|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Hrabra Banaćanka Marija Vučetić Prita u vrtlogu rata
Marija Vučetić Prita, prva srpska lekarka iz nekadašnje Ugarske, bila je nosilac niza odlikovanja. Kao ugledni lekar mogla je brodom da ode na Krf, ali je to odbila i sa narodom se povlačila preko Albanije
"Kao što čujemo, ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita za doktora celokupne medicine. Ovo je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorkom." Tako je 28. jula 1893. godine o svojoj sugrađanki pisao pančevački list "Vesnik". Bio je to tek početak jedne velike karijere...
A, priča o njoj seže u 1866. godinu, kada je 16. aprila u južnobanatskom selu Seleušu rođena Marija Prita, ćerka Đorđa i Mileve. Bila je još devojčica kada se majci poverila kako sanja da će postati lekar, što je u to vreme bila ludost. Ona je, međutim, svoj san ostvarila. Dok su njene vršnjakinje maštale o dobroj udaji, Marija se borila sa "vetrenjačama". I pobeđivala ih je. Završila je Višu školu za devojke u Pančevu, što nije bilo dovoljno da upiše studije medicine, jer nije imala položenu maturu, a bez toga se na dalje škole nije moglo. Ni Pančevo ni Novi Sad ni Sremski Karlovci joj nisu otvorili vrata. Cirih zato jeste.
- Otac joj je umro, ali je imala veliku podršku majke, kada je u volovskim kolima iz sela krenula u svet - priča za "Život plus" novinar Nikola Nešković, Marijin praunuk, koji je sa sestrom Mirjanom istraživao i sređivao dokumentaciju o prabaki sa kojom su živeli.
TRI DANA ZA SVETOG STEFANA
Praunuk znamenite lekarke se priseća da je baba Marija, kako ju je zvao, bila blaga, ali odlučna. Nije trpela izgovore, jer je verovala da ništa nije nemoguće. Sve ju je, kaže, interesovalo, čitala je novine, slušala gramofon, učila ga da svira klavir i držala mu časove nemačkog jezika. Naučila ga je da igra šah, pa bi svako veče odigrali partiju, a onda bi ona sa šahovskom kutijom ispod ruke odlazila da spava, jer su joj rano dolazili pacijenti. - Imala je mnogo prijatelja, pa je slavu Svetog Stefana proslavljala bar tri dana, da bi sve mogla da ugosti - priča sa ponosom Nikola.
- U Švajcarskoj je maturirala i dobila indeks Medicinskog fakulteta, isticala se na ispitima, polagala ih sa lakoćom, a koliko je njen doktorat bio dobar, govori činjenica da je odštampan kao knjiga. Odlično je govorila nemački, francuski i cincarski jezik, jer joj je otac vodio poreklo od Cincara.
Sve je ukazivalo na blistavu karijeru, ali ne i na jednostavni život, jer je Marija sve vreme negovala i ljubav. Udala se za doktora i pesnika Nikolu Vučetića iz Šapca i u njegovom rodnom gradu ubrzo postavljena za lekara u bolnici. U to vreme, postojala je još samo jedna žena iz njene struke, Draga Ljočić, koja je Mariji bila uzor i velika pomoć. Kako se dobar glas daleko čuje, o njenoj stručnosti i posvećenosti poslu se mnogo pričalo, žene su imale više slobode da joj se poveravaju, pa je bilo logično da ode na usavršavanje na kliniku ginekologa dr Hrabaka iz Beča. U gradu na Dunavu, Marija se prvi put ostvarila kao majka. Rodila je Jelicu, a pet godina kasnije i Dušicu.
Sudbina ju je odvela u Beograd, gde je radila u privatnoj ordinaciji, a kada su počeli Balkanski ratovi, zamenjivala je muža na mestu opštinskog lekara, jer je on bio na frontu. Njena požrtvovanost je došla do izražaja već na početku Prvog svetskog rata, koji ju je zadesio u rezervnoj vojnoj bolnici u Nišu. Epidemija tifusa je uveliko vladala, a Marija u svojoj "Biografiji" piše da mrtvi nisu mogli da se prebroje, iako je borba za svakog bolesnika bila prioritet. Nije morala da se povlači preko Albanije, da ide na Krf i Solunski front, ali išla je sa svojim narodom.
- Kada smo je pitali zašto nije otišla brodom, jer je mogla, govorila nam je da joj je to bila moralna obavezna. I da, ako je mogao stari kralj (Petar), mogla je i ona - kaže Nešković, podsećajući da je njegova prabaka bila nosilac Albanske spomenice, odličja Trećeg stepena Svetog Save, Krsta milosrđa, Ratne spomenice i ordena Crvenog krsta.
Pred kraj rata preselila se sa porodicom u Lozanu, gde je radila kao lekarka Invalidskog odreda, ali godinu dana pošto joj je umrla mlađa ćerka, vratila se u Beograd. Prva armijska bolnica je imala sreće da Marija bar kratko radi kod njih, dok se nije opredelila za privatnu ordinaciju u kojoj je radila do smrti.
- Za nju nije bilo praznika niti pacijenta kojeg ne bi primila u bilo koje doba dana. Imala je ordinaciju u našoj kući u Ulici Kralja Milana 34, na čija vrata su svi kucali bez zadrške - kaže Marijin praunuk.
Bila je i na čelu Društva beogradskih žena lekara, ali i osnivač Ženske stranke, organizovala je izgradnju Memorijal bolnice Lejdi Kaudri na Dedinju, pisala i stručne radove.
Vest o Marijinoj smrti, najstarijem srpskom lekaru, te 1954. godine objavile su sve dnevne novine. Bilo je mnogo ljudi koji su došli da joj odaju počast na Novom groblju u Beogradu. Pančevci su joj se odužili ulicom koja nosi njeno ime, a prošle godine je u njihovom Istorijskom arhivu otvorena izložba pod nazivom "Od pančevačke učenice i ciriške studentkinje do najuglednije lekarke - Marija Vučetić Prita". Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Persida Karađorđević: Mudra kneginja, velika ktitorka
Pripisuje joj se osnivanje prvog srpskog teatra u Beogradu, 1847. godine, ali i mnoge druge kulturne zasluge. Na njenu inicijativu je podignuta Crkva Svetog Ilije u Sokobanji, a darivala je i skupoceni krst crkvi u Mionici
Persida Karađorđević
Bila je ćerka vojvode Jevrema Nenadovića, supruga kneza Aleksandra Karađorđevića i majka kralja Petra Prvog. Na lozu iz koje je potekla i onu kojoj je pripala ostavila je lični trag, jer je bila dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka i potomaka. Kneginja Persida Karađorđević je upamćena kao velika i uticajna žena, kao ličnost za sebe.
Rođena je 15. februara 1813. godine u Brankovini, u domu Jevrema i majke Jovanke, ćerke uglednog vojvode Mladena Milovanovića. Njeno ime se po prirodi stvari dovodi u vezu i sa Jakovom Nenadovićem, jer joj je prvi srpski ministar policije bio deda. U takvom okrilju obrazovanje nije moglo da joj izmakne, ali je od porodice očito nasledila i mudrost i odlučnost, po čemu je u kasnijim godinama života bila prepoznatljiva. Sve su to, govorilo se, odavale njene markantne crte lica.
Imala je 17 godina kada se, 1. juna 1830, udala za Aleksandra Karađorđevića, sina vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa i Jelene Jovanović. Venčanje se dogodilo u Hotinu, u Besarabiji, gde se njen suprug školovao. Persida se čak deset puta ostvarila kao majka - najpre je rodila Poleksiju, potom Kleopatru, pa Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i na kraju Arsena. Posle 14 godina braka, Aleksandar je zagospodario Srbijom, pošto su ga na presto doveli Ustavobranitelji, nakon što je svrgnut Mihailo Obrenović. Tako je Persida postala kneginja, ali ne ona koja vlada iz senke, nego ona koja otvoreno podržava i u stopu prati supruga. Aleksandar je započeo reforme u Srbiji i odlučio da uvede nove ustanove, sa ciljem da ubrza razvoj države, a Persida mu je u tome bila veliki oslonac i mudra savetnica. Nesporno je da je ostavila značajnog traga u političkom i kulturnom životu zemlje, a govorilo se da je posedovala dominantnu odlučnu crtu koja je knezu nedostajala, pa su se dobro dopunjavali. On je bio sistematičan, ali je ona zato upravljala krizama. Situacijama koje je bilo teško kontrolisati, vladala je bez straha i panike.
SPOMEN PLOČA PREMINULOJ ĆERKI
Persidina i Aleksandrova ćerka Kleopatra, za čiji rođendan je češki kompozitor Alojz Kalauz komponovao pesmu "Što se bore misli moje", je imala samo 20 godina kada je umrla, pa je njena majka 1856. godine podigla česmu u selu Nemenikuće na Kosmaju. Na mermernoj ploči stoji natpis:" Persida Karađorđević, knjaginja srbska, podiže ovaj istočnik za spomen svoje premile kćeri Knjaževne Kleopatre, rođene 14. nove 1835, a upokojene 1. julija 1855". Ispod ploče je izrezana srpska kruna, a ispod nje ispisane reči: "Ovaj izvor što žubori ovde, to je spomen cveta koji vene, to su suze mesto ladne vode, u žalosti što su prolivene".
Smatrala je da je kultura važna sfera društva i da mora da se neguje i širi, jer je to put kojim će se, ako bude izabrala, Srbija izdići. Mnogo toga je radila da se to zaista i desi, pa ne čudi što se danas spominje kao velika ktitorka. Osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu, 1847. godine se pripisuje upravo njoj. S druge strane, kneginja nije zapostavljala ni duhovni život, o čemu svedoči Crkva Svetog Ilije, koja je podignuta na njenu inicijativu. Boraveći u Sokobanji kneginja je baš na dan ovog sveca otišla na izvor reke Moravice, kada je primetila da se mnogo naroda okupilo oko običnog kamenog krsta. Ta scena joj nije dala mira, pa je odlučila da pokloni impozantan prilog kako bi se na tom mestu podigla crkva, u kojoj bi ljudi mogli da pronalaze duhovni mir. Izgradnja ovog, najstarijeg crkvenog objekta na teritoriji Sokobanje, počela je 1869, a hram je osvećen tri godine kasnije. Ostalo je zabeleženo i da je crkvi posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem u Mionici, 1856. godine darovala skupoceni krst na prestolu i darohranilnicu "od pahvonda".
Da je Persida bila važna i uticajna ličnost, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven slučaj u turskoj istoriji.
Međutim, vladavina njenog supruga nije potrajala, jer je 1858. godine sazvana Svetoandrejska skupština, kada je Aleksandar morao da abdicira. To je prouzrokovalo preseljenje porodice Karađorđević na imanje u blizini Temišvara. I tu se negde završava priča o njoj, bar što se tiče njenih zasluga za zemlju i narod kojem je pripadala i koji je volela.
Umrla je 29. marta 1873. godine u Beču. Delo Katarine Ivanović, prve žene slikara u Srbiji, "Portret kneginje Perside Karađorđević" važi za jednu od najboljih slika u srpskom klasicizmu, koje je ostalo kao trajno sećanje na suprugu kneza Aleksandra.
Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Žena koja je osvojila Njujork
Milena Pavlović Barili - Stvarala je širom Evrope, ali u rodnoj zemlji niko nije hteo da je primi za nastavnicu crtanja
Milena Pavlović Barili
"Sve je u njenom životu izuzetno, nesvakidašnje - početak, trajanje i kraj". Ovako je Miodrag B. Protić, slikar i likovni kritičar, zabeležio o liku i delu Milene Pavlović Barili. Jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata, slikarka i pesnikinja, rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine. Ćerka Danice Pavlović, potomka najstarije Karađorđeve ćerke Save, školovane na Konzervatorijumu u Minhenu i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika Bruna Barilija, bila je čudo od deteta. Od malena je, dok je crtala kokoške i piliće, pokazivala koliko je vešta sa olovkom, ali i sa slovima, jer je već u petoj godini čitala novine, učila italijanski i francuski, u sedmoj pisala stihove o smrti, u desetoj u Gracu savladala nemački.
Važna crtica u njenoj ranoj biografiji, a zabeležena je u 12. godini, bio je upis u Umetničku školu u Beogradu, koja je imala status međuratne likovne akademije. Posle četiri godine, Milenino ime se našlo na stranicama Politike, jer je već tada počela sa ozbiljnim stvaralaštvom. Školovanje nastavlja u Minhenu, u klasi uglednog Franca fon Štuka, koji njene radove ocenjuje kao izuzetno zrele. Posle dve godine u Španiju je odvodi radoznali duh, koji joj uporno ne da mira. Zato Milena stiže i do Londona, slika u Parizu, otkriva lepote u Rimu, Oslu... Mlada je, ali izlaže slike u Beogradu i Požarevcu, širom Evrope već otvara samostalne izložbe, druži se sa umetničkim velikanima, otkriva se u delima, pokazujući koliko je kompleksan taj unutrašnji svet događaja, susreta, rastanaka, sreće, tuge... Poezija je njen drugi izraz i javno ga priznaje 1934. godine, kada prvi put objavljuje stihove u italijanskom listu Kvadrino.
MEMORIJALNA GALERIJA U POŽAREVCU
Milenina majka Danica je pre smrti uspela da ostvari zavet i rodnu kuću u Požarevcu 1961. godine pretvori u memorijalnu galeriju koja nosi ime njene ćerke. Na ovom mestu se nalazi 800 radova velike slikarke, bronzani odlivak njenih ruku, porodične fotografije, garderoba, čipkani veluri...
U to vreme nijedna varoš u njenoj Kraljevini ne želi da je primi za nastavnicu crtanja. Za najobrazovaniju i najtalentovaniju slikarku nigde nema mesta u rodnoj zemlji. Pesnik Sibe Miličić kupuje njenu sliku "Anđeli" i ona sada ima novac za kartu do Amerike. U jednom brodu koji je avgusta 1939. godine uplovio u Njujork, nalazila se i Milena. Iza nje su ostali Srbija i Italija, a ispred sasvim novi život. U pismu koje je iz "obećane zemlje" poslala majci priznala je:
- Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično.
Možda do kraja ništa nije ni razumela, ali je u tom čudu vrlo brzo zablistala. Nije prošla ni godina, a već je izlagala u galeriji "Julijan Levi". Kada je počela da se bavi i dizajnom izloga, naslovnica i reklama u časopisima, jedni su govorili da se sa čistom umetnošću oprostila zbog egzistencije, a drugi da je to učinila jer je želela da se uključi u savremene tokove. Obe tvrdnje su verovatno imale osnove, zato što se Milena kretala u visokom društvu, pa je i sama volela skupe toalete i mondenske usluge koje je trebalo platiti. S druge strane, izbor da se bavi i primenjenom umetnošću bio je logičan, jer su ga u to vreme pravila mnoga velika imena. Uostalom, Milena se odlično snašla sa modnim ilustracijama, koje su ukrašavale popularne časopise kao što su Vog, Šarm, Herst i Harpers bazar, a saradnju sa kompozitorom Đan Karlom Menotijem krunisala je izradom kostima za balete. Mnogo svetskih dama je stavila na platno, a govorilo se da je to činila po uzoru na sebe. I još se naglas pričalo da je bila lepša i ljupkija i od svojih slika i modela, pa su, kada uđe u prostoriju punu bogatih lepotica, svi pogledi ostajali na njoj, onako jednostavnoj, bez nakita i sa šeširićem koji je sama skrojila. Intelektualni krugovi su bili osvojeni ne samo njenom nesvakidašnjom harizmom, nego i obrazovanjem, poreklom, razgovorima na nekoliko svetskih jezika...
Slike koje je stvarala u Americi, kao i pesme koje je tamo pisala, interpretirane su kao dah nostalgije i sete za rodnim krajem. Drugi svetski rat je besneo, a ona je preko Crvenog krsta slala novac i pakete roditeljima i prijateljima, sanjajući da će se vratiti tamo odakle je potekla. U to vreme ne pati samo za domom, nego i za kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom, koji je ostao upamćen kao ljubav njenog života. Nesrećna. A sreću je probala da doživi sa oficirom Robertom Tomasom Goselinijem iz Čikaga, za koga se udala 24. decembra 1943. godine.
Krhkom zdravlju koje ju je pratilo od detinjstva nije podilazila nikada, pa nije marila ni za upozorenja lekara da ostavi kafu i cigarete. A bila je strasna u "druženju" sa njima. Šta li ju je zapravo koštalo života, nije sasvim poznato, jer se njena prerana smrt 6. marta 1945. godine, kada je pala sa konja, tumačila na više načina. Neki još veruju da je tada ozbiljno povredila kičmu, a neki drugi da je to bio srčani udar. Nekoliko dana ranije posetila je prijatelja Menotija, ostavila mu nedovršenu sliku "Svetica iz ulice Bliker" i svog psa, navodno u slučaju ako joj se nešto desi. I eto, desilo joj se. Četiri godine posle smrti urna sa njenim posmrtnim ostacima je pohranjena na groblju u Rimu, kada je njen otac javio tada bivšoj supruzi, slikarkinoj majci:
"Draga Danice, naša Milenica počiva u miru, zauvek, ispred jednog čempresa na najlepšem groblju na svetu. Ja sam urnu prekrio crnim velom, s njom položio i naše fotografije. I jedan cvetak". Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Danica i Ljubica Janković - sačuvale blago srpskog folklora
Žene koje su zadužile nacionalnu kulturu. Sakupile su i proučavale oko 900 narodnih igara i pesama
Nekome je muzika način života, a njima je bila - život. Sa sestrama Janković, Danicom i Ljubicom, etnomuzikologija je u Srbiji postala više od nauke. Nije bilo narodne igre, melodije i pesme koje njihovo oko nije zapazilo, a ruka zabeležila. Stizale su svuda gde ih je ritam vodio, sakupljale, proučavale i opisivale tradicionalne običaje, analizirajući ih na terenu, rasvetljavajući ih u razgovoru sa najvećim pevačima, igračima i sviračima. Iza Danice i Ljubice ostalo je čitavo bogatstvo zapisano u osam knjiga pod imenom "Narodne igre" (bilo ih je oko 900), koje su štampane u periodu između 1934. i 1964. godine. I nije bilo to jedino čime su sestre Janković zadužile Srbiju.
Rođene su u domu poštanskog službenika Stanislava, Ljubica 26. juna 1894. u Aleksincu, a Danica u Lešnici četiri godine kasnije, 7. maja. Ujaci Tihomir i Vladimir Đorđević, vrli etnolozi, rano su u njima prepoznali muzički dar, zbog kojeg bi, govorili su, bio greh da ostanu samo na formalnom obrazovanju. U to vreme su već živele u Beogradu, pa je bilo izvodljivo da se uz redovne gimnazijske obaveze posvete i vannastavnim. Ljubica je sebe pronašla u violini i klaviru, a Danica je uz to svirala i čelo. Kada je čuveni Stanislav Binički proveravao Daničin glas i sluh, toliko je bio oduševljen, da joj je ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi "Stanković". Bile su nadarene i za crtanje i za matematiku i za literaturu, tako da je sve te talente trebalo "uslišiti". Starija sestra je diplomirala na Filozofskom fakultetu, gde je studirala Jugoslovensku i uporednu književnost, srpski i grčki jezik, srpsku istoriju, a mlađa je krenula istim stopama, opredelivši se za engleski i francuski jezik. Danica je imala priliku da se dve godine usavršava na engleskom Oksfordu, posle kojeg je radila u Tetovu, a potom kao profesor u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu. Prevodila je dela Marivoa, Molijera, Džejn Ostin, a režirala je i pozorišne komade, koje su njeni učenici izvodili. Karijeru je završila u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", gde je dugo bila jedini poznavalac engleskog jezika, što je ovoj instituciji bilo od velikog značaja. Ljubica je, radeći u Četvrtoj muškoj, a potom Drugoj ženskoj gimnaziji, širila znanje dodatnim studijama u Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Bile su uspešne i omiljene profesorke, ali je njihov pravi život bio negde drugde. Zavela ih je čarolija narodne igre, povela ih je u neke nove svetove i tu su pronašle svoje mesto pod suncem.
Sudbina ih je vezala krhkim zdravljem, Ljubica je patila od Bazedovljeve bolesti, a Danica od dijabetesa, pa su obe lek pronalazile u sakupljanju domaćeg kulturnog blaga. Počele su da se bave strukturom i tipovima igre, razmatraju stil i tehniku, obrede, ulogu žene u muzici... Obilazile su Srbiju uzduž i popreko, putovale u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju i Sloveniju, upoznavale se sa svakom igrom lično, učile ih, doživljavale, ispitavale njihovu kulturnu pozadinu i vaspitni značaj. Nakon što su 1934. objavile prvu knjigu, Etnografski muzej u Beogradu je postao bogatiji za Odsek narodnih igara, koji je osnovala Ljubica. Starija sestra Janković je počela da vodi i Odeljenje za muzički folklor, za koje je mlađa već godinama prikupljala melodije. Visoko su se isticale u domaćim naučnim krugovima, naročito od momenta kada je Danica postavljena za naučnog saradnika Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, a Ljubica izabrana za dopisnog člana SANU. Kada su 1952. godine izdale knjigu "Igre Jugoslavije", njihovo ime je odjeknulo van zemlje, u etar svetske etnomuzikologije i etnokoreologije. Bivale su sve cenjenije u inostranim krugovima, pa su postale dopisni članovi Međunarodnog arhiva za igru u Parizu, Odbora za narodnu muziku u Londonu i Nacionalnog komiteta za narodnu umetnost Amerike.
U njihovom domu u nekadašnjoj Podrinjskoj ulici broj 2 vodile su i kurseve narodnih igara, koji su bili veoma posećeni. Bile su nerazdvojne, sve do 18. aprila 1960, kada se Danica vratila iz pozorišta, oduševljena komadom "Pozdrav Šerifu". Te noći joj je pozlilo, a lekari su se devet sati borili da joj spasu život. Međutim, srce nije izdržalo pred teškim oblikom šećerne bolesti, zbog koje je Danica tri decenije dva puta dnevno sebi ubrizgavala injekcije insulina. Ljubica je odlučila da album fotografija i fasciklu sa naslovom "Danica S. Janković (1898-1960)", u kojoj se nalaze izjave saučešća, prekucani posmrtni govori i nekrolozi iz zemlje i inostranstva, ostavi Univerzitetskoj biblioteci. Starija sestra Janković ovaj svet je napustila 1974, ali mu se simbolično vratila prošle godine. Njen dnevnik koji je zaveštala Narodnoj biblioteci Srbije otvoren je za javnost tačno posle četiri decenije. Onda i onako kako je Ljubica želela.
ROĐAKE ATANASIJA STOJKOVIĆA
PO obrazovanju i ugledu, Danica i Ljubica nisu bile izuzetak u svojoj porodici. Njihova majka Draga se bavila književnim radom, a inače je bila u bliskim rođačkim vezama sa istoričarem Dimitrijem Jovanovićem, mitropolitom Mihailom Jovanovićem i velikim piscem i naučnikom iz Rume Atanasijem Stojkovićem. Pesnik Danilo Janković je bio njihov brat od strica. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Istina o Dragi Mašin
Ko je zaista bila poslednja vladarka dinastije Obrenović. Propaganda o kraljici "lakog morala" kao izgovor za svirepo ubistvo i Majski prevrat
Kraljica Draga Obrenović, rođena Lunjevica, udova inženjera Mašina, bila je navodno okorela bludnica koja je zaludela deset godina mlađeg kralja Aleksandra i pokušala je da na srpski presto dovede svog brata. Ta "iskvarena žena" je skrivila masakr kraljevskog para u noći između 28. i 29. maja 1903. kad je ugašena dinastija Obrenovića...
Ovo obrazloženje je korišćeno kao opravdanje krvavog Majskog prevrata, posle kojeg su zaverenici na presto Srbije doveli Karađorđeviće. Režimska propaganda je od tada satanizovala Obrenoviće, a naročito kraljicu Dragu, koja je želela da bude spisateljica, a igrom sudbine je postala kraljica.
Draga, unuka vojvode i finansijera prvog i drugog ustanka Nikole Milićevića Lunjevice, u devetoj godini je poslata u Beograd da završi osnovnu školu, ali i "Ženski zavod", u kojem je savladala ruski, francuski i nemački jezik. Ubrzo je skandalizovala porodicu, jer je počela da zarađuje kao novinar, prevodilac i spisateljica.
Roditelji su je vratili kući i udali za 15 godina starijeg rudarskog inžinjera Svetozara Mašina, sina dvorskog lekara Obrenovića. On je umro od alkoholizma tri godine kasnije. Svetozarov brat, oficir i budući zaverenik Aleksandar Mašin, kasnije je optuživao Dragu da ga je ubila. Kao udovica, nastavila je da radi posao novinara i prevodioca i tako izdržava osiromašenu porodicu. Njeno obrazovanje i maniri osvojili su kraljicu Nataliju Obrenović. Posle razvoda od kralja Milana 1888, ona je povela Dragu u svoj dvorac "Sašino" u Bijaricu, kao dvorsku damu. Neočekivano, Draga je probudila strast u deset godina mlađem kraljeviću Aleksandru, koji je od malena bio pod uticajem dominantne majke i nije mario za žene.
Kralj Milan je odahnuo i odmah počeo da ugovara nevestu za njega, nemačku princezu Šomburg-Lipe. Međutim, Aleksandar je odlučio da oženi Dragu, čime je potresao državu. Pravu lavinu glasina o tome da je ona posle smrti prvog muža bila "laka ženska", širio je ministar policije i budući politički vođa zavere Đorđe Genčić, koji je svima pokazivao dosije u kojem je bilo dvadesetak ljubavnika. Kralj Milan, koji je posle abdikacije u sinovljevu korist ostao samo komandant vojske, zbog najavljenog braka Aleksandara i Drage dao je ostavku i na tu funkciju i otišao u dobrovoljno izgnanstvo u Beč. Pisao je sinu da će brakom uništiti dinastiju i jadao da ga je zavela žena koja je "običan agent" ruskog dvora.
POKROVITELj PROSVETE, NAUKE I UMETNOSTI
Bila je veliki humanista i pokrovitelj kulture, prosvete, naučnika i umetnika. Profesoru Miloju Vasiću dala je novac za arheološko istraživanje Viminacijuma, Branislava Nušića dovela na čelo Narodnog pozorišta, Jovanu Skerliću plaćala studije u Ženevi, finansirala list "Neven" Jove Jovanovića Zmaja, stipendirala je književnike, pomagala dečjem sirotištu i uvela velike štednje na dvoru. Kraljica je, osim za književnost, pokazala i talenat za modu, dizajnirala je odeću inspirisanu haljinama srednjovekovnih srpskih vladarki.
- Rusi, koji redovnim diplomatskim putem nisu mogli Milanu ništa, ruše ga pomoću milosnice njegovog sina. Aleksandar nije ni slutio o Draginim odnosima sa Rusima. Primao je kao njene lične i sasvim iskrene savete ono što mu je ona, naučena Rusima, govorila - zapisao je Slobodan Jovanović, na osnovu razgovora sa Natalijom Obrenović.
Iako je po rođenju Ruskinja, kraljica Natalija ipak nije mogla da oprosti Dragoj što joj je otela sina, preko kojeg je pokušala da vlada posle Milanove abdikacije. Da je Draga ruski agent, tvrdile su i austrijske diplomate u Beogradu, ali nisu smatrali da je Aleksandar pod njenom kontrolom. Naročito posle skandalozne kraljičine lažne trudnoće, koja je izazvala ogromnu i nepovratnu štetu za Obrenoviće.
U maju 1901. godine, doktor Kole koji je doveden specijalno iz Pariza da pregleda kraljicu, potvrdio je da je ona trudna. Kralj Aleksandar je posle te vesti pomilovao sve političke zatvorenike i iz zatvora pustio Đorđa Genčića, političkog vođu zavere, kao i Nikolu Pašića. Kum Nikolaj Romanov je zbog dobrih vesti kupio i poslao zlatnu kolevku za naslednika. U opštoj radosti, stigla je vest da je kralj Milan umro u Beču, a Dragu je pogodilo to što je želeo da ga sahrane van Srbije, jer je bio ljut na nju i sina. Međutim, snove je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom (po nagovoru kraljice Natalije) poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je u maju 1901. u Smederevu pregledao Dragu i izvestio da trudnoće nema, niti je ikada bilo. Ovo je zaprepastilo Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni izazvali pobačaj.
Posle svirepog Majskog prevrata, francuske novine su objavile prepisku Drage s ruskim dvorom, u kojoj je dogovarala da Aleksandar i ona usvoje princa Đorđa Karađorđevića i tako izmire srpske dinastije.
Uoči Drugog svetskog rata su obelodanjeni dokumenti koji pokazuju da je kralj Aleksandar početkom 1903. naredio da se u junu te godine kraljica Draga deportuje iz Srbije, uz zabranu povratka. To potvrđuju i memoari jednog od vođa oficirske zavere Antonija Antića, koji svedoči da su organizatori požurili da izvedu atentat, čim su saznali da će Draga biti proterana. Po njegovim rečima, zavernici su zaključili da u tom slučaju prevrat ne bi imao opravdanja, jer se cela zavera temeljila na priči da je kralju Aleksandru od interesa države važnija strast prema jednoj "lakoj ženi". Posle okrutnog ubistva, Aleksandar je režimskom propagandom proglašen za ludaka, a Draga za kurvu.
Zgrožena Evropa je zbog krvavog prevrata proglasila Srbiju varvarskom zemljom i uvela joj sankcije. Zaverenici su posle ubistva, pored ostalog, ukrali i započete memoare kraljice Drage, koji su danas navodno kod kolekcionara u Francuskoj. Arhiva Obrenovića je nestala, a lične stvari su se pojavile na aukciji u Londonu. U Francuskoj, Austriji, Nemačkoj i Velikoj Britaniji je od 1903. do 1932. snimljeno pet kratkih, igranih filmova o poslednjim Obrenovićima. Naziv engleskog filma "Žena komandant" nedvosmisleno ukazuje na to kako su videli ličnost kraljice Drage.
BEČKI LEKARI DEMANTOVALI ZAVERENIKE
Tokom austrougarske okupacije u Velikom ratu, bečki patolozi su otkopali ostatke Aleksandra i Drage, koji su samo dan posle atentata 1903. krišom sahranjeni u kriptu stare Crkve svetog Marka. Lekari su u saopštenju "pobili" nalaze obdukcije srpskih lekara, urađene pod nadzorom zaverenika. Po austrougarskom izveštaju, kralj Aleksandar nije imao abnormalnu lobanju, kako se tvrdilo u "zavereničkoj obdukciji", a propagiralo u srpskoj štampi i javnosti posle prevrata. Među Draginim kostima pronađeni su ostaci fetusa, što je dokaz da je bila trudna u noći kada je svirepo pogubljena sa mužem.
Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Marija Ilić Agapova - knjiga joj je bila i štit i oružje
Doktorirala je na Pravnom fakultetu, govorila sedam stranih jezika i borila se za prava žena. Posle Drugog svetskog rata dobila je otkaz, jer tokom okupacije nije prestala da radi
Marija Ilić Agapova
Kada je pre 14 godina ustanovljena nagrada "Marija Ilić Agapova", kao priznanje najboljem beogradskom bibliotekaru, nije bio mali broj onih koji su se zapitali - ko se krije iza tog imena. Greška je, čini se, ispravljena upravo "rođenjem" ove lovorike, s kojom je značaj prve upravnice Biblioteke grada Beograda "oživeo".
Marijino mesto rođenja je selo Pađene kod Knina, a datum - 14. avgust 1895. Bila je najmlađe od trinaestoro dece Lazara Ilića, vinogradara, i Marije Opačić, domaćice. Pošto je osnovnu školu završila u rodnom mestu, sledila je sudbinu sestara, koje su školovanje nastavile na Ruskom institutu za devojke na Cetinju. Knjiga je bila njen štit, a učenje jezika - neopisivo zadovoljstvo. Na listi onih koje je tokom života savladala bili su - francuski, ruski, engleski, nemački, italijanski, latinski i češki. Bila je ne samo nadarena, nego i vredna i odgovorna, pa je pohađala mnoge kurseve u Rijeci i Zagrebu, kako bi se što bolje pripremila za Državnu realku u Splitu. Tu je 1918. godine i diplomirala, a potom odlučila da snove "dosanja" u Zagrebu, na Pravnom fakultetu. Marija nije ni u čemu bila prosečna, pa ni u odbrani doktorske disertacije, koja je bila u rangu srednjeevropskog doktorata kakav je, recimo, imao naš Nobelovac Ivo Andrić. Počela je da radi kao pripravnik u struci, a pošto je 1926. položila advokatski ispit, mogla je ozbiljno da se bavi advokaturom. Videla je sebe kao braniteljku pripadnica nežnijeg pola i malo-pomalo postala je jedna od najvećih pobornika ženskih prava, boreći se na svim "frontovima". Sve što je imala da kaže u njihovu korist, stavljala je u "izlog" časopisa organa alijanse ženskog pokreta u Jugoslaviji, objavljujući članke. Bila je glasna i strasna u toj borbi. Dame su joj verovale i volele. Ljubomir Durković Jakšić je 1984. u "Godišnjaku grada Beograda" zabeležio da je Marija posebno volela Beograd.
- A kada je u njemu održala predavanje o problemu žena, zavoleli su je Beograđani i Beograđanke, pa su joj omogućili da i ostane u njemu - naveo je Ljubomir. - Za tu pomoć ona se svome voljenom Beogradu odužila, pored ostalog, velikom naučnom publikacijom o tom gradu. Kada je opština grada Beograda proslavljala 125. godišnjicu od oslobođenja Beograda pod Karađorđem, koja se navršavala 30. novembra 1931. povereno joj je da napiše "Ilustrovanu istoriju Beograda", u svrhu što boljeg poznavanja slavne velike prošlosti grada i širenja ljubavi prema njemu.
Od 1929. radila je kao bibliotekar, od 1930. kao stalni referent za Biblioteku pri Kulturnom odseku. Dve godine kasnije je postavljena za upravnicu Biblioteke grada Beograda, a kada je 1940. Odeljenje Biblioteke i Muzeja Kulturnog odseka podignuto na stepen Odseka Opštine, postavljena je za njegovog šefa. Bila je aktivna kao članica Beogradske sekcije Društva jugoslovenskih bibliotekara, a struku je branila i na zasedanju Međunarodnog komiteta bibliotekara u Bernu i Tunu. Od 1941. godine njeno zaduženje je Muzej grada kojim rukovodi. Ljubav prema knjizi i potreba da ukaže na značaj čitanja, provejavala je iz svakog njenog dela. U "Javnim bibliotekama" koje je objavila 1934, piše:
- Iz stare rečenice koja je bila poznata još u srednjem veku: "Nek sramno umre onaj, koji ne voli knjigu", vidimo da je ljubav prema njoj bila razvijena mnogo pre našeg vremena - navela je Marija, pišući o istoriji prvih biblioteka, njihovom uređenju, štampanju knjiga, potrebi da bibliotekar izađe u susret svakom čitaocu, da ga bodri i nađe mu baš onu knjigu koju želi.
Akcenat je stavljala na potrebu za razvojemi negovanjem čitalačkih navika, pogotovo kod dece, citirajući Šarla Ogistena Sent Beva: "Nemati osećaj za knjigu, znači nemati osećaj za vrlinu, slavu, ljupkost i dobrotu". Bila je dovoljno uporna da ne posustane u odbrani svojih ideja i ostala je zabeležena kao inicijatorka osnivanja dečjih biblioteka širom Srbije.
- Može se reći da je Marija Ilić Agapova između dva svetska rata ponajviše doprinela razvoju čitalaštva kod omladine. A to je ono što je čini velikom bibliotekarom. Osim toga, ona je i prva dokazala da se biblioteke ne mogu razvijati bez stručnog kadra, pa je zato organizovala i vodila prvi bibliotekarski kurs - piše Ljubomir Durković Jakšić.
Za to što tokom Drugog svetskog rata nije prestala da radi, u miru je bila kažnjena. Dobila je otkaz, a 1947. godine penzionisana. Njen duh, međutim, nije klonuo. Hranila ga je prevodilačkim radom, koji niko nije mogao da joj oduzme.
I tako je bilo gotovo do kraja njenog života koji se ugasio 1984. godine u Beogradu.
ZNANjE JE MOĆ
U knjizi "Javne biblioteke", Marija piše:
- Naše doba nije potisnulo interes prema knjizi. I intelektualci, i radnik, i žena i dete, seljak, varošanin, danas više nego ikad streme znanju. Svi svesno ili instinktivno osećaju da je znanje glavno oruđe kojim će moći da se pobede savremene nevolje i reše teško razrešivi problemi. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Milka - balkanska Sara Bernar
Milka Aleksić Grgureva, dramska umetnica i književnica: U više od 500 uloga obeležila je domaće pozorište u 19. i početkom 20. veka. Udali su je na silu, ali je uspela da pronađe pravu ljubav
Milka Aleksić Grgureva
"Čarobno ono smešenje, umiljati onaj pogled u koji se slila sva bujica osećanja, bolni očaj, prebolni izraz na crtama, a vrh svega onaj glas, da glas, kome ne znam kakvoće naglasiti kraj najbolje volje, u snove poljuljkuje, glas što u smehu i plaču, očajanju i ushitu jednako neodoljivo ljupko zvuči". Ovako je o Milki Aleksić Grgurevoj pisao pesnik Jovan Grčić. I drugi su o velikoj glumici pisali sa divljenjem i poštovanjem, nazivajući je onom koja je obeležila jednu epohu.
Milka Grgureva je rođena 14. februara 1840. godine u Somboru, u imućnoj trgovačkoj porodici koja je brojala još troje dece. Glumu je zavolela još kao devojčica i nje se nije odrekla ni kada su je roditelji poslali na školovanje u Ženski zavod za vaspitanje. Slavica Garonja-Radovanac navodi kako se Milka iz Zavoda vratila u 15. godini, u vreme kada je njen otac, koji je naglo počeo da gubi parcele, sasvim bankrotirao.
- Izlazak iz krize otac je video samo u prodaji kuće u Somboru i celokupne trgovine bogatom trgovcu Matiću iz Sremskih Karlovaca, a uz to bogati Matić je tražio i ruku njegove mlade, tek stasale ćerke, na šta je otac pristao - zapisala je Slavica.
PRIMADONA
Jedan period života Milka je provela u Beču, jer je želela da se usavršava u Burgteatru, gde je "krala" zanat od tamošnjih prvaka i usput učila jezik. Ubrzo po povratku u Beograd, postala je primadona Narodnog pozorišta.
Ako je i bilo drugog rešenja, nije se uvažilo. Lepa Milka, bujne kose i plavih očiju, morala je da se uda u 16. godini i preseli u Sremske Karlovce. Da je to bila ljubav, možda bi brak i potrajao. Bila je nužda, u kojoj je Milka tri godine trpela agresivnog i nastranog muža, sa kojim je dobila ćerku Evicu. Nije više mogla da izdrži Matićev teror, spakovala se sa devojčicom i sklonila u roditeljski dom na jednom salašu, nedaleko od njenog rodnog grada. Bila je to nova šansa za Milkine snove. Dušu je lečila u knjigama iz privatne biblioteke njene tetke, a vrlo brzo se priključila diletantskom pozorištu u Somboru, kada prvi put staje na scenu. Svetla pozornice su je obasjala i ona će im se tog trenutka predati i zakleti na večnu ljubav. U 23. godini postaje članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koje u to vreme gostuje širom tadašnje Austro-ugarske. Debitovala je ulogom Ljubice u predstavi "Mejrima", kada je SNP gostovao u Vinkovcima, a ona odmah skrenula pažnju publike.
Među članovima ansambla koji su 1868. godine prešli u Beograd, u novoosnovano Narodno pozorište, bila je i Milka. Prihvatila je poziv osnivača i prvog upravnika tog teatra Jovana Đorđevića. On joj je šansu pružio i u Novom Sadu, sada uveren da joj je mesto na beogradskoj sceni. Na ovim "daskama" opravdaće glas koji je već počeo da je bije i zbog kojeg su je prozvali "srpskom Sarom Bernar". U više od 500 rola dokazaće da je "nenadmašna tragetkinja 19. veka", kojoj je publika frenetično aplaudirala u "Romeu i Juliji", "Otelu", "Hamletu", "Jovanki Orleanki"...
- Ženskim likovima koje je tumačila vidno je podigla nivo profesionalne glume u našoj sredini, a na vrhuncu slave je bila u periodu 1870-1889, kada proslavlja 25. godišnjicu umetničkog rada - piše Slavica Garonja Radovanac.
Njeni vokali podjednako su se čuli u prvom i poslednjem redu, a imala je i izuzetno dobru dikciju sa jasnom artikulacijom. Umela je pogledom da preseče, ali i ohrabri. Mnogi autori su pisali dela imajući u vidu njene mogućnosti. Prilagođavali su delo Milki.
Otkako je stupila na scenu, bila je najzad srećna, jer je počela da živi život glumice, ali ova Somborka nije prestala da veruje u ljubav. Udala se 1882. godine za bivšeg ruskog pukovnika Konstantina Aleksića, sa kojim je imala skladan brak. On joj je bio vetar u leđa kada je odlučila da se posveti književnom radu i ohrabrio ju je da ne odustane u trenutku nakon što je njen prvi rukopis, predat Kolarčevoj zadužbini, negativno ocenjen. Već 1897. godine je objavila zbirku sa dve pripovetke i nastavila da piše i objavljuje priče u "Brankovom kolu", "Zori", "Luči", "Domaćici"...
Bila je članica Književno umetničke zajednice u Beogradu, pisala je i putopise, nekrologe, polemičke tekstove, a kako je dobro govorila i čitala francuski i nemački jezik, bavila se i prevodilačkim radom. Na bezrezervnoj podršci, mužu se odužila posthumno, posvetivši mu knjigu "Pripovetke Milke Aleksić Grgurove".
Osećala je da još mnogo može da pruži publici, ali su je 1902. godine penzionisali. Njen glumački duh je na trenutak oživeo 1912, kada je posle toliko vremena izašla na binu, prihvativši poziv Srpskog diletantskog pozorišnog društva iz Mostara da odigra kraljicu Jakvatinu. Živela je još 12 godina, a pre nego što je 25. marta 1924. umrla i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, država joj se svečano "poklonila". Odlikovana je ordenom Belog orla, Svetog Save i Danilovim krstom četvrog reda. Kao uspomena na prvakinju Narodnog pozorišta ostao je njen uljani portret koji je Uroš Predić uradio 1918. godine. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Persida Milenković - najveća zadužbinarka
Podizala je crkve i domove za siromašne, školovala decu, dobre đake i studente. Na sahrani govor su držali mitropolit skopski Josif, ministar prosvete Jonić i predsednik
Persida Milenković
Ako je suditi po onome što je ostavila iza sebe, po plemenitim delima i zadužbinama, Persida Milenković je zaslužila da se o njenom liku i delu zna mnogo više nego što je zabeleženo. U istoriji je ostala upamćena kao jedna od naših najvećih ktitorki novijeg doba, ali tragova o njenom životu je malo.
Rođena je 1857. godine, u domu Nikodija i Jelke Ćirić u Šapcu, koji su grad u Mačvi ubrzo napustili, jer je otac činovnik dobio posao u Ministarstvu građevina u Beogradu. O Persidinom obrazovanju, prvom mužu i sinu Vojislavu koji je mlad umro, slabo se zna. Priča o njoj dobija na važnosti od 1883. godine, kada se udala za poznatog trgovca, rentijera i dobrotvora Ristu Milenkovića. Stranice njenog zadužbinarskog i plemenitog rada počele su da se ispisuju...
- Ova velika dobrotvorka je tokom života redovno davala značajne novčane priloge prosvetnim i humanitarnim organizacijama, kao i crkvi, nesebično je pomagala siromašne, koji su joj se obraćali za pomoć - kaže Slavko Vejinović, autor knjige "Zadužbinarstvo kod Srba" (Vukova zadužbina, 2012).
On navodi da su Persidu, s druge strane, njeni savremenici okarakterisali kao povučenu, strogu i štedljivu. Ostala je upamćena i po velikim brilijantskim minđušama koje je nosila, ali pre svega po crkvama, manastirima, prosvetnim ustanovama i domovima za decu koje je podigla. To je govorilo, ne samo o njenoj patriotskoj, već i humanoj duši. Sa suprugom Ristom je nesebično darovala i pomagala gde god je mogla. Kada je to činila u korist dece, tražila je mališane koji su bili siromašni, ali i dobri i odgovorni đaci. Želela je da im pomogne, nagradi ih i navede na pravi put.
POMOĆ "KOLU SRPSKIH SESTARA
" Testamentom nije zaobišla ni Sabornu, Vaznesenjsku i Topčidersku crkvu, kojima je ostavila po 5.000 dinara, dok je društvu "Kolo srpskih sestara" zaveštala 10.000. Naglasila je da ostatak imovine ostavlja Poglavarstvu grada Beograda, kako bi je unovčio i dao za pomoć gradskoj sirotinji.
Stanovnici Kumodraža i oni koji su posetili crkvu Svete Trojice u ovom beogradskom naselju, verovatno su primetili ime Perside Milenković na ulazu, na zapadnoj fasadi. Vejinović beleži da tu stoji mermerna ploča sa uklesanim natpisom ktitorke: "Za vlade kralja Aleksandra I Karađorđevića pod patrijarhom Dimitrijem, podiže ovaj sveti hram u slavu Svete Trojice Persa R. Milenkovićka iz Beograda za pokoj duše svoje majke Jelke N. Ćirićke 1924. godine".
Crkva je, planski, nikla na Torlaku, tamo gde se od početka Prvog svetskog rata nalazio štab odbrane Beograda i vodile teške borbe za oslobođenje. Urađena je po projektu arhitekata Pere Popovića i Ž. Tatića, kao tipičan primer srpske srednjovekovne arhitekture.
Beograđane je Persida zadužila i zgradom današnje Matematičke gimnazije u centru grada, u Ulici kraljice Natalije 37, gde je u početku bio smešten internat Ženske učiteljske škole. I zgrada u Zmaj Jovinoj 5 je nastala zahvaljujući njoj. Posebno je bila osetljiva na siromašnu i decu bez roditelja, pa je podigla Dom za sirotinju u Tabanovačkoj ulici, a dve kuće i vilu je poklonila za njihovo zbrinjavanje i školovanje mališana.
LEGENDA O MANASTIRU VAVEDENjE NA SENjAKU
Ova zadužbinarka je možda najviše hvaljena zbog manastira Vavedenje na Senjaku, koji je podignut 1935. godine. Uz njega se vezuje legenda po kojoj je Persida tri puta sanjala isti san - da baš na Topčiderskom brdu mora da podigne hram. Odlučila je da to i uradi, a kada su počeli da se kopaju temelji, upravo na tom mestu su pronađeni ostaci stare crkve, deo svetog prestola od kamena u kome je nađena i sveštenička odežda.
Nekoliko godina pre smrti odlučila je da napiše testament kako njen dobrotvorni rad ne bi bio prekinut. Učinila je to 10. maja 1937. kada je taksativno navela šta sve želi. Osnovala je Zadužbinu Perse R. Milenkovićke, od čijih prihoda će, kako je zaveštala, studenti da se šalju u inostranstvo i usavršavaju u nauci, a od novca iz Fonda Perse R. Milenkovićke pomagaće se školovanje učenika državne Trgovačke akademije u Beogradu. I to dece trgovaca koja dobro uče! Kuću u Zmaj Jovinoj 5 je poklonila Beogradskom univerzitetu, dok je letnjikovac na Topčideru u Rumunskoj 47 darovala "Crvenom krstu", za potrebe dečjeg letovališta i letnje škole.
Izrazila je želju da bude sahranjena u manastiru Vavedenje, u kojem je tokom Drugog svetskog rata boravilo oko pedesetoro dece, što joj je bilo uslišeno. Umrla je 8. februara 1943. godine, a Vejinović navodi da su na njenoj sahrani govor držali mitropolit skopski Josif, ministar prosvete Velibor Jonić i predsednik srpske vlade Milan Nedić. To je bila potvrda koliko je doprinela duhovnom i prosvetnom životu svog naroda. Iako je verovatno zaslužila mnogo više, lepo je znati da bar ulica na Senjaku, u blizini manastira Vavedenja, nosi ime po Persidi Milenković. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Zaboravljena heroina sa kičicom
Natalija Cvetković, slikarka i bolničarka - Posle završenih škola u Minhenu i Parizu, negovala ranjenike u Balkanskim ratovima. Vest o smrti ove Smederevke nisu objavile nijedne novine
Natalija Cvetković
Zar jedna gospođica da bude slikarka? Osuđivalo se ovom, samo naizgled upitnom, rečenicom. Jer, odgovor je unapred bio jasan. Devojci u Srbiji, u 19. i s početka 20. veka, nije bilo mesto ispred platna, sa kičicom u rukama. Ova profesija je uglavnom bila muška privilegija, o kojoj su pripadnice nežnijeg pola mogle samo da sanjaju. I da, pritom, ćute o svojim snovima. Natalija Cvetković, međutim, nije marila za osude. A na sreću, nisu marili ni njeni roditelji, čestiti i siromašni jorgandžija Kosta i domaćica Milka. Da je bilo drugačije, dar i želje njihove treće ćerke bili bi ugušeni. I još bi se mnogo manje znalo o ionako nepravedno zapostavljenoj Srpkinji.
Rođena je 4. juna 1888. u Smederevu, ali je već od ranih godina detinjstva njen dom postao Beograd, u koji se porodica Cvetković preselila. Jasno se videlo da crteži ove devojčice nisu obični, a sa svakim novim, Natalija je bila sve zaljubljenija u svet koji je svojim slikama stvarala. A kada je u 12. godini zakoračila u Srpsku crtačku i slikarsku školu Riste i Bete Vukanović, njenoj sreći nije bilo kraja. Pet godina je bila učenica sjajne Bete, koja je šansu pružila mnogim devojčicama. Nikada ih više nije sedelo u klupi tada jedine ustanove namenjene umetničkom školovanju mladih, u kojoj su predavali ugledni profesori tog doba. Naklonost prema dečacima se nije krila, ali niko nije mogao ni da spori talenat gospođica, pogotovo mlade Natalije. Zbog toga je Rista zamolio ministra kulture Đorđa Genčića, da 1902. godine pošalje nekog na školsku izložbu. Ta obaveza i čast je pripala Đorđu Krstiću, slikaru i nastavniku, koji je napisao detaljan izveštaj o učenicima, posebno pohvaliviši Nataliju.
- Ne smem propustiti da s pohvalom priznam da su crteži gospođice Natalije Cvetković sa sigurnim i ozbiljnim potezima i lakoćom izvedeni. Kad gledalac razgleda i njene kolorisane radove koji su sa istom slobodom i uspehom izvedeni, mora joj bez ustezanja priznati vrednoću i dar - stajalo je u izveštaju stručnjaka.
Posle najveće likovne manifestacije na Balkanu, Prve umetničke izložbe, na kojoj je od tridesetak đaka Vukanovićeve škole izabrano da izlaže pet najboljih, a među njima bila i Natalija, sve je ukazivalo na to da ona mora dalje da se školuje. Međutim, materijalna situacija se kosila sa njenom željom i činjenicom da je to zaslužila. Ipak, nekako je uspela da se domogne Minhena. Konkurisala je za stipendiju Ministarstva narodne privrede za usavršavanje zanatlija u Nemačkoj i sreća joj se osmehnula. Primljena je u Kunstgewerbeschule, na mesto pitomice za ornametiku mustri, što nije bilo isto što i željene, a nedostižne, studije na Umetničkoj akademiji, ali bar se odmakla od konzervativne sredine. Mogla je da uči nešto novo, beskrajno često i dugo uživa po minhenskim galerijama i muzejima, 1908. godine stekne diplomu učiteljice slikanja i osmeli se na korak dalje. U Pariz i usavršavanje na Akademiji Žulijan.
Evropska bajka je jednom morala da se završi, pa se Natalija vratila u Beograd i, kako bi mogla da izdržava sebe i porodicu, zaposli se kao nastavnica crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi. Sa sobom je ponela evropski duh, ambicije i modu. U haljinama sa čipkom i karnerima odskakala je od sredine, a slikama koje je stvarala, ignorisala je konzervativni milje, slikajući i žene sa naglašenom, a zabranjenom, seksualnošću. Volela je da naglasi emocije na njihovim licima - setu, tugu, zabrinutost...
Kao i sve velike žene tog doba, Balkanske ratove 1912. i 1913. godine nije provela skrštenih ruku, nego kao bolničarka Šeste rezervne bolnice na Savamali. Osećala je da joj je to dužnost. Za vreme Prvog svetskog rata držala je privatne časove slikanja i nemačkog jezika, kako bi mogla da pomogne porodici. Oslobođenje je dočekala sa velikim nadama i entuzijazmom, ugradiviši ih u Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, u čijem je osnivanju 1919. učestvovala. Dobila je i člansku knjižicu Društva srpskih umetnika "Lada", čiji je bila sekretar, a izlagala je i na svim izložbama. Međutim, odrekla se akvarela, koji je volela i koji joj je dobro išao, jer je ova tehnika na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu kritikovana. Ponovo se okrenula uljanim bojama, od kojih se oprostila onda kada nije imala novca da ih kupi, jer su bile skupe. I bila je glasno pohvaljena za taj "preokret", koji je pokazala izlažući portrete na Jedanaestoj izložbi "Lade". Najviše pažnje izazvalo je njeno delo "Portret Olge sa lutkom". Ali, tada niko nije mogao ni da nasluti da će to biti i poslednja Natalijina slika. Izložba je zatvorena, a ona je dva meseca kasnije, 19. aprila, umrla. Bio je dovoljan običan grip da zaustavi život i sve snove mlade Natalije. Imala je nepunih 40 godina. Vest o njenoj smrti nije objavljena ni u jednim novinama, a i danas se ova talentovana Srpkinja, koja je bar dobila ulicu u rodnom Smederevu, spominje kao zaboravljena slikarka.
MILAN RAKIĆ KUPIO DVA NjENA AKVARELA
Kada je Jugoslovenski ženski savez 1938. godine u prestoničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" priredio izložbu umetnica "Male Antante", našli su se i Natalijini radovi. Uz njena dela je pisalo da su u pitanju zaboravu oteti akvareli, od kojih je pesnik Milan Rakić kupio dva. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Draga Dejanović: Ja sam žena, ali smem...
Pesnikinja, rodoljub i naša prva feminstkinja. Kao član Ujedinjene omladine srpske, pisala je patriotske stihove i zalagala se za školovanje devojčica
Draga Dejanović
Bila je dovoljno prkosna da, u vremenu u kojem je trebalo ćutati, glasno govori. Bila je dovoljno snažna da pomeri planine učmalosti, iza kojih se pomaljao neki lepši i odvažniji svet za žene. Toliko toga je mogla i želela, ali kada u 31. godini stane jedan takav život, ostaje nam samo da naslutimo za koliko pesama, predstava, prevoda i izvojevanih bitaka za prava pripadnica nežnijeg pola smo ustali uskraćeni. I da se zapitamo - koliko uopšte znamo o Dragi Dejanović.
Rođena je 18. avgusta 1840. godine, u uglednoj porodici advokata Živojina Dimitrijevića i majke Sofije. Njeno rodno mesto je bila Stara Kanjiža, ali je dobar deo života provela u Bečeju, u koji se preselila sa roditeljima. Materijalna situacija Dimitrijevića je dozvoljavala da Draga dobije kvalitetno obrazovanje, pa se školovala u uglednom Institutu Vinčikov u Temišvaru. Nažalost, bila je krhkog zdravlja, a zbog ozbiljnog obolenja očiju morala je da prekine školovanje i vrati se kući. Imala je 21. godinu kada se, protiv očeve volje, udala za učitelja Mihaila Dejanovića, ali taj brak nije dugo trajao. Talenat za pisanje počela je da pretače u stihove. Njeno glavno oružje je postalo pero. Uz ljubavne i rodoljubive pesme, koje je premijerno objavila u časopisu „Danica“ 1862. godine, izašao je i njen članak "Zla sreća devojačka", u kojem je otvoreno tražila da žene dobiju pravo da rade i privređuju.
- Tu zaključuje da ekonomska samostalnost i moderno obrazovanje predstavljaju osnov ženske nezavisnosti. Kritikovala je dame zato što su pristajale na mušku superiornost, jer su verovale da muškarac treba da obezbedi materijalnu sigurnost i što nisu ništa činile da se situacija promeni - navodi (u Biographical Dictionary of Women's Movements and Feminisms) istoričarka Ivana Pantelić, koja se bavila životom i radom ove Srpkinje.
Kada je Draga otputovala u Peštu, kod rođaka Steve V. Popovića, koji je bio direktor Tekelijanuma, pronašla je sebe i shvatila šta želi da radi. Prekretnica u njenom životu je bilo poznanstvo sa osnivačima i članovima Ujedinjene omladine srpske, koja je delovala između 1866. i 1872, a nastala je po uzoru na Macinijevu Ujedinjenu omladinu Italije. Njeni osnivači, koji su kao cilj isticali prosvećivanje Srba kroz razvoj kulture i obrazovanje, bili su Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović. Draga im se priključila, postajući veliki borac za ravnopravnost polova. Bilo je to doba kada su žene u Srbiji mirno podnosile podređeni položaj, prihvatajući činjenicu da žive u patrijarhalnom društvu u kojem je muškarac i pisanim i nepisanim pravilima bio zaštićena "vrsta". Ona počinje da se buni protiv toga, bori se za prava dama, kritikuje ih zbog pasivnosti, poziva da se pokrenu, drži predavanja o važnosti obrazovanja devojčica... Ostao je upečatljiv njen stih „Ja sam žena, ali smem”, kojim je u malo reči mnogo toga rekla. Bilo je dovoljno argumenata zbog kojih su je prozvali prvom srpskom feministkinjom, kako je navela Ivana. A Svetozar Marković ju je zvao "žena sa dubokim osećanjem", što je dolazilo do izražaja u njenom radu u Ujedinjenoj omladini srpskoj, koja je izdavala list „Mlada srbadija“, a on je prvi pokrenuo pitanje emancipacije žena.
POZORIŠTE
DRAGU je okupirala ljubav prema sceni i želja da zaigra na daskama koje život znače. U tek osnovanom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ona debituje kao Roksanda Dukatićeva u komadu "Doktor Zoljić", 1862. godine. Stigla je i do beogradskog Narodnog pozorišta, ali je više prevodila tekstove sa nemačkog, nego što je igrala. Shvatila je da joj pisanje više leži i bolje ide, ali nažalost nijedan komad koji je napisala, nikada nije odigran.
U časopisu „Zastava“, Draga je pisala tekstove u kojima se otvoreno zalagala za obrazovanje devojčica i njihova prava, kritikovala je uređenje škola... Javnost je bila uzburkana njenim člancima "Dve-tri reči Srpkinjama" i "O emancipaciji Srpkinja". Preko Matice i „Mlade Srbadije“ se direktno obraćala majkama, pozivajući ih da školuju ćerke, vaspitaju ih na drugačiji način nego što su one bile odgajane, kako bi same prosuđivale i odlučivale o svojoj sudbini.
U potrazi za sobom jedno vreme se bavila glumom, a položila je i učiteljski ispit, kako bi radila u prosveti, što se verovatno poklapalo sa odlukom da se pomiri sa suprugom učiteljem. I posle tragedije 1867. godine, kada joj je umro sin, nije prestala da piše. Iz njene kreativne "radionice" izlazile su ljubavne rime, ali i rodoljubive, kojima je želela da probudi narodnu samosvest. Pesme, njih 45, objedinila je u knjizi "Spisi", objavljenoj 1869. godine u Novom Sadu, a sud kritičara je procenio da se u njima oseti uticaj Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja. Pripremala je i drugu knjigu, ali nije stigla da je objavi. I drama "Dioba Jakšića", pripovetka "Svećenik" i pedagoška rasprava "Mati" ostale su u rukopisu. Imala je mnogo želja i ambicija, ali je drugi porođaj za nju bio koban. Umrla je prerano, te 1871. godine. Mlada pesnikinja je sahranjena u Starom Bečeju. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 96 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
