Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 07 Apr 2020, 07:03


Autoru Poruka
Nina
Post  Tema posta: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 23 Okt 2012, 07:16
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Zaboravljeni najveći srpski ratnici

Čak 92 godine je prošlo od proboja Solunskog fronta, živih Solunaca više odavno nema, a kosturnica na Kajmakčalanu sa kostima 3.804 srpska vojnika je u jadnom stanju. Krst na kapeli samo što se nije srušio, zvonara ne radi, kapela prokišnjava...

Slika
Kosturnica na Kajmakčalanu

Na tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar Karađorđević još stoji natpis: "Mojim divjunacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine", ali ne i njegov potpis, koji je izgreban sa mermera još za vreme Drugog svetskog rata.

U ništa boljem stanju nije ni nevešto zakrpljena mermerna posuda iz koje je ukradeno srce Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda. Srce je nestalo tokom bugarske okupacije teritorija Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. A Rajsova poslednja želja je bila da se njegovo srce sahrani tamo gde su poginuli njegovi ratni drugovi, hrabri srpski vojnici, na koti 2521, koja je pre bitke i topovskog razaranja bila čak četiri metra viša i nosila broj 2525. Jaka artiljerijska vatra zbrisala je četiri metra planinskog vrha.

Nisu vraćene ni topovske čaure od kojih je na podu kapele bio napravljen krst, a u ništa boljem stanju nije ni malo srpsko vojničko groblje u Skočiviru podno Kajmakčalana, dobrano zaraslo u drač i korov, a natpis na tabli iznad kapije izgrebali su navodno Bugari.

Biciklom do Kajmakčalana

Jedan od najaktivnijih biciklista veterana Srbije, Piroćanac Branislav - Bane Mitić, iako je napunio 59 godina, učinio je pravi podvig vozeći bicikl ratnim stazama Solunaca. Vožnja bicikla ovom veteranu nije pala teško. Sa svojim dvotočkašem on je svojevremeno prešao put od Pirota do Pekinga. Za 46 dana je prešao 9.250 km.
- Godinama je u meni tinjala želja da se poklonim srpskim Soluncima. Na poprišta velikih istorijskih bitaka odlazi se organizovano, vozom ili autobusom. Ja sam za put do Kajmakčalana odabrao drugi, teži način - svoj bicikl. A i zašto bih nešto menjao, kada uglavnom svuda idem biciklom - objašnjava Mitić.


Slika
Iskrivljen krst: Kapela na Kajmakčalanu

Bunkeri kao svedoci

Na Solunski front srpska vojska je prebačena u proleće 1916. nakon oporavka na Krfu. Sa jedne strane borbene linije su bili francuski, britanski i srpski vojnici, a sa druge su ih gledali duboko ukopani u rovove nemački i bugarski soldati.

Vatreno krštenje srpska vojska je imala te iste godine na Kajmakčalanu, gde je nakon žestokih brbi prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh Nidža planine i grad Bitolj. Nakon toga, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, posebno Engleske, da je Solunski front sporedno ratište, došlo je do zatišja do septembra 1918. godine.

A onda su se u zoru 14. septembra bitke ponovo razbuktale, a juriš srpske vojske nijedna sila nije mogla da zaustavi. Ubrzo je kapitulirala Bugarska, Nemačka i Austrougarska, a Srbija je oslobođena i južni Sloveni su stvorili novu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom četiri ratne godine ovim frontom je prošlo čak pola miliona vojnika iz sedam država, a 200.000 je zauvek ostalo u gudurama makedonskih planina.

I, danas, 92 godine kasnije, na liniji kojom se protezao front još kao nemi svedoci istorijske epopeje stoje bunkeri, magacini, seoske kuće koje je koristila vojska.

Pobedila šačica

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota !"
o vrha Kajmakčalana na planini Nidže stiže se uskim i teško prohodnim putem kroz šume, šikare i kamenjare. Uz više sreće, do vrha se leti može stići i terenskim vozilom, ali je najsigurnije peške. Ko se ispentra gore, odakle se više nema kud, jer se tu nalazi granica između Makedonije i Grčke, zapita se da li su srpski vojnici mogli da odaberu teže mesto na kome će otvoriti vrata proboju Solunskog fronta.

Turizam na frontu

Na tom zapuštenom i zubu vremena prepuštenom prostoru Makedonci sada nameravaju da razvijaju memorijalni turizam, pri čemu bi Solunski front trebalo da postane deo atraktivne turističke ponude.

Junačka slava

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD: "Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod je pretrpeo nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo - oni se moraju nagraditi."
Na ideju da bi prostor na kojem su vođene važne bitke u Prvom svetskom ratu mogao da postane deo atraktivne turističke ponude, prvi su, pre nekoliko godina, došli iz ski-centra "Kožuf", kraj Đevđelije. Direktor centra Angel Nakov osmislio je turistički obilazak cele linije fronta dugog 260 km, od Kožufa preko Kajmakčalana, pa sve do Galičice iznad Prespanskog jezera.

Opština Novaci kod Bitolja planira da otvori muzeje u nekadašnjim pećinama, bunkerima i rovovima koji su bili vojne i strategijske tačke zaraćenih strana u Prvom svetskom ratu, a posebna pažnja bi se posvetila očuvanju priče o legendarnom švajcarskom kriminologu i ratnom izveštaču sa Solunskog fronta Arčibaldu Rajsu.

Ova ideja je dobra i može da zaživi samo ako se prethodno bar u pristojno stanje dovedu spomen-obeležja koja podsećaju na herojske podvige Solunaca, koje ne bi trebalo da zaborave ni Srbija ni Makedonija. A prepustile su brigu jedna drugoj.

Ovo je moja zemlja

Ogist Alber, francuski oficir za vezu: "Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar... Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko... Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavaju se niz masiv planine kidišući jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju... Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče: "Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti..."


Vesti


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: Zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 23 Okt 2012, 07:36
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Heroj bez ulice i spomenika

Momčilo Gavrić, najmlađi je vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, pregrmeo je Gučevsku, Cersku i Kolubarsku bitku u kojoj je ranjen, prošao je albansku golgotu peške i bio učesnik proboja Solunskog fronta. Prvog maja bilo je 106 godina otkako se u selu Trbušnica, kod Loznice, ispod planine Gučevo, 1906. godine rodio Momčilo, o kome većina Lozničana ne zna ništa, ni ko je ni šta je preživeo.

Slika

Grad na desnoj obali Drine nazivao je ulice svakojakim imenima, ali nema nijedne ulice, a ni ustanove, koja nosi njegovo ime, niti spomenika čoveku koji bi u svakoj sređenoj zemlji bio ličnost za koju svi znaju.

Put preko Albanije

Vojnik Miloš Mišović sa Zlatibora starao se o dečaku Momčilu. Vojnici su u albanskim gudurama padali su od gladi, smrzavali se i umirali, ali je Momčilo hodao dalje jedući svaki dan po jednu suvu ribicu koje mu je kupio staratelj Mišo prvih dana povlačenja. Uprkos svih nedaća, hladnoće i gladi došli su do Drača, a onda se brodom prebacili na Krf gde se srpska vojska oporavila za kasniji pobedonosni povratak u otadžbinu.
Kada se rodio Momčilo, otac Alimpije i mati Jelena imali su već sedmoro dece. Prvi svetski rat zatekao ga je sa nepunih osam godina. U naletu na Srbiju austrougarski vojnici u avgustu 1914. počinili su velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Preživeo je samo Momčilo koji je u trenutku dolaska Austrijanaca bio kod strica gde ga je otac poslao da upregne volovska kola kako bi otišli u zbeg. Kada se vratio našao je pobijenu porodicu: roditelje, četiri brata i tri sestre i zapaljenu kuću. Izbezumljen od tuge krenuo je ka Gučevu kuda je prošla srpska vojska i sreo Šesti artiljerijski puk Drinske divizije. Ispričao je šta se dogodilo i istoga dana grupa vojnika se spustila u Trbušnicu i u Gavrićevom dvorištu našla neprijateljske vojnike. Osvetili su Momčilovu porodicu, a on je postao vojnik Drinske diovizije. Tri puta dnevno pucao je iz topa u prvim danima vojnikovanja da se osveti za svoje najmilije.

Goran Vilić, istoričar u Muzeju Jadra, kada govori o Prvom svetskom ratu posebnu pažnju posveti priči o Gavriću koji je sa svojim pukom peške prešao Albansku golgotu i stigao do Krfa preživevši sa svojih deset godina ono što nisu mnogi odrasli.

- Momčilo je bio najmlađi kaplar na svetu. Prilikom proboja Solunskog fronta je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio pa je imao čin podnarednika kao dvanaestogodišnjak. Dok je čekao proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je u Engleskoj završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Momčila Gavrića, najmlađeg vojnika svih armija u Prvom svetskom ratu, upoznao sam u Loznici 1987. kada je otvaran Muzej Jadra u čijoj stalnoj postavci se nalaze i njegove dve vojničke fotografije. On je ponos našeg kraja i takvih primera da dete sve to prođe nema ne samo kod nas, nego ni u svetu - kaže Vilić.

U pre tri godne objavljenoj knjizi ''Sa Gučeva u legendu'', mr Milisava Sekulića opisan je nesvakidašnji životopis Momčila Gavrića najmlađeg ratnika Srbije. Sudbina se još jednom poigrala sa Momčilom Gavrićem, čekalo ga je još iskušenja i u miru. Bio je pismen, govorio engleski jezik, ali, iako najmlađa srpska puška u odbrani otadžbine protiv Austrougarskog carstva posle rata, morao je kasnije i u vojsku. Kakav je odnos i tadašnja država imala prema solunskim ratnicima, svedoči to što je punoletni Momčilo dobio poziv za služenje vojnog roka.

Priču prekaljenog ratnika o njegovom vojevanju niko nije uzimao za ozbiljno, a on nije imao dokumenta da to dokaže. Služio je u Slavoniji, a njegova nastojanja da objasni da je bio u srpskoj vojsci shvaćeno je kao pokušaj izbegavanja vojske pa je na tri meseca poslat u zatvor. Kasnije se skućio u Beogradu gde je radio u preduzeću ''Hartija'' i tu dočekao penziju. O svom ratovanju nije govorio tako da njegovi sinovi Branislav i Aleksandar nisu znali da im je otac najmađi vojnik Prvog svetskog rata.

Momčilo Gavrić bio je zaboravljen, a prvi put je pomenut 45 godna posle pobede nad Austrougarskom kada je u ''Politici'' 1964. izašao članak o Prvom srpskom ratu gde je Svetislav Ćirić, komandir baterije u artiljerijskom puku Drinske divizje pomenuo Gavrića. Kasnije su novinari pisali o Gavriću kome je zavičaj ostao dužan. Ništa se ni u negovoj rodnoj Trbušnici kraj Loznice ni u gradu ne zove po njemu i krajnje je vreme da se gradski oci sete i neku od ulica nazovu po dečaku-junaku koji ne sme biti zaboravljen.


Vesti


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 23 Okt 2012, 17:30
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Mihailo Petrović – Prvi pilot i prva žrtva srpskog vazduhoplovstva

Mi­hailo Pe­tro­vić je pr­vi srpski ško­lo­va­ni pi­lot avi­o­na. Za­vr­šio je fran­cu­sku pi­lot­sku ško­lu „Far­man“. Nje­go­va pi­lot­ska di­plo­ma FAI (Me­đu­na­rod­na va­zdu­ho­plov­na fe­de­ra­ci­ja) no­si broj 979 od ju­na 1912. go­di­ne, a kod nas broj je­dan.

Slika

Pr­vi srpski pi­lot ro­đen je u se­lu Vlak­ča kod Kra­gu­jev­ca 14. ju­na 1884. go­di­ne. Osnov­nu ško­lu je za­vr­šio u rod­nom se­lu sa od­lič­nim uspe­hom. Siromaštvo i želja da se dalje školuje, odvela ga je u svet. Prvo u Vojno-zanatsku školu u Kragujevcu, koju razočaran napušta, u petoj godini školovanja. Na kratko se zapošljava u Beogradu, a potom odlazi u Rusiju sa željom da završi neku tehničku ili vojnu školu. Oštra ruska zima osujetila je njegove želje. Razboleo se i vratio u Srbiju.

Po povratku, 1903. godine, upisuje Artiljerijsko-podoficirsku školu u Kragujevcu, koju završava kao prvi u klasi 1905. godine. Kao artiljerijski podnarednik, a kasnije i narednik službuje u Nišu, pa kratko u Kragujevcu, ponovo u Nišu i konačno u Beogradu. Iako voj­nik po pro­fe­si­ji, u du­ši je bio umet­nik, sli­kao je i pi­sao pe­sme. Bio je pravičan i strog, a najstroži prema sebi. Stalno se usavršavao, obrazovao, mnogo je čitao, težio nečem višem. Pripremao je ispit za oficirski čin, interesovao se za mnoge oblasti, a posebno za avijaciju. U to vreme, 1910. i 1911. godine, u Beograd su dolazili mnogi avijatičari da prikažu novopronađena ljudska krila: Simon, Maslenikov, Rusijan, Čermak… Posmatrajući ih, mladi Mihailo je bio oduševljen, shvatio je da to ono što bi ga moglo potpuno ispuniti. Jer, tu se traži odvažnost, lična vrednost, znanje, upornost, to ne može svako…

Resized Image - Click For Actual Size

U čin na­red­ni­ka una­pre­đen je 1910. go­di­ne. Po­čet­kom 1912. go­di­ne na kon­kur­su za pi­lo­te, Mi­hajilo Pe­tro­vić je iza­bran me­đu pr­vih šest pi­to­ma­ca.

Odlazi u Fran­cu­sku, gde je kra­jem ma­ja 1912. go­di­ne ras­po­re­đen je u pi­lot­sku ško­lu Far­ma­na ko­ja se na­la­zi­la u gra­di­ću Etamp kod Pa­ri­za. In­struk­to­ri su od­mah za­pa­zi­li nje­go­vu iz­u­zet­nu ob­da­re­nost za le­te­nje. Ču­ve­ni fran­cu­ski pi­lot Bro­den ko­ji je pra­tio pr­ve Pe­tro­vi­će­ve le­to­ve, re­kao je za nje­ga da će „bi­ti as, jer je mi­ran i pre­zi­re smrt“.

Sa­mo dva­de­se­tak da­na obu­ke bi­lo je do­volj­no da Mi­hailo Pe­tro­vić iz­vr­ši sa­mo­sta­lan let. Pr­vi je po­le­teo me­đu na­šim pi­lo­ti­ma. Taj do­ga­đaj je iza­zvao iz­u­zet­nu pa­žnju, pa je do­pi­snik li­sta „Fi­ga­ro“ iz Pa­ri­za, ko­ji je i sam pri­su­stvo­vao tom le­tu, na­pi­sao ve­li­ku re­por­ta­žu o „ne­u­stra­ši­vom i di­vlje­nja do­stoj­nom le­tu srp­skog ser­žan­ta.“

Kra­jem ju­na Mi­hailo Pe­tro­vić is­pu­nio je sve uslo­ve, ta­ko da je 22. i 23. ju­la po­lo­žio is­pi­te za do­zvo­lu pi­lo­ta. On je pr­vi srp­ski pi­lot sa di­plomom, a o nje­go­vom ta­len­tu po­ka­zu­je či­nje­ni­ca da je zva­nje pi­lo­ta do­bio me­sec da­na pre osta­lih srp­skih pi­to­ma­ca.

Po po­vrat­ku u Sr­bi­ju, baš u vre­me ka­da je po­čeo Pr­vi bal­kan­ski rat, na­red­nik Pe­tro­vić je sa osta­lim va­zdu­ho­plov­ci­ma uklju­čen u pri­pre­me za an­ga­žo­va­nje u rat­nim dej­stvi­ma. Pr­vi je u Sr­bi­ji 10. de­cem­bra 1912. go­di­ne le­teo na jed­nom od na­ba­vlje­nih avi­o­na. U to­ku ja­nu­a­ra 1913. go­di­ne odr­ža­vao je na tre­na­žu na aero­dro­mu Tru­pal­sko po­lje kod Ni­ša. Bio je odu­še­vljen ka­da je sa­znao da će bi­ti u sa­sta­vu Pri­mor­skog aero­plan­skog od­re­da. Pripremao se za predstojeće borbene letove na avionu “Farman-20”, koji je bio težak za letenje, no Mihailo je bio uporan da ga ukroti. Stoga je slavni francuski avijatičarski as Žil Vedrin u njemu video budućeg velikog i slavnog avijatičarskog asa.

Slika

Sa Pri­mor­skim aero­plan­skim od­re­dom narednik Mihailo Petrović je otišao na aero­drom Bar­ba­lu­ši kod Ska­dra. Po­gi­nuo je iz­vr­ša­va­ju­ći bor­be­ni za­da­tak 20. marta 1913. godine. Jak udar ve­tra pre­vr­nuo je nje­gov avi­on, re­men i ko­ji­ma je bio ve­zan za se­di­šte se po­ki­dao i on je bes­po­mo­ćan is­pao iz avi­o­na. U jednom zaokretu avion se prevrnuo i, na užas desetine očevidaca, Mihailo je ispao iz aviona. Pao je u blizini letilišta, kod sela Babe. Avion je pao nedaleko od svog pilota. Busola na aparatu pokazivala je visinu 1.234 m. Kazaljka na ručnom satu zaustavila se na 9.45 časova. Tako je prvi srpski pilot postao i prvažrtva srpskog vojnog vazduhoplovstva, a drugi u svetu.

Ta­da pi­lo­ti ni­su no­si­li pa­do­bra­ne. Na­red­nik Mi­hailo Pe­tro­vić je sa­hra­njen kod cr­kve u se­lu Bar­ba­lu­ši 21. mar­ta 1913. go­di­ne. Po za­vr­šet­ku Bal­kan­skih ra­to­va, aprila 1914. godine, njegovi posmrtni ostaci preneti su na Cetinje i najsvečanije sahranjeni. Zalaganjem Mihailovog brata, artiljerijskog potpukovnika, Živana Petrovića, 1. oktobra 1931. godine njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd i sahranjeni u porodičnu grobnicu, uz vojne počasti i prisustvo rodbine i brojnih vazduhoplovaca. Na groblju je podignut i lep spomenik. Na Mihailovoj rodnoj kući, u selu Vlakča, postavljena je spomen-ploča ali nije ostvarena ideja da se ona pretvori u spomen-muzej.

Nažalost, tragičan udes kod Skadra prekinuo je sjajno započetu letačku karijeru prvog srpskog pilota. Sećanje na njega večno živi, a kako vreme prolazi, čini se, on je sve veća inspiracija novim generacijama vazduhoplovaca u Srbiji. Muzej vazduhoplovstva na beogradskom aerodromu “Nikola Tesla”, poseduje, zahvaljujući Mihailovom bratu Živanu, bogatu memorijalnu zbirku Mihaila Petrovića. Ona sadrži 76 pojedinačnih predmeta od kojih su najzanimljiviji: kačket, kupljen u Francuskoj, ručni časovnik, štoperica, džemper u kojem je leteo, originalne fotografije, vizit i post-karte sa njegovim likom, pisma, pesme koje je pisao, kopije pilotskih diploma, svedočanstva, knjige, časopisi i drugi predmeti.

Ipak, najvrednije što nam je ostalo od Mihaila Petrovića, to je legenda koja se prenosi sa starijih na mlađe generacije pilota. To je vrelo sa kojega se oni napajaju i inspirišu, već više od devet decenija. Na njegovom primeru pokazalo se da su “velike” i “male“ zemlje, samo geografski pojmovi. On je simbol vremena u kome je Srbija, mala i siromašna, u mnogo čemu zaostala zemlja, u vazduhoplovstvu išla u korak sa “velikim svetom”.

Na godišnjicu Mihailove pogibije, i za svaki avijatičarski praznik, okupljaju se vazduhoplovci oko Mihailove humke na Novom groblju u Beogradu. Kapetani, majori, pukovnici, generali, u stavu mirno odaju poštu naredniku Mihailu Petroviću, pilotu. I svako prisećanje na njega, nameće pitanje koje, i kada ne bude izgovoreno, ostaje da lebdi u vazduhu: Da li smo se dovoljno odužili odvažnom prvencu našeg neba, prvom slomljenom krilu našeg vojnog vazduhoplovstva?

ORAO JE PAO KOD SKADRA

Slika

-Zapis Bože Baucala očevica pogibije Mihaila Petrovića –

Božo Baucal, učesnik oba balkanska i oba svetska rata, preminuo 1997. godine u Beogradu u 104. godini. Oduševljen avionom, tim „čudom tehnike“, kao neposredni svedok, ostavio je zapis – svedočanstvo o pogibiji pilota Mihaila Petrovića kod Skadra, gde je tamo u zimu 1913., bila prva borbena avijacijska jedinica srpske vojske.

„Pojava aviona je za tursku vojsku i za lokalno stanovništvo bila strah i trepet, a za našu vojsku to je bio veliko moralni podstrek“, zapisao je Božo Baucal, i nastavio: „Kod Skadra bio sam kao kao i ostali borci moje jedinice svedok pogibije hrabrog pilota Mihaila Petrovića. Kad se vinuo u nebo radi osmatranja i izviđanja turskih položaja, bio je strašno olujan i vetrovit dan, rizičan za letove. Koliko mi je poznato, niko ga od starešina nije mogao odvratiti od tog tragičnog leta…“ piše Božo …. „od koga se kao i nekoliko ranijih, kod Turaka stvarala neopisiva panika. Tada smo i mi prvi put videli avion, to “čudo od tehnike”. Zajedno sa svojom jedinicom – Pivskim bataljonom lično sam bio na grobu, iznad sveže humke ovog heroja, kada smo mu u stavu mirno i sa počasnom paljbom odali poslednju poštu. Na nadgrobnom njegovom krstu iznad sveže humke, pisalo je: ‘Mihailo Petrović, selo Vlakča, srez Požeški, okrug Užice“. Slava mu!

Božo Baucal, redov, pešak, nadživeo je 84 godine Mihaila Petrovića, to je čitav jedan ljudski vek, nadživeo ga je biološki, duhovno oni su ostali ratni drugovi, koji su svoju mladost stavili u rovove zemaljske i rovove nebeske, neko je otišao pre neko kasnije, ali večno žive. Sećanje na prvu žrtvu našeg vazduhoplovstva ostalo je zapisano u istoriji, a evo ostaće zapisano i sećanje na taj dogaćaj Boža Baucala, njegova želja da ono što je video i doživeo prenese pokolenjima, biće time ostvarena.

Slika

Slike:

- portret Mihaila Petrovića,

- rodna kuća Mihaila Petrovića u selu Vlakča,

- Mihailo Petrović kraj aviona,

- poštovaoci na grobu Mihaila Petrovića (Novo groblje – Beograd).


Pravda


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 19 Jan 2013, 11:19
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Мајор Драгутин П. Гавриловић

Slika

(1882. – 1945.)
Драгутин П. Гавриловић рођен је 12. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије. Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети. Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца. У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива. У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Из тих дана потиче његов чувени говор:

„Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице има да буде светао.
Војници!… Јунаци!… Врховна команда избрисала је наш пук из свог бојног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине… Ви немате више да се бринете за своје животе који више не постоје… Зато напред у славу!… За краља и отаџбину… Живео краљ!… Живео Београд!…“

Slika

Јуриш ка прузи и у наставку Кнез Михајловог венца и Робијашкој башти није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора. Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. (због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности). За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима III реда.

Slika

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије II позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут. Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима V реда.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука „Цар Лазар“ и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима IV реда и француским Ратним крстом.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Slika

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука. Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“. И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки „домаћи задатак“ потребан за тај чин! Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.Други светски рат је провео у немачком заробљеништву.

Slika

По изласку из логора вратио се у Београд. Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама). На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли. Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Slika

Slika


srpskoblago

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 04 Feb 2013, 22:48
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Momčilo Gavrić,najmlađi kaplar na svetu

Momčilo Gavrić iz sela Trbušnica, kod Loznice, u podnožju planine Gučevo, bio je najmlađi podoficir na svetu u toku Prvog svetskog rata. Imao je svega 10 godina kada je peške prešao Albaniju i postao kaplar, učestvovao je i u proboju Solunskog fronta, gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12. godini unapredio u podnarednika.

Uprkos svemu, doživeo je duboku starost, a tokom života se čak tri puta ženio.

Slika

Momčilo (1906 – 1993) je bio osmo od ukupno jedanaestoro dece Alimpija i Jelene Gavrić. Jednog dana, na početku rata, u njihovu kuću došla je grupa austrougarskih vojnika, pa je osmogodišnji Momčilo otrčao da javi stricu da pripremi volovsku zapregu za beg. Kada se vratio, zatekao je razbacane leševe po dvorištu – majka, otac, četiri brata i tri sestre bili su ubijeni. Najstariji brat, Dragoljub, imao je 16, a najmlađi, Milivoje, samo dve godine.

Mali Momčilo je tada pobegao ka vrhu Gučeva, gde je naišao na položaje Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, kojim je komandovao Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Istog dana, srpski vojnici osvetili su njegovu porodicu, tako što su u iznenadnom bombaškom napadu pobili Švabe koji su pijani šenlučili oko Gavrićeve kuće, a Momčilo je postao borac srpske vojske. Po naređenju majora Tucovića, vojnici su mu od tada davali da svakog dana tri puta opali iz topa kako bi svetio svoju braću i sestre.


Slika
Na raportu Stevanu Tucoviću

- Između svoje osme i dvanaeste godine, Momčilo je sa Šestim artiljerijskim pukom Drinske divizije prokrstario sva ratišta. Bio je učesnik čuvene Gučevske, a onda i slavne Kolubarske bitke 1914. Dočekao je napad nemačkog feldmaršala Augusta fon Makenzena, a potom preživeo albansku golgotu i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Na Krfu je i dobio čin kaplara.

Posle toga, Momčilo je krenuo na Solunski front. Na položajima na Kajmakčalanu ranjen je u ruku. Dok je boravio na Solunskom frontu završio je i kurs za opismenjavanje, a vojvoda Živojin Mišić, načelnik Štaba Srpske komande, naredio je da se Momčilo unapredi u čin podnarednika. Tada je imao svega 12 godina – objašnjava Goran Vilić, istoričar u Muzeju Jadra u Loznici.


Slika
Momčilo Gavrić je ranjen u proboju Solunskog fronta

Prema njegovim rečima, Momčila su posle rata poslali u Englesku na školovanje. Pohađao je gimnaziju „Henri Rajt“ u Feveršemu, u grofoviji Kent, gde je nakon tri godine dobio svedočanstvo o završenom školovanju. U Srbiju se vratio 1921. godine.


Slika
Momčilo A. Gavrić, svršeni mali maturant Srednje klasične gimnazije Henri Rajt u Feveršemu, neposredno pred polazak iz Engleske u Srbiju

Prvi posao dobio je kao šegrt u železničkoj radionici u Šapcu, ali je zbog krize otpušten. Zatim je kraće vreme radio kao kondukter tramvaja u Novom Sadu, a onda se vratio u Beograd, gde je zarađivao za život kao ložač i šofer. Ubrzo potom zaposlio se u veletrgovinskom preduzeću „Hartija“ i nastavio školovanje za komercijalistu. S tom diplomom osposobio se za samostalan život.

- Momčilo je doživeo veliko iznenađenje kada je 1924. godine dobio poziv na odsluženje vojnog roka. Služio je u garnizonu Slavonska Požega 18 meseci. Naime, kada je pokušao da dokaže da je učesnik Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu, to je okvalifikovano kao pokušaj izbegavanje služenja vojnog roka, pa je osuđen na tri meseca zatvora – napominje Vilić.


Slika
Momčilo Gavrić, u sredini, 1983, u Guviji, mestu iskrcavanja Srpske vojske na Krfu posle albanske golgote

Momčilo se po odsluženju vojnog roka vratio u Beograd i nastavio da radi kao šofer, a kasnije i grafički radnik. Tri puta se ženio. Iz braka sa prvom suprugom, Kosarom Ilić iz Mladenovca, dobio je dva sina – Branislava (1940) i Aleksandra (1945). Umro je u Beogradu 1993. godine.

Inače, u Momčilovom rodnom selu Trbušnica, i danas mu živi dosta rodbine, od njegova dva brta koji su preživeli pokolj – Svetozara i Bogosava.

Od sinova Branislava i Aleksandra, Momčilo je imao unuke Dejana, Anu i momčila (Dejan je profesor na Konzervatorijumu u Esenu, a Ana i Momčilo su grafičari, kao i njihov deda).

Svojevremeno je šabački pisac Dragiša Penjin napisao knjigu „Sin Drinske divizije“ koja je posvećena Momčilu Gavriću. Čini se, međutim, da je u svom kraju skoro zaboravljen, jer nijedna loznička ulica, škola ili ustanova ne nosi njegovo ime, a nema ni spomenik.


srbinsajd

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 02 Mar 2013, 04:35
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43612

OffLine
Ратник мањи од пушке

БОМБАШ У КРАТКИМ
Slika

Slika

Са само девет година Момчило Гаврић добио је 1915. године по звездицу на нараменицама и тако остао упамћен као најмлађи каплар на свету

Ниједна улица, школа или јавна установа у Лозници не носи име Момчила Гаврића, дечака од кога је усуд рата створио невољног хероја. Само ретки Лозничани данас се сећају суграђанина, најмлађег каплара међу милионима војника у кланици Првог светског рата.
    Момчило Гаврић рођен је 1. маја 1906 године у селу Трбушница, пет километара удељеном од Лознице, под обронцима планине Гучево. Отац Алимпије и мајка Јелена већ су имали седморо деце кад се Момчило родио. Породични мезимац дочекао је почетак Првог светског рата 1914. година са непуних осам година.

Slika

    Прве борбе и напад аустроугарске војске народ Подриња дочекао је ужаснут. Војници црно-жуте монархије прешли су Саву и Дрину, потиснули српску војску ка југу и запосли Мачву. Јединице претежно регрутоване из крајева преко Дрине, са хрватског подручја које ће четири године касније постати део Краљевине СХС, су почеле крвави пир. Рат је тек почео а за обичне људе који су након повлачења српске војске остали у својим кућама наступио је пакао. Призоре ужаса које су иза себе остављали аустроугарски војници било је тешко речима описати. У намери да злочине види цео свет српска влада позвала је стручњаке из неутралних држава како би се уверили у монструозност дивљања непријатељских војника. Међу њима је био и касније велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс. И сви су занемели пред призорима масакрираног народа Мачве. У том покољу мирног, становништва страдали су и Момчилови родитељи, сестре и четири брата.

                                                           Завет

    Сасвим случајно, Момчила је спасао отац. Непосредно пред улазак аустроугарске јединице у село послао га је код удаљенијих рођака у суседно село да позајми неки алат. Када се вратио близу родитељске куће и видео шта се десило, дечак се упутио ка Гучеву јер је чуо да се тамо налази српска војска. Неопажен прошао је линију фронта и наишао на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Војници су га одвели пред мајора. Момчило је пао испред њега и тек тада заплакао. Кроз јецаје успео је само да каже: „Чико, све ми побили...” Мајор Туцовић је неколико тренутака је размишљао шта да учини а онда га запитао: „Знаш ли да бацаш бомбе?” „Бацао сам само камење.” „Биће довољно”, рекао му је мајор, узео једну бомбу и показао му како се то ради. Потом је постројио пук и запитао их ко хоће да свети Момчилову породицу. Цела чета је иступила напред.

              Slika   

       Мајор Туцовић одабрао је свог Златиборца, Милоша Мишовића, храброг војника и доброг човека, да прати Момчила и да му помогне. У сумрак су се запутили ка селу где су аустроугарски војници уз пиће шенлучили пред кућом Гаврића. Прикрали су се скривени тамом и бацили бомбе међу њих. Сви војници су страдали. Од тог дана Момчило Гаврић постао је војник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива. Мајор је наредио да сваког дана три пута опали из топа и тако свети родитеље, браћу и сестре.

Slika

    Српска војска је на Церу и Колубари остварила славне победе. Момчило Гаврић учествовао је обема. Дошла је и 1915. година а са њом и слом српске одбране. Нападнута са свих страна, српска војска морала је да се повлачи. Краљ, државни врх, војска и непрегледне колоне избеглог народа спас у потражили у неприступачним албанским планинама. Све време поред Момчила је био Милош Мишовић. Пазио га је као своје дете. У Подгорици му је купио везицу усољене рибе и опоменуо га да уколико хоће да остане жив сме да поједе само по једну рибу свакодневно. Тада га је заветовао да иде напред и не обазире се ни на кога, чак ни на њега уколико га снага изда и остане у снегу.

                                                   Драма у снегу

    Гладни и промрзли војници и народ полако су се вукли преко планинског беспућа и на свакој окуци, крај сваке угашене ватре, остављала по неколико измучених, смрзнутих тела. Преживели војници касније су причали да је ретко који покојник у смрти остајао сам. Разума помућеног од хладноће, људи су прилазили мртвом телу и покушавали да се загреју испод његовог шињела. Ништа нису вредела дозивања другова, ни наређења старешина. Остајали су да леже, тражећи топлоту док је самртна језа полако гасила живот у њима. Надомак циља, крај пута је пао и Милош. Километрима је корачао, вукући себе и дечака који му се држао за шињел, носио га на најтежим деловима пута, и ту, десетак километара од Драча и спаса, снага га је издала.

            Slika   

    Момчило га је у сузама дозивао, молио, покушавао да га помери. Милош је једва скупио снаге да му каже да га остави, да више ни његове ноге, навикле на пешачење по обронцима Златибора, не могу даље. Дечак није могао да га послуша. Скупио се уз њега и рекао му да ће умрети са њим. „Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом” без престанка је понављао. Златиборац је већ био прежалио сопствени живот али дечаков није могао. Негде у себи нашао је снаге да устане и руку под руку са Момчилом је прешао последње километре до Драча. Огрејани грчким сунцем на Крфу, нахрањени и умивени, српски војници повратили су живот. Момчило је добио по звездицу на нараменицама. Имао је само девет година када је постао најмлађи каплар на свету. Са својом јединицом је потом отишао на Солунски фронт. Ту је научио да чита и пише. У току једне борбе рањен је у руку, а за заслуге и храбро држање војвода Живојин Мишић лично га је произвео у поднаредника.

          Slika
      
    Момчило се из рата вратио као искусан војник иако је имао тек дванаест година. Судбина је хтела да му већина успомена из најраније младости буду смрт, рат и несрећа. То га, међутим, није омело да проведе дуг и успешан живот. Године 1921. отишао је на школовање у Енглеску. По повратку у Србију преселио се у Београд где је мирно живео до своје смрти 1993. године. Тихо, као што је и живео, сахрањен је на Новом гробљу, без војних почасти. Србија и завичајна Лозница као да су заборавили свог малог хероја. Једино место које негује успомену на њега је лознички Музеј Јадра, где се у сталној поставци налазе две његове војничке фотографије.


Забавник

_________________
Slika Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 05 Maj 2013, 23:42
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Knez Arsen Karađorđević (1859‐1938) ‐Princ ratova i dvoboja

Knez Arsen Karađorđević, najmlađi brat Kralja Petra I, bio je najodlikovaniji srpski oficir i omiljen među svojim vojnicima. Ovaj srpski i ruski general i francuski legionar, na brojnim frontovima, od Vijetnama do Balkana i od Varšave do Afrike, uvek se odlikovao neizmernom hrabrošću i veštim komandovanjem. Vreme između ratova provodio je u salonskim zabavama i dvobojima.

Ovo je priča o plemiću i ratniku koji je čitav život prkosio smrti.


Legionar protiv „Crnih barjaka“

Slika

Knez Arsen Karađorđević rodio se 16. aprila 1859. godine u Temišvaru, kao najmlađe, deseto dete, u tom trenutku bivšeg srpskog Kneza Aleksandra Karađorđevića i Kneginje Perside. Arsen je imao još četiri starije sestre i petoricu starije braće, među kojima je bio i Petar I, budući Kralj Srbije. Prema nekim podacima, Arsenovo pravo, kršteno ime bilo je Arsenije. Takođe, ponegde se kao mesto njegovog rođenja navodi Bukurešt.

Po ocu, Arsen je bio unuk Vožda Karađorđa, a po majci izdanak Nenadovića, čuvenih vojvoda iz I srpskog ustanka. Arsenov deda po majci bio je Vojvoda Jakov Nenadović, a jedan od pradeda Vojvoda Mladen Milovanović.

Knez Arsen je osnovnu školu završio u Temišvaru. Školovanje je nastavio u Francuskoj gde je, u Parizu završio Licej „Luj Veliki“ (Lycée „Louis le Grand“), prestižnu srednju školu, osnovanu još 1563. godine i lociranu u čuvenom Latinskom kvartu. U Arsenovoj klasi Licej „Luj le Gran“ je završio i budući Knez i Kralj Srbije Milan Obrenović IV, a u isto vreme Licej je pohađao i Arsenov, svega 2 godine mlađi bratanac Božidar Karađorđević, sin Arsenovog brata od strica Đorđa. Božidar (1861‐1908), sa kojim se Arsen tada i kasnije prisno družio, jedan je od u literaturi nepravedno zapostavljenih Karađorđevića, sa veoma interesantnom životnom pričom. Kasnije je Božidardoktorirao prava, a proslavio se kao umetnik, književnik, muzičar, novinar, prevodilac i svetski putnik.

Visoko vojno obrazovanje, Arsen će steći nešto kasnije, završivši vojnu akademiju u Petrogradu – čuveno Drugo Konstantinovsko vojno učilište, kada je dobio i prvi oficirski čin – čin korneta, konjičkog potporučnika.

Pomalo je teško rekonstruisati vojnu karijeru Kneza Arsena. U literaturi se često nalaze neprecizni i kontradiktorni podaci o tome. Izgleda da je Arsen stupio u Francusku Legiju stranaca još 1881. godine, učestvovao u kampanjama u Tonkinu i Alžiru 1883.‐1887. (ili 1889.) godine, a tek potom završio Akademiju u Petrogradu.

Kao podoficir, i komandir voda u II i III bataljonu Francuske Legije stranaca, u sklopu ekspedicionog korpusa admirala Kurbea, Arsen je učestvovao u Tonkinškoj kampanji u okviru Francusko‐Kineskog rata 1883‐1885. godine. Učestvovao je u brojnim bitkama protiv Kineske vojske, Vijetnamskih pobunjenika i čuvenih neregularnih trupa poznatijih kao „Crni barjaci“. Učesnik je čuvenih bitaka kod Šen Taja (1883), Bak Ninja (1884), Tujen Kuanga (1884/85) i Lang Šena (1885). Više puta je ranjavan. Isticao se besprimernom hrabrošću i bravuroznim komandovanjem, hladnokrvnošću i prisebnošću i u najtežim situacijama. To je izazivalo divljenje njegovih ratnih drugova – legionara, i poštovanje njegovih nadređenih, a o Knezu Arsenu je više puta u to vreme pisala i Francuska štampa.

Prema nekim podacima, Knez Arsen je 1884/85 ili 1889. godine učestvovao kao legionar i u francuskoj kolonijalnoj kampanji u Alžiru, gušeći neki od brojnih Alžirskih ustanaka. Sem Kneza Arsena, u novijoj francuskoj istoriji zabeleženo je da je samo još jedan vladarski sin aktivno učestvovao u kolonijalnim ratovima. Bio je to sin‐jedinac francuskog Cara Napoleona III, koji je poginuo u borbi sa Zulu ratnicima.

.

Bračni brodolom

Knez Arsen je posle 1887. godine stupio u Rusku Carsku vojsku. Zahvaljujući svom plemićkom poreklu, ali i već bogatom ratnom iskustvu, stečenom u Legiji stranaca, bio je raspoređen u Kavaljergardijski puk Njenog Veličanstva Gospodarice i Imperatorke Marije Fjodorovne. Naočiti srpski plemić i već čuveni ratnik bio je veoma popularan u Ruskoj prestonici. Godine 1892. oženio se Aurorom Pavlovnom Demidov, Kneginjom di San Donato (1873‐1904), jednom od najlepših žena Petrograda.

Kneginja Aurora (u prevodu na srpski Zorka, isto kao i supruga njegovog starijeg brata Petra I) poticala je iz čuvene porodice Demidov. Rodonačelnik Demidova – Nikita, prema legendi, bio je siromašan, ali vešt kovač, koga je, zbog njegovih zasluga u proizvodnji vatrenog oružija za Rusku vojsku u Tuli, u plemstvo uveo Car Petar Veliki. Demidovi su kasnije posedovali brojne fabrike oružija, rudnike gvožđa, srebra, zlata i platine. Bili su u srodtvu sa plemićkim lozama Češke, Braunšvajga, Bavarske, a orodili su se i sa Habzburzima, Bonapartama, Romanovima i Saks‐Koburg‐Gotima (Vindzorima). Neki od Aurorinih predaka, Kneževi Trubeckoj, bili su potomci ugarskog Kralja Bele II Slepog i srpskog Župana Uroša.

Demidovi su se kasnije preselili u Pariz, a potom u Firencu, gde su posedovali prekrasnu vilu San Donato. U njoj se nalazila njihova čuvena umetnička zbirka, jedna od najbogatijih i najlepših privatnih umetničkih zbirki na Svetu. Ime ove vile uzeli su i za deo svog plemićkog imena.

Arsenu i Aurori se 27. aprila 1893. godine rodio sin‐jedinac Pavle, budući Jugoslovenski Knez‐namesnik (1934‐1941). Međutim, sreća Kneževskog para nije dugo trajala. Sporazumno su se razveli već 1895 ili 1896 godine. Sina Pavla su po dogovoru poverili na čuvanje i vaspitavanje Arsenovom bratu Knezu Petru, budućem Kralju Srbije. Redovno su slali novac za njegovo školovanje i izdržavanje, ali su ga retko obilazili. Pavle je majku video još samo dva puta. Aurora se 1897. preudala za Đenovljanskog Grofa Nikolu od Nogere. Umrla je sedam godina kasnije, u svojoj trideset i prvoj godini života.

Kada je Knežević Pavle napunio 7 godina, Petar je otpustio njegovu omiljenu rusku dadilju i upisao ga u privatnu školu u Švajcarskoj, koju su pohađala i njegova deca. Pavle će kasnije u Beogradu pohađati II mušku gimnaziju, a potom će studirati istoriju umetnosti na Oksfordu.

U međuvremenu, Knez Arsen je bio zauzet vojnom karijerom, a slobodno vreme je provodio po čuvenim Petrogradskim salonima. Često je učestvovao u dvobojima i gotovo uvek u njima pobeđivao, a povod za izlazak na megdan najčešće su bile Petrogradske dame.

.

Poeme o veštoj ruci

Prema nekim podacima Knez Arsen je učestvovao u 14, a prema nekim u više od 40 dvoboja. Mada je malo izvora koji ovo mogu da potvrde ili opovrgnu, neki autori navode da je u dvobojima Arsen ubio 15 svojih protivnika, 15 ranio, a da se 7 duela završilo „nerešeno“. U jednom dvoboju koji je izbio zbog svađe oko plesa sa Princezom Milicom Nikolajevnom Petrović Njegoš Romanov, sestrom Arsenove snaje Kneginje Zorke, on je
navodno ranio svog najboljeg prijatelja Karla Gustava Manerhajma. Po nekim autorima ovaj dvoboj je izbio 1890. godine, zbog same Kneginje Aurore Demidove, buduće Arsenove supruge. Londonski Dayli Leader pisao je da je 1895. godine Arsen u dvoboju ranio Pola Dolfusa, novinara koji je objavio jedan provokativan članak o njemu.

Zbog njegovih ratnih, ali i mirnodopskih „avantura“, savremenici su Kneza Arsena smatrali za „ludo hrabrog čoveka, vičnog svim vrstama oružija“, a prema srbima večito malevolentni Miroslav Krleža ga je opisao kao „Brahijalnu silu od koje beži tane“ (brahijalan = mišićni, figurativno = nasilan, nasilnički, agresivan; prim aut.).

O Arsenovoj ,,veštoj ruci“ ispevane su čitave poeme. O dvoboju Arsena i Manerhajma sačuvani su stihovi izvesnog Ludviga Pecla, Bečkog salonskog poete:



,,Delili su trpezu i čaše nada,
a krvni protivnici su sada.
Gle jada,
razdvoji ih krvna uvreda tada.
Jedan drugom, lagano,
grobnu raku u polju spremaju.
Zašto se pukovnik sada,
kao nekada,
Arsenu ne smeje u lice,
pre nego što od njegove ruke strada.
Ah, sudnji čas kuca,
biraj pištolj, nem i hladan.“

Manerhajm, docnije feldmaršal Finske vojske, u svojim memoarima ni jednom rečiju ne spominje ovaj dvoboj sa svojim najboljim prijateljem Knezom Arsenom.

.

Strah i trepet za samuraje

Slika

Neposredno po izbijanju Rusko‐Japanskog rata 1904. godine, Arsen se dobrovoljno prijavio u Kozačku konjicu. Bio je raspoređen u II Nerčinski, a potom u II Argunski puk II brigade Zabajkalske Kozačke divizije u sastavu ruske Mandžurijske armije generala Kuropatkina. Preveden je u čin Kozačkog jesaula (kapetana) i komandovao je prvo eskadronom, a potom i pukom.

Uglavnom u sastavu čuvenog odreda generala fon Renenkampfa, Arsen se borio u čuvenim bitkama u reonu Port Artura (19. 8. 1904 ‐ 2. 1. 1905) i jednoj od najkrvavijih bitaka ovog rata ‐ Bici kod Mukdena (18.2 ‐ 10.3. 1905). Često je komandovao samostalnim izviđačkim odredima i sa njima vršio smele prodore duboko u pozadinu armija japanskih generala Kurokija i Nogoa. Za sve misije se uvek javljao dobrovoljno. Njegovo vešto komandovanje, odvažnost, hrabrost i samopouzdanje ponovo su bili predmet divljenja i dubokog poštovanja njegovih saboraca, a ruska štampa ga je slavila kao retko kog svog heroja. Za pokazano junaštvo unapređen je u čin pukovnika i odlikovan Zlatnom Georgijevskom sabljom, jednim od najvećih ruskih odlikovanja.

.

Sablja ,,Za hrabrost“

Knez Arsen Karađorđević je najodlikovaniji srpski oficir svih vremena. Odlikovan je 18 puta, francuskim, ruskim i srpskim odlikovanjima. Posle Arsenove smrti 1938. godine, njegov sin, Knez Pavle predao je na čuvanje Vojnom muzeju u Beogradu sva očeva odlikovanja. Zbirku Vojnog muzeja opljačkali su za vreme II svetskog rata nemci, pa je tako od Arsenovih odlikovanja ostalo samo 5. To su ruska Medalja za Rusko‐Japanski rat 1904‐1905, Spomenica Cara Aleksandra III i Zlatno Georgijevsko oružije, kao i srpska Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“ i Orden Karađorđeve zvezde IV stepena. Zlatno georgijevsko oružije je zapravo orden‐oružije, sablja koju je kao odlikovanje uvela Carica Katarina II 1844. godine. Nije bilo uvršteno u red državnih odlikovanja, već je dodeljivano iz same Carske kancelarije. Do 1913. godine odlikovanje je nosilo naziv Zlatno oružije, a od tada Georgijevsko oružije. Postojao je niži stepen Zlatnog oružija, sa drškom od pozlaćenog srebra, i viši stepen, sa drškom od pozlaćenog srebra ukrašenog veštačkim dijamantima – almazanima. Sablja je bila ukrašena i raznim floralnim motivima, Carskim grbom, Carskim monogramom „A II“ (Aleksandar II) i minijaturama Ordena Svetog Đorđa i Svete Ane. Na dršci je bila posveta „ZA HRABROST“.

Zlatno oružije je bilo jedno od najviših ratnih odlikovanja Carske Rusije. Prema nekim podacima, u toku Rusko‐Japanskog rata 1904/05., dodeljeno je 617 primeraka Zlatnog oružija: 610 „običnih“ Zlatnih sablji i 7 ukrašenih dijamantima. Neki izvori tvrde da je dodeljeno 410 Zlatnih oružija u tom periodu: 406 običnih i 4 dijamantska. Bilo kako bilo, među sedmoricom, ili možda čak samo četvoricom ruskih generala i admirala koji su nagrađeni dijamantskim Zlatnim oružijem bio je i Knez Arsen Karađorđević. Njegov primerak Zlatnog oružija i danas se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu, pod inventarskim brojem 4498, a muzej poseduje još 2 primerka, doduše običnih primeraka Zlatnog oružija koji su pripadali nepoznatim vlasnicima ( inv.br. 4496 i 4497).

.

Progonitelj Džavid paše

Po izboru za novog Srpskog Kralja, Petar I se sa svojom decom i Arsenovim sinom 1903. vratio u Srbiju. Na molbu Kralja Petra Arsen i Pavle su 1904. godine dobili otpust iz ruskog podanstva, a Petrovim ukazom su odmah potom primljeni u srpsko podanstvo. Petar je Arsena uvrstio i u „Porodični pravilnik Srpskog Kraljevskog doma“ 1909. godine, a taj Pravilnik je stupio na snagu dve godine kasnije kada ga je potpisao predsednik Vlade Nikola Pašić.
Posle završetka Rusko‐Japanskog rata, Arsen 1906. godine učestvuje sa Argunskim kozacima u gušenju komunističke oružane pobune u gradu Čiti. Potom, po prvi put dolazi u Otadžbinu – Srbiju.

Prema tvrdnjama istoričara Dejvida Mekenzija, Knez Arsen je 1911. godine stupio u tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt!“, poznatije kao „Crna ruka“. Pri tom je navodno izjavio da to čini „radi odbrane i ujedinjenja ugroženog srpstva“.

Uoči Balkanskih ratova Knez Arsen je unapređen u čin divizijskog đenerala Srpske vojske i postavljen je za komandanta Konjičke divizije kojom je komandovao u Prvom (oktobar 1912 – maj 1913) i Drugom balkanskom ratu (jun ‐ jul 1913).

Pod Arsenovom komandom i zahvaljujući njegovoj hrabrosti, odlučnosti i veštini, Konjička divizija je odigrala ključnu ulogu u Kumanovskoj bici, Bici za Bitolj i Bregalničkoj bici. Dajući nesebičnu podršku pešadiji u odsudnim trenucima, vršeći usiljene marševe, jurišajući u najdramatičnijim momentima bitaka i dajući od sebe daleko više od očekivanog maksimuma, Arsenova Konjička divizija je rešavala ishode bitaka u srpsku korist. Progonila je npr. daleko brojnije trupe turskog Džavid‐paše ka Albaniji i bila ta koja je uspostavila vezu srpske sa savezničkom grčkom vojskom. Knez Arsen se uvek nalazio na prvoj liniji fronta i nikada, ni na trenutak nije napuštao svoje trupe. Njegovi saborci divili su se njegovom „čudesnom junaštvu i veštini komandovanja“.
Zahvaljujući uspesima u Balkanskim ratovima, Knez Arsen je postao omiljeni srpski komandant. Uoči I svetskog rata, ili na samom njegovom početku, Knez Arsen napušta Srbiju i ponovo odlazi u Rusiju. Neki istoričari tvrde da je uzrok tome bio sukob sa bratom, Kraljem Petrom I ili Princom‐prestolonaslednikom Aleksandrom, zbog njihove navodne zavisti prema Arsenovoj popularnosti u vojsci i narodu, ili možda zbog njegovog članstva u „Crnoj ruci“.

Knez Arsen je krajem 1914. godine unapređen u čin ruskog general‐majora. Naredne godine, u Carskom selu lično ga je primio Car Nikolaj II Romanov i poverio mu komandu nad II konjičkom brigadom. Na čelu ove brigade, a potom i u sastavu jedinica Carske garde, Arsen je uspešno učestvovao u čuvenim bitkama na Istočnom frontu, kod Rige i Varšave.

Sredinom 1916. godine Arsen dolazi u fizički sukob sa svojim podređenim, pukovnikom Gatovskim. Uzrok sukoba navodno je bio nezadovoljstvo Gatovskog Arsenovim komandovanjem. Nije poznato da li se i ovaj sukob završio dvobojem, ali epilog je bio sledeći : Arsen je povučen u rezervni sastav pri štabu Petrogradskog vojnog okruga, a Gatovski je premešten i ražalovan. Nedugo zatim, Gatovski se proslavio kao vazduhoplovni as, pa mu je vraćen čin, a 1917. je i unapređen u generala. Početkom 1918. godine Gatovski je dezertirao iz Carske vojske i prešao na stranu Boljševika.

Krajem 1917. ili početkom 1918. godine Boljševici su uhapsili Kneza Arsena u Petrogradu. Sudio mu je „Sovjetski sud građana i vojnika“, a Knez se svo vreme suđenja držao dostojanstveno i prkosno. Nije poznato koliko je na hapšenje Kneza Arsena i sudski proces imao uticaj njegov neprijatelj Gatovski, tada već general Crvene armije. Međutim, ostalo je zabeleženo da se niko od njegovih kolega Carskih oficira i pripadnika plemstva, od kojih su mnogi bili i Arsenovi rođaci, nije usudio da svedoči u njegovu korist. Niko, sem njegovog starog ratnog druga, ali i protivnika iz dvoboja, generala Manerhajma. Zahvaljujući Manerhajmovim protestima, intervencijama stranih diplomata, ali i strahu boljševika da osude i streljaju rođenog brata jednog stranog vladara, Arsen je na kraju oslobođen. Napustio je Rusuju zauvek i otišao u Pariz.

.

„Dičnim srskim sokolovima“

U zaostavštini Kneza Arsena Karađorđrvića sačuvan je tekst jednog njegovog govora, koji je nameravao da održi svojim ratnim drugovima iz Konjičke divizije Srpske vojske, na rastanku, posle Balkanskih ratova. Knez je, usled nerazjašnjenih okolnosti otputovao na prečac za Rusiju i ovaj govor nikada nije održao. U tekstu govora se između ostalog kaže: „Junaci, kad je Srbija oglasila rat Turskoj, i ja sam, kao i vi, odmah pohitao da se kao Srbin stavim na raspoloženje naše mile Otadžbine, i veoma sam srećan bio što mi je u deo palo da komandujem vama ‐ dičnim srpskim sokolovima, i da sa vama učestvujem u stvaranju Velike Srbije, i da sa vama, u minula dva rata delim svako dobro i zlo…Da junaci, vi i vaši drugovi ste osvetnici Kosova i Slivnice, vi ste tvorci velike Srbije, zaista budite ponosni i blago onoj Otadžbini koja je takve sokolove odgojila…Pošto je rat završen, to na rastanku sa vama junaci, molim vas da i dalje istrajete u vašem pozivu, sa puno ljubavi i požrtvovanja, i pozivam vas da za sreću i napredak naše mile Srbije uzviknemo: Da živi naš Vrhovni komandant, Njegovo Veličanstvo Kralj Petar I !“.

.

Smrt Kneza‐konjanika

Ostatak života (1918‐1938) Knez Arsen je proveo u Parizu. Povukao se iz vojnog poziva posle 37 godina oficirske karijere.

U Srbiju je dolazio još dva puta. Uz Princa Alberta, kao izaslanika Britanskog Kralja Džordža V, Arsen je 1922. godine bio drugi kum na venčanju svoga bratanca, Kralja Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandra I Karađorđevića i Kraljice Marije Hoencolern. Arsen je boravio u Srbiji i u oktobru 1934., kada je prisustvovao sahrani Viteškog Kralja Ujedinitelja. Arsenovo kumstvo i prisustvo na Aleksandrovoj sahrani delimično opovrgavaju ranije iznete sumnje o postojanju netrpeljivosti između njih dvojice.

Knez Arsen Karađorđević je preminuo u Parizu, 19. oktobra 1938. godine, u 13:30 časova, posle duže bolesti, u svojoj sedamdestdevetoj godini života.

Njegovo telo prenešeno je u Otadžbinu i sahranjeno u zadužbini Kralja Petra I, crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Njegovu sahranu vojna štampa je ovako opisala: „Ono tmurno i oblačno nebo iz koga je promicala sitna i hladna kiša u danima Kumanovske bitke, u tim istim danima posle 26 godina ispratila je Kneza na poslednjem putu za Oplenac ‐ večno boravište slavnih Karađorđevića, pobuđujući u starim konjanicima uspomene na najslavnije dane iz prošlosti. Za to vreme počasni plotun izvršila je ista konjička baterija koja je svojom grmljavinom na Kumanovu objavila novo, sretnije razdoblje u istoriji Srbije, objavljujući Kraljevini Jugoslaviji prelazak u večnost jednog skromnog Kneza, ali Div‐junaka“.

U nekrologu koji je Knezu Arsenu objavio Konjički glasnik, u broju IV/1938, u oktobru te 1938. godine, o Karađorđeviću za koga se govorilo da je najviše bio nalik rodonačelniku Dinastije, ostale su zapisane sledeće reči: „Za ličnost Blaženoupokojenog Kneza Arsena poslužićemo se rečima jednog velikog filosofa: Da se kao kap izdigla iz okeana večnosti, blistala na suncu za jednu sekundu, pa je opet nestala. Ali ta sekunda, za koju je srpskom narodu zablistao Knez Arsen na čelu njegove konjice u najsudbonosnijim danima, unela je toliko svetlosti njegovim pobedama islavi, da će sva potonja jugoslovenska pokolenja, kada god se pomene ta sekunda, zahvalno reći: SLAVA KNEZU ARSENU KARAĐORĐEVIĆU!“

Posle smrti Kneza Arsena, u njegovu čast je VI konjički puk Jugoslovenske Kraljevske vojske poneo naziv „Puk Kneza Arsenija“. Čitavu vojna karijera Kneza Arsena vezana je za rod konjice. U svetu se danas naslednicima konjičke tradicije smatraju borbeni helikopteri, tenkovi i oklopni transporteri. U Vojsci Srbije još uvek ni jedna helikopterska ili oklopno‐mehanizovana jedinica ne nosi ime najslavnijeg srpskog konjanika novog veka ‐ Kneza Arsena Karađorđevića.

. . .


baštabalkana

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 29 Maj 2013, 22:46
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Сремски добровољачки одред – заборављени јунаци са Дунавског кеја

Ко су били све јунаци одбране Београда у Првом светском рату. Сремски добровољачки одред и многи други.

Slika
Српски добровољци у одбрани Београда

Заборављени јунаци са Дунавског кеја и Сремски добровољачки одред У прошлом есеју писали смо о судбини великог српског хероја мајора Гавриловића. У тој причи споменули смо још неке, нажалост данас заборављене хероје из времена одбране Београда 1915. године. Овом приликом сећамо се неких од њих. Подсетићемо читаоце још једном и на те потресне дане борби за одбрану наше престонице, речима које су за собом оставили учесници и непосредни сведоци тих догађаја. У овом тексту су коришћени и записи Милана Предића (На Ади 1915), Богосава Војновића Пеликана (Агонија Београда 1915. године) и Свете Миловановића (Последњи браниоци Београда).

Милан Предић (1881‐1972) био је српски драматург, позоришни и ликовни критичар и преводилац. У Народном позоришту у Београду радио је од 1909, а после И светског рата у више наврата био је његов директор и управник. Учесник је оба Балканска и И светског рата. Богосав Војновић Пеликан (1894‐1942) је био самоуки сликар, карикатуриста и новинар. Најпознатији је по својим сликама мотива старог Београда, српских средњовековних споменика и ратних тема. Био је сарадник Музеја града Београда. Учествовао је у Балканским и И светском рату. Света Миловановић, потоњи учитељ, био је добровољац Сремског добровољачког одреда 1915. године.
Од Риголета до експлозија

Милан Предић, који је као резервни поручник учествовао у Одбрани Београда 1914. и 1915. године, као човек од пера, следећим речима забележио је последње дане релативног примирја и почетак борби за Београд 1915: „Стари фонограф, довучен однекуда, кривио је на грудобрану у понеке расположене вечери свој олупани мегафон, док му је иглица извлачила квартет из Риголета, скачући дуж зареза старе плоче и грумуљица блата… Београд је изгледао као да траје своје старе дане, као да се горе код Москве седи у вечерњем чарлијању… Тако све док једног јутра, рано, уз кафу узету пред шатором, у свежини влажне долине између Цареве ћуприје и Чукарице, није дошао први весник, огромни прљави стуб од земље и дима, који се уз прасак, широк, потмуо, подигао из дворишта фабрике шећера. Од њега почиње оно што се свршило немим ноћним укрцавањем у Драчу…“

Несретна судбина „српског Немца“

Slika
Игњат Кирхнер, „српски Немац“

Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.

Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.

У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.

Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.

Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.

На сопствени захтев пензионисан је уочи II светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.

Уличне борбе

Учитељ Света Миловановић, добровољац Сремског одреда у својим мемоарима, овако се сећао последњих борби за слободни Београд 1915. године: „Друга чета Сремског одреда, под командом Кирхнера, развила се у стрелце и потпомогнута малим бројем кадроваца 10. пешадијског пука лавовски се коље, на нож, од куле Небојше до кафане Шаран на Дунавском кеју. У Дубровачкој и Цара Уроша улици камаре мртвих; леже мртви и бледи младићи из Сремског одреда. Поубијаше их у момнету када су хтели прећи преко улице. У Банатској улици, на кућу број 40 наши поставили митраљез. На кров исте куће попео се четник Жика Јелић и баца бомбе. Једна граната удара у ту кућу и у минуту убија на месту 40 добровољаца Сремског одреда. Глава Жике Јелића пада на улицу, као крушка, док му труп остаје под рушевинама. Болничара нема! Рањенике, непревијене, у општинским колицима за ђубре одвозе у болнице. Не знам откуда се ту створи и госпођа Јелена, супруга нашег познатог уметника Добрице Милутиновића. Она скинула са своје куће врата и на њих са једним војником полаже тешко рањеног поручника Роша.Тек око пет сати ујутро, када се мало разданило, видели смо да се не бијемо са Аустријанцима, већ са Немцима. Има их много. Као пободени кочићи што бране обалу од поплаве штрче шиљци са њихових шлемова, тамо иза кланичне пруге. Тада нам јавише да је и Игњат Кирхнер тешко рањен.“

Ђорђе Рош ‐ Од Дунавског кеја до Хиландара

Slika
Ђорђе Рош

Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. За њихово име везано је низ афера наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније 1935. године, када су обојица доспела и у затвор под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла.

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности. Пре и после II светског рата у њиховој згради у Бирчаниновој 28 б становали су многе познате личности: чувени сликар Паја Јовановић и његова супруга Муни (од 1939. до 1947. године), фудбалер Рајко Митић, академик Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Павловић‐Тревисан, дописница Тајмса из Београда…

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.

Slika
мајор Драгутин Гавриловић

Поводом петнаестогодишњице одбране Београда, 1930. Ђорђе је штампао своје мемоаре и у њима први пут објавио текст чувеног говора свог команданта, мајора Драгутина Гавриловића. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Познанство Ђорђа Роша и четничког војводе Косте Пећанца датира још са Солунског фронта, а у послератним годинама се претворило у пријатељство и пословну сарадњу. Постоје неке сумње да је новац који су Немци наводно обећали Кости Пећанцу да се четничка организација не противи приступању Југославије Тројном пакту исплаћиван преко фирме браће Рош. Ђорђе Рош је оптуживан и да је за време II светског рата, осим са Пећанчевим четницима, одржавао контакте и са Др Карлом Краусом, шефом Гестапоа за Србију и неким фамозним вишеструким шпијункама попут мис Рут Мичел и „балканском Мата Хари“ Вером Пешић.

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Пошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

Отворени гробови

Slika
Последња одбрана Београда

Због великог броја жртава, Београд се тих октобарских дана 1915. полако претварао у једну велику гробницу. Богосав Војновић Пеликан забележио је своја сећања на једну чудну београдску сахрану из тих дана: „Жртава је било много и онај ко замркне није био сигуран да ће осванути. Свакога јутра из рушевина су извлачени лешеви поубијаних грађана, стараца, жена и деце…

Сад је Београду било јасно шта му се спрема! После тешке артиљерије дошли су и аероплани да нас дотуку у теме… Тако се на углу Његошеве и Краља Милутина улице, тачно код III мушке гимназије, одиграо један случај. Око три часа поподне наишао је један спровод са нешто света. Баш када је спровод наишао зачуло се у ваздуху шиштање, као да лети неколико авиона.

Подигли смо главе, погледали у небо и изгубили смо се… Некакав неодређен осећај шчепа нас. Неодређен зато јер човек не бива често ударан гранатом да би се на то навикао. Тресак, задах шедита и сумпора, осећај да вас нешто подиже са земље и опет враћа натраг.

Кад је све то прошло, на улици је био страшан призор: мртвачка кола разлупана, без крова; између точкова лежао је мртвац, један старији човек, пресечен напола. Коњи, нетакнути, дрхтали су у покиданим кајишима, док је њихов кочијаш, сав раскомадан, лежао по њима. Пратња није могла продужити даље, а жандарми су на рукама однели мртваце до старог гробља и на брзу руку укопали их на почетку улице. Тих дана на староме гробљу код Маркове цркве било је пуно отворених гробова и избачених костију.

Кад у гробље падне већа граната она потпуно отвори гроб и кости избаци напоље… После тога примера Београђани су своје умрле и погинуле сахрањивали где су стигли. По авлијама, по пољима, на утрини.“(Богосав Војновић Пеликан, Агонија Београда 1915.године

Хероине из Душанове бр. 6

У Душановој улици бр. 4, у домету и топовских и пушчаних зрна аустругарске војске, становала је за време И светског рата госпођа Вука Јовановић (касније Попадић) са својом једанаестогодишњом ћеркицом Јеленом и сестром Јеленом‐Лелом Милутиновић, глумицом Народног позоришта и супругом чувеног позоришног барда Добрице Милутиновића.

Сестре Вука и Лела одбиле су да напусте Београд и у првим годинама рата су у суседној згради, у Душановој бр. 6, самостално организовале превијалиште, тј. импровизовани тријажни центар. Њих две су, уз помоћ малене Јелене, извесне г‐ђе Олге Јовановић и г‐ђе Ленке, супруге једног од комита који су се борили на Дунавском кеју, не само неговале и лечиле рањене браниоце града, већ су и саме, под кишом граната, у најтежим данима Београда, сакупљале рањенике широм престонице и доносиле их на одваљеним вратима, пошто носила није било, у превијалиште у Душановој 6.

Госпођа Вука је својом храброшћу, још у првим данима рата задивила не само своје суграђане него и саме војнике и официре, који су се налазили на положајима на Дорћолу. Када је, после прве, једанестодневне окупације Београда, у новембру 1914. непријатељ почео да одступа из града, г‐ђа Вука је сама заробила и разоружала 15 аустроугарских војника. Нашла их је, заостале у повлачењу, шћућурене, уплашене.

Одсечним, готово војничким гласом, налик команди, успела је да их наговори да јој предају оружје и повела их кући. Спасла их је од српских и аустријских граната склонивши их у своју зграду. Послужила их је слатко и воду, а по уласку ослободилаца у престоницу, Вука је своје заробљенике предала команди града. Српски командант јој је честитао, а Аустријанци су јој били захвални што им је спасла животе.

У својој кући гђа Вука је читавог рата окупљала жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, нарочито онда када би се на овај крај града спуштала паклена киша граната. Касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд, Вука је у свом дому окупљала избеглице, сиромашне и убоге из Београда и са периферије, па и из целе Србије.

Гђа Вука Јовановић је преживела рат. Удала се за Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Преживели, које је неговала и помагала сећали су је се читавог живота и о њој причали са највећим поштовањем. Ни једна улица у Београду још увек не носи име ове наше храбре и племените суграђанке.

„Лудачка“ песма

Slika
Костурница бранилаца Београда 1914–1915. године

У одсудним тренуцима живота људи често чине необјашњиве, ирационалне ствари. Један такав тренутак у последњим борбама за одбрану Београда описује и поручник Света Миловановић:

„Када је четни ћата, поред шаторских крила делио војницима по два завоја за ране, четник Жика Јелић подозриво махну главом и рече: Ово није добар знак. И збиља, истога дана увече отпоче страховито бомбардовање вароши и Тврђаве. Гранате су као ватрени град падале из ведрог неба. Наша артиљерија је одговарала онолико колико је имала средстава за то. Девет је сати увече. Једна граната удара у четну профијант‐комору и све, коње и кола, разнесе у парампарчад. Неки рањени коњи вриште у стењу… Ми у рововима, ни сад не знам како је до тога дошло, сви у један глас запевасмо: Душманска рука пали и руши / У огњу пламте села и град… Официри нас ућуткују, ал узалуд. Дошло нам нешто да певамо и ми певамо… Одједном, сви некако чудно мењамо песму, као да смо знали да ће нас зора многе заувек раставити, и певамо: Свјати боже, Свјати крепкиј… Певамо сами себи посмртну песму. А певамо је не као црквену песму, већ, буди Бог с нама, некако дивљачки, лудачки, као да смо сву памет изгубили… За непун сат све нам је било уништено. И рефлектори и топови…“

Сремски добровољачки одред

У београдској кафани Златни топ, у улици Краља Александра Савез добровољаца је почетком И светског рата почео је упис добровољаца. Од добровољаца, претежно малолетних дечака из Баната и Срема, који су пребегли на територију Краљевине Србије Савез је образовао два одреда: Банатски и Сремски. Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године.

У почетку је Сремски одред био бројно мањи. Имао је свега 30 бораца и био је упућен на Аду циганлију, да под командом тадашњег мајора Светомира Ђукића (оснивач Српског олимпијског клуба, 1910, прим. аут.) учествује у одбрани Београда.

Административна јединица у саставу Српске војске Одред је постао тек 1. јуна 1915. године. Тада је добио и своју заставу, ону исту коју је њен командант, поручник Кирхнер пренео на Крф и донео натраг у Београд.

После мајора Ђукића Одредом је командовао четнички војвода Петковић, који убрзо бива смењен због неких грешака у командовању. Команду потом преузима четник‐добровољац поручник Игњат Кирхнер, бивши аустроугарски официр и велики српски патриота. Отада почиње краткотрајна, али јуначка каријера овог малог одреда. У августу 1914. године поручник Кирхнер са 25 својих четника без ичије помоћи заузима караулу на Савском гвозденом мосту са леве обале Саве. Ово је био први прелаз српске војске преко Саве, на аустријску територију. Четници су напустили ову караулу тек онда, када су аустријски војници први пут ушли у Београд.

Од 19. септембра 1915. године, на пет дана пред своју јуначку погибију Сремски одред добива сасвим другу форму: бива попуњен младићима који су у Скопљу полагали испит за пријем у подофицирску школу, али су као прекобројни одбијени. Око 250 младића млађих од 18 година, из срца Шумадије, ступају као добровољци у Сремски одред да младим животима бране своју престоницу. У Одред ступају и нови добровољци са територије Аустроугарске, већином младићи из Лике и српских крајева који су некада били под турском влашћу. У одред се пријављују и многи београдски ђаци, студенти, шегрти, мајстори, жандарми и други Београђани који нису имали свој ратни распоред. Одред од тада броји 340‐360 бораца и добија ранг полубатаљона.

Под командом Кирхнера Одред ступа у борбу на Дунавском кеју 24. септембра у 3 часа изјутра. По борбености Сремски одред су касније поредили са чувеним 2. пешадијским Гвозденим пуком „Књаза Михаила“. У јуришу под командом мајора Гавриловића сви официри Сремског добровољачког одреда, изузев поручника Кезића, који после преузима команду, бивају тешко рањени. Највећи број бораца своје кости су узидали у темеље српске и нове југословенске престонице. Од бораца који су учествовали у одбрани Београда погинуло је или рањено 223 добровољца Сремског одреда. Они који су преживели овај пакао 1915. године, после опоравка распоређени су у друге јединице Српске војске. Рат је преживело свега око 50 четника из овог одреда.

Изгубљена застава

За заставу Сремског добровољачког одреда многи извори неутемељено тврде да је „једна од најстаријих српских застава“. Спомиње се да је то наводно била „једна од Карађорђевих застава из I српског устанка“ предата Одреду 1. јуна 1915. И само по причи, ово звучи крајње невероватно. Међутим, на једној од ретких, ако не и јединих групних фотографија официра и војника Сремског добровољачког одреда види се и њихова застава: српска тробојка на коју је пришивен комад тамног платна са извезеним грбом Краљевине Србије из 1882. године. Пошто је поручник Кирхнер успео да је сачува до краја рата 1918, та се застава између два светска рата налазила у Савезу добровољаца.

Немци су по окупацији 1941. забранили рад Савеза и запечатили његове просторије у згради Дома добровољаца у Молеровој улици у Београду и оне су остале до краја рата под стражом немачке војске. Савез је после ослобођења Београда 1944. добио привремену дозволу за рад и вратио се у своје просторије, а документи говоре да је имовина Савеза била у потпуности сачувана. Међутим, министар унутрашњих послова Александар Ранковић забранио је 1947. године рад Савеза добровољаца са лажним образложењем да је „Савез за време рата деловао као династичка, националистичка, великосрпска и профашистичка организација“. Имовина Савеза тада је конфискована, а картотека и архива су вандалски уништене. И застави Сремског добровољачког одреда се од тада губи сваки траг.

Повлачење у сузама

„Одступамо… Сузе нам у очима. Груди нам се надимљу и срце стеже. Обузима нас неко чудно, болно осећање. И плакали би и смејали би се, урлали и цвилили, миловали и уједали… Хтели би да дамо последњи, најјачи отпор, да голим грудима налетимо на голе немачке бајонете! Али шта нам то вреди? Нас је једва 40 а њих на хиљаде… На једном брежуљку на Вождовцу заустављамо се, са жељом да бар још једном видимо наш драги Београд. Видимо га. Наш лепи Београд сав је порушен, упламену. Од дима са згаришта небо се не види. А тамо на рушевинама и на згаришту остале су нам старе мајке, сестрице, дечица… Ах!, кликнух, Нека! Овако, као сад наш лепи Београд у 1915. години, морала је 1812. изгледати Москва, кад ју је са стена кримловских посматрао велики Наполеон како у пламену гори и дим се са реке диже…“ Овако је поручник Војновић описао тугу и немоћ српске војске у тренуцима повлачења из Београда 1915.

Споменици и вешала

„Док смо водили борбе око Космаја, Немци, да би се пред светом показали како су се као јунаци борили, подигоше заједничко гробље на Дунавском кеју и у заједнички споменик од тврдог камена урезаше ове речи: Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 српских војника ‐ ратника палих у борбама око Београда 1915. године.

Али Немцима, који су били тако племенити па подигли споменик на гробљу, није ништа сметало да тако исто 27. септембра подигну и вешала на Теразијама, на скверу између Москве и Балкана, и да о иста обесе једног несрећног младића, добровољца Сремског одреда, те да га оставе да на вешалима виси три дана и плаши сироте грађане, од којих су Кајзер и Ћесар хтели да направе своје верне поданике… Ова вешала на Теразијама била су само предзнак за многа друга, која су подигнута по свим крајевима Београда, а на којима су престали да дишу и говоре многи виђени Београђани, који су више волели смрт него да постану издајице своје Отаџбине!“(Срета Миловановић, Последњи браниоци Београда)

Најмлађи браниоци Београда

У својим успоменама Богосав Војновић Пеликан, тада поручник српске војске, забележио је и делић тужних успомена на децу која су тих октобарских дана гинула у Београду. „Своје огорчење што са борбама још није свршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима… Београд је заиста пао, али је остао Подвис, остало је Петлово и Бумбарево брдо, Девојачки гроб, Дучине и пуно нових Београда где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом брду имали смо и заробљеника. Том приликом код заробљеног фелдвебела (наредника, прим. аут.) Оскара Блума нађена је и једна фотографија.“

На фотографији су били аустроугарски војници са пушкама упереним у главе тројице дечака, снимљени само моменат пре него што ће их мучки убити. Дечија лица била су избезумљена од страха. Поручник Војновић је препознао малишане са фотографије и према сопственом казивању, једва се суздржао да на месту не убије заробљеног наредника. У томе га је спречила част и заклетва српског официра и саосећање за беспомоћност заробљеног непријатеља. Све оно што непријатељски војници са фотографије нису имали.

„Шта сте урадили с децом када сте их ухватили? ‐ питао је поручник Војновић аустријског фелдвебела.

„Kriegsgericht (Војни суд, прим. аут.)! Знате утврдило се да су додавали метке војницима.“ ‐ Одговорио је наредник, без трунке кајања и гриже савести. Војни суд у тим данима значило је да су та деца стрељана у некој забаченој београдској улици или неком дворишту, без икаквог суда, „по кратком поступку“.

Реч је о дечацима Душану Вујићу (14 година, син општинског деловође), Светиславу Ђорђевићу (14 година, учитељски син) и Јовану Станићу (12 година, син капетана српске војске). Сва тројица су била из Београда и сва тројица ученици И београдске гимназије. Били су браћа школских и ратних другова Богосава Војновића. Он се у том тренутку сетио како су заправо ова тројица дечака доспела до стрељачког строја. У једном тренутку борби за одбрану Београда појавили су се на првим линијама фронта да донесу преобуку својој браћи. Као чланови соколског гимнастичког друштва желели су да и они допринесу одбрани свог родног града. Поручник због њихових година није желео да их задржи на борбеној линији, али било је далеко ризичније да их по убиственој артиљеријској ватри одатле врати. Наредио им је да остану у рову, поред сандука са муницијом и чекају да српски војници крену у пробој. Да не мрдају одатле док наша војска не потисне непријатеља. Војници са тог положаја никада нису кренули у пробој. Побијени су, готово сви, у борби. Аустријанци су, по уласку у српски ров, дечаке затекли живе крај сандука са муницијом.

Данас ниједна београдска школа не носи њихово име, ни једна улица, дечије позориште, обданиште… Они и многа друга деца побијена у Београду тих дана, живела су још само у успоменама својих ближњих и савременика, а онда су и те успомене нестајале, како су са овог света нестајали они у чијим су срцима живеле. Остајале су само оне записане, у нечијим мемоарима, историјским књигама, на надгробним споменицима. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Изговорено нестаје, записано слово траје“).

Почасни плотун над гробом града

Овако је поручник Богосав Војновић Пеликан, касније чувени ликовни уметник, описао растанак српске војске са Београдом, те 1915. године: „У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче над једним узвишеним мртвацем, који је пре неколико часова пустио свој последњи ропац. Тако је Београд изгледао ноћас гледан са наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ са драгим Београдом, а прва од ноћи робовања која се спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра и за твоју децу настаје једна тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини… Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути, да он мора васкрснути!“

Slika

Slika


srpskoblago

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 29 Maj 2013, 22:57
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Slika

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: (Ne)zaboravljeni srpski ratnici  |  Poslato: 29 Maj 2013, 23:03
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Slika

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 13 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker