Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 18:32


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 28 Nov 2013, 03:04
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Живот је бајка – Константин Јовановић

САН
Slika

Био је један од оних архитеката због којих је Београд леп
град, а о којима се мало зна и ретко прича


Slika
Понос српског градитељства, задужбина Николе Спасића у Београду

Slikaако бисте знали о коме причамо, најједноставније ће бити да набројимо неке од зграда чији је аутор Константин Јовановић: Народна банка Србије на углу улица Краља Петра и Цара Лазара, зграда у којој је данас Библиотека града Београда у Кнез Михаиловој улици, кућа трговца и задужбинара Николе Спасића на углу Кнез Михаилове и улице Ђуре Јакшића, кућа Драгомира Радуловића на углу Вука Караџића и Делијске улице, кућа Косте Миленковића у Змај Јовиној 9, пословно-приватна кућа Димитрија Ј. Живадиновића на углу Кнез Михаилове и Ускочке улице, кућа у Кнез Михаиловој улици 53 у којој је данас Факултет ликовних уметности, стара зграда Београдске задруге на углу Ђуре Јакшића и Цара Лазара...
До половине прошлог века о Константину Јовановићу били су познати само основни биографски подаци: да је живео од 1849. до 1923. године, да је син Анастаса Јовановића, једног од зачетника наше фотографије и једне од најугледнијих личности политичке и културне елите 19. века, да је пројектовао Народну банку Србије и још неке зграде. Тек након смрти његове сестре по оцу Катарине, кад су у њеној заоставштини нађене фотографије Константина Јовановића, његови цртежи, акварели, писма, документа, рукописи, дневници, нацрти и планови, откривено је много детаља на основу којих је почело откривање живота Константина Јовановића.
Најновија истраживања почета су прошле године у Музеју града Београда. Њихови резултати су изложба „Константин А. Јовановић, архитекта великог формата” и истоимена исцрпна студија, каталог, Данијеле Ванушић.

Италијанско уметничко ходочашће

Константин А. Јовановић рођен је у Бечу. Тамо се, једанаест година пре тога, доселио његов отац Анастас као један од првих питомаца кнеза Милоша Обреновића. Одан династији, Анастас је ту и остао све док политичке прилике у земљи нису дозволиле да кнез Милош опет буде владар Србије. Анастас се у Бечу дружио са виђеним људима тог времена. Његове литографије учиниле су га важним у очувању српске културе и подизању националне свести, што није наилазило на одобравање бечке полиције. У таквом окружењу родио се и одрастао. Осим оца, и бака Марија била је његова најужа породица. О Константиновој мајци не зна се ништа, њене фотографије нису нађене, а нема ни докумената који би открили њено име.


Slika
У Бечу око 1868. године

Катарина, његова сестра, забележила је у дневнику да је Константин као прво дете и мушки наследник био предодређен да постане понос породице, па га је отац одмалена усмеравао ка образовању. Доказ за то је и фотографија на којој петогодишњи Константин седи над отвореном књигом за радним столом на коме су, изгледа, бисте Михаила и Јулије Обреновић и слепог гуслара, симболи будућег интелектуалца оданог династији и српском идентитету. Константин гледа у посматрача, што је знак да влада улогом која му је намењена. Аутор фотографије је његов отац.
Када се 1858. године Анастас Јовановић вратио у Србију, сина је оставио у Бечу сматрајући да ће тамо стећи боље образовање. Константин се након завршене реалке уписао на студије архитектуре на Политехничкој школи у Цириху, у Швајцарској. Имао је осамнаест година и био је једини српски студент архитектуре у Цириху. Кад је дипломирао, кратко време провео је у Београду и Бечу, а затим је, по савету професора, а и како је тада био обичај, отишао на пут у Италију. На том уметничком ходочашћу, које му је додатно повећало наклоност према архитектури, провео је четири године.

Slika
Са сестром Катарином, најзаслуженијом за његов повратак међу нас

У Беч се вратио баш у време врхунца тамошње грађанске класе и изградње Рингштрасе, дела града намењеног новом сталежу. У том преобликовању града је и сам учествовао, сарађујући са једним од главних градитеља, својим некадашњим професором Готфридом Земпером. Постали су велики пријатељи.

Чуда у Бугарској

Константин је у Бечу 1880. године отворио приватни архитектонски атеље, а затим се три године након тога оженио Аном Маргаретом Глас. Живели су у Бечу и нису имали децу. После њене смрти 1908. године, Константин је почео да живи са сестром Катарином, и да све чешће борави у Београду. Кад је почео Први светски рат он и Катарина отишли су у Швајцарску, у Санкт Гален, код Јована, Константиновог брата по оцу, а затим у Цирих – у коме су заувек остали. Одмах по доласку Катарина се прикључила Бироу за нестала лица, Одељењу за Србе. Из тог времена сачуван је Константинов дневник у коме су записане – како сам наводи на почетку – белешке из сећања и садашњости, утисци и размишљања о разним стварима и записи о дешавањима. (Иначе, Константин је аутор многих студија и стручних текстова, а његов литерарни рад се сматра веома важним за струку и историју, али о томе у неком другом тексту.)

Slika
Пројектована као кућа Марка Стојановића, ова лепа зграда данас је Библиотека града Београда

Прве поруџбине архитекта Јовановић добио је у осмој деценији 19. века из Бугарске и Румуније, а тек пред крај осамдесетих и из Београда.
У Бугарску га је позвао Константин Јиречек, генерални секретар Министарства просвете, иначе познати чешки историчар. У Софији је прво пројектовао Прву мушку гимназију, а затим и Народну скупштину – био је то један од најизазовнијих и најзахтевнијих архитектонских задатака тог века. Убрзо после наруџбина из Бугарске, Јовановић је добио понуду од Лауре Мочоњи, кћерке Петра Чарнојевића, да као њену задужбину изгради цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице и српску народну вероисповедну школу у месту Фењу, које се налазило у тадашњој Аустроугарској, а данас у Румунији.

Банка за понос

Данијела Ванушић, ауторка изложбе о Константину Јовановићу, напомиње у каталогу да је „на ангажовање Јовановића у Београду, осим важног породичног угледа, који су пратили пријатељски односи и
познанства са водећим личностима београдске политичке и културне сцене, утицало његово образовање, као и потврђен међународни углед. Ђак чувеног Готфрида Земпера био је веома цењен међу српским грађанским врхом у успону. Најплоднији период његове београдске делатности трајао је од 1885. до 1900. године, када је извео низ пројеката за државне и приватне поручиоце”.

Slika
Зграда Народне банке, Улица краља Петра

Прва грађевина која је по Јовановићевом пројекту изведена у Београду била је кућа Марка Стојановића, угледног адвоката и вицегувернера Народне банке. Стојановић је био пријатељ Анастаса Јовановића, спајала их је љубав према фотографији, па је зато и допринео
да Београд прихвати Константина Јовановића. Кућа је саграђена око 1885. године, у Кнез Михаиловој улици 53–55, као једноспратна грађевина двојне намене. Локали са дућанима смештени су у приземљу, а раскошни станови на првом спрату. Репрезентативност
је постигнута обликовањем фасаде, а зграда је имала и ништа мање раскошну унутрашњост. Иако је кућа Марка Стојановића била прво Јовановићево дело, сматра се за једно од најбољих остварења београдске стамбене архитектуре.
Његово најпознатије, па и најлепше дело, јесте палата Народне банке. Изграђена је 1889. године, а затим, између 1922. и 1925. године, дограђена, опет по Јовановићевом пројекту. И први и други део палате су у истом ренесансном маниру, па градитељски чине јединствено здање. Данијела Ванушић наводи да је „неправилност парцеле на којој је подигнута, у блоку између улица Цара Лазара, Краља Петра, Грачаничке и Николе Спасића, условила њено угаоно решење. Пројектована као слободно стојећа грађевина, затворена у блок са унутрашњим двориштем, има све обрађене фасаде, а састоји се од подрума, приземља, три спрата и поткровља. Надахнут италијанском ренесансом позног раздобља, Јовановић је успео да репрезентативним, мајсторски изведеним архитектонским решењем изрази важност установе, као и снагу и стабилност државе. Одмах по усељењу Привилеговане народне банке Србије, како се тада звала, у извештају о њеном раду у 1890. години истакнуто је да има кућу којом се може дичити и она сама и престоница наша, којој она служи за украс, што је у великој мери заслуга архитекте Константина Јовановића.”

Онако како сам замислио

Згради Народне банке сви су се дивили. Феликс Каниц, чувени путописац, забележио је да да та зграда може да краси сваки велики град, а у тадашњим туристичким водичима на списку онога што је у Београду вредно видети и посетити, осим Саборне цркве, Митрополије, Конака кнегиње Љубице, Народног позоришта, двора кнеза Милоша у Топчидеру и другог, помиње се и зграда Народне банке. Константин Јовановић је за овај пројекат одликован Орденом Светог Саве трећег реда, а Аустријско удружење инжењера и архитеката позвало га је да у Бечу одржи предавање о свом делу.

Slika
На фотографији свог оца, чувеног Анастаса Јовановића, када је имао пет година

Кад је 1921. године управа Народне банке одлучила да је постојећа зграда постала премала, тадашњи гувернер Ђорђе Вајферт предложио је да се посао доградње додели аутору зграде, Константину Јовановићу. Обрадован понудом, он је одмах прионуо на посао. Међутим, због услова које му је упутио Главни одбор банке, дубоко увређен чињеницом да је његов рад сведен на бирократско удовољавање поручиоцу, Јовановић је одлучио да одбије понуду. На срећу, управа банке увидела је грешку и на прво место истакла жељу да Јовановић буде аутор, као и молбу да он сам предложи услове под
којима би прихватио даљи рад, истичући: „Банка није имала намеру да вас наљути и жали што је дошло до пролазног неспоразума. Примите уверење нашег одличног поштовања.”
Задовољан овом променом, Константин Јовановић им је одговорио: „Будите уверени да ми није било лако одрећи се рада, који за мене представља довршење једног мог омиљеног дела, а које ће можда бити завршно дело мог уметничког рада и до кога ми је особито стало, да буде изведено онако као што сам га ја замислио. Тако сам како вама тако и себи самом као уметнику, обезбедио извршење целе зграде.” Овај одговор на најбољи начин осликава став Константина Јовановића према сопственом раду и делу, кога се придржавао током читавог радног века.

Јовановићи свуда

Захваљујући високом друштвеном угледу и улагању, прво Анастаса па затим и Константина Јовановића у некретнине, Јовановићи су имали неколико приватних кућа у Београду. Анастасове приземне породичне куће биле су у Косовској улици на бројевима 25 и 30 (до сада су обе срушене), Катаринина двоспратница у Карађорђевој 7 имала је дућан у приземљу и станове на спрату, а две Константинове куће на углу улица Јевремове и Цара Душана, и у Јевремовој 10 срушене су. Све их је пројектовао Константин, и све су биле скромног изгледа. Сматра се да су породичне куће његова најскромнија остварења.

Slika
Двоспратница Катарине Јовановић у Карађорђевој улици, у Београду

Осим архитектонских дела, у Београду је према Јовановићевим нацртима урађен и мермерна основа са бронзаним украсима за споменик кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу Републике. Наиме, аутор коњаничког споменика био је фирентински скулптор Енрико Паци, добар пријатељ Анастаса Јовановића, који је посредовао да Пацијев пројекат буде усвојен и изведен. Паци је из Фиренце са Константином Јовановићем стигао у Београд у јесен 1874. године, дружили су се, па је тако и дошло до ове сарадње.
Последње дане посветио је помагању народу у Србији коју је сматрао својом домовином. Константин А. Јовановић умро је у Цириху. Ту је и сахрањен. Оставио је зграде да украшавају град у коме ми сада живимо.


politikinzabavnik

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 17 Jun 2014, 21:52
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Doneo nam makrobiotiku još u XIX veku

Slika

Među prvim Srbima, školovanim lekarima koji su studirali na Zapadu, a potom došli na rad u Srbiju, iz Beča je stigao dr Jovan Stejić (1803-1853), koji je potom kao lekar radio u Šapcu i Beogradu. Ovaj ugledni lekar u doba knjaza Miloša, bio je tvorac srpske medicinske terminologije, ali i prevodilac dela “Makroviotika ili nauka o produženju života čovečeskog”, još uglednijeg akademika iz Berlina, dr Hristofora Vilhelma Huferlanda.
Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića uspostavljena je praksa dovođenja školovanih lekara iz inostranstva. Prvi lekari bili su ili stranci ili Srbi iz Vojvodine. Usled bitno drugačijih navika, shvatanja i običaja, koje su stekli u svojoj sredini, njihov prvi susret sa civilizacijski zaostalom Srbijom je bio vrlo traumatičan. Pored podozrenja lokalnog stanovništva u njihovu stručnost, problem je bio i plaćanje koje je, u dobrom slučaju, bilo neredovno, a ponekad i u naturi (namirnice, stoka i sl.).
Srpska vlada je počela da aktivno podstiče edukaciju domaćih lekara, koji je trebalo postepeno da zauzimaju mesto stranih lekara. Prvi školovani lekari su kao stipendisti srpske vlade sticali znaja po fakultetima širom Evrope. Među njima je bio i dr Jovan Stejić, lični lekar kneza Miloša do 1833. godine.
Društveni položaj novopridošlih lekara je bio poprilično degradirajući, što se reflektovalo i kroz njihovo korišćenje u različite, nemedicinske svrhe. Knez Miloš je poznate lekare, dr Vitu Romitu i dr Jovana Stejića koristio kao vaspitače svoje dece, a u ličnim odnosima nije prezao ni od ponižavanja. Tako je pomenuti dr Stejić morao da kneza opasuje i raspasuje i bio dužan da po ceo dan bude uz Miloša. Često se događalo da su lekari dobijali otkaze ili su sami odlazili, jer nisu mogli da izdrže takvo ophođenje kneza i ostalih velikaša.
Začetnici lekarske profesije
I pored zdravstvene neprosvećenosti, lekari su polako počeli da zauzimaju odgovarajuće mesto u društvenom životu Srbije. Kao začetnici lekarske profesije u Srbiji uzimaju se pomenuti dr Vito Romito, dr Jovan Stejić, dr Karabini, dr Bartolomeo Kunibert, dr Karlo Pacek.
Sa dolaskom dr Jovana Stejića u Srbiji počinje da radi organizovana građanska zdravstvena služba. On je autor prve naše “Antropologije ili nauke o čoveku” na srpskom jeziku, koja je objavljena u Beogradu 1850, u izdanju Društva srpske slovesnosti.
Po dolasku u Srbiju 1829. godine, prvo je radio u Šapcu, kao lični lekar Jevrema Obrenovića. Istovremeno je lečio i vojnike iz garde. Potom je postao lekar kneza Miloša. Dr Stejić, inače rodom iz Arada, bio je i tvorac srpske medicinske terminologije.


I lekar i pisac

Slika

Dr Jovan Stejić bio je jedan od onih lekara koji su se bavili i pisanjem i kulturnim radom. U duhu racionalizma 18. veka, gajio je kult razuma i propovedao etiku vrline, rada i dužnosti. Studirao je u Pešti i Beču i potom bio lekar u Šapcu, Kragujevcu i Valjevu. Posle štampanja jedne knjige u kojoj se služio novim pravopisom Vuka Karadžića, sukobio se s knjazom Milošem Obrenovićem i otišao iz Srbije. Po povratku, 1840. postavljen je za načelnika saniteta, zatim za sekretara Državnog saveta. U filozofskim spisima je kritikovao verski fanatizam. Napisao je stručnu kritiku Vukovog prevoda "Novog zaveta".
Od 1828. počeo je u Beču izdavati u sveskama Zabavu za razum i srce. U članku “Nekoliko reči o prosvešćeniju” osvrnuo se na pisce rđavih knjiga nazvavši ih “žalostnim produktima nedotupavih glava”. Tu je najviše napao Joakima Vujića. Vodio je prepirku i sa Pavlom Stamatovićem.
Stejić se zauzimao za osnivanje Društva srpske slovesnosti čiji je bio i jedan od prvih članova.
Zanimljiv je i podatak da je prva knjiga koja je štampana u prvoj štampariji u Srbiji, koja je počela da radi u Beogradu 1832. godine, bila upravo knjiga Jovana Stejića, “Sabor istine i nauke”.


Ideal – jasna i mirna svest

Slika

Jovan Stejić je, poput Dositeja, bio praktični moralista. Izvori Stejićevih ideja bila su dela nemačkih profesora iz 18. i 19. veka, pre svih Kanta.
Moralne vrednosti, prema Stejiću, su: skromnost, marljivost, učtivost, ljubaznost, istinoljubivost, postojanost karaktera, a takođe je smatrao značajnim da se održe data reč ili religijska uverenja, racionalna pobožnost, istina, pravda, mir, ljubav, hijerarhija itd.
Najvažnija norma za njega bila je – obrazovanje, pa je zato savetovao ljudima da budu mudri i racionalni i da se trude da im svest bude jasna i u mirna. Ovo su ključna gledišta prosvećenog humanizma. Takođe, smatrao je i da treba biti poslušan.

O makrobiotici – u XIX veku

Srpskoj medicinskoj bibliografiji dr Stejić je ostavio dva toma “Makroviotike ili nauke o produženju života čovečeskog”, akademika iz Berlina dr Hristofora Vilhelma Huferlanda, delo koje je preveo i dopunio. Srpski prevod štampan je u Beču 1826. godine.


zdravzivot

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 07 Sep 2014, 22:56
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
ЈОВАН ИЛКИЋ, АРХИТЕКТА ОД СТИЛА И УКРАСА

НЕИМАР НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

У Србију је дошао на позив краља Милана Обреновића након завршених студија у Бечу иако је тамо већ имао понуду за посао. Својим радом стекао је епитет једног од најдаровитијих и најплоднијих стваралаца српске архитектуре с краја 19. и почетком 20. века

Slika

Родио се 1857. године у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалку и Одсек за архитектуру на Уметничкој академији. Дипломирао је 1883. године као један од најзапаженијих студената. Уз диплому је добио писмену похвалу од Академије, као и понуду свог професора Теофила Ханзена да остане и ради с њим. У Србију је дошао на позив краља Милана да учествује у изради унутрашњости Старог двора и сарађује са архитектом Александром Бугарским, што је заправо значило добијање положаја дворског архитекте – краљевског грађевинског саветника. Радио је и у архитектонском одељењу Министарства грађевина, где је и пензионисан 1910. године. Наредне две године провео је радећи на изградњи фабрике „Пелман” у Будимпешти. Поред државне службе имао је и приватни биро у својој кући у Улици Милоша Поцерца број 32, која и данас постоји. Био је ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча с којом је имао петоро деце. За време Првог светског рата одведен је у логор Нежидер у Мађарској, где је и умро 1917. године у шездесетој години.

Познавалац стилова

Крајем 19. и почетком 20. века на архитектонској сцени Србије било је много архитектонских стилова. У Србију су их донеле архитекте које су, попут Илкића, студирале у Средњој Европи и које су се трудиле да стечена знања пренесу у домовину. Под архитектонским стилом обично подразумевамо начин сврставања грађевине у одређену групу са сличним обликовним особинама. Илкић је важио за великог познаваоца архитектонских стилова. Куће је пројектовао у духу готово свих стилова који су у то време били заступљени у Србији, зналачки их примењујући на својим грађевинама.


Дела архитекте Илкића

Slika
Године 1936. завршена је градња Народне скупштине по пројекту архитекте Јована Илкића насталом још 1907. године. "Играли се коњи врани Томе Росандића постављени су 1939. године.

Украсне елементе барока применио је у обради фасаде Крсмановићеве куће на Теразијама број 34, изграђене 1895. године. Обликујући фасаду, Илкић је изнад прозора поставио барокне тимпаноне с богатим украсима, а између прозора пиластре с јонским капителима. Стил барока је стил раскоши саздан од обиља и богатства архитектонских украса који најчешће постоје само себе ради. Ова кућа је у једном раздобљу после Првог светског рата, за време радова на оправци двора, коришћена и као резиденција регента Александра Карађорђевића.
У њој је 1918. године проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, а после рата зграда је уређена за протокол Секретаријата иностраних послова. У духу романтизма пројектовао је објекат за смештај српских дечака с подручја ван Србије – Дом светог Саве у Улици цара Душана број 13, као и Официрски дом у Улици краља Милана 48. Изградња Дома светог Саве почела је 1889. године и трајала је годину дана. Саграђен је уз помоћ новчаних прилога бројних дародаваца које је сакупило Друштво светог Саве, основано 1886. године с циљем да просвећује и помаже Србе ван Србије. Илкић је бесплатно урадио пројекат и предрачун за објекат и тиме дао допринос овој хуманитарној акцији.
Фасаду је замислио по академским правилима – на сваком спрату другачије је решио прозоре. Урадио је у стилу романтизма с детаљима ране ренесансе, али и с примесом византијских мотива, што се посебно огледа на улазу. Нарочито је снажан романички завршетак с лучним фризом изнад средњег ризалита. По његовом пројекту зграда је имала један спрат мање. Последњи је дограђен 1923. године. У зграду Дома светог Саве пресељена је Прва београдска гимназија која је била у Капетан-Мишином здању и ту је остала до 1938. године.
Официрски дом у Улици краља Милана број 48, на углу с Ресавском, данас је познат као Студентски културни центар, или популарније СКЦ. Изграђен је на захтев краља Александра Обреновића који је увидео да је официрима српске војске потребно место за окупљање, где би се забавили и разонодили. Право да пројектује Официрски дом Илкић је стекао победивши на конкурсу који је расписан 1891. године, на коме је учествовао заједно са архитектом Милорадом Рувидићем. Након четворогодишње изградње зграда је свечано отворена на краљев рођендан, у августу 1895. године. У композицији маса и обради детаља видљиви су утицаји средњовековне архитектуре и романтичарске епохе. Поред елемената класике и ренесансе у избору детаља и њиховој обради вешто су користили и елементе барока.
Главна просторија овог дома је велика дворана за забаве. У време кад је изграђена у њој су се одржавали разни балови. До привременог прекида у њиховом одржавању дошло је за време балканских ратова и Првог светског рата. Обновљени су по завршетку ратова. У раздобљу између два светска рата омиљена врста забаве код омладине били су такозвани матинеи који су почињали у 16 и 17 часова и трајали најдуже до 21 час. Највеличанственији је био, наравно, у Официрском дому. Зграда Народне скупштине једна је од најрепрезентативнијих грађевина у Београду и свакако највеличанственије дело које је Илкић пројектовао. Подигнута је на простору уз Цариградски друм (данас Булевар краља Александра) где је раније била марвена пијаца и Батал џамија. Припреме за изградњу здања Народне скупштине Краљевине Србије праћене су жељом за стварањем установа независне државе почетком последње деценије 19. века. Прва израда пројекта поверена је 1892. године такође познатом и признатом архитекти Константину Јовановићу. Он је урадио пројекат једнодомног парламента. Доношењем Новог устава 1901. године Краљевина Србија добила је дводомни парламент па постојећи пројекат више није одговарао њеном устројству. Потреба за новим пројектом довела је до расписивања конкурса за изградњу дводомног парламента. На конкурсу је победио Јован Илкић с пројектом који је умногоме подсећао на некадашњи Јовановићев пројекат. Међутим, у складу с тадашњим потребама парламента, Илкић је скупштинске дворане сместио у бочна крила, лево и десно од средишњег хола. Средишњи део замислио је с великом ренесансном куполом над вестибилом на чијем је врху требало да се налази краљевска круна од позлаћене бронзе. Изградња објекта почела је тек у августу 1907. године. У међувремену је дошло до још једне смене на српском престолу, промене устава и поновног успостављања једнодомног парламента, али се то није одразило на изградњу зграде по Илкићевом пројекту. У октобру 1936. године, тачно тридесет четири године од расписивања конкурса, односно двадесет девет година од почетка изградње, одржана је прва седница у новој згради Дома народног представништва. Кад је 1902. године победио на конкурсу за идејно решење зграде Народне скупштине и тако стекао право да се ова грађевина ради по његовом пројекту, архитекта Јован Илкић није ни слутио да никада неће видети своје највеће дело. До Илкићевог одласка у логор у Мађарској били су завршени само груби грађевински радови до главног венца и за њих потрошено близу два милиона ондашњих динара у злату. Први светски рат однео је Илкићев живот, али и планове и детаље за изградњу зграде. Тек после рата Министарство грађевина уступило је израду нових планова за завршавање зграде Павлу Илкићу, које је он урадио према заосталим скицама свог оца, уносећи извесне измене.

Slika
Зграда суда у Ваљеву

Још један објекат без кога је данас готово немогуће замислити Београд свакако је хотел „Москва” у Балканској улици број 1. Право да пројектује овај објекат Илкић је такође добио на основу конкурса иако је на њему освојио другу награду. Прву награду за пројекат зграде друштва „Росија Фонсиер” из Петрограда, тек касније назване хотел „Москва”, средином 1906. године, добио је загребачки архитекта Виктор Ковачић.
Међутим, дирекција друштва „Росија Фонсиер” усвојила је за реализацију Илкићеву скицу и њему, у сарадњи с руским архитектама из Петрограда, поверила израду пројекта у стилу сецесије. Сецесија је стил који се појавио крајем 19. и почетком 20. века. У различитим земљама наступао је под различитим именима. За главне знакове сецесије сматра се украшавање. За украсе се користе облици из природе као што су лист, цвет, тело човека и животиње. Поред употребе орнамента даје се предност површини, примењују се необичне боје које се слажу по законима хармоније и контраста и користе се различити материјали. Уочљива је и употреба кованог гвожђа. Решавајући фасаду у духу сецесије, Илкић је, потпомогнут руским архитектама, на овој згради у потпуности прекинуо с класичним украшавањем фасада. У складу са сецесијским поставкама о употреби нових, племенитих и трајних материјала, на фасади је употребио гранит и керамичке плочице. Објекат хотела „Москва”, подигнут на истакнутом месту, грађен у складу с најсавременијим токовима европске архитектуре, био је знак напретка ондашњег Београда и његовог стремљења ка савременом. Поред набројаних зграда Илкић је, примењујући разне стилове, пројектовао још стотинак стамбених објеката у Београду и Земуну. У његова значајнија дела у Србији спадају и црква Свете тројице у Параћину (1894), зграде Начелства и Суда у Ваљеву, на слици (почетак 20. века), звоник и припрата старе цркве Светог духа у Крагујевцу (1907) и друге.


politikinzabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 07 Sep 2014, 23:38
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Јован Илкић

Slika

Slika

Јован Илкић (1857 — 1917) је био српски архитекта који је знатно утицао на развој архитектуре у Србији у последњој четвртини XIX и почетком XX века.

Рођен је у трговачкој породици у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалну гимназију, а затим се уписао на студије архитекутре код Теофила Ханзена на Академији лепих уметности. Дипломирао је 1883. године. До августа исте године био је запослен у Ханзеновом бироу за граћење Парламента у Бечу, а затим је дошао у Србију, на позив краља Милана Обреновића, да доврши радове на уређењу Старог двора. По доласку у Србију запослио се у Министарству грађевина где је радио као контрактуални инжењер од 1883. до 1899. године и као редовни инжењер од 1900. до 1910. године. У Мађарску је отишао 1910. године и током 1911. и 1912. године радио је на изградњи комплекса фабрике Пелман у Будимпешти. У Београд се вратио 1912. године. Сматра се да је као изузетно плодан градитељ успео да оствари стотинак пројеката. Стварао је у класичном и српском националном стилу.

Пројектовао је многа значајна здања у Београду:

кућу Алексе Крсмановића на Теразијама 31 (1885),
кућу Милана Пироћанца у Француској 7 (око 1885),
кућу Милорада Павловића у Краља Петра 13-15 (око 1890),
Официрски дом у Краља Милана 48 (1895, са Милорадом Рувидићем),
Дом Друштва светог Саве у Цара Душана 13 (1889/90),
Народну скупштину (1902 — 1936),
зграду осигуравајућег друштва Rossija (данас хотел Москва) (1906) у сарадњи са моковским архитектима.
Међу значајна Илкићева дела у Србији спадају и

црква св. Тројице у Параћину (1894),
зграда Начелства и зграда Окружног Суда у Ваљеву (почетак XX века),
звоник и припрата старе цркве св. Духа у Крагујевцу (1907) и др.
Јован Илкић је био ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча. Имали су петоро деце: синове Павла и Ђорђа-Ђуру и ћерке Ангелину, Јелисавету-Елу и Јованку. Њихов син Павле био је, такође, архитекта и довршио је здање Народне скупштине у Београду, започето према очевом пројекту.

Slika
Хотел „Москва“ у Београду

Slika
Народна скупштина у Београду


wiki

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 23 Nov 2014, 01:20
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Захарије Стефановић Орфелин

Slika

(1726—1785)
За пуни развој српске графике у XVIII веку важно је уметничко дело Захарије Орфелина, који свој изванредни животни пут почиње у Сремским Карловцима. Овде, у сенци малог митрополијског двора, који је још у првој половини XVIII века покаткад личио пре на збег него на сигурно средиште црквене управе, јавља се Орфелин 1757, када у њега улази као канцелиста митрополита Павла Ненадовића. Пре тога времена о Орфелину знамо мало. Његово порекло, школовање, живот, све је то још скривено у необелодањеним свакодневним збивањима наших малих градова: Вуковара, Новог Сада, Карловаца, можда Будима, или далеког „царствујушчег града Вијене“. Када је и где је научио технику бакрореза, исто је тако непознато.

Тек, извесно је да је у Карловцима имао своју радионицу, неку врсту бакарне типографије у којој је радио за потребе цркве. Из тог малог атељеа изишле су његове грамате, синђелије, верске поуке и службени текстови младе црквене администрације, коју је са толико залагања покушавао да среди митрополит Павле Ненадовић. Ако се оцене ти рани Орфелинови радови, јасно је да су они, с обзиром на њихову намену, сасвим неједнаке вредности. Понекад, чини се да ти послови пре спутавају и коче Орфелинов ликовни израз, истичући његов смисао за калиграфију који ће му и доцније доносити и приходе и славу.

Целокупна композициона схема ових, иначе сасвим практичних текстова изведена је на уобичајени барокни декоративни начин који је суверено завладао и у канцеларијама званичне државне администрације. Дуктус слова, вињете, наизменично сликовито мешање разних врста писма, нарочито велики, барокно стилизовани иницијали који заузимају висину скоро половине текста — све је то изведено угледањем на свечанија акта која су из Беча пристизала у карловачки двор.

Slika

Па ипак, баш у том карловачком периоду, Орфелин 1757. израђује и једно дело које га представља, с једне стране, као одличног цртача, а с друге, као уметника који се без колебања укључује у шире токове барокне уметности. Реч је о пригодној песми испеваној у част устоличења бачког владике Мојсеја Путника, коју је Орфелин украсио многобројним цртежима, значајним композицијама и декоративним елементима, међу којима има и јединствених вињета чији је преплет изведен од имена и презимена епископа Путника.
Своју похвалну песму Орфелин је украсио и фино цртаним портретом владике Путника, убацујући и читаве композиције које илуструју тренутке самог устоличења, на пример поклонствени поздрав представника грађанског, војничког и духовног сталежа.

Ова типично барокна иконографија компликована је и темама старе уметности — каква је, на пример, алегоријска представа премудрости — које, истина, сем предмета самог, ништа не везује за уметничко наслеђе прошлости.
Али, док је у фигуралним композицијама показивао извесну схематичну и помало опору наивност, Орфелин је знатно слободнији, барокно узнемирен, када цртежима дочарава сам чин устоличења. Слободно компоновани анђели, све по ритуалу црквене церемоније, доносе делове архијерејског одејанија и знаке пастирске власти, а рафинована, лепршава лакоћа цртежа открива ненаметљиву присутност Орфелиновог декоративног осећања.

Иако ово Орфелиново дело није касније пренето у бакар, изгледа да је он у Карловцима развио претежно графичку делатност. Судећи по његовим бакрорезима, он је одлично познавао и саму бакрорезачку технику, нарочито ецовање киселинама.
Уосталом, већ је и његов биограф Тихомир Остојић, а касније Миодраг Коларић, истакао да је у својој личној библиотеци поседовао у оно време цењени приручник о радирању и ецовању од славног француског гравера Абрахама Боса, издат у Нирнбергу 1719, књигу у коју је својом руком уносио рецепте за рад киселинама. Уосталом, баш то несумњиво познавање графичких техника омогућило му је да створи оно изузетно богатство сенки и полутонова, да своје гравире обради са неким скоро сликарским осећањем за материју и светлост, и да се и тим путем јасно одвоји од Жефаровићевог цртачког схватања и његове понекад укочене стилизације.

Slika

Први велики Орфелинов бакрорез „Свете бесплотне силе“ рађен је 1761. за манастир Ковиљ у Бачкој, чија је ведута асиметрично укомпонована у доњи ред оквира. Миодраг Коларић, поред ограде о атрибуцији овог бакрореза Орфелину, склон је мишљењу да га је овај „само резао, а да је цртеж припремио који од наших барокних сликара, можда један од мајстора зидних слика у крушедолској цркви које одишу истим духом и карактером“.
Међутим, вероватније је да је и рафички предложак који је по свој прилици, послужио Орфелину ближи неком нацрту за какву црквену таваницу замишљену сасвим у духу барокног илузионистичког сликарства.
Особито централни део гравире подсећа у маломе на барокне небеске апотеозе на којима се целокупни надземаљски кошмар врло одређено слива и степенује ка главном, основном мотиву читаве целине. На Орфелиновој гравири то је адорирање св. Тројице.

Чињеница је свакако да је цео лист цртан са ванредном вештином, без икаквих трагова старог живописа, а гипкост свих ликова превазилази мајсторе крушедолских композиција.
Бочни медаљони, који су у нашој уметности познати у типу иконе са житијем, изведени су без оне уобичајене строге поделе, штавише, добија се утисак, без обзира на њихове посебне барокне оквире, да се и они динамично уклапају у органску целину.
Главне врлине бакроресца Захарије Орфелина на овој гравири долазе до пуног изражаја: моделација помоћу светло-тамних ефеката, елеганција ликова, најзад, меко резање осетљиво за сликарску форму.
Са изузетном мером њему је пошло за руком да своја новостечена графичка знања вешто измири и усклади са сликарским поукама које су, ван сваке сумње, биле битне у образовању његове уметничке личности.

Поступност тог пута, студиозно припремање за смеле скокове илуструје и Орфелинов бакрорез св. Тројице са архангелом Михаилом и сценама из Христовог живота који је 1758. резао за манастир Прибину главу. На њему се већ јасно показују она типично барокна и свакако јако наглашена монументално-декоративна сликарска схватања, која су на комаду из Прибине главе уздржана и заустављена строгом, симетричном поделом малих правоугаоних медаљона што уоквирују средишњи мотив.

Треба пажљиво погледати она зналачки цртана скраћења тела анђела који придржавају свемирску куглу са које царује св. Тројица, па видети да је Орфелин у својој радозналој обавештености бирао предлошке из графичких залиха западњачке уметности.
Јер, заиста, у нашој целокупној уметности тога времена не постоји пример да је ико од српских сликара са тако много успеха обрађивао несвакидашњи проблем: како и на који начин елементе великог барокног, декоративног сликарства комбиновати са скученијим могућностима које пружа иконопис. Изгледа да је баш за овакве покушаје Орфелин показивао изразити смисао.

Slika

Даља уметничка биографија Захарије Орфелина показује неочекивани преокрет, скоро прелом. Године 1764. Орфелин се отиснуо у свет, у Венецију, град у коме је достојанствено умирало велико млетачко сликарство.
Његови биографи претпостављају да је тамо остао до 1768, издржавајући се сам као коректор ћирилске штампарије Грка Димитрија Теодосија.
С правом би се очекивало да ће се тај ученик пуног италијанског барока, у једном тако рафинованом и већ уморном центру као што је била Венеција, још смелије везати за Запад и сада неспутано похитати да у непосредном додиру са великим оригиналима попуни своје провинцијске уметничке празнине.
Па ипак, добија се утисак да је он бољи, зрелији и свакако полетнији период тога стварања иживео у скученим приликама карловчке конзисторије, а да му је у пуној уметничкој слободи одједном понестало снаге, можда и храбрости за нове успоне.

Та посусталост види се и у гравирама које се појављују 1765. у прештампаном млетачком издању Римничког Србљака арадског епископа Синесија Живановића. За млетачко издање Орфелин је припремио појединачне ликове српских светитеља, прерађујући заправо исте гравире бечког мајстора Јозефа Антона Лидла. Док је с техничке стране показао несумњиви напредак, његов цртеж фигура постаје знатно строжи, показујући упадљиво тежњу ка декоративним ефектима.

Међутим, иако је као уметник бакрорезац у Венецији почео да стагнира, Орфелин овде испољава велику активност на другој страни; овога пута њега првенствено занимају књижевни послови. Већ 1768.
Појавио се у Венецији први број његовог „Славено-Сербског Магазина, то ест собрание разних сочинении и преводов к ползи и увеселенију служаштих“, први не само српски већ и југословенски часопис те врсте.

Од нарочитог је значаја Орфелинов предговор, у коме су изнети разлози његовог покретања. Према Скерлићевој оцени, то није само програм књижевног рада Захарије Орфелина, „то је један манифест историјског значаја, у коме су први пут на српском језику изнете рационалистичке и просветитељске доктрине XVIII века, и у коме се први пут у српској књижевности развила мисао световне културе, рада на ‘обшчу ползу’ и на ‘шчастију человеческог рода’, писања на народном језику, просвете за све сталеже, све оно што је Доситеј Обрадовић доцније развијао и проповедао“.

Била је намера да часопис доноси корисне преводе и чланке из географије, етике, економије, о трговини, привреди, музици, сликарству, архитектури, а посебно су замољени прилози из српске историје и о српским старинама, било оригинални, било преведени.
Без обзира на неуспех који је доживео са првим и јединим бројем „Славено-Сербског Магазина“, Орфелина су тада све снажније обузимали књижевно-просветитељски послови и он ће се њима заносити готово без престанка, све до своје смрти 1785. године. Иако им се предао са неким скоро мисионарским жаром, Орфелин ипак није запуштао ни рад на графици.

Убрзо после повратка у завичај, с пролећа 1769, он у Новом Саду, где је тада највероватније живео, издаје бакрорезну икону св. Ђорђа са десет медаљона из живота светитељева и са ведутом манастира Сен-Ђурђа у Банату.
Из исте је године и бакрорез св. Димитрија са изгледом манастира Велике Ремете. Док је манастирска ведута резана схематично, готово наивно, као да се још осећа традиција првих српских бакрореза, светитељ је изведен зналачки, према једном добром цртежу и у финим пропорцијама.
Своја омиљена декоративна схватања Орфелин овога пута готово сасвим занемарује. Уместо њих, он је на овом бакрорезу остварио пејзаж какав се тешко појављује у ранијој српској графици, у којој је овај, истина, био познат, али је извођен површински, без сигурности у постављању планова.

По свему судећи, Орфелинов ликовни узор за бакрорез св. Димитрија треба тражити у млетачком сликарству тога доба; није искључено да је приликом боравка у Венецији копирао неку бољу критско-венецијанску икону из радионице оних мајстора који су још у његово време радили за потребе православних хришћана на Истоку.
И овога пута, Орфелинова сликарска схватања долазе до изражаја у графици, а благи став младога ратника атлете много подсећа на иконе св. ратника Георгија и Меркурија, које је касније за хорски иконостас сремскокарловачке Саборне цркве сликао највећи мајстор српског барока Теодор Крачун.
У поређењу с Крачуном, Орфелин се приказује у новом светлу једног значајног претходника, као уметник који преко своје барокне а сликарски схваћене графике међу првима прекида са источноправославним иконописачким наслеђем.

Изразито млетачка уметничка схватања испољавају се код Орфелина и онда када ради наш владарски портрет. Иако Жефаровићев оригинал иконе кеза Лазара из 1746. није сачуван, Орфелинова копија из 1773, коју је у Карловцима резао по наруџбини архиђакона Јована Јовановића Шакабенте, изведена је, сасним сигурно, у духу касног млетачког парадног портрета XVIII века.

Сви декоративни елементи којима се служе Млечани при сликању ове врсте портрета познати су и Орфелину: помпезан, церемонијалан став портретисане личности, богато усковитлана драперија, штафажна архитектура са тордираним стубом, владарске инсигније на раскошном столу, а све то заједно остварено је са великим осећањем за материју, за сву сликовитост раскошног броката и свиле.

И заиста, на свом бакрорезу, само још невешто додани нимб кнеза мученика опомиње да се иза ове свечано укрућене личности крије светитељ, личност која је по свим својим животним врлинама тако живо одговарала идеалу српског барока.
Велика је штета што је Орфелинов бакрорезни портрет митрополита Павла Ненадовића данас загубљен, тако да је немогуће извршити било какво упоређивање између свакако идеализованог лика кнеза Лазара и истинског портрета Ненадовићевог.

Slika

До појаве његовог најобимнијег графичког дела, чувене књиге Историја о житији и славних делах великаго государја и императора Петра перваго… Орфелин се јавља као графичар који и даље ради на већ познатом типу бакрорезних икона са неким светитељем и ведутом цркве за коју је икона поручена.
Тако |е 1770. издао бакрорез „Св. Петар и Павле“ са по пет апостола са сваке стране, који је за Доњу карловачку цркву поручио и платио Авакум Јанковић.
И на овом блкрорезу представљена је ведута саме цркве са делом вароши и дунавском обалом. Међутим, главна уметничка делатност Захарије Орфелина била је посвећена припремању ликовних прилога за његово обимно дело о Петру Великом, које је изишло у два тома.
Није никаква случајност да је баш Орфелин нашао у себи толико симпатија за Петра Великог, кога назива „преславним императором“, „несравњеним геројем“ и „беспримерним монархом“.

Израђујући царево житије, њему се пружила прилика да развије и своје личне реформаторско-просветитељске идеје; у питању је била личност која је, по Орфелиновим сопственим речима, „науке и художества начал всељатисја в тје земли в которих глупост и самаја дикост превасходство имјели“.
Уосталом, у питању је био прави култ Петра Великог који је у то доба добио типично барокне црте, онако као што је то код Пољака урађено с краљем Јаном Собјеским, или код Чеха са св. краљем Вацлавом.

Сем „најбољег историјског рада у српској књижевности XVIII века“, српска је уметност истовремено стекла и најраскошније опремљену књигу тога доба, дело око којег се Орфелин трудио читавих пет година.
Какав је Орфелинов уметнички домет у овим обимним књигама? Изгледа да и поред упечатљивог декоративног утиска који оставља овако велики број бакрореза скупљених на једном месту, а насталих од једне руке, мајстор није успео да увек са једнаком доследношћу одржи своје велике уметничке амбиције.

Без сумње, Орфелину боље полазе за руком појединачне фигуре, особито портрет Петра Великог, који својом типично барокном графичком концепцијом подсећа на сличне владарске портрете, на пример, на портрет краља ФриДриха II пруског који је радио Орфелинов савременик Георг Фридрих Шмит.
Готово ни на једном другом месту у обе велике књиге о Петру Великом не појављује се бакрорез рађен са тако много сликарских тежњи као што је то Орфелину пошло за руком на портрету Петра Великог, где је само владарево лице резано нешто тврђе.

С друге стране, већи део приложених гравира има искључиво декоративно-илустративну вредност. Ово се у првом реду односи на бројне илустрације медаља које су рађене према туђим узорима, задржавши у карактеру линија нешто од мирног, преписивачког преношења.
Уосталом, баш у Орфелиново време, 1770. године, изашлаје у Русији књига Слава Росии или собрание медалеи означајушчих дела Петра Великаго и другија некоторија, књига која је начињена према медаљама из збирке бригадира Теодора Јоановича Дмитриева-Мамонова, у којој су објављене многе медаље руских владара, особито Петра Великог и његових наследника.
Није искључено да је баш та књига послужила Орфелину као образац при изради илустрација за сопствено дело о Петру Великом.
У илустративну групу гравира у књигама о Петру Великом спадају и многе географске карте и добро цртани планови руских градова, које Орфелин реже сасвим у духу савремених барокних карата Европе, украшавајући их бројним сликовитим детаљима.
Без сумње, оне су доказ Орфелинове занатске окретности. С друге стране, текст Орфелинове посвете царици Катарини II, који је посебно резан на бакарним плочама и тако штампан, представља нам Орфелина као одличног калиграфа који је у духу барокне сликовитости примењивао различито обрађена слова, онако исто као што је то радио и приликом израде својих синђелија, опросних писама и грамата.
Поред оваквих чисто декоративних радова, у илустрованој Историји Петра Великог налазе се и гравире које приказују неке историјске догађаје из времена његове бурне владавине.
Уз страну 231 у I тому налази се композиција која приказује кажњавање побуњених стрелаца. Несумњиво, она је у целини Орфелиново дело.

Нажалост, на њој долазе до изражаја и неке његове слабости цртежа и технике. Скоро неочекивано, он грубо контрастира тамне и светле површине, а перспективна деформација доприноси наивности читаве композиције. Добија се утисак да није имао снаге да уметнички савлада сву драматику овог узбудљивог историјског догађаја.

Сасвим наивна и технички недотерана је и илустрација тврђаве „Кроншлот“. Занимљиво је да је Орфелин своје илустрације за I и II том Историје Петра Великог продавао и као појединачне листове, можда још чешће тако него и само илустровано издање. Иако је већина графичких прилога у Историји Петра Великог уметнички сасвим неуједначена, ипак, ово по обиму највеће дело српског XVIII века значи и највећи домет српске примењене графике тога доба.
У њему је на једном месту и од једне личности сабран највећи графички репертоар с намером да се у нашу, још увек неразвијену, читалачку публику пусти једно монументално и заиста парадно замишљено дело. Израђени графички прилози, посматрани у целини, свакако су допринели стварању тог утиска и таквих ефеката.

Slika

Никако није случајност што је тај даровити уметник, негде између 1771—1772, изабран за члана Уметничке академије у Бечу. Као такав он се потписује и у илустрованој Историји Петра Великог. Дуго времена није било јасно које су то две уметничке академије у Бечу чије чланство Орфелин истиче с поносом. Данас је и то разјашњено.
У Бечу је познати гравер Јакоб Шмуцер имао своју приватну графичку школу, која је 1766. подигнута на степен бакрорезачке академије, а 1771. спојена са сликарском академијом под општим именом Уметничке академије.
Као члан Шмуцерове академије, Орфелин је доцније, као и остали чланови, аутоматски примљен у новоосновану Уметничку академију. Изгледа да су Орфелинове везе са дворским гравером Јакобом Шмуцером биле добре, јер га је на основу његовог извештаја гроф Колер, тадањи свемоћни председник Илирске дворске канцеларије, предложио царици Марији Терезији за дворску награду од 100 дуката, и то за дело Славено-Сербска и Валахијска Калиграфија коју је Орфелин довршио у Карловцима 1778. године.

Иако му је за узор послужила латинска калиграфија Ј. Г. Шванднера издата у Бечу 1756, Орфелинови бакрорези лепотом слова и цртежа надмашују његове стране предлошке. Истовремено, то је доказ више каквих се све послова прихватао Захарија Орфелин и можда објашњење његове уметничке неуједначености.
Растрзан жељом да служи просветитељским идејама века, он није увек с подједнаким успехом умео да у себи измири уметника графичара и писца. Отуда му се и дешавало да је својој графици, оној коју нису поручивали његови клијенти и мецене, него оној која је обавезно пратила његове самосталне књижевне подухвате, наменио неку готово подређену улогу.
Упркос приликама које су тада владале у српском друштву, он је показивао све мање интереса да се с уметничким убеђењем прихвата и даље искључиво религиозне тематике. Са европскијим видицима него његова околина, Орфелин је неизбежно улетао у сукобе са средином, у неспоразуме који су већ јасно наговештавали његов трагични крај.

Разноврсност Орфелинових занимања откривају и две књиге које је штампао 1783. године. Прва, под насловом Искусни подрумар, садржи многе поуке о томе како треба рационално радити у подруму око вина, буради и како се праве разне врсте вештачких вина.
То је оно наше вино које је тада служило и као „дишкреција“ и као важна привредна грана. У другој, Вечни календар, „осим чисто календарских ствари уметнута је и мала физикална географија, астрономија, метеорологија и физика, на крају доста опширна историја цркве и чланак ‘о сербских владјетељех’ у којем је исцрпена Јулинчева српска историја“.
Читав духовни профил нашег друштва може се ишчитати на страницама ове књиге Захарије Орфелина, који је већ свестан важности природних наука. „Познаније јестества јест тако полезно и нужно что без њега једва ли и жизн наша благополучна бити может.“
За српску графику важно је да је у овој књизи објављен можда и његов последњи бакрорез, „Стварање света“. Оно што овој илустрацији даје посебну вредност, то су у првом реду изванредни актови Адама и Еве смештени у пејзажу.
И док велика, зналачки резана фигура Бога оца упућује на Орфелиново одуживање духу средине, дотле ове две минијатурне људске фигуре, племените у цртежу и брижљиве у форми, већ наговештавају она нова схватања која су постепено освајала српско грађанско друштво од средине XVIII века.
И овога пута, искусни графичар посветио је главну пажњу пејзажу, и то не као нужном декору екстеријера, већ као теми са правима на самосталан ликовни живот.

Чак и почетком XИX века убацују се у српске штампане књиге Орфелинови бакрорези. На једном, приказан је Христос који пред Богом оцем моли за спас грешника. Бакрорез је исто тако изведен на Орфелинов типично сликарски начин, док је сама група компонована у барокној, асиметричној дијагонали. Небеска светлост која зрачи на све стране вешто је употребљена као конструктивни елемент, чинећи снажан контраст са једва наглашеним тамним исечком земаљског пејзажа.

Slika

Иако је поређење Жефаровића и Орфелина редовно и не увек праведно испадало на штету Жефаровићеву, ипак се може рећи да је тек овај други одлучно прихватио пуно барокизирање српске графике тога доба, навикавајући је понекад и на покајне декоративне облике.
Орфелин је као графичар створио неке бакрорезе чија уметничка проблематика до њега није решавана. Колебајући се између графичара и писца препуног реформаторско-просветитељских идеја, он се постепено, нарочито после повратка из Венеције, све јасније опредељивао за књижевника.
Не напуштајући рад на графици, он јој је ипак, силом прилика, намењивао све подређенију, чисто илустративну и практичну улогу.
Ипак, и овако подређена, Орфелинова графика знатно је обогатила њен до тада искључиво религиозни репертоар. Сем тога, Орфелин је у српској графици био први уметник који је своје листове резао са сликарским осећањем и цртачким способностима које су нарочито долазиле до изражаја у мањим композицијама.
Зависан од својих предложака, он покаткад делује неуједначено, нарочито онда када посустане у тежњи за пластичним и типично барокним решавањем ликова.

Сви послови којих се он прихватао у српском друштву, сва његова разноврсност и све уметничке тежње које га носе, откривају Орфелина као типичног представника српског барока, једног од важнијих заступника оних ликовних померања што су на подручју Карловачке митрополије коначно угасила дуговечни живот поствизантијских уметничких схватања, која су код Срба вековима представљала једини могући ликовни језик.

Барокна радозналост, барокна узнемиреност и смисао за прихватање новина, стављени су код Орфелина у службу његових просветитељских напора. Тим пословима често служи и његова графика, чији је црквени карактер умерен многим лаичким додацима, који су опет на свој начин подстицали код Срба развијање њихове националне свести.
Мислио је он скоро подједнако страсно и о добром вину, и о Петру Великом, о српској историји, о калиграфији, заносио се да буде добар уредник и да из мртвила крене нашу нерадозналу читалачку публику, а све те велике послове Орфелин је неуморно украшавао својом драгоценом графиком, успевајући да далеко превазиђе читаво своје време.

А то време није још стасало да га схвати и подржи. Године 1783. Орфелин се хвата за своју последњу животну шансу, прихватајући дужност коректора привилегисане Курцбекове штампарије у Бечу. План се изјаловио, а уместо у Беч, Орфелин одлази на мајур Исаилово у господарске зграде бачког владике Јосифа Шакабенте, где живи до смрти зависан од туђе милостиње.
Јован Рајић бележи његову смрт са пуно истинске туге: „1785, 19. јануарија, умре љубезни брат мој Захарија Орфелин в Н. Садје, в епископском мајурје, пребједно.“ Много касније, Лукијан Мушицки опевао је у „Судби српски књижевника“ зао удес Захарије Орфелина и Павла Соларића: „двојици ах! бијаху при смрти другови плачни: беда, туга и глад“.

Slika

Плач Сербији (одломак)

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша прође плодна,
пресилнима царева и храбри солдати.

Славни моји цареви и вожди велики,
с мојих храбри витези и сини толики.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.



srpskoblago

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 03 Jul 2016, 01:49
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Dorđe Stanojević, astronom koji je elektrificirao Srbiju

Slika

Dorđe Stanojević, astronom koji je elektrificirao Srbiju rođen je 7. aprila 1858. godine u Negotinu u porodici uglednog trgovca Miloša. Tu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. U Beogradu, na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta Velike škole, studirao je fiziku i astronomiju i diplomirao je 1881. godine.

U periodu od 1883. do 1887. godine bio je na studijama, specijalizaciji, radu i poseti najpoznatijim evropskim astronomskim i meteorološkim opservatorijama i ustanovama: u Berlinu (Univerzitet), Potsdamu (Astrofizička opservatorija), Hamburgu (Meteorološka centrala), Parizu (Pariska opservatorija za fizičku astronomiju u Medonu, Sorbona), Griniču, Kjuu i Pulkovu. Godine 1886. i 1887. nalazi se u Medonu, gde radi sa osnivačem opservatorije u tom mestu Žilom Žansenom, pošto se opredelio za astrofoziku i kao svoju naučnu oblasti izabrao fiziku Sunca. Godine 1887. po povratku u zemlju, postaje profesor fizike i mehanike na Vojnoj akademiji, a 1893. godine, posle penzionisanja Koste Alkovića, profesor eksperimentalne fizike na Velikoj školi, gde osniva Fizički institut na čijem je čelu do smrti, 1921. godine.

Stanojević je od jula 1899. do oktobra 1900. godine na čelu beogradske Astronomske i meteorološke opservatorije. U periodu od 1909. do 1913. godine bio je dekan Filozofskog fakulteta, a od 1913. do 1921. godine rektor Univerziteta u Beogradu. Na ulici u Parizu, gde boravi radi proučavanja nekih rešenja u vazduhoplovnoj tehnici i preuzimanja aeroplana za potrebe poljoprivrede, umire iznenada od srčanog udara, 24. decembra 1921. godine.
Đorđe Stranojević se uključuje i u rešavanje problema osvetljavanja Beograda. Glavni grad Srbije prvi put je dobio javnu rasvetu na gas 1865. godine kada su nabavljena dva takva fenjera i postavljena ispred opštinske zgrade na Terazijama.

Već 1884. bilo ih je nekoliko stotina. U to vreme Odbor opštine varoši beogradske formirao je „naročitu Komisiju sa zadatkom da podnese mišljenje kakvo osvetljenje u prestonici zavesti": električno - za koje se zalagao Stanojević, ili gasno - koje je zagovarao hemičar Marko Leko. Zahvaljujući zalaganju Đorđa Stanojevića i njegovom nadahnutom govoru članovima Komisije, doneta je odluka o električnom osvetljavanju grada. U izveštaju Komisije koji je potpisao Nikola Pašić kao predsednik, stoji: „Beograd koji teži da postane obrtna tačka između istoka i zapada, ne može ostati neosvetljen. Beograd, kao najbliži zapadu među svim istočnim varošima, mora usvojiti ono osvetljenje koje je nauka u svakom pogledu oglasila za najbolje. Beograd, kao prestonica, mora biti prestonički osvetljen." Za dan kada je Beograd dobio električno osvetljenje uzima se 23. septembar 1893. kada je službeno utvrđeno da je „prva faza izgradnje osvetljenja varoši Beograda završena i da je električna centrala sa mrežom zvanično puštena u rad". Ona je omogućila i da 1894. krene prvi tramvaj na električni pogon na relaciji Terazije – Topčider, samo šest godina pošto je prvi krenuo u Ričmondu, u Americi. Izgradnjom beogradske termoelektrane započela je elektrifikacija Srbije a tu je Đorđe Stanojević odigrao ključnu ulogu. Mateja Nenadović, unuk prote Mateje, želeo je da u Valjevu izgradi termoelektranu po ugledu na beogradsku i zamolio je Stanojevića za pomoć. On mu je predložio da izgradi hidrocentralu i Nenadović se složio da za nju iskoristi svoju vodenicu na reci Gradac. Završena je i puštena u rad 1899. godine.

Veliki značaj za elektrifikaciju Srbije imalo je Stanojevićevo prijateljstvo sa Nikolom Teslom. On je bio jedan od organizatora jedinog Teslinog boravka u Beogradu. Teslu koji je 1. juna 1892. došao u Beograd, dopratio je iz Pešte i ispratio ga nazad do tog grada. Godine 1894. objavio je knjigu „Nikola Tesla i njegova otkrića". Ovo prijateljstvo je verovatno doprinelo da Stanojević predloži građanima Užica da sagrade hidrocentralu po Teslinom polifaznom sistemu naizmeničnih struja. Oni su želeli da naprave novu mehaničku radionicu gde bi mašine pokretala voda, ali im je Stanojević objasnio da, ako naprave hidrocentralu, radionicu mogu podići bilo gde u gradu a ne na skupom zemljištu pored reke, a imaće istovremeno i električno osvetljenje. U probni rad je puštena 2. avgusta 1900. godine. To je bila prva primena Teslinog polifaznog sistema u Srbiji, samo pet godina posle izgradnje prve takve centrale na Nijagarinim vodopadima. Napravljeni su i dalekovod u dužini od 1 km i sedam transformatorskih stanica.

U svojoj knjizi o električnoj industriji u Srbiji (sa posvetom Nikoli Tesli) Stanojević piše: „Vodopad koji u sebi najviše snage ima bez sumnje je vodopad Vučjanskog potoka, blizu sela Vučja, oko 17 km daleko od Leskovca. Na tom mestu voda pada u nekoliko skokova... sa visine veće od 100 m. Po želji nekoliko uglednih građana Leskovčana prostudirao sam pitanje dovoda te snage u Leskovac i našao da bi se ona na srazmerno lak način mogla izvesti... Po sebi se razume da bi se upotrebila trofazna struja. Generatori bi neposredno davali struju od pet do sedam hiljada volti pa bi se struja bez dalje transformacije prenela kroz tri bakarna provodnika od po 19 kv.m.m. preseka sa gubitkom od 17 procenata u Leskovac." Spomen soba u muzeju u Negotinu Radovi na izgradnji hidrocentrale u Vučju započeti su februara 1903. a završeni su krajem februara 1904. da bi 1. marta Leskovac dobio elektično osvetljenje. Dužina dalekovoda iznosila je oko 17 km. Ova centrala radi više od sto godina.

Februara 2005. godine Izvršni komitet najvećeg svetskog udruženja inženjera iz oblasti elektrotrehnike, elektronike, telekomnikacija i srodnih oblasti IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) odlučio je da se ova hidroelektrana ukljući u listu objekata, pronalazaka i dostignuća od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu.

Stanojević učestvuje u izgradnji električnih centrala širom Srbije. Juna 1902. osniva se na njegovu incijativu Zaječarsko električno društvo za izgradnju hidrocentrale na Crnom Timoku u Gamzigradskoj banji. Mada se ono raspalo zbog nesporazuma među osnivačima, kasnije je obnovljeno i 1. novembra 1909. sa radom su počele dve hidrocentrale: u Gamzigradskoj banji, 12 km uzvodno od Zaječara, koja i danas radi, i kod mlina porodice Milošević, 3 km nizvodno.
U Sokobanji, Stanojević učestvuje u formiranju akcionarskog društva sa ciljem „da prirodnom vodnom snagom u okolini Sokobanje proizvodi električnu energiju za terapiska i industrijska preduzeća". Učestvuje i u poduhvatima izgradnje termocentrale u Čačku i hidrocentrale u Nišu na Nišavi, Velikom Gradišti na Peku, Vlasotincu na Vlasini, Ivanjici na Moravici. Razmatrao je i mogućnosti izgradnje hidrocentrale na Đerdapu.


vreme

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 24 Okt 2016, 18:27
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Naši naučnici za večnost (1): Rat ukinuo priznanje

Kada je veliki srpski fizičar i hemičar Pavle Savić sa francuskom naučnicom Irenom Žolio Kiri 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima, svetska slava bila mu je zajamčena. Dvoje naučnika, srpski i francuski, bili su već viđeni za dobitnike Nobelove nagrade, ali je izbio Drugi svetski rat.

Slika
Pavle Savić

Ova, najčuvenija nagrada u istoriji civilizacije, nije dodeljivana nekoliko godina, a kada je ponovo ustanovljena, pripala je samo Nemcu Otu Hanu 1944. godine. On je dokazao pretpostavku Savića i Kiri da je radioaktivnost poticala od hemijskog elementa lantana.

Pavle Savić je rođen 1909. u Solunu. U Beogradu je 23 godine kasnije diplomirao fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu. Pošto je bio jedan od najboljih studenata, zapao je za oko profesoru Dragoljubu K. Jovanoviću, nekadašnjem saradniku slavne Marije Kiri. On ga je uzeo za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu.

Savić je s profesorom Jovanovićem objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Opet zahvaljujući Jovanoviću, mladi fizičar je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju vlade Francuske za naučno usavršavanje na svetski poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač, razume se, bila Marija Kiri.

Njena kći, Irena Žolio Kiri, predložila je Saviću da radi s njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, a koje je godinu dana ranije zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi. Savićeva stipendija se protegla na pet godina. Svetski ugled je stekao kada je sa Kirijevom mlađom 1937. u Parizu došao do već pomenutog senzacionalnog otkrića, i ono je objavljeno septembra naredne godine.

Istim problemom se bavila i grupa nemačkih naučnika koju je u Berlinu predvodio Oto Han, poznati radiohemičar. On je napisao pismo nobelovcu Žan-Frederiku Žoliju, Ireninom suprugu, u kojem ga moli da nagovori autore da poreknu ove "nemoguće i pogrešne rezultate", jer će u protivnom biti "prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno".

Energija za bombu

Fisija je proces čija se energija i dan-danas koristi za proizvodnju električne energije u nuklearnim reaktorima, ali ju je svet upoznao najpre kroz atomsku bombu. Savić je početkom 1939. godine učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju.
Dvoje naučnika rezultate nisu demantovali, a Han je na kraju januara 1939. morao da prizna da su rezultati ispravni. Pored ovoga, ustanovili su da je jedna druga radioaktivnost vezana za susedni element barijum. To je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 29 Okt 2016, 01:35
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Naši naučnici za večnost (2): Jugoslavija u nuklearnoj eri

U samo predvečerje Drugog svetskog rata evropski naučnici, među kojima je bio i Pavle Savić, došli su do otkrića nuklearne fisije. Uskoro će se videti da je to epohalno otkriće obeležilo vek. Međutim, po izbijanju rata Francuzi su srpskog naučnika proterali iz zemlje kao stranca, iako se prijavio kao dobrovoljac za front protiv nacista. On se vratio u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na farmaceutskom odseku.

Slika
Srbija je 2009. godine štampala poštansku marku sa likom velikog naučnika Pavla Savića

U toku rata Pavle Savić je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV, potpredsednik Avnoja i član Vojne misije NOVJ u Moskvi.

Pošto je rat završen bacanjem atomskih bombi na Japan 1945. godine, nove vlasti u tek oslobođenoj Jugoslaviji opredelile su se za osnivanje Instituta za nuklearne nauke u Vinči kraj Beograda, vođeni saznanjima da je ta silna energija jeftina i gotovo neiscrpna.

Upravo to je bilo potrebno zemlji koja je iz rata izašla sa velikim brojem žrtava, porušena i još siromašnija nego četrdesetih godina.

Vlada FNRJ je u januaru 1948. donela uredbu o gradnji nuklearnog instituta. Bilo je potrebno mnogo hrabrosti za takvu odluku u zemlji koja nije imala ni naučni kadar ni veze sa svetskim centrima.

Jedini naučnik kome je mogao da se poveri taj zadatak bio je profesor fizičke hemije na Beogradskom univerzitetu Pavle Savić. On je još u partizanskoj uniformi poslat u Moskvu kao član Titove vojne misije. Pavle Savić je opisao svoj susret sa vrhovnim komandantom.

- Godine 1946. Tito je dolazio u Moskvu. Poznati sovjetski naučnik Kapica želeo je po svaku cenu da upozna predsednika Tita, jer ga je veoma poštovao kao jedinog saveznika u porobljenoj Evropi. U isto vreme Tito je izrazio želju svojim domaćinima da vidi njihov Institut. U Institutu Tito se upoznao sa Kapicom i obišao njegove laboratorije. U jednom trenutku prišao mi je i rekao: "Dođi ti u zemlju da mi gradimo naš institut." Tako je u Moskvi pala odluka da i FNRJ gradi svoj nuklearni centar - pričao je kasnije osnivač i prvi direktor Vinče.

Ubrzo se vratio iz Moskve, a sledeće godine Tito je lično izabrao Vinču za izgradnju instituta posvećenog nuklearnoj nauci. Tako je selo kod Beograda na prostoru od oko 60 hektara ubrzo postalo veliko gradilište. Livade, voćnjaci, vinogradi su eksproprisani da bi se podigle laboratorije, radionice, upravne i stambene zgrade. Rađao se prvi pravi naučni grad.

Od osnivača i graditelja zahtevalo se da Institut u Vinči stane rame uz rame sa sličnima u razvijenim zemljama. Ubrzo je u Vinči posao dobilo blizu 1.500 naučnika, istraživača i drugih stručnjaka. Pavle Savić je postao i predsednik Privrednog saveta Srbije i član Saveta federacije. Deset godina vodio je Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Poznanici su ga zapamtili i kao ljubitelja lova i veselja. Poslednji naučni rad objavio je u 85. godini, nekoliko meseci pred smrt. Umro je 1994. godine u Beogradu.

Prva partizanska stanica


Uoči rata Pavle Savić je postao član Komunističke partije Jugoslavije. Tada je po nalogu šefa partije Josipa Broza Tita instalirao radio-stanicu za vezu s Moskvom. Ali, zgrada u kojoj se ona nalazila srušena je u aprilskom bombardovanju Beograda 1941. godine. Nešto kasnije Savić je instalirao novu, i to je bila prva partizanska radio-stanica.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 29 Okt 2016, 01:56
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Naši naučnici za večnost (3): Član dve akademije

Ivan Đaja, prvi srpski fiziolog svetskog glasa, zaslužio je ovaj naslov time što je utemeljio naučnu fiziologiju, zasnovanu na eksperimentalnom radu, ne samo u Srbiji, nego i u celoj jugoistočnoj Evropi. Bio je i osnivač međunarodno priznate Beogradske fiziološke škole, član srpske i francuske akademije nauka i dobitnik prestižnih međunarodnih naučnih priznanja.

Slika
Ivan Đaja

Slika

Đaja je ostao upamćen i kao filozof, književnik, rektor Beogradskog univerziteta, prvi dopisnik "Politike" iz inostranstva i umešni flautista, ali i kao čovek slobodnog duha koji se nije ustručavao da izrazi svoje stavove, i za to bio spreman da plati punu cenu, i to u zemlji u kojoj nije morao da živi a koja je često previđala značaj svojih velikana.

Rođen je u francuskom gradu Avru 1884. godine. Otac mu je bio Božidar Đaja, Srbin iz Dubrovnika i pomorski kapetan, koji je za sobom ostavio i nekoliko romana, a majka Francuskinja, Delfina Depoa. Ivan Đaja je imao šest godina kada se njegova porodica preselila u Srbiju, gde je dečak završio osnovnu školu i gimnaziju. Posle velike mature vratio se u Francusku, gde je nakon godine provedene na Liceju u Ruanu 1903. godine upisao studije na prestižnoj Sorboni u Parizu. Prvi naučni rad o radu pankreasa objavio je već 1906, kad je imao 22 godine. Tri godine kasnije doktorirao je na Sorboni 1909, sa tezom iz fiziologije: "Studija fermenata, glikozida i ugljenih hidrata kod mekušaca i rakova".

Naši naučnici za večnost:

Iako je kao Francuz po majci, sa diplomom doktora nauka sa Sorbone i sjajnim vezama u naučnom svetu, imao zajamčenu blistavu karijeru u razvijenoj Evropi, Ivan Đaja se vratio u nerazvijenu i siromašnu Srbiju i već naredne, 1910. godine osnovao Institut za fiziologiju, potonji Fiziološki zavod, prvi te vrste u jugoistočnoj Evropi, kojim će uspešno rukovoditi više od 40 godina, kao i Katedru za fiziologiju, u okviru Instituta, prvu među Južnim Slovenima. O

vo označava početak zlatnog doba srpske fiziologije. Uspešno rukovođenje Institutom je krunisano međunarodno priznatim i poznatim nazivom za ovu ustanovu: Beogradska fiziološka škola. Ubrzo po osnivanju katedre, Đaja je počeo da se intenzivno bavi naučnim istraživanjima. Njegova deviza je bila "Nijedan dan bez eksperimenta". Već 1912. objavio je i prve rezultate svojih istraživanja u radu koji je naslovio "Fermenti i fiziologija", da bi desetak godina kasnije napisao i prvi udžbenik te vrste u Srbiji. Prvi svetski rat je proveo u Beču, pod prismotrom policije, a posle rata je postao potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije.

Nauka o životu

Fiziologija je medicinska nauka koja se bavi proučavanjem rada organizama iz celog živog sveta kao i mehanizama koji nadziru i regulišu životne procese, pa se naziva i naukom o životu. Naziv joj potiče od grčkih reči fizis i logos, priroda i razum. Najpoznatija je fiziologija čoveka, gde nauka nastoji da potanko razjasni različite funkcije u ljudskom telu, kao što su hemijske reakcije koje se zbivaju u ćelijama, prenos nervnih impulsa sa jednog dela tela na drugi, kontrakciju mišića, razmnožavanje, kao i najsitnije pojedinosti pretvaranja svetlosne energije u hemijsku, šta podražava oko i omogućava da vidimo okolni svet.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Znameniti Srbi u istoriji čovečanstva  |  Poslato: 31 Okt 2016, 17:52
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Naši naučnici za večnost (4): Trn u oku vlastima

Koliko su naučni radovi fiziologa Ivana Đaje bili značajni, najbolje svedoči njegov prijem u Francusku akademiju nauka 1955. godine, u odeljenje za medicinu i hirurgiju, i to u stolicu koja je ostala upražnjena posle smrti ser Aleksandra Fleminga, slavnog pronalazača penicilina.

Slika
Ivan Đaja

Nešto ranije, rektor Sorbone je srpskom naučniku već uručio titulu počasnog doktora nauka Pariskog univerziteta. Upravo je Đajin prijem u Francusku akademiju bio povod za jedan mali diplomatski skandal, koji će pokazati kako je ovaj velikan bio primljen u sopstvenoj otadžbini.

Na svečanosti upriličenoj u Francuskoj akademiji nauka, povodom Đajinog prijema za dopisnog člana, nije bio prisutan samo jugoslovenski ambasador. Naime, mladi naučnik, uvek elegantno obučen i doteran, ljubazan u ophođenju prema ljudima, bio je u isto vreme sposoban za finu ironiju i pobornik bratstva među ljudima, bez obzira kojim "blokovima" pripadaju, i zato je predstavljao trn u oku domaćim vlastima, poratnim, ali i predratnim.


Još kao rektor Beogradskog univerziteta, Đaja je 1934. godine zajedno sa pobunjenim studentima protestovao protiv upada policije u Univerzitet, braneći autonomiju ove ustanove i njene đake. Kada su ga 1945. godine, po svedočenju njegove kćerke Ivanke, predstavili Titu "kao studentsku majku i crvenog rektora", budući da je zapravo štitio marksistički orijentisanu omladinu, Ivan Đaja je odgovorio: "Ja sam ih samo štitio da mogu da uče, a njihove političke zanose sam smatrao mladalačkim neozbiljnostima"

Đaja je bio i veliki popularizator ne samo nauke nego i tzv. zdravog života, pisac filozofskih knjiga, veliki prijatelj naučnik Milutina Milankovića, i čovek na čiji je predlog Srpska akademija nauka promenila naziv, pridodajući i umetnosti - SANU. Ivan Đaja, osnivač srpske i južnoslovenske fiziologije, preminuo je 1957. godine u Beogradu.

Kada je 2010. godine, Đaji u čast, Biološki fakultet organizovao simpozijum "Sto godina beogradske fiziološke škole Ivana Đaje", pozivu su se odazvali vodeći naučnici iz čitavog sveta.

Priroda nauke

Baveći se naučnim radom iz oblasti fiziologije, biološke discipline koja sintetiše sva znanja nauke o životu, akademik Đaja je nastojao da predstavi i odgovarajuća filozofska tumačenja o prirodi nauke, njenim osnovama, merilima, načelima i putevima razvoja.
Već početkom 30-ih godina, Đaja je izneo svoje filozofske poglede u knjizi "Tragom života i nauke". Potom je objavio niz publikacija među kojima i "Od života do civilizacija", "Niz vodu", "Dubrovački razgovori", dok mu je u rukopisu ostalo delo "Otkriće sveta". Krunu njegovog filozofskog opusa predstavlja monografija na francuskom jeziku "Čovek i inventivni život", jedinstvena opšta fiziologija prirode.


Vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 81 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker