Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Mar 2024, 00:16


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 20 Feb 2017, 01:01
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Заборављени поморски војвода

Slika
Илија Гојковић (Архивска фотографија)

Илија Мише Гојковић био је један од ретких српских – како се то тада говорило – трупних официра који је стигао и до највишег ђенералског чина.

По свршетку другог разреда Крушевачке гимназије, мали Илија са 16 година, 1870, ступио је у стајаћу војску Кнежевине Србије.

Момак је био веома лако примљен јер је у то доба и даље било мало писмених људи.

Војну академију није уписао и почео је да ради као писар у разним јединицама од најнижег подофицирског (капларског) чина. Шест година доцније, стекао је прво официрско звање потпоручника пешадије.

Са све вишим чиновима трупног официра, његова звања бивала су све већа, јер се стално усавршавао помно пратећи развој војне технике и тактике ратовања у развијенијим ондашњим земљама. Међутим, и поред тога, није баш увек одговарао по политичкој линији ондашњем мишљењу младог краља Александра Обреновића, те крајем 1901. године бива превремено пензионисан.

Мајским превратом 1903, пуковник Гојковић је био враћен у активну службу и постаје командант Дунавске пешадијске бригаде.

Када је изабрана нова Пашићева влада 1909, пешадијски пуковник Илија Гојковић је накнадно постављен за министра војног 1910, али скоро годину дана доцније подноси неопозиву оставку, јер га већина посланика није подржала у набавци нових брдских топова, који су тада били стварно неопходни српској војсци.

Први балкански рат га затиче као команданта Моравске дивизије првог позива где је показао храброст, мудрост и вештину ондашњег начина ратовања у борбама за ослобођење Куманова и Прилепа. Због свега овога је унапређен у највиши официрски чин – чин ђенерала.

Када је избио Велики рат, 1914, он је и даље био у истој јединици којом је успешно командовао у Церској бици, где се одликовао као и непуне две године раније.

Скоро стално је био у првим бојним редовима, чак и онда кад не би имао никакву заштиту, стално соколећи војнике, који су свога команданта називали одмила „нашим Чичом”.

Он сам био је честа мета противничкој војсци, јер је био лако уочљив јашући свога белца Агу.

На Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се без неког реда повлачила. Угледавши веома добро знаног белца и то на само двестотинак метара од њих, непријатељски војници, без команде претпостављених, сложно припуцају и плотуном погоде белца.

Гојковић није стигао да сјаше тако да погођени пастув притисну целим телом ђенералову десну ногу, која је и даље остала у узенгији, тако да се није могао извући.

Поручник Димитрије Туцовић (тадашњи председник Социјалдемократске странке Србије), који се ту задесио и видео шта се догодило, одмах крене са још двојицом својих војника да из бришућег простора спасу Илију Гојковића, који се срећом само мало угрувао. Извукавши га из настале неприлике, Туцовић му рече:

– Господине ђенерале, сматрам да би било ипак најбоље да се ви, као ђенерал, склоните са прве линије фронта, где морају бити првенствено војници и нижи официри...

Саговорник је изгледао замишљено и одсутно док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било жао свога белца, пошто су се последњих година скоро сродили, а племенита животиња је у том часу још давала знаке живота. Тек када је Гојковић прекратио самртничке муке Аги, потпуно прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одговори му:

– Господине поручниче, сада је, на мом џепном часовнику, тачно подне... Удаљићу се са прве линије тек онда када се до смираја дана ова неман – тако је ђенерал назвао противничку војску – повуче преко валовите Дрине!.. Тако је и било.

С почетка следеће, 1915, ђенерал Илија Гојковић преузима команду ужичке оперативне војске и с њоме успева да заустави на одређено време продор бугарских одморних трупа у Качаничкој клисури, да би се српска војска и избегли народ могла повући преко Косова Поља, Албаније, Црне Горе и све тако до Крфа.

Уз сагласност Врховне команде, Гојковић је због година, нарушена здравља и болести, отишао са Крфа у Француску на лечење које је трајало непуних годину дана. Опорављен и спреман да се врати у трупу, возом је отпутовао до Напуља.

Одатле, у смирај дана, креће, из напуљске луке, италијанском цивилном прекоокеанском крстарицом „Минас” коју је војска тада привремено користила за своје потребе.

Она је ишла до Солуна, где је Гојковић требало да прими нову команду. Крстарица је иначе, пребацивала савезничке трупе, опрему, разно оружје и муницију као потпору за отварање новог фронта у Солуну.

Уз то је ишла и једна непроверена вест да је та лађа поврх свега понела још и 25 сандука полуга државног злата – гласина која и данас многима распаљује бујну машту.

Поред старог ђенерала, од наших виших официра ишли су и пешадијски пуковник Драгутин Дулић и војносудски пуковник Милан Ристић који су му правили друштво.

После вечере у официрској трпезарији, сви присутни официри оних јединица које су биле укрцане на брод (француски, италијански, енглески и нешто наших), желели су да чују што паметно од поштованог старине, који није био само по годинама најстарији од свих, него је и по чину био највиши.

Дуго се причало, а када су официри изашли на прву палубу, неколицина српских војника је пришла јер су и они желели да виде поново „свога Чичу”...

Рано изјутра, 2. фебруара 1917. по старом календару када су тек заобишли најјужнији грчки рт Матапан, немачки сумарен У-39, који је био под командом дуговечног морског вука Валтера Форстмана погодио је са два торпеда поменуту крстарицу.

„Минас” је необично брзо тонуо, тако да се утопило 870 људи. Док је нестајала са морске површине, капетан лађе Анђело Пароди, дајући ђенералу котур, рече му која је спасилачка барка предвиђена за официре и да пожури са укрцавањем. Гојковић га зачуђено погледа и племенито му одговори:

– Спасавајте прво војнике, а ми официри ћемо се последњи укрцати! – тако и буде. Сви преживели су успели да се укрцају у барке и официрска барка била је на челу мале колоне. Убрзо затим, „Минас” је заједно са створеним вртлогом нестао. Испред новонастале колоне, сумарен је одједаред изронио и Немци затраже да се остатак бродоломника преда. Чувши ову непријатељску безусловну наредбу, стари ђенерал Илија Мише Гојковић устаде у чамцу и узвикну:

– Српски се ђенерал никада не предаје! – а затим припуца својим пиштољем на противничку подморницу. Немци су га одмах, кратким рафалом, покосили...

Илија М. Гојковић је једини српски ђенерал у Великоме рату који је погинуо на бојном пољу. Иако никада није стекао и чин војводе, неки су га често, од тренутка јуначке погибије, па и нешто доцније по свршетку рата, с правом називали „поморским војводом”.


politika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 06 Mar 2017, 16:38
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Ђорђе Рош, херој међу анђелима

Историју Србије током 20. века обележили су многи јунаци и херојства која не бисмо смели да заборавимо. Само један од таквих људи је Ђорђе Рош, зачетник нашег цивилног и ратног ваздухопловства, бранилац Београда у Првом светском рату када је стекао ране које је зачудо преживео... Рош је човек који је сачувао и забележио легендарни говор мајора Гавриловића, да би у међуратном периоду учествовао у оснивању прве домаће авио-компаније. Касније прискаче у помоћ како би била спасена Грачаница, потом Жича, а посебно пожртвовано учествује у обнови Хиландара. Тамо и данас почива, у сенци Свете Горе, као једини који није носио монашку одору за живота.

Slika
ЂОРЂЕ РОШ (1896-1977)

Пре Првог светског рата Рош је већ добровољац у балканским ратовима, иако није имао довољно година. Његова кћер Јелена Рош у записима "Сећања" бележи како је кришом, премлад, са братом Душаном успео да постане добровољац, да би по завршетку рата и повратку у Београд уписао Војну академију. Већ почетком Великог рата, у бици на Церу показао је силно јунаштво, а тада је први пут рањен, када му је метак размрскао кости између лакта и шаке. Помогла му је "американска лекарска мисија" спајајући му кости златном жицом. Тек што се опоравио, следи ново, стравично искуство. "У одбрани Београда 1915. године, на Дорћолу, поново је рањен при јуришу", бележи Јелена Рош. "Метак му је пробио врат, гркљан, каротиду и нерве кичменог пршљена, зачудо је преживео али је заробљен. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а онда маестрално глуми "шенутост", лекарска комисија наседа и размењују га 1917. па га Црвени крст спроводи у Швајцарску".
Ватрени патриота решен је да се врати међу ратне другове и ето га ускоро на Солунском фронту. Један од људи који се труди да не заборавимо генерацију оних који су оснивали наше ваздухопловство је Велибор Вукашиновић, који инсистира да направимо споменик оснивачу "Аеропута" Тадији Сондермајеру, такође ратном хероју. А његови ратни другови су управо били Ђорђе Рош, Александар Дероко, Светислав Хођера... Такозвана Њепорска ескадрила прозвана је тако по авионима "њепор" који су летели на ратишту. "Рош је прво био извиђач, па пилот на Солунском фронту", прича Вукашиновић. - После рата, 1921. године основан је Краљевски клуб "Наша крила", а са њом тече озбиљна историја нашег ваздухопловства. Рош је био близак са Сондермајером и пружао је пуну подршку стварању наше, самосталне авио-компаније "Аеропут". Подсећамо, тада је немачка "Луфтханза" имала амбицију да преузме све послове везане за ово поднебље и оствари доминацију, али наши стручњаци то нису дозволили. Иако је био заступник немачке индустрије у оквиру своје компаније, Рош је био велики патриота. Најзад, поред њега и Сондермајера, и велики научник Милутин Миланковић је био посвећеник те идеје, пројектујући хангаре, аеродроме...

Судбина патриоте

Успешан послован човек постаје тако што, прво, после рата, са братом Душаном одлази у Беч на школовање, а затим оснива фирму "Рокс експорт-импорт". Како објашњава Јелена Рош, "уговори и лиферације врше се у корист државних потреба, а нешто касније на рачун немачких репарација, што младој Југославији доноси значајну корист". Наш јунак, ипак, првенствено осећа свој патриотски усуд, а будући да је био врло побожан, тридесетих година помаже у обнови Грачанице, уз благослов патријарха Варнаве, а потом и патријарха Гаврила. Од 1935. до 1937. године из темеља су обновљена сва здања овог манастира. Како је стигла нацистичка претња 1941. године, Роша је позвао пучиста, генерал Душан Симовић да посредује код Немаца како би спречио нови рат, али ни његове пословне везе нису могле да уроде било каквим плодом, јер је Хитлер већ дао налог за почетак рата.

Slika

Рошова кћи Јелена сећа се како је њен отац све време окупације покушавао да помогне унесрећенима, а да је кроз њихову кућу прошло пуно људи које је притисла ратна невоља. Будући да су и он и његов брат Душан имали велике куће, ускоро се у њих усељавају високи немачки официри. Пре тога су му конфисковани аутомобили "паракрд" и "хорх" које је имао у гаражи. "Током једне шетње, мој отац је видео наш аутомобил и немачког генерала у њему", приповеда Јелена Рош. "Изашао је пред њега и зауставио га. Представио се и између њега и генерала Турнера почела је комуникација. Отац је објаснио да је то његов ауто, а генерал да је дошао са Источног фронта. Ипак, генерал је позвао угледног Београђанина да дође код њега, рекао да је био младић када је у Првом рату био заробљен у Србији, али да "не може да заборави са каквом су се простросрдачношћу према њему односили сељани" док је био на принудном раду. Када је чуо да опет мора у Србију, пробао је то да избегне на сваки начин, али није успео".
Будући да је почетком рата жестоко страдала Жича, Рош је успео да убеди генерала Турнера да оде тамо и предузме мере за заштиту цркве. Чак је и у томе успео, па је генерал кренуо да обиђе Жичу, али под условом да Рош буде заједно с њим у колима, па да "заједно оду у ваздух ако је било каква клопка у питању". Касније, Јелена бележи у "Сећањима" како ништа није могло да им се догоди јер се Рош договорио са Костом Пећанцем да осигура пут и повратак без изненађења. "Да се нешто догодило, биле би страшне репресалије, тада су Немци убијали сто за једнога, а када се ради о кључним личностима, не можемо ни замислити..." Рат одмиче и Београду прилазе руске и партизанске снаге, а Рош, као угледни предратни предузимач нема чему да се нада од Титових комесара. Креће пут централних делова Европе, а завршава у Швајцарској где се породица опет окупља. После много мука, одлучују да оду пут Аргентине, па су у Буенос Ајресу од 1948. године.

Slika

Од Аргентине до Немачке

Породица Рош остаје на јужноамеричком континенту до 1960, а потом се опет селе, овог пута у Немачку. У Аргентини није више могло да се живи од посла, "јер пада Перонова власт, "владе" се сваки час мењају, а Американци заузимају кључне секторе, како у експлоатацији сировина, тако и у увозу њихових производа". "Још смо распакивали ствари у Немачкој, када је на врата ушао очев пријатељ Јаша Љотић, колега са Војне академије - сећа се Јелена.- Одмах му је рекао алармантну вест: "Хиландар ће да пропадне, Грци ће нам одузети манастир јер је остало мало монаха... Само ти можеш да их приволиш, имаш искуства са Грачаницом..."
Недуго затим Рош путује за Свету Гору и, прво добија дозволу од председника Археолошког савета Грчке Спиридона Маринатоса, контактира са принцем Томиславом Карађорђевићем, на свим језицима штампа брошуре, држи предавања, тражи људе добре воље... Са женом Остом, која је узела православно име Љубица од 1966. године проводе време у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе, а живели су смештени у шатору. - Родитељи се дефинитивно пресељавају ту 1974. године - каже Јелена. - Уселили су се на један спрат код дрводеље Теофанија. Огроман посао је учинио за спас Хиландара, а на обалама Свете Горе је и напустио овај свет, 1977. године, када је опет кренуо пут манастира.
Званични Београд тада је одбио молбу за пренос ковчега ради сахране у породичној гробници у којој су већ почивали Рошови родитељи. "Тадашњи гувернер Свете Горе, професор Цамис, који нас је добро познавао, одмах је уредио одобрење да отац почива у сенци Хиландара", каже Јелена. - Благодарећи труду оца Митрофана, ускоро смо се укрцали право за Хиландар. На наше изненађење, назресмо на обали мноштво монаха који машу рукама поздрављајући нас. Ми, жене, пређосмо у мањи чамац који нас је пратио и немо гледасмо како се ковчег, покривен српском заставом, удаљава... Тако је Ђорђе Рош отишао преко плавих таласа до неба, вечно загледан у обале Свете Горе Атонске.

Slika

Фотографије

Снимке које објављују "Београдске приче" добили смо захваљујући Историјској збирци Архива САНУ. Рошова кћер их је завештала овој националној институцији, како би сећање на њеног оца било сачувано на најбољи начин.

Кћи Јелена

Кћи Ђорђа Роша Јелена обратила нам се директно из Париза, па су "Београдске приче" имале ретку привилегију да причу о Рошу направе из овако аутентичног извора. Истина, детаља има безброј, а раскошних делова из биографије великог патриоте много, па је немогуће све их ставити у обичан новински текст.
Јелени Рош се свакако од срца захваљујемо, како ми, тако и сви они којима је помогла прикупљајући хуманитарну помоћ током НАТО бомбардовања 1999. године.

Slika

Прва противавионска ватра

"Бањица је била први српски аеродром, још од 1911. године, када су са њега узлетали први весници ваздухопловства - Маслеников, Симон, Ведрин, Чермак, Русијан и Агафонов", бележи Рош 1958. године док је живео у Буенос Ајресу. Затим се сећа француских пилота који су долазили у Београд 1915. године, од којих је и сам много научио. Крајем августа, како је забележио, добио је задатак за извиђање непријатељске артиљерије. Пилот је био Полан, а надлетали су положаје на падинама око Земуна и Бежаније. - Одједном, мој пилот показује на множину малих белих облачића који нас окружују, као беле хризантеме - бележи Рош. -Разумео сам да су то први рафали непријатељске артиљерије. Добили смо шрапнеле у крило авионско, на којима се платно, на појединим местима отвара од зрна и расцветава као цветови крина. То су били први погоци непријатељске артиљерије. Пилот ме је питао "идемо ли", а ја сам одговорио "остајемо", како је и очекивао. Певали смо заједно "Марсељезу" пењући се на још веће висине како бисмо избегли непријатељском домету. Рош је после морао да проведе шест недеља у војној болници, али је усхићено приповедао о томе какви су били први плотуни противавионске артиљерије.

Удба и сахрана

Сјајно пријатељство са Ђорђем Рошом остварио је и познати историчар уметности Никола Кусовац, који је седамдесетих година проводио лета са овим великим патриотом. Он се сећа да га је после Рошове смрти његова удовица позвала и да је покушао да посредује како би херој Првог рата био сахрањен у породичној гробници у манастиру Раковица. - Био сам у Народном музеју када је дошао човек из полиције да ме пита "да ли знам ко је био Рош!?" - сећа се Кусовац. - Одговор је био: "Ја знам, али ви, изгледа, не знате." Објашњено ми је како је Ђорђе био државни непријатељ, а ја сам тврдио да је патриота. Тражено је да гарантујем да ће део његове заоставштине, као што је била Карађорђева застава из Првог српског устанка, неколико слика Паје Јовановића, као и предмети Анастаса Јовановића бити испоручени СФРЈ, што нисам хтео ни могао да гарантујем. Тако Рош није сахрањен у Југославији, а затим је одлучено да почива "тамо где му је и место, на Светој Гори". Ђорђе Рош је једини који почива на монашком гробљу испред манастира, а да за живота није носио монашку ризу.

Slika

Смрт патријарха

Посебно поштовање Рош је гајио према патријарху Варнави, којег је после смрти наследио патријарх Гаврило, када је већ наступило сумрачно време пред Други светски рат. Био је близак и са владиком Николајем Велимировићем. Рош је у својим забелешкама потврдио да је патријарх Варнава био отрован 1937. године.

Слутње и визије

Јунак ове приче имао је, према сећању његове кћери, јаке визије које су особина само посебних људи. Тако је, према њеним сећањима, још током обуке у Војној академији, имао јаку слутњу да ће отпочети Први светски рат и - заиста је тако било. "Када смо обележили његов 60. рођендан, у Аргентини, почели смо разговор о смрти и он је рекао да би волео "да умре напрасно, на стени обале Јегејског мора, лицем ка Светој Гори и Хиландару", сећа се Јелена Рош. "Те, 1956. године нисмо могли ни да поимамо да ћемо напустити Аргентину, а још мање да ће се родитељи икада населити у Грчкој..." Када је Ђорђе Рош напрасно умро, услед бројних обавеза које су их сачекале, његова супруга и кћери су у последњем тренутку схватиле да немају цвеће да заките ковчег. "Нашли смо само бели зумбул", памти Јелена. "Тек тада сам се сетила како је отац описивао борбе на Дунавском кеју 1915. године, а док се све рушило и горело око њега видео је у разбијеном излогу једне цвећарске радње бели зумбул. Закитио је капу и гледао како се војници под његовом командом ките истим цвећем, свесни да многи иду у неизбежну смрт. Отац је тада био тешко рањен, а смрт га је тада, окићеног белим зумбулом - само очешала".

Slika


novipolisrs

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 26 Dec 2020, 03:07
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
1. novembra 1918, Prva srpska armija kojom je komandovao Petar Bojović u Prvom svetskom ratu oslobodila je Beograd.

Petar Bojović još jedna je legenda iz srpske junačke istorije. Karijeru je započeo kao konjički oficir, ali je sticajem okolnosti početkom 20. veka prošao u pešadiju.

Slika

Bio je najbolji u 12. klasi Artiljerijske škole Vojne akademije. Kada je njegova vojna karijera krenula uzlaznim putem, najveći deo vremena tokom ratova proveo je u štabu Vrhovne komande.

Bojović se tokom Prvog balkanskog rata najviše istakao tokom Kumanovske i Bitoljske bitke posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske.

U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici.

Vreme smrti i velike slave

Početak Prvog svetskog rata Petar Bojović je dočekao kao komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, ali je ubrzo ranjen na bojištu i zbog toga smenjen sa mesta komandanta.

Reaktiviran je 1915. godine kao komandant trupa Novih oblasti i tih dana, dok se srpska vojska povlačila prema Kosovu, upravo te jedinice su pružile veliki otpor neprijatelju pre nego što su se i same povukle.

Petar Bojović bio je u grupi čelnika ondašnje Srbije koji su smatrali da je povlačenje vojske preko Albanije jedino rešenje. U bezizlaznoj situaciji, smatrao je, bolje je povući se negde i dobiti na vremenu dok se vojska ne oporavi i reorganizuje.

U tim najtežim trenucima, umesto obolelog vojvode Putnika, Bojović krajem decembra 1915. godine dolazi na mesto načelnika štaba Vrhovne komande. Ovu dužnost vršio je do februara 1916. planirajući sve – od kontakata sa saveznicima, preko transporta brodovima, do izbora lokacije na Krfu i brigu o ranjenima.

I po povlačenju pred Bojovićem su bili teški zadaci. Jedan od njih bio je i komandovanje trupama na Solunskom frontu i to u saradnji sa saveznicima.

U operacijama na Kajmakčalanu, u jesen 1916. godine, Bojović je rukovodio ofanzivom srpske vojske koja je uz savezničku pomoć porazila bugarske jedinice kod Gorničeva i zauzela Kajmakčalan i Bitolj.

Po proboju Solunskog fronta za ratne uspehe njegove Prve armije, general Petar Bojović je ukazom od 13. septembra 1918. unapređen u čin vojvode kao poslednji general unapređen u ovaj čin, nakon Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića.

Sredinom septembra 1918. godine, Bojovićeva Prva armija je prva probila neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja, napredovajući duboko u okupiranu teritoriju dolinom Vardara prema Velesu. Tim prodorom bugarska vojska je razdvojena od nemačke i austrougarske, čime je praktično, izbačena iz rata.

Upravo armija kojom je komandovao Bojović bila je ta koja je oslobodila najveći deo Srbije, sam Beograd, pa i dalje – Banat, Srem, Bačku, Slavoniju i dobar deo Hrvatske, prenosi Istorijski zabavnik.

Mirnodopski „rat“ Petra Bojovića

Petar Bojović jedan je od najodlikovanijih srpskih vojskovođa u istoriji. Neka od najvećih počasti su Orden Jugoslovenske krune prvog reda, Orden Karađorđeve zvezde prvog reda i francuski Orden Legije časti. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Pa ipak, posle Drugog svetskog rata ni čin ni odlikovanja ostarelom vojvodi nisu mnogo pomogli. Petar Bojović je okupaciju proveo u kućnom pritvoru koji je sam sebi nametnuo. Pred kraj rata uhapsili su ga Nemci, a nakon oslobođenja i nove vlasti.

Reč je o priči koja nikada nije zvanično potvrđena. Nezvanično, ostareli i u tom trenutku jedini živi vojvoda Srbije, Petar Bojović, postao je žrtva maltretiranja mladih komunista po oslobođenju Beograda 1944. godine.

Uhapšen je zajedno sa sinom a, iako o ovome neka dokumenata, pretpostavlja se da je u zatvoru mučen, a svakako ponižavan. Nakon nekog vremena je pušten, a vrlo brzo posle toga 19. januara 1945. godine i preminuo u svojoj kući u Beogradu. Od čega, i danas je nepoznanica, mada se u medijima može pronaći podatak da je stari vojvoda izdahnuo od “posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane Ozne u zatvoru”. Bilo mu je 86 godina.

Nove vlasti zabranile su sahranu sa bilo kakvim vojnim počastima, a izdata je čak i zabrana prisustva građana uz pretnju hapšenjem. Nije ispoštovano pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na taljigama prevezeno 21. januara na Novo groblje.

Sahrani je prisustvovala samo najuža porodica.


baštabalkana

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 20 Jan 2022, 16:05
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
DVOJICU SLAVNIH SRPSKIH VOJVODA BOG UZEO NA DVA VEZANA PRAZNIKA: Preživeli su bitke i golgotu, a EVO kako su ŽIVOT IZGUBILI!

Slika

Na dva vezana velika praznika - Bogojavljenje i Jovanjdan umrla su dvojica velikih srpskih vojvoda Petar Bojović i Živojin Mišić.

Srbi danas slave svetog Jovana Krstitelja, proroka koji je najavio dolazak Spasitelja i krstio ga. Na današnji dan pre 101 godine - 1921. preminuo je Živojin Mišić u 66. godini, jedan od najboljih srpskih vojvoda. Briljantni um i strateg, koji je nebrojeno puta prolazio golgotu, smenjivan i penzionisan, ali uvek vraćan kad je najteže.

Bio je načelnik generalštaba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a preminuo je 20. januara u Beogradu posle duge bolesti. Počiva u aleji velikana na Novog groblju u Beogradu, a na njegovoj sahrani bile su hiljade i hiljade ljudi, dok je Francuska posla lovorov venac od zlata za srpskog vojvodu, koji je izvojevao pobedonosne bitke Prvog svetskog rata, a prva velika bila je Kolubarska.

Živojin Mišić rođen je 19. jula 1855. u Struganiku kod Mionice.

Na Bogojavljenje, 24 godine posle vojvode Mišića, preminuo je vojvoda Petar Bojović u 88. godini života. Bilo je to 19. januara 1945. Rođen je 16. jula 1858. u selu Miševići kod Nove Varoši.

Čuveni ratnik, učesnik srpsko-turskih i balkanskih ratova, kao i vojvoda iz Prvog svetskog rata, posle smrti Živojina Mišića januara 1921. imenovan je za načelnika generalštaba Kraljevine SHS, a nedugo potom i penzionisan.

Vraćen je u službu u Drugom svetskom ratu, kada je tokom Aprilskog rata imenovan, uz maloletnog kralja Petra II, za pomoćnika vrhovnog komandanta kraljvske vojske.

O životu vojvode Bojovića posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije 1941. ima više verzija. Piše se da je sam sebi odredio kućni pritovr u svom domu na Vračaru, Petra Bojovića ima više verzija a jedna jeste i da bio žrtva novih komunističkih vlasti i da je umro posle psihičke i fizičke torture koju je prošao nakon što je lišen slobode.

Istoričar Dejan Ristić je pisao da je Kosta Rakić, dugogodišnji poslužitelj i prijatelj porodice Bojović svedočio da je vojvoda, koji je odbio da javno podrži okupacione vlasti, sklopio "dogovor" s Nemcima - nijedan nemački vojnik nikada neće preći prag Bojovićevog doma, dok se vojvoda bude držao toga da tokom čitavog trajanja okupacije ne napusti svoju kuću i vrt oko nje.

Nakon oslobođenja nove vlasti su puna tri dana isleđivale vojvodu, ali Rakić tvrdi da ga niko nije tukao. Tri meseca kasnije u kuću Bojovića upala su dvojica pripadnika Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, koji su vojvodu vređali i ponižavali i oteli mu sablju od koje se nikad nije odvajao.

Rakić je svedočio da je posle ovog upada kod vojvode krenulo vidljivo drhtanje ruku, izrazito loše raspoloženje i sve češće odbijanje da uzima hranu, što je dovelo do upale pluća.

Vojvoda Bojović preminuo je u svojoj kući u Beogradu 19. januara 1945. Uzrok smrti, po matičnoj knjizi umrlih, je obostrano zapaljenje pluća.


kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 85 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker