|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Dobrotvor u ruinama
Bio toliko bogat da je, govorilo se, sipao zlato iz rukava. Za svrgavanje Karađorđevića potrošio novca koliko i za izgradnju Kapetan-Mišinog zdanja. Balzamovano telo Miše Anastasijevića u kovčegu sa staklom vidi se i danas
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
KADA je umro, svom trogodišnjem sinu Miši otac Anastas ostavio je mali vinograd, kuću pletaru i dućan koji nije vredeo više od 400 groša. I, naravno, svoje ime iz kojeg će njegov sin kasnije izvesti prezime. Trideset godina kasnije siroče koga je odgojila pomajka Milja (majka Ruža umrla je na porođaju 24. februara 1803. a otac 1906.) postao je jedan od najbogatijih ljudi Evrope. Toliko bogat da je sipao, govorili su, zlato iz rukava.
Zvali su ga kapetan-Miša, jer je suvereno vladao Dunavom i Savom. Prevozio je so.
Njegova imperija imala je više od 10.000 ljudi, 23 velika magacina soli na Savi i Dunavu sa 74 broda "solarica", devet spahiluka u Vlaškoj i Moldaviji. U jednom trenutku, pouzdano se zna, Miša Anastasijević imao je u gotovom 1.500.000 dukata. U Srbiji u to doba onaj ko je ima 4.000 dukata bio je bogataš. Za njega je bilo sasvim lako da u dva navrata pozajmi državnoj kasi Moldavije više od 5 miliona leja, tokom 1856. i 1857.godine, uz kamatu od 10 i 12 odsto.
POČEO je skromno. Najpre je prodavao stoku, volovske i jelenske rogove koji su se u Austrougarskoj koristili masovno za izradu češljeva i dugmića, a zatim je ugrabio životnu priliku: so. Budući da je zakup solskih okana u Vlaškoj i Moldaviji bio predmet državnog monopola i da ih je držao knez Miloš Obrenović, Miša Anastasijević postao je knežev pregovarač i potpisnik ugovora sa glavnim zakupcem baronom Stefanom Mejtanom 1837. godine
Kada je deset godina kasnije knez Miloš Obrenović abdicirao, Miša Anastasijević postaje direktni zakupac solskih okana, što mu donosi basnoslovno bogatstvo. Major Miša, kako ga je oslovljavao knez Aleksandar Karađorđević (ne zna se kako je dobio to zvanje) imao je četiri ćerke i sve ih je dobro udomio. Jelena je bila udata za Vasu Garašanina, sinovca čuvenog Ilije Garašanina, Persida za Jovana Marinovića (predsednika srpskog Senata prvog ministra i poslanika u Parizu), Sara za Đorđa Karađorđevića, Karađorđevog unuka, Ružica za Arsenija Crnojevića, potomka stare familije veleposednika u Mađarskoj, Anka za Radovana - Raju Damjanovića (kasnije jednog od glavnih zaverenika protiv Aleksandra Karađorđevića).
SVE ugledne ličnosti sa blistavom karijerom. Verovatno zbog svojih zetova, Anastasijević se upleo u politiku. U porodici je imao pretendenta na kraljevsku krunu, sina starijeg Karađorđevog sina Alekse, sinovca vladajućeg kneza Đorđa. U politiku se upleo posle Krimskog rata kada je došlo do sukoba između Ustavobranitelja i kneza Aleksandra Karađorđevića.
Položaj kneza bio je ozbiljno poljuljan, čemu su doprineli zaverenici među kojima je bio zet Raja Damjanović, inače predsednik Vrhovnog suda. Zbog zavere je bio osuđen na robiju i u okovima sproveden u zloglasnu Gursovačku kulu. Kapatan Miša nije uspeo da ga spase. Kada mu je zet umro u zatočeništvu, zarekao se da će pomoći u svakoj akciji za svrgavanje kneza sa vlasti.
Milan Đ. Milićević u knjizi ”Uspomene” navodi još i da su Raja Damjanović i Miša Anastasijević najverovatnije od samog početka sanjarili o zameni jednog Karađorđevića - drugim. Miša je sanjao da njegov zet dođe na vlast. Možda je zbog toga i započeo gradnju Kapetan-Mišinog zdanja, po projektu češkog arhitekte Jana Nevole, koje je video kao budući dvor novog Karađorđevića. Baš ćerka Sara i zet Đorđe primali su u velelepnoj zgradi poslanike i zvanice.
TA želja nikada mu se nije ispunila. Kada je na vlast došao Mihailo Obrenović, kapetan-Miša napisao je zaveštajno pismo ministru prosvete u kome poklanja velelepno zdanje svom otečestvu. Mihailo mu se lično zahvalio.
Poslednju deceniju svog života proveo je carski. Putujući po Evropi i organizujući balove za pamćenje. Kada je umro, krajem januara 1885. godine u svojoj kući u Bukureštu, njegovo telo balzamovao je prvoklasni veštak. I danas, u njegovoj zadužbinskoj crkvi u Kležanima, kapetan-Miša vidi se kroz staklo. Samo, ne može da se uđe u crkvu, koju je još 1977. godine oštetio zemljotres. Veliki dobrotvor počiva u ruinama koje nema ko da obnovi.
ODBOR
JOŠ 1990. godine osnovan je Odbor koji je imao zadatak da posmrtne ostatke velikog dobrotvora srpske kulture i prosvete Miše Anastasijevića prebaci u Beograd. Do danas to nije učinjeno.
UTICAJ
MIŠA Anastasijević nije krio da se novcem suprotstavio Milošu Obrenoviću koji je radio na svrgavanju Karađorđevića. Jednom prilikom je rekao da ga je svrgavanje kneza Aleksandra i pokušaj dovođenja zeta Đorđa na presto koštao 80.000 dukata - koliko i podizanje zdanja na Velikoj pijaci, koje je poklonio domovini.
MIRAZ
KAPETAN-MIŠA pomagao je pozorištu, crkvu, školu, siromašnima, piscima, ali, interesantno, Vuka Karadžića nije voleo i njemu je novac samo pozajmljivao. Kad god bi boravio u rodnom Poreču, u milanovačkom kraju, davao je da se o njegovom trošku sašiju jeleci za devojke i škurteljke (gornje haljine) za babe, a nevestama je davao u miraz po stotinu dukata.
(Nastaviće se) večernjenovosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Egzil prema presudi
Komunističke vlasti, po oslobođenju, osudile Slobodana Jovanovića na 20 godina robije. Imao je dva načela: da se ne ženi i da ne ulazi u politiku, u prvom je uspeo. Rođen u izbeglištvu, preminuo je u izgnanstvu, deleći sudbinu svoga oca Vladimira
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
ISTORIJA Srbije s kraja 19. i početkom 20. veka bez njega bi bila siromašna. Istoričar s distancom, književnik sa stilom, mislilac sa duhom i pravnik sa moralom - ostao je u tućini. Ali ako bude sreće i dozvole da se njegove mošti iz Londona prebace u Srbiju, Slobodan Jovanović vratiće se konačno iz dugog izgnanstva.
Rođen u izbeglištvu, skončao u izgnanstvu: gotovo u svemu delio je sudbinu svoga oca.
Slobodan Jovanović i njegov otac Vladimir, svoj život proveli su u emigraciji, obojica su imali sukobe sa vlastima u zemlji - otac sa Mihailom, sin sa Titom. Otac je bio sedam meseci u novosadskom zatvoru posle ubistva Mihaila, sin je u odsustvu osućen na 20 robije. I otac i sin predstavljali su našu zemlju u Engleskoj: Vladimir posle turskog bombardovanja Beograda 1862, Slobodan posle nemačkog 1941. Bili su profesori univerziteta. Vladimir član Srpskog učenog društva, Slobodan član i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka. Uređivali listove: Vladimir "Slobodu" u Ženevi, Slobodan "Poruku" u Londonu.
Ali za razliku od svoga oca, Slobodan nije voleo politiku. Nikada nije bio član neke partije. Gajio je umereni građanski liberalizam. Imao je dva životna načela: da se ne ženi i da ne ulazi u politiku. U prvom je istrajao do kraja: nije se ženio, a što se tiče drugog, odolevao je sve do početka rata i okupacije, kada je, hteo - ne hteo, morao da se uključi.
POSEBNO su ga odbijali demagogija i partizanski fanatizam za koji je jednom prilikom rekao da "sadrži više mržnje nego ljubavi".
Mislilac koji je odbacivao materijalizam, fanatizam, mržnju i isključivost ljude je delio u dve kategorije: džentlmene i skorojeviće. Kao što džentlmen ne označava aristokratu već viši stepen ponašanja i kulture, tako skorojevića obeležava nedostatak kulture i ponašanja. Džentlmen je intelektualac s moralnim načelima, skorojević je poluintelektualac čiji su moralni nazori određeni ličnim interesom. Ponašanje je znak vaspitanja, moral pitanje kulture koju ujedno čine obrazovanje, osećajnost i moralnost.
Pisao je briljantne portrete. Za Blaznavca je rekao ”da ima bistru pamet nepomućenu knjiškim znanjem”. Za Stojana Protića, koji se sukobio s oficirima 1914, da je za “praktičnog političara suviše mnogo čitao”. Svetozara Markovića cenio je kao ”sanjalicu kojem san liči na javu a stvarnost mu je zamućena kao san”, za kraljicu Nataliju “da je patila od samozaljubljenosti"...
Bio je čovek od ugleda i poverenja, kojeg su zvanično i privatno konsultovali svi. Regent Aleksandar, Nikola Pašić, Dragutin Dimitrijević Apis (za čiji se život Jovanović uzalud borio) savetovali su se s njim o potezima na političkoj sceni za vreme rata, knez Pavle povodom ustavnih pitanja.
Na dan puča, 27. marta, imenovan je za potpredsednika vlade generala Simovića. Narednih devet dana do invazije,
proveo je u bezuspešnom pokušaju da zadobije podršku Rusa, da ublaži utisak koji je puč izazvao u Berlinu i da hrvatskog vođu Vlatka Mačeka ubedi da dođe u Beograd.
KADA su Nemci ušli u Srbiju, zajedno s kraljem i Vladom napustio je zemlju. U Londonu, jedno vreme, pošto je general Simović dao ostavku, bio je predsednik vlade, zatim kratko potpredsednik u vladi Miloša Trifunovića. Unapredio je Dražu Mihailovića u čin armijskog generala i postavio ga za načelnika Generalštaba i ministra vojnog u svojoj vladi. Sve vreme podržavao je i odlučno branio pokret otpora generala Draže u zemlji.
Rat je završen i emigracija je trebalo da se ujedini protiv komunista. Ali, nije. Lični i nacionalni interesi su se produbili. Kada je Jugoslavija došla u sukob sa Rusijom 1948. godine, Zapad je pružio podršku Titu. Komunisti su nepovratno učvrstili vlast. Bilo je to bolno za tada već ostarelog istoričara, ali njegova liberalna uverenja nisu poljuljana. Odgovorio je: - Pogrešne ideje kao i nemoralne radnje nalaze opravdanje jedino u postignutom uspehu.
Sve manje se bavio politikom, sve je više pisao. Počeo je da uči i klasični grčki, u kasnim osamdesetim, jer je želeo da Platona i Aristotela čita u orginalu. Umro je u Londonu, u hotelskom stanu - sam. Sanjajući ono što nesrećna srpska vlada u izgnanstvu nije imala: svoju državu i narod.
DISTANCA
JOVANOVIĆ nije voleo pokrete, niti se povodio za gomilom. Veliki radikalski zbor 1896. godine opisao je: "Sva ta velika, nepregledna gomila seljaka otišla je kao što je i došla, pošto je saslušala besede svojih prvaka i pojela nekoliko kola lubenca, čije su se kore nedeljama vukle po Topčiderskom brdu."
SRBIN I ENGLEZ
ZALJUBLJENIK u engleski parlamentarizam (mišljenje je u kasnim godinama promenio) poredio je Srbe i Engleze: "Za onoga koga voli Srbin je u stanju da učini više od Engleza. Ali, Englez je u stanju da učini i za onoga koga ne voli, kada ga vidi u nevolji. Srbin čini dobro iz ljubavi, a Englez iz osećanja dužnosti."
(Nastaviće se) večernjenovosti
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Humka po volji pisca
Po ličnoj želji slavni srpski pisac Milovan Glišić, otac realizma, sahranjen u Dubrovniku, gde je otišao da "umre u lepoti drevnog grada". Dirljiva pripovetka "Prva brazda" napisana za sva vremena i generacije dece bez roditelja. Tri jezika naučio, praktično, sam
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
MI se danas lišavamo jednog groba koji bi nam bio mio na našoj grudi.
Nevoljno, ovim rečima, Srbija se oprostila od velikog Milovana Glišića. Izgovorio ih je u jednu poznu jesen, u ime Srbije upravnik Narodne biblioteke Srbije Jovan Tomić. Na dubrovačkom groblju on je bio jedan od mnogih u dugoj povorci koja je stigla tom nezgodom iz Srbije.
Ali, otac srpskog realizma, koji je napisao takve pripovetke bez koje bi mladost srpskih generacija bila tužna, tako je izričito zahtevao. Kada se razboleo od tuberkoloze, bolesti koja je odnela plejadu umetnika, iz rodnog Gradca, seoca kod Valjeva, otišao je u Dubrovnik da se leči. U poznu jesen 1907. godine stigao je tamo da, kako je govorio, " umre u lepoti drevnog grada".
Tvorac savršeno jednostavnog, čistog i lepog narodnog stila i britkog razmišljanja, ispustio je dušu u bolnici. Za svaki slučaj, pre tog trenutka, prijateljima je ponovio svoj zavet da ga sahrane u Dubrovniku. Srpska vlada zbog toga je odustala od svoje prvobitne namere da Glišićevi posmrtni ostaci budu preneseni u Beograd. Odlučeno je da se pogreb obavi o državnom trošku u Dubrovniku.
HRONIČARI tog vremena ne pamte da je ijedan državnik sahranjen na tako veličanstven način. Kada su mesni paroh i kaluđer obavili opelo duga povorka krenula je put srpskog groblja na Boninovu. Napred je, zabeleženo je, stupala srpska mesna muzika, a za kovčegom Stanka, sestra Glišićeva, sa prijateljima. I mnogo sveta, poštovalaca, znanaca i neznanaca. Iz Srbije vence su položili predstavnici skoro svih institucija: srpska vlada, Srpsko književno društvo, Srpsko kraljevsko narodno pozorište, "Srpska književna zadruga", Srpska dubrovačka omladina, Srbi iz Srbije u Dubrovniku, dubrovački Srbi radnici, Narodna čitaonica...
Glišić je mnoge naučio da vole selo, patrijarhalni moral i seosku bistru pamet. On mrzi čaršiju. I ruga joj se. "Ala je gadna ta čaršija", veli iskreno u jednoj svojoj priči. Većina njegovih priča dešava se na selu, u valjevskom kraju i na Kosmaju. Od dvadeset i dve pripovetke čak šesnaest je sa sela. Ponosi se svojim seoskim poreklom i slika seljake realno, onakvim kakvi jesu. S mnogo duha, smeha i podsmeha.
ZELENAŠI i kaišari uvek rđavo prolaze. Vlast i birokratija još grđe. Ruga im se, podsmeva, i uvek izvuku deblji kraj. Kao u pripoveci "Šilo za ognjilo" koja predstavlja seljačku osvetu grabljivom Cincarinu. Svuda odzvanja vedar, zvonak smeh na račun varalica, lupeža i zelenaša. Većina njegovih likova su postojali i događaji se dešavali. U predgovoru "Podvale" on piše: "Trudio sam se da iznesem što vernije nacrtane tipove kakvih i danas ima po našim palankama".
"Svirač" je napisan prema originalnom ugovoru gazde i momka, "Roga" se desila negde u valjevskoj Kolubari, "Šetnju posle smrti "ispričao je Glišiću jedan učesnik događaja. Skroz istinita, neprerađena priča je i čuvena istorija podmićivanja, pripovetka "Glava šećera".
Glišić ne zaobilazi ni carsku ni Božju vlast na zemlji. Pop Paja, u "Glavi šećera", ima običaj kad se napije da projuri na najbešnjem konju u trku, s punom okanicom na glavi. Pop Jerotije, sa ciganskim sviračima, "peva sasvim mrsne pesme i rže za ženskinjama kad se malo ćevne".
Samo u trima njegovim pričama ne odzvanja smeh. To su "Zadušnice", priča o kobnoj materinskoj ljubavi, "U zao čas" (o mrtvim ljubavnicima) i legendarna "Prva brazda", za koju je Janko Veselinović rekao da je najbolja pripovetka u našoj literaturi. To je priča za sva vremena o odrastanju dece bez oca i životu žene bez muža. Ta gordost i radost, suze i smeh, s kojom udovica Miona dočeka da njen petnaestogodišnji Ognjan zaore prvu brazdu - iznova stegne srce. Glišić je ispričao za sve naraštaje i generacije. Za svu decu sveta koja će u svom životu bez roditelja zaorati svoju prvu brazdu.
POLIGLOTA
RUSKI, francuski i nemački koji će mu doneti slavu prevodioca, naučio je, praktično, sam. Veliki ruski pisci stigli su u Srbiju zahvaljujući Glišiću. Gogolj s romanima "Mrtve duše" i "Taras Buljba", Tolstoj s romanima "Rat i mir" i "Krajcerova sonata". Preveo je Gončarevljevog "Oblomova", a sa francuskog Balzaka ("Šagrinsku kožu"), Merimea ("Kolombu)", Verna i druge.
SUJEVERJE
KAO i sva seoska deca i Glišić je voleo da sluša jezovite priče o vampirima, nečastivima, drekavcima, zduhaćima, vukodlacima, vešticama. Uneo ih je u svoje pripovetke iz kojih znamo da na grob vampira treba doći nepočišćenim vrancem, glogovim kocem i vodom adžijazmom (osvećena). Da se vampiri javljaju oko kuća gde su puni koševi ili gde ima mladih udovica. Da se zmajeve otresine nalaze kraj izvora gde se zmajevi kupaju i da liče na riblju krljušt. Napisao je priču o Savi Savanoviću, prvom srpskom vampiru.
U poznim godinama omiljena knjiga bila mu je "Hiljadu i jedna noć".
(Nastaviće se) večernjenovosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Mornar života i smrti
U zbirci "Utopljene duše" Vladislav Petković Dis kao da je predvideo sopstvenu smrt, kada je nemačka podmornica u Jonskom moru potopila "Iliriju". Beživotno telo velikog srpskog pesnika izvučeno i ponovo vraćeno u plavu grobnicu
BIO je pesnik toliko tanane strukture da je mogao da vidi generacijama ispred. Slike iskrsle iz podsvesnog života slikale su budućnost. Njegov život. I smrt. Veličanstvenu zbirku poezije nazvao je "Utopljene duše". Sedam godina kasnije Vladislav Petković Dis utopio se u Jonskom moru.
Baš kao što je spevao: "Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, da odnesem sve što imam u dubinu u duboku..."
Zla kob pratila je njegov život od početka. U Zablaću, kod Čačka, gde je rođen, gledao je kako mu braća i sestre redom umiru. Od dvanaestoro sestara i braće, njih osmoro nije stiglo da pođe u školu.
Nesrećne godine ratovanja nesreću su uvećale. Kao i hiljade drugih srpskih vojnika, krenuo je sa srpskom vojskom preko Albanije, na Krf. Bio je ratni izveštač. Ali, načet tuberkulozom stigao je kao izbeglica u Francusku. Odatle, mučen brigama o svojoj porodici koju je ostavio u Čačku u krajnjem siromaštvu, piše pisma. Bio je sam, ćutljiv i zamišljen sve vreme. Kada je govorio bile su to misli o svojoj porodici. Bio je siromašan, bolestan i očajan.
A ONDA je u jesen 1916. godine dobio pismo od svoje voljene žene Hristine koja ga obaveštava da nije primila novac koji je poslao. Bio je izgubljen. Njegova žena i deca su gladovali u Srbiji, a on nije mogao da im pomogne. Da je bar bio sa njima - bilo bi mu lakše. Da je bar mogao da nađe "prijatelja" i dođe do svog novca.
To mu je bila misao koja ga je ukrcala na brod za Krf. Jer na Krfu je njegov "prijatelj" trošio njegov novac po kafanama. Novac koji je značio spas za Disovu porodicu, a koji je trebalo da se šalje u Srbiju. Pre nego što se ukrcao na brod, u marseljskoj luci, napisao je ženi pismo:
"Putujem danas. Da se oprostimo... Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima."
Kao da je osetio smrt. U toj majskoj zori nemačka podmornica pogodila je brod "Iliriju". Brod je polako tonuo, a Dis se, svedočili su kasnije preživeli, meću poslednjima ukrcao u čamac. Prvo su išle žene i deca, pa stari.
Dva dana kasnije izvučeno je telo velikog srpskog pesnika. U džepovima su mu nađeni naočari i drahma i po. Telo je vraćeno nazad, u plavu grobnicu.
Književnik dr Miloš Đorić ostavio je zabelešku: "Nikada neću zaboraviti trenutak rastanka sa Disom, mojim Disom pretplaćenim na muke i patnje. Pre ulaska u lađu i puta na Krf, svratili smo u malu obalsku kafanicu `Gabinus`, seli smo za sto i popili po čašu malage. Jako vino prijalo je kao mleko, pa popismo još po jednu čašu. Za njegov srećan put i moj ostanak. Izljubismo se i Dis ode... Vukao ga đavo da ode, umesto da ostane."
A Nikola Trajković, mladi poeta, koji je uz Disa bio za vreme oporavka, zapisao je: "Svima je bio simpatičan, svi su ga voleli, naročito žene. Osećalo se, čini se, da on mnogo pati i čezne za svojom porodicom. Verovatno da je tih dana i napisao ona divna pisma u stihovima, koja nikad nisu upućena onome kome su namenjena: „Ne javlja mi se, a ima kad... Sem, ako ne spava, ako ne diše.“
Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesila ju je nova tragedija. Njihova ćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazavanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije. Njihov sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića. Žena čije je srce prepuklo tri puta, poživela je sama još nekoliko godina dok se nije upokojila u miru i sreći što će otići svojoj nebeskoj porodici.
Od Disa naciji su ostale dve veličanstvene zbrike poezija i u njima antologijske pesme "Tamniva", "Nirvana" i "Možda spava".
Da je poživeo, srpsko pesničko nasleđe bilo bi bogatije.
Ali, nije stigao da napiše više. Pesnik koji je prešao Albaniju, preživeo glad, nesreću, metke i rat, utopio se u Jonskom moru.
Imao je 37 godina. Utopljena duša. Valjda spava sa očima iznad svakog zla.
(NE)KRITIČKI
KNjIGU "Utopljene duše", Dis je štampao o svom trošku. Tada najuticajniji kritičar Jovan Skerlić govorio je za Disovu poeziju da "jeste neuka i gruba imitacija". Antologija srpske poezije danas je nezamisliva bez poezije Vladislava Petkovića Disa.
MESEČAR
O SVOM kolegi Antun Gustav Matoš zapisao je: "Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci. Sa crnom, kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko svim našim dosjetkama na njegov račun. Dobivši nekakvo učiteljsko mjesto negdje blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije mogao naći mjeseca... "
NADIMAK
OD prve plate, zabeležio je Sima Pandurović, štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, bila je to skraćenica odnosno srednji slog njegovog imena Vladislav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog "Pakla", a drugi da je to bio srpski, srednjovekovni naziv za evropski zapad.
Nastavlja se večernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Ispunjen zavet majci
Mihailo Pupin održao obećanje majci, otišao u svet i posvetio se nauci. Veliki naučnik preminuo u Njujorku 12. marta 1935. godine. Novac za život i školovanje Mihailo zarađivao unoseći ugalj u njujorške domove, ali je najviše vremena provodio u Kuperovoj biblioteci, gde se grejao i učio
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
ZNANJE je svetlost koja osvetljava život. Idi, sine, u svet i uči. Da ne budeš slep kod očiju.
Iako nepismena, majka Mihaila Pupina znala je kojim putem Mihailo treba da korača. Znao je i njegov otac, ugledan seoski knez, koji ga je na obrazovanje podsticao. Zajedno, trasirali su put u svet mladom Mihailu. A onda je on nastavio sam. Polako i teško, korak po korak, sve do samog vrha. Postao je jedan od najznačajnijih Srba svih vremena.
Okićen slavom i priznanjem, nije nikada zaboravio svoje dečačke dane, pašnjake i igre, a nadasve suze oca koje je video kada ga je ispraćao na studije u Prag. I majke koju je posle odlaska u svet nauke video svega dva puta. Poslednji put leta 1886. godine Pupin je otputovao u Idvor. Tada nije slutio da mu je to poslednje viđenje majke, koju je najviše voleo. Posle njene smrti sebi je dao zavet da će njenu dobrotu ovekovečiti na najbolji mogući način.
I stvarno, dvadeset sedam godina kasnije, 1913. godine, Srpska akademija nauka ustanovila je Pupinovu zadužbinu za školovanje siromašne dece Srbije.
POZNATA je priča kako je otputovao u Ameriku. Prodao je svoje knjige i odelo i kupio brodsku kartu od Hamburga do Njujorka za 12. mart 1874. Parobrod je do Njujorka plovio 14 dana i 13 noći, a za to vreme Mihailo provodio noći ležeći na palubi uz dimnjak, gde mu je bilo toplije.
Prvih dana u Njujorku je gladovao. Slabo je znao engleski i nije imao nikakav posao. Prvo zaposlenje našao je u Filadelfiji, gde je čuvao stoku, za to je imao iskustvo iz Idvora. Od toga posla uspeo je da uštedi nekoliko dolara, a kada je došla zima, u Njujorku je ubacivao ugalj u podrume. Odlazio je često u Kuperovu biblioteku, gde se grejao i učio engleski. Sledeće godine pomogao mu je jedan drugar, Nemac, da se zaposli kao pomoćni ložač parnih kotlova i smestio ga u hotelsku sobu svoga oca.
Uporedo se upisao u Kuperovu večernju školu. Najviše se interesovao za elektricitet, a od literature privlačile su ga biografije uspešnih ljudi. Bio je vredan i čestit radnik, pa je ubrzo unapređen u redovnog službenika.
Zainteresovao se za Kolumbija univerzitet, ali mu je za prijemni ispit trebalo da položi latinski i grčki jezik, koje do tada nije učio u školi. Za prijemni, koji je položio odličnim uspehom, pripremao se dve godine.
Na koledž je stigao iz fabrike, imao je ušteđevinu od 311 dolara, bio bez dugova i uveren u sopstveni uspeh. Već prvu godinu završio je odličnim uspehom, što mu je donelo dve nagrade od po 100 dolara. I naredno leto radio je na poljskim poslovima, uštedevši dodatnih 75 dolara. Zarađivao je i dajući časove iz rvanja svojim kolegama.
KADA je završio studije čekala ga je univerzitetska stipendija od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883.
U Kembridžu se divio zdanjima u kojima su predavali proslavljeni Njutn, Maksvel, Ravli, Džon Adams, Stoks, Ser Vilijam Tomson - Kalvin. Počeo je da izučava eksperimentalnu fiziku kod Ravlija i Stoksa, a od 1885. prelazi u Kevendiševu laboratoriju.
Mesto profesora na Kolumbija univerzitetu Pupin je dobio na predmetu matematičke fizike. Jedno od značajnijih predavanja bilo je pred Američkim udruženjem elektroinženjera u Bostonu 1890, kada je propagirao primenu naizmeničnih struja i kada se prvi put lično sreo sa Nikolom Teslom. Tih godina Pupin je posećivao Teslu u njegovoj laboratoriji, a 1891. objavio je svoj rad o višefaznim generatorima, kojim je potvrdio ispravnost Teslinih pronalazaka, mada su njihovi poznavaoci primetili da među njima nisu bile čvrste prijateljske veze.
Na Kolumbija univerzitetu bio je profesor punih 40 godina (1889-1929), a za vreme od 1894. do 1924. dobio je priznanja za svoja 24 patenta. Umro je u Njujorku 12. marta 1935, baš na dan kada je pre šezdeset jedne godine krenuo u Ameriku.
Pupin je zadužio svet otkrićima u svetu telefonije i komunikacije, a Srbiju, osim toga, svojom uspešnom diplomatijom. Da nije bilo njega na Mirovnoj konferenciji u Londonu pitanje je da li bismo danas imali Banat.
GUBITAK SUPRUGE
PUPIN se oženio sestrom svoga druga sa Kolumbije Katarinom Džekson. Venčali su se u grčkoj pravoslavnoj crkvi u Londonu. Ona je ubrzo umrla od zapaljenja pluća, koje je prethodno sam Pupin preboleo.
SUZE VELIKANA
ŠTA je pravi uzrok raskida Pupina i Tesle, nije poznato. Zna se kako su se pomirili. Pupin je ležao bolestan u bolnici i Tesla ga je sa Milošem Tošićem posetio. Kada ga je video, Pupin se rasplakao. Ostali su sami deset minuta a kada je iz bolničke sobe izašao, Tesla je najpre samo plakao, a tek kada se sabrao samo je rekao: "Grize ga savest. A prepao se, smrt dolazi." Pupin je umro dva dana posle.
(Nastaviće se) večernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Parcela broj 9357
Albertu Ajnštajnu na teoriji relativiteta pomagala supruga Mileva Marić. Imali su troje dece, od kojih se sudbina Lize nikada nije saznala. Humku Mileve Marić zaraslu u korov na groblju u Cirihu pronašao slikar Petar Stojanović
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
NAUKA neretko 20. vek računa od 1905. godine. Tada je Albert Ajnštajn objavio svoja otkrića da su vreme, prostor i materija - elastični. Teorija relativiteta promenila je svet, a njen tvorac postao naučna legenda. Ali, mnogo godina posle njegove smrti, baš zakoni relativiteta izvukli su iz istorijskog zaborava njegovu prvu suprugu Milevu Ajnštajn- Marić. Fizičarku koja je doprinela stvaranju najpoznatije teoreme na svetu.
Baš kao što relativnost govori da ne postoji apsolutno vreme, već da svaka jedinka ima svoje lično merenje vremena koje zavisi od toga gde se neko nalazi i kako se kreće - tako su i Mileva i Albert prošli kroz vrtlog različitog vremena. Njegovo vreme bilo je brže, jer se nalazio bliže naučnim krugovima i institucijama, priznat za genijalnog naučnika za života. Milevino sporije, jer je bila daleko od njih. Priznanja za njen doprinos Ajnštajnovoj slavi stižu posthumno.
AKO ne baš priznanja iz svih naučnih krugova, a ono bar sumnja da Ajnštajn nije možda sam radio na teoriji. Glasovi da Albert nije sam zaslužan za teoriju podigli su akademsku prašinu devedesetih. Fizičar Evan Haris Voker na kongresu u Nju Orleansu pre 15 godina oborio je kolege s nogu kada je izgovorio:
- Albert Ajnštajn nije otkrio teoriju relativiteta koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921. godine. Njegova prva žena Mileva Marić dala mu je mnoge genijalne ideje, koje su mu otvorile put do uspeha. Ona je ta koja je prva napisala članke o teoriji relativiteta, koje je on zatim objavio pod svojim imenom.
Prema tvrdnjama Desanke Trbuhović-Đurić, u knjizi "U senci Ajnštajna", ruski fizičar Abram Jofe tvrdi da su mu do ruku 1905. godine dospeli originalni rukopisi teorije relativiteta koji su bili potpisani sa Ajnštajn-Marić!
I dok je svet raspravljao koliki je bio doprinos Mileve Ajnštajnovoj teoriji relativiteta (Jevreji su smatrali da je on njihov čisti genije, a Nemci, koji Albertu nisu zaboravili da ih je kolektivno nazvao kukavicama i krivcima tokom Drugog svetskog rata, nisu propuštali priliku da objave svaki tekst koji je osporavao njegov rad) jedan čovek tragao je za grobom Mileve Marić.
Slikar srpskog porekla iz Sent Galena Petar Stojanović, posle mnogo truda, uspeo je da pronađe u Cirihu, pre tri godine, grob Mileve i organizuje prvi parastos.
- Grob sam pronašao slučajno - rekao je tada - pošto mi je jedan katolički fratar kazao da je Hajnc Ajnštajn, najstariji sin Mileve i Alberta, još 1973. godine prestao da plaća grobno mesto. Dva meseca sam uz pomoć upravnika groblja Northajm tragao za parcelom broj 9357. Onda smo je pronašli. Humka je bila zarasla u travu i nestala sa zemlje.
Čak ni Milevin sin Hajnc, sa kojim je ovaj slikar ranijih godina razgovarao, nije znao gde je njen grob. Unuk se nije mnogo interesovao za slavnu baku, koja je umrla 4. juna 1948. Petru Stojanoviću Hajnc je još tada kazao da grob njegovog oca Alberta Ajnštajna uopšte ne postoji. Hajnc Ajnštajn umro je 2001. godine u Americi, gde je radio kao profesor na univerzitetu, ne dostigavši ni deo uspeha svojih roditelja.
ALI on nije bio jedino dete Mileve i Ajnštajna. Još dok su studirali na ciriškom Saveznom institutu za tehnologiju, on, kudravi, razbarušeni osamnaestogodišnjak i tamnooka, dvadesetjednogodišnja Srpkinja koja je od detinjstva hramala, dobili su prvo vanbračno dete. Devojčicu Lizerl, o čijoj se sudbini ni danas ništa ne zna. Pretpostavlja se da su je dali na usvajanje. U prepiskama između Mileve i Ajnštajna koje su objavljene nigde se ne pominje Liza, izuzev vremena kada se ona rodila, što je Albert dočekao u Nemačkoj, gde je boravio kod svojih roditelja. Kao da su se zakleli da će tajnu o njoj odneti u grob - Liza je i danas misterija.
Uprkos protivljenju i njenih i njegovih roditelja, sklopili su brak 1902. Dobili su Hajnca i Edvarda koji je bolovao od šizofrenije i umro 1958. godine u domu Bergholc u Cirihu.
Mileva je sinove odgajala sama, jer ju je Albert napustio. Oženio se svojom rođakom Elzom Lovental, koja je iz prvog braka imala dvoje dece. Otada, kao da je nestalo magije - nije uradio ništa značajno. U pismima Milevi Albert to i priznaje, kao što svuda jasno navodi zajedničke uspehe u radu na relativnosti. "Biću neverovatno srećan kada nas dvoje uspemo da završimo rad o relativnom kretanju", pisao joj je.
Albert u pismima ne spori da zajedno rade na kvantnoj teoriji svetlosti (što je dovelo do stvaranja fotoelektrične ćelije, a onda i do prenosa slike), na teoriji relativnosti (koja je postala osnov razvoja atomske energije), a, ipak, je rad potpisao sam.
Kada je 1922. godine dobio Nobelovu nagradu, sav novac poslao je Milevi, koja je živela siromašno jedva spajajući kraj s krajem. Zbog čega se bivši muž setio žene i majke njegove dece o kojima nije brinuo sve te godine - pitali su se mnogi. Mora da ga je nečim velikim zadužila.
PARADOKS BLIZANACA
STIVEN Hoking, ugledni naučnik, najjednostavnije je objasnio paradoks blizanaca koji proizlazi iz Ajnštajnove teorije: Njutnovi zakoni odbacili su apsolutni položaj u prostoru, a teorija relativnosti odbacila je apsolutno vreme. Uzmimo dva blizanca. Ako bi jedan otišao da živi na vrh planine, a drugi na dnu mora, kada bi se sreli jedan bi bio malo stariji od drugog. U ovom slučaju razlika bi bila mala, ali ako bi jedan otišao na putovanje u svemir brzinom bliskoj brzini svetlosti, kada bi se vratio bio bi mnogo mlađi od brata koji je ostao na Zemlji. U teoriji relativnosti ne postoji jedinstveno vreme, već svako ima svoje lično merenje koje zavisi od toga gde se nalazi i kako se kreće.
AJNŠTAJN U NOVOM SADU
AJNŠTAJN je u Novom Sadu bio nekoliko puta, a Novosađani su ga početkom prošlog veka pamtili kao šašavog naučnika koji je dete nosio na ramenima. Zbog teške materijalne situacije u kojoj su bili, Mileva je razmatrala mogućnost da ga kao profesora nemačkog zaposli u Beogradu. Na pitanje Marićevih kako im je - Albert je govorio: "Moja žena je meni potrebna da mi rešava matematičke probleme."
(Nastaviće se) večernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Slike bojene tugom
Milena Pavlović Barili plenila je i likom i delom.
Umrla je u Sjedinjenim Državama, ali je njena urna prenete na groblje za strance u Rimu.
Kao što piše u stihovima "na kutku oblaka spava nejasna tuga", tako i slika - intuitivno i mitski
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
SVAKA osoba koja ne prevari sebe sigurno je srećna. Milena Pavlović Barili, slikarka tananog duha, rodom iz Požarevca, nije varala sebe. Išla je napred, pravo u iskušenja i, kako je zapisala Adela Pacola u knjizi o našoj slikarki, sigurno je bila srećna.
U životu koji na mahove izgleda taman i težak, bila je u večitoj potrazi za emocijama, bojama, ekspresijama, istini. Poeta slikarstva zamišljena nad večitim temama života i smrti.
Bila je jedino dete Bruna Barilija, italijanskog kompozitora pesnika i putopisca i Danice Pavlović. Slikarsko obrazovanje stekla je u beogradskoj Umetničkoj školi, studije nastavila u Minhenu, a onda - ceo svet postaje njen dom: London, Pariz, Rim, Njujork...
Početak, kao i svaki drugi - bio je težak. Posle prve veće izložbe u Galergiji art u Rimu, oktobra 1932. pisala je majci:
"Ima puno sveta, ali se još ništa nije prodalo. Uzorci su razni, ali to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi."
Navodi da je zdrava, ali užasno umorna. Život nije bio lak:
"A jednako sam gladna... Zasad, još uvek se smucamo, moj otac i ja, s jednom do dve lire u džepu. On satima čeka u čekaonicama, kao i ja.”
ŽIVOT u Rimu nije doneo uspeh Mileni Pavlović Barili. Imala je puno udvarača, kako je pisala majci, ali ne i prodatih slika. Aprila 1938. godine, izlaže na Jelisejskim poljima. Njena senzacionalna pojava pred pariskom publikom pridobija joj Bretonovu, Koktoovu i Lotovu naklonost. Zabeleženo je da je veliki pesnik Pol Valeri stajao čitav sat pred njenom slikom “Devojka s lepezom”. Tada je upućen izazov kritičarima da formiraju slikarski pravac Milene Pavlović Barili, ali on ni do danas nije definisan.
U predvečerje rata, odlučila je da napusti Italiju. Avgusta 1939. godine, prodala je svom pariskom prijatelju i slikaru Šibu Miličiću malu dragocenu sliku "Kompozicija". Tim novcem kupila je kartu za brod. U zoru, kada je stigla u Ameriku, napisala je majci koju je veoma volela:
"Stigla sam. Tek je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala, šaljem tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično..."
- Početak u Americi, turoban i težak, bio je sve vreme prekriven teškom nostalgijom. Ali, on je - zapisala je Adela Mekola, autor knjige o Mileni, koja je kao radnik Italijanskog kulturnog centra u Beogradu organizovala izložbu naše slikarke u rodnom mestu njenog oca u Parmi - za Milenu bio važan, jer je označio njeno odrastanja i oslobađanje od roditelja. Svi su bili veoma snažne i obeležene ličnosti. Svako je držao svoju stranu, svoju zemlju i svoja interesovanja. Odatle, ređe piše roditeljima, udaje se i pronalazi sebe i svoj mir. U bici za život imala je više uspeha nego u Rimu, jer se okrenula komercijalnim radovima.
NJENE reklame i ilustracije za ženski časopis "Vog" donele su joj materijalno blagostanje. Uporedo radila je na svojim slikama koje su u Americi, kako je primetio najbolji poznavalac Mileninog slikarskog opusa Miodrag B. Protić, dobile drugačiji ton. Nazvao ga je "verizam muzejskog tipa". Milena je zadržala renesansu podlogu, ali je ideje ispunjavala mitskim i religioznim asocijacijama.
Izlaže redovno, s velikim uspehom. Na vrhu je društvene lestvice, u društvu uticajnih ljudi. Postaje prijatelj s poznatim kompozitorom Đan-Karlom Menotijem, za čiju je operu “Sebastijan” izradila kostime i scenografiju. Zrači harizmatskom lepotom.
Kao što piše stihovima “na kutku oblaka spava nejasna tuga”, tako i slika intuitivno i mitski.
Menoti joj naručuje scenografiju i kostime i za sledeći komad “San letnje noći”, Viljema Šekspira, ali Milena taj posao neće završiti. Nije uspela da preboli nesrećan pad s konja marta, 1944. Umrla je marta sledeće godine.
Četiri godine kasnije, njena urna biće pohranjena na groblju za strance Testačo, u Rimu.
“Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije Svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje. Tu počivaju Šeli i Kits", javio je Bruno Barili Mileninoj majci u Požarevac.
Porodica Barili, duboko vezana neraskidivim nitima, na kraju se opet našla zajedno. Kada je došlo vreme, njen otac Bruno (1952), a zatim i majka Danica (1965) pridružili su joj se na groblju za strance u Rimu.
SLIKE ZA PAMĆENJE
MILENA Pavlović Barili ostavila je nenadmašne kompozicije: "Slikarka sa strelcem", "Anđeli", "Devojka sa lampom", "Madona", "Devojčica i soko", "Salomina igra", autoportret za koji je sama u pismu majci ocenila da je vrhunski.
GRACIJA
ZA Milenu su govorili da je gracioznija i lepša od svojih slika. Milena je, s druge strane, bila svesna svoje lepote. Mitske scene komponovala je sa svojim telom.
(Nastaviće se) večernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Večiti mir vojvoda
Grobovi Karađorđevih vojvoda Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića u Moldaviji, na obali Crnog mora. Utekli iz Srbije da sačuvaju glave od voždove “hirovite i zahtevne pokornosti“. Karađorđe je, posle poraza Turaka namerio da disciplinuje vojsku i uredi državu
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
KADA su, pre nešto više od decenije i po, iz rumunske Herešti u Gornji Milanovac uz počasti prenete mošti Karađorđevog vojvode Milana Obrenovića, rodonačelnika grada pod Rudnikom, bilo je gotovo izvesno da je i Požarevac spreman da „u svoju nahiju“ vrati ovdašnje vojvode - Milenka Stojkovića i Petra Teodorovića Dobrnjca. Ali vreme, čiji se dah osećao u Srbiji, nije bio da slavi ustanike. Pogotovo one koji su svojevremeno bili spremni da potegnu kubure na vožda, odričući mu svaku pokornost. Tako negdašnji ustanici protiv turske tiranije i danas počivaju u Moldaviji.
Zašto je sudbina baš ovim znamenitim vojvodama iz Prvog srpskog ustanka namenila večnu, daleku tuđinu?
- Sada glave da sačuvamo, pa kad se na svoje vratimo i račune svakojake ispostavljemo do Biograda - zabeležio je 1811. godine Arso Protić, pisar vojvode Stojkovića, jednog od najkontroverznijih vojskovođa u istoriji Srbije. Dao je veliki doprinos ostvarenju državne nezavisnosti, a sebe je smatrao nezavisnim od zakona.
"Milenko Stojković, kad god dođu lađe niz Dunavo, pune sirotinje, on sebi izabira najlepše žene, pa od njih načini čitav harem, te su ga posluživale čibukom i kafom. Kad ih se kojih nasitio, udav`o bi ih za svoje sluge i bećare."
ISTORIJSKI udžbenici, međutim, nisu opterećivani ovim činjenicama. O prošlosti Vojvode Stojkovića iz sažete lekcije prenosimo: rodom je iz nahije požarevačke, sela Kličkovca, pametan čovek i junak, nepismen, ali prek, pa su ga se u nahiji i dalje plašili kao žive vatre.
Vuk Stefanović Karadžić, beležeći život srpskih vojvoda, navodi: "Takav (vojvoda Stojković) nije hteo u surum, pa ga je Karađorđe 1811, proterao iz Srbije. Vojvoda je utočište našao u Rusiji. Tamo je primljen u državnu službu, naučio da čita i piše i stekao mnogo novaca. Umro je u nekakvoj varoši, negde oko Crnog mora."
Ista sudbina pogodila je i drugog Karađorđevog vojvodu Stevana Teodorovića Dobrnjca, „jer se usprotivio voždovoj hirovitoj i zahtevnoj pokornosti, mada poroka nije imao. Jedini je on bio gluv i slep prema ženskoj lepoti“.
Milan Milićević u "Pomeniku" zapisuje: "Dobrnjac je bio ljubazan, njegova kuća uvek je bila otvorena i sto postavljen. U borbama kod Ivankovca, 1805, i Deligrada, 1806. - veliki junak. Ugledan kod vojske, po junaštvu. Umeo je da ih privuče da ga slušaju. Ali je nepogodan bio prema onima koji su hteli da mu zapovedaju. Može biti da se ova osobina njegovoga temperamenta sudarila s naravi Karađorđevom, koji nije trpio pogovora, pa ga je proterao."
VOJVODE požarevačke prisvojili su za sebe teritorije između Morave, Dunava, Timoka i Niša i zaveli teror, plaćali momke i bećare koji su bili „izvršna vlast“, zaključuje istoričar Miroslav Svirčević istražujući ovaj period naše istorije i ulogu srpskih vojvoda. On zaključuje da su novim srpskim starešinama burni istorijski događaji posle Prvog ustanka dali priliku da potpuno zagospodare svojim oblastima. Uspostavili su vlast koja se nije razlikovala od dahijskog terora. I, vožd kod kojeg je sazrela svest da je potrebno organizovati državu, pokazao im je put kuburom: „Ili u surum (pod zakon) ili napolje iz Srbije“.
Stojković i Dobrnjac izabrali su put do ondašnje Besarabije (deo današnje Moldavije) koja je bila utočište prognanim vojvodama, a koju godinu posle i drugim ustanicima prve srpske revolucije i njihovim porodicama, nepoželjnim za novu, Miloševu Srbiju.
VAZDA ZA JUNAKA
ŽENA, velika ljubav hajduk Veljka Petrovića, Karađorđevog vojvode krajiškog i komandanta negotinskog, lepa Čučuk Stana sahranjena je u Istanbulu. Posle pogibije muža, bila je najpoželjnija udovica, za koju su se otimali bogati sremski trgovci. Vuk Stefanović Karadžić, u priči o Hajduk Veljku, beleži da ih je udova negotinskog vojvode redom odbijala: „Ako se još jedanput izudajem, opet ću za junaka“. I, udala se za turskog kapetana koji je, po junaštvu, bio vredan uzeti je za ženu. Odveo ju je u Istanbul gde je, u tišini, niko ne pomera.
STRAH OD POMRČINE
I BRAT Petra Dobrnjca, vojvoda kneza Miloša, Stevan počiva daleko od Srbije. Zadužio je velikog knjaza „podižući čitavu Moravu protiv Turaka“. I Miloš ga je, za te zasluge, proglasio za kneza moravskog. A kad su preko noći, po Srbiji počeli da nestaju viđeni ljudi, „Stevan pritegnu opanke, pa uplašen da ga pomrčina ne izede, ode za bratom“. Grob mu je, prema zapisu u "Pomeniku", u Jašu, u Moldaviji.
PUŠKIN PEVA STAMENI
POSLE propasti Prvog srpskog ustanka, u izgnanstvo u Kišinjev stigla je Karađorđeva porodica. Sin Aleksa bio je ruski carski oficir, a kćeri Sara i Stamena "viđene" za ruske knezove. U Kišinjevu, po carskom dopustu, beleži dr Ljubivoje Cerović, živeo je tada i Aleksandar Sergejevič Puškin. Za njega su Karađorđevi sinovi i kćeri bili “nadahnuće i divljenje“, pa je najmlađoj Stameni posvetio pesmu.
(Nastaviće se) večernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Aleja Sent ANdreje
U Sent Andreji, uto?ištu kosmetskih Srba, pristiglih ovde s episkopom Arsenijem (?arnojevi?em), po?iva 19 crkvenih velikodostojnika. O njihovoj nemerljivoj tugi progonstva saznavano je tek posle smrti, iz zapisa na nadgrobnim plo?ama: ima li ve?e tuge od one kad sveštenik kaže "sahranjujem sebe živa"
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
U OVOJ oskudnoj, tuđoj jeseni gde ne čujem huk moje planine, ni buk Bistrice, sahranjujem sebe živa bez plamena drage domaće vatre... Jadni moj narode bez domovine, sad te tužnog u tuđini ostavljam.
U Sent Andreji, u porti Sabornog hrama vreme je stalo na nadgrobnim spomenicima. Ploče od planinskih stena, dovučene iz otadžbine, okrunilo vreme. A epitafi se ne daju. Prvi je ispisan nekome umrlom 1928. Te godine, peta generacija Srba u seobi trošila je tužnu jesen u depresivnoj ravnici, mađ arskoj, i iz života ispraćala svoje pretke iščupane iz kosovskog korena, na kraju 17. veka.
U "Pomeniku" znamenitih ljudi u srpskom narodu novijeg doba (štampan 1888. godine) pratimo put potomaka naroda iz kolone od 37.000 duša koje je, 1690, u Sent Andreji zaustavio episkop pećki Arsenije (Čarnojević).
„Doneli su i veliki krst i mošti cara Lazara da oko sebe sabere: carski Prizren, Orahovac, Dečane i Peć... I sve što se s Kosova pokrenu. Nigde toliko tuge, kao ovih vremena u Sent Andreji“, zapisaće dva veka posle Milan Milićević u svom "Pomeniku". A evropski trgovci, kazivaće da je "retko bilo naroda koji je izdržao takav napor kao srpski narod s Kosova, koji je pokazao neopisivu duševnu lepotu“. Oni postavljaju spomenike velike kao njihova tuga, a grobljima i njivama daju imena svojih pređašnjih ognjišta: Bistri potok, Kraljev vinograd, Novo brdo, Istočnik, Graničar, Medova međa... I sade trešnje iz Metohije, i dudove iz Patrijaršije. Dva veka kasnije, istorija se gotovo ponovila. (O srpskom narodu slično će pisati u Grčkoj, utočištu solunskih ratnika)
PORUKU u kamenu, s početka priče, sebi za života ispisao je jedan od osamnaest crkvenih velikodostojnika „koji se upokojiše oko Sabornog hrama u vremenu od 1720. do 1995“, kako je zapisao vladika dr Sava šumadijski, koji je deo svog života posvetio istraživanju grobnih mesta srpskih arhijereja u čitavom svetu.
Slobodan Kostić u brošuri „Momenti iz prošlosti i sadašnjosti Sent Andreje“ (štampana 1903.) beleži da je bilo utočište i počivalište generacijama Srba i njihovim vladikama iz seoba. „Oni su nemerljivu tugu progonstva otkrivali samo posle smrti, na nadgrobnim pločama. Ima li veće tuge od one kad crkveni dostojnik kaže: `sahranjujem sebe živa`. Zato velim: nigde na svetu nema toliko grobova, imenovanih i bezimenih, u kojima počiva toliko vladika.“
U Sent Andreji, devetnaest je takvih humki gde se tačno zna ko u njima počiva, kada se rodio, kada je umro, koji je crkveni čin imao: od prvog koji se pamti - 1728, kada je u porti crkve sahranjen episkom budimski Dionisije (Novaković) do potonjeg Artemija Naka, koji je umro u Lozani i ovde prenet. Daleko je, međutim, više onih humki - bez imena. Ko zna kakav znameniti crkveni velikodostojnik u njima počiva?
VLADIKA Sava šumadijski, upitan oseća li barem malo ispunjenja za trud kome treba zahvaliti što znamo kakva je i u smrti veličanstvena liturgija sentandrejska, odgovrio:
- Za žive je radost. A u Sent Andreji samo Srba nema.
Niko pre ovog vladike i niko posle njega nije bio toliko predan da istraži sve humke u tuđini, sentandrejske i sve druge i daleke, dokuči što je sve ispisano na nadgrobnim pločama i kome su poruke u epitafima uputili, klešući ih u kamenu za života, i s kakvim je oproštajnim rečima spomenike podizalo zahvalno sveštenstvo i štujući narod.
“Sejali su svoje kosti ne samo po prostranstvima našeg nesrećnog raskomadanog otečestva, već i van njega. Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj... Sahranjivani su uglavnom u njihovim katedralnim hramovima i manastirima, a neki su želeli da počivaju u svom postrigu", zabeležio je vladika.
"Želim da sačuvam uspomene na one koji, postavši zajednički apostoli po življenju i namesnici po prestolu, u veri izdržaše, sve do krvi", zapisao je vladika Sava u svojoj knjizi "Arhijereji", koju je izdao “Kalenić”, 1999. godine. Želeo je da tako od zaborava sačuva uspomene na svete grobove srpskih arhijereja - koji su u potresnoj sudbini i vremenu izgona, delili sudbinu naroda.
KORENI
U SENT Andreji, prema podacima do kojih je došao vladika Sava šumadijski, počiva sedam mitropolita i episkopa budimskih. Deset temišvarskih. Ovde, u Sent Andreji, grobovi su episkopa segedskog, karlovačkog. Svetovna imena vladika upućuju na njihove kosovske korene iz kojih su iščupani davni preci.
ZVONA
SEDAM crkava Srbi su podigli u Sent Andreji: Sabornu, Uspensku, Preobražensku, Požarevačku, Opovačku, Zlesku... "Zamislite kada udare sva crkvena zvona", kazao nam je jednom vladika Sava. S primetnom tugom dodao je: "Ali, odavno nisu imali kome da zvone. Posle su i crkve bile tuđe kad nije bilo njihovog naroda. Katolici su ih preuzeli. Još da nije grobova srpskih, ko bi svedočio da nas je ovde ikada bilo."
SMRT U EMIGRACIJI
MNOGO je srpskih velikana sahranjeno daleko od otadžbine. Od vlasti do vlasti bilo je podobnih i nepodobnih. Od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, čiji su članovi, računajući i šezdesetak generala i oficira, sahranjeni mahom na grobljima u Londonu i Parizu.
KRAJ večernjenovosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Svetica Slovenske Duše (Sveta Petka)
Mnogi je smatraju Srpkinjom iako nije sasvim pouzdano da je tako. Kroz minule vekove srpski narod verovao je da je ova svetiteljka baš našeg porekla. Za to postoji više razloga. Mošti Svete Petke Paraskeve bile su u Srbiji, u Beogradu, na Kalemegdanu, 150 godina. U beogradskoj tvrđavi i danas se nalazi Crkva sv.Petke sa izvorom (agiazma) za čiju vodu vernici veruju da je čudotvorna.
Ali, i Grci su Svetu Petku smatrali Srpkinjom. Grcki letopisac pop Sinadin, zapisao je u 16. veku: „Ovih dana ispraćena je Sveta Paraskeva, za koju se smatralo da je Srpkinja i koja je zbog toga bila izložena nemarnosti. Njene mošti stajale su u zabitom uglu carigradske crkve, a ljudi nisu hteli da se mole svetici koja je tuđeg porekla. “
Od kada se upokojila u 11. veku njene mošti putovale su po Balkanu: bile su u Carigradu, pa u Trnovu, pa opet u Carigradu, pa u Srbiji, i, konačno, u Rumuniji, u gradu Jašiju, u Crkvi Tri Sveta Jerarha.
Ova žena, čiji je život fascinirao ljude širom Balkana, rođena je u Epivatu, nedaleko Carigrada. Roditelji su joj bili veoma imućni i pobožni. Svoju decu vaspitavali su u hrišćanskom duhu. I Petka i njen brat Jevtimije našli su jedinu svetlost u veri. Jevtimije je postao episkog maditski, a Petka, posle smrti roditelja, „podeli svo bogatstvo njihovo siromasima i zamonaši se u Cartigradu, u hramu Svete Sofije“.
Veći deo života provela je u Palestini, živeći isposnički dane po jordanskoj pustinji, gde se hranila „jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca“. „Topila se polako od žege i od mraza“ sve do jednog dana, u starosti, kada joj se u snu javio anđeo i naredio da se „vrati u mesto svog rođenja, jer uskoro treba da se preseli u carstvo Božije“.
Ona posluša anđela i stigavši u rodni Epivatu ubrzo se, posle dve godine, upokoji. Bio je to 11. vek. Smatrajući da je strankinja, zemljaci su je sahranili van groblja. Legenda kaže: kada je njen grob otkopan, pronađeno je neraspadnuto telo. A onda su počela da se dešavaju čuda. Nad njenim telom bolesni su ozdravljali.
Jeromonah Stefan Đorđević, koji je napisao romansiranu biografiju Svete Petke, kaže da se teza da je ona slovenskog porekla prvi put pojavila u žitije patrijarha bugarskog, 4 veka posle njene smrti, kada se ona, u pisanim izvorima, prvi put pominje.
Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mošti su prenete iz Carigrada u Trnovo, gde su bile sve dok srpski kneginja Milica nije izmolila od sultana Bajazita da joj ustupi mošti ove svetiteljke. Tako zemni ostaci Svete Paraskeve behu preneti u Beograd, 1396.godine, na Kalemegdan, u crkvicu koja je njoj posvećena.
Tu je bila 15o godina i u tom periodu nepovratno se ukorenila mišljenje da je ona srpskog porekla. Ali ona ne osta za sva vremena u Srbiji. Kada je sultan Sulejman Drugi osvojio Beograd, 1521, opet je mošti Svete Petke vratio u Carigrad. Prema podacima koje je izneo sveštenički istoričar u knjizi „Beogradska tvrđava i njene znamenitosti“, Sulejman je zapravo, kažnjavajući Srbiju zbog pobuna, odveo iz Beograda u Carigrad oko dve hiljade Srba. Beogradski mitropolit dao im je tada mošti ove svetice da im pomognu u tuđini. Tako je Sveta Petka stigla opet u Carigrad. Ali ovoga puta za Srbe i druge narode ona je bila nepovratno- srpski svetiteljka.
Stajala je u Crkvi Presvete Bogorodice u Vlaherni, u Carigradu, jer je crkva Sveta Sofija tada već bila pretvorena u džamiju – Aja Sofiju, sve dok njene mošti nije otkupio vojvoda i gospodar Moldavije Vasilije Lupul i odneo ih u današnju Rumuniju, u grad Jaši. „Tako uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije svete mošti behu položene u Crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine“, zabeležili su hroničari.
Ali, istorija još ne daje odgovor na pitanje: zašto bi jedan vojvoda i vladar dao silne novce za mošti jedne strane svetiteljke, ako ne srpskim, onda sigurno slovenske?
-Očigledno je da Sveta Paraskeva nije bila u kultu samih Carigrađana, a postojale su i ktitorske veze izmeću srpske vlastele i Vlaške. Srpski despoti, Stefan Lazarević, a zatim i Brankovići, davali su velike darove rumunskoj crkvi i poznato je da su po Vlaškoj i Moldaviji podigli mnoge manastire. Možda tu treba tražiti razloge zbog kojih njene mošti počivaju danas u Rumuniji – kaže otac Stefan.
Sveta Petka nije u Srbiji gde se njeno ime slavi i poštuje. Ali iz grada Jasiju, na svakih sto godina, u Srbiju stigne njen pokrov. Krajem 20. veka dobila ga je Crkva Svete Petke pored Vrnjačke Banje. kada se završi 21. i počne 22. vek, svetu relikviju će dobiti neka druga crkva u Srbiji. Sveta Petka nije tu, ali kao da jeste. anticensura _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 104 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
