Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 30 Mar 2020, 08:23


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 26 Avg 2012, 17:54
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43583

OffLine
Na kraju pristanak

Dugo se dr Nikolaj Velimirović opirao izboru za vladiku, koji je najzad obavljen 25. marta 1919. godine i to posle silnih ubeđivanja viđenijih ljudi iz crkvenih i političkih krugova.

Slika

TOKOM boravka u Engleskoj, dr Nikolaj je putovao Evropom u Ameriku. U novembru 1915. godine, ponovo je boravio u Parizu desetak dana, radeći za srpsku stvar. Tu se sastao sa suprugom Nikole Pašića a i sa kraljicom Natalijom Obrenović, koje su u Francuskoj obavljale svojevrsnu misiju za Srbiju. Tom prilikm molio je kraljicu da otputuje u Rusiju i da tamo nastoji što više zainteresovati Ruse za sudbinu Srbije.
Dr Nikolaj iz Engleske drži stalne veze sa Amerikom. Prati i stimuliše akcije srpskih organizacija sa druge strane Atlantika. Krajem 1915. godine, podstiče Mihaila Pupina da izda proglas svim Srbima u toj zemlji da, preko Narodne odbrane, pošalju našoj vojsci na solunski front **Božićni darak** u paketima u vrednosti dva dolara: košulja, dva para čarapa, duvan, sapun, četkica za zube itd. Otpremljeno je 15.000 paketa. Za nešto više od dve i po godine blagodareći zauzimanju dr Nikolaja iz Amerike u Srbiju je po pisanju **Srpskog dnevnika** poslato više od 1.000.000 dolara, i upućeno na solunski front preko 18.000 dobrovoljaca - Srba, Hrvata i Slovenaca. Najveći uspeh bio je što je za ideju ujedinjenja pridobio hrvatske i slovenačke sveštenike rimokatoličke crkve, dokazujući da u budućoj državi mogu živeti zajedno katolici i nekatolici.
Krajem 1917. godine, Nikolaj ponovo putuje u Ameriku. Srpsku misiju na Vašingtonskoj železničkoj stanici dočekao je ministar spoljnih poslova Amerike, gospodin Lesing i mnoštvo naroda. Uoči Božića 24. decembra, misija je primljena u američkom Senatu. Predsednik Senata, u svom pozdravnom govoru, izrazio je nadu da će sadašnji rad biti krunisan oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda.
Na Božić, misija je u društvu ministra spoljnih poslova, položila venac na grob DŽordža Vašingtona. Tom prilikom Lesing je uporedio tvorca i osnivača američkih sloboda sa delom vožda Karađorđa.

POVRATAK U ENGLESKU

IZ Amerike Nikolaj se ponovo vraća u Englesku, gde nastavlja svoju misiju. Za Engleze on je bio moć pred čijom su se veličinom klanjali. Bio je ovaploćenje jedne titanske snage i sile, za koju su oni verovali da se nalazi u pravoslavnoj crkvi. NJihova anglikanska crkva, imala je malo životnog soka. Iznutra razdeljena na mogobrojne sekte i jeresi, spolja bez oslonca na neku jaču crkvu, osećala je živu potrebu da se ujedini, naročito, sa pravoslavnom crkvom. I u to doba javio se Nikolaj. Englezi su bili hipnotisani njime.
Pobede savezničkih armija na svim frontovima, doprinele su završetku velikog rata. Naša misija u Engleskoj privodila je kraju svoje aktivnosti, posle četvorogodišnjeg napornog i uspešnog rada.
Iz Engleske Nikolaj se vratio u Srbiju. Stigao je u Beograd početkom marta 1919. godine. Još od povratka sa studija, priželjkivalo se da bude izabran za vladiku. To je bila jednodušna želja verujućeg naroda u Srbiji, naročito Beograđana. Beograd je pamtio njegove zlatouste besede. NJegov prvi govor, na Svetog Stefana 1910. godine, u Sabornoj crkvi, prerastao je u legendu. Nisu zaboravljeni govori u Balkanskim ratovima i njegovo učešće u njima.
Naročito je pamćen i prepričavan govor koji je držao pred početak rata 1914. godine, kod stare bogoslovije, na mestu gde je danas francuska ambasada. Na okupu je bilo mnoštvo građana. Bili su prisutni predstavnici stranih država, među kojima ruski i austrijski poslanik u Srbiji. Austrijski poslanik je demonstrativno napustio skup, zbog oštrih reči o politici Austrije na Balkanu, i prema Srbiji. Narod je cenio i Nikolajevo učešće u prvim borbenim redovima u bitkama za odbranu Beograda. Cenjen je njegov rad u Engleskoj i Americi na pridobijanju saveznika na stranu Srbije.
Očekivalo se da će Nikolaj biti izabran za vladiku još dok je bio u Rusiji, kada je biran episkop za Nišku eparhiju. Do izbora nije došlo iz neobjašnjivih razloga. Zbog loših i nesređenih prilika u crkvi, naročito među višom jerarhijom, odbio je 1913. godine, da bude biran za vladiku. Tada se naročito žalio na neslogu srpskih arhijereja i njihovu pripadnost pojedinim strankama koje su ih podržavale.
U vreme Nikolajevog povratka iz Engleske, bilo je aktuelno pitanje izbora žičkog episkopa. Mitropolit Dimitrije pozvao je Nikolaja na razgovor i pokušavao da ga privoli da se prihvati izbora. To je učinio i vladika timočki Melentije. Nikolaj nije dao pristanak.
Posle toga pozvao je Nikolaja i predsednik vlade Stojan Protić i pokušao da ga ubedi da prihvati mitropolitov predlog, ali on nije udovoljio ni njegovoj želji. Posle toga, veliki broj viđenijih ljudi iz crkvenih i političkih krugova, uglavnom njegovih prijatelja, ubeđivali su se i molili Nikolaja da se prihvati izbora za episkopa.
Nikolaj je slušao molbe i ubeđivanja strpljivo i pažljivo, po običaju pognute glave, pa bi ponekad rekao: **Da, da, tako je, braćo i gospodo, po vašem mišljenju samo Nikolaj treba da bude vladika i sve će biti u redu. Ćutke prelazite preko drugih, mnogo važnijih i pretežnijih potreba i stvari u crkvi, o kojima treba misliti i raditi na njihovom popravljanju**.
Ipak, računajući da će kao vladika više moći da učini za svoju crkvu, on je pristao na izbor. Arhijerejski sabor izabrao ga je za vladiku 25. marta 1919. godine.

USTOLIČENJE U ČAČKU

VEST o izboru prenele su sve novine. Radost svih prijatelja crkve i vernika bila je velika. Mnogi su u tome gledali prelomni trenutak u životu i istoriji srpske crkve. Izborom su naročito bili obradovani intelektualni krugovi naklonjeni crkvi. Svečana hirotonija (proizvođenja u čin episkpa) zakazana je za 18. maj.
Tog dana, na čitav sat pre početka službe, počele su stizati u beogradsku Sabornu crkvu i portu kolone pobožnog sveta. Crkva je bila dupke puna. Svi su čekali momenat kada će Nikolaj, kao novi vladika, izgovoriti svoju pristupnu besedu. Kada je iz ruku mitropolita Dimitrija primio žezal, kao simbol ahrijerejske vlasti i dostojanstva, izašao je na amvon u novim zlatkotkanim odeždama (poklon prijatelja iz Engleske) i izgovorio svoju propoved, silnu kao i uvek.
Taj govor bio je program njegovog budućeg vladičanskog rada. Pomenuo je tri izvora iz kojih će crpeti snagu u radu: Jevanđelje, istoriju i tradiciju svetosavske Žičke eparhije. Na kraju je rekao:
**Braćo i sestre! Neki će vas učiti da je čovek postao od majmuna. Ja ću vas učiti da su i majmun, i crv, i čovek postali od Boga. I pri svemu tome, kako često biva da čovek gazi dublje po grehu nego majmun i crv, njemu je dodeljeno osobito dostojanstvo i mogućnost da se digne u visine nebeske. Kadar je da dostigne savršenstvo i da se ugleda na anđela, na svoju stariju i savršeniju braću. Ali, ako moje reči ne budu kadre, u srcima ljudi zapaliti oganj, vere i uneti toplinu u njihove duše, zašta je onda ovo arhijerejsko odelo na meni. Neće li praporci na mojim odeždama samo prazno zveketati i odavati besciljan i tup zvuk...**
Mesec dana posle hirotonije u Beogradu, 25. juna 1919. godine, zakazano je svečano ustoličenje na tron episkopa žičkih. Sedište Žičke eparhije bilo je tada u Čačku. Ogromno mnoštvo sveta Čačka i okoline, uoči tog dana, izašlo je do mosta na Moravi da dočeka novog vladiku. Stigao je u pola šest uveče. Na ulasku u grad pozdravio ga je predsednik opštine Jovan Mihailović. U govoru je posebno istaknuta vladikina aktivnost u Evropi i Americi.
Kroz ogroman špalir đaka i omladine, koji su cvećem posipali put kuda je prolazio, stigao je u čačansku Sabornu crkvu gde je izvršen svečani čin uvođenja u tron žičkih episkopa. Kraljev ukaz o postavljenju pročitao je ministar vera Tugomir Alaunović, a gramatu Arhijerejskog sabora - prota Mihailo Popović. U čačanskom hotelu **Krin**, priređen je uveče svečani banket.
Na banketu vladika je održao svoj pozdravni govor koji je pozdravljen ovacijama i klicanjem kralju Petru i novoj državi Jugoslaviji.
Posle slavljenikovog govora, narodu se obratio prof. Mihailo Pupin, koji je vladiku dopratio iz Beograda. Pupin je govorio o veri Amerikanaca u Boga i njihovom divljenju Srbiji i srpskom narodu u poslednjem ratu, što je zasluga vladike Nikolaja.
Sutradan je u čačanskoj crkvi bila prva svečana arhijerejska liturgija novog vladike. Hor čačanskih đaka pevao je sa galerije, a crkva je bila prepuna naroda. Vladika je održao besedu kakva se do tada nije čula u čačanskom hramu. Od tada, nižu se besednički biseri u Žičkoj eparhiji, kakvih nije bilo ni od vremena Svetog Save.
Čim je stupio na dužost žičkog episkopa Nikolaj je pokrenuo brojne aktivnsoti u Eparhiji. Dotle ustajali i učmali crkveni život, postaje živ i dinamičan. Krenuo je da posećuje sela i gradove, da služi i propoveda podučavajući narod veri. Dočekivan je svuda sa oduševljenjem i poštovanjem. Odmah je pokrenut eparhijski list **Pregled**, koji je imao informativno-vaspitni karakter. Donosio je vesti iz života Eparhije i štampao vladikine tekstove versko-poučne sadržine. Zaveo je praksu da se, za svaki veći praznik, naročito za Božić i Vaskrs, obrati pastirskom poslanicom narodu svoje eparhije. Sve te poslanice štampala je i donosila štampa širom Srbije, naročito prestonički dnevni listovi.

PRAVI PATRIOTIZAM

PATRIOTIZAM je neznabožačka reč, i bukvalno označava ljubav prema zemlji svojih otaca. Interesantno je, da od svih hrišćanskih naroda, čini mi se, jedino Srbi imaju za patriotizam reč rodoljublje, koja je po smislu bliža hrišćanstvu. Jer, jedna je stvar voleti svoju zemlju a druga voleti svoj rod, to jest ljude bliske sebi po raznim osobinama i oznakama. Rodoljublje znači ograničeno čovekoljublje; ono nije u punoj meri hrišćansko čovekoljublje, ali s druge strane nije ni zemljoljublje.
Pravo rodoljublje je škola za široko hrišćansko čovekoljublje. Mi se moramo školovati prvo da volimo bližnje, da bismo se docnije naučili voleti i dalje. Nažalost, rodoljublje u Evropi danas više dolazi do negativna izraza nego do pozitivna, tj. više se izražava mržnjom prema susednim narodima nego ljubalju prema svom sopstvenom. Pravo rodoljublje ne uključuje ni malo mržnje prema susednom narodu. Nije najveći rodoljub francuski onaj koji najviše mrzi Nemce, ni japanski onaj ko najviše mrzi Amerikance. Rodoljublje treba ceniti po veličini ljubavi a ne po veličini mržnje, inače promašava cilj, i obraća se u mračni šovinizam, tešku bolest Evropljana kojoj se Azijati rugaju.
Znaj, mladi čoveče, da tvoj narod s pravom očekuje tvoju ljubav prema njemu. Ne zaboravi ni svoj dug blagodarnosti prema narodu, kroz čiji si jezik, običaj, ustanove i iskustvo i ti došao do individualnog izraza kao čovečija ličnost. No, ne zaboravi, s druge strane, da je tvoj narod samo jedna grana na drvetu čovečijeg roda, na drvetu koje je jedna i ista Ruka posadila. Ta ruka drži sunce, kojim obasjava celo drvo, očekujući od svake grane plod svoj i vreme svoje.


Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 26 Avg 2012, 18:04
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43583

OffLine
Pesma Bogu LJubostinji

Vladičini zapisi o posetama srpskim svetinjama obiluju zanimljivim zapažanjima i lucidnim komentarima, pa je manastir LJubostinju nazvao

Slika

U VLADIČINOJ pismenoj zaostavštini ostali su zapisi o poseti pojedinim crkvama i manastirima eparhije, pod naslovom **Tamo amo po eparhiji**. Zapisi obiluju interesantnim zapažanjima i lucidnim komentarima.
Posle posete manastiru LJubostinja, zapisao je: **LJubostinja, odmor duši! Najlepša pesma Bogu ispevana na srpskoj zemlji! Koliko robovanja i koliko slobode ona je doživela i nadživela, pa ipak stoji uvek lepa, čista, devičanska, kao i prvih dana, kada je svetla carica šetala u crnini oko nje na tihoj mesečini, moleći se Bogu za kosovske žrtve. LJubostinjska šuma kao bosiljak, bezdušno satrvena od **kulturnih** Nemaca. Svako, ko ima duše, mora biti duboko potresen i na molitvu trgnut, kada samo baci pogled na veličanstvenu crkvu Lazareve gospođe...**
U Trsteniku zapisuje: **Najlepša parohijska crkva u celoj eparhiji. Jasan dokaz pobožnosti malog grada Trstenika. Crkva im može biti ponos i dika. Bili bi još srećniji da se mogu podičiti složnim sveštenicima. Jedan građanin kaže: *Ne idem u crkvu deset godina, zbog svađe sveštenika!* Grešiš, brate! Ne ide se u crkvu radi sveštenika već zbog Boga i svoje duše. Sveštenik je grešan čovek kao i ti, i odgovaraće Bogu za svoju službu.**
Interesantan je zapis iz Zablaća: **Hram u najžalosnijem stanju. Naravno, nije zidan od Rada Neimara, čija nijedna crkva nije prepukla za 50 godina, no od novih majstora, čije građevine pucaju za njihovog života. Stari majstori pričešćivali su se pre građenja, a novi sa svakom ciglom uziđuju u hram po jednu krupnu psovku. Ta psovka i cigla ne drže se nikako zajedno, gospodo neimari! Moglo bi im se savetovati da crkve zidaju dalje od druma, da ne pada po njima prašina i da se rabadžujske psovke ne mešaju sa molitvom sveštenika pri svetom putiru. Da je mudro zidati hram ukraj druma, zidali bi tako Nemanjići, ljudi mudriji od nas sadašnjih...**

U MISIJAMA CRKVE

ZBOG velikog ugleda u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu i zbog znanja nekoliko jezika, vladika je bio član raznih delegacija Srpske crkve koje su učestvovale na mnogobrojnim crkvenim i mirovnim konferencijama posle rata. U maju 1920. godine, bio je u Atini i Carigradu na jednoj crkvenoj pravoslavnoj konferenciji koja se bavila drugim svešteničkim brakom. Povodom boravka u Carigradu, vladika je zapisao:
**Kada sam u toku rata bio u Londonu, progonila me jedna gospođa, grafolog, da joj napišem nekakav tekst kako bi pročitala moju sudbinu iz rukopisa. Odbio sam i rekao da u to ne verujem. Međutim, ona je bila uporna. Da bih se otarasio te uporne žene, uzeo sam hartiju i napisao nekoliko reči. Jednoga dana, dosta vremena posle toga, dobijem od nje jedno veoma opširno pismo. Predviđala mi je dve stvari: Prvo, da ću doći u jednu zemlju i da neću znati nijedne reči toga naroda, a drugo, da neću umreti u svojoj zemlji. Ja se nasmejem na to, kao na običnu vradžbinu i lakrdiju. Jer, koja je to zemlja, mislio sam, u koju mogu doći, a ne znati jezik, jer sam govorio sve svetske jezike. Što se tiče smrti, računao sam, svuda je zemlja Gospodnja, svejedno gde ću umreti.
Međutim, 1921. godine, dođem kao član delegacije u Carigrad. Nisam znao ni reči turskog ni grčkog jezika. Setim se one žene grafologa iz Londona. Tada počnem razmišljati i o drugom predviđanju, da neću umreti u Srbiji.** (Vladika je umro u Americi 1956.)
Pred kraj 1920. godine, 12. decembra, vladika odlazi, kao član jedne misije, u London, gde ostaje do kraja januara. Tom prilikom proglašen je za počasnog doktora tamošnjeg univerziteta. Čin proglašenja bio je veoma svečan.
Sveti arhijerejski sabor Srpske crkve, na decembarskom zasedanju 1920. godine, premestio je vladiku Nikolaja iz Žičke eparhije u Ohrid, za episkopa Ohridske eparhije. I u ovom premeštaju se ogleda promisao Božja, jer je vladika rođen na Dan svetog Nauma ohridskog 23. decembra.
Kao žički episkop proveo je tačno 18 meseci - od juna 1919. do decembra 1920. godine.
Vladika Nikolaj nije odmah otišao na novu eparhiju. Nešto ranije, stigao je poziv od Federalnog odbora hrišćanskih crkava u Americi, da dođe u Ameriku, da tamo organizuje Srpsku crkvu i drži predavanja na američkim univerzitetima i koledžima. Poziv je potpisalo nekoliko profesora Kolumbija univerziteta, na čelu sa Mihailom Puninom, predsednici mnogobrojnih humanitarnih organizacija, dečjih fondova, diplomata i uglednih ličnosti američkog javnog i kulturnog života.
Iz Londona, gde se nalazio u misiji naše crkve, krajem januara 1921. godine, Nikolaj kreće u Ameriku. Šest meseci proveo je u ovoj zemlji, neumorno radeći dan i noć. Posetio je sve srpske kolonije, crkve i parohije. Održao je 140 predavanja i beseda u najpoznatijim amričkim univerzitetima i katedralama, kao i u manjim parohijama i crkvenim opštinama. Gde god je dolazio, priman je sa srdačnom toplinom i ljubavlju. U jednom svom predavanju na Kolumbija univerzitetu, 8. februara 1921. godine, pred nekoliko hiljada studenata, Nikolaj je govorio, kao piše **NJujork tajms**, o uzrocima prošloga rata i budućih neizbežnih sukoba.
**Evropski univerziteti stvorili su intelektualni stalež koji priznaje samo materijalne vrednosti. To je odvelo Evropu u Prvi, a uskoro će je odvesti i Drugi svetski rat, koji će biti suroviji i krvaviji od svih do sada. Srbija je sada u takvom stanju da ne može da se oporavi, jer cela Evropa je bolesna.**
Na kraju ovoga članka novinar ovog uglednog lista naziva Nikolaja **novim prorokom Isaijom**.

PAKOSNICI I BEOGRADU

U JEDNOM visokotiražnom **NJujorškom večernjem listu**, Nikolaj iznosi svoje utiske o Americi: **Amerika je Treća internacionala. Prva internacionala bio je Rim, koji je predstavljao sistem podjarmljivanja i eksploatacije. Druga internacionala bila je kvazihrišćanska Evropa. Reči su joj bile Hristove, ali su dela sledila zakon Rima. Amerika će uspeti, ako ne ponovi greške evropske istorije. Pošto nije ni Istok ni Zapad, Amerika će objediniti u sebi uzvišena osećanja, intelekt i snagu volje. Svetlost Istoka i svetlost Zapada, zaustaviće se u zenitu nad kontinentom koji leži između Istoka i Zapada.**
obzirom na to da je na delu dokazivao ono što je propovedao, kao pravi svedok pravoslavlja, prihvatio je poziv afričko-američke crkvene opštine da poseti episkopalnu crkvu svetog Filipa u Harlemu, i da održi predavanje. Na prvi dan našeg Uskrsa, u 8 sati uveče, bilo je zakazano predavanje. Više od 500 crnaca i crnkinja okupio se u crkvi. Pre nego što će početi predavanje i crkvena služba, 40 đaka ušlo je u crkvu, noseći visoko uzdignute zastave, američku i srpsku.
Kada je služba završena, sveštanik je predstavio Vladiku Nikolaja kao najvećeg sina junače Srbije, koji je poznat u celom svetu. Onda su đaci svim prisutnim podelili tekst sa notama srpske himne **Bože, pravde** na engleskom. Vladika je održao predavanje o ljubavi prema bližnjima, koja treba da veže sve narode i da se manifestuje u ravnopravnosti svih rasa. Govor je učinio neobičan utisak. Cela crkva je ustala, i iz 1.500 grla zaorila se srpska himna uz zvuke muzike.
Izveštač **Srpskog dnevnika**, svoj tekst završava rečima:
**Da li ste u snu mogli zamisliti da će ikad deca Hamovog stabla pevati srpsku himnu i moliti se Bogu za srpskog kralja i srpski narod?
Da li ste ikad mogli verovati da će se pod nepobednim srpskim barjakom skupljati sinovi žarke Afrike i nositi ga u najvećoj varoši staroga i novoga sveta?
Da li ste mogli i zamisliti da će jedan narod znatan u prošlosti sa ushićenjem dočekati srpskog vladiku, pozvati ga da propoveda i besedi, i da više veruje njegovim rečima nego svim dosadašnjim propovednicima i reformatorima?**
U Beogradu je, nažalost, bilo ljudi koi su sa mržnjom i zavišću gledali na njegov odlazak u London. Pošto je njegova misija bila i politička, dobio je iz državne kase 30.000 franaka za put. Zavist se pojačala kada je produžio iz Londona u Ameriku. U listu **Beogradski dnevnik** izašao je poduži članak na prvoj strani gde je napadnut da se **šeće i provodi, trošeći državni, i ratom osiromašenog naroda, novac**. Neki su ga, u novinara, podrugljivo nazivali **crnački Mesija**.
Kada se vratio sa puta podneo je izveštaj o troškovima. Nije potrošio **narodno blago**, čak nijedan dinar. Ček koji je dobio za put od 30.000 franaka, razmenio je i podelio našim studentima: 5.000 franaka dao je studentima u Londonu, 5.000 studentima u Parizu, a 5.000 je poslao srpskim studentima u Atini. Polovinu novca, 15.000 franaka, vratio je Ministarstvu finansija o čemu je sačuvan dokumenat do danas.

SRPSKI NACIONALIZAM

Šta je to srpski nacionalizam?
To je ram, u kome je ikona Hristova,
To je dom, u kome je Hristos domaćin.
To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik.
To je država, u kojoj je Hristos car.
To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost.
To je škola, u kojoj je Hristos učitelj.
To je crkva, u kojoj je Hristos prosveštenik.
To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je mrak, u kome je Hristos jedina sveća.
To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim.
To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese!
To je pesma koja Hristovo ime slavi.
To je veselje, gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
Šta je to srpski nacionalizam?
To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos, a potka sveci i svetiteljke i junaci i mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dokle oči ne postanu dva puta veće.
To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota i devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim kojima je nacionalizam ram, u koji oni stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.


Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 25 Okt 2012, 02:22
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43583

OffLine
Ostavka nije prihvaćena

Nekoliko meseci posle dolaska u Ohrid 21. jula 1921. vladika Nikolaj podneo je ostavku Arhijerejskom saboru, u kojoj piše da je mislio da Crkvi može više da koristi sa nižeg jerahijskog položaja.

Slika

PO povratku iz Amerike, vladiku Nikolaja čekala je nova dužnost u Crkvi. Kao član Sinoda, morao je ostati izvesno vreme u Beogradu. Konačno, 21. jula 1921. kreće u svoju novu rezidenciju u Ohrid, i to bez pratnje i bez ustoličenja. Bilo je planirano da se u Ohridu sagradi novi vladičanski dvor od tri sprata. On je naredio da se gradi skromniji konak sa jednim spratom.
Posle nekoliko meseci na dužnosti episkopa ohridskog, Nikolaj podnosi pismenu ostavku Arhijerejskom saboru, koja sama sobom mnogo kazuje o prilikama u Crkvi i ona glasi:
**Izabran sam za episkopa 1919. savršeno protiv svoje volje. Crkva u Srbiji bila je tada u teškoj krizi. Imala je samo dva episkopa. Govorilo mi se da se primim episkopstva, ma i privremeno, samo *da spasem situaciju* i da pomognem *organizovanju Crkve*.
Ja sam, pak, osećao, da mogu Crkvi mnogo više koristiti iz manjeg jerarhijskog položaja, nego iz višeg. Ovo se potpuno otkrilo za poslednje dve i po godine dana. Narod unesrećen i zbunjen ratom tražio je duhovno-moralnu direktivu, no, niko iz više jerarhije, pa ni ja, nismo mu mogli pomoći, budući visokim položajem odeljeni i udaljeni od njega.
Kao član Arhijerejskog sabora, pak, u kome mnogi lični i provincijalni motivi i usporavaju i odlažu rešenje glavnoj stvari u Crkvi, ja sam se pokazao takođe nemoćan i beskoristan.
Zato molim Sveti arhijerejski sabor da me izvoli razrešiti dužnosti eparhijskog arhijereja, s kojom je vezana teška dužnost članstva u Saboru, ili, da mi poveri drugo neko polje rada (kao unutarnje misionarenje vere u narodu) ili da mi dozvoli da se mogu u nekom manastiru predati isključivo duhovno-moralnom životu, za kojim moja duša oduvek čezne.
Kolenopreklono molim da Sveti arhijerejski sabor uvaži ovu moju molbu, a ja se nadam, da ću u Svetoj Crkvi moći na drugi način više koristiti.
8. novembra 1921. u Sr. Karlovcima
Nikolaj, episkop ohridski**

ISKLJUČIVO RUKOM

ARHIJEREJSKI sabor Srpske crkve nije prihvatio ostavku. Doneta je odluka da se vladika Nikolaj **umoli da odustane s obzirom na teške prilike u Crkvi**.
Tokom svog boravka u Americi, pored nacionalnog rada, Nikolaj je nastojao da organizuje i crkveni život među Srbima. Američki Srbi bili su pod eparhijskom jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve. Nikolaj je predložio Arhijerejskom saboru da se u ovoj prekookeanskoj zemlji formira eparhija Srpske crkve.
Sabor je prihvatio ovaj predlog i 1921. godine, u jesen, formirana je eparhija i za prvog episkopa američkog postavljen je Nikolaj. Zbog obaveza u Ohridu i učešća u mnogobrojnim crkvenim misijama, nije uspeo da kao administrator ove parhije, poseti Ameriku.
Upravljao je i komunicirao poštom i putem poruka preko uglednih ličnosti koje su putovale u ovu zemlju. Krajem 1923. godine Nikolaj je razeršen ove dužnosti. Postavljen je novi vladika za Ameriku.
Posle čestih putovanja po svetu, mnogobrojnih državnih, nacionalnih i crkvenih misija, Nikolaj se konačno skrasio u Ohridu. Bio je željan duhovnog mira i podviga. Čeznuo je da se vrati pisanju i misionarenju u narodu. Drevni Ohrid sa svojim svetinjama i čestiti narod makedonskog juga, bili su bogomdani za veliki početak Nikolajevog duhovnog stvaralaštva.
Grad Ohrid, u vreme Nikolajevog dolaska, bio je jedna mala kasaba, bez struje, kaldrme i bez ikakvog urbanog i gradskog izgleda. Budući, grad muzej, sa poznatom crkvom svetog Klimenta i znamenitom crkvom svete Sofije, bio je posećivan mnogobrojnim turistima iz zemlje i inostranstva.
Dolaskom Nikolaja počeli su dolaziti njegovi prijatelji iz Evrope i Amerike. Među turistima bilo je novinara, diplomata, fotoreportera i snimatelja, koji su pisali o lepotama i znamenitostima Ohrida širom sveta.
Tako se Ohrid našao na prvim stranama poznatih svetskih listova kao svojevrsna turistička atrakcija. To je uzelo toliko maha, da je Nikolaj morao povesti akciju da se grad zaštiti od te navale. Jer, turisti su donosili zapadnjački duh života, koji je već uveliko bio zaražen nemoralom i bezboštvom.
Većinu slobodnog vremena vladika Nikolaj je koristio za molitvu i rad. Osobito je mnogo vremena provodio u pisanju. Spavao je najviše četiri sata dnevno. Obično je odlazio na počinak oko ponoći. Ustajao je u četiri, obavljao kućne molive a onda odlazio u crkvu, na jutrenje, koje je veoma rano počinjalo. Potom se vraćao u svoju radnu sobu i satima neumorno čitao i pisao.
Ohridska eparhija bila je mala, sa tridesetak čestitih sveštenika, jedva pismenih, koji su pored svešteničkih dužnosti radili na svom imanju. U crkvenom životu nije bilo nikakvih problema i trzavica. To je vladici omogućilo da se okrene svom ličnom radu i molitvi.
Isključivo je pisao rukom. Nikada nije upotrebljavao pisaću mašinu. **Mašina nema dušu**, govorio je prijateljima koji su mu poklanjali pisaće mašine i ubeđivali ga da je sa njima brže i lakše pisati. Rukopis njegov bio je jasan i čitak. Kad je napisao knjigu **Ohridski prolog** (više od hiljadu stranica rukopisa) predao je materijal štamparima. Slovoslagači se nisu lako snalazili, jer je rukopis sastavljen iz nekoliko delova i poglavlja, raspoređen teološkom logikom. Kada mu je javljeno da slaganje teksta teško ide, otišao je u štampariju, uzeo rukopis i sve ponovo rukom prepisao.
Tekstove za mesec januar pisao je na papiru plave boje, februar žute, mart zelene i tako redom za celu godinu. Nije imao sekretara ni pomoćnika. Sasvim je jasno, da je Nikolaj bio duboko svestan svog ogromnog dara za pisanje, koga je dobio od Boga, i trudio se da taj **jevanđelski talent** što više umnoži. Po mišljenju mnogih književnih kritičara, naših i evropskih, on je bio apsolutni književni talenat.

RADIKALNI PREOKRET

OD velikog novčanog kredita, koji je Ohrid dobio od vlade Kraljevine Jugoslavije, vladika je izdvojio deo novca i u manastiru svetog Nauma sagradio veličanstveni pirg koji je dominirao Ohridskim jezerom i video se iz Ohrida. Na vrhu pirga, na celom prostoru napravljena je biblioteka, koja je bila sa svih strana zastakljena i osvetljena. NJegov episkopski konak imao je jedan prostran balkon sa koga se video ceo Ohrid sa jezerom. Letnjih meseci iznosio je tu svoj krevet i spavao. Sa tog balkona gledao je nebesko plavetnilo ohridskih noći, sozercavajući Boga, koji mu se iz svemirskih dubina i širina obraćao: **Saznaj me ako možeš, poznaj me ako možeš, izmeri me ako možeš**.
Tako je razgovarao sa Bogom u prekrasnim ohridskim noćima, obasjanim mesečinom. Od ribara sa Ohridskog jezera, često je zakupljivao čamac, stavljao na njega krov, nameštao poseljinu i tu provodio celu noć. Čamdžije su polako veslale, a on je sedeo na čamcu, razmišljao ili spavao. To je činio veoma često, naročito uoči nekih crkvenih svečanosti u svetom Naumu. Polazio je uveče čamcem iz Ohrida, a osvitao u manastiru, na drugoj strani jezera.
Na svetonaumskom pirgu, na balkonu konaka i na obalama Ohridskog jezera, začinjala se i rađala najveća dela srpske i hrišćanske duhovnosti: **Molitve na jezeru** (1922), **Nove besede nad Gorom** (1922), **Misli o dobru i zlu** (1923), **Omilije** (1925), **Rat i Biblija** (1931), **Vera obrazovanih ljudi** (1931), **Simboli i signali** (1932), **Carev zavet** (1933), **Duhovna lira** (1934).
Pored ovih znamenitih dela, pisao je i sarađivao u mnogobrojnim crkvenim i svetovnim listovima i časopisima u zemlji i svetu. Jedan njegov tekst pronađen je, nedavno, u jednom ribarskom listu na Cejlonu.
Ohrid je vladiku Nikolaja približio Grčkoj, naročito Svetoj gori. Došao je u neposredni dodir sa istočnom bogoslovskom misli i počeo strasno da čita i proučava svetootačku literaturu. Nastaje radikalni preokret u njegovom životu. U ponornim dubinama njegovog genija stvorena je lucidna simbioza zapadnog intelektualca i mislioca, i istočnjačkog askete, duhovnika i podvižnika. Do kraja života, u spektrumu njegove ličnosti, savršeno je funkcionisao taj srećni spoj zapadnjačke pragmatičnosti i istočnjačke kontemplacije.
Svake godine po nekoliko puta posećivao je Svetu goru. Pohodio je poznate manastire i isposnice. Zadržavao se u dugim razgovorima sa atoskim otšelnicima i pešternicima. Iz Svete gore, vraćao se sa čitavim sveskama zapisanih razgovora sa pustinjacima. Veliko duhovno iskustvo svetogorskih duhovnika prerađivao je u mističnim dubinama svoga duhovnog bića i stvarao velika književna i duhovna dela. Postao je poznat i omiljen među svetogorcima, inače rezervisanim i nepoverljivim prema strancima.

KROZ OHRID NA MAGARCU

JEDNOGA leta, usred vrelog i sparnog dana, vladika uzjaše neko sipljivo magare i krene kroz centar Ohrida. Obučen u neku staru iskrpljenu mantiju, bos i gologlav, razbarušene kose i brade, poluzatvorenih očiju i pognute glave, klimao je tako gradskim trgom i važnijim ulicama.
Ohrid pun naroda, pošto je bio pazarni dan. LJudi su sa zaprepašćenjem gledali i čudili se. Međutim, niko nije prilazio da zaustavi magare ili nešto pita. Šapatom su govorili: **Poludeo Nikolaj! Mislio, čitao, pisao i poludeo!**
Sutradan, prepuna crkva svetog Nauma. Narod pristiže u kolonama. On služi službu kao i obično. Po završetku službe, stao pred narod i počeo:
- Jeste li došli da vidite **ludog Nikolaja** i ludost njegovu? U davna vremena govorio je apostol Pavle svojim savremenicima: **Svima sam bio sve, samo da bih koga zadobio za Hrista!** Ovo sam ja, braćo i sestre, učinio iz žalosti i tuge zbog vas. Počeli ste sve ređe dolaziti u crkvu, a sve češće govoriti o modi, luksuzu, provodu i nemoralu. To su sve trenutne i lažne senke ovoga prolaznog sveta, držite se svoje crkve i čuvajte čistotu svoje duše, kao najveće blago i najveću svetinju.


Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 25 Apr 2013, 09:37
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Владика Николај Велимировић
Индијска писма



Slika



Писмо 1


Три изасланика пишу махараџи од Малабара.


Селам, светли наш махараџо!

Јављамо ти, да смо прешли из праве Европе на Балкан, и ево нас у Србији, централној држави балканској.

Ми смо ти се до сада савесно и тачно јављали писмима и описивали утиске и опажања наша о народима европским. Сви су они врло удаљени од нас, мислима, срцем и идеалима. Наш је општи закључак, да је Европа болесник који се прави здрав; бесомучник који се прави паметан; сиромах који се прави богат и беспомоћник који се прави силан.

Главни узрок оваквог пада Европе јесте отпад од Бога. "Ми смо напустили Бога и Бог је напустио нас", говорио нам је један немачки пастор. У Француској чули смо од неког ову саркастичну реч: "Некад је Христос јахао на магарцу, сада магарци јашу на Христу".

За целу годину дана нашег путовања по европским земљама ми смо се напорно трудили да видимо везу људи са божанством, везу земље са небесима, то јест оно што је код нас у Индији сасвим очигледно и упадљиво! Ај, оно што је најважније у животу човечјем. Колико смо жудели да у некој трговини видимо призор тако обичан код нас у Бомбају и Калкути, на име, да се у одређено време за молитву трговац моли Богу, док муштерије морају да чекају, али узалуд. Узалуд; нигде, и баш ниједан случај. Они само недељом одлазе у храм на молитву, и то у тако маленом броју, да је то поразно. Испитивали смо, рачунали и израчунали, да само један од сто грађанства зна за храм и одлази у храм на молитву, и то недељом. То значи, да у граду од 30.000 становника – а таквих је градова у Европи много – 3000 душа иде у храмове на молитву једном у седам дана.

Замишљамо, како би се ти несрећан осећао кад би чуо да се само сваки стоти човек у малабарском царству моли Богу, о ти најпрозрачнији цвете лотусов!1

У Европи људи траже истину у науци а правду у једнакости. То су два напитка, којим је опијено ово бело човечанство. Међутим кад смо испитивали нашли смо, да је и у једном и у другом напитку више отрова него сласти. Нити је истина у науци нити правда у једнакости. Но говорити европејцима против науке и уједначености онако је исто узалудно, чак и опасно, као говорити пијаним људима против вина и ракије.

Научници европски по универзитетима и академијама примали су нас са учтивошћу без љубави, и позивали су нас да држимо предавања о Индији. Кад смо год ми предлагали да држимо предавања о религији, о божанству, о мистеријама монашким, о мудрости Веданти и томе слично, они су то с презрењем одбијали, па су уместо тога тражили да говоримо о економским приликама у Индији, о политичким правима грађана, о минералном благу наше отаџбине, о статистици људи, животиња, извоза и увоза, и свега и свачега. Све, само не о Богу, и не о тајни човечјег бића пре рођења и после смрти. Били смо због тога очајни. Дисали смо ваздух европски као отров.

Сада мало лакше дишемо, овде на Балкану. Но о томе ћемо ти ускоро писати. Нека ти Бог Вишну умножи дане и укрепи здравље. Нека си и веком и здрављем богатији од нас као што је твој златни престо узвишен над троногим столицама малабарских сељака.

Пандит Гаури Шанкара
Рама Јамуна Сисодија
Теодосије Мангала


преузето са rastko.rs


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 14 Jun 2013, 04:04
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Za svakog vreme i srce

Ohriđani su veoma voleli Nikolaja, narod mu je prilazio sa velikim poverenjem, a vladika je njihove žalbe na vlast primao k znanju, proveravao i intervenisao, štiteći sirotinju, kojoj je podelio i sve pare od izdavača.

Slika

GRAD Ohrid načičkan je crkvama, kao nebo zvezdama. U vladičino vreme, bilo ih je četrdeset. Najznačajnije su bile svetog Klimenta, svete Sofije, Sveti Jovan Kaneo, presvete Bogorodice Kamenske, svetog Nikole, zvana Đerakomija, svetog Đorđa itd. Nije bilo potrebe da se grade novi hramovi. Popravljene su i održavane postojeće i u njima se redovno održavala bogosluženja.
Pored visokog pirga u Svetom Naumu i zgrade Mitropolije, Nikolaj je podigao monumentalnu zvonaru kod crkve svetog Klimenta. Inače, ova crkva, mati svih ohridskih crkava, nije imala zvonik. U toku rata, slavni naučnik Mihailo Pupin zavetuje se pred vladikom da će, ako Ohrid bude u sastavu nove države južnih Slovena, pokloniti Ohridu jedno veliko zvono.
Održao je reč. U Ohrid je dopremljeno zvono težine 2.223 kilograma. Vladika je sagradio zvonik i montirao zvono. Veleglasni zvon ovog kolosa razlegao se nedeljom i praznikom ohridskom kotlinom i postao simbol toga grada.
Vladika Nikolaj prokrstario je ceo svet raznim povodima. Ni za jedno mesto nije bio toliko vezan kao za Ohrid. Ovaj grad postao je njegov duhovni Vitlejem i Nazaret. Po ovom gradu Nikolaja su zvali: ohridski pustinjak, ohridski mudrac, ohridski besednik, ohridski molitvenik, ohridski ispovednik itd. Voleo je taj grad ne zbog nacionalnih boja, već kao grad Božji, grad svetitelja, hramova, grad prve pismenosti i kulture koja se nastavlja u Raškoj za vreme Svetoga Save.
Ohriđani su voleli Nikolaja. Narod mu je prilazio sa velikim poverenjem, i nije se ustručavao da se požali na svoje kmetove, žandarme, šumare, načelnike... Nikolaj je to primao k znanju i srcu, proveravao i intervenisao štiteći sirotinju. Zato je bio veoma popularan. Kada bi prolazio čaršijom, zanatlije bi ostavljale alat i mušterije, da pritrče za blagoslov i da mu poljube ruku.
Nevoljnici su dolazili kod njega u svako doba. **Kod njega nije bilo ni najavljivanja, ni audijencije, ulazilo se kao u vodenicu...**

PRIJATELJ PTICA I SIROTINJE

U OHRIDU je bilo dosta ptica, naročito galebova i gavranova. U određeno vreme sletala su čitava jata pod Nikolajev prozor da ih nahrani. Kada je šetao kroz varoš, jedan gavran pratio ga je u stopu i skakutao oko njega. Govorio je da su gavrani mudre i dobre, **monaške ptice**. Ovu, inače, u našem narodu nepopularnu pticu **zloslutnicu** on je uveo u literaturu u legendi o **Anandi vran-gavranu**, u svom poetskom delu **Reči o Svečoveku**.
Vladika je posebno brinuo o sirotinji, koje je u Ohridu bilo mnogo. Jedan ugledni novinar, koji je posetio Ohrid, objavio je opširnu reportažu u kojoj, između ostalog, piše i ovo:
**Bio sam iznenađen kako su bili obučeni Cigani, Ciganke i njihova deca. Odeveni su bili u neke svilene haljine sa cvetovima, u crvene sobne halate, u skupocenu odeću sa čipkom itd. Izgledalo je da su opljačkali neki robni magazin. Žene su imale ešarpe od fine svile, starci paradne oficirske mundire i drugu odeću - čitava maskarada tog sveta koji, inače, voli šarenilo.
Na moje čuđenje šta se zbiva, hotelijer mi je rekao da su tu, nedavno, bile neke dve *lude* Amerikanke, pa videvši da je svet oskudno odeven kritikovale su upravu varoši i državu.**
Vladika im je tada rekao: **Odenite ih vi u ime Hrista, kupite u Americi onu robu što je namenjena preradi i pošaljite.**
Posle nekoliko meseci stigao je veliki tovar razne odeće. Sirotinja će imati odela za nekoliko godina.
Celu svoju platu, sav novac koji dobija od izdavača, kao autorski honorar za svoje visokotiražne knjige, delio je sirotinji. NJegova nesebičnost bila je poslovična među njegovim savremenicima. Kada je umro, u njegovoj zaostavštini nije nađeno prebijene pare.
Ostali su rukopisi njegovih dela, jedna obična pastirska frula i prosta seoska šarenica, tkana rukom njegove majke, koju je sa sobom nosio kao dragu uspomenu, i njom se u hladnim zimskim noćima pokrivao.
Posle donošenja novog Ustava srpske crkve 1931. godine, stvorena je Ohridsko-bitoljska eparhija, sa sedištem u Bitolju. Za episkopa nove eparhije izabran je vladika Nikolaj. Područje ove eparhije bilo je mnogo veće, a Ohrid je postao samo jedno arhijerejsko namesništvo. Vladika se morao preseliti u Bitolj, gde je proveo šest godina.
Bitoljski period vladičinog života karakteriše socijalna i humanitarna delatnost. Bitolj je bio veliki grad, ali grad sirotinje i bede. Naročito se odlikovao velikim brojem jevrejske sirotinje. Nigde se nije moglo naći toliko nosača Jevreja kao u Bitolju. Istina, imao je i jedan broj bogatih Jevreja, ali su od njih bili dosta bogatiji Cincari i Grci, koji su veštiji u trgovini. Najsiromašniji su bili turski Cigani.
Kada je kao episkop stigao u Bitolj i video toliku sirotinju, naročito decu, vladiku je to toliko potreslo, da noćima nije spavao. Po svedočenju njegovog sinovca Jovana Velimirovića, koji je sa vladikom bio u Bitolju, Nikolaj nije hteo leći u krevet kada je stigao u Bitolj: **Ja sam duhovni pastir ovoga naroda, ove dece. Nemam pravo na udobnu posetlju dok su oni bez hrane, odeće, obuće i krova nad glavom. Hristos, gladuje, sirotuje i pati u njima. Imam li pravo ja, kao Hristov sveštenik, na udoban život dok oni pate i stradaju**.
Ostavio je pero i pisanje i posvetio se sirotinji.

DEČJE SIROTIŠTE **BOGDAJ**

ODMAH je organizovao humano društvo **Pastir** i sirotinjsku kuhinju. Kuhinja je bila blizu mitropolije, gde je nekada bila bolnica. Tu je podigao i kapelu svetom Naumu, u kojoj se redovno služilo i vršila molitva nad bolesnicima. Svakodnevno su kuvani kazani raznih jela za sirotinju. Kuhinja se izdržavala od priloga episkopa, eparhije i vernika, u namirnicama i novcu. Vladika se obratio svojim prijateljima u Evropi i Americi, koji su obilato pomagali ovoj kuhinji.
Druga velika humana ustanova u Bitolju, koju je osnovao, bila je **Bogdaj**, sirotište za decu. Da bi zbrinuo svu siromašnu i gladnu decu, vladika je kupio jedno imanje, malo dalje od centra grada. Tu je podigao potrebne objekte. Kasnije je dokupljivao susedna imanja i dvorišta i proširivao sirotište.
**Bogdajom** je upravljala jedna prosvećena devojka iz Jagodine Nada Adžić, ćerka profesora i direktora jagodinske učiteljske škole. Ona je došla u Bitolj da primi monaški čin. Docnije je postala monahinja i igumanija manastira Vraćevšnica.
Nada je, po vladičinom nalogu, prikupljala siromašnu decu u gradu, bez obzira na naciju i veru. Tu je bilo dece Turaka, Jevreja, Cigana, hrišćana, Albanaca... Zajedno su se hranili, igrali, pevali... Strogo se vodilo računa da sva deca budu vaspitana u saglasnosti sa tradicijom svoga naroda i svoje vere. Vladika je na tome posebno insistirao. Sirotište je bilo jedna svojevrsna multinacionalna, multiverska i svečovečanska kolonija. Vladika se time ponosio i to često isticao kao primer, državnicima i političarima sveta.
***Bogdaj* je bio vladici najmiliji**, piše njegov sinovac Jovan, potonji episkop šabačko-valjevski (jedan od najuglednijih episkopa novijeg vremena u srpskoj crkvi), **i bio je najosetljiviji damar vladičin. Činilo nam se, gledajući sve to, da vladika živi za **Bogdaj**. Nije bilo dana da ga ne poseti i provede izvesno vreme u njemu sa decom. Deca su mu se pentrala po kolenima, uvlačila se u mantije, skakala oko njega, a on se samo smejao i sve deci dozvoljavao. O **Bogdaju** je pevao, pisao, govorio**.

Spevao je i himnu **Bogdaja**:

Mi smo mali Bitoljčani
mališani, sirotani.
Kuća nam je baš na kraju
u Bogdaju k*o u Raju,
u Bogdaju...
Učimo se dobri biti,
I svom rodu poslužiti,
Tako naši dani traju,
u Bogdaju ko u Raju,
u Bogdaju...

Božić i Vaskrs vladika je provodio sa decom. Unosio je badnjak i slamu, pijukao i pevao sa mališanima. Za Vaskrs je, zajedno sa decom, šarao jaja. Crtao voskom krstiće, ikonice i cveće na jajima i pevao deci:
**Moja ruka nije prava,
Ali mi je pamet zdrava**.
**Ako je neko hteo da ga oraspoloži**, piše vladika Jovan, **neka samo počne razgovor o *Bogdaju*. Organizovao je poseban odbor sirotišta i prikupljao prilog od svih i svakoga. *Bogdaj* se zvao po izvoru vode koji se nalazio u dvorištu sirotišta.**

POČNI OD SEBE

OSNOVNO načelo pravoslavnog narodnog pokreta
Ako želiš popraviti svet, popravi prvo sebe.
Ako želiš popraviti državu, popravi prvo sebe.
Ako želiš popraviti narod, popravi prvo sebe.
Ako želiš popraviti svoju zadrugu, popravi prvo sebe.
U svemu, dakle, počni od sebe, i popravi prvo sebe.
A kako može čovek popraviti sebe, o tom postoji samo jedna jedina nauka u svetu, koja se zove nauka jevanđelska.
Početi od sebe, i popraviti prvo sebe - to je osnovno načelo pravoslavnog narodnog pokreta.
**Izvadi najpre brvno iz oka svojega pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega.** (Matej, 7,5).

SA FRULOM U HAJD-PARKU

KADA je kao član srpske Misije za pridobijanje saveznika u Evropi, jeromonah Nikolaj stigao u London, bio je nepoznat u narodu i u engleskim uticajnim krugovima. Doduše, dobro je govorio engleski, i imao poznanika i prijatelja u Oksfordu i Kembridžu, gde je studirao filozoviju.
- Razmišljao sam danima - pričao je kasnije - kako da skrenem pažnju na naše prisustvo i kako da zainteresujem poslovično indiferentne Engleze, za našu stvar i za Srbiju. Prolazeći jedanput pored čuvenog Hajd-parka, vidim nekoliko govornika koji nešto besede grupicama dokonih ljudi u parku. Uzmeme sutradan moju pastirsku frulu, na kojoj sam svirao još kao dete kod stada u Leliću i koju sam uvek sa sobom nosio negde na dnu putničkog kofera, i krenem u Hajd-park. Onako u crnoj mantiji, sa bradom i kosom, stanem u parku i počnem da sviram. Narod sa čuđenjem gleda i poče da prilazi.
Svi ostaviše one druge govornike. Ja onda stavim frulu pod ruku i počnem da im govorim. Po mojoj odeći i crnoj mantiji, mislili su da dolazim iz Azije ili Afrike. Ja objasnih gde je Srbija i ispričah kratku istoriju Srba. Onda sam govorio o davnašnjim stradanjima našeg naroda. Svi su sa pažnjom slušali. Priđe mi na kraju jedan sveštenik anglikanske crkve i upita da li u mom kalendaru mogu naći jedan slobodan dan da govorim njegovoj crkvi. Ja nisam imao nikakav kalendar i svi su mi dani bili slobodni.
Od tada, krenuo sam da propovedam po mnogobrojnim crkvama Engleske. Bilo je dana kada sam govorio u nekoliko crkava. Malo pomalo, stignem tako zahvaljujući arhiepiskopu kenterberijskom i u čuvenu katedralu svetog Pavla, u Londonu.

Nastavićе sе


Novosti

Foto izbor administratora

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 16 Jun 2013, 13:58
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Stopama Svetog Save

Uređujući francusko i nemačko groblje u Bitolju, govorio je: Mrtav neprijatelj nije neprijatelj, smrt ih je pomirila!

Slika
Sveti Sava

KAO nekada Sveti Sava, vladika Nikolaj trudio se u Ohridu da uči i prosvećuje narod. Ne samo u pogledu vere i morala, već na svim poljima kulture, pismenosti, umetničkih zanata itd. U konaku eparhije, bila je jedna prostorija gde je primao goste. To je, na svoj način, bila i učionica za narod. Tu je davao časove iz evropskih i svetskih jezika, srednjoškolcima ili studentima. Davao je časove iz filozofije i drugih predmeta siromašnim učenicima, koji nisu mogli da plate profesora da ih naknadno priprema za ispit.
Pored crkve svetog Klimenta, osnovao je 1925. godine duborezačku školu za mlade talentovane polaznike, koji su učili rezbarenje ikonostasa, salonskog nameštaja i drugih ukrasa od drveta. To je poznata debarska **Zanatska umetnička škola**. Iz ove škole izlazili su poznati majstori, koji su izrađivali predmete visoke umetničke vrednosti, po ugledu na duborez crkve Svetog spasa u Skoplju i svetog Jovana bigorskog, u zapadnoj Makedoniji.
Putujući po eparhiji, vladika se zadržavao satima u razgovoru sa prostim narodom. Kada bi polazio na put, kupovao bi velike količine hleba i usput delio pastirima na planinama. Razgovarao je sa njima o njihovom doživljaju Boga i odnosu prema prirodi. Ta dragocena iskustva sakupljao je i zapisivao.
**Ostajao sam zbunjen i zadivljen pred njihovom verom i njihovim poimanjem Boga. Uzalud moji fakulteti i doktorati. Da mi je da se razučim i sve zaboravim, pa da se vratim onom neposrednom doživljavanju Boga i da teologiju učim po zvezdama i prirodi**, govorio je svojim prijateljima.
Kad je došao u Bitolj, vojnička groblja bila su u očajnom stanju. Ograde pale, krstovi polomljeni, stoka je slobodno šetala po njima i skrnavila grobove. Vladika je pokrenuo akciju i uredio francusko i nemačko groblje. Za to je odlikovan visokim odlikovanjem francuske i nemačke vlade. Govorio je.
**Mrtav neprijatelj, nije neprijatelj. Oni, što ovde leže, ratovali su jedni protiv drugih za života. Smrt ih je pomirila.** Patrijarh Varnava, na svom putu po Makedoniji, posetio je vojnička groblja sa francuskim počasnim konzulom Marselom Devosom 1936. godine.

TREĆI PUT U AMERICI

NA poziv Američko-jugoslovenskog društva. Političkog instituta pri koledžu u Vilijamstaunu, u državi Masačusets i Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, vladika Nikolaj je 1927. godine treći put putovao u Ameriku. Svrha puta bila je serija predavanja o svetskom miru u Političkom institutu u Vilijamstaunu. Osim toga, za vreme dvomesečnog boravka u Americi držao je niz beseda u episkopalnim crkvama. Govorio je studentima Pristonskog univerziteta i održao besedu u Federalnom savetu crkava u NJujorku.
Ugledni borac za mir u svetu dr DŽejms Šotvel, u Karnegijevoj zadužbini, na pres-konferenciji, pred mnoštvom predstavnika najuticajnijih američkih listova, ovim rečima je predstavio Nikolaja:
- Vladika Nikolaj jedna je od najinteresantnijih i najmarkantnijih ličnosti u crkvenom životu Balkana i Evrope. Po temperamentu mistik, ali vičan diplomata i državnik, kao što je već dokazao, on u sebi sadrži takav splet različitih osobina, da bi u svakoj zemlji bio priznat kao jedinstvena ličnost.
U opširnom intervjuu uglednom **NJujork tajmsu**, o svom dolasku u Ameriku on kaže:
**Kada sam prvi put došao u Ameriku, proučavao sam njen prosperitet, drugi put njene dobrotvorne delatnosti, ovoga puta došao sam da proučim njene mogućnosti... Došao sam da promovišem svetski mir, koji je zasnovan na duhovnim pravima, umesto na materijalnim snagama...**
Svoja razmišljanja i stavove o svetskom miru i o hrišćanskom poimanju mira među ljudima, narodima i državama, izneo je u svom poznatom delu **Rat i Biblija**, koje je napisao podstaknut ovim boravkom u Americi.
Sveti arhijerejski sinod Srpske crkve odredio je 22. juna 1934. godine episkopa Nikolaja za administratora upražnjene Žičke eparhije. Posle dve godine (1936) postavljen je za redovnog episkopa žičkog. Dolazak njegov u Žiču pada u najburnijem periodu života srpskog naroda, njegove države i crkve: ubistvo kralja Aleksandra, konkordatska borba, smrt patrijarha Varnave... Sa druge strane, svet se spremao za nove ratne sukobe. Oblaci olova i dima ponovo su se nadnosili nad Evropom.
Predosećajući burne događaje, vladika Nikolaj je neumorno radio na duhovnoj i moralnoj obnovi naroda govoreći:
**Samo duhovno jaki i snažni narodi, preživeće i odoleće iskušenjima kojima idemo u susret.**
Period drugog episkopovanja u Žičkoj eparhiji može se nazvati njegovim misionarskim periodom.
Vladika Nikolaj premešten je u Žiču, po želji i na predlog kralja Aleksandra Karađorđevića. Kralj je hteo da Nikolaj obnovi manastir Žiču i da je pripremi za njegovo krunisanje. Tada bi se otvorila osma vrata na žičkom hramu (u Žiči su krunisani kraljevi dinastije Nemanjića i pri krunisanju otvarana su vrata kroz koja je novokrunisani kralj izlazio, otuda **sedmovrata** Žiča).
Ovaj plan osujetio je marseljski atentat 9. oktobra 1934. godine. No, svejedno, Nikolaj je krenuo sa obnovom. Može se slobodno reći da je Žiča bila centrala njegove mnogostruke delatnosti, iz koje je zračila velika duhovna energija, zagrevala i osvetljavala sva polja njegovog misionarskog rada.

DUHOVNE **CRNE RUPE**

KAO žički episkop, pored mnogobrojnih naziva koje je stekao kao niko pre njega, poneo je i naziv: vladika obnovitelj. I to dvostruki - duhovni i materijalni. NJegovo staranje i trud na obnovi manastira Žiče i svih zapuštenih svetinja, podizanje novih hramova, socijalno staranje i briga za siromašne i bolesne, nalikuju samo na delatnost prvog žičkog arhiepiskopa Svetoga Save.
Žička evanđelska delatnost, koja je bila razvila svoju živu akciju, štampanjem i izdavanjem desetina knjiga i publikacija u sopstvenoj štampariji, neprestana putovanja i kanonske posete po eparhiji i van nje, dali su mu i drugi naziv: vladika preporoditelj.
Mnogobrojna su polja vladičinog pastirskog i misionarskog rada. Rad na organizovanju i duhovnom rukovođenju Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice, ili velikog bogomoljačkog pokreta u našem narodu, svrstavaju ga među velike duhovne vođe i apostole, kakvih je malo u istoriji hrišćanstva. Posle velikih stradanja u Prvom svetskom ratu, u narodu se javlja veliko duhovno buđenje, glad i žeđ za duhovnim vrednostima i iskustvima.
Nedovoljna spremnost evropske crkve da odgovori narodnim duhovnim potrebama otvara prostor za delovanje mnogobrojnih sekti sa Zapada. Videvši opasnost pred kojom se našao naš narod, vladika Nikolaj se potpuno okreće narodu, nastojeći da zadovolji njegove duhovne potrebe. Počinje sa formiranjem bogomoljačkih bratstava, najpre na teritoriji svoje eparhije, a potom širom cele crkve.
Nisu svi arhijereji, nažalost, prihvatili pojavu ovog pokreta u crkvi. Neki su čak zabranjivali osnivanje bratstava u svojim eparhijama. I kada se danas pogleda versko moralno stanje naroda na ovim prostorima, prepoznaju se te duhovne **crne rupe**, na prostorima gde taj pokret nije uhvatio korena. Ipak, pokret se nezadrživo širio i organizovao, tako da je Arhijerejski sabor srpske crkve priznao i odobrio njegov rad, a za duhovnog vođu pokreta postavio je vladiku Nikolaja.
Ko su bili članovi ovog pokreta? To je bio naš čestiti i pobožni svet, koščati ratar i težak, zanatlija i radnik, koji je preko svojih pleća preturio mnogobrojna iskušenja i stradanja, klecajući pod krstom stradanja. Iz redova ovog pokreta regrutovani su mnogobrojni sveštenici, monasi i monahinje, koji decenijama predano služe u crkvi. Zahvaljujući njegovoj duhovnoj snazi, Srpska crkva je pretrajala i preživela najveći progon i stradanje u svojoj istoriji pod komunističkim režimom.

PRASE KROZ PROZOR

KRALJ Aleksandar Karađorđević, sa kraljicom Marijom, posetio je početkom leta 1925. godine jug Makedonije. Polovinom meseca juna boravio je u Bitolju i Ohridu. Posle veličanstvenog dočeka u drevnom Ohridu, kralj je sa pratnjom otišao u manastir svetog Nauma, na ručak koji je on priredio.
Na tom putu, koji je vodio samom ivicom Ohridskog jezera, padinom planine Galičnice, pratio ga je vladika Nikolaj, kao nadležni episkop ohridski i domaćin u manastiru. Kralj Aleksandar je ušao u hram, celivao mošti snjvetog Nauma, i upoznao se sa istorijatom ove svetinje. Posle kratkog predaha i osveženja, krenuli su u manastirsku trpezariju na ručak.
Bio je posni dan, sreda ili petak. Na putu do trpezarije prolazili su pored kuhinje. Nikolaj je krajičkom oka smotrio spremljeno pečeno prase na kuhinjskom stolu. Odmah je skrenuo u kuhinju, ostavivši kralja, dohvatio pečeno prase i bacio ga kroz prozor u jezero.
Posluga kraljeva ostala je skamenjena. Za vreme jela, služena je ohridska riba, razne salate i isključivo posna hrana. Ručak je protekao u prilično zategnutoj atmosferi.
Kada se kralj vratio u Beograd, žalio se svojim prijateljima i Nikolajevim poznanicima na ovaj njegov postupak. Jedan njihov zajednički prijatelj rekao mu je tada:
**Vaše veličanstvo! To Vam je Nikolaj. Ne zaboravite, on je komšija Ilije Birčanina, koji je pred turskog pašu izlazio sa buzdovanom i jataganom i bacao pred njega porez bez brojanja.**


Novosti

Foto izbor administratora

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 16 Jun 2013, 14:56
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Opelo posle 130 godina

Sa grupom speleologa i arheologa, vladika je pokupio sve kosti žena i dece iz jedne pećine u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, koje su Turci pogušili u srpskom ustanku, iznad nje postavio veliki krst sa raspećem i održao čuvenu besedu.

Slika

U JEDNOM članku u “Glasniku” iz 1921. godine, vladika objašnjava ko su bogomoljci: “To su neizbrojani i neorganizovani ljudi i žene, od Čuruga do Bitolja - na hiljade i hiljade njih - koji najusrednije poste i mole se Bogu: nedelju praznuju i pričešćuju se, propovedaju pokajanje i drugi dolazak Spasiteljev. Neki od njih tumače snove i znake. Neki ostavljaju kuću i porodicu i odlaze u monaštvo. Oslovljavaju se sa ‘braćo’ i ‘sestre’. Na bogosluženja dolaze u grupama. U hramovima kleče i uzdišu, celivaju krst i ikone...
Posle službe skupljaju se pred crkvom da čuju propoved svojih ‘proroka’. Ovi prorci - prosti seljaci, sa dugom bradom i kosom - vade iz džepa Novi zavet, od upotrebe pohaban i umašćen, čitaju i govore, dok svi ne zaridaju od pokajanja i umilenja... Kažu neki - bogomoljci buncaju!
Buncaju, to je istina. Nešto nebeskog vina ušlo je u njih, i to ih je uzbunilo i zbunilo.
A trezveni sinovi zemlje govore uvek logično, i to je istina. I prvi hrišćani su buncali dok je Rim bio logičan. I logika zemljanih poronula je u zemlju, a buncanje je pobedilo svet...
Starajte se da razumete bogomoljce. Uzdržite se od bacanja kamena na njih, jer možete lako udariti Hrista. Ne odbacujte ih, da oni vas ne odbace.”
Vladika Nikolaj bio je duša ovog pokreta. On ga je duhovno uobličio, organizovao, usnovio sve njegove energije, očistio ga od spiritizma i zastranjivanja i dao mu pečat čiste pravoslavne pobožnosti.
Pokret je imao, pre svega, pokajnički i preporoditeljski karakter. Zato su često organizovani bogomoljački sabori, na kojima je učestvovalo po nekoliko hiljada bogomoljaca. Pevane su duhovne pesme, vršena bogosluženja, držane besede i propovedi, ispovedalo se i pričešćivalo.
O ovom pokretu Nikolaj je napisao jedno svoje znamenito delo pod naslovom “Divac”.

DUHOVNO ŽARIŠTE

ZAJEDNO sa radom na duhovnoj obnovi, vladika je pristupio obnovi i poznatih srpskih svetinja, crkava i manastira u Žičkoj eparhiji. Ono što daje pečat njegovom radu na ovom planu, pored obnove Žiče, jeste obnova manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, između Čačka i Požege. Nekoliko manastira smešteno je na ovom malom prostoru, sa obe strane Zapadne Morave, pa je ova kotlina dobila naziv “Srpska Sveta gora”.
Ne samo da je vladika materijalno obnovio ove manastire, već ih je i duhovno oživeo, napunivši ih mladim monasima i monahinjama iz redova bogomoljačkog pokreta. Naročito su velika ljubav vladičina bili manastir Jovanje i Preobraženje.
Stari manastir Jovanje nije imao monaha i bio je potpuno zapušten i napušten. On ga je potpuno obnovio i oživeo, postavši njegov ktitor. Sa njim je, u ovaj manastir, došlo 12 monahinja iz Bitolja. Vremenom se taj broj popeo na više od 40 mladih i sposobnih monahinja.
U manastiru je zavedeno potpuno svetogorsko monaško pravilo i tipik. Sveta liturgija služena je svakog dana. Vladika je budnim okom pratio rad ove velike duhovne košnice.
Izgradnjom železničke pruge kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, srušen je stari manastir Preobraženje. Na mestu gde je bio manastir, sagrađena je železnička stanica u Ovčaru. Vladika je lično izabrao mesto za novi, današnji manastir. Sa jeromonahom Atanasijem Đokićem, iz manastira Sretenje, pešačio je celog dana klisurom.
Kada se popeo na jednu stenu, sa desne strane Morave, iznad česme, na putu Čačak - Požega, zastao je da predahne. Posle kraćeg predaha ustao je, prekrstio se i udario pataricom (vladičanski štap) o stenu i rekao:
“U ime Boga, ovde ćemo sagraditi novo Preobraženje, da služi našem narodu na duhovnom preobražaju”.
Novi manastir je kopija stare crkve svetog cara Konstantina i carice Jelene iz Ohrida, karakteristične arhitekture - sa tri strane hrama su tremovi na stubovima pod istim krovom.
U starom manastiru Preobraženje, po zapisu Joakima Vujića, nije se jelo meso i manastir nije imao zemlje. Vladika je nastavio tu tradiciju u novom Preobraženju. Manastir danas nema nijedne stope zemlje. Zalepljen je za planinu Ovčar kao lastino gnezdo. U njemu se služi svetogorsko pravilo do danas. Zahvaljujući blagoslovu vladike Nikolaja, spada u najveće svetinje i duhovno je žarište, ne samo Ovčara i Kablara, već i cele srpske crkve. Izdržava se rukodeljem svojih monaha i prilogom mnogobrojnih hodočasnika.
Još jedno epohalno delo na polju graditeljstva učino je vladika Nikolaj. Manastir LJubostinju, zadužbinu carice Milice, koja je bila zapuštena do njegovog dolaska, pretvorio je u ženski manstir i počeo sa obnovom. Za starešinu postavio je sposobnog arhimandrita Nikona, iz manastira Kalenić, inače svog dugogodišnjeg prijatelja. Nikon je dobio zadatak da podigne novi konak sa severne strane manastira, po najsavremenijim standardima građevinarstva, i da isti opremi najmodernijim nameštajem. Za starešinu manastira postavio je čuvenu igumaniju Jelenu, iz Vraćevšnice. Drevni manastir trebalo je pretvoriti u savremeno i moderno zdanje po najsavremenijim standardima. Šta je vladika Nikolaj planirao sa ovim manastirom?

RASADNIK UMETNOSTI

KRALJICA Marija, udovica kralja Aleksandra Karađorđevića, posle pogibije svoga muža u Marselju, poverila je vladici Nikolaju, da želi da obnovi tradiciju udovih srpskih kraljica iz istorije, da se povuče u manastir i primi monaški čin. Planirala je da to učini, čim njen sin, prestolonaslednik Petar Drugi, postane punoletan.
Marija je pominjala i još neke ugledne žene koje bi došle u manastir. Između ostalih, to su bile: književnica Isidora Sekulić i direktor Prve ženske gimnazije u Beogradu Darinka Janošević. Manastir je, po tom planu, trebalo da postane škola za srpske devojke, koje se spremaju za monaštvo. Da postane rasadnik umetničke radinosti: ikonopisanja, umetničkog veza, štrikanja i drugih zanata. Kao nekada u vreme carice Milice i monahinje Jefimije. Nažalost, novi svetski rat omeo je planove i osujetio jedan veliki početak u monaškom životu naše crkve.
Na ulasku u Ovčarsko- -kablarsku klisuru, od Požege, u steni sa desne strane, ima jedna pećina. U vreme srpskog ustanka, nekolio stotina ljudi, žena i dece, bežeći od Turske potere, sklone se u tu pećinu. Po detinjem plaču, Turci otkriju skrovište, i na ulazu u pećinu zapale slamu i granje. Od vatre i dima poguši se sav narod u njoj.
Vladika Nikolaj, sa grupom speleologa i arheologa, pokupi sve kosti u dva ukrašena sarkofaga i iznad pećine postavi veliki krst sa raspećem. Kad je sve bilo gotovo, on priredi veliku svečanost i održi opelo nad kostima posle 130 godina. Pred nekoliko stotina bogomoljaca i vernika požeške i čačanske nahije održao je svoju čuvenu besedu, u kojoj je rekao:
“Evo pećine koja nas opominje na brižljivo čuvanje svoje duše. Evo grobnice večitije od faraonovih piramida. Evo mauzoleja uzvišenijeg od svih mauzoleja! NJega je Božja ruka sazdala kad je svet stvarala, za plemenitu grobnicu srpskih mučenika. No, ovaj mauzolej, jedini je ovako osvećen, jedini u kome je opelo na ovakav način izvršeno, posle 130 godna, nad onima koji u njoj stekoše besmrtnost, kako u nebeskom kalendaru, tako i u narodnoj istoriji.”
Tada je sva štampa pisala o opelu posle 130 godna, sa istorijatom ove narodne tragedija i vladičinom besedom.
Prelaskom u Žičku eparhiju, nije prestala vladičina briga o sirotištu u Bitolju. Neprestano je brinuo o deci, šaljući im pomoć u novcu, hrani, odeći i obuči. Po ugledu na Bogdaj, širom Žičke eparhije, podiže i organizuje dečja sirotišta i hranilišta, domove milosrđa i narodne kuhinje za gladne i siromašne.
U Ovčarskoj banji, blizu starog manastira Blagoveštenje, njegovim prilogom i trudom ovčarsko-kablarskih monaha i monahinja, podignut je dom sa sobama za siromašne bolesnike. Zvao se “Dom milosrđa”.
Zauzimanjem vladičinim podignuti su domovi i dečja hranilišta u Čačku, Kraljevu, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu. U Kraljevu je podignut Dom za iznemogle starce i starice, na zemljištu kraljevačke crkve. Domovi su bili organizovani oko crkava i manastira. Vladika je angažovao sposobne monahe, monahinje i svešteničke supruge, koji su vodili brigu o funkcionisanju ovih domova. Manastiri i veće crkvene opštine izdržavali su ove ustanove. Davali su pomoć u novcu, namirnicama, hrani, odeći i obući, koju su skupljali od vernika.
I u ovom radu vladika Nikolaj pokazao je širinu svoje svečovečanske duše: stalno je upozoravao upravitelje ovih domova da ne zloupotrebljavaju težak položaj štićenika i da im ne nameću versko vaspitanje. To je vladika ostavio njihovom kasnijem slobodnom izboru i odlučivanju.
“Bilo je docnije, pa i u socijalističkoj Jugoslaviji, veoma uglednih ličnosti na visokim partijskim i državnim položajima, koji su prehranjeni u ovim sirotinjskim domovima. Da li su se oni sećali svojih dobrotvora - ne znam”, piše vladka Jovan Velimirović, u svojim sećanjima na vladiku Nikolaja.

MAJCI U NARUČJE

BELI galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.
Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.
Bez Tvoga oka ja tumaram beznadežno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.
Ti si jedini događaj života moga, svetlo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručje, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova - ona vidi samo lice ženika, čuje samo muziku sa usana njegovih, mirše samo dušu njegovu. Kada ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.
Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima i učini me svojim robom.
Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilja, zamršenog puta svoga.
Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slede spolja, a srce im miriše gnilinom.


Novosti

Foto izbor administratora

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 16 Jun 2013, 15:02
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Idejni tvorac puča

Povodom potpisivanja Trojnog pakta 25. marta 1941. vladika Nikolaj održao je patriotski govor, u kome je jugoslovensku vladu nazvao izdajničkom, a Adolfa Hitlera

Slika

POSLE smrti kralja Aleksandra 1934. godine, u unutrašnjem političkom životu Jugoslavije, nastalo je pomeranje ulevo, u kome su razjedinjavajući elementi sve više dolazili do izražaja. Jedan od vrlo krupnih problema, koga je trebalo rešiti, bilo je pitanje zaključivanja Konkordata (međudržavnog ugovora Jugoslavije i Vatikana).
Iako je to bila želja, i namera kralja Aleksandra, ona nije, iz raznih razloga, mogla biti ostvarena za vreme njegovog života. Vlada Milana Stojadinovića, u saglasnosti sa tadašnjim Namesništvom, potpisala je 25. jula 1935. Konkordat sa Vatikanom.
Tekst ovog ugovora, brzo je procurio u javnost. Sticao se utisak da je rimokatolička crkva u Jugoslaviji dobila veća prava, povlastice i privilegije od Srpske pravoslavne crkve, koja je bila jedan od ključnih faktora stvaranja nove države Jugoslavije.
Kampanju protiv Konkordata otvorio je lično patrijarh Varnava, jednim svojim govorom u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Vladika Nikolaj, koji je dugo vremena proveo na rimokatoličkom i protestantskom zapadu, imao je dobre odnose sa mnogobrojnim visokim prelatima Rimokatoličke crkve. Smatrao je, međutim, da Vatikan svojom prozelitskom i unijatskom politikom sputava i ometa dobre odnose rimokatolika sa drugim hrišćanskim crkvama širom sveta. Zato je podržavao napore svih katoličkih crkava u evropskim državama koje su želele, poput anglikanske crkve u Velikoj Britaniji, da se odvoje od Vatikana.
To je 1915. godine, savetovao i hrvatskim rimokatoličkim sveštenicima u Americi, kada su vođeni razgovori o stvaranju nove države. Smatrao je da prisustvo Vatikana u životu Jugoslavije može biti pogubno.

KRVAVE LITIJE

KADA je počela konkordska borba, on je uzeo aktivnog učešća u njoj. Čak se može reći da je bio njen predvodnik. Kob trenutka je htela da, iste večeri kada je Konkordat izglasan u Narodnoj skupštini, 23. jula 1937. godine, umre patrijarh Varnava. Sumnjalo se da je otrovan.
Nikolaj je poveo propagandu protiv Konkordata i borbu širokih razmera. Na svim crkvenim slavama, svečanostima, posebno na saborima priređenim oko pojedinih hramova, kao u Nišu, Gornjem Milanovcu, Valjevu i drugim, on je govorio i oštro napadao Konkordat i njegove pristalice, poslanike i ministre.
Predsednika vlade Milana Stojadinovića, koji je bio rodom iz Žičke eparhije, isključio je iz Crkve a sa njim sve poslanike i ministre kojima je on bio episkop. U Beogradu je organizovana poznata antikonkordatska litija koju je Stojadinovićeva policija rasturila. Tom prilikom povređen je šabački vladika Simeon Stanković, nekoliko sveštenika i dosta naroda. Ulicom su letele mitre i kamilavke i lila se krv. To je prevršilo čašu i ova borba se pretvorila u svenarodni gnev i otpor.
Iako je Konkordat u skupštini izglasan tesnom većinom, nikada nije iznesen pred Senat Kraljevine Jguoslavije. Vlada je skinula Konkordat sa dnevnog reda i nije ga više podržavala.
Početkom februara 1938. godine, za novog srpskog patrijarha izabran je mitropolit crnogorski Gavrilo Dožić. Nikolaj je smatrao da izbor patrijarha treba odložiti dok se prilike u Crkvi ne srede. Pošto njegov predlog nije prihvaćen, podneo je ostavku na članstvo i rad u Arhijerejskom saboru.
Sabor je protiv Nikolaja poveo jednu vrstu disciplinske odgovornosti. Stvar se, ipak, na sreću, dobro završila i Nikolaj se vratio u sabor već naredne 1939. godine. U manastiru Kalenić, došlo je 1940. do poznatog izmirenja Nikolaja i patrijarha Gavrila, zauzimanjem i posredstvom njihovih zajedničkih prijatelja.
Burni događaji u Evropi četrdesetih godina, nisu mogli mimoići ni Jugoslaviju i njene narode, a ni Srpsku pravoslavnu crkvu. Knez Pavle i jugoslovenska vlada Cvetković - Maček, sklopili su pakt sa Nemačkom i Hitlerom, koji je naišao na veliki otpor među slobodoljubivim narodom u Srbiji. Prvi otpor prema sramnome potpisivanju pakta pojavio se u narodu Žičke eparhije. Kraljevčani su prvi organizovali demontracije. Ogroman broj ljudi okupio se ispred episkopskog konaka u Kraljevu, tražeći da im se vladika obrati.
Nikolaj je održao patriotski govor u kome je jugoslovensku vladu nazvao izdajničkom, a Adolfa Hitlera, **biblijskim antihristom**. Iste večeri zaputio se u Beograd da pomogne oko izrade platforme i stava srpske crkve, oko pakta i događaja koji su sledili.
Posle sastanka svih episkopa u Patrijaršiji u Beogradu, patrijarh Gavrilo se 27. marta 1941. godine preko Radio Beograda, obratio narodu i osudio pakt sa Nemačkom. Mnogi pozvani crkveni autoriteti smatraju da je patrijarhov govor, koji je, u stvari bio saopštenje Arhijerejskog sabora, sastavio vladika Nikolaj. Sveštenstvu i vernicima svoje eparhije poslao je telegram iz Beograda u kome piše: **Bogu blagodarni, narodu zahvalni, svetlo gledamo u budućnost bez pečata srama**.

HITLER NAREDIO HAPŠENJE

NEMA sumnje, Englezi su imali velikog udela u rušenju sramnog pakta i u organizovanju martovskih demonstracija. General Simović bio je engleski čovek i prijatelj vladike Nikolaja, iz studentskih dana u Engleskoj. Po podacima nemačkih vojnih arhiva, vladika Nikolaj bio je **idejni tvorac puča i engleskog kralja**.
Učešće u dvadesetsedmomartovskim događajima, ogroman ugled i uticaj u srpskom narodu, autoritet u srpskoj crkvi i politici, bili su dobro poznati Nemcima. Mnogobrojne obaveštajne službe vršljale su u to vreme Balkanom i Evropom i budno pratile sve događaje. Nemačka obaveštajna služba, poslala je preporuku svojoj vladi u Berlinu da se uticaj i autoritet vladike žičkog Nikolaja, dolaskom Nemaca u Srbiju, mora neutralisati.
Posle puča generala Simovića i masovnih martovskih demonstracija, usledio je napad Hitlerove Nemačke na Srbiju. Zemlja je brzo okupirana i Nemci su uspostavili svoju upravu. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj odmah su uhapšeni. Po svedočenju generala Aleksandra fon Lera, nemačkog komandanta grupe armija E na jugoistočnom ratištu, Hitler je lično izdao naređenje za hapšenje. Po svedočenju kapetana JNA Milana Škera, koji je bio prevodilac na saslušanju Fon Lera u mestu Sevnica, između Krškog i Zidanog Mosta, dijalog na saslušanju tekao je ovako:
- Odgovorite, zašto je onako verolomno porušen Beograd, koji je bio proglašen za otvoreni grad?
- To je bila zapovest mog firera - odgovorio je Ler. - Naredio mi je da porušim Beograd...
- I šta je još Firer naredio?
- Da uništimo srpsku inteligenciju i da obezglavimo vrh Srpske pravoslavne crkve i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića, episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira.
- Zašto?
- Zato što su oni **personalna uprava** srpskog naroda.

UKRADENA PRANGIJA

U VREME čuvene konkordatske borbe 1937. godine, Nikolaj je neumorno krstario svojom eparhijom, obaveštavao narod o tekstu Konkordata i pozivao da se on spreči. Gde god je dolazio dočekivale su ga stotine i hiljade vernika, protivnika ovog ugovora s Vatikanom.
Veliki svečani doček organizovan je vladici u jednom selu kod Užica. Pred njega su izašli konjanici, koji su bili u pratnji kolone ukrašenih fijakera. Jedan fijaker bio je namenjen za vladiku. Kada je seo, pošli su prema crkvi. Narod je bacao cveće, klicao vladici i pevao. Jedan stari bogomoljac priđe mu i reče:
- Vladiko, jeste li zadovoljni dočekom?
- Neka je slava Bogu - odgovori vladika.
- Ma, spremili smo mi i bolje. Bili smo spremili jednu veliku prangiju, koja je trebalo da pukne, kada se vi pojavite. Ali, prokleta Jereza (Jugoslovenska radikalna zajednica, stranka Milana Stojadinovića koja je podržavala Konkordat) ukrade nam noćas prangiju i ona ne puče - reče ljutito starac.
- Bolje što nije pukla, brate! Dalje će se čuti! - odgovori vladika sa osmehom i blagoslovi starinu.


Novosti

Foto izbor administratora

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 16 Jun 2013, 15:11
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Srbi nisu što i Nemci

Za sve Nemce misli firer i svi ga slušaju, Srbi su individualisti, svako misli svojom glavom i zato je mnogo partija u našoj državi.

Slika

Piše: LJubomir Ranković, protođakon

ODMAH po okupaciji, Nemci su počeli da dolaze u Žiču. Danima su u manastiru sve pretresali, prevrtali, prekopavali i vladiku saslušavali. Smatrali su ga engleskim prijateljem i obaveštajcem. Tražili su u manastiru aparate i špijunsku tehniku. Dva puna meseca trajali su pretresi i saslušanja. Nije nađeno ništa.
Ipak, on je za njih bio neprijatelj, koga je trebalo ukloniti. Prisilili su ga da podnese ostavku na dužnost episkopa žičkog i da traži da mu se postavi zamenik. Primoran na ostavku, napisao je čuvenu predstavku Svetom arhijerejskom saboru u kojoj traži da bude razrešen dužnosti zbog **nezdravlja**.
Sabor je za zamenika Nikolaju postavio vladiku Vikentija (Prodanova), koji je u Žiču izbegao iz Makedonije.
Može se reći da je Nikolaj već u Žiči bio uhapšen. Nije se mogao kretati eparhijom, služiti i propovedati, a bio je stalno pod budnim okom nemačke straže. Kako je Žiča bila relativno blizu prometnih saobraćajnica i većih mesta - Kraljeva i Čačka, Nemci su odlučili da ga uklone iz ovog manastira.
Na Petrovdan, 12. jula 1941. godine, Nemci su vladiku Nikolaja prebacili konjskim kolima iz Žiče u LJubostinju. Postavili su jake straže oko manastira. Vladika je imao pravo da prošeta manastirskom portom i da obavlja bogosluženja u hramu. Nije mu dopuštano da odlazi iz manastira.
Godinu i po boravka u LJubostinji, vladika je iskoristio za pisanje. Bio je veliki problem nabaviti potreban papir. U ovom periodu nastala su njegova poznata dela: **Teodul**, **Srpski narod kao Teodul**, **Srednji sistem**, **Indijska pisma**, **Mudra igumanija ljubostinjska**, **Stoslov o ljubavi**, **Kasijana**, **Zidanje LJubostinje** (pesma u desetercu za guslare), **Služba prepodobnoj materi Evgeniji** i mnoge duhovne pesme.
Sa njim u manastiru bili su jeromonah Vasilije Kostić, potonji episkop žički i sinovac Jovan Velimirović, profesor bogoslovije.

GESTAPOVAC U MANASTIRU

PREKO sveštenika i monaha, koji su mogli, po dozvoli Nemaca da posećuju vladiku, on je u dobroj meri upravljao svojom eparhijom. Kada su te posete učestale, Nemci su postavili noćne straže u planini oko manastira, odakle se video ceo prostor. Noću su povremeno osvetljavali manastir i motrili ko dolazi u njega. Ceo taj kraj oko Trstenika i Kruševca bio je inače 1941. godine vrlo nemiran i buntovan. Tu su dejstvovale oružane grupe pod komandom Koste Pećanca, četnici Keserovića i grupa komunista iz Levča.
U manastir LJubostinju, često je po zadatku dolazio jedan visoki oficir Gestapoa - Tajhman, i saslušavao vladiku. Nemci su tražili da preko štampe i radija opozove narod na poslušnost okupatoru. Vladika je to odbijao govoreći **gestapovcu**:
- Vi mislite da sam ja popularan u srpskom narodu. Ako stvarno to jesam, izgubio bih svu popularnost, ukoliko bih preporučio bilo kakvu saradnju. Srpski narod je slobodarski narod. Ne voli okupaciju, ni okupatore. Vekovima se borio da istera okupatore iz svoje zemlje. Od vas, Nemaca, zavisi hoće li narod biti lojalan ili ne. Srbi nisu što i Nemci. Za sve Nemce misli firer i svi ga slušaju. Srbi su individualisti. Svako misli svojom glavom. Zato je mnogo partija u našoj državi.
**Na Preobraženje 19. avgusta 1941. godine**, piše profesor Jovan Velimirović, **jedna grupa nemačkih vojnika, naoružanih do zuba, upala je u manastir. U crkvi je trajala služba. Vojnici su upali u crkvu, prekinuli službu i naredili da svi izađu napolje. Uzeli su ključeve od starešine manastira i počeli pretres svih prostorija, stalno ponavljajući: **Fon Čiča**.
Nije nam bilo jasno šta hoće, jer nisu čisto izgovarali reči. Nikolaj je zbog starosti sedeo u stolici, dok smo svi ostali stajali. Kada mu je prišao jedan od starešina, upitao je: - Koga tražite? Oficir je odgovorio: - Vladiku! - Ja sam.
Odmah su ga opkolili i poveli u kamion. Odvezli su ga u Kruševac. Vladiku su u Kruševcu satima saslušavali. Saslušanje je bilo sa prevodiocem. Kada je jednog trenutka vladika ispravio prevodioca i progovorio na tečnom nemačkom jeziku, oficir koji je vršio saslušanje, iznenađeno upita:
- Pa, vi znate nemački?
- Znao sam - odgovori vladika, - ali sam prilično zaboravio.
Saslušanje je nastavljeno sa prevodiocem**.
Posle napada četnika i partizana na Kraljevo 1941. godine, okupator je izvršio surovu odmazdu nad nedužnim stanovni-štvom. Streljano je više hiljada Kraljevčana. Čim je saznao za ovu tragediju, vladika je krenuo u Kraljevo da protestvuje kod nemačkog komandanta grada. Međutim, ovaj ne samo da nije hteo da razgovara sa vladikom, nego je naredio da se odmah vrati u LJubostinju. Tako je ova njegova misija propala.
U vreme borbi oko Kraljeva, Nemci su bombardovali manastir Žiču. Jedna bomba udarila je u levo krilo crkve, levu pevničku apsidu i srušila veliki deo zida od temelja do krova. Spaljen je vladičanski konak i ostale zgrade u manastiru.
Vest o rušenju Žiče teško je pogodila vladiku. Danima nije izlazio iz svoje ćelije. Tugovao je i uzdisao. Utešio ga je njegov prijatelj podsetivši ga da je Žiča uvek stradala sa svojim narodom i da bi bilo nenormalno da srpski narod strada, a Žiča da bude cela i netaknuta. Posle ovog razgovora, on se malo oraspoložio i umirio.


STRELJANJE U KRAGUJEVCU

ZAJEDNO sa Kraljevom, velika nesreća zadesila je i Kragujevac. Fašisti su u znak odmazde streljali 6.000 Kragujevčana, među kojim najviše đaka, žena i dece. Crne vesti stizale su do vladike. Danonoćno se u svojoj sobi molio za pokoj duša postradalih i za spasenje preživelih. Često su ga zaticali na molitvi, kako plače i rida. Celo područje oko Trstenika, Vrnjačke Banje, Kraljeva i Kruševca bilo je nemirno i nestabilno. Oružane grupe i čete nedićevaca, četnika i komunista, vršljale su ovim krajevima unoseći nemir u narod i stvarajući zabunu i pometnju.
U Levču je pod komandom nekakvog učitelja zvanog Badža stvorena **Levačka komunistička republika**. Nemci su bili zauzeti svojim problemima i nisu previše obraćali pažnju na događaje u ovom području. Ipak su saznali, preko svoje obaveštajne službe, da komunisti iz Levča planiraju napad na LJubostinju. **Komunistički glavni štab** izdao je naređenje da se vladika Nikolaj likvidira. Okupator je znao da je vladika neprijatelj komunista isto koliko i njihov, i prepustio je da oni odrade posao likvidacije koji je bio u zajedničkom interesu.
Po noći 18. septembra 1941. komunisti su krenuli iz Kalenića u pravcu Trstenika i LJubostinje. Četnici su bili blagovremeno obavešteni o ovom pokretu. Dočekali su ih, pred samim manastirom, vatrom iz zaseda. Cele noći vođena je borba za manastir i napad je odbijen. Posle ovoga napada, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub - Draža Mihailović, sa kojim je vladika Nikolaj održavao veze, doneo je odluku da Nikolaja nekako prebaci na Ravnu goru u svoj ratni štab. Ta odluka je kasnije opozvana, Nemcima je na sreću, sve lošije išlo na frontu, pa opsednuti svojim problemima oslabili su nadzor nad vladikom. On je držao veze sa svim patriotskim snagama i sa sveštenstvom i narodom svoje eparhije. Plašeći se njegovog uticaja u narodu, Nemci su odlučili da ga udalje sa ovog područja i iz Žičke eparhije.
U ranu zoru, 3. decembra 1942. godine, blokirali su manastir LJubostinju sa svih strana. Nemački vojnici upali su u manastirski konak i počeli sa legitimisanjem. Sve prisutne strpali su u sabirnu sobu. Kad je svanulo, došao je visoki oficir Gestapoa i saopštio vladici odluku nemačke komande o premeštanju u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Sa njim su pošli jeromonah Vasilije Kostić i sinovac Jovan Velimirović.

VLADIKA I PATRIJARH

MANASTIR Vojlovica udaljen je četiri-pet kilometara istočno od Pančeva, na putu prema selu Starčevo. Bio je prilično zapušten i oronuo. Vladika sa svojom **pratnjom** smešten je u stari konak sa starinskim nameštajem punim stenica i gamadi. Nemci su ovde zaveli sasvim drugačiji režim nego u LJubostinji. To je bio pravi zatvor, sa stalnom stražom, zaključanim vratima i prozorima, bez prava primanja posete i pošte. Zatvorenici nisu imali pravo nikome pisati, niti se javljati. Bila je potpuna izolacija.
U početku, stražu su sačinjavali, jedan nemački vojnik i jedan agent beoradske policije u civilu. Kasnije su agenta zamenili nemačkim vojnicima, jer nisu imali u njega poverenja. Sva vrata soba u kojima su bili zatvorenici bila su zaključana. Prozori su bili zaključani katancima i otvarani su jedan sat dnevno radi provetravanja. Zatvorenicima je bilo dozvoljeno jedan sat šetnje dnevno, ispred konaka u kome je bio zatvor. Svakodnevno bogosluženje, jutrenje i večernje, obavljali su u sobi vladike Nikolaja, a liturgiju nedeljom i praznikom u manastirskom hramu. Pred početak liturgije stražar je otključavao hram i u toku službe stajao na ulazu. Posle službe, ponovo je zaključavao vrata.
Boravak u Vojlovici vladika Nikolaj je iskoristio za rad na ispravci teksta Vukovog prevoda Novog zaveta. Pored toga ispisivao je čitave sveske raznih misli i duhovnih pouka. Nemci su svakodnevno donosili okupatorske novine iz Beograda. On je izrezivao sličice iz čitulja i ređao ih po svome stolu i molio se Bogu za upokojene. To je nazivao svojim **najmilijim ikonostasom**. Vladika je retko koristio dozvoljeno vreme za šetnju. Naviknut na sedenje i pisanje, nije, takoreći, ustajao iza svoga stola. Kada ga je jedan nemački oficir, dobronamerno, opomenuo da treba da šeta, on je sa ironijom i u šali odgovorio: **Ako bih ja posle toliko vremena izolacije, izašao i počeo da šetam, toliko bih se obradovao da bih počeo da trčim. Vaši stražari bi pomislili da sam počeo da bežim i otvorili bi vatru. Tako bih ja poginuo, bez krivice, greškom**.
U proleće 1943. godine, 20. maja, u manastir Vojlovcu doveden je u zatočenje i patrijarh srpski Gavrilo Dožić. U početku Nemci nisu dopuštali da se Nikolaj i patrijarh sastaju i razgovaraju. Docnije su dozvolili, i oni su čitave sate provodili zajedno u prijateljskom razgovoru. Inače su bili stari prijatelji i drugovi. Istina, prijateljstvo je **napuklo** oko pitanja Konkordata, ali taj sukob je brzo prevaziđen pomirenjem, u manastiru Kalenić 1941. godine.

DOBAR SRBIN

I JA kažem: dovoljno je biti dobar Srbin, ali po ugledu na najbolje i najslavnije Srbe, koji su se javili na izložbi ljudi u ovome svetu za minulih hiljadu godina. No, ne smem da kažem kao ti: vera je sporedna! Jer bi me svi Srbi uterali u laž.
Dobar si Srbin, ako ima slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskog, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srpskih popova i kaluđera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkalja i vezilja, jasnoću narodnih poslovičara, umerenost i odmerenost srpskih seljaka, sjaj krsne slave svih krštenih Srba.
No, nije li sve ovo od vere? Vaistinu, i osnova i potka svemu nabrojanom jeste vera Hristova. Ako li ti nemaš u sebi nijednu od pobrojanih vrlina slavnih ti predaka a ipak se nazivaš Srbinom, onda si samo jedna čuvena firma na praznom dućanu. A to mislim, ne želimo ni ja tebi, ni ti sebi.
Reći nekome: budi dobar Srbin a vera je sporedno, isto je što i reći jednoj ovci: budi ti samo ugojena a paša je sporedno!
Ne može niko biti dobar Srbin a da pre svega nije dobar čovek.
U svetu pak niti je bilo niti ima ikakve sile, koja može čoveka učiniti savršeno dobrim, osim sile vere Hristove.
Nemoj, dakle, želeti Srpstvo bez sadržine.
Ne bio ti čovek bez pameti putovođ ni Srbin bez vere ortak.


Novosti

Foto izbor administratora

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Vladika Nikolaj Velimirović - reči velikog čoveka  |  Poslato: 16 Jun 2013, 15:23
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Tortura u logoru smrti

Kada su propali svi pokušaji da se patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj privole na saradnju, Nemci su doneli odluku da ih deportuju u zloglasni logor Dahau.

Slika
Patrijarh srpski Gavrilo (Dožić)

Piše LJubomir Ranković, protođakon
KRAJEM 1943. godine, 18. i 21. decembra, manastir Vojlovicu posetio je general Milan Nedić, predsednik Srpske vlade za vreme okupacije. Prvi put posetio je patrijarha Gavrila, a drugi put patrijarha i vladiku Nikolaja zajedno. Cilj Nedićeve posete bio je da izloži patrijarhu plan, po kome bi on bio pušten iz zatvora u Vojlovici, i došao u Beograd. Primio bi ponovo upravu Srpske pravoslavne crkve i sazvao Sveti arhijerejski sabor, na kome bi bio izdat proglas protiv Komunističke partije i pozvan narod na lojalnost okupatoru. Po tom planu oformilo bi se namesništvo, koje bi vladalo zemljom umesto kralja, a jedan od namesnika bio bi patrijarh. Što se tiče vladike Nikolaja, on bi bio pušten iz zatvora i došao bi u Patrijaršiju u Beograd, ali ne bi imao pravo povratka u Žičku eparhiju, jer to Nemci izričito: ne dozvoljavaju.
Posle posete, patrijarh je sastavio odgovor Nediću u kome je izneo primedbe i neslaganja na njegov predlog, ali ga je oslovio u početku sa **Gospodine predsedniče**. Patrijarh je koncept svog odgovora pročitao Nikolaju, i pitao ga za mišljenje. Dok je čitao, Nikolaj je nervozno grickao bradu, što je bio znak lošeg raspoloženja, i slušao. Kad je patrijarh završio, rekao je:

PISMO ĐENERALU NEDIĆU

- PRVO, Vaša svetosti, ne smemo Nedića nazvati **predsednikom Vlade**, jer mi imamo legalnog predsednika u Londonu. Oslovimo ga sa **đenerale i ministre**. Drugo, što se mene tiče, ja ne želim da izlaskom iz Vojlovice samo promenim zatvorsku ćeliju i mesto svome krevetu. Ako ne mogu da odem u Žiču, u moju eparhiju, šta ću ja u Beogradu. Ako se sazove Sabor i ja na njega dođem, ja moram javno da žigošem nemačka nedela i zločine! Pobili su mi pola Kraljeva, popalili Gornji Milanovac, pobili mnoge monahe i monahinje, i sveštenike po Žičkoj eparhiji, porušili crkve i manastire. Ako ja umesto osude budem licemerno ćutao i pravio nasmejano lice, narod bi s pravom mogao da me kamenuje na Terazijama. Tebe vraćaju na tvoju eparhiju, ti idi. Mene ostavi ovde do boljih dana. I treće, što se tiče proglasa protiv Komunističke partije, mislim da bi to bila neoprostiva greška. Vrlo je opasno da Crkva izdaje proglas protiv bilo koje stranke, pa i protiv Komunističke partije. Crkvu se ne tiču partije i partijski programi. Crkvu interesuje da li te partije propagiraju bezboštvo ili ne. Mi smo protiv bezboštva, pa bilo da ono dolazi sleva ili zdesna, odnosno, mi smo i protiv Hitlerovih bezbožnika, isto kao i protiv sovjetskih. Možemo samo da izdamo proglas protiv bezbožništva, a ne protiv komunista.
Posle Nikolajevog izlaganja, patrijarh je, posle dužeg ćutanja i razmišljanja, rekao:
- Sve što si primetio, prihvatam i odobravam. Molim te, uzmi ovaj moj odgovor koji sam skicirao, pa napiši drugi, onako kako ti smatraš, a ja ću potpisati.
Profesor Jovan Velimirović, koji je prisustvovao ovom razgovoru (zahvaljujući kome imamo ovo pisano svedočanstvo), dobio je zadatak da pronađe pisaću mašinu i da otkuca odgovor koji je sastavio Nikolaj. Profesor Jovan je sačuvao kopiju tog odgovora, koja glasi:

Man. Vojlovica
22/9-DŽII-1943. god.
Gospodinu Milanu Nediću,
Armijskom Đeneralu i Ministru
Beograd

Uvaženi Gospodine Đenerale,

Na Vaše cenjeno pismo od 20-DŽII/n.s./1943. god. Pov. br. 1343, a posle dve Vaše posete i dugih razgovora od 18/5 i 21/8 tek. m. čast mi je odgovoriti sledeće:
Čovek koji je lišen slobode i svih prava, koji se od nazad trideset i dva puna meseca nalazi u strogom zatvoru, lišen svih mogućnosti, da opšti sa spoljnim svetom i da prati javni život i burne događaje sadašnjeg vremena, kao što je slučaj sa mnom, koji iz zatvora ne mogu imati ni slobodne volje ni nesmetane energije - nije u stanju da zvanično opšti i da nosi odgovornost u zvaničnim poslovima.
No, ipak ja mogu reći moje lično mišljenje i čvrsto uverenje da je Srpska pravoslavna crkva vazda bila, jeste i biće, najodlučnije protiv svake razorne akcije, koja u ateističkom besu nasrće na srpski narod s namerom da ga upropasti moralno i fizički.
I Srpska pravoslavna crkva gotova je da, u skladu sa svojim karakterom, zadatkom i dostojanstvom, pomogne i Vaše napore, kao i napore svih rodoljubivih Srba u zaštiti i spasavanju svog blagočestivog naroda.
Ali Srpska pravoslavna crkva moći će se prihvatiti s punom snagom, a s Božjom pomoći, oba ova zadatka samo onda - kako sam imao čast usmeno Vam izložiti - kada joj se potpuno povrati i nesmetano omogući pravilno kanonsko-zakonsko funkcionisanje, prekraćeno pre dve i po godine.
Bog neka Vam je na pomoći.
Šaljući vam topli blagoslov, odani Vam
AEM patrijarh Srpski
Gavrilo, s. r.**

Posle predaje patrijarhovog odgovora nastalo je zatišje. Nedićeva poseta počela se polako zaboravljati i život u Vojlovici se vratio ranijoj monotoniji.
Zatvorenici u Vojlovici svakodnevno su čitali **Novo vreme**. Naročito su ih zanimali izveštaji sa Ruskog fronta. Iako su Nemci te izveštaje doterivali, bilo je jasno da gube i da se povlače. Obično pred ručak, patrijarh i Nikolaj odlazili bi u sobu jeromonaha Vasilija i tu komentarisali stanje na ratištu. Vasilije je obeležavao linije fronta na geografskoj karti. Čim bi Rusi, ma gde napredovali, Nikolaj bi, sav radostan, govorio: **Ide Ruja, ko oluja!** Prekrstio je imena tri velika saveznička presednika: Staljina u Čelikovića, Ruzvelta u Ružića, a Čerčila u Crkvenjakovića. **Svi smo se zaista radovali uspesima Rusa kao svojim, jer u njihovoj pobedi mi smo videli kraj našem zatvoru i čamovanju** - piše profesor Jovan (potonji vladika šabačko-valjevski) u svojim beleškama o vladici Nikolaju, i nastavlja:
**Kada su Rusi potisli Nemce duboko u Ukrajinu, počeli su izražavati veće apetiti. Vladika je rekao jednoga dana: Bojim se da se Rusi neće znati umeriti na kraju rata i projaviti suviše velike apetite i time razdražiti Amerikance. A nije dobro imati Ameriku kao neprijatelja. Ovaj rat je samo trka za baze za novi rat. A Novi rat biće rat za AZIJU**.

OKUPATOR SPREMIO OSVETU

PORED pokušaja sa generalom Milanom Nedićem, Nemci su nastojali više puta da patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja privole na saradnju. Jedanput mesečno u Vojlovicu je dolazio jedan visoki nemački oficir Majer, zadužen za verska pitanja, i razgovarao sa njima. Sve je ostalo bez uspeha. Nemci su onda odlučili da im se osvete. Rešili su da ih odvedu u zloglasni fašistički logor Dahau, gde su bili najveći Hitlerovi protivnici, na izdržavanju kazne.
Dana 13. februara 1944. godine, jedan nemački oficir došao je iz Beograda u Vojlovicu i doneo naredbu Nemačke komande da se patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj spreme za put. Rečeno im je da će pravac puta biti Bečkerek. Sutradan, na crkvenu Novu godinu, u pet sati ujutro, krenuli su na put. Putovali su do Velikog Bečkereka kamionima u pratnji 20 **gestapovaca**. **Gestapovac** šofer, vozio je takvom brzinom po džombastom putu da su patrijarh i vladika jedva izdržali put.
U Bečkereku, vladika je pokušao da protestuje zbog ovakvog postupka, ali bilo je uzalud. Nemci nisu obraćali pažnju na to. Oni su za njih bili robovi, bez obzira na godine, zvanje, čin i njihovo zdravlje. U Bečkereku ih je pregledao jedan lekar, Rus po narodnosti. Dao im je nekoliko piramidona i aspirina za ublaženje bolova. Nastavili su put vozom do Budimpešte. Putovali su vagonom bez prozora i bez ikakvih sanitarnih uslova. Putna hrana sastojala se od 200 grama suvog hleba i 5 grama putera dnevno. Najteža su bila zadržavanja usput, u Bečkereku, Budimpešti i Beču, gde su vršena ispitivanja i saslušanja. Starci su imali glavobolju. Tražili su aspirine ili druge tablete, ali su odbijeni. Konačno su stigli u zloglasni logor smrti, Dahau.
Čim su stigli u logor, primenjene su teške mere, kao i za druge zatvorenike. Tokom kažnjeničkih poslova, nisu im dopuštali da skidaju mantiju, što im je otežavalo rad. Hrana se sastojala od suvog hleba i čorbe od repe koja je imala miris i ukus zemlje. Od prvog dana morali su da nose vodu kao i drugi logoraši. Dobili su jedan veliki sud koji je bio težak i nepodesan za nošenje. Nosili su ga između sebe na ramenima. Nemački stražari su to sa podsmehom gledali, dobacivali i pravili šale.
Posle pet dana, Nikolaj je pao od umora pod teretom i voda se prosula po njihovim mantijama. Tada je patrijarh počeo da viče i glasno protestuje, grdeći Nemce i njihovu **kulturu**. Prišao je jedan oficir straže i pitao šta ovaj govori. Otresajući vodu i blato sa mantije, Nikolaj je odgovorio Nemcu:
**Patrijarh srpski, gospodine, divi se vašoj velikoj evropskoj i nemačkoj kulturi i hvali vaše postupke!** (O toj i takvoj evropskoj kulturi Nikolaj je pisao u Dahau u knjizi **Kroz tamnički prozor**). Prilikom pada Nikolaj je povredio koleno leve noge. Stari patrijarh mu je pomogao da se podigne. Obojica su bili strašna uzbuđeni i poniženi. Vratili su ih u logor. Kada je Nikolaj zatražio lekarsku pomoć, stražari su drsko odbili. Posle šest sati došao je neki bolničar, oprao koleno alkoholom i zavio ranu. Zbog ove povrede, dobili su nekoliko nedelja poštede.

GROM I BOGOMOLJA

VLADIKA Nikolaj je sa svojim ocem Dragomirom, podigao u svom selu Leliću, divnu crkvu posvećenu Svetom Nikoli, krsnoj slavi roda Velimirovića. Crkva je podignuta na njihovom imanju i osvećena je 1929. godine. Iz ljubavi i zahvalnosti prema ocu, vladika je ovaj hram nazvao zadužbinom Dragomira Velimirovića, ne pominjući svoje ime. To je danas manastir Lelić.
Posle nekoliko godina od osvećenja, udari grom u crkvu i nanese neka manja oštećenja, pošto crkva nije imala gromobran. Jedan profesor bogoslovije u Bitolju, koga su zvali Peckalo, upita vladiku:
- Vladiko, je li istina da je grom udario u vašu zadužbinu u Leliću? Kako to, kao veliki duhovnik, tumačite?
- E, moj profesore! Nije to ništa! - odgovori vladika. - Udario je grom u veliku carsku Rusiju, i evo 15 godina ne može da se oporavi. I ko zna koliko će još decenija proći dok se ne oporavi. Šta je mala crkvica u mom Leliću, prema velikoj pravoslavnoj Rusiji?

VLADIKA I TESLA

VLADIKA Nikolaj i Nikoja Tesla bili su veliki prijatelji. Tesla je, inače, bio svešteničko dete. Zvali su se imenjacima. Kada je Nikolaj 1927. godine bio u Americi, on poseti slavnog naučnika. Tesla uvede vladiku u svoju laboratoriju, i jedan svoj novi izum stavi u pokret. Stotine i stotine točkića i zupčanika se pokrenulo.
- Bože, imenjače, šta uradi ti to? Kakva je to sila što pokreće tolike točkiće? - upita zadivljeno Nikolaj.
- Imenjače, ti si školovan čovek, valjda znaš šta je to? - odgovori Tesla.
- Šta je to? - pravio se Nikolaj nevešt.
- Elektrika, imenjače.
- Kad si tako veliki stručnjak za elektriku, reci mi može li nauka otkriti da se ona vidi golim okom?
- Nikada! - odgovori Tesla. - Dok je sveta i veka.
- Pa, što onda ljudi traže da vide Boga? Sila postoji i kad se ne vidi - na to će Nikolaj.


Novosti

Foto izbor administratora

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker