га је служила, као и синове, а и друге мушке госте ако би се нашли на ручку. Све до 1834. године није Љубица села за софру да обедује заједно са својом породицом. Од тада, с Милошевом дозволом, могла је то да чини. Али пре него што би села, пољубила би Милоша у руку и послужила га чашицом ракије, а он би, пошто очита молитву, давао знак да обед почне.
У кући су обично припремане две врсте јела: домаћа за Милоша, укућане и фамилију и финија, „немецка“, за отмене госте. У кнежевском дому водио се обичан, народни живот, без икаквог луксуза, онакав какав је био и у другим угледним домаћинствима у Србији. Милош је био штедљив човек, али када је требало - умео је да буде „широке руке“.
Кад би се кнез враћао с неког путовања, Љубица би га увек дочекивала на улазу у конак. Ако је путовање било дуже и политичке природе, уз Љубицу, дочекивао би га и његов брат Јеврем, а касније и синови - Милан и Михаило, са свештенством, које би га отпратило до цркве, јер је Милош после сваког путовања ишао да захвали Богу што је добро путовао.
Према казивањима савременика, када је јула 1817. године Карађорђева глава донесена у дом кнеза Милоша, Љубица је узела у руке, опрала и обасула сузама и пољупцима, одајући на тај начин дужну пошту своме куму, великом јунаку и „оцу“ обновљене Србије, кога је веома ценила и поштовала. И касније, често је посећивала његов гроб, најпре у Радовању, а касније у Тополи. По старом српском обичају високо ценећи кумовске односе, своме мужу никада није опростила насилну Карађорђеву смрт.
Кућа у којој је Љубица живела у Крагујевцу звала се Шарени конак и, као и куће у којима је живела у Пожаревцу и Београду, била је намештена без велике раскоши, скромно али удобно, на начин како су у то доба били намештени станови имућнијих људи у српским градовима. наставиће се....преузето са novosti.rs
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Софија Цоца Ђорђевић
Софија Цоца Ђорђевић
Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић дебитовала је још као дете 1890. године на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године. Стални члан ансамбла Народног позоришта постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Била је једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена, а Матош открива у њеној игри још 1898. године "праву поезију, лепоту и богатство природе и свесрдну преданост позиву". Креације у "Шумској ружи", "Гаврани", "Егмонду", "Драгани" "Чардашком животу", "Арлезијанки" и "Дубровачкој трилогији" мали су део у њеном богатом репертоару. _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Августа Вела Нигринова
Августа Вела Нигринова
Вела Нигринова, по оцу Чехиња, рођена је у Љубљани 1862. а умрла у Београду 1909. године.
Глумачку каријеру започиње у Словеначком Драмском друштву у Љубљани 1878. године.
Изузетно даровита, она је већ 1882. ангажована за чланицу Народног позоришта у Београду где је довео њен земљак композитор и позоришни капелник Даворин Јенко.
Врло брзо постаје првакиња Народног позоришта истакавши се огромним талентом, марљивошћу и љубављу према глумачком позиву.
Поред Београда била је чест гост у позориштима Новог Сада, Загреба, Љубљане и Прага.
Вела Нигринова је четврт века, са нешто млађом, такође изванредном глумицом, Зорком Тодосић, свемоћно владала београдском сценом. Она је израсла, као пре ње Милка Гргурова, у српску Сару Бернар.
Савременици су говорили за Велу Нигринову и Зорку Тодосић да су, не само по високим уметничким квалитетима већ и по изгледу, најлепше и најљупкије жене на сцени Народног позоришта. Њихове улоге љубавница и драмских хероина досезале су врхунац.
Улоге Веле Нигринове у "Дебори", "Дон Карлосу", "Звонару Богородичне цркве", "Ричарду трећем", "Ромеу и Јулији", "Биди", "Тако је морало бити", "Отелу", "Фаусту", "Мадам Сан Жен", и "Дон Карлосу" само су кап у мору значајних ликова које је остварила на београдској сцени. _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Марта Јовановић
Марта Јовановић је рођена вероватно 1834. године у Земуну.
Почела је да глуми у десетој години уз свог брата Љубомира Јовановића, глумца позоришне дружине која је давала представе у театру па Ђумруку.
Године 1857. игра у позоришту "Код Јелена" а годину 1862. проводи у "Омладинском позоришту".
Нешто касније, 1867. године одлази у немачку трупу Карла Ремаја.
Када је почело са радом Народно позориште у Београду нудила се, али без успеха, за ангажман.
Изгледа да се после тога повукла са сцене.
Марта Јовановић позната је као жена слободне нарави; прва се међу Београђанкама усудила да се посвети глуми. _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Delfa Ivanić: Heroina kojoj se divila svetska elita
ZNAMENITE SRPKINjE - Delfa Ivanić, osnivač Kola srpskih sestara, nosilac najvišeg ordena Crvenog krsta, bolničarka, rodoljub. Prva žena farmaceut kod nas, borila se za pravdu na najkrvavijim ratištima, kao i na evropskim dvorovima
Delfa Ivanić
PORTRET lepe žene čulnih usana i tužnih krupnih očiju iz tridesetih godina prošlog veka i svežanj papira u arhivu SANU, decenijama je bilo jedino svedočanstvo o zaboravljenoj srpskoj heroini Delfi Ivanić. Prva žena farmaceut u Srbiji, obrazovanje je stekla u Švajcarskoj, osnovala je Kolo srpskih sestara, a bila je i borac za ženska prava, prosvetar, novinar, požrtvovana bolničarka na najkrvavijim ratištima na Balkanu.
I u ratu i u miru bila je dama za koju su vrata svih evropskih dvorova bila otvorena. Posle Drugog svetskog rata, komunističke vlasti su pokušale da izbrišu sve tragove, čak i sećanje na ovu izuzetnu ženu, tvorca Kola srpskih setara - najznačajnije ženske humanitarne, prosvetne i rodoljubive organizacije, koja je ikada postojala u Srbiji. Ideologija je presudila ženi, koja je nosilac najvišeg međunarodnog humanitarnog odlikovanja Crvenog krsta "Florens Najtingejl".
Tek nedavno, koprenu sa njenog lika skinula je istoričar dr Jasmina Milanović, urednik u Zavodu za udžbenike. Posle sedam decenija oživele su uspomene na ćerku vojvode iz Bosansko-hercegovačkog ustanaka Ivana Musića. Devojčica je rano ostala bez oca i majke Cvije Vukasović, odgajio je gradonačelnik Beograda i veliki dobrotvor Mihailo Bogićević sa suprugom Katarinom. Po završetku Više ženske škole, poočim je šalje u Ženevu da studira hemiju. Posle njegove smrti 1899. Delfa prekida studije, vraća se u zemlju i odlazi u Staru Srbiju da prosvećuje Srbe pod Turcima. Predavala je francuski jezik i biologiju u srpskoj Višoj ženskoj školi u Skoplju, gde je upoznala konzula Ivana Ivanića, za koga se 1901. udala.
PRVO OBDANIŠTE U BEOGRADU
Srbi su krajem 19. veka veoma uvažavali žene, za razliku od mnogih evropskih zemalja gde su bila samo "roba". - Mi nemamo dobru predstavu o srpskom društvu, o tome se ćuti ili predstavlja na najgori način. O odnosu prema ženama u Srbiji govori činjenica da je Katarina Milovuk još 1900. poslala zahtev kralju Aleksandru Obrenoviću da dozvoli ženama da glasaju, isti zahtev upućen je i Senatu Kraljevine Srbije. U Londonu je tek 1904. godine osnovana Međunarodna alijansa za žensko pravo glasa. Dakle, Srbija je bila veoma napredno društvo, patrijarhalno, ali ne i nazadno. Srpkinje su se borile za poboljšanje položaja, porodicu i obrazovanje. Kolo srpskih sestara je 1912. osnovalo prvo obdanište u Beogradu za žene radnice, koje se zvalo "Čuvalište Svete Jelene" - ističe dr Jasmina Milanović.
Posle majskog prevrata 1903, diplomate Ivanići opozvani su u Beograd. Posle propasti Ilindenskog ustanka u Makedoniji, usledili su strašni pogromi nad Srbima, pa ova dama odlazi kod prijateljice, slikarke Nadežde Petrović i nagovara je da naprave humanitarno i patriotsko žensko udruženje.
- Nadežda je s Delfom osnovala Kolo srpskih sestara, na osnivačkoj skupštini u Kolarcu bilo je čak 3.000 žena - kaže naša sagovornica. - Cilj je bio da se pomogne Srbima van Srbije, a ne vez i kukičanje, kako je kasnije fabrikovano da bi se ovom društvu oduzelo na značaju. Te žene su znale i da šiju jer su brinule o porodici, ali su bile i obrazovane, lečile, organizovale pomoć - navodi dr Jasmina Milanović.
Prva akcija Kola bila je nošenje pomoći srpskim stradalnicima u Makedoniji. Nadežda Petrović i Milica Dobrić, potpredsednice društva, 1903. godine nose hranu i odeću u srpske zbegove na planini Kozjak, uprkos ogromnim opasnostima. Delfa odlazi sa suprugom u Carigrad, gde uređuju "Carigradski glasnik", jedino glasilo na srpskom jeziku za dva miliona Srba koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva. Po povratku u zmelju, Delfa insistira na otvaranju bolnice Kola srpskih sestara. Društvo od 1906. godine organizuje tromesečne kurseve u Prvoj hirurškoj bolnici Vojislava Subotića.
- Zahvaljujući ovim kursevima Srbija je imala više od 300 obučenih bolničarki na početku Balkanskih ratova. Početkom 1912. Bolnica Kola srpskih sestara je postala četvrta rezervna bolnica.
Kroz bolnicu u današnjoj staroj zgradi škole "Vladislav Ribnikar" prošlo je skoro 1.000 ranjenika, a samo su trojica preminula, što govori o dobroj organizaciji i brizi. Delfa sa suprugom 1913. odlazi na ratište u Albaniju, a u Lješu zatiče apokaliptične slike. Nije bilo nijedne bolnice, iako je bilo mnogo ranjenika. Epidemije su harale, a Delfa je brzo organizovala bolnice.
Ivan Ivanić premešten je za načelnika okruga u Draču, gde su bile još veće strahote. Delfa i tu formira bolnicu za najteže bolesnike, brinući o njima dobija tifus. Suprug je vodi na Krf gde se jedva zalečila. Kad je izbio Drugi balkanski rat, nedovoljno oporavljena vraća se u Beograd i odlazi u Savamalsku bolnicu, koju je osnovala ledi Pedžet. Rad je bio strahovito naporan i ona ponovo oboljeva, ali tek po okončanju rata sa Ivanićem, kome je zdravlje takođe narušeno, odlazi u Nemačku na banjski oporavak.
- Tamo ih zatiče početak Prvog svetskog rata, vraćajući se u Srbiju preko Italije i Grčke, u Skoplju ih dočekuje lekarska misija koju je okupila ledi Pedžet sa više od 50 članova. Zahvaljujući Delfi ponovo je formirana bolnica. Ona insistira da ostanu tu, povlačila se sa vojskom i narodom do albanske obale - opisuje dr Jasmina Milanović.
Posle albanske golgote, odlazi u Italiju i pokreće novu spasilačku akciju, pošto je saznala da srpski zarobljenici u logorima u Nemačkoj i Austrougarskoj masovno umiru od gladi, jer im niko ne šalje pakete.
- Delfa je organizovala srpske žene u Parizu, Ženevi i Nici da prikupljaju sredstva za pakete i animira francusku vladu, koja je zbog nje preuzela obavezu da ih šalje zarobljenicima. Ti paketi su spasli hiljade srpskih života - naglašava Milanovićeva.
Ubrzo po okončanju rata, Ivan umire, a Delfa se posvećuje humanitarnom radu u Kolu srpskih sestara i pomoći ratnicima i njihovim porodicama.
Širom Evrope drži predavanja, a u Londonu joj je domaćin bio budući premijer Čemberlen. Naša dama se kretala u svetu elite i krunisanih glava sigurno kao kroz bojna polja Balkana. Kao književnik i publicista organizuje sakupljanje sredstava za podizanje Doma Kola srpskih sestara u Beogradu, sa internatom za studentkinje. Ove zgrade su komunističke vlasti konfiskovale i nikad im nisu vratile pravu namenu.
HAPSI JE GESTAPO, PA KOMUNISTI
- U okupaciji, Kolo je radilo u vrlo teškim uslovima, pružalo je prvo utočište izbeglicama iz NDH i Slovenije. Nemačke vlasti su tražile 1942. da sarađuju, ali Delfin odgovor je bio: "Ne"! Ona je ekspresno uhapšena. Bila je ponižavana i mučena, tek na isistiranje Jaše Prodanovića prebačena je u bolnicu.
Posle 20-ak dana Nemci su je pustili iz zatvora zbog lošeg zdravlja. Gestapo je ponovo uhapsio u februaru 1944, kao pripadnicu Ravnogorskog pokreta u Beogradu, a kad su partizani ušli u prestonicu, hapse je kao protivnika komunista.
- Ponovo je uhapšena posle njenog otvorenog pisma Prezidijumu Jugoslavije u kome nudi svoju glavu u zamenu za Mihailovićevu. Ona nove vlasti poziva da pokažu velikodušnost pravog pobednika i pomiluju Dražu Mihailovića. Delfa nudi da je streljaju umesto njega, samo da ne izazivaju dalji razdor u srpskom narodu. Kad je oslobođena, potpuno se povukla iz javnog života. Umrla je zaboravljena od svih 1972. godine - otkriva dr Jasmina Milanović. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Znamenite srpkinje: Milunka Savić - Od ratnog heroja do čistačice
Nosilac je zlatne Karađorđeve zvezde, medalje Obilića, francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmom, Oficirske legije časti. Njena sudbina poklopila se sa sudbinom Srbije, koja je dobila rat, ali za druge
Pomozite ovoj sirotoj ženi, kojom se naša vojska ponosila - pisali su srpski veterani Solunci upravi Hipotekarne banke. Preklinjali su birokrate da Milunki Savić, heroju Prvog svetskog rata, daju ma kakav posao. Nekadašnja ratnica i nosilac najviših savezničkih odlikovanja, francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palmom, Oficirske legije časti, srpske zlatne Karađorđeve zvezde i medalje Obilića, dočekala je da posle urgencija svojih ratnih drugova, dobije posao služiteljke u banci. Žena koja se kao narednik srpske vojske i bombaš proslavila u jurišnoj jedinici Gvozdenog puka, posle rata je zadužena da briše kvake, prozore i toalete...
Njena sudbina poklopila se sa sudbinom Srbije, koja je dobila rat, ali za druge... Milunka je, kao i ostali srpski ratnici, imala samo upotrebnu vrednost u kraljevini SHS, a zatim u obe Jugoslavije. Srpski ratnici su povremeno pozivani prilikom značajnih godišnjica da budu prikazani stranim delegacijama. Služitelj Milunka bila je zvezda takvih parada. Ceo svet sećao se stasite devojke tamne raspuštene kose, u srpskoj uniformi, opasane redenicima i s puškom u rukama.
- Sve vlasti bi se baba Milunke samo povremeno setile, kad im zatreba. Posle bi je vratili kući i ponovo zaboravili nekoliko decenija - pričao je njen unuk Đorđe Minkov.
Najodlikovanijoj ženi u istoriji ratovanja salutirali su saveznički generali, a u ponižavajućem miru ona je morala da se uklanja s puta osornim činovnicima čija je vrata čistila. Posle radnog vremena u banci, čistila je beogradske kafane i šila da bi prehranila mnogobrojnu decu. Ne samo svoju kćerku, koju je rodila u nesrećnom braku, već i oko 30 siromašnih mališana i siročića, kojima je bila druga majka. Radila je dan i noć da im omogući obrazovanje kakvo sama nije mogla da stekne.
Milunka je rođena pred kraj 19. veka u kopaoničkom planinskom selu Koprivnica kraj Jošaničke Banje, na divljoj granici Stare Srbije, gde su harale bande Arbanasa u turskoj službi.
Najstarije dete Radenka i Danice Savić, pre vremena je morala da sazri, pazeći mlađe sestre Mionu i Slavku, radeći u polju i na razboju, ali i učeći da puca jer je čuvanje stoke na srpsko-turskoj granici bilo opasan posao. Bacajući kamen u metu s ostalim čobanima, stekla je veštinu kojom je u ratovima od 1912. do 1918. godine sa tridesetak metara udaljenosti ubacivala bombu kroz uski prorez bunkera.
Kad je u oktobru 1912. proglašena mobilizacija, krenula je u rat za oslobođenje od Turaka. Odsekla je bujnu kosu, platnom pritegla grudi, obukla muško odelo i prijavila se u Drinsku diviziju kao četnik ili komita, kako su tada nazivali dobrovoljce, čarkaše, izvidnike i jurišnike. Završila je tešku obuku kao Milun Savić, a zatim se opasala redenicima, dobila bajonet i kratku laku pušku i postala borac jedinica čiji je kodeks zabranjivao predaju.
ZABORAVLjENE RANE
Posle Prvog svetskog rata, država Milunki nije ponudila penziju. Posao je našla u BiH, kao kuvarica, bolničarka i kontrolor u fabrici vojnih uniformi. U Mostaru se udala 1922. za osam godina mlađeg poštanskog službenika Veljka Gligorovića iz Mostara, od koga se ubrzo po rođenju ćerke razvodi. Ćerku Milenu rodila je 1924. a zatim je usvojila još tri devojčice: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, svoju sestru od ujaka, i Zorku, siroče sa hendikepom.
U krvavoj Bregalničkoj bici, u Drugom balkanskom ratu, otkriven je pravi identitet dobrovoljca Miluna, pošto ga je bugarski metak ustrelio u grudi. Kada su bolničari raskopčali koporan i rasekli platno pod košuljom, zabelele su se devojačke grudi.
- Pa ti si curica - zaprepašćeno je rekao stari bolničar pokušavajući da zaustavi krvarenje.
Tek što se zalečila, počeo je i Prvi svetski rat i Milunka je došla pravo kod vojvode Stepe Stepanovića, tražeći ratni raspored. Ovaj je uzaludno pokušavao da je odgovori od toga, žaleći njenu mladost, ali crnokosa devojka je bila uporna. Major Vojin Tankosić, koji je znao za njenu hrabrost i vojničke sposobnosti, izdejstvovao je da bude upićena u Gvozdeni puk, najelitniji Drugi puk srpske vojske "Knez Mihailo".
Za junaštvo u Kolubarskoj bici dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U žestokim borbama s Bugarima teško je ranjena u glavu, ali i tako povređena uspela je da pređe preko Albanije. U magli Kajmakčalana zalutala je u bugarski rov, a kad je primetila grešku, bacila je bombu i izazvala paniku kod neprijatelja. Saborci su bili preneraženi kad je sama dovela 23 zarobljena bugarska vojnika! Njihov oficir je u očajanju tražio da nikome ne pričaju da ih je zarobila žena. Na Kajmakčalanu je stekla jednu od devet teških ratnih rana.
Posle rata našla se na ulici, kao i svi srpski ratnici. U novoj državi posao i napredovanje bili su zagarantovani, pre svega bivšim neprijateljima, austrougarskim oficirima. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i postane vojni penzioner te zemlje. Ostala je u Srbiji i teškim radom iškolovala i odgajila tridesetoro dece.
Tokom Drugog svetskog rata, Milunka je pomagala ranjenicima, četnicima i partizanima, bez razlike, uz reči: "Ja lečim Srbe." Posle rata otišla je u penziju i nastavila život u kućerku na Voždovcu. Skupština grada Beograda posle nekoliko napisa u novinama o zaboravljenoj heroini, dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu, u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije Milunka Savić je umrla i uprkos obećanjima vlasti, nije sahranjena u Aleji velikana. Ta greška ispravljena je tek ove godine. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Monahinja Jefimija obeležila je srednji vek
Prva evropska književnica. Despot Stefan Lazarević je u svojoj povelji naziva "despoticom, gospođom i majkom". Posle smrti sina i muža, pomogala je kneginji Milici u vođenju države
Među najstarijim svetskim pesnikinjama, diplomatama i umetnicama blista ime monahinje Jefimije, izuzetno značajne ličnosti srpskog naroda, u strašnim vremenima posle Kosovske bitke. Pre Jefimije, na Starom kontinentu samo su antička Grčka i Vizantija imale spisateljice!
Ona je u svojim delima opevala ličnu tragediju, koja se kao njen umetnički zlatovez, preprela sa tragedijom njenog naroda.
Rođena je u Dušanovom carstvu kao Jelena, kći srpskog plemića i gospodara oblasti Drame, nosioca visoke titule kesara (cezara). Obrazovana u srpskim i vizantijskim tradicijama, udala se za despota Uglješu Mrnjavčevića, jednog od najmoćnijih oblasnih gospodara južnog srpskog carstva. S njim je vladala Serom, koji vizantijski car Jovan Kantakuzin naziva "velikim i divnim gradom".
Vladarka prestonice u Srbiji, nastale na razvalinama carstva, rodila je sina Uglješu Despotovića, kome je predviđana svetla budućnost. Međutim, sudbina je htela drugačije. Dečak je umro pre nego što je navršio četvrtu godinu, a nad zemljom se nadneo tamni osmanski oblak.
Mrnjavčevići su okupili vojsku da se prvi suprotstave turskoj najezdi, a u užasnom porazu na Marici, 1371. godine, koji je najavio propast Vizantije i Srbije, sa mnogim vitezovima poginuo je i despot Uglješa. Južne srpske oblasti osvojili su Turci, rušeći paleći sve pred sobom, a despotica Jelena, koja je ostala bez sina, muža i zemlje, povela je narod da nađe utočište u zemljama kneza Lazara. Slomljena nesrećama, Jelena je sa mnogim srpskim plemkinjama obukla monašku rizu i postala Jefimija.
Uoči 1389. godine, ona je sa iskustvom iz katastrofe posle Maričke bitke, najbolje znala kakvu će žrtvu Lazar i njegovi vitezovi podneti na Kosovu polju. Zato je njena "Pohvala Svetom Knezu Lazaru", zlatom izvezena na purpuru zavese carskih dveri Hilandara, ostala najpotresnije svedočanstvo o mučeništvu i junaštvu.
Sudbina nije dozvoljavala Jefimiji da potpuno napusti svetovni život. Posle bitke na Kosovu, cvet viteške Srbije ostao je na bojnom polju, a još stotine srpskih plemkinja obuklo je crnu rizu. Jefimija je morala ponovo da postane državnik i desna ruka knjeginje Milice, ali i pomajka njene dece.
Kneginja Milica, koja se takođe ubrzo zamonašila, postala je glava Srbije, teško ranjene osmanskom sabljom na jugu, a odmah zatim izložene i bezdušnim napadima Ugarske sa severa. Zemlju, napadnutu sa svih strana i podeljenu između pristalica Lazarevića i Brankovića, vodile su dve udovice, i kada je mladi Stefan, budući despot i vitez Reda zmaja, formalno postao punoletan. O značaju Jefimije u tim danima govori despotov biograf Konstantin Filozof, koji hvali njenu mudrost i rečitost.
Konkurenti u borbi za srpski presto, makar i vazalski, spleli su smrtonosnu intrigu protiv mladog Stefana, koga su kneginja i despotica procenile kao najdostojnijeg i najsposobnijeg za vladara Srbije u teškim vremenima. Sultan Bajazit bio je spreman da svom snagom udari na mladog Stefana, ali dve monahinje su to sprečile u najtežoj diplomatskoj misiji, koje su preduzele 1398. godine. Od ubice svojih muževa, one su uspele da izmole milost za mladog Lazarevića, a istoričar Grigorije Camblak zabeležio je da su postigle i još jedna važan cilj - dopuštenje da vrate mošti Svete Petke iz Trnova u Srbiju.
Bajazit se smejao monahinjama smatrajući da su žene sišle s uma jer traže "suve kosti", ne priznajući njihovu moć. On nije razumeo da su Jefimija i Jevgenija izvele politički podvig. Čim su Srbima vratile mošti njihove zaštitnice, trenutno se zaustavilo masovno iseljavanje iz Srbije.
Kada je despot Stefan krenuo u bitku kod Angore, njegova druga majka Jefimija povukla se u manastir usrdno se moleći svetom mučeniku knezu Lazaru za milost da sačuva Srbiju i svoja čeda koja je ostavio. Molbe su joj uslišene, Stefan Visoki se vratio da obnovi, makar nakratko, sjaj srpske srednjovekovne države. On je ostavio poslednji pomen o Jefimiji u jednoj povelji u kojoj je naziva "despoticom, gospođom i majkom". Pred smrt, Jefimija je primila veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija, a smatra se da je poslednje dane života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini knjeginje Milice.
POHVALA KNEZU LAZARU
- Gospodstvovao si zemljom otačastva ti i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti izašao si na zmiju i neprijatelja božanstvenih crkava, rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gleda hrišćane otačastva ti ovladane Izmailićanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagriš krvlju svojom i sjediniš sa vojnicima nebeskog cara. I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga - spevala je Jefimija. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Znamenite srpkinje: Nadežda Petrović - Žena zvana hrabrost
Slikarka Nadežda Petrović, zaštitnica žena, bolesnih i ranjenih. Posle propasti Ilindenskog ustanka, uputila se u Makedoniju da odnese humanitarnu pomoć Srbima u zbegu, a pod maskom pratioca išao je vojvoda Vojislav Tankosić
Nadežda Petrović
Nadežda znači nada, a nje je bilo mnogo u kući Mileve i Dimitrija Mite Petrovića u Čačku 11. oktobra 1873, kada im se rodila kći, prvo od devetoro dece. Ime kao da joj je odredilo i sudbinu, život je posvetila ostvarivanju naizgled nemogućih nada. U Srbiju je donela moderno slikarstvo, bujan i temperamentan impresionistički način slikanja, koji je sablaznio konzervativnu javnost, jednako kao i njeni vatreni govori o ženskim pravima i patriotizmu. Još neverovatnije su zvučale avanturističke priče o mladoj slikarki, koja se usudila da luta planinama južne Srbije, noseći hranu i lekove progonjenom narodu u zbegovima, ali i municiju za srpske komite.
Nadežda je bila pravi izdanak svoje obrazovane porodice, prožete progresivnim i nacionalnim idealima, i ljubavlju prema umetnosti. Prvi učitelj crtanja bio joj je otac Dimitrije Petrović, koji je slikarstvo učio od čuvenog Steve Todorovića, ali je ipak postao istoričar i poreski stručnjak. Kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu, od 1876. do 1878, oboleo je i po savetu lekara, sa porodicom se preselio u Kraljevo, pa u Beograd. Od 1884. godine Nadežda je živela u kući svog dede Hadži-Maksima Petrovića, koja je bila prava riznica umetničkih predmeta i ikona, ali i jedna od najznačajnijih privatnih biblioteka u Srbiji.
Rano je počela da uči slikarstvo, prvo u ateljeu Đorđa Krstića, a zatim u Srpskoj slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891, a posle položenog stručnog ispita postavljena je za nastavnicu slobodnoručnog crtanja. Međutim, nije želela da se na tome zaustavi i od 1898. godine odlazi na školovanje u Minhen u atelje Antona Ažbea. Slike iz tog perioda predstavila je 1900. na prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu. Boje i emocije sa platna izazvale su buru u "čaršijskoj eliti".
- Zar posle rada na akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora, Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti do "impresionističke" radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova – glasila je uvredljiva kritika u "Novoj Iskri".
Mlada slikarka je nastavila da radi po svome i vratila se u Nemačku na usavršavanje, ali je 1903. morala da dođe u Srbiju, jer je ministar prosvete odbio da joj produži boravak. Pravi razlog bilo je odbijanje njenog oca da napiše biografiju kraljice Drage, sa njenim izmišljenim, plemenitim poreklom.
Temperamentna Nadežda nije mogla da bude samo nastavnica crtanja, pa iste godine sa Delfom Ivanić osniva žensku, patriotsku organizaciju - Kolo srpskih sestara! U sali "Kolarca", 15. avgusta 1903, održan je najveći ženski miting toga doba, pred 3.000 žena mlada slikarka je 90 minuta držala govor koji je usijao atmosferu!
PORODIČNI PATRIOTIZAM
Nadeždin otac je tokom života sanjario o preporodu Srbije, osnovao sanitarnu službu u Čačku, koja je pružala hitnu pomoć deci i radila na zdravstvenom prosvećivanju naroda. Kada mu se rodila kćerka, predavao je crtanje u čačanskoj realnoj gimnaziji, a Nadežda je govorila da je svoje lice "češće nego u ogledalu, gledala na njegovim crtežima". Ljubav prema srpskom rodu usadila joj majka Mileva, učiteljica, koja je patriotsko vaspitanje stekla u kući svog ujaka Svetozara Miletića, gde je odrasla. - Dok se školovala, ušla je u pokret Ujedinjene omladine srpske, pa je sa zanosima tog pokreta provela ceo svoj život, vodeći tim putem i celu porodicu našu – zapisala je Nadežda o majci.
Nadežda je postala sekretar Kola, ali ne kabinetski.
Posle propasti Ilindenskog ustanka sa Milicom Dobrić uputila se u Makedoniju da odnese humanitarnu pomoć Srbima u zbegovima, a pod maskom pratioca s njima je išao vojvoda Vojislav Tankosić. Doživljaje sa opasnog putovanja, zabeležila je u drami "Vojvoda Micko Porečki", gde je glavni lik vojvoda Micko Krstić. Delo nije objavljeno za njenog života i otkriveno je tek nedavno u zaostavštini.
Od 1904. se angažuje oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu i Pirotu 1905. godine. Tokom 1910. i 1911. boravi i slika u Parizu, ali se vraća u Srbiju 1912, na prvi nagoveštaj rata.
Umetnica ostavlja štafelaj i odlazi sa srpskom vojskom kao dobrovoljna bolničarka u Prvom i u Drugom balkanskom ratu.
U svojim pismima je ostavila potresna svedočanstva o tim vremenima...
- Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa, ipak, sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: "Sestro, sestro!", istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći. Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru... Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci...
U predahu na bojištima, Nadežda slika Prizren, Gračanicu, Kosovo polje, a na pozadini čuvenog dela "Vezirov most", zapisala je "...kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika..."
Dok se 1914. godine u Italiji oporavljala od tifusa koji je preležala u Skoplju, otpočeo je Prvi svetski rat i ona se vraća na bojište kao dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije. O borbama na Mačkovom kamenu je potresno zabeležila:
- Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog, prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4.000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu... Kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena... Smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše". .... Gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju.
Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici 1915, Nadežda odlazi u Skoplje, gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, ali ona se vraća u svoju bolnicu u Valjevu koje je bilo "...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav..." Pegavi tifus je kosio sve, a u martu 1915. obolela je i ona kao bolničarka. Umrla je posle sedam dana, 3. aprila. Za života, osim beskrajne zahvalnosti ratnika koji su je obožavali, nije doživela zaslužene počasti od tadašnje srpske elite, ni kao žena, ni kao umetnik. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Genije u senci mita o Anštajnu
Znamenite Srpkinje: Mileva Marić - naučnica i požrtvovana majka - Sve izume, slavu i priznanja žrtvovala je za ljubav i brigu o porodici
Skromno i tiho, sa dva svedoka na venčanju, svadbenim ručkom u malom restoranu i bez medenog meseca, Mileva Marić se udala za Alberta Anštajna. Za mnoge je ovim činom odustala od sebe i svoje karijere, podredila svoje talente njegovom uspehu i osudila sebe na nesreću.
Život ovu fascinantnu ženu nije štedeo. Rođena je sa deformitetom kuka 19. decembra 1975. godine u Titelu, kao najstarije od troje dece u imućnoj porodici. Njeni roditelji Marija i Miloš, vodili su je kod najboljih lekara, učili je da pravilno hoda, ali bezuspešno. Najranije detinjstvo je provela kod babe i dede na salašu u Kaću.
Još kao mala se isticala u razredu, pa se otac potrudio da joj omogući dobro obrazovanje. Završila je gimnaziju u Novom Sadu, a zatim je 1896. godine upisala studije matematike i fizike na Državnoj politehničkoj školi u Cirihu. Ovde je 21-godišnja Mileva upoznala 19-godišnjeg Alberta. Bila je mnogo bolji student od njega i često mu je pomagala u učenju. Njega je privukla njena inteligencija, znanje, mirnoća i nezavisnost. Govorio je da sebe smatra srećnikom jer ju je našao. "Biće koje mi je jednako, jako i nezavisno kao i ja", govorio je.
Počela je da prihvata njegovo udvaranje, pomalo naivno doduše i ne mogavši da odoli toj ljubavi, nakon šest meseci provedenih u Hajdelbergu, gde je slušala predavanja Filipa Leonarda, vraća se u Cirih. Uspešno je radila na svojoj desertaciji, koja će tajanstveno nestati i za koju će se kasnije ispostaviti da je njena tema bila upravo teorija relativnosti.
Mileva i Albert venčali su se 1903. godine, a njeni roditelji se nisu protivili toj vezi, jer su bili svesni da su joj šanse za brak male. Anštajnovim roditenjima smetalo je to što je starija od njega i što nije jevrejka. Pisma, njih 850, koja je Anštajn pisao supruzi, bila su strogo čuvana sve do 2006.godine. Kako je njegova slava rasla, njihov odnos se pogoršavao.
- Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu", pisala je Mileva svojoj prijateljici Heleni.
Osećala se zapostavljeno, usamljeno, samopouzdanje joj je bilo poljuljano. Brak im je krenuo na bolje kada im se rodio sin Hans Albert. Ipak, Ajnštajn je ubrzo počeo da se dopisuje sa rođakom Elizom Levental, u koju je bio zaljubljen još kao dečak, pa im brak opet zapada u krizu. Ponovo im je rođenje drugog sina Eduarda 1910. donelo malo mira, sve dok se nisu preselili u Berlin, a Eliza postala Albertova ljubavnica. Tada joj se život pretvorio u pakao.
Kako bi je naterao da poželi razvod, Anštajn je Milevi napravio spisak naredbi sa stavkama poput „odgovaraj mi samo kad ti se obratim”. Kada joj je 1916. stigao zahtev za razvod braka, srpska naučnica se razbolela. Brigu o deci preuzela je njena sestra Zorka, koja je na kraju i sama, zbog brige za sestru, doživela nervni slom. Anštajnovo ponašanje tokom razvoda je bilo i više nego okrutno, ali prevarena Mileva nije dozvolila da bude poražena.
I dok neki smatraju da je Albert dao novac od Nobelove nagrade Milevi kako bi kupio njeno ćutanje, istoričarka Radmila Milentijević je otkrila da je ona izabrala odličnog advokata, koji se izborio da novac od nagrade pripadne njoj. Prihvatio je, jer je ovo bio jedini način da se razvede, koji je i stupio na snagu 1919. Mileva je od tog novca kupila petospratnicu u najlepšem delu Ciriha i još dve kuće. Ipak, recesija tridesetih, ali i novac za lečenje mlađeg sina, koji je oboleo od šizofrenije, dovešće Milevu do granica bede. Ova mudra, tiha i skromna naučnica umrla je avgusta 1948. godine.
Odgajana u patrijarhalnom okruženju, svesno je žrtvovala svoju karijeru, zarad muževnjevog uspeha,a svoje poznavanje matematike i fizike stavila u službu njegovih istraživanja. Anštajn je samo pod svojim imenom 1905. objavio teoriju relativnosti. I ovu, ali i kvantnu teoriju matematički je definisala Mileva, a kada su je novinari upitali zašto je slavu prepustila mužu, ona je odgovorila "nas dvoje smo Anštajn (ein stein- jedna stena)".
Dokaz da je Mileva bila zaslužna za sve njegove ključne radove objavljene tokom 1905.godine, istoričari nalaze u činjenici da Anštajn od 1933. do 1955, dok je živeo u SAD, nauci nije pružio gotovo ništa. Iako je prva došla na ideju relativiteta, prva u svetu uvela pojam četvorodimenzionalne geometrije i dala definiciju fotoelektričnog efekta, ostala je gotovo anonimna.
MISTERIOZNA SUDBINA ĆERKE
Godinu dana pre venčanja, januara ili februara 1902. godine, Mileva je u Novom Sadu rodila Albertovu ćerku Lizerel. U Švajcarskoj je tada zakon bio vrlo strog, jer je onaj koji dobije vanbračno dete ostajao bez posla, pa se Mileva, da bi zaštitila svog voljenog, vratila roditeljima. Sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom u rukama, u 27. godini života, Mileva se osećala kao sramota za svoju porodicu. Sudbina ove devojčice je obavijena velom tajnosti. Pričali su da je obolela od šarlaha i umrla malo pre venčanja, a neki su verovali da je Mileva dala na usvajanje. Milentijevićeva smatra da je devojčicu usvojila Helena, Milevina najbolja drugarica, čije je dete umrlo. U svakom slučaju, kada se pridružila Anštajnu u Bernu, dete više nije bilo sa njom. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 88 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
