Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 05 Apr 2020, 18:59


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Re: Tajne ljubavi čuvenih Srba  |  Poslato: 02 Jan 2013, 17:51
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Tajne ljubavi čuvenih Srba (10): Najveći strasnik srpske lirike

Kralj reči, kako su nazivali Milutina Bojića, pokazao je svoju literarnu, i raznu drugu nadarenost još kao veoma mlad. Još u srednjoj školi oglasio se radovima koji kao da su bili radovi zrelog, iskusnog i ozbiljnog čoveka. Bio je pripadnik znamenite i zapažene, ali kratkoveke i tragične generacije koja je nestala u Prvom svetskom ratu i u najboljim godinama.

Slika
Milutin Bojić

Ostao je tako zapamćen uglavnom po jednoj pesmi, ali toliko vrednoj da je poznaju i Srbi koji se nikako, ili bar ne mnogo nisu bavili literaturom. To je čuvena "Plava grobnica", himna srpskim mučenicima koji su najpre postradali u albanskoj golgoti, i kraj dočekali na Krfu i u bolnici na ostrvu Vido, gde i dan-danas počivaju. Bilo ih je toliko da su mogli da budu sahranjeni samo u Jonskom moru.


Bojić se odlikovao bujnom veselošću i smislom za karikaturu, ali je u osnovi pesnik ljubavi, i to one čulne, pa su ga nazivali najvećim strasnikom srpske ljubavne lirike. U opisivanju ljubavi je sasvim nov u domaćoj poeziji početkom 20. veka. On je sav od erotike i prirodnosti, od krvi i mesa. On ne gradi od žene sfingu, niti joj se obraćao kao sestri ili heroini. Kod njega se žena i muškarac ne gledaju "u ćutanju dugom, ko sito dete šećerleme", nego su to "združene galije", gladne jedno drugog i gusarski neobuzdane.


U svom kratkom životu i sam pesnik je bio "veliki grešnik", imao je podosta ljubavnih avantura, ali je verovao i smatrao da je ljudski grešiti, a da se bezgrešnih valja čuvati i bojati. Kao da je znao da će uskoro i sam na svojoj koži osetiti koliko je sve na ovom svetu varljivo i nepostojano, pa i život sam.


Slika
Topčiderski park



Tako se spominje njegova ljubavna veza sa glumicom Marijom Taborskom koja je 1913. igrala Simonidu u njegovoj "Kraljevoj jeseni". A kada je postao stalni saradnik beogradskog lista "Pijemont", sa njim je radila i jedna veoma lepa Beograđanka, čije ime nije ostalo zabeleženo, i sa njom je zajedno pisao neka svoja literarna dela.



U početku su bili u odličnom prijateljstvu, kako bi se u ono doba mogla nazvati tajna ljubavna veza, a onda je ona njemu počela da priređuje ljubomorne scene, verovatno sa razlogom, i da mu vraća milo za drago tako što je koketirala i sa nekim njegovim drugom. Tako se završila ta ljubavna i profesionalna saradnja.

Slika
Spomenik slavnom pesniku

Osim što se u Beogradu često viđao u društvu glumica i službenica, Milutin Bojić se viđao i u Nišu 1914. u društvu svastike crnogorskog poslanika, nekom mladom i lepom Ruskinjom. A u vreme Prvog balkanskog rata upoznao je i jednu češku novinarku i spisateljicu Helenu Maliršovu, koja je u Srbiju došla kao dopisnica čeških listova, a ubrzo postala dobrovoljna srpska bolničarka, u bolnici Sedmog puka.



Tu ju je upoznao Milutin Bojić. Pričalo se kasnije, njih dvoje samo što su se ugledali, gledali su se dugo, ćuteći. Kako je Helena sama govorila, nju su odmah osvojile Bojićeve "kao južna zvezda oči", a on je u njenima video "zeleni krug zenica razvedenih u mekoj zenici ljubičastog pera". Helena je, naime, u tom trenutku imala šešir sa ljubičastom peruškom.


Odmah pošto su se upoznali naočiti srpski pesnik i lepa Čehinja krenuli su u večernju šetnju Topčiderom. O tom susretu Bojić je napisao pesmu o "velikoj noći". Za njega je to bila "noć otkrovenja bolnog sna i bdenja" u kojoj se dogodio svega "cjelov jedan noći cele". Marišova je o tom susretu i njihovom ljubavnom prijateljstvu napisala ceo roman, "Srce nema mira", koji do danas nije preveden na srpski jezik, dok je ova Čehinja prevela na svoj maternji jezik i objavila pesmu Milutina Bojića, njoj posvećenu, "Zelene oči", za koju se u Srbiji ne bi inače ni znalo.


Brz život

Milutin Bojić je napisao sedam drama i započeo podosta drugih. Za svega 25 godina života stvorio je četiri obimna toma sabranih dela. Za to vreme je uspeo da postane i zapaženi novinar, reditelj, dramaturg, kritičar, putopisac, prevodilac.

Milutin Bojić je nesumnjivo bio miljenik žena, ali je samo jednom osetio pravu, istinsku ljubav. Bilo je to sa Beograđankom Radmilom Todorović. Kako je ona sama pričala u ispovesti beogradskom listu "Vreme" 1927. pesnik ju je zavoleo "snažno i najednom, kako je to i odgovaralo njegovom karakteru".



Ona je tada bila tek učenica sedmog razreda gimnazije, što znači da je imala 17 ili 18 godina. Mladog pesnika je tada već tukao glas bliskog "prijatelja" beogradskih glumica, pa su Radmilini roditelji na sve načine pokušavali da spreče ovu vezu. Nisu dozvolili svojoj kćeri ni da pođe na premijeru njegove "Kraljeve jeseni", mada više nije bilo tajna da je Radmila kraljica njegovog srca, a on za nju princ iz bajke. Ali, ljubav je uprkos zabranama, a možda baš zbog njih nastavila da cveta, i trajala je do poslednjeg trenutka života Milutina Bojića.


Duša mi je bolesna

Milutin Bojić se susreo sa svojom verenicom 1916. godine. Uspeli su da otputuju u Nicu u kojoj su proveli čitav mesec, za njih, kako će se ispostaviti, medeni mesec. Onda je on morao da se vrati u Solun. Odatle je Radmili uskoro stiglo pismo u kome stoji: "Teško sam oboleo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao i telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda ni godinu dana." Da bi utešio verenicu naredne, 1917. godine pisao joj je drugačije, da hoće da se vrati u vojsku ili da ga pošalju u Francusku na školovanje. Uskoro je 8. novembra Radmili stigla strašna vest: Milutin Bojić je preminuo u solunskoj bolnici. Počiva na srpskom groblju Zejtinliku, među junacima koje je mnogo poštovao i voleo.

Zbog ratnih pustošenja srpske prestonice 1914. Todorovići su morali da se povuku u Kragujevac, gde je Milutin često dolazio, ali je morao da se osloni samo na sreću da li će možda na ulici sresti svoju ljubljenu. A kada god bi mu to pošlo za rukom, molio ju je da se sa njim vrati u Beograd, što ona nije smela.



Tako se idila između Radmile i Milutina uglavnom odvijala u pismima i pesmama, a samo izuzetno u zagrljaju. Ovoj mladoj i lepoj Beograđanki zaljubljeni pesnik je posvetio mnoge prelepe stihove.



U tom ratnom metežu nekako su se i verili. A onda je došla strašna i slavna 1915. Sa srpskom vojskom na albansku golgotu pošao je i Milutin Bojić. Bio je među preživelima koji su uspeli da se domognu Krfa, odakle je on pošao u Solun, gde je oslobođen vojne obaveze. Ali, baš tu se razboleo od spore, ali neizlečive bolesti, stigavši prethodno još samo to, da ispeva svoje čuvene stihove bola i ponosa, i među njima "Plavu grobnicu": "Stojte, galije carske, sputajte krme moćne, gazite tihim hodom.



Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom." Kada je zbirka solunskih pesama Milutina Bojića bila već odštampana, u Solunu je izbio veliki požar. U vatri koja je uništila pola grada, izgorela je i Bojićeva zbirka "Pesme bola i ponosa". Preživeo je samo jedan fragment koji je on poslao verenici Radmili. Radmila je kasnije pričala da joj je dragan slao pisma uz koja je bio redovno po jedan njegov sonet, neobjavljen, za nju samo napisan.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Tajne ljubavi čuvenih Srba  |  Poslato: 02 Jan 2013, 18:03
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Tajne ljubavi čuvenih Srba (11): Za života postao klasik

Jedna somborska učiteljica ušla je bez kucanja na vrata pesnikovog srca i postala za nj "dar s neba, stvarnost zemlje". Veljko Petrović je bio narodni bard i ljubavni rapsod, jedna od najmarkantnijih figura srpske poezije, kako pre balkanskih oslobodilačkih ratova, tako i između dva svetska rata, pa i posle njih.

Slika
Veljko Petrović

Bio je veći patriota nego što se može oceniti prema njegovim "Rodoljubivim pesmama, veći i bolji humanista i čovekoljubac nego oni koji su se tim najuzvišenijim civilizacijskim osećanjima busali javno u grudi. Uz sve to, značajniji je ljubavni pesnik nego oni koji su se u književnosti proslavili upravo po ljubavnim stihovima.



Pisao je prave sage o ljubavi. Celog svog života bio je na javnoj sceni i ceni. Lep i upečatljiv prema spoljašnjosti, i vispren i višestruko nadaren, izvanredne kulture i velikog obrazovanja. Kao književnik postao je klasik još za života.


Tek što je u Somboru položio veliku maturu i pre no što je pošao na studije u Peštu, Veljka su mogli videti kako pred Preparandijom čeka kada će zazvoniti poslednje školsko zvono. Čim je na vrata izletelo čitavo jato učenica u uniformama, užagrenim pogledom on je čekao kada će se među njima pojaviti jedna, Olga Radanov.


Lepa Mara

U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine.
Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu.



Nežnog tena i vitkog stasa, a zaraznog smeha, ta devojka je bila veoma lepa i privlačna. Voleli su je svi u školi, i drugovi i drugarice, a ona se od njih razlikovala po mnogo čemu. Učila je jezike, svirala klavir i najčešće se mogla sresti u čitaonici. Reklo bi se, kao da se pripremala da bude životna saputnica budućeg velikog literate.


"Veljkova golubica"

Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada se dodeljuje svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji "Veljkovi dani", u Somboru.

Ni Olga prema Veljku nije bila ravnodušna. Ušla je bez kucanja na vrata pesnikovog srca i postala za njega "dar s neba, stvarnost zemlje". Postali su nerazdvojni. Zajedno su išli čak i u crkvu. Baš kada se Veljko spremao na studije u Peštu, njegova dragana je diplomirala i postala učiteljica. I, ubrzo zatim, ova prepelica u ruci, prhnula je i odletela, a Veljkovu dušu pretvorila u oblak pun tuče. Nekoliko meseci potom, upoznala je jednog kolegu, učitelja i udala se za njega.



Ostavljeni pesnik se osećao kao "ukinuti cvet sa groba". O svojoj prvoj ljubavi nije govorio, ali ju je stavio u stihove. Svoju voljenu Olgu opevao je u mnogim pesmama. Već prva njegova objavljena pesma bila je "Te oči". Olga je imala oči nebeske boje koje su mladom poeti i posle rastanka ličile na zamagljenu morsku pučinu. Bile su "dve zvezde kojim bozi večnost broje", i jezero u kome se "duša poji". Neprežaljena ljubav najpre ga je mučila nesanicom, a posle mu je dolazila i u san: samo što ju je "obgrliti hteo" nje bi nestalo.


Sveštenička porodica


Porodična kuća Petrovića

Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića.



Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.


Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.


Ljubav je za Veljka Petrovića kao i za mnoge književnike njegovog vremena bila početak i završetak čovekovog života, krajnji i jedini domet njegove sreće. A pošto je nedostižna, ona rađa neprekidni nezaborav i ogroman bol.


Veljko i Mara Mandrašević

Veljko zato i na javi oseća Olgino prisustvo i o tome peva: udiše miris njene kose, oseća ukus njenih usana jagodastih, neprestano pruža ruke ka njoj i priziva je: O dođi svilna i blistava ženo...O dođi divna, demonova kćeri. Pošto se ona ne odaziva, pesniku ostaje samo pakao tuge. I vapaj: O zašto smo se, zašto smo se sreli, o zašt' se nismo mimoišli draga, ko dve lađe nasred okeana, što crnih jedri, a s dva mrtva kana, plove i minu u magli bez traga".


Početkom maja 1930. kao izveštač lista "Politika" boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.
Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Ljubavi srpskih vladara i političara  |  Poslato: 29 Jun 2013, 20:37
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine


Prijatelji i savetnici kneza Mihaila Obrenovića smatrali su da su diplomatski skandali koje je kneginja Julija činila u inostranstvu bili dovoljni da se ona otera sa srpskog dvora, a knez ponovo oženi, ovoga puta Srpkinjom iz dobre porodice.

Slika

Nekom navodadžiji je palo na um da bi najbolji izbor bila Jelena, kćer bivšeg kneza Aleksandra Karađorđevića, unuka vožda Karađorđa. Tim brakom je moglo da se stane na kraj dinastičkim i političkim borbama u zemlji.
 
Narod bi se ujedinio, a Srbija privukla moćne zaštitnike, Austriju, Nemačku i Rusiju, dok bi dete iz tog braka, kao potomak obe dinastije, obezbedilo mir državi.

Međutim, majka Jelenina, bivša kneginja Persida, u pismu svom sinu Andriji u martu 1864. poručuje: "Mijailo kažu da oće da se ženi pa ne može da nađe za njega devojku, oće Srpkinju. Kod nas su šiljali i pitali njegovi ljudi da li bi mi dali Jelenu. Mi smo im kazali da nećemo je dati".
 
Jelena Karađorđević se u međuvremenu udala za Đorđa Simića, ali je ubrzo umrla u Švajcarskoj. Sahranjena je uz visoke počasti u Beogradu, a knez Mihailo je poslao na sahranu svog izaslanika pukovnika Dragutina Žabarca.
 
U to doba se u varoši već šuškalo da i sam knez razmišlja o razvodu i da bi rado uzeo Katarinu, kći svoje rođake Anke Konstantinović. I zaista, u poslednjim godinama pred topčiderski atentat, Mihailo se sve manje bavio državničkim poslovima, a sve više svojom 18-godišnjom rođakom.
 
Njoj su se udvarali i ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac i pesnik Damjan Pavlović. Blaznavac povukao, a pesnik izvršio samoubistvo, ali Katarina ionako na njih nije obraćala pažnju. U početku, ova devojka je pod uticajem majke koja je žarko nastojala da joj kći postanje kneginja razmišljala samo o tituli.
 
Međutim, sastajući se sa knezom u kući svoje babe Tomanije, na dvorskim zabavama i šetnjama van Beograda, imala je prilike da bolje upozna evropski obrazovanog i naočitog vladara Srbije, Katarina se zaljubila u kneza.
 
Njih dvoje su se tajno verili nekoliko dana pre atentata u kome je knez poginuo.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Ljubavi čuvenih Srba  |  Poslato: 01 Jul 2013, 13:44
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
КНЕЗ МИЛОШ (1780-1860) И КНЕГИЊА ЉУБИЦА (1785-1843)

Лаку ноћ, Мала Госпођо

Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља? „Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао?...” „Тако?” Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада. „Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо: хоће ли слагати?” Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан. А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте

Slika

Претходне ноћи је сањала Кума. Дошао јој је у сан, носећи своју главу у рукама. Рекао је: „Поздрави мужа.” Пробудила се од сопственог вриска, пре свитања. Милошева страна постеље је празна. Додирује беле, везене плахте. Хладне су, господар није спавао овде. Устаје. Обува жуте папуче уредно сложене поред постеље. Уплиће косу у пунђу, умива лице млаком водом из бокала. А онда, чује кораке. Женски кикот, удах-издах, шапат, пред вратима. Ослушкује. Опрезно прилази. Судара се са својим мужем. Он стаје, препречи јој пут, и она остане тако, ту, испред њега. Не миче се. Крајичком ока, преко његовог рамена, угледа бело-плаву хаљину. Угледа босо женско стопало, како замиче у мрак.
Љубица стеже усне. Милош је гледа. Она ћути.
„Шта је?” пита је. „Зашто ћутиш?”
„Не ћутим”, промрмља себи у браду, крене напред, али он је задржи.
„Зашто ћутиш?”
„Ако проговорим, господару, ако сад проговорим...” помисли. Али не каже ништа. Оставља ту мисао недовршену, у глави. И док излази из собе, у којој њен муж није спавао, стиже је као прекор његово:
„Само ти ћути!”
Иза лошег сна, дан је почео горе. Покушава да скупи расуте мисли, покушава да мисли на обичне ствари, на платно у својим рукама, на пример, шије па пара, и тако у круг. Ништа јој не иде. А и не осећа се добро. Јутрос јој је, после оне сцене, припала мука. Мука јој је и сада.
По кући се мотају девојке, послују, причају, певуше, месе хлеб... Једна је примети како са платном у руци одсутно седи и гледа у небо: већ је подне. Девојка стаје пред њу уз наклон: „Треба ли помоћ, госпо?” Лице јој не види добро, јер је гледала у Сунце.
Зато је пита: „Која си ти?”
„Анка”, одговори девојка. Кнегиња посматра њену хаљину, белу, црвеним извезену... То није та. „Анка. А где је Петрија?”
„Петрија још није изашла, господарице”, девојка не скрива осмех. И пре него што стигне да нареди да је позову, иза својих леђа чује познати глас.
„Ево ме”, каже Петрија. Каже се: „Eво ме, господарице”, помисли, али не каже ништа. Ћути, а онда се пита колико још може да ћути.
„Петрија, иди на’рани свиње!”
Девојка шири своје плаве очи: „Ја?”
Љубица устаје: „А зашто не ти, Петрија?”
Ова се дрско насмеши. Покупи своју бело-плаву хаљину, климне главом уместо наклона, а затим оде у задње двориште. Кнегиња је испрати погледом... Како је само постала дрска, та мала. Зову је Мала Госпођа. Звони јој још у ушима оно њено зачуђено: „Ја?” Ти, наравно, у кога гледам! Ко да је она боља од других, Боже сачувај. Додуше, лепо пева... Па шта?! А и уме да чита и пише. Добро, за то јој свака част... Сећа се Љубица како је прошлог месеца причала с Караџићем, када је дошао да моли за новац, што му недостаје да доврши превод Светог Писма.
„Немам више и не могу ти дати. Народ нема шта да једе, Вуче!”
А Петрија? Мота се туда, служи, нити је ико гледа, нит’ је ко шта пита, стане одједном са стране, па каже:
„Вера је за душу народа ‘рана. Свето Писмо превести, значи душу гладном народу нар’анити...” Мудрица!
И шта је друго могла Љубица, после тога? Дала му је новац. На. Ево, узми. Кад је одлазио, видела је како љуби Петрију у руку. Слушкињу у руку, као владику, Боже опрости! О, чуда! И шта ће жени да чита букве? А њен муж, Књаз Милош, који се тој вештини Петријиној толико диви, ни сам је никад није изучио. Мисли на нешто друго, молим те мисли на нешто друго...

ПАПУЧЕ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јуче је овде била Круна, јетрва Љубичина, жена Јевремова, да каже како ниже Рудника има Циганка што сваку травку зна. Чудна је, кажу да је вештица. Неће са сваким да говори, али... „Кога је од ватре лечила, тога се ватра као од воде клони.” Дошла је да предложи Љубици да неког пошаљу по ту жену, не би ли малом Милану пронашла лек. Јадно дете! Тек што прездрави, опет се сручи у постељу... „Послаћу неког, још данас, Круно.” Тако је рекла. Док ју је испраћала до капије, Круна је стегла под руку: „Свашта се прича по народу, Љубо. Смири ту малу, ако Бога знаш. Син ти је нејак, болешљив, јединац, а муж ти од тебе чини спрдњу.” И чим се овога сети, опет јој буде мука. Није послала никог. Јетрви је рекла да сутра дође опет. Рудник није далеко. „Што не би ти и ја, Круно, пошле саме? Чекаћу те, кад падне Сунце.” А Сунце никако да падне.
Покушава да мисли на обичне ствари, на било шта, ништа, ни на шта, на нешто друго, било шта друго. На платно у својим рукама, на пример. Нешто није у реду? Ништа није у реду. Није њој, Љубици, муж ни раније био веран. Изашла је она на крај и са Радојком, и са Станом, и с којекаквим цурама што их је код ње слао, „да им нађе какав посао”, па „да јој помогну у кући док се работа на суду не сврши”. Све то она зна. Али, ово... Ово је нешто друго. „Мала Госпођа”. Да ти се смучи.
Врти јој се у глави... Ово, ово је нешто друго. Покушава да смисли шта није било у реду. Од прошле Вукове посете, до данас, нешто је изостало. Нешто, нешто, нешто... Нешто није у реду. Нешто је превидела. Како и не би када је сва... сва је расејана, све јој је, баш све, у глави мутно. Покушава да мисли на обичне ствари. На платно у својим рукама, на пример... Нешто је изостало... Убоде се на иглу и цикне... Ово је нешто друго. Погледа свој прст. Види крв. Остаје тако и гледа капљицу крви. Црвена флека на белом платну. Одједном, помисли да зна. Мисли, мисли, мисли, рачуна... То је!
Требало би да одмори. Отићи ће у своју собу, лећи и тамо сачекати Круну. И онда, одлази у своју собу. Леже у постељу, и поглед јој пада на пиштољ Милошев, окачен о клин.
Кад су се волели, последњи пут, рек’о је: „Љубице, роди ми сина.” Било је нешто чудно у њему, у том његовом: „Роди ми сина.” Било је нешто сабласно, и уплашила се, стварно јесте. „Мој син није мртав, Крњо.” Тако је рекла: Крњо. Баш намерно. Баш тако. Од тад је није ни пипнуо... Сада лежи исто, као и тада. Гледа у његов пиштољ, који виси о клину. Опет јој је зло... Мути јој се у глави, устаје и истрчава из куће.
Жуте папуче остају уредно сложене на поду.
Повраћа. Умива се. И опет повраћа. Опет се умива, а затим креће назад у собу. На вратима стаје, укопана. Петрија седи на рубу њене постеље. Завлачи своје стопало, у Љубичину папучу. Разгледа како јој папуча стоји, смешка се, па обува и другу.
„Шта то радиш, Петрија?”
Реченица пара тишину, као пуцањ, као гром. Из ведра неба.
„Опрости”, каже девојка. Брзо се изува, спушта поглед, сва румена у лицу. Каква мучна ситуација.
„Опрости”, понавља постиђено. „Не знам шта ми је било.”
Крене на врата, али Кнегиња стане испред ње.
„Чекај, девојко. У очи ме гледај. Тако.” Стоји пред њом. Очи у очи. Саме. Нигде сведока. Никад до сада нису се нашле овако близу, и Петрија наједном помисли како је нешто у Љубичиним очима подсећа на мајку. Глупа помисао. Зна да је глупа, па је склони са стране.
„Јесу ли ти таман, Петрија?” Девојка ћути.
„Јесу ли ти таман моје папуче, чујеш?” „Јесу”, прошапће.

ВРТЛОЗИ И КРИВИЦЕ

Крива је. Није крива што их је обула, крива је што су јој таман. Љубица се смеши, а онда, одједном, питање: „Какав је чо’ек био твој муж, Петрија?”
„Мој муж?” Хтела би да је слаже, толико би хтела да је слаже, али... нешто у Љубичином погледу, нешто строго, гордо, а опет топло, нешто што подсећа на њену мајку, мада то не уме да објасни, то нешто, шта и зашто... Хтела би, тако би хтела да слаже, па, ипак, изговара истину: „Никакав.” И већ се каје. Проба да ублажи: „Нејак. Ко дечак.” Пита се зашто је ово рекла. Могла је да каже било шта друго, могла је да ћути, тако је, Петрија, само ти ћути! И хоће. Ћутаће. То је одлучила.
„Као твој син. Болешљив. Мршав.” Умукни, Петрија! „Нисмо ни две године живели, кад се изврнуо. Јадничак.”
„Бог да му душу прости”, каже Љубица. „Ниси га волела.”
То није питање, то је закључак. Нико је, дакле, ништа не пита. Не мора ништа да одговори, па опет... Петрија до сада није примећивала ово код Кнегиње. Тон, начин на који гледа, дубоко, озбиљно, као икона. Жели да слаже, толико жели, и нема разлога да јој се правда. Жели да ћути, па ипак говори: „Моји су били сироти људи. Нико ме није ни питао. Нисам могла да бирам.” Љубица ово разуме.
Саосећа, мада њени нису били сироти људи, и мада ова девојка овде није њена пријатељица. „Змијо”, помисли. „Је л’ треба зато да те жалим? Да ти опростим што спаваш с мојом мужем, јер ниси могла да бираш.” Која уопште може да бира? То не постоји. Није могла ни она. На леђима има белег. Обележена турским пророчанством. Није јој било ни петнаест година, када су дошли да је одведу. Код паше. У харем. Да је удају, да је потурче. То тамно, као облак, та флека на њеним леђима, према некаквом предсказању значило је како ће једном знати за великог господара. Није могла да бира. У харем, или за Крња. Сумњив избор. Никакав избор. Пита се шта би одлучила Петрија. Шта би Петрија, на њеном месту?
Није се она, Љубица Вукосановић, од оца Радосава и мајке Маре, удала за Кнеза. Он је њен белег, крст на њеним леђима, њена срећа и њена несрећа. Није га бирала. Он јој је дошао, неизбежан. Као судбина. Како то објаснити овој девојци овде? Кад би се стварно потрудила, изабрала најтеже речи, саму би себе повредила много више него њу. Зато ћути. Загледа Петрију. Замишља руке свог мужа на њеним раменима и ту слику, зачудо, прихвата веома лако. Равнодушно. Муж јој ни раније није био веран, али ово, ово је нешто друго.
„Колико ти је година, Петрија?” „Двадесет. И једна”, каже. Љубица помисли: „Шта то радиш, дете? Бежи, сад, док можеш, шта ће ти то?”
„Млада си”, каже јој. „Лепа. Требало би уредити да се поново удаш. Не брини, ја ћу се за то заложити код Господара.” Ово је стварно превише. Чак и за Петрију. Зашто се прави да не зна? Па, цео град је зове Малом Госпођом. Чак је и у цркву одлазила са Кнезом. Уосталом, зар она није млађа и лепша и паметнија од ове жене овде, па нек’ му је и стопут венчана? И баш кад удахне ваздух да јој све то саспе у лице, улази Анка: „Господарице, дошла је ваша јетрва. Каже да вас позовем.”
Петрија с трема посматра Круну и Љубицу, како се пењу на кола. Љута је. Љута? Слаба реч... Чим скрену за прву кривину, она ће право код господара. Тако је! Иде право код Кнеза. Какве год послове има, нека их одложи, с овим се не може чекати. Све ће му рећи, све у лице, све, све, од речи до речи тако. У глави смишља говор, дорађује, труди се, бира најтеже речи. Све ће му рећи, па нек’ је отера. Нека је уда за другог, нека је убије – више неће да ћути. Неће друга да му буде, хоће све. СВЕ! Занима је, јако је занима израз на његовом лицу. Рећи ће: ради са мном шта ти је воља, ал’ њу да зовем „господарице” нећу! Није ти мушко родила здраво! Твој брат и она његова жена већ виде свог сина, у твојој столици. Жена ти све против тебе ради, отерај је, још данас, а ја се кунем да ћу њену децу пазити као своју! Није је брига шта ће с њом бити, она га воли. Во-ли. Да, тако ће рећи. Рећи ће: „Волим те, више од себе, никада ти се нисам противила, али овако даље не могу! Отерај је!” Виче. ... „Полако, Петрија. Успори. Тако. ‘Оди. Лепа си када се љутиш...”

ТО МАЛО СУДБИНЕ НА ДЛАНУ

Циганка узима Љубичин длан, Љубица извуче руку. Жена се гласно насмеје. Права вештица. Лепа је. Као грех. „Нисмо због тога дошле”, каже јој Круна, „него да питамо знаш ли како да излечимо дечака. Већ пола године има ватру. Колико тражиш? Само реци. Даћемо ти све!”
Циганка гледа у Љубицу, па у Круну. Пита: „Је л’ ти то син?”
„Није мој син”, одговори Круна. Љубица ћути. Лице је сакрила марамом, али је Циганка изгледа зна. „Твој син, госпођо”, каже, „биће велики. Богу сличан.” Љубица заборавља на своју мараму, погледа Циганку, откривши лице: „Хоће ли оздравити?” Циганка је добро погледа, а затим спусти поглед у прашину. Не говори ништа. „Хоће ли оздравити?!” Тренутак траје бескрајно дуго. „Ја ти не могу помоћи.”
Кнегиња остаје слеђена. Циганка узима њену руку, она стоји, немоћна, непомична, не покушава да се брани. На кратко погледа Љубичин длан, затим јој спусти руку на трбух. Гледају се у очи. „Твој син”, каже јој. Очи јој црне. Као поноћ. Чује се гром.
„Пробуди се!” Ништа. Круна је хвата за раме. „Љубо, буди се! Скоро смо тамо. Хајде, душо. Шта си то сањала?”
Отвара очи. Срце јој удара тако, да јој се чини како читава кола одскакују, у ритму њеног пулса. „Нећу да идем код те жене!” каже. „Нећу!” виче.
„Шта ти је, Љубо?”
Она зна шта јој је. Зна шта је било, и шта ће бити.
„Окрећи кола, идемо назад!” нареди.
„Не буди луда”, виче јој Круна.
„Нисам луда, идемо назад. Почеће олуја!”
Круна се загледа у небо. Каква олуја? „Бог с тобом, Љубице. Нема ни облачка. Погледај!” „Нећу. Окрећи. Назад!”
Никад је није видела овакву. За све ове године, никада није видела јетрву у овом стању. Брине је. Све је то брине. Кочијаш окреће кола... Љубица ћути. И Круна ћути. Свака у својим мислима... Напокон стижу. Кнегиња трчи до куће.
„Шта је то, Петрија?”пита улазећи у собу.
„Спремам постељу”, каже Мала Госпођа.
„За кога спремаш постељу?”
Господар све ово гледа са стране. Као да се не догађа стварно. Као у позоришту код Јоакима Вујића. Сцена набијена, да све пршти. Луде жене!
Петрија се не повлачи.
„За себе, и господара.”
„Где ћу ја спавати?”
Петрија слегне раменима: „Фала Богу, велика је кућа.”
Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља?
„Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао...”
„Тако?”Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада.
„Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо, хоће ли слагати?”
БУМ! Велико бум. Онда тишина.
„Лаку ноћ, Мала Госпођо.” (Прави наслов за драму код Јоакима.)
Трчи низ двориште, ка капији. Одједном - почиње киша.
Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Падало је, и падало, и то је добро, помислила је... Киша сакрива сузе. Патетично? О томе није размишљала. Ако и јесте, није ни знала ту реч.
„Знам шта сам урадила. Искрено се кајем. Но, ако би мојем господару у којем случају требала крв, хоћу је за њега добровољно дати. Несрећа је моја што сам женског рода и слабог расуђенија, па сам тако увредила свога господара.”
Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан.

А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте.


nacionalnarevija

_________________
Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Ljubavi čuvenih Srba  |  Poslato: 19 Sep 2013, 10:57
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Hiljade cvetova za odu ljubavi


Slika


Ko si ti Jelena Anžujska, i sa koje si strane ugledala prve zvezde na raškom nebu?


Prošlo je više od sedam vekova od vremena kada je, kažu, srpski kralj Uroš Prvi odlučio da celu ibarsku dolinu od Kraljeva do Raške odene u cvetove mirisnog jorgovana. Ibar je i tada izvirao u Zeti (danas Crnoj Gori) i tekao 272 kilometra da bi se ulio u Zapadnu Moravu. Hiljade cvetnih bokora, od golubije plavih do ružičastih, oplemenjivalo je divlju lepotu surih litica Ibarske klisure kojom je trebalo da stigne u Srbiju buduća srpska kraljica, katolikinja, rodom iz neke daleke zemlje. Legenda kaže da je Dolina jorgovana, ta oda ljubavi i nežnosti srpskog kralja Uroša Prvog Nemanjića prema njegovoj francuskoj nevesti, trebalo da je podseća na rodnu Provansu.
Nekada davno, pre više od sedam vekova, preko sedam, a možda i više gora i preko ko zna kog mora, stigla je u zemlju Rašku njena buduća kraljica. Bilo je to između 1245. i 1250. Ovako počinjemo priču o kraljici, katolikinji koja je bila poštovana i hvaljena vladarka pravoslavnima. Njen život uvijen u vekove, tkamo od retkih podataka i legendi, pokušavajući da dokučimo i ono što je – ne smemo ni da pomislimo – možda zanavek izbrisano. Tako se čuva sećanje na nas same.

Slika

Odakle je, zapravo, Jelena stigla i ko su njeni preci, pitanja su koja i dan danas muče biografe, pisce, istraživače. Svakako je potekla iz ugledne porodice, možda i vladarske, što je bio preduslov za sklapanje dinastičkog braka sa srpskim kraljem. Uroš Prvi, poreklom iz svetorodne loze Nemanjića, "pridržavao je presto kraljevstva" srpskog trideset tri godine. Bio je sin Prvovenčanog kralja Stefana i Ane Dandolo i unuk Stefana Nemanje, rodonačelnika loze Nemanjića, i praunuk dužda Enrika Dandola, pripadnika mletačke aristokratije, porodice koja je dala četiri dužda. Sve su srednjovekovne srpske vladarke bile strankinje, najviše je bilo vizantijskih princeza. Jelena Anžujska je, po rečima njenog biografa Danila Drugog, ili Danila Pećkog, ili Danila Starijeg (1270–1337), "preosvećenog arhiepiskopa srpskog", autora bisera srpske srednjovekovne književnosti "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", bila roda "fruškoga" – francuskoga. Ne znamo, međutim, da li je njen rod iz srca Francuske, ili je iz Južne Italije, ili je to francuski rod s grčke ili ugarske strane. Jedno je, reklo bi se, nesporno: Jelena je bila Francuskinja, udata za Uroša Prvog koji je bio kralj kad se njome oženio, i s njim je izrodila dva sina, potonje kraljeve zemlje srpske, Dragutina i Milutina. Samo ime Jelena verovatno da i nije kršteno ime srpske kraljice, s obzirom na to da ga je zadržala i pošto se zamonašila. Da li ga je dobila po dolasku na srpski dvor, kao titularno? Nadovezuje se i pitanje ko je, kada i s kojim saznanjem imenu dodao "Anžujska"? Za tako daleko vreme nije neobično ne znati čak ni kraljevska krštena imena! I Nemanjić, uz Jelena, svakako pristaje.
Koliko li je godina imala nevesta kad je, nakon uobičajeno dugih i detaljnih dogovora oko vladarskog braka, krenula na put za Rašku zemlju, čije je litice uz Ibar njen budući suprug odenuo u hiljade bokora raznobojnog mirisnog jorgovana, kako svojom divljom lepotom ne bi uplašile mladu.
Najveći deo svog dugog života Jelena je provela u kraljevstvu srpskom – više od šezdeset godina. Kao supruga i kraljica bila je uz muža sve vreme njegove vladavine i nadživela ga je.
Bila je svedok velikog političkog komešanja kad je stariji sin Dragutin ušao u sukob sa ocem, uzevši mu presto na ratištu. Kao supruga i kraljica, Jelena ga je prekorevala; kao majka – oprostila mu je. Dragutin je molio i dobio njen blagoslov, a zatim joj "odeli neki deo zemlje države svoje za prebivanje njezino". To su bile oblasti u primorju – od Skadra do Ulcinja i Dubrovnika, a u unutrašnjosti Konavli i Brdska nahija, Plav na Limu, Gusinje i Brnjaci na Ibru. Sve to postade "zemljom kraljice matere".
Drugi značajan politički događaj odigrao se 1282, kada je Jelenin stariji sin Stefan Dragutin darovao u Deževu presto mlađem bratu Milutinu. Čini se da je odnos među braćom bio korektan, onakav kako ih je majka i savetovala.

Slika
Manastir Gradac

Danilo Drugi, pisac dragocenih Žitija, ne daruje uvek dovoljno podataka, ni blizu koliko bismo želeli, a dovoljno da mu budemo zahvalni. Da bi dokučili istoriju, potonjim vekovima je potrebno uvek više. Pisac kaže da je kraljica Jelena primila najviši monaški čin – veliku shimnu – u crkvi Sv. Nikole kod Skadra, na desnoj obali Bojane, danas u Albaniji, no ne kaže kada je to bilo (verovatno 1280). Ruševine danas ne kazuju više ni jedan podatak.
Činjenica je da je Jelena Anžujska mnogo gradila i obnavljala, posebno na primorju. Njoj se pripisuje da je u Stonu, na mestu porušene Bogorodičine crkve, oko 1260. podigla manastir za pravoslavne monahe. Posebno je darivala franjevački katolički red koji je početkom trinaestog veka i osnovan. U Baru, gde je imala i dvor, negde 1288. podigla je franjevački manastir sa crkvom, poklonivši mu sve što je potrebno za život. Sagradila je i manastir Sv. Franje u Kotoru – njegovi su temelji otkriveni. Podigla je hram i manastir Sv. Marije u Skadru, takođe za franjevce. Za 1288. i za kraljicu Jelenu vezuje se i gradnja franjevačkog manastira u Ulcinju. Prema podacima na ploči kraj ulaznih vrata u crkvu Sv. Srđa i Vakha na Bojani, kraljica Jelena sa sinovima obnovila je i ovaj hram. Sačuvana darovna povelja Ratačkom manastiru Sv. Bogorodice svedoči da mu je Jelena podarila velika imanja.

Slika
Kraljica Jelena Anžujska, freska, Sopoćani

Vatikanu je Jelena poklonila ikonu, poznatu kao "vatikanska ikona apostola Petra i Pavla". Natpis sv. Petar i sv. Pavle je ćirilični. Na ikoni je predstavljena i kraljica sa sinovima, a blagoslov joj daje visoki katolički prelat. I ovde je znala i umela, kao i u životu, da bude podjednako "omiljena i kod Srba i kod Latina". I ikona iz riznice crkve Sv. Nikole u Bariju poklon je kraljice i njenih sinova. Čuveni krst od drveta sa raspetim Hristom, ukrašen zlatom, dragim kamenjem i biserima, poklon je grobnoj crkvi njenog muža – crkvi Sv. Trojice u Sopoćanima. Ne zna se kad i kako je krst stigao u Beč, na habzburški dvor, ali se zna da su deliće ovog časnog krsta, uvijene u svilu, austrijski prinčevi nosili kao relikviju.
U zagrljaju raških planina, nedaleko od ušća Gradačke reke u Brvenicu, krajem trinaestog veka Jelena Anžujska podigla je sebi pravoslavnu grobnu zadužbinu, "krasnu crkvu gradačku". Ispod veoma oštećene ktitorske kompozicije na kojoj Uroš i Jelena prinose model gradačke crkve Hristu, nalazi se grobno mesto, i to dvojno.

Da li je bilo predviđeno da kralj i kraljica objedinjeni u životu, zajedno ovde i počivaju? Grobnica je bogato obrađena, obložena poliranim mermernim pločama, no vidni su tragovi njenog otvaranja, a ispod sarkofaga nema moštiju "blagočestive i hristoljubive gospođe naše, blažene Jelene monahinje". Uroš Prvi sahranjen je u svojoj grobnoj crkvi u Sopoćanima.
Arhiepiskop Danilo Drugi postarao se da u Bogorodičinom hramu u Gradcu bude uklesano "Jelena, kraljica vseh srpskije zemlj i primorju". Sama Jelena je u ovaj hram utkala veliku graditeljsku energiju i udahnula sve osobenosti svoje ličnosti. Fresko portret prikazuje mladu ženu, duga, tanka i obnažena vrata, tamne kose, savijene preko slepoočnica prema potiljku. Lice su sprale kiše i vetrovi, jer je hram kroz vekove bio veoma poharan.
U svojim dvorima u Brnjacima koji su se verovatno nalazili ispod planine Rogozne, gde se Brnjačka reka uliva u Ibar, a možda i u konaku svoga manastira, kraljica je formirala i prvu "žensku školu". Ona je okupljala siromašne devojke, podučavala ih, a potom, bogato ih darujući, udavala.
U mnogo čemu izuzetna, srpska kraljica francuskog porekla jedinstvena je i po broju portreta u srpskim srednjovekovnim hramovima. Jedan njen portret je u kapeli pored crkve Sv. Đorđa u Rasu.

Slika
Sarkofag kraljice Jelene Anžujske, Gradac

Kraljica "vseh zemlj srpskih" sklopila je oči osmog dana meseca februara 1314. Svečana i tužna pogrebna povorka se od Brnjaka do Gradca probijala tri dana i noći kroz u belo odeven kanjon Ibra. Srpski kralj Stefan Uroš Drugi Milutin je u gradačkom hramu prvi prineo pogrebnu sveću i izrekao pohvalni govor nad majčinim grobom.
Kanonizacija srpske kraljice od roda "fruškoga", izvršena je nakon tri godine (1317). Danilo se potrudio da svetu kraljicu, majku dvojice kraljeva iz visokorodne loze, uvrsti u žitija blagorodnih srpskih kraljeva i arhiepiskopa te tako stvori i zadrži njen pravoslavni kult u zemlji kojoj je darovala više od šezdeset godina života.


preuzeto sa jat.com


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Ljubavi čuvenih Srba  |  Poslato: 20 Dec 2016, 04:05
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Дворске и друге игре

ЧУДНОВАТА ПОВЕСТ О
Slika

Обе су биле из кнежевске породице Обреновића. Прва је била тетка другој ванбрачној кћерки из везе своје мајке с течом, по којој је и добила име. Једна је била удата Герман, друга Лаховари

Slikaирљиву причу о близнакињама Јелени и Симони-Симки Јеврема и Томаније Обреновић, забележио је Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији”: Симка је с оцем и мајком живела у родном Шапцу, а Јелку су на рођењу узели стриц Јован и стрина Круна. Једном, када су им Јеврем и Томанија били у гостима, Јелка је „слатку мајку“ молила да спава код стрине и да је се „намилује”. Круну је то расплакало, па је дете вратила родитељима.
Зна се да су се удале истог дана, 2. марта 1834. године: Јелка за пивара Константина Хадију из Земуна, а Симка за банкара и влашког спахију Јована Германа, једног од браће која су у Београду водили „знамениту трговину под именом Германија”. Венчање је обавио митрополит Петар: Симкин кум био је Алекса Симић, а Јелкин Јован Карамата. На свадби су Шлезингер и његови бандисти заслужили похвалу, а „Земунци много чудили докле је наша банда дотерала у свом художеству”.

Трбух важнији

Након удаје Симка је стално у очевом дому, па је млађа сестра Анка често помиње у својим дневничким белешкама. Судећи по тим записима оне се нису баш слагале. Као породична жена, скромна и патријархална, Симка је Анки замерала дружење са „изображеним” људима, поготово са странцима. Није волела да се прави „као да смо ми Бог зна какве”, записала је Анка, не кријући љутњу што је њеној сестри важнији пун трбу’ од разговора са образованима.

Slika

Дневник сведочи и да је Ана била брижна и изузетно нежна када се Симка разболела, нарочито према њеном синчићу Ефрему.
Симка Обреновић Герман умрла је 28. децембра 1837. године. Анка је тада у свој Дневник записала: „Моје се срце цепало од жалости, кад помислим да сам моју милу Симку на вјеки изгубила и ње се лишила, такви’ истина дан да ми Бог не да никад доживети више”. Сутрадан су „четири часа стајали у цркви, док је митрополит служио опело и лепо слово дао”, а погреб је због „страшног ветра” остављен за поподне. Симка је сахрањена у манастиру Раковица, са десне стране црквених двери. Споменик су јој подигли родитељи и налази се у огради од кованог гвожђа.
Јован и Симка Герман имали су тројицу синова: Јована, Јеврема и Адама.

Анкина кћи

Након сестрине смрти, по свему судећи због деце, Анка Обреновић је почела често да борави у зетовој кући. У љубавну везу са Јованом Германом ступила је после изненадне смрти свога мужа, спахије и темишварског магната Александра Константиновића. Њена писма, која чува Архив Србије, сведоче да је и пре но што је постала удовица са зетом Јовом путовала по Европи и обилазила бање, тражећи лека свом „изгубљеном гласу”. С њим је добила кћерку, којој је из поштовања према сестри дала име Симона-Симка. Девојчицу је родила у Букурешту, највероватније крајем 1858. године.
Јован Герман, у време изгнанства Обреновића управник имања кнеза Милоша у Влашкој, нудио је Анки брак, али она није пристала. Одбила је и да усвоји дете. Прихватила је само да кћи материјално обезбеди и потом је послала у немачки манастир на васпитавање.
У октобру 1866. године своју ванбрачну кћерку довела је у Београд, у патријархалну Србију. Др Никола Крстић јој се због те храбрости дивио, а она му се пожалила да јој замерају и државници и обични људи. Да је Симка са мајком заиста живела у Београду сведоче и документи из више фондова Архива Србије. Сачувано је писмо др Карла Пацека, које је 17. децембра 1866. из Београда послао Велимиру Тодоровићу, ванбрачном сину кнеза Михаила и Марије Берхауз. Лекар, који је четрдесет година лечио и верно служио кнежеве Милоша и Михаила, написао је: „Госпођа Анка, Катарина и Симка често за вас питају; дете учи прилежно; здрави су и поздрављају вас”. Др Пацек је Велимиру и 21. децембра 1867. поручио да га „поздрављају г. Анка, Катарина и Симка”, а сачуван је и „благодар” узвраћен 22. јануара 1868. године.
После топчидерске катастрофе, у којој су убијени Јевремова кћи Анка и Милошев син Михаило, Симка је морала да напусти Србију. До тада је живела у Скопљанској улици, данас Нушићевој, записао је Милан Јовановић-Стојимировић „стари Београђанин”. Појединости о Симки открива и аустроугарски конзул у Србији Бењамин Калај, који ју је 9. маја 1869. посетио у у Бечу, у Малфестовом заводу за васпитање, где је уочи годишњице Анкине смрти отишао да би Катарини донео вести о сестри.

Деран и љубавница

У јулу 1869. године др Пацек молио је кнежеве питомце Велимира Тодоровића и Живка Радивојевића да му од Симке „хабер” донесу, „ако заиста буду пошли из Хохенхента 6-га Аугуста”. У писму је записао и следеће:
„Она (ј)е смештена у пансион Malfatti, ко(ј)и ћете лако разабрати где (ј)е. Дакле Симку ми свакако посетите, од мене (ј)е поздравите и кажите јој, да сам од Г. Николе Крстића чуо, да (ј)е ваљана, и да сам читао и (ј)едно писмо од ње на Крстића.”

Slika
Букурешт у време кад је Симка Обреновић–Констатиновић–Герман постала госпођа министарка Лаховари

Томанија Обреновић је потом унуку вратила у Београд. Симка је стасала у лепу девојку, а у њу су се загледала три Томанијина братића – Милан, Михаило и Анта Богићевић. Био је то породични скандал. Невоља се додатно искомпликовала када се у Симку заљубио и Јевремов унук, млади кнез Милан, о чему је Бењамин Калај оставио два податка. У свом „Дневнику” он је 27. октобра 1874. године забележио:
„Ствари иду јако лоше, може бити да ће и кнеза отерати. Милан је сада у великом пријатељству са Симком и са младим Константиновићем, од којих је потоњи деран, а и прва није боља, можда је сад већ и кнежева љубавница“. Другу дворску интригу записао је 13. децембра, а она гласи: „Кажу још да је кнезу досадила Симка, која му је била драгана, и сада хоће да се упусти са Кољевићком, а Симку хоће да уда за Пироћанца.”
Из записа Бењамина Калаја чита се да су у љубавним односима била деца рођеног брата и сестре, Јевремовог сина Милоша и кћери Анке! И историчари бележе да је брижљиво прикривана кнежева пустоловина са шеснаестогодишњом ванбрачном кћерком своје тетке Анке. А Милан и Симка били су у четвртом степену сродства, баш као и кнез Михаило и Јекатерина-Катица, Јевремова кћерка необичне лепоте, чија се родоскрвна и несрећна веза завршила смрћу на порођају!
Тадашњим Београдом шириле су се приче и о Симкиној удаји за Велимира Тодоровића. О томе је др Пацеку 31. јула 1874. писао Антоније Радивојевић: „Дође мени један г-дин да ми јавља од веће господе, да заиста оће Г. Велимир да узме Госпођицу Симку; ја сам одговорио да то није могуће и да се прођу узнемиравати га”.

Удаја за министра

Да ли због флерта с Миланом Богићевићем, Миланом Обреновићем или Велимиром Тодоровићем или зато што строго васпитана није могла да поднесе интриге и наелектрисану атмосферу, тек, Симка Обреновић напустила је Београд. Отишла је у Румунију, на породични спахилук и убрзо се удала за министра Александра Лаховарија. Питомац кнеза Михаила Живко Радивојевић, 18. јуна 1875. године, разочарано је обавестио др Пацека да је пре неког времена дознао о Симкиној удадби. Написао му је и следеће:
„Желим јој од Бога сваку срећу, а да ли ће је пак имати? Сумњам, штета добро дете. Нису у Србству могли наћи момка за њу…”.
Убрзо потом, већ 29. јула, др Пацек је из Глајхенберга јавио Радивојевићу да је Симка с мужем отишла „La Paris” и обавестио га о њеној новој породици:
„Кажу, да је Лаховари разуман, научен, здрав и поштен човек, својства која се редко заједно у Влаху, и још влашком министру налазе. Досад није. Ер их има три брата са чини ми се две сестре, а и родитељи су му још живи. Најпосле, на добром је месту; може да стече, ако није, штоно Власи зову „простул” па и Симка ако има око 43 годишта, па ако будну рачунали, могу лепо живети.”
Образована, лепа, храбра и својеглава, као и њена мајка, Симка је руку и срце дала човеку кога су звали - „велики Лаховари”. Био је румунски бојар, париски правник, шеф Либерално-конзервативне странке, политичар који је допринео да се 1866. са власти збаци кнез Александар Куза и на румунски престо из немачке кнежевске породице доведе Карол I Хохенцолерн, министар правде који је реформисао кривично судство.
Симка Лаховари је родила две кћери и сина, а свој пут кроз високо друштво крчила је сама и увек поносно истицала да је Обреновићка.
Милан Јовановић-Стојимировић записао је да је била морална и достојанствена и да је „деценијама бриљирала у високом румунском друштву, увек у првом реду фотеља, увек личност са којом се морало рачунати”. Четрдесет година била је прва дворска дама и покровитељка краљице Јелисавете Румунске, жене краља Карола, чији је књижевни псеудоним био Кармен Силва и која је, када је због тифуса изгубила кћи јединицу, као мецена на двору окупљала музичаре, сликаре и писце.

Палата и ћоше

Симка је носила титулу гранде maitresse de la Cour, што значи да је имала водећу улогу у дворским свечаностима и монденском друштву. О њој су мемоаристи и дипломати који су служили у Букурешту, па и амбасадор Думба, исказали највеће дивљење.

Slika
Симка, кћи Милошевог брата Јеврема, сахрањена је у порти Манастира Раковица

Архив Србије чува и доказе да су деца Анке Обреновић Константиновић била у спору због наследства. Није тајна да је Катаринин муж Миливоје Блазнавац настојао да Симку искључи као наследницу, а сачувано је и писмо које казује како се Александар-Шандор Константиновић и његове сестре „намирују“. Антоније Радивојевић написао је Велимиру Тодоровићу 30. марта 1876. године: „Он и Г-ђа Катарина имали су 2.100 аренде од мошије Градиште и Рубазеште. А баш ономад долази г. Живановић који је намерио да немају процес, но сви троје Катарина, Симка и Шандор по 700 и тако још Симки дали 1.000 и нешто бонова…”.
Симка је и у Београду имала кућу, подигнуту тамо где је била башта њеног деде у време када је био губернатор. Јевремов конак на Великој пијаци, који је продао „непријатељу свом“ Миши Анастасијевићу а он га одмах срушио и саградио и данас познато Капетан-Мишино здање, ишчилио је из памћења Београђана. Заборављено је и „Томанијино ћоше”, конак у Крунској улици у „којем су се волели Катарина и Михаило”, а Симкина зграда је позната као „Палата Лаховари”. Једно време била је „Управа монопола”, потом део Филозофског факултета (из Кнез Михаилове улице) а сада је Филолошки факултет.
Симка Обреновић-Константиновић-Герман-Лаховари умрла је од колере, док је 1915. неговала рањенике. Полусестру Катарину, закониту кћи своје мајке Анке, до смрти је материјално помагала.


politikinzabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Ljubavi čuvenih Srba  |  Poslato: 24 Dec 2016, 03:50
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
FATALNA BEOGRAĐANKA: Od udaje za kneza Mihaila koji joj je bio UJAK, do brakova sa još dva majčina rođaka!

Ako ste gajili zablude i smatrali da su u prošlosti svi bili čedni i fini, vreme je da se razuverite. Baš ovde, u Beogradu, živela je žena koja je zavodila majčine rođake i prijatelje svog sina.

Slika
Katarina Konstantinović, knez Mihailo, general Blaznavac i Mihailo Bogićević Ocika


Rođena davne 1848. godine, Katarina Konstantinović bila je unuka Jevrema Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša. Imala je jednog brata, pukovnika Aleksandra Konstantinovića, i polusestru, Simonu - Simku. Nju je rodila Katarinina majka Anka u vanbračnoj vezi sa svojim zetom Jovanom Germanom.

Pošto je Katarinin otac umro, knez Mihailo je sestru od strica Anku i sestričinu Katarinu povremeno pozivao da žive na vladarskom dvoru. Nesrećno oženjen groficom Julijom Hunjadi koja nije mogla da rađa, Mihailo je želeo da se razvede.



Slika
Katarina Konstantinović, foto: Wikipedia

Julija je imala ljubavnika, grofa Karla fon Arenberga, a Mihailo je želeo da oženi svoju sestričinu - Katarinu Konstantinović.

Bio je to glavni razlog ljutnje srpskog naroda koji nije voleo ni Juliju - zbog katoličke vere i mađarskog porekla, ali je ogorčenost porasla kada su se proširile vesti da knez želi da oženi svoju rođaku. To se nije dopadalo ni kleru ni političarima, pa je i sam predsednik vlade Ilija Garašanin smenjen sa položaja 1867.godine, između ostalog, zbog svoje primedbe na razvod i budući brak srpskog kneza.

Ipak, do braka nije došlo i Katarina nije postala knjeginja. Knez Mihailo je ubijen u šetnji Košutnjakom 1868. godine. Tada su sa njim bile i rođake. Katarina je ranjena, njena majka je ubijena, pošto se hrabro borila sa naoružanim napadačima, a baka Tomanija prošla je neozleđeno.

Brzo je nastavila dalje

Slika
Milivoje Petrović Blaznavac, foto: Wikipedia

Te iste godine, 1868, dvadesetogodišnja Katarina udala se za generala Milivoja Petrovića Blaznavca. Ako uzmemo u obzir da su tačne glasine da je Blaznavac bio vanbračni sin kneza Miloša, Katarina se udala za majčinog polubrata. General je bio čak 24 godine stariji od mlade supruge. Imali su sina Vojislava i ćerku Milicu koja je preminula kao dete.

Posle pet godina braka, u aprilu 1873, general Blaznavac je preminuo, a Katarina se preudala. I to ponovo za svog rođaka. Mihailo Bogićević Ocika bio je ministar građevina Srbije i 18. gradonačelnik Beograda. Njih dvoje su napustili Srbiu i započeli nomadski život, seleći se svuda po Austrougarskoj. Ocika i Katarina usvojili su Delfu Ivanić, koja je postala slavna slikarka, dobrotovorka i, zajedno sa Nadeždom Petrović, idejni tvorac Kola srpskih sestara.

Međutim, Katarinu mesto nije držalo

Fatalna Katarina je ostavila supruga zbog mladog ljubavnika - prijatelja svog sina Vojislava. Kao raspuštenica, primala je finansijsku pomoć od svog sina, vojnika, ali i od Simke, svoje polusestre koja je bila udata za rumunskog političara i službovala je kao dvorska dama kraljice Elizabete Rumunske.

Katarina Konstantinović imala je 62 godine kada je preminula u Nišu, gde joj je sin Vojislav bio stacioniran kao vojnik. Sahranjena je u Beogradu, a Vojislav je preminuo iste godine.


dnevnors

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker