|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
KNEZ PAVLE PRINC SUROVE SRPSKE LEGENDE
Duga srpska noć
Za prevrat u Beogradu regent informisan u Zagrebu, pošto je vraćen iz voza na putu za Brdo kod Kranja. Vlatko Maček ponudio usluge Četvrte armije. Kako je započela efemerna vladavina poslednjeg jugoslovenskog kralja (?)
PIŠE: Miodrag Janković
KNEZ namesnik Pavle je sa Topčiderske železničke stanice krenuo u 21.30 časova 26. marta 1941. godine. Išao je u svoj dvorac Brdo kod Kranja da pokuša da se odmori od prevelike napetosti i opšteg umora. U njegovoj pratnji bio je samo ordonans-oficir đeneralštabni kapetan Pomorišac. Usred noći, na stanici Vinkovci voz je bio zakratko zadržan, i putnik u njemu doznao je da je u prestonici gužva. Zaverenici su upravo bili započeli svoju akciju.
Ujutru, zlosrećnog 27. marta 1941. godine, u Zagrebu, na glas o puču, vojni sveštenik Milutin Arsić otišao je u Vojnu komandu generalu Petru Nedeljkoviću. Kod njega su već bili generali Dušan Trifunović i Milorad Petrović Lord. Iz Beograda je telefonom zvao general Dušan Simović i sa Nedeljkovićevm razgovarao o knezu Pavlu. Nedeljković ga je obavestio da je knez iz Zagreba otišao u pravcu Brežica i tada mu je Simović izdao zapovest da kneza stigne i vrati u Zagreb. Nedeljkovićev odgovor je bio **razumem**! Međutim, nije mu bilo prijatno da naredbu izvrši, malo vremena pre toga bio je u audijenciji kod kneza, da bi mu se zahvalio za unapređenje u čin armijskog generala. Ne bi li zaboravio na nelagodnost, zamolio je sveštenika da zajedno sa njim pođe automobilom u Zaptežić kraj Brežica. Sveštenik to nije želeo, ali mu je general jednostavno naredio, i sveštenik je poslušao. Kada su stigli, pojavio se knez bled u licu. General mu se izvinio i objasnio mu da po nalogu generala Simovića mora da ga vrati u Zagreb. Na to, knez je upitao **Zar ne mogu na Brdo?** Odgovor je bio odrečan. Spremio se i pošao.
U automobilu, do Zagreba, knez se svešteniku Arsiću učinio još bleđi nego ranije i sve vreme vožnje nije nijednu reč izgovorio. Došli su u komandu. General Nedeljković je otišao da telefonom izvesti Beograd. Knez se šetao po kancelariji. Pošto su bili sami, knez se obratio svešteniku i rekao: **Jadni Srbi, šta će s njima biti?** Sveštenik mu je odgovorio: **Visočanstvo, mi smo u ratu. Mnogi su veliki ljudi i u prošlom ratu podlegli svojoj sudbini. Ako su Vaša dela politički bila ispravna i korisna po narod, Vi ćete biti jednog dana veliki čovek, što će narod i istorija priznati.** Knez Pavle je bio smiren, samo je duboko uzdahnuo.
GLAS NEKOG DRUGOG
UBRZO je stigao Vlatko Maček sa trojicom svojih saradnika i otpratio kneza u Banski dvor. Jedan oficir, veran pučistima u Beogradu, bio je stalno sa njima. Maček je zamolio kneza da puč prihvati kao svršenu stvar i ponudio mu usluge četvrte armije. Ta armija je u potpunosti bila sastavljena od Hrvata. Maček je pokušao da ubedi kneza da će uz pomoć te armije moći da pregovara sa prevratnicima. Knez Pavle mu je odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir i da on ne želi da izazove građanski rat. Podsetio je Mačeka da su njegova žena i deca u Beogradu, u rukama pobunjenika. U Beograd je otputovao zajedno sa banom Ivanom Šubašićem. Na zemunsku železničku stanicu stigao je posle sedam uveče. Tamo je čekao general Dušan Simović, oficijelni vođa pučista. U njegovoj pratnji je bilo nekoliko oficira i jedan odred pešadije!
Plan generala Bore Mirkovića bio je sproveden sa velikom preciznošću: predsednik Ministarskog saveta Dragiša Cvetković uhapšen je pred svojom vilom, nešto kasnije isto se dogodilo sa namesnicima Perovićem i Stankovićem. U devet sati izjutra 27. marta, pročitan je preko radija proglas kralja Petra 2. NJegovu proklamaciju o preuzimanju vlasti pročitao je imitirajući kraljev glas poručnik bojnog broda Jakov Jovović. Igrajući se sa svojim rođakom knezom Aleksandrom, kralj je čuo proklamaciju. Aleksandar je rekao: **Gle ti govoriš na radiju?** Kralj je uzvratio: **Ali to nisam ja.** Tako je, taj poslednji jugoslovenski kralj, započeo svoju efemernu vladavinu: umesto njega govorio je neko drugi imitirajući ga. I kasnije, često je on govorio kao da je neko drugi, često je mladi Petar bio upotrebljavan.
Kad je knez Pavle stigao u Beograd, Simović je već obrazovao svoju vladu. Vozeći se u automobilu zajedno sa Simovićem prema Ministarstvu vojnom, knez je ovome rekao: **Vi ste bili jedino lice koje mi je kazalo istinu i šta će se desiti.** Posle potpisivanja ostavke, knez Pavle se odvezao u Beli dvor, gde se nalazila cela njegova porodica i gde ga je čekao maloletni kralj Petar.
Pred odlazak imali su vrlo malo vremena da se spreme. Knez Pavle je izdavao uputstva za pakovanje i vladala je velika užurbanost u Belom dvoru. Simović je bio tu i knez i on su imali razgovor koji je potrajao čitav sat. Prolazeći pored jednog kupatila na spratu, sluškinja je čula jecaje iznutra i zatekla malog kneza Nikolu kako šćućuren plače. Stariji Aleksandar brinuo je o kneginjici Jelisaveti. I danas, ona se seća šta joj je on tada čitao - bajku o crvenoj aždaji! Posluga je užurbano iznosila kofere i smeštala ih u automobile. Oko 11 sati na vrhu stepenica pojavio se knez Pavle sa celom porodicom. Kod Nila Balfura nalazi se opis ispraćaja, pisan po sećanju jednog svedoka: **Čim ih je ugledao, kralj se odmah popeo do njih. Sad smo svi shvatali šta to znači.**
DIRLJIV TRENUAK RASTANKA
**ZNALI smo da knez i njegova porodica odlaze u izgnanstvo i da je to sad poslednji pozdrav kralja sa stricem - koji mu je bio savetnik umesto roditelja i koji ga sada, čudnom igrom sudbine, napušta i odlazi u izgnanstvo u trenutku u kome mladi kralj preuzima vlast i presto, da bi preuzeo najveću odgovornost... i to u trenutku u kome mu je stric najpotrebniji... Suze su nam grunule svima. I kralj je jecao, i knez i kneginja Olga i njihova deca. Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica kneza Pavla. To je bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog.**
Noć, koja je zadugo imala da ostane u Srbiji, beše poodmakla kada je knez Pavle, posle vojničkog pozdrava umesto rukovanja, zakoračio u izgnanstvo neizvesno i bolno kao zaborav. Izlazio je iz Belog dvora. Belo je transcedentno savršenstvo. Belo je lepo za one koji su bili posvećeni, obasjani znanjem. Belo je blaženost, svetost, izbavljenje. Kao da je, izlazeći iz omiljenog krajolika mitske Arkadije na slikama Nikole Pusena, tih remek-dela što i danas samuju u Belom dvoru, knez Pavle zakoračio u pejzaž Domenikosa Teotokopulosa zvanog El Greko. U onaj pejzaž plamteći kao molitva velikih mistika odevenih u belo, božjih ugodnika koji govore o beloj svetlosti, onoj preko koje su dolazili u vezu sa višim svetom. U svoju sliku, kao u legendu, u El Grekovog **Laokaona** koji se sa sinovima protiv zmija bori, činilo se, u beloj paradnoj uniformi, da tiho i dostojanstveno ulazi blagorodni srpski knez. Maloletni kralj Petar je ostao u rukama pučista. Reč grob, tako često izgovarana toga dana, kovitlala se i kružila na noćnom nebu Beograda kao zloguk.
U Berlinu, kako je to kasnije zapisao, đeneralštabni pukovnik Vladimir Vauhnik okončavao je najžalosniji dan u svom životu. Za udes drage mu otadžbine okrivljavao je svoja dva druga iz vojske.
Toga sudbonosnog dana, čim je primio vesti o puču, Hitler je odlučio da napadne i razori Jugoslaviju. Sazvao je svoj ratni tim. Evo kako je to izgledalo: **Firer se pojavio u sobi za konferenciju i pokazao nam telegram, planuvši spontano da on ne namerava da to trpi: sada će on da smoždi Jugoslaviju zauvek; bez obzira šta bi mogla nova jugoslovenska vlada da mu kaže, njega su ponižavajući izdali i njihova deklaracija o lojalnosti bi bila jedna obmana, jedna zavera da se dobije u vremenu.**
VITEZ BOJNOG POLJA
KNEZ Arsen (Arsenije) Karađorđević (Temišvar 4. april 1859. - Pariz 1938) bio je najmlađe dete kneza Aleksandra i knenjige Perside, dakle, unuk velikog srpskog vožda Karađorđa i praunuk kneza Alekse Nenadovića. NJegov otac, knez Aleksandar (Topola 29. septembra 1806, 3. maj 1885. Temišvar) bio je najmlađe dete Karađorđa i Jelene. Vladao je Srbijom od 14. septembra 1842. do 23. decembra 1858. godine. Kneginja Persida je bila kći vojvode Jevrema Nenadovića i r odila je knezu Aleksandru desetoro dece - njihovo peto dete beše Petar (1844-1921), kralj Srbije (od 1. decembra 1918. kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca), Petar Prvi od 2. juna 1903. Arsen je u Kijevu, 1. maja 1892. godine, uzeo sebi za ženu Auroru (1873-1904), kći kijevskog guvernera Pavla Pavloviča Demidova i Jelene Petrovne, princeze Trubeckoj. Ovaj brak je raskinut 1896.
Svoje prvo i srednje školovanje dobio je u Francuskoj u liceju Luji le Gran, vojničko obrazovanje u petrogradskom Konstantinskom oficirskom učilištu. Za ruskog konjičkog potporučnika proizveden je 1877. Do 1918. godine učestvovao je u devet ratova i imao je 12 dvoboja, iz kojih je izašao kao pobednik. Od 1883. do 1885. godine on je oficir francuske ekspedicije u Tonkin, gde učestvuje u mnogim borbama i biva ranjavan, ali pokazuje prava čuda od junaštva, o čemu su pisali tadašnji francuski lisovi. Knez Arsen je mnogo podsećao na svoga dedu Karađorđa, koji je gotovo u istim godinama krajem 18. veka kao frajkor u austrijskoj vojsci učestvovao u borbama protiv vojske generala Bonaparte u severnoj Italiji kod reke Rivoli i kod mosta Arkole.
Posle četiri godine provedene u Petrogradu u garnizonu, 1889. knez Arsen se opet angažuje u Alžiru kao oficir francuske Legije stranaca. I tamo je zadivio svojim besprimernim junaštvom i ratnim bravurama. U rusko-japanskom ratu kao pukovnik komanduje kozacima, konjičkim pukom u sastavu vojske generala Reneklipra. U bici kod Mugdena knez Arsen se odlikovao neobičnom hrabrošću i sa bojnog polja vratio se ovenčan novom slavom i najvišim ruskim carskim odlikovanjem - zlatnom sabljom za hrabrost i generalskim činom.
SIN KNEZA ARSENA I KNEGINJE AURORE
OD 25. do 27. marta ove godine u Domu vojske u Beogradu održan je okrugli sto **27. mart 1941: knez Pavle u vihorima evropske politike**. Skup je otvorila i učesnike pozdravila kneginja Jelisaveta Karađorđević, kći kneza Pavla. Vrlo zapaženo izlaganje imao je g. Nil Balfur, autor do sada jedine biografije kneza Pavla, objavljene i na srpskom jeziku 1990. godine. U preko 20 referata istoričara i politikologa martovski događaji 1941. godine prvi put su osvetljeni na nepristrasan način. Okrugli sto je izazvao mnogobrojne prikaze u medijima, mnogobrojne reakcije u javnosti. Zbog toga, želeli smo da ovim feljtonom, na osnovu najnovijih istraživanja, osvetlimo ličnost kneza Pavla Karađorđevića.
Sin kneza Arsena i kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato, knez Pavle Karađorđević rođen je u Petrogradu 28/15. aprila 1893. godine, a preminuo je 14. septembra 1976. u Neiju kraj Pariza.
(NASTAVLJA SE) Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Život sa stricem
Trogodišnjeg Pavla Aurora je poverila knezu Petru Karađorđeviću, koji je posle tragične smrti svoje žene Zorke i sina Andrije, živeo u Ženevi. Boljševici se nisu usudili da ubiju Arsena Karađorđevića, slavnog srpskog generala, koji je umro 1938. u Parizu.
Kneginja Aurora sa sinom knezom Pavlom
U PRVOJ balkanskoj oslobodilačkoj vojni brat kralja Petra učestvuje kao armijski general i komandant konjičke divizije, uzima učešća i proslavlja se u bitkama za Kumanovo, Veles i Bitolj. NJegovi saborci pričali su kasnije o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja kneza Arsena tokom gonjenja razbijenih DŽavid-pašinih odreda kroz Albaniju. Naročito je zapamćena njegova uloga u borbama na položajima oko reke Bregalnice, na položajima poznatim kao “bestrišinski”, gde je snažnim i nenadnim naletom svoje konjice pomogao da pešadija dejstvuje kako treba, pa je tako konačno slomljen otpor bugarske vojske i dobijen rat.
U Prvom svetskom ratu knez Arsen učestvuje u svim borbama koje Rusi vode na Zapadnom frontu kao general konjice Carske garde. Proslavlja se u bitkama kod Rige i kod Varšave. Posle prevrata Lenjinovih boljševika, zajedno za mnogim drugim plemićima, knez Arsen biva zarobljen i izveden pred preki “sovjetski sud građana i vojnika”. Dignute glave saslušao je optužnicu i držao se kako mu je priličilo. Boljševici se nisu usudili da ubiju slavnog srpskog generala i on je posle oslobađajuće “presude” zauvek napustio Rusiju i nastanio se u Parizu.
Umro je 20. oktobra 1938. godine u Parizu i njegov sin knez Pavle ga je uz najviše počasti sahranio na Oplencu, u kripti, nedaleko od kneza Aleksandra i kneginje Perside. NJ. k. v. knez Arsen Karađorđević spada u red najviše odlikovanih srpskih vojnih starešina.
MATI KNEZA PAVLA
Mati kneza Pavla, kneginja Aurora (na srpskom: Zorka) Pavlovna, rođena je u Kijevu 15. novembra 1873. a umrla 28 juna 1904. u Torinu. Preko nje knez Pavle vodi poreklo od najstarijih plemićkih porodica u Evropi i to od loza češke, braunšvajske, habzburške i bavarske. Prema naučnim saznanjima i istraživanjima doktora Alekse Ivića (geneološke tablice 1928), bečkog profesora Ota Dungerna (objavljeno u glasilu nemačkog društva za heraldičko-geneološko ispitivanje za maj i jun 1937. pod naslovom “Nemački preci princa Pavla”) i finskog genealoga Ota Durhmana proizlazi da preci kneza Pavla po majčinoj liniji (prinčevi Trubeckoj) vode poreklo od Bele II Slepog, mađarskog kralja, i Jelene, ćerke velikog srpskog župana Uroša Belog iz 12. veka. Isto tako, preko majke knez Pavle vodi poreklo od Nikite Demidiča koga je uveo u plemstvo 1720. godine lično ruski imperator Petar Veliki.
Pričalo se da je Nikita bio siromašan kovač u gradu Tuli, kada se jednog dana, 1694. pred njegovom radionicom zaustavila kočija sa carevim grbom. Lakej mu je doneo pištolj da ga odmah popravi jer se tane bilo zaglavilo u cevi. Car je bio u lovu i desilo se da je njegovo oružje francuske izrade zatajilo. Petar Veliki se vajkao što niko u Rusiji ne zna da pravi oružje. Nikita je, brzo popravljajući carev pištolj, rekao da je takvo oružje sasvim lako napraviti. Car se razbesneo i udario šamar kovaču zbog drskosti. Nikita je bez reči izneo pred cara dva pištolja slična onom koji je popravio, oružje njegove izrade. Car se obradovao i pozvao kovača u Petrograd. Pošto se uverio u valjanost Nikitinih rukotvorina, car ga je ugostio i darovao mu slobodu i zemljište na Uralu. Nikita je bio preduzimljiv i odmah je sagradio fabriku oružja i municije. Za vreme rata sa Švedskom njegova fabrika je radila dan i noć kako bi se snabdela careva vojska. Petar Veliki ga je nagradio titulom grofa. Tako je začeto potonje veliko bogatstvo i uticaj plemićke porodice Demidov.
Titula je postala nasledna 1780. u vreme kada su Demidovi posedovali rudnike gvožđa, srebra, platine i zlata. Nikola Demidov, deda kneginje Aurore, majke kneza Pavla, oženio se Jelisavetom Aleksandrovom Stroganovom. Sa njom se preselio u Pariz i tamo živeo zahvaljujući svome ogromnom bogatstvu. NJihov sin Anatolij odrastao je u prelepoj vili San Donato u Firenci koju je Nikola Demidov kupio i ukrašavao. Anatolij se oženio Napoleonovom nećakom Matildom, koja je bila sestričina Romanova i praunuka engleskog kralja DŽordža III. Dobio je titulu princa od San Donata, ali brak mu nije bio uspešan pa je Matilda otišla da živi u Pariz, a on je ostao da živi u svojoj basnoslovnoj vili odajući se pisanju putopisa i kolekcionarstvu.
TITULA AURORINOM OCU
OD Anatolija nije bilo naslednika pa je titula prešla na Aurorinog oca Pavla. On je iz prvog braka imao sina Elima i sa Jelenom Trubeckoj dve kćeri Auroru i Moinu. Elim je postao diplomata i skrasio se u Grčkoj a Moina se udala za slavnog i kulturnog ljubitelja putovanja ruskog kneza Simeona Abamaleka Lazareva sa kojim se nastanila u raskošnoj vili u Rimu. Posle smrti svoga muža i bez dece živela na imanju kod Firence zvanom “Pratolino” koje je posle Drugog svetskog rata nasledio knez Pavle.
Ta vila Demidova smatrana je bila za jednu od najskupljih i umetničkim predmetima najbogatijih privatnih muzeja Italije. Nalazila se u ogromnom parku ograđena zidom koji je bio dugačak kilometrima. Vilu je izgradio veliki vojvoda Fransoa od Medičija 1569. godine i da bi je ukrasio pozvao je čuvene umetnike toga doba Ćanbolonja, Amanatija i Bernarda Buontalentija. Posle je to postala letnja rezidencija Medičija. Vojvoda Lorenco Mediči Veličanstveni ju je nazvao “Vila di Pratolino” i poklonio svojoj ljubavnici Bjanki Kapelo. Kasniji naslednici Lorenca Veličanstvenog živeli su u Firenci i vila je počela polako da propada.
Od nekoliko građevina koje su bile u sastavu vile ostala je samo jedna i u ono vreme nazivali su je “Dom paževa” i tu se omladina učila ponašanju dostojnom plemića. Godine 1870. vilu je kupio Anatolij Demidov, koga su zvali “ruski Krup”. Kako bi dostojno obnovio “Pratolino” prodao je 15. marta 1880. godine svoju palatu San Donato u Firenci. Anatolij je bio vrlo dobar poznavalac umetničkih slika i antikviteta i za njihovu kupovinu nije štedeo novac. U “Pratolino” je iz Rusije preselio zbirku svog oca Nikolaja, koja je u to vreme važila za jednu od najskupocenijih kolekcija na svetu.
TEŠKE GODINE SAMOVANJA
PAVLE je iz Rusije otišao kad mu je bila godina dana, majka ga je, zajedno sa njegovom ruskom dadiljom, povela u Nicu. Premlada i bez muža, Aurora nije smogla snage da sam odgaja sina već je svoga polubrata Elima, ruskog diplomatu u Grčkoj, molila da usvoji Pavla. Međutim, Elimu to nije bilo moguće zbog karijere. Dve godine kasnije, uz pomoć Arsenovu, Aurora je trogodišnjeg Pavla i njegovu dadilju poverila knezu Petru Karađorđeviću koji je, posle tragične smrti svoje žene Zorke i sina Andrije, bio napustio Cetinje i sa decom živeo u Ženevi. Knez Pavle je svoju majku video još samo dva puta, na palubi broda koji je plovio po Ženevskom jezeru i kasnije na jednoj železničkoj stanici. Celog života sećao se tadanjih njenih zagrljaja i njenih suza, tih oproštaja, majčinske topline koja zauvek negde odlazi. Od svih njenih fotografija najviše je voleo onu fotografiju (Aurora, profil s leđa), na kojoj njegova mati, mlada i tako lepa, čini se stalno odlazi ne osvrćući se, pogleda uperenog u budućnost, avaj budućnost, koje za nju, uskoro nije više bilo.
Obožavao je svoju rusku dadilju koja mu je bila i otac i majka. Kada je napunio sedam godina dogodio se dramatičan preokret u njegovom životu: pošto je knezu Petru uspelo da svoja dva sina i ćerku pošalje na školovanje u Rusiju on je odlučio da Pavla upiše u školu gospođice Brehbil koju su ranije pohađala njegova deca a Pavlovu rusku dadilju otpusti. Pavlu je odatle ostala uspomena na pacove koji su jurili hodnicima i učionicama hladne i mračne škole. Mnogo godina kasnije jedna njegova učiteljica još ga se sećala: “Bio je tako mio, tako dobar i tako neveseo”.
Do odlaska za Beograd, gde je njegov stric Petar trebalo da bude proglašen za kralja posle krvavog Majskog prevrata, Pavle je proživeo svoje najteže godine ispunjene usamljenošću, osećajem odbačenosti i bolne tuge. Počeo je da pati od hronične anemije i zbog toga je svoja leta sledećih jedanaest godina morao provoditi u austrijskoj banji Bad-Hal. Zadesivši se slučajno u salonu svoga strica početkom juna 1903. Pavle se do kraja života sa užasom sećao izveštaja glasnika iz Beograda koji su budućem kralju Petru do detalja opisali ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage.
SRPSKO PODANSTVO
U BEOGRADU nastavio je školovanje. NJegovi nastavnici u Drugoj muškoj, između ostalih behu: Đukanović, Lorenc, Pavlović i Jeremija Živanović. Ruskim Carskim ukazom, na molbu kralja Petra, Pavle i njegov otac Arsen bivaju najpre otpušteni iz ruskog, da bi 26. aprila 1904. godine ukazom kralja Petra bili primljeni u podanstvo srpsko. U dvoru bio je smešten u jednu sobu pod krovom i prvo što je morao da uči bio je srpski jezik. NJegov prvi jezik bio je ruski, a školovanje u Lozani je bio započeo na francuskom. Imao je velikih teškoća da bude sit posle ručkova za kraljevskom trpezom. Kralj Petar je neobično brzo jeo i kako je uvek bio prvi poslužen završavao je prvi, pre nego što bi ostali bili posluženi kako treba, kralj bi ustajao od stola što je bio znak da je obed završen.
Jedine lepe uspomene bile su mu razgovori sa stranim diplomatama, druženje sa Aleksandrom i časovi igranja u Starom dvoru. U starim danima se još sećao gospođica koje su dolazile kako bi se prinčevi naučili da igraju. Sećao se gospođice Grujićeve, Mare Vojina Čolak-Antića, Leposave i Olge Milivoja Lozanića. Najbolji drug mu je iz toga doba bio potonji hemičar Veljko Bata M. Nikolić. Prema kazivanju Vladimira Živanovića (feljton u “Politici” pod naslovom “Jedan čudan život u zemlji Srbiji”, januar-februar 1997. godine) takođe đaka Druge muške gimnazije, tada najbolje škole u Srbiji, knez Pavle je sedeo u istoj klupi sa Savom Popovićem, potonjim velikim anarhistom i komunistom, zaboravljenim slikarom i likovnim kritičarem, agentom sovjetske vojne obaveštajne službe, inače u beogradskim levičarskim krugovima posle Prvog svetskog rarta poznatim kao Sava Anarhista i Sava Glista.
(NASTAVLJA SE) Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Bosiljak - miris Srbije
Miris bosiljka je za kneza Pavla bio miris otadžbine, sublimirana Srbija u mislima. Knez je pitom, tolerantan i prilagodan za razgovor, pokazuje izvesne znake sujete, ali nije uobražen, pisao je profesor Milorad Pavlović Krpa kralju Petru
KNEZ Pavle je zazirao od prestolonaslednika Đorđa koji ga je u Ženevi bio skoro utopio a u Beogradu mu pucao pored stopala da bi ga naterao da skače. Posle se užasavao svakog nasilja i klonio se Đorđa koga je njegov brat kralj Aleksandar, posle Prvog svetskog rata, smestio u Toponicu, ludnicu kraj Niša.
U sećanjima Milorada Pavlovića Krpe, objavljenim u “Politici” 1963. godine pod naslovom “Svedok jednog stoleća”, bilo je izostavljeno jedno poglavlje posvećeno školskoj 1905/1906. godini, kada je Milorad Pavlović bio profesor Druge beogradske (muške) gimnazije koja se tada nalazila u staroj neuglednoj zgradi kod Batal-džamije, blizu sadašnje Narodne skupštine. Kosta Dimitrijević je u knjizi “Iz starog Beograda” objavio cenzurisane redove koje mu je Krpa ispričao i tako ispravio nepravdu.
PISMO PROFESORA KRPE
Po želji svog strica i staratelja, ovu gimnaziju je kao učenik drugog gimnazije pohađao i knez Pavle, kojem sam dao slabu ocenu u đačkoj knjižici, jer nije znao da mi odgovori o Hercegovačkom ustanku. Direktor me zbog ovog prekori, a ministar prosvete pozove na odgovornost u Dvor kod kralja Petra I dok su moje kolege mislile da mi je već potpisano rešenje o penziji. Bogme, iako sam znao za kraljevu pravičnost, ulazeći u ‘čika Perin’ kabinet nije mi bilo lako, a on se tamo osmehuje, tapše me po ramenu i čestitajući kaže: ‘E baš ste dobro postupili, ne sme se mom rođaku i štićeniku gledati kroz prste!’ I još me kralj zamoli da se primim za stalnog profesora i vaspitača tada bolešljivog dečaka - kneza Pavla, što sam prihvatio pod uslovom da mi plata bude ista kao i mojih kolega u Drugoj gimnaziji. Tako sam se sa mladim knezom i njegovom guvernantom (gospođica Butkovićeva, prim. autora) uskoro obreo u Napulju da bismo putovali po celoj Italiji, gde sam mu pokazivao sve znamenitosti i o svemu redovno pismima obaveštavao kralja Petra od kojih neka i danas, u prepisu, čuvam.”
Kosta Dimitrijević je potpuno sa pravom zaključio da je buduću veliku sklonost kneza Pavla prema lepom i umetnosti probudio njegov gimnazijski profesor Milorad Pavlović Krpa. U Napulju i Italiji knez Pavle je proveo osam meseci. Za vreme odmora mnogo je voleo da odlazi na izlete u okolinu Napulja a naročito na San-Martini, gde se nalazio muzej italijanskog kralja. Često je odlazio i na Vezuv i u Pompeje. Pismo profesora Milorada Pavlovića Krpe (1865-1957) upućeno 1907. godine iz Napulja kralju Petru I Karađorđeviću o svom učeniku knezu Pavlu Karađorđeviću, čuva se u Rukopisnoj zbirci Narodne biblioteke Srbije (iz lične dokumentacije profesora i književnika Koste Dimitrijevića):
“Prema usmenoj naredbi, koju mi je Vaše Veličanstvo dalo da Vam svake nedelje ispratim po jedno pismo o knezu Pavlu, ja danas, posle dva meseca bavljenja i rada s njim, hitam da saopštim sledeće:
Knez Pavle je pitom, tolerantan i prilagodan za razgovore. Pokazuje izvesne znake sujete, ali nije uobražen. Ispoljava svoje mišljenje, ali hoće katkada da prihvati i tuđe razloge. Uzdržljivost je odlika i prisebnost, koja će mu kasnije u životu dobro doći, ako se ne zanese uobraženjem, što nije isključeno. Kod njega zasad preovlađuje osećaj nad razumom - što nije uvek dobro.
U crtama njegova lika ima ženske mekoće i ženske lepote. Možda je to odlika porodična, ali kad bi to bilo, trebalo bi da se u duhu ispoljava i muška energija predaka. Tu bi lepotu spoljašnosti dopunjavala snaga unutrašnja duha.
Dok je bio u školi nije bio najbrži u odgovorima: ali je uvek bio priseban i razborit. Trezveniji od ostalih. Vidi se da ima još dosta da nauči, no on to krije i ćuti, ali se vidi da i želi da što novo nauči. Kako je bio nemiran dok je sedeo u đačkoj klupi, tako je isto živ i nemiran sada dok s njim provodim u odaji. Hoće da zna više nego što se može dati. Ispoljava dobru volju za rad i energiju. Ako to potraje do ispita - položiće ga sigurno, ne računajući na to da je sinovac Vašeg Veličanstva. (...)
“SIGURNO SASTAVLJA PRIČU”
TU, skoro, ponovo sam čitao raspravu velikog nemačkog filozofa Kanta Emanuela o vaspitanju prinčeva i kraljevske dece. Došao sam do vrlo korisnih podataka, ali za mene je knez Pavle učenik trećeg razreda gimnazije, koji mora da uči ako želi u životu što da postigne. Tako ga tretirajući - mislim da pravilno radim što tako postupam - ja nazirem u njemu embrio jednog duha, koji želi da pronikne u mnoga znanja, koja treba u životu da mu budu dostupna.
Radim s njim naročito na srpskom jeziku, istoriji i geografiji, a i na stranim jezicima. Sa prirodnim naukama iako sam učio i sam labavo stojim, kao i sa matematikom. No svakako kasnijih godina on će to stići i postići. Ne moram naglasiti, pored školskih predmeta, mi radimo i druge stvari: upoznajem ga sa našom istorijom i narodnom poezijom. Ove časove pokatkad sluša i gospođica Butka (kneževa guvernanta - pr. a). Zna dosta pesama iz narodne poezije. G. Milovan Milovanović mi je pre neki dan poslao iz Rima jednu knjigu vukovih dela, i posle večere, pre nego što krenemo u postelju on mi čita ‘Starca Vujadina’ ili ‘Početak bune na dahije’. Sa srpskim jezikom ide dosta lagano - tu sam vrlo skrupulozan i tražim da mu pismeni zadaci budu besprekorni. Pre neki dan zadao sam mu da sastavi originalnu pripovetku. Nekoliko puta sam ga opomenuo i skrenuo mu pažnju da za mesec dana treba da napiše originalnu priču... Posle ovoga traži samoću, šeta obalom mora i gleda nekuda u daljinu, prema Kapriju... sigurno sastavlja priču. Šta bude izradio, nadam se da će biti nešto originalno, njegovo. No nalazim da knez Pavle ima mnogo više sklonosti za muziku nego za književnost. A još više dobre volje prema slikarstvu i vajarstvu nego prema muzici.”
U zaostavštini prof. i književnika Milorada Pavlovića Krpe pronađeno je i ovo kratko pismo, koje pokazuje da je knez Pavle uvek vodio o njemu brigu, a ono glasi:
“Pariz, 10. 6. 1955.
Dragi Pavloviću,
Po nalogu NJ. K. V. kneza Pavla, poslao sam Vam danas jedan paket sa tri kg. kafe, 6 paketa razne supe, pola kilograma kakaoa i pola kilograma čokolade - koliko je dozvoljeno po tamošnjoj Uredbi, a da carinu ne platite.
Pozdravlja Vas srdačno
Dragiša J. Cvetković
13 rue Chernovir
Paris XVI”
Na ovoj koverti profesor Pavlović je napisao samo: “Odgovoriti sa hvala.”
SUZE JEDNOG SAMOTNIKA
ZA Pavla je život u Beogradu bio u neku ruku lak, iako u vojničkoj atmosferi kraljevskog domaćinstva, u kome su dominirali muškarci, nije nalazio mnogo inspiracije, a ni nežnosti ni ljubavi, piše Nil Balfur u svojoj “zakasneloj biografiji” kneza Pavla. Počeo je da priprema manje pozorišne komade i da recituje poeziju u kućama svojih poznanika. Pisao je stihove.
Sa svih fotografija iz tog vremena gleda nas jedan lepi dečak krupnih pametnih očiju, ali preozbiljan mladi knez Pavle ima čvrsto stisnute usne koje odaju rezignaciju a ceo izraz lica je, čini se, odbijajući. Dečak u belom maturskom odelu kao da gleda u neku svoju liniju horizonta, sve jednako iščekujući svoje sunce.
Svake godine je odlazio svojoj tetki Moini u čarobnu vilu “Pratolino” kraj Firence u kojoj je nekada, na svome putovanju kroz Italiju, boravio slavni francuski mislilac Mišel Montelj, pisac čuvenih “Eseja”. Na dnu vrta, pod toskanskim nebom, u krajoliku skoro mitskom kojim krivuda Arno srebrn zauvek u pesmi Miloša Crnjanskog, nalazila se monumentalna statua Đanbolonje koja je u dečaku izazivala divljenje i budila maštu. Ogromni bradati čovek - duh reke Po, džin nazvan Apenino - nalakćen i presamićen opkoračuje malo jezero. Odrastao čovek mogao je da stoji na njegovom nožnom palcu ili da prođe uspravan ispod njega. Mirisi šimšira, tuje, lovora, lipe, bosiljka... Nad zamišljenim dečakom nadnosio se kolos - dobri duh. Šta li je pomišljao mladi knez? Da će mu bogovi silni biti naklonjeni? Da li je već tada brao bosiljak čiji ga je miomiris zanosio izazivajući nostalgiju za nečim što još nije bilo jasno kristalizovano u njegovom umu? Mnogo godina kasnije, kada mu beše punih sedamdeset leta, na kraju jednog razgovora sa Kostom St. Pavlovićem upitao ga je oseća li čežnju za zemljom.
NJegov sagovornik mu je rekao da žal oseća naročito kad cvetaju jorgovani, jer je vrt njegovih roditelja u Beogradu bio pun jorgovana. “A ja”, uzvratio mi je knez, “kad šetam pratolinskim vrtom kad uzaberem struk bosiljka, protrljam ga međ prste i pomirišem. Tada mi gotovo pođu suze na oči.” Retka ispovest za čoveka koji se skoro nikome nije poveravao! Miris bosiljka je za kneza Pavla bio miris otadžbine, sublimirana Srbija u mislima. I suza, sasvim sigurno, suza jednog samotnika nad Srbijom. Koliko li je puta u svojim usamljeničkim šetnjama pratolinskim vrtom izgnani srpski knez trljao međ prstima bosiljak i mirisao ga? Naš narod veruje da bosiljak raste u vrtovima Presvete Bogorodice i zbog toga s pijetetom se bosiljak gaji u Srbiji, ova biljka, znano je, učestvuje u mnogim pravoslavnim ritualima. Kaže se još i to, da je u bosiljku sveti miris pamtiveka.
SENZUALNA LJUBAV PREMA UMETNOSTI
GOVORILO se da je odveć rano počeo da sakuplja lepe predmete. Kao dečaku u njemu se probudila gotovo senzualna ljubav za umetnost. Nilu Balfuru je govorio o plavoj šolji sa tacnom iz manufakture u Sevru koju je kao dečak bio otkupio od jednog stranog diplomate akreditovanog u Beogradu.
U bombardovanju Beograda 1914. godine, kada je srušen Dvor, pored svih njegovih ličnih stvari, uništena je kolekcija starih tanjira i statua Sevra, Saksa... Zatim, jedna slika “Kneza Demidova u mletačkom ramu”, jedna slika velikog francuskog slikara Davida, biblioteka “Stara srpska izdanja”, ikona svetog apostola Pavla od srebra, velika ikona Majke Božje “naročite izrade u zlatu, srebru i emajlu”, još deset starih ikona, akvarel - portret Aurore Demidov u srebrnom ramu, slika kneginje Perside u ramu od bronze, biblioteka starih naučnih izdanja 320 knjiga u povezu... Zvuči gotovo neverovatno, ali pred Drugi svetski rat svoj dom je ukrasio celim jednim skupocenim servisom tanjira iz Sevra, servisom koji je negda bio rađen za francuskog kralja. I danas su ti njegovi tanjiri u Belom dvoru. Knez Pavle je odmalena imao pouzdan ukus za umetnost i sa godinama je izgradio svoj stil koji je utemeljio na ljubavi za lepo. “Lepota je kobna”, tvrdio je Laza Kostić u “Osnovnom načelu”. “Kod Srba i Rusa”, kaže, “lepota je uvek nadvladavala sve ugodne, utakmičarske pojmove u duševnom svetu.” Kostić je u tragičnom video najviši izraz lepote.
(NASTAVLJA SE) Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Oficir traži dužnost
Kao konjički potporučnik knez Pavle Karađorđević stavio se na raspolaganje Vrhovnoj komandi.
Ispred Narodne skupštine posle polaganja zakletve, kraljevski namesnici: Radenko Stanković, knez Pavle Karađorđević i Ivo Perović
Piše: Miodrag Janković
U LETO 1911. godine, u vreme kada su književnik, profesor i novinar LJuba Jovanović Čupa, vicekonzul Bogdan Radenković, Milan Pribićević, puk. Petar Živković, p. puk. Velimir Vemić, major Dragutin Dimitrijević Apis, kap. Voja Tankosić i drugi već bili osnovali organizaciju **Ujedinjenje ili smrt**, kasnije nazvanu **Crna ruka**, knez Pavle se opredelio za studije u inostranstvu, po mogućnosti u Oksfordu. Preko srpskog poslanstva u Londonu Pavlu je u aprilu 1913. nađeno mesto u koledžu **Hristova crkva**.
Godine 1912, 6. oktobra, započeo je rat protiv Turske. Cilj je bio proterivanje Turske sa Balkana. Leto te godine, koja će se upisati u srpski venceslov, knez Pavle je proveo u Rimu kod tetke Moine i teče kneza Simeona Abamaleka Lazareva. NJegova vila je, kao i **Pratolino**, bila na velikom glasu zbog raskoši i kolekcije umetničkih slika. Pavle i Simeon su se tada zbližili, bili su srodne duše. Pavle je bio presrećan, mnogo toga je naučio i video. Počeo je da čita De Tokvila, Flobera, Rilkea. . . Na putu za London, zaustavio se u Parizu i prvi put posetio Luvr. Posle je pričao da noć uoči toga nije spavao od silnog uzbuđenja.
Upisan na klasične studije u Oksfordu, Pavle je započeo svoj studentski život odmah posle pada Jedrena (13. marta 1913), dakle, posle velike pobede srpske vojske i uoči tragičnog rata sa Bugarskom koji je izbio 17. juna 1913.
OBJAVA RATA SRBIJI
PREMA njegovim kasnijim kazivanjima, po prvi put u životu osetio se slobodan i u Oksfordu je brzo sticao nove prijatelje. Na njegovo zanimanje za umetnost posebno je uticao profesor DŽon Marej iz **Hristove crkve**, koji je bio kolekcionar litografija. Mladi srpski knez je bio rado priman u najpoznatije i najekskluzivnije klubove i svakim danom sticao je sve više samopouzdanja. Nil Balfur piše da je jednom iznenadio svoje drugove **kad je na jednoj večeri ispio u jednom dahu strašnu **belu ledi** i porto do dna velike čaše. Ali ta prva godina u Oksfordu je brzo prošla i bezbrižni Pavlov život imao je da bude prekinut: na Vidovdan, u Sarajevu 1914. godine, ubijeni su Franja Ferdinand i njegova supruga Sofija. Dve nedelje pre toga, 11. juna, kralj Petar je abdicirao, to jest, u Kraljevini Srbiji izvršeno je **prenošenje vršenja kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra zbog bolesti nj. k. v. kralja Petra Prvog Oslobodioca**.
Za Pavla su preko poslanstva u Londonu počele da stižu iz Beograda sve nove i nove instrukcije. Mesec dana kasnije, 28. jula 1914. Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji. Kroz nedelju dana Nemačka se pridružila Austro-Ugarskoj, a Rusija, Francuska i Britanija stavile su se na stranu Srbije. Italija je ostala neutralna do 1915. da bi i ona posle ušla u rat na strani Srba. Japan je, takođe, stao na stranu saveznika Srbije, dok je Turska pristala uz Austro-Ugare i Nemce.
Slavni francuski pisac i ambasador Pol Moran u jednom kasnijem tekstu objavljenom u **Figarou** ovako se prisećao kneza Pavla koga tek što beše upoznao: **. . . Knez Pavle je dolazio u London sa žudnjom da oseti život. Bledog lika kao kamelije u butonijeri njegovog fraka i veoma crne zalizane kose. Ceo je svet trčao za njim mada je u to vreme na engleskom dvoru i u engleskom društvu bilo nešto negodovanja protiv Srbije. I mada su ova negodovanja na nekoliko meseci posle Sarajeva iščezla u Engleskoj, simpatija koju je inspirisao kod svakoga i svuda knez Pavle, doista nije bila strana ovoj promeni engleskog raspoloženja. U Bakingemskoj palati, na ruskom baletu, u francuskoj ambasadi, pod kraljevskim šatorom u Askotu, knez je obilazio, smešio se, igrao srećan da bezbrižno proživi časove koji su sada, mecima iz revolvera sasvim prekinuti. **
TEŠKI OBLIK HEPATITA
PREKO Firence Pavle je na jesen stigao u svoju zemlju. U Firenci je upoznao svog potonjeg velikog prijatelja Bernarda Berensona i njeovu suprugu Meli. U Beogradu je već bio bombama srušen Stari dvor i Pavle je izgubio svu svoju imovinu. Kao konjički potporučnik stavio se na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Vlada je bila preseljena u Niš. I knez Pavle se tamo obreo usred epidemije tifusa. Srpska vojska je u noći između 2. i 3. decembra otpočela svoju veliku ofanzivu(Suvoborska bitka) i posle 11 dana isterala neprijatelja iz zemlje i povratila Beograd. Šezdeset hiljada zarobljenih vojnika Austro-Ugarske ostalo je u Srbiji. Ceo svet je bio zadivljen srpskim podvigom.
Malo pre ove lekcije iz umetnosti vođenja rata, koju je pred licem sveta demonstrirao vojvoda Živojin Mišić i junaštva bez premca srpskih vojnika, u Nišu je, 24. novembra 1914. objavljena tzv. **Niška deklaracija o ratnim ciljevima Srbije**:
**. . . Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje, iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi. **
U aprilu 1915. obrazovan je Jugoslovenski komitet u Londonu i Parizu. Čelnici ovog **jugoslovenskog** pokreta bila su tri Hrvata: Ante Trumbić, Frano Supilo i vajar Ivan Meštrović.
U januaru 1915, knez Pavle se bio ozbiljno razboleo od teškog oblika hepatitisa. U martu ga Vlada šalje u Rim gde je uručio neke hitne molbe i dokaze o potrebama Srbije. Odatle je, preko Firence, stigao u Englesku u maju. Posle ponovnog pada Beograda 26. septembra 1915. i pada Prištine, kada je već započelo povlačenje srpske vojske i naroda preko Prokletija, Pavle je očajan, i otvoreno okrivljuje Engleze što nisu na vreme poslali trupe i sprečili nevolju. Početkom novembra odlazi za Firencu i tu mu se odmah pogoršalo zdravlje. U postelji je do Božića, a onda, opet mu je gore. U martu 1916. preko Rima i Brindizija stigao je na Krf. Počeo je da radi u Međunarodnom crvenom krstu. Za Božić je sa Moinom u Rimu i Pratolinu.
DEMON JUGOSLOVENSKE IDEJE
STIGAO je u Solun krajem januara 1917. i učestvovao u pripremama za prolećnu ofanzivu. U Solunu je od 20. marta do 23. maja održano suđenje pred vojnim sudom pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i drugovima, članovima organizacije **Ujedinjenje ili smrt** (pukovnici Milan Milovanović, Čedomir Popović, Radoje Lazić, p. puk. Velimir Vemić i vicekonzul Bogdan Radenković), kao i članovi, puk. Vladimir Tucović i major LJubomir Vulović. Uhapšeni su i nečlanovi, general Damjan Popović i p. puk. Vitomir Cvetković, koji je ubrzo umro u zatvoru. Kasnije će na sud biti izvedeni i Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić, Apisovi poverenici za Bosnu, od kojih je drugi bio jedan od učesnika sarajevskog atentata, ali je jedini uspeo da se spase i prebegne, najpre u Crnu Goru.
Istoričari se danas slažu, da krivicu za montirani solunski proces snose, pre svih, regent Aleksandar, Nikola Pašić i Stojan Protić. Posle njih dolaze lažni svedoci koje je trebalo da ohrabri regentov poziv: **Svakom poštenom čoveku, dužnost je da unese što više svetlosti u aferu**. Komandant Kraljeve garde **belorukac** general Petar Živković, pobrinuo se bio i da imaju šta da kažu, organizujući neku vrstu kancelarije za pripremu svedoka, dajući uputstva svima onima koji su želeli da ispune svoju **dužnost**. Svi optuženi **crnorukci** osim dvojice (gen. Popović 15 godina zatočenja i Mehmedbašić 15 godina robije) bili su osuđeni na smrt. Svima je kazna bila preinačena u godine robije, svima - osim pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, majoru LJubomiru Vuloviću i Radetu Malobabiću. U praskozorje 13. juna 1917. nedaleko od Soluna u jednoj jaruzi, nad njima je izvršena smrtna kazna streljanjem. U ličnosti legendarnog Dragutina Dimitrijevića Apisa, u to strašno praskozorje 13. juna, na kukavički način ubijena je ljubav i briga za Srbiju koja je krasila srpski oficirski kadar dok se nad njim nije nadnela ambicija regentova i njegov **demon jugoslovenske ideje u mundiru** - Petar Živković.
Početkom 1918. godine lekari su knezu Pavlu otkrili da pati od jednog vrlo neprijatnog hroničnog kolitisa i zahtevali da ostane u Londonu na lečenju.
NASLEDNIK - SANDRO
OBRUKAN u aferi posle smrti svoga sluge Stevana Kolakovića, prestolonaslednik Đorđe je 27. marta 1909. godine podneo ostavku. U istoriji porodice Karađorđević 27. mart je dvostruko zlokoban: označava najpre jednu sumnjivu abdikaciju i zatim, prevratom u kome je svrgnut knez Pavle - kraj vladavine Voždovih potomaka, pogibiju, stradanje i sramotu za srpski narod. Kralj Petar je za svoga naslednika odredio mlađeg Aleksandra. Sandro, kako su ga iz milošte zvali u porodici, bio je pet godina stariji od Pavla, po svemu različit od njega i oduvek je imao veliku naklonost prema svome bratu od strica. Posle marsejskog atentata 1934, knez Pavle je rekao da je otišao iz života jedini čovek kome je on mogao da se poveri i više od rođaka, jedini čovek koji ga je razumevao.
Sa 19 godina položivši sa odlikom veliku maturu, dakle, 1912. godine, knez Pavle je ispoljavao prevashodno intelektualne sklonosti. NJegovi profesori iz Druge muške gimnazije hvalili su njegove velike umne sposobnosti i marljivost. Govorio je ruski, francuski, srpski i ponešto nemački jezik, a počeo je sa učenjem engleskog.
POBEDNIČKI MARŠ
POLOVINOM septembra započeo je proboj solunskog fronta. Srpska Druga armija probila je bugarske linije i krenula na sever, dolinom Vardara, praćena francuskom konjicom, a britanske trupe su odnele pobedu nad Bugarima kod Strumice. Bugari su uspeli da zaštite svoju teritoriju, time što su 16. septembra položili oružje, s tim da srpska vojska ne prelazi njenu granicu, bojeći se, opravdano, da ne dođe do revanša za onolika zverstva koja su počinili u Srbiji za vreme trogodišnje okupacije.
Zadržani bugarskim razoružavanjem, naša je vojska malko usporila svoj pobednički marš, ali ipak, već 21. septembra bila je u Vranju, tri dana kasnije u Leskovcu, 29. septembra u Nišu, 2. oktobra u Aleksincu, . . . da bi u 10 časova i 30 minuta, 19. oktobra 1917. ušla u srpsku prestonicu. Dva dana kasnije cela teritorija Kraljevine Srbije bila je oslobođena. Tog dana Prva armija je prešla u Vojvodinu, a Druga u Višegrad. U Subotici je 31. oktobra potpisana mađarska predaja. Nastavljajući svoje nadiranje kroz Bosnu, Druga armija ušla je 24. oktobra u Sarajevo, dva dana kasnije njene jedinice bile su u Kotoru, potom u Dubrovniku 1. novembra i u Splitu 5. novembra. Pre toga, tzv. **Jadranski odred** (sastavljen od jednog puka jug. dobrovoljaca, uz **izvestan broj Crnogoraca**) stigao je 17. oktobra u Podgoricu i na Cetinje.
Dana 1. decembra 1918. posle mnogo peripetija sa Hrvatima, u Beogradu je u **Krsmanovićevoj kući** na Terazijama, regent Aleksandar proglasio Kraljevinu SHS. Srpska dinastija Karađorđevića je postala **jugoslovenska**. Velike sile su ubrzo priznale novu državu koja se pružila i na delove propale Austro-Ugarske.
(NASTAVLJA SE) Novosti Foto izbor administratora _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 91 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
