|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Tuga Plavetne Vile ( Čučuk Stana)
„Vitka stasa ko plavetna jela, belo lice ko u gorske vile, košute je rosom zadojilo, Hajduk Veljka lepotom zanela, na njoj šušte carigradske svile, zveče nize ispod grla bela, vrane kike splela na uvojke, tesan jelek pritegao dojke …“
Čučuk Stana, ovako, kako je narodni pevač opisao, uletela je jednog prolećnog dana 1809. ili 1812. pravo u gnezdo srpskih hajduka da za sebe traži pravdu. Bilo je to rečno ostrvo, blizu Đerdapa, na Dunavu, okruženo bedemima i strmim liticama, gde su se krili srpski ustanici da predahnu od vojevanja. Vreme su provodili uživajući u piću, kocki i zarobljenim Turkinjama koje je, tek da se zna, organizovao u harem vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije.
Besna, zajapurena, stala je pravo pred Hajduk Veljka. A pred koga drugog bi. Bio je najhrabriji. Prvi među najboljima. Najpoznatiji od svih Karađorđevih ustanika. Ili, kako ga je Vuk Stefanović Karadžić opisao:
„Po srcu je i po telesnom junaštvu bio prvi ne, samo, u Srbiji, nego se može, slobodno, reći i u celoj Evropi svog svud ratnog vremena. U vreme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vreme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti! “
– Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?! – Upitala je ona junaka.
Vojvoda Veljko Petrović za trenutak je zbunjen zurio u petnaestogodišnje lepo devojče u punoj vojničkoj spremi, a onda, očaran njenom pojavom, nasmejao se i naredio da opljačkano donesu.
– Sad sam te ja darovao, sad si moja – rekao joj je.
Do njegove smrti, tek nekoliko godina kasnije, Čučuk Stana bila je samo njegova.
Od prvog susreta, kaže legenda, pa do rastanka, delili su sve u životu. Zajedno su jurišali na Turke, izbegavali kuršume, jahali kao vihor, verali se po klancima i liticama istočne Srbije, legali u postelju u čardaku na baba- Finkinoj kuli u Negotinu.
Bili su u braku, uprkos teškoćama na koje su tim povodom naišli. Hajduk Veljko je već bio oženjen, pa je morao srpski Ahil da potkupi sveštenika, ali i svoju prvu ženu Mariju, koja je tada živela u Beogradu, darujući joj imanje u Jagodini.
Venčali su se i živeli u stilu – red ljubavi- red bojeva. Život pun avantura i adrenalina u ustaničkoj Srbiji.
Bilo je leto 1813. Samo što beše potpisan mir u Bukureštu (28. maja 1812) za koga Srbi zadugo nisu znali šta je uopšte predviđao. Jedna tačka davala je Srbima potpunu amnestiju i jednu vrstu samouprave, a Turcima pravo da uvede svoju vojsku u srpskom gradove, a da utvrđenja poruše. I početkom jula 1813. tri turske vojske krenuše na Srbiju, od Vidina, Niša i sa Drine.
Do početka oktobra, kada su zauzeti Beograd, Šabac i Smederevo, Srbija je bila pregažena, a tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu u slavu tog događaja.
To Hajduk Veljko nije mogao znati.
Istorija će zabeležiti njegovu poznatu rečenicu: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“.
Izgubio je i glavu i Krajinu.
Najbolji ratnik prvog srpskog ustanka, vojvoda Veljko Petrović, rođen u selu Lenovcu, kod Zaječara, oko 1780, megdandžija koji je u borbu jahao praćen muzikantima, rastade se od svoje duše oko 20. jula 1813. Jedno topovsko đule raznela ga je dok je nadgledao položaje u šančevima. Postoji i verzija da ga je turski tobdžija pogodio zahvaljujući izdajici iznutra.
Nije bilo utehe za Čučuk Stanu.
Udarala je po Turcima sa „trista vitezova“ svom žestinom, želeći da osveti muža i popuni prazninu. Konačno, iscrpljena i sa četiri rane, nemoćna da živi, nemoćna da se bori, na nagovor Veljkovog brata Milutina- Čučuk Stana se povukla. Zaputila se u austrijski Banat gde je živela kao i hiljade drugih izbeglica iz Srbije na koje Austrijanci nisu blagonaklono gledali.
Onda se pojavio georgakis Nikolau Olimpios. Kapiten Jorgać. Ona ga je zvala Mali Đurica, zbog toga što je bio tek nešto viši od nje. Bio je pobratim njegnog pokojnog muža, vrstan junak i vojnik koji je nosio ruski orden Sv. Ane zbog zasluga grčkih ustanika u borbama protiv Turaka u Rumuniji. Poznavala ga je iz tih hajdučkih dana.
Sa njim vodi novu diplomatsku bitku za oslobađanje od turskog jarma, samo sada u okviru Heterije, tajne grčke organizacije za oslobađanje od Turaka, čiji je kapetan Jorgać bio istaknuti član. Savladala je čak i nekoliko jezika, odenula se u haljine, rodila svom Malom Đurici troje dece, Dva dečaka i kćerku. Ali, uprkos transformaciji, njen hrabri duh nije nestao. Spasava život i svom drugom mužu. Pošto su ga austrijske vlasti uhapsile i osudile na smrt, sumnjajući da je posredovao Karađorđevom povratku u Srbiju, Čučuk Stana je skočila na konja i mahnito jahala dok nije stigla povorku koja je njenog muža vodila na gubilište.
– Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega! – Kriknula je.
Dok je čekala odgovor vlaškog kneza Karadža koji ga je poslao na gubilište, stiglo je pomilovanje!
Kapiten Jorgać od tada nije dugo poživeo. Opkoljen u manastiru Seku, u moldavskim planinama, gde se zajedno sa mnogim srpskim ustanicima borio za oslobođenje balkasnskih naroda od Turaka, posekao ga je kuršum sali- pašinih vojnika, 1. septembra 1821.
Stana je tada imala 26 godina i troje maloletne dece.
Traži dom za sebe i svoju decu od Rusije, preko Rumunije do Grčke. Miloš Obrenović ne dozvoljava joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je nenamerno služila interesima heterista. Čak je iz njene voljene domovine stigao zvaničan dopis da je „ne smatraju zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića, već da novčana pomoć pripada udovici Mariji koja je prava i zakonita žena“.
Pošto je sahranila 2 muža stigao je najteži udarac. Sahranila je i mlađeg sina Aleksandra koji je tragično stradao. U Grčkoj, oslobođenoj od Turaka, izgovorila je ove potresne reči, na odru svog sina:
„Sine, rastajuci se s majkom, trebalo bi ocu da poneseš neki darak. Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je do sad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Gčkoj! “
Čučuk Stana umrla je pet godina kasnije, 1849, u Atini. Pretpostavlja se da je imala oko 55 godina. Nije doživela da se vrati u svoju Srbiju.
Ostaće kao jeza njene reči koje je govorila deci:
„Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi, podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja. “ anticensura _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Luča Sa Uzvišice (Jovan Dučić)
„Kad moj prah, tvorče, mirno pređe u grumen gline užežen, tad neće više biti međe, izmeđ’ tebe i izmeđ’ mene. “
Tako je uklesano na spomeniku velikog pesnika, diplomate i prvog ambasadora Kraljevine Jugoslavije, Jovana Dučića, koji je testamentom naložio da se njegovi zemni ostaci prenesu u rodno Trebinje.
Počivao je 57 godina u Americi, najduže na groblju manastira Svetog Save u Libertvilu, kod Čikaga, a onda su se Srbi, i u matici i u dijaspori sabrali da mu ispune želju. I vrate u zavičajno, voljeno Trebinje. Dogodilo se to u jesen, dvehiljadite godine.
U testamentu, jednom od tri koje je ostavio, napisao je: „Odvaja se od sume moga novca trošak za moju sahranu, ako država ne bi želela da me sahrani o svom trošku. Treba me sahraniti u Trebinju, odmah posle smrti, ali nikako u groblju, nego na kakvom manjem brdu u okolini, sa velikim granitom iz Jablanice. I sa jednim natpisom – Jovan Dučić, pesnik „.
U komunističkoj državi Jugoslaviji volja pesnikova nije mogla biti ostvarena. Čak je i jedan od uglednika, imenovan kao izvršilac testamenta, profesor dr Milan Bartoš, govorio da je to nemoguće jer su politička uverenja pesnika iz svih naših čitanki komunističkim vlastima bila toliko neprijatna, da su tolerisali samo njegovu liriku, ali ne i biografiju, pa su ga osudili na večno izgnanstvo iz otadžbine.
Početkom devedesetih godina, kada je izgledalo da je došao trenutak za Dučićevu poslednju selidbu, građanski rat je zaustavio već započete pripreme i Dučićeve kosti još čitavu deceniju ostavio u Americi.
Velikan srpskog poezije i diplomatije, čije je stvaralaštvo zastupljeno u svim našim antologijama, više od pola veka bio je osporavan i nepoželjan upravo u otadžbini koju je voleo i za kojom je žudeo. Njegovi književni, istorijski i drugi spisi koji su objavljivani u inostranstvu, tek u novije vreme počeli su, bojažljivo, da se pronose i kod nas. Srpska javnost tek tada otkriva Dučića, jednu od najzanimljivijih i najsvestranijih ličnosti srpske kulturne scene. Otvorenije se progovorilo o njegovoj biografiji, esejima i polemičkim tekstovima. Organizovani su simpozijumi, kako bi se rasvetlili nepoznati detalji i stvarni dometi velikog i raznovrsnog stvaralačkog opusa, koji je dostigao sami vrh velelepnog srpskog pesništva, ali i srpskog otpora svakojakoj tiraniji.
Stevan Raičković, tako, o Dučiću je ostavio zapis: „Niko tako majstorski nije kao on, iz razuđenog i nemirnog materijala srpskog jezika, sažeo i ukrotio toliko uzvišenih misli i toliko raskošnih slika koji će se pamtiti dok je tog jezika i dok je ljudi koji na njemu razmišljaju i osećaju. Dučićevo osetljivo pero imalo je snagu dleta, a tušta i tma njegovih pojedinačnih stihova i strofa, deluju kao da su uklesani u mermer „.
Raičković ovome još dodaje: „Kad god bi se i gde god bi se u nas pomenulo ime Trebinja, svakome je na umu prva misao bila da je to grad pesnika Jovana Dučića. Jedan od mnogobrojnih naših geografskih toponima, postao je jedan od najređih sinonima naše poezije. Kao Lovćen – za Njegoša, a Mostar – za našeg Aleksu Šantića. Ponikao u ovom, naoko oskudnom kraju, Jovan Dučić je svojim ogromnim darom, kao kakvim magnetom duha, povukao iz njega sve ono u čemu je ovaj krševiti kraj odvajkada bio prebogat. A to su, sve same spiritualne ili egzistencijalne stvari. Ali, i stvari bolne i mučeničke: jezik i mašta, osećanje patnje i osećaj slobode, a nadasve – čežnja za savršenstvom i lepotom „.
Uprkos ovakvoj istinskoj veličini, pesnik i diplomata Jovan Dučić, „vazda luča protiv nepravde i unižavanja srpskog naroda, rastakanja i razaranja vekovnih srpskih ognjišta“, nije, pola veka posle smrti, dobrodošao otadžbini. I mrtvoga su se plašili. Poslednji put, za života, u Beogradu je bio pet godina pre smrti. Zapis o njegovom poslednjem boravku u Beogradu, ostavio je Milan Kašanin.
„Potražio me je u Muzeju koji sam tada vodio“, beleži Kašanin. „Bilo je jutro i velika svetlost po dvoranama i slikama. Iz parka se čula muzika. Rečitiji od svih ljudi koje sam ikada sreo, on je bodar i osmehnuti, govorio o budućnosti i životu. Ja sam ga slušao. Nije znao da budućnosti za njega uskoro neće biti, niti je mislio da život tako brzo može da pređe u prošlost „.
U zavičaju, u kome je želeo da počiva, ne nadajući se da će na ispunjenje želje čekati 57 godina posle smrti – boravio je vrlo malo, zbog studija i diplomatske službe. U Bukureštu je od 1937. do 1940. bio najpre na dužnosti kraljevog poslanika, a zatim ambasador. Potom je otišao u Madrid, na mesto poslanika, a odatle, kada je počeo rat, preko Lisabona u Ameriku. Milenko Popović, diplomatski činovnik, koji se tih dana našao u Portugalu zabeležio je u svojim uspomenama da mu je veliki pesnik pročitao testament u kome „sve što ima ostavlja srpskom narodu u Trebinju, u želji da mu tamo bude grob i spomenik“.
Popović još zapisuje: „Otputovao je iz Evrope tužan … Hidroavion, ogroman američki kliper. Na palubi smo stajali sami Dučić i ja. On, tužniji nego ikad, a na rastanku kao da se ozario: drago mi je da me ispraća jedan Srbin, bilo je sve što je smogao da kaže „.
Rođaku Mihailu Dučiću, 10. juna 1941. godine piše: „Otišao sam u misiju na tri meseca. Kakvu misiju? Da učinim, makar i najmanju uslugu našoj nevoljnoj i raskomadanoj otadžbini „.
Ali s tog puta se nije vratio. Umro je od upale pluća, u sedamdeset drugoj godini života, 7. aprila 1943. godine, u američkom gradu Geri, u državi Indijani, u kući svog rođaka Mihaila i snahe Leposave. Tu je i sahranjen, po običajima Srpske pravoslavne crkve. Među vencima, na odru, bio je i jedan kralja Petra II Karađorđevića. Bio je od lovorovog lišća i grana palme, a posveta ispisana ćirilicom.
Tri godine kasnije prenesen je u portu manastira Svetog Save u Libertvilu. Odatle su njegovi posmrtni ostaci na put ka rodnoj grudi krenuli 14. oktobra 2000. godine, preko Čikaga i Moskve.
U domovini je dočekan kako i dolikuje jednom od najvećih srpskih pesnika. Najpre, poklonilo mu se hiljade Beograđana, u mimohodu, u Sabornoj crkvi, gde je bio izložen kovčeg. A onda je krenuo na prenoćište u manastir Ostrog, pa na jutrenje u – Nikšić. A odatle – u rodno Trebinje, na večni počinak u novosagrađenoj crkvi, na uzvišici. Baš, kako je i želeo. anticensura _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Isuviše Blizu, Isuviše Daleko (Milan Stojadinović)
Bio je državnik koji je imao modernu viziju Srbije. Želeo je da unutrašnju i spoljnu politiku stavi u službu ekonomije. U njegovo vreme ekonomija zemlje bila je na prvom mestu. Ali, Milan Stojadinović, predsednik predratne srpske vlade, nije do kraja poslušao savet Nikole Pašića „da se ne približava suviše vatri“. Približio se i izgoreo.
Rođen 1888. u Čačku, sin jednog od uglednijih osnivača Radikalne stranke imao briljantnu karijeru: školovao se u inostranstvu, gde je posle odbrane doktorata o nemačkom budžetu, proveo nekoliko godina na usavršavanju u finansijskim institucijama Francuske, Britanije i Nemačke.
U Beč je, prema kazivanju u memoarima, otišao pošto ga je otac nagradio za položen maturski ispit. Bio je opčinjen austrijskom prestonicom. Odlazio je, kako je opisao u knjizi pod nazivom „Ni rat, ni pakt“, u pozorište i u Operu, obišao je sve bečke muzeje, posećivao Prater, peo se na Riesenrad, pravio izlete na Kahlenberg, uživao u divnom parku Šonbrun, a popodne pio belu kafu u hotelu „Zaher“. Ponekad je video „starog Franca Josefa, kako se vozi bečkim ulicama, takođe u fijakeru sa točkovima od gume. Njegova su kola išla sama, bez ikakve pratnje. Onda se nije znalo za obezbeđenje pomoću mnogobrojnih motociklista uz užasnu larmu upaljenih motora. Jedino je njegov „Jager“, koji je sedeo napred pored kočijaša, svojim perjem na šeširu iz daleka nagoveštavao prolaznicima da tuda nailazi Njegovo Veličanstvo „Kaiser von Ošterajh und Konig von Ungarn“.
Karijeru u Srbiji je započeo kao običan pisar u Ministarstvu finansija da bi za desetak godina, prolazeći kroz administraciju iznutra, postao ugledan finansijski stručnjak, a zatim i ministar finansija. Radio je jedno vreme i kao profesor ekonomije na Beogradskom univerzitetu. Stručnost mu je donela nadimak „finansijski buldožer“. Nikola Pašić ga je jednog dana pozvao u svoj kabinet i predložio mu da bude premijer. Taj događaj Stojadinović je u memoarima opisao ovako:
„Veoma sam polaskan Vašim poverenjem, gospodine predsedniče, ali zar ne mislite da sam možda suviše mlad da zauzmem položaj na kome su se nalazili autoriteti kao što su Lazar Paču i Stojan Protić?
– A, to da ne brineš! Svi te mnogo hvale …
Vlada je obrazovana 20. decembra 1922. Ja sam postao ministar u svojoj 34 godini, najmlađi ministar finansija, koji je naša zemlja imala do tada, a i posle toga „.
Trinaest godina kasnije postaće i predsednik jugoslovenske vlade (1935-1938). Koliko je dobro Milan Stojadinović vodio jugoslovensku vladu pokazuju cifre. Nijedna budžetska godina za vreme njegovog mandata nije završena sa deficitom. Udvostručio je vrednost dinaru, stabilizovao je cene, trgovinski bilans bio je u plusu, povećao je spoljnu trgovinu ostvarujući suficit, uravnotežio je državni budžet i pokrenuo industriju.
Ali, bilo je i zamerki. Najviše onih da je previše sarađivao sa Nemcima, iako je svima bilo jasno da se to čini iz pragmatičnih razloga. Dok je vodio vladu, izvoz u Nemačku porastao je na 32 odsto 1939. (1920. bio je 8 odsto), a uvoz dostigao gotovo polovinu.
Koliko god je izbegavao politiku, ona mu je, ipak, došla glave. Sredinom 1938. Englezi su od Stojadinovićeve vlade tražili da se reši tzv. hrvatsko pitanje. Imali su podršku kneza Pavla, što je otežavalo Stojadinovićevu poziciju. Iako je njegova veza sa Londonom bila jaka, Stojadinović je odbio mogućnost da se Hrvatima učini ustupak. Nastala je kriza koja je dovela do izbora i Stojadinovićevog pada.
Vladu preuzima Dragiša Cvetković, pravi sporazum sa Mačekom i tako 26.avgusta 1939. godine nastaje Banovina Hrvatska.
U februaru 1940. godine Stojadinović osniva Srpsku radikalnu stranku i sporazum Cvetković-Maček kvalifikuje kao državni udar, optužujući Cvetkovića da je napravio hrvatsku državu ne samo od hrvatskih već i od čisto srpskih teritorija.
U predvečerje Drugog svetskog rata knez Pavle i Krunski savet na sednici održanoj 6. marta 1941. godine, u strahu da tadašnje okolnosti ne dovedu Stojadinovića ponovo na čelo Vlade – donose odluku da se Milan Stojadinović protera iz države, što je i učinjeno 18. marta iste godine. Deportovan je u Grčku. Tamo je predat „na čuvanje“ Englezima koji su ga a zatim internirali na Mauricijus, gde je proveo šest godina.
Kada se taj mračni period njegovog života završio, Stojadinović je odlučio da ode daleko: 1946. prelazi prvo u Rio de Žaneiro, a u Argentinu stiže 1948. godine. U tu državu je doneo veliki kapital i veliki ugled finansijskog i bankarskog stručnjaka. U Buenos Ajresu je imao i svoj dnevni list. Živeo je u sopstvenoj, vrlo luksuznoj vili, u elitnom delu grada. Tu se i zbližio sa Pavelićem sa kojim 1954. godine potpisuje proglas protiv komunističke Jugoslavije, objavljen u argentinskim novinama.
U Argentini je sve vreme govorio da je naša zemlja mogla da preživi Drugi svetski rat u neutralnosti, bez milionskih žrtava srpskog naroda. Moglo je da ne bude ni rata, ni pakta.
Od važnih ličnosti u domovini Stojadinović je najviše mrzeo princa Đorđa, najstarijeg sina kralja Petra i Zorke (Petrović), za koga je u svojoj knjizi napisao da je bio „nasilne prirode, tukao je svoju ličnu poslugu, ponekad i nogama u stomak. Uz to je imao način izražavanja sa upotrebom reči nemogućim za obično društvo, a kamoli za kraljevsku kuću. Takvo ponašanje i ta neobuzdanost onemogućili su ga kao prestolonaslednika i on je bio naveden, odnosno primoran, da se odrekne nasledstva prestola, marta 1909. Tada je proklamovan za prestolonaslednika njegov mlađi brat Aleksandar „.
Najviše je cenio i poštovao Nikolu Pašića svog učitelja i političkog tvorca uz čiju je pomoć postao premijer.
Često je svraćao u Pašićevu kuću u Pozorišnoj ulici broj 21, najčešće posle večere, gde ga je obično zaticao da sedi u dvorištu uz čašu mleka. Tražio je savete od njega, a jednom prilikom po pitanju i kralja Aleksandra.
– Kralj i narod su dva ustavna faktora, ali kraljevi nisu nepogrešivi … zato ti preporučujem: idi u narod! Vidi i slušaj šta narod kaže …- savetovao mu je Pašić.
– Potpuno razumem Vaše držanje prema Kralju … Ali šta savetujete nama mlađima kako da postupamo?
Na to se Pašić nasmešio i rekao mu:
– Ti se drži prema vladaocu kao prema vatri: ni suviše blizu, da se ne opečeš, ni suviše daleko, da ti ne bude hladno …
Čini se da ga Stojadinović, ipak, nije poslušao. Previše se približio vatri, a onda previše – udaljio. Umro je Buenos Ajresu, u svojoj kući, 1961. godine. anticensura _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Milost Istorije (Dragiša Cvetković)
Pao je mrak na Srbiju. Kraljevine više nema.
Godina 1941, 25 mart.
Pritisci Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju da se prikloni Trojnom paktu, započeti krajem 1940. godine – odveli su Dragišu Cvetkovića, predsednika jugoslovenske vlade i Cincar- Markovića, ministra spoljnih poslova 13. februara 1941. u Nemačku, na razgovor sa nemačkim šefom diplomatije fon Ribentrop i samim Hitlerom.
Cvetković se drži teze da nije ovlašćen da potpiše Trojni pakt. Uspeo je tek na kratko da odloži- neizbežno.
Neminovnost je stigla dve nedelje kasnije. Sada su u Beču, u dvorcu Belveder, on i Cincar- Marković, 25. mart je. Sada, međutim, nema opravdanja. Po odluci Krunskog saveta dužni su da potišu protokol o pristupanju Trojnom paktu sila osovina. Potpis stavljaju: predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiša Cvetković, ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković i nemački ministar inostranih poslova fon Ribentrop.
Knez Pavle Karađorđević je postigao skoro savršen ugovor sa Hitlerom koji se zadovoljio upotrebom jugoslovenskih železnica. Fireru je cilj bila Grčka, žurilo mu se – sve ostale institucije ostale bi naše kakve već jesu bile. Da li ugovor Kraljevinu Jugoslaviju čini sastavnim delom sila Osovine (dakle, da li je to vojno-politički sporazum) ili se radi o dokumentu koji Kraljevini Jugoslaviji daje apsolutnu nezavisnost, pitao se Cvetković. Pravnici daju odgovor: postignuti dogovor garantuje našu nezavisnost.
Možda je to bila uteha, jer predratna vlada drugog izbora nije ni imala. Cilj im je bio da izbegnu rat i da se očuva neutralnost Jugoslavije u ratu koji se širio kao požar.
Ali, sa namerom kneza Pavla i jugoslovenske vlade da se sačuva zemlja i ljudi, u antinemačkoj Srbiji nisu se slagali svi.
Grupa oficira, uz britansku podršku, 27. marta 1941, izvela je vojni udar, zbacila Vladu i namesništvo, uhapsila Dragišu Cvetkovića i ostale ministre, a maloletnog kralja Petra Drugog proglasila za punoletnog i predala mu vlast.
Dragiša Cvetković koji je učestvovao u rušenju vlade Milana Stojadinovića 1939. godine (posle čega postaje novi premijer Kraljevine Jugoslavije, a nešto kasnije u novu vladu uključuje i Hrvate i federalizuje Jugoslaviju putem stvaranja Banovine Hrvatske u dogovoru sa hrvatskim političarem Vladkom Mačekom, u jesen 1939) i sam biva smenjen.
Nemci su odgovorili na puč stravičnim bombardovanjem Beograda, 6.aprila 1941.
Govori Dragiša Cvetković u drami niškog pisca Nebojše Ozimića:
– Oni koji su prvi potrčali u zagrljaj Srbima osamnaeste, Pavelić i njegovi Hrvati, samo četiri dana nakon bombardovanja Beograda napravili su svoju Nezavisnu državu Hrvatsku. Srbija je postala more u koje se svakodnevno slivaju reke izbeglih i to najčešće Srba iz Hrvatske, Bosne i Makedonije. Hoće li iko zbog svega ovoga da odgovara, da mi je znati. Napokon su se komunisti i Pavelićevi Hrvati našli na istom zadatku razbijanja Kraljevine Jugoslavije i sproveli ga tako dobro da od one države skoro da nije ništa ostalo.
Nemci su ušli u Beograd. Od Dragiše Cvetkovića tražili su saradnju. Odbio je da potpiše kapitulaciju Jugoslavije, kao i ponudu da bude predsednik vlade porobljene Srbije. Završio je u – zatvoru. Kada je pušten, otišao je u svoj Niš, u Nišku Banju.
Reči Dragiše Cvetkovića:
– Šta ja mogu ovde zakatančen u Banji? Koja je svrha ovog pritvora? Neozbiljno je i pomisliti da ovako dislociran mogu predstavljati opasnost po bilo koga, ponajmanje po Treći rajh. Okupator me doživljava kao francuskog čoveka, moje Nišlije kao nemačkog saradnika, Bugari kao saradnika partizana, odmetnika što se smucaju planinama, četnici me okrivljuju zbog nesaradnje sa njima … Preziru me svi koji mogu, dalo im se, a da većina od njih i ne zna šta je to što je izazvalo prezir kod njih.
Okupacine vlasti hapsile su ga opet i odvodile u logor na Banjici, gde je proveo oko dva i po meseca. U zemlji koju je gazila nemačka čizma nije više imao šta da traži. Odlučuje se da beži. Odlazi u Bugarsku 4. septembra 1944. godine, a odatle u Tursku. Iz Istanbula prelazi u Rim, pa u Pariz.
Dragiša Cvetković:
– Mogu da bežim jedino preko Turske, ova mi je zemlja jedini spas. Nadam se da me tamo nisu svi zaboravili, da će poneko i da upamti šta sam za njega sve činio kao ministar ili premijer Kraljevine Jugoslavije, mada ja znam dokle srpsko sećanje seže. Kako bilo, ovde više nemam šta da tražim: porodica mi je prokazana kao izdajnička, o sebi i da ne pričam i jedino stvarno rešenje jeste beg u Tursku gde bih uzeo druge pasoše – francuske. Jer, ja sam stari francuski đak a Francuska je uvek bila i ostala – Francuska. „Prva ljubav zaborava nema“, štono reče pesnik.
Živeo je u Parizu sve do smrti 18. februara 1969. Sahranjen je na srpskom delu vojničkog groblja u telo, kod Pariza, pored grobova generala Petra Živkovića i Bogoljuba Jevtića.
Koliko li se samo puta u svom izbegličkom životu pitao da li je mogao da spreči zlo koje nas je preplavilo, da li je uradio pravu stvar, da li će mu ikada oprostiti njegov narod i istorija?
Oprostili su mu. I narod i istorija.
Dragiša Cvetković, rođen u Nišu 15. januar 1893, otac Jovan, majka Zojić Steriadis, Cincarka. Okružni sud poništava odluku Državne komisije Federativne Narodne Republike Jugoslavije iz 1945. kojom je Dragiša Cvetković proglašen državnim neprijateljem i ratnim zločincem. Bio je septembar 2009. godine. Njegovi unuci su zaplakali.
Dragiša Cvetković izborio se za milost istorije. anticensura _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Gospodar Energije (Nikola Tesla)
Tamni oblaci spustili su iznenada mrak na gorostasna lička brda i prevoje. Jedan dečak sa mačkom u naručju posmatrao je zadivljeno kroz prozor kako zaslepljujuće munje paraju nebo, osvetljavajući jasno čitav predeo. Kada je oluja otišla, razočaran što je nebeska predstava tako kratko trajala, dečak je pogledao u svoju crnu mačku koju nije prestajao da miluje i ugledao ništa manje zanimljiv prizor: na vrhovima nakostrešene dlake pucketao je plavičasti sjaj.
U svojoj autobiografiji Nikola Tesla, jedan od najvećih umova u istoriji civilizacije zabeležiće da je tada prvi put video- elektricitet. Imao je sedam, osam godina i što se nauke tiče- tada je počeo njegov život.
Svetlost dana ugledao je 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna krajina u sklopu Austrije. Otac Milutin Tesla, sveštenik srpske, pravoslavne crkve. Majka Georgina, Đuka rođena u porodici prote Nikole Mandića i Sofije, rođene Budisavljević. Pošto je nesrećnim okolnostima umro njegov stariji brat, što nikada nije preboleo, Nikola je počeo da strepi da će morati da nastavi porodičnu tradiciju i postane sveštenik. U pomoć mu je priskočila- kolera. Smrtno bolestan iskoristio je situaciju i od neutešnog oca koji je već izgubio jednog sina izmolio obećanje da „studira tehniku ako ozdravi“.
Ozdravio je snagom volje a par godina nakon toga u Gracu, na fakultetu, našem geniju palo je na pamet da napravi generator naizmenične struje. Ideju je predstavio svom profesoru koji mu se podsmehnuo: „To je perpetum mobile! Nemoguća stvar!“
Razočaran i povređen napušta studije i odlazi u Maribor, gde dobija nameštenje pomoćnog inženjera, a zatim ga poslovi vode u Peštu, Strazbur i Pariz gde radi za Edisonovu kompaniju. Ali, Tesla tu nije mogao da ostvari svoj san i pokori električnu energiju zbog čega odlučuje da ode u Ameriku. U julu 1884. godine sa odličnim preporukama iz Pariza stiže kod neprikosnovenog kralja električne energije Tomasa Edisona, koji je u to vreme, na zahtev gradonačelnika Njujorka, radio na novom modelu sijalice za osvetljenje. Edison ga zapošljava ali samo posle nedelju dana ljubomorno shvata da pred sobom nema običnog inženjera već vanserijskog naučnika, konstruktora i rivala koji mu je predložio bolju i jeftiniju tehnologiju za pravljenje sijalica! Edison je kipteo od ljubomore. Odlučuje da mladom Tesli zada nemoguću misiju: ako smisli novi princip za rad električnog motora dobiće 50.000 $!
Posle nekoliko dana Tesla je doneo rešenje, a zapanjeni Edison mu je rekao: „Vi, emigranti loše razumete američku šalu.“
Od tog trenutka njih dvojica će postati smrtni neprijatelji.
Neće proći mnogo, a Tesla, čija se popularnost širila brzinom galaksija, uzvratiće udarac. Gradonačelnik Njujorka upravo se spremao da sa Edisonom potpiše ugovor o postavljanju svetiljki u jednoj od njujorških ulica kada je Tesla, koji je već tada osnovao svoju kompaniju, ponudio bolje uslove. Ako za mesec dana pregori i jedna jedina sijalica, on će vratiti depozit i platiti kaznu. Predlog je prihvaćen, a Tesla i njegovi partneri, u strahu da im konkurencija ne razbije sijalice, patroliraju ulicom svake noći.
Postavljanje svetiljki bila je zapravo najbolja reklama za njihovu kompaniju koja počinje masovno da proizvodi lučne sijalice mnogo bolje, jeftinije i dugotrajnije od Edisonovih. Zahvaljujući tom poslu postaju dobrostojeći.
Sve vreme Tesla radi na novim izumima koji se nižu, a pošto je 1888. dobio ponudu od firme „Vestinghaus“ za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja, postaje bogat, uspešan i vasceli svet govori o njemu. Stižu priznanja. Pozivaju ga u Evropu, gde 1892. u Kraljevskoj akademiji Velike Britanije demonstrira elektromagnetno polje visoke frekvencije. On daljinski uključuje i isključuje elektromotore, u rukama mu se pale sijalice, pleni idejama i znanjem. Akademici mu aplaudiraju stojeći. U Parizu drži predavanja na francuskom bez akcenta … Osvojio je svet.
Nazivaju ga magom, čarobnjakom, ali Tesla ne veruje u magiju. Veruje u nauku čije su mogućnosti neograničene. Koristi ih maksimalno. Pronalazi obrtno magnetno polje, indukcioni motor, generator i transformator, fenomen elektromagnetne rezonance … patentira na stotine izuma na kojima se zasniva savremena elektrotehnika. Koliko su samo morali biti šokirani novinari 5. aprila 1901. godine kada su u Teslinoj laboratoriji gledali prvo TV emitovanje u svetu! Tesline izume danas koristimo kao najobičnije stvari: elektronski mikroskop, električna peć, fluoroscentne lampe, internet, televizor … Ali šta god da dotaknemo- to je Tesla.
Izvan nauke intrigantan je i njegov život. Osobenjak, samotnjak, neprekidno u nekoj mentalnoj tenziji. Izgledao je kao da nikada nije opušten. Savremenici beleže da je s njim teško razgovarati jer on, vele, nije bio nikada opušten. Nije pušio, nije pio, nije koristio narkotike, razgovarao je samo sa ljudima za koje bi procenio da ga mogu razumeti, prezirao je ljude koji robuju matrerijalnim bogatstvima.
Tesla nikada nije imao svoju kuću. Živeo je u hotelu. Svake večeri, tačno u 20 sati dolazio je u salu hotela „Valdorf Astorija“. Opisivali su ga kao „markantnog gospodina, visokog metar i 99 santimetara u“ princ Albert „kaputu, sa polucilindrom na glavi, belim okovratnikom i rukavicama“. Obedovao je uvek sam sa obaveznih 18 salveta. Nekada bi dobio poruku od prisnog prijatelja, književnika Marka Tvena.
„Ukoliko nemate ozbiljnijih planova večeras“, pisalo je u poruci, „mogli biste mi se pridružiti u Plejers klubu …“ Po istom glaconoši Tesla bi uzvratio: „Avaj, moram da radim. No, ako želite da mi se pridružite u mojoj laboratoriji u ponoć, mislim da vam mogu obećati dobru zabavu. “
O Teslinim zabavama pričalo se godinama. Jedne večeri dočekao je goste tako što je kroz sebe proveo 300 000 volti struje! Iz njega je zatim izbijao sjaj od koronarnog pražnjena! Ličio je na avet! Sa njegovih prstiju prštale su male munje! Zatim bi uzimao u ruke sijalicu i ona je svetlela. Kakva predstava! I danas bi to bila magija.
Mistik sa neobičnim navikama, ponegde i fobijama; koristio je maramice od bele svile i rukavice koje je bacao posle samo nekoliko nošenja; nije mogao da dodirne ljudsku kosu ni po koju cenu „samo pod pretnjom pištoljem“; gadio se insekata jer je u detinjstvu upoznao jednog derana, sina oficira austrijske vojske, koji je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Vole je da hvata vrane tako što bi se sakrio u žbunje a zatim oponošao njihov zov. Kada bi neka dolepršao do njega, bacio bi komadić kartona da privuče njenu pažnju a onda skočio na noge i ščepao je. Jednom je tako sa drugom nosio kući par ulovljenih vrana kada se na njih sjatilo hiljadu vrana koje su ih gonile i ključale sve dok nisu oslobodili „zarobljenike“.
Bio je opsednut golubovima i njegovi džepovi uvek su bili puni hrane za njih. Kada su mu dodeljivali zlatnu medalju za jedno od svojih otrkića, on je odjenom nestao. Našli su ga u dvorištu kako hrani svoje ljubimce. Dok je njegova majka ležala bolesna, Tesla je zapisao da je na nebu video oblak koji je polako poprimao njen lik. Znao je da je tog časa umrla.
Tesla nikada nije imao blisku vezu sa ijednom ženom, mada je bilo dama koje su tvrdile da su ga dodirnule. Govorio je da bi ga seksualna energija odvraćala od rada. Bio je toliko dosledan toj svojoj odluci da je odoleo čarima najlepših žena sveta, pa i čarobnoj Sari Bernar, koja je u želji da skrene pažnju na sebe pred njim ispustila maramicu, prolazeći pored stola za kojim je sedeo u jednom pariskom restoranu. Srpski genije je smesta skočio, podigao maramicu i uz duboki naklon joj rekao: „Gospođice, vaša maramica“, a zatim se odmah, i ne podižući pogled ka zanosnoj glumici, vratio za sto gde je nastavio da razgovara kao da se ništa nije dogodilo.
Posebno interesantan bio je njegov odnos sa Mihailom Pupin. U početku veoma prisni prijatelji, razišli su se posle bitke za patent radija u kojoj je Guglielmo Markoni (1874 – 1937), Teslin nekadašnji asistent, prisvojio taj uspeh za sebe. Tesla je pravdu potražio na sudu, a sud je za veštaka uzeo Pupina koji je veštačio u korist Markonija, jer je, kako navodi dr Velimir Abramović poznavalac Teslinog života i dela, imao sa njim tajni dogovor u Engleskoj o podeli deonica. Tesla je znao da Pupin ima direktan finansijski interes. Vrhunac svedočenja je bio momenat kada je Pupin tražio psihijatrijski pregled za Teslu. Posle ovog događaja zavladala je mrtva tišina između njih dvojice narednih 30 godina. Sve do 1935. godine kada je Pupin koji je bio na samrti, preko konzula Jankovića, izrazio želju da se oprosti sa Teslom. Miloš Tošić, Teslin prijatelj i u to vreme kraljevski vojni ataše u Njujorku, pozvao je Teslu telefonom u hotel „Njujorker“ i pitao ga da li bi pristao da se vidi s njim, na šta je Tesla odgovorio: „O, to će biti veoma teško . „Zatražio je vreme da razmisli. Posle neprospavane noći, pristao je i sutradan je bio u bolnici. Pupinu je pružio ruku i blago rekao:“ Kako si, moj stari, dobri prijatelju? „Pupin od uzbuđenja nije mogao da progovori, samo je plakao. Svi su napustili sobu i ostavili ih same. Na rastanku Tesla je lekarima dao pitagorejsku izjavu, rekavši da će se Pupin i on opet sresti u Klubu naučnika i razgovarati kao nekada. „Nigde, nikada i nikome nije otkrio šta su njih dvojica razgovarali .
Tesla je u poznim godinama izgledao odlično. Na ljudsko telo gledao je kao na mašinu koju treba podmazivati i održavati čistom. Posebno je vodio računa o ishrani i dijeti. Hranu je dobro žvakao kako bi olakšao probavnim organima. Ujutro je uzimao masnu hranu, da bi dobio energiju za rad, a uveče proteine da bi se za vreme spavanja mogle izgrađivati ćelije. Svakoga dana hodao je najmanje 10 kilometara, kupao se svakodnevno i radio telesne vežbe u kupatilu. Spavao je samo 2 sata dnevno ali, kako je govorio „dobro, umetnički, jer je spavanje umetnost kao i duboko disanje koje se mora naučiti“.
Tesla je samo jednom bio u Beogradu.
„U sredu, 20. ovog meseca, u 11 sati uveče, došao je u Beograd čuveni elektrotehničar, g. Nikola Tesla, Srbin, građanin slobodne Amerike, naučenjak svetskog glasa, čije ime zanima danas sav obrazovani svet …“ zapisale su srpske novine 1892 , navodeći da je sutradan bio u audijenciji kod princa Aleksandra Obrenovića, a potom ga je primio namesnik Jovan Ristić. Posetio je Veliku školu, a u svečanoj sali Kapetan – Mišinog zdanja su ga oduševljeno pozdravili okupljeni profesori i studenti. Uveče, na večeri u Vajfertovoj pivari, pesnik Jovan Jovanović Zmaj, uzbuđenog glasa pročitao je svoju pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd“. Dirnut toplinom stihova, Tesla mu je poljubio ruku. Voleo je poeziju i pesnike. Njegov prijatelj bio je i Laza Kostić koji je, inače, hteo da ga oženi Lenkom Dunđerski u koju je sam bio zaljubljen.
Drugi svetski rat dočekao je u naporima da ga zaustavi. Ostarelog i bolesnog u hotelskoj sobi posetio ga je juna 1943. i jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević koji je zapisao u svom dnevniku da su Tesline reči bile dirljive i da su obojica plakali.
Veliki Tesla umro je 7. januara 1943. godine u osamdeset sedmoj godini života, u snu, u svom apartmanu na 33. spratu hotela „Njujorker“ u kome je proveo poslednjih deset godina života. Sahranjen je uz zvuke „Tamo daleko, daleko“, po sopstvenoj želji. Njegovi zemni ostaci naknadno su kremirani a urna sa pepelom stigla je u Srbiju 1957.
Pre urne u Beograd su stigle Tesline lične stvari, pošto je njegov nećak Sava Kosanović, kome je prema odluci američkih sudskih vlasti pripalo staranje o imovini- Teslinu zaostavštinu poklonio Srbiji.
Brod „Srbija“ koji je nosio 60 različitih paketa uplovio je u riječku luku septembra 1951. Među papirima i predmetima (čuvaju se u Muzeju „Nikola Tesla“ u Beogradu) bio je i jedan paket sa ispreturanim, belim, papirom na kome su bili ispisani brojevi: petocifreni, desetocifreni, petnaestocifreni. Kako je utvrđeno, naš genije je pravio račun električnog punjenja elektrona sa velikim brojem decimala. Na naslovnoj stranicu je pisalo „Poslednja izračunavanja“. Našli su ga mrtvog sa tim papirima u ruci. anticensura _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
SVETI JOVAN VLADIMIR
Krst Svetog Jovana Vladimira tokom službe na Rumiji. Foto: Wikipedia/svetigora.com
Ovo je još jedan od onih, od velike većine ljudi, zaboravljenih vladara koji su carevali srpskim zemljama pre Stefana Nemanje. Bio je knez Duklje od 998. godine i de fakto car Srbije, odnosno gospodar nad ostalim njenim kneževima.
Rođen je u jednom debarskom selu udaljenom dva i po dana hoda od Elbasana, u sadašnjoj Albaniji, gde je podigao i manastir koji Albanci zovu Sin-Đon, jer su tako zvali i njega. Vizantinci su tvrdili da je bio dobar, mudar, pravedan, miroljubiv i pravi svetitelj. Ubijen je na Prespi 22. maja 1015. godine, dok se molio, na prevaru, od strane Bugara.
Danas počiva u manastiru kod Elbasana, koji je sagradio gospodar Albanije Karlo Topija godine 1381. Iako je sahranjen sa drvenim krstom koji je držao u ruci u momentu ubistva, ova relikvija se sada nalazi posedu porodice Andrović iz sela Velji Mikulići, na putu između Bara i Ulcinja. Srbi iz ovog mesta svake godine na Duhove u svečanoj povorci idu noseći ovaj krst na planinu Rumiju, gde se mole Bogu i Svetom Jovanu Vladimiru.
Njegov kult postoji od trenutka njegove pogibije, a jednako ga štuju i pravoslavci, i katolici i muslimani. Daleko je izraženiji kod pravoslavnih Albanaca nego kod Srba, sa izuzetkom Crnogoraca. telegraf _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
KRALJ MIHAILO VOJISAVLJEVIĆ
CarskiPortret Mihaila Vojisavljevića iz njegove zadužbine u Stonu. Foto: Wikipedia Commons
Bio je sin kneza Duklje Stefana Vojislava, i prvi srpski vladar koji je poneo zvanje kralja, nakon što je krunu primio iz Rima, kao i Stefan Prvovenčani. Ovo se desilo 1077. godine, kada je vlast nametnuo svim ostalim srpskim kneževinama i ponovo ujedinjenoj Srbiji vratio status regionalne sile, ujedno zauzevši Dubrovnik.
Vođe slovenskog ustanka u Pomoravlju tražile su od njega da im pošalje jednog svoga sina da ga proglase za cara, što su i uradili sa Bodinom, koga su proglasili za cara Bugarske. Međutim, nakon sloma ustanka, Bodin je zarobljen i utamničen u Antiohiji odakle ga je oslobodio Mihailo potplativši mletačke trgovce koji su iskoristili ulične nemire između Grka i Jermena. Održavao je prisne veze sa Normanima.
Vladao je 35 godina, i verovatno je umro neposredno nakon 1081. godine. Sahranjen je, prema “Letopisu popa Dukljanina”, u manastiru Svetog Srđa i Vaha na reci Bojani, u blizini Skadra, u kojoj su sahranjeni i Bodin i njihovi potomci Vladimir i Gradihna. Ova svetinja, koju su svojevremeno obnavljali naša kraljica Jelena Anžujska i njeni sinovi, kao i kralj Milutin, danas je u ruševinama, a reka je delimično odnela njen oltarski deo i dobar deo naosa, pa nije arheološki istraživana. Ipak, ako se zadesite u njenoj blizini, možete izdvojiti vreme da odate počast prvom Srbinu koji je sebe titulirao kao kralja, iako se ne zna gde se tačno grob u crkvi nalazi. telegraf _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
SVETI SIMEON MIROTOČIVI, STEFAN NEMANJA
Ikonostas manastira Studenica sa sarkofagom u kome se nalazi telo Stefana Nemanje. Foto: manastir-lepavina.org
Obnovitelj Srbije, veliki župan, rođen je verovatno 1113. godine u Ribnici pored Podgorice kao najmlađi sin župana Zavide. Na vlast je došao 1168. godine nakon unutar-dinastičkog rata sa svojom starijom braćom, a vladao je sve do 1196. godine, kada je vlast preneo srednjem sinu Stefanu.
Umro je 1200. godine, kao monah u manastiru Hilandar. Sveti ga je Sava, njegov najmlađi sin, preneo u carsku lavru Studenicu i položio u ćivot 19. februara 1208. godine; ovo se dogodilo osam godina nakon njegove smrti, nakon što je otvoren grob i u njenu pronađeno netaknuto telo iz koga je teklo miro i širio se svetački miris. I danas počiva u Studenici, gde ga možete posetiti i pokloniti se njegovim moštima.
U Hilandaru još uvek postoji loza koju je zasadio Sveti Simeon, dok je u Studenici uvenula; na mestu gde se nalazila postavljena je 1419. godine mermerna ploča. Narod veruje da zrno ovog grožđa iz Hilandara uz post i molitve Svetom Simeonu pomaže nerotkinjama da dobiju potomstvo. telegraf _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
SVETI SAVA
Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru 1594. godine. Foto: Arhiva
Rastko je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i prvi arhiepiskop autokefalne srpske crkve. Naš je najveći svetitelj, i jedan od najvećih državnika, ako ne i najveći.
Preminuo je u bugarskoj prestonici Trnovu, tokom povratka iz Svete zemlje, na dan Odanija Bogojavljenja, 13. januara 1236. godine. S obzirom da se na taj dan nijedan svetitelj ne proslavlja, Savu slavimo 14. januara po starom kalendaru, dok ga Rusi slave 12. januara. Kralj Vladislav je preneo njegovo telo iz Trnova u Mileševu, naredne godine, a grobnica u koju ga je položio postoji i danas. Kao dan prenosa moštiju ustanovljen je 6. januar, a to je datum kada je njegov kovčeg otvoren. Na grobu u drevnoj bugarskoj prestonici gde je prvobitno počivao neprestano se čitaju molitve i dan danas.
Kult Svetog Save je bio toliko snažan i moćan, da je bio barjak oko koga su se Srbi okupljali u borbi protiv turske okupacije. I to bukvalno. Srpski ustanici u Banatu su njegov lik stavili na svoju zastavu, zbog čega je Sinan Paša 1594. godine naredio da se njegovo telo presene iz Mileševe i spali na Vračaru, a da mu se pepeo razbaca kako naš narod ne bi imao kome više da se moli. Međutim, ruke su nekako sačuvane; desnu je otkupio Nikola Bošković 1688. godine i predao je jezuitima, dok se u Trojici Pljevaljskoj čuva njegova leva ruka.
Srbi nisu prestali da se bore, možda zato što je Savin pepeo vetrovima razbacan svuda gde Srbi žive. Možda je tako postao jači nego ikada, univerzalan, nedokučiv, nedodirljiv i na taj način neuništiv. telegraf _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
KRALJ STEFAN PRVOVENČANI
Prsten Svetog Stefana Prvovenčanog. Foto: Wikipedia Commons/Саша Стефановић
Bio je srednji sin Stefana Nemanje, i prvi iz ove dinastije koji je formalno krunisan kao kralj. Učvrstio je granice Srbije, učvrstio je vlast dinastije, odredio naslednika i povukao se u manastir, gde je postao Simon. Preminuo je 24. septembra 1228. godine, kada se navodno javio u snu bugarskom caru Borilu i latinskom caru Konstantinopolja Henriku Flandrijskom, koji su sa svojim vojskama prodrli do Niša, nakon čega su odustali i povukli se.
Isprva je bio sahranjen u zemlji, ali je njegovo telo izvađeno zbog rata 1687. godine i preneto iz Sopoćana u Crnu Reku, a potom 1701. godine u Studenicu, gde se i danas nalazi, i poštuje kao prepodobni Simon monah. telegraf _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 81 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
