|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Čujte Srbi! … Vaše mane #1
Dr Rudolf Arčibald Rajs
Zaspali bozadžija
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.
Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! I vaš seljak gubi, zbog nedovoljnog zalaganja u radu, dobar deo onoga što bi mogao dobiti od svoje mnogo plodne zemlje. On ne primenjuje savremene i racionalne postupke u poljoprivredi pošto bi ga oni bar dok se ne bi na njih privikao, terali da više radi. „Tradicija" mu je izgovor što ih ne primenjuje.
Koliko sam puta, obilazeći vašu zemlju, video u parlogu savršeno obradive, ponekad čak i izvanredne površine pokrivene šipražjem i travom po kojima često pasu ovce i koze. Međutim, kad bi se to zemljište obradilo ili, ako je močvarno, isušilo, davalo bi ne samo svu hranu za stoku, već donosilo kvintale i kvintale žita, koje biste skupo prodavali zemljama kojima priroda nije tako darežljiva. Evo jednog primera: Makiš, na samom ulazu u Beograd. Kad bi se na njemu izvršila irigacija i kada bi se zaštitio branom od poplava, on bi vam bio ne samo prostrani vrt dovoljan da snabdeva svim povrćem tržišta glavnog grada vsć i žitnica neprocenjive vrednosti. Danas on pruža oskudnu hranu samo izgladnelim svinjama i mršavim kravama, često je neizvesno lovište beogradskim lovcima i zborno mesto svim Ciganima iz Jarkova radi ribolova na koš, po mulju. Znam da ćete pokušati da nađete opravdanje i da ćete reći da brana i odvodnjavanje skupo koštaju. Istina je da u ovaj poduhvat treba uložiti neki kapital. Međutim, zar ne mislite da ćete novac koji u to uložite brzo povratiti i da ćete ga udesetostručiti? Zemlja bi vam zasigurno odatle izvlačila veću korist nego danas. I nemojte mi govoriti kako nemate novca potrebnog za izvođenje takvih radova od državnog interesa. Trošite ga na milione za političke „agitacije" koje ne donose dobro, već zlo ovoj zemlji.
Na pivu Kod Krune
Na isti taj nedostatak poleta u radu ne nailazimo samo na selu, nailazimo na njega i u gradu, čak u izraženijoj meri. Pre svega, zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje. Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, ona dolazi u grad iz dva razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa, žele da budu „činovnici" jer misle i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitanju vrednog osoblja u državnim službama. I, zaista, lično iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja. Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brbljaju, popravljaju šminku, a jedva da se potrude, i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju.
Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne epergije objašnjava na dva načnna. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navnkli ste se da radite samo onolnko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu. I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom pavikom, koja u današnjim okolnnstima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiv.
Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima. Najambiciozniji su se zadovoljavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštešm radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija, o kojoj ću kasnije duže govoriti jer je ona zarazila posebno one među vama koji se oholo nazivaju „inteligencijom zemlje". Tako ste obistinili Bizmarkove reči koji je kada ga je neko upitao za mišljenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao: „Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulju preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena ljudina. Ako, međutim, košulju upasuje u pantalone, on postaje lopuža".
Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Istina, nekadašnji duh još postoji na selu, ali u gradovima caruje novac. Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate. A prema meni, nekada bogatom, koji sam, pored budućnosti, žrtvovao i to bogatstvo, vaše vođe odnose se kao prema nametljivcu jer sam, radi vas, od sebe načinio novog siromaha. Eh, kad bih još imao ono bogatstvo, skidali bi mi šešir na udaljenosti od 500 metara!
Kralj Milan snima generala Magdalenića
Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod ljudi kojima je dalek život vaših „intelektualnih gradova". Smatram da je, kod pojedinaca, neka karakterna osobina nestala pod tuđim uticajima, samo potisnuta i ona se ponovo može javiti. Ono što se dešava u pojedincu mora se dešavati i u zajednici, Zato sam ubeđen da se vaše dobre osobine, koje ste imali, ponovo mogu iskazati ako to iskreno želite.
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Postojala je, to dokazuju vaša stara narodna poezija i spomennci koje su ostavili vaši preci. Danas se zahvaliost sklonila među sirotinju. Ona se seća, ona iskazuje, ponekad na dirljnv način, svoju zahvalnost.
Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad - mučenik, ni danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kad valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih veličanstvenih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.
Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok se nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuju sebi isplaćivanje „penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.
A šta je sa vojnicima i oficirima koji nisu štedeli krv i zdravlje da biste vi bili slobodni? Jeste li postupali s njima kako to oni zaslužuju i kako vam dužnost nalaže? Ne! Mnogi, čak i najzaslužniji oficiri su penzionisani, a da im niste našli posao u civilstvu koji bi njima i njihovim porodicama obezbeđivao pristojan život. Isto tako ste postupali i sa vojnicima, a svu blagonaklonost sačuvali ste za štićenike trenutnih moćnika. Verne prijatelje iz teških dana vaše vođe su, u znak zahvalnosti, ćušile nogom, a vi ste ih pustili da to urade. Tako je Srbija, vernih prijatelja imala mnogo u toku velike oluje, danas ih više gotovo nema. Bastabalkana
|
|
|
|
|
|
|
Estrella
|
|
Vitezova zvezda
Pridružio se: 17 Jun 2012, 20:13
Postovi: 5399
|
Amerikanci istražili: Srbi su najhrabriji narod Bredli univerzitet u američkoj državi Ilinoj uradio je istraživanje o samopouzdanju koje je pokazalo da su Srbi najhrabriji narod. U istraživanju je učestvovalo više od 17.000 ljudi iz 53 zemlje u svetu, a iznenađujuće je da se Japan našao na poslednjem mestu, dok su SAD na šestom mestu.  Ovaj naučni projekat vodio je dr Dejvid Šmit, profesor i direktor Odeljenja za psihologiju na Bredli univerzitetu.
Broj učesnika zavisio je od zemlje do zemlje, tako je na primer sa Kipra učestvovalo 59, dok je u Americi bilo ukupno 2.700 ispitanika.
Pitanja koja su postavljali ljudima bila su:
Da li verujete da imate samopouzdanja?
Koja država, po vašem mišljenju, i zašto, ima najviši stepen samopouzdanja?
Koji narod ima, po vašoj proceni, najviši stepen samopouzdanja?
Da li se osećate sposobnim da radite stvari dobro kao i većina drugih ljudi?
Imate li pozitivan stav prema sebi?
Da li se osećate kao promašen čovek?
Osim što su odgovarali u ime svoje nacije, ispitanici su takođe odgovarali na pitanja vezana za druge narode. Rezultati istraživanja stavljaju Srbiju na prvo mesto kada je u pitanju samopouzdanje.
- Srbi su najhrabriji i najsamopouzdaniji narod na svetu. Tako misle sami Srbi, ali tako misle i ostali građani sveta, koji su u ovoj anketi priznali da je Srbija poslednjih godina prošla kroz težak period, ali da njen narod nikada nije klonuo duhom - rekla dr Miranda Hiti, jedna od istraživača.
Zanimljivo je da istraživanja srpskih stručnjaka na tu temu pokazuju da u Srbiji najbolju sliku o sebi imaju zatvorenici, ali i izbeglice, kik bokseri i konzervativci. Agencija "Galup" sprovela je istraživanje, koje pokazuje prilično suprotnu stvar, a to je da su Srbi četvrta najpesimističnija nacija na svetu. Prvo mesto na toj listi zauzimaju Francuzi.
Lista prvih deset zemalja po samopouzdanju:
1. Srbija
2. Čile
3. Izrael
4. Peru
5. Estonija
6. SAD
7. Turska
8. Meksiko
9. Hrvatska
10.Austrija
Deset najniže rangiranih su: Južna Koreja, Švajcarska, Maroko, Slovačka, Fidži, Tajvan, Češka, Bangladeš, Hongkong i Japan. 24sata
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Handke: Srbija je najvernije ogledalo sveta
Ekskluzivno - Peter Handke: Za moju epopeju o ljudskosti nema verodostojnijih tragičara od Srba. Svako će pre ili kasnije sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta
Nadomak svodova manastira Rača kod Bajine Bašte, sa mesta odakle je prva generacija srpskih građanskih pisaca za patrijarhom Čarnojevićem krenula put fruškogorskih skitova, da budućim pokolenjima pored narodne i crkvene stvara pisanu književnost, srećemo najznačajnijeg savremenog pisca nemačkog govornog područja. Neposredno pre nego što će primiti "Račansku povelju", sa Peterom Handkeom razgovaramo o svetu i Srbiji, još živoj, pomalo buntovnoj, nepomirenoj i nepokorenoj Srbiji iz koje se, po njegovom uverenju, najbolje vide opasne kontroverze savremene Evrope. Zato ne čudi što u razgovor "uskaču" Orić, Bler i Ahtisari, pa čak ni to što dok govorimo o Moravi i Kosovu, gledamo preko Drine u Republiku Srpsku...
- U Bajinoj Bašti sam bio 1995. godine, to je prvi grad u Srbiji koji sam zaista razumeo i proživeo. Ovde sam se osetio kao kod kuće i to usred opšteg razornog jednoglasja mržnje prema Srbima. Meni je bilo samo do pravde, ili makar do otvaranja vrata za mogućnosti dodatnog promišljanja. Isti osećaj gajim prema Studenici, gde sam iste godine bio sa Miloradom Pavićem... Volim ja i Beograd, ali nisam čovek metropola.
HEROJ EVROPE
* DA li vam je dosadilo da bavljenje Srbijom i Srbima plaćate gubitkom nagrada i da kao najcenjeniji savremeni pisac nemačkog jezika postanete meta "novoevropljana"?
- Bavim se ja raznim stvarima. Bio sam u Srebrenici, o tom užasnom zločinu napisao sam sve što sam želeo, kao i mnogi drugi. Ali pisao sam i o srpskim selima u Podrinju. Neki drugi to nisu želeli, ne žele ni danas. Zbog toga je Naser Orić sada slobodan čovek. "Zapad" se i dalje pretvara da ne zna ko su ovde dobri, a ko "loši momci". Ti na zapadu Evrope su najveći krivci, najveći grešnici balkanskih ratova! Grešnici! Pitam ih, gde je Orić sada, da li je u Tuzli? Da li se krije? Da li ga neki čuvaju? Da li se oženio sa princezom iz Saudijske Arabije? Možda je u Kataru?
Ili je predsednik fudbalskog kluba u Kuvajtu?
Verovatno je na nekom lepom mestu, obezbeđen u svakom smislu, a šta Evropa poručuje svom vrlom heroju koji joj je srce iščupao?
Možda: "Srećan Božić!"
* Vašu knjigu "Moravska noć" uskoro će predstaviti izdavač SKZ. Kako su selo Porodin, Velika Plana i jedan splav na reci Moravi postali pozornica ovog romana?
- Obilazio sam ova mesta uzduž i popreko, pamtio pejzaže, sedeo u zadimljenim kafanama, upoznavao ljude, osetio sam puno toga, to je oživelo moju maštu, stvorio se raspon između stvari koje poznajem i onih o kojima je tek trebalo nešto da naučim. Knjiga se na kraju pojavila kao srednjovekovna epopeja - smeštena u sadašnje vreme. Kao što je iberijsko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom poslednje utočište u borbi protiv Rimljana, današnje koordinate tragične epopeje morale su biti Porodin, Velika Plana, reka Morava...
* Junaci "Moravske noći" su oni koji su preživeli ubistvo "bivše države"?
- To je priča o izgubljenim ljudima Balkana, ali i o piscu koji se pita kako da bude pravedan prema njima. Jednostavna priča o izbeglicama, o njihovim putovanjima autobusom na porušena groblja njihovih najmilijih, dok ih čak i deca zadojena mržnjom zasipaju kamenjem... Za pisca je moguće da Kosovo i Metohiju preseli u to selo Porodin, jer je knjiga daleko stvarnija od realnosti koja nam je servirana.
* Pišete i o mržnji koja se brižljivo gaji "na ovim prostorima". Da li je normalan život ovde moguć?
- Šta je uopšte normalan život? Verovatno, putovanje istim tim autobusom a da vas pri tome niko ne zasipa kamenicama zato što je na njemu ćirilični natpis. Bilo bi normalno ići na groblje koje nije porušeno već je održavano i sačuvano... Istina je, nažalost, da ovi ljudi ne nalaze grobove, već ruševine i zmijska legla u njima... Ali oni u toj tragediji i dalje nose svoju "normalnost" koju im drugi uskraćuju, nose u sebi sva ljudska osećanja, poneko još ima želju da se ponekad nasmeje... Njihov život jeste pretvoren u beskrajnu noć, ali oni u njoj i dalje postoje bez obzira na to što zora možda neće svanuti. To je moja epopeja našeg vremena, slika i prilika sveta u kome živimo, a ovi ljudi su najveći tragičari i junaci današnjice.
* Srbi su se najviše kleli u ubijenu državu, kažnjavani su, prognani su iz Hrvatske, svet nam otima Kosovo i Metohiju... Ovim pritiscima odoleva Republika Srpska, ima li ona budućnost?
- Ne mogu da odgovorim da li Republika Srpska ima budućnost, jer nisam političar. Ali kao pisac i običan čovek, jedno znam: Republika Srpska već jeste budućnost. Bio sam tamo nekoliko puta, najčešće u Višegradu, poslednji put pre tri godine i ne mogu deliti vaša svakodnevna iskustva. Ono što sada vidim i čujem o Republici Srpskoj uliva nadu, ali ni u šta više ne mogu da se zakunem: pokušao sam punih pet minuta da budem ekspert za Balkan, a sada mrzim svakoga ko se kao takav predstavlja, a na televiziji ih je hrpa. Pravi eksperti za Balkan su obični ljudi, njihov glas treba slušati, oni znaju šta je realnost. Ako budemo igrali kako "eksperti" diriguju, "usrećiće" nas baš kao i narod u Libiji kome su presudili...
* Srbija je uvek malo drugačija, malo buntovnija od ostatka Evrope, šta nas to čini posebnima: pravoslavlje, zakasneli prekid sa jugoslovenstvom, slabašni otpor globalizaciji, prkos i inat?
- Ja, Austrijanac nisam tu da vama govorim kako Srbi sebe vide u ogledalu, naročito ne "Večernjim novostima", jer vi jeste to ogledalo. Sve to znate bolje od mene. Ono što ja znam, to je da ste i posebni i drugačiji, zbog svih razloga koje ste nabrojali. To je dobro. Ne želite valjda da se utopite u ovom mračnom, globalnom političkom podzemlju. Ja sam napisao svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno. Ja nisam jednostavan čovek, verujem da niko nije, pa će pre ili kasnije svako sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta, to političko podzemlje...
* Tokom poslednje dve decenije ohrabrili ste veliki broj mladih pisaca, naročito u Srbiji, da se literaturom bave bez straha da će biti prokazani i nepoželjni ako vole sopstveni narod, da se odupru "derealizaciji" sveta...
- San mladog pisca da bude internacionalni je - budalaština. Svako ima svoje okruženje, svoje snove, svoje okolnosti u kojima živi. Danas pisac sa Aljaske piše istu stvar kao onaj sa Fidžija. Srpski pisac mora biti srpski pisac. Mora da veruje u svoja saznanja i osećanja, da koristi sopstvene oči i uši, mozak i dušu. To je jedino ispravno literarno putovanje. Takozvana internacionalna literatura je poput visoke mode: svi nose isto odelo. Kada listam te knjige, vidim da ne postoji jedan Mario Vargas Ljosa, ima ih na stotine na različitim krajevima sveta. Ljosa Prvi, Ljosa Drugi... Ovaj paradoks je važan i ovako glasi: samo sopstveni san može istinski probuditi čoveka iz sna!
LITERARNI TESTAMENT
* VAŠ pripovedač u "Moravskoj noći" opaža jednog dečaka, u autobusu koji se kreće ka okupiranom groblju. Da li u njemu vidi svog naslednika u pisanju, da li je to neka vrsta vašeg literarnog testamenta?
- Moj naslednik, nastavljač? Možda... Moje iskustvo balkanskih ratova, pomešalo se sa mojim ranijim, prvim jugoslovenskim iskustvom kada sam na ostrvu Krk upoznao svoju prvu devojku. Ceo život sam transformisao u ovu knjigu, u nju sam uključio i jedan svoj sasvim konkretan san, imao sam želju da sve to pretvorim u neku novu realnost.
* Kako gledate na ekipu političara koja dugo vedri i oblači Evropom. Može li se ta politička slika nekim čudesnim obrtom preokrenuti?
- Da se neko od njih nekada zaljubio u Srpkinju, bilo bi neke nade... Ali Toni Bler je bio hendikepiran jer nikada nije upoznao neku lepoticu iz Užica... Danas, posle svega, teško da bi imao čak i najmanju šansu "da prođe". Šalu na stranu, nove generacije u Srbiji, mladi ljudi, najbolje bi trebalo da znaju ima li šansi za čovečniju i bolju Evropu.
* Trudite se da promovišete srpsku književnost na nemačkom govornom području. Koji pisci su vam najdraži?
- Potrudio sam se da prevedem jednu divnu knjigu Milovana Danojlića, "Dragi moj Petroviću", delo je doživelo veliki uspeh u Nemačkoj. Trudim se da nastavim tako sa najboljom srpskom literaturom, kroz moju izdavačku kuću u Nemačkoj. Za jednu od knjiga Miodraga Pavlovića sam napisao pogovor, ali ne znam koliko je delo zaista prodrlo među ljude, ako izuzmemo pasionirane čitaoce. To je vrhunska literatura, kao takva, ona je danas na periferiji društvenih zbivanja.
* Svojevremeno ste ostali bez Nobelove nagrade, pripala je vašoj sunarodnici Elfridi Jelinek. Da li vaše "srbovanje" može imati veze sa tim?
- Zar je nisam ja dobio? Šteta! Predviđam da će sledeću Nobelovu nagradu za književnost dobiti Leo Mesi! Zar nije onaj Ahtisari, taj divni anđeo, dobio nagradu za mir! Ako mene pitate, takvom čoveku bi bilo šteta dati flašu najjeftinije finske votke, a kamoli nagradu za bilo šta.
* Da li ćete i lično prisustvovati promociju knjige u Beogradu, 11. oktobra?
Nažalost ne, zbog obaveza vraćam se ranije u Francusku, ali "Moravska noć" vam ostaje. SKZ je to lepo uradila, u lepoj opremi, zadovoljan sam...
JEDINI STRANAC
PETER Handke je "Račansku povelju" dobio 2010. godine, ali mu priznanje tada nije moglo biti uručeno. To je učinjeno juče, u manastiru Rača. Među velikanima, čuvar univerzalne istine, Austrijanac je jedini stranac u čijim se rukama našla povelja. Ovim povodom "Fondacija račanska baština" objavila je "Račanski zbornik" u celosti posvećen Handkeu i laureatu iz 2011. godine, Emiru Kusturici. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Šta je impresioniralo Alfonsa de Lamartina?
Priče o "gorštacima sa urođenim manirima, pastirima koji žive za slobodu i ženama koje su lepe kao dame iz švajcarskih kantona“ zapisao je nakon proputovanja Srbijom Alfons de Lamartin, francuski 19-vekovni romantičar, pesnik, putopisac i političar
Alfons de Lamartin
Da li je upravo Lamartin napravio most francusko-srpskog prijateljstva a ne Prvi svetski rat kako se dugo mislilo?
On je prvi čovek čije je mišljenje imalo veliki utacaj a koji je proneo Evropom glas o patnji balkanskih naroda pod otomanskom vlašću i velikoj hrabrosti Srba u borbi za slobodu.
Njegova zemlja do tada je bila u dobrim odnosima sa Otomanskim carstvom, ali nakon Lamartinovih reči, sve se promenilo.
Prolazio je kroz celu Srbiju, upoznavao seljake koji su ga gostili u svojim skromnim seljačkim kućicama, pričao sa knezovima, ratnicima i zaključio da „među njima ima veoma malo imovinske nejednakosti, a jedina raskoš je u oružju“ kojim su oni branili svoju slobodu.
Dopadao mu se srpski jezik jer ga je smatrao „skladnim, muzikalnim, ritmičnim“. Ali postoji nešto što je u zemlji ovog malog balkanskog naroda najdublje dotaklo dušu romantičnog pesnika.
Naime, u povratku iz Carigrada, jednog davnog juna 1833. godine, poželeo je da se odmori nedaleko od Niša. Nehajno je seo na kamen ispred građevine koja mu se našla na putu a pravila je dovoljno debeo hlad za njegov predah.
Kada je podigao glavu, užasnuo se. Ispred njega je stajala strahovita kula napravljena od ljudskih lobanja.
Pod utiskom otkrivanja ovog divljačkog spomenika, pesnik je u knjizi „Put na Istok“ u odeljku “Spisi o Srbima” zapisao:
„Staza me je k njoj vodila; ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da mi prdrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem. Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi za koje mi se učinilo da su od mramora ili belog kamena načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja.
Te lobanje i ta čovečija lica oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; na nekima je još zaostala kosa i lepršase na vratu kao lišaj ili mahovina, jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik...“
Pesnik nije dugo čekao na objašnjenje. Iz strašnog prizora trgli su ga turski konjanici koji su došli da ga doprate u varoš, i ispričali mu priču o Čegarskoj bici koja se dogodila 24 godine pre nego što je Lamarten ugledao srašnu kulu.
On se okrenuo, još jednom pogledao kulu i „okom i srcem pozdravio ostatke tih junačnih ljudi čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine“.
U okviru Prvog srpskog ustanka protiv viševekovne otomanske okupacije, ova bitka je bila veoma značajna za ustanike ali izgubljena, bez obzira na ogromnu hrabrost srpske vojske pod vođstvom slavnog vojvode Sinđelića.
Nakon bitke, surovi Huršid paša je davao za svaku srpsku glavu po 25 groša, da bi odranu kožu sa njih punio pamukom i slao u Carigrad kao dokaz svoje pobede. A Srbima i svim ostalim koji bi i samo pomislili da podižu bunu protiv velikog Otomanskog carstva, napravio je, kao pretnju, spomenik od lobanja 952 srpska vojnika.
Međutim, ni Srbi kao ni ostali balkanski narodi nisu se dali tako lako zaplašiti, pa su istrajali u svojoj borbi, jer kako je napisao Lamartin: „...srpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori...“ Serbia
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Strani studenti o istoriji i kulturi Srbije
Studenti iz zemalja Pokreta nesvrstanih, koji studiraju u Srbiji, u okviru manifestacije "Kroz vreme i Srbiju 2012", pokazaće na kvizu znanje o istoriji i kulturi naše zemlje, a pobednici će dobiti nagradno putovanje u neki grad Srbije.
Svečanost, koja će 28. decembra biti održana u Domu Vojske Srbije, organizuje već drugu godinu za redom Studentska konferencija univerziteta Srbije (SKONUS), a prošle godine je organizovana kao podrška obeležavaju pola veka od prvog samita Pokreta nesvrstanih.
- Ove godine je projekat zamišljen kao jednodnevni dogadjaj, koji će uključiti projekciju dokumentarnog filma kao i kviz na kome će strani studenti pokazati svoje znanje o istoriji, kulturi i geografiji Srbije- rekla je Tanjugu koordinator projekta "Kroz vreme i Srbiju 2012" Branka Kremenović.
U filmu je, kako je dodala, učestvovalo je 30 stranih i četvoro srpskih studenata.
Nakon filma biće organizovan kviz koji u kome će se takmičiti dve ekipe od po 10 članova. Oni će u pet krugova odgovarati na pitanja koja se tiču istorije, sporta, politike i kulture Srbije.
- Pripremajući se za kviz oni će bolje upoznati Srbiju, a pobednička ekipa će imati priliku da otputuje u neki od gradova Srbije- rekla je ona.
Prema njenim rečima, u Srbiji ima studenata iz svih zemalja Pokreta nesvrstanih - a da su najaktivniji oni iz Malija, Bangladeša i Gane.
- Nakon kviza i koktela biće organizovane plesne radionice gde će strani studenti pokazati svoje nacionalne plesove - kazala je Kremenović.
Ona je podsetila da je prošle godine projekat trajao sedam dana i da su za to vreme članovi SKONUS-a i 30 stranih studenata obišli univerzitetske gradove u Srbiji.
Ideja im je bila, kako je objasnila, da im se približi Srbija i dodala da su tom prilikom obišli Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš i Novi Pazar.
- Imali smo u planu i da posetimo i Univerzitet u Prištini sa izmeštenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, medjutim, nismo uspeli. U gradovima koje smo posetili, studenti su imali priliku da slušaju predavanja na temu Pokreta nesvrstanih - kazala je ona.
Kremenović je dodala da su predavanja tada prvenstveno bila namenjena domaćim studentima kako bi se upoznali šta je to toliko važno za srpsku diplomatiju i šta se tada dešavlo u Srbiji, ali i da saznaju šta je to što je dovelo strane studnete da ponovo, nakon dugog vremena, dođu da studiraju u Beograd.
Poseta univerzitetskim gradovima ove godine za učesnike projekta je izostala zbog manjka novca, a Kremenović kaže da je još jedna od ideja ove posete bila i da se stranim studentima pokažu svi fakuleteti u Srbiji kako ne bi za studije birali samo Beograd.
-Želeli smo da na taj način internacionalizujemo sve univerzitete s obzirom na to da SKONUS okuplja sve univerzitete u Srbiji - ukazala je Kremenović. 24.sata _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
BBC: Srbi nisu loši momci, već dobri domaćini
Novinarka BBC Tamara Šivord, u tekstu pod nazivom "Zavodljivi šarm Srbije", predstavila je Guču kao festival kome nema premca, Mokru Goru kao srpski Aspen, a Kopaonik kao skijašku tajnu vrednu pažnje
LONDON - Novinarka BBC Tamara Šivord, u tekstu pod nazivom "Zavodljivi šarm Srbije", predstavila je Guču kao festival kome nema premca, Mokru Goru kao srpski Aspen, a Kopaonik kao skijašku tajnu vrednu pažnje.
"Jedna od najstarijih evropskih zemalja i - možda iznenađujuće - jedna od kulturno najraznolikijih, Srbija se otresa okova parije i polako kreće ka članstvu u Evropskoj uniji", navodi novinarka u tekstu i izdvaja Guču kao "najluđi muzički festival na svetu".
Šivordova potom izdvaja Beograd sa splavovima, kao odlično mesto za zabavu gde se može čuti sve od ciganske muzike do diska.
Među "biserima" Srbije su, prema mišljenju novinarke, Đavolja varoš - "jeziva kolekcija 202 kamene piramide koja nalikuje psihodeličnom vesternu", Vrnjačka Banja, jeftino lečilište i dom najvećeg opanka na svetu, Subotica sa Gradskom većnicom nalik Gaudijevim zgradama i bogato ukrašenim gradskim muzejom.
Mokra Gora je postala srpski Aspen zahvaljujući festivalu Kustendorf i omiljeno stecište glumaca i muzičara sa neobičnim vikendicama i Drvengradom Emira Kusturice.
Autorka podseća i da je Srbija bila pod Turcima više od 500 godina. Turci su ostavili traga u nacionalnim jelima i jeziku, a Novi Pazar je sličan malom Istanbulu od koga su svega nekoliko kilometara udaljena neka od najvećih srpskih svetinja - crkva Svetog Petra iz 9. veka i Sopoćani iz 13.
Kopaonik je u tekstu predstavljen kao ski centar bez premca u Srbiji, zahvaljujući 200 sunčanih dana i snegu koji traje od novembra do maja i cenama za trećinu jeftinijim od aranžmana u Francuskoj.
Nacionalni park Fruška Gora, takođe, je izdvojen zahvaljujući svojim zelenim poljima, starim vinogradima i 16 manastira izgrađenih još krajem srednjeg veka. Autorka navodi da Frušku Goru zovu draguljem Srbije, a barokne Sremske Karlovce smatra sjajnim mestom za probanje kulinarskih i kulturnih specijaliteta kraja, dok "Egzit" izdvaja kao nadaleko čuveni festival.
"Srbi su u Holivudu glavni negativci, ali svaki posetilac koji se isteturao iz zemlje pet kilograma teži (uz herojsko preživljavanje mamurluka) zna da to nije slučaj. Srbi su veoma gostoljubivi iako još uvek nisu ovladali 'blagim' pritiskanjem da probate rakiju i masna jela", navodi novinarka.
"Ako domaćin počne da vam utrpava džem u usta, nemojte paničiti. To radi da bi vam 'zasladio' posetu", upozorava ona.
Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Patrik Beson: Vera u Srbiju me ne napušta
Francuski pisac Patrik Beson, dobitnik ordena srpske zastave trećeg stepena, za “Novosti”. Uveren sam da će kapitalizam nestati
Patrik Beson
- SEĆAM se kao danas: prvi put sam bio u Srbiji 80-te godine na velikom pesničkom skupu. Između impresivnog broja gostiju, Desanka Maksimović je mene odabrala da mi ponudi hleb i so. To je bilo prvo moje “odlikovanje”, kaže za “Novosti” francuski pisac Patrik Beson po dobijanju Ordena srpske zastave trećeg stepena. Priznanje za zasluge na unapređenju i očuvanju prijateljskih odnosa Francuske i Srbije u ponedeljak mu je uručio predsednik Tomislav Nikolić.
Istovremeno, u izdanju kuće “Zepter book orld” pojavila se druga knjiga “Najbolje od Patrika Besona” u kojoj su dva romana “Puškinova smrt” i “Brabanovi”. Ranije su objavljena tri, “Dara”, “Lenjivica” i “Veština zavođenja”.
- Sa idejom da branim interese Srbije prvi put sam stigao pre 18 godina i sa Srbima sam prošao sve nesreće sa kojima su se suočavali. Odlikovanje koje mi je uručeno za mene je priznanje za tu dugu priču. Inače, dobio sam i nagradu grada Peći, ali to mesto, nažalost, više nije isto...
* Šta vas je držalo u uverenju da toliko godina budete na strani jednog malog naroda?
- To je nešto slično veri u religiji. Stalno se pitam kako ljudi veruju u Boga i mislim da oni to i sami ne znaju. Ja takođe ne znam kad je u pitanju Srbija, ali verujem u Srbiju i moja me vera nikad nije napustila. Čini mi se da se u tome malo razlikujem od većine Srba. Ali, verovatno je lakše verovati u drugoga nego u sebe samoga.
* Zašto ste za objavljeni izbor iz vaše proze odabrali baš ovih pet romana?
ŽENA I SINOVI
* Do sada ste objavili 32 romana. Pišete li lako i da li je na pomolu nova knjiga?
- Imam osećaj da pišem malo i teško. A što sam objavio toliko knjiga to je stvar organizacije i discipline i - potreba za novcem. Poslednje tri-četiri godine znatno manje vremena sam provodio za pisaćim stolom jer sam mnogo putovao, bio sam na Tajlandu, u Argentini, Meksiku... Mnogo sam se bavio i svojim sinovima i pokušavao da zakažem sastanak svojoj ženi Žizeli koja je izuzetno zauzeta kao direktorka jednog preduzeća. Ona je Šveđanka, plavuša je, lepa je i “mrzi me”! Stariji sin Pol je diplomirao filozofiju ali je odlučio da se bavi muzikom za razliku od Ničea, koji je počeo muzikom a završio filozofijom. Mlađi Oskar završio je gimnaziju, sprema se za fakultet i bavi se tenisom, skijanjem i seksom. I seks je sport i to ne lak: treba naći partnera, i dobro, dobro odigrati!
- To su, po mom mišljenju mojih pet najznačajnijih romansijerskih ostvarenja. Ona predstavljaju deset godina mog života koje sam proveo intenzivno pišući. Bio sam mlad, bio sam lep, verovao sam u književnost. Posle toga mnogo toga se promenilo...
* Čime vas je Puškin inspirisao da ga uzmete za glavnog junaka?
- Zato što je bio prvi angažovani umetnik, što je za mene uvek bio lični problem. Stalno sam se pitao da li umetnik treba da se angažuje, da li treba da reaguje na ono što se u društvu događa, u kakvom odnosu treba da bude sa vlašću. Najzad da li pisac koji se angažuje ostaje pravi umetnik.
* I šta vam je ruski klasik “odgovorio”?
- Poručio mi je: radi ono što te najviše zanima. Ako imaš posebne sklonosti prema angažovanoj umetnosti - utoliko gore po tebe!
* Spadate među retke pisce koji mogu da žive od svojih knjiga. Kako to uspevate?
- To je zanimljivo pitanje jer je Puškin bio prvi profesionalni pisac u Rusiji. Intenzivno je pisao i istovremeno veliku energiju ulagao pregovarajući sa izdavačima. I to je jedan od razloga što sam ga uzeo za glavnog junaka romana “Puškinova smrt”. Pokušao sam da predstavim kako je uspevao da bude i veliki pesnik i veliki trgovac. A dokaz da se može živeti od pisanja je to što nisam već mrtav!
* Poznato je da revnosno pratite srpsku književnost. Koje naše pisce najviše cenite?
- Ima ih mnogo, pre svih to je Danilo Kiš, naravno i Andrić, Crnjanski, Desanka Maksimović, Selenić, Tišma a od mlađih Basara, Albahari i Valjarević čiji sam bio prvi izdavač u Francuskoj. Ovo su pisci kojima se najčešće vraćam ali sa zadovoljstvom čitam i mnoge druge.
* Svet je u velikoj ekonomskoj, moralnoj i svekolikoj krizi. I sve se češće postavlja pitanje: kuda i kako dalje?
- Nisam ekonomista, nisam političar, nisam astrolog, ali jesam optimista. Mislim da će svakako jednoga dana stvari krenuti nabolje. Uveren sam da će kapitalizam nestati. I da će socijalizam dobiti ljudsko lice. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Lipe mirišu-srpski
Ulrike Šult, Nemica iz Lajpciga, temu za doktorske studije pronašla u kragujevačkim fabrikama. Završila slavistiku. Proučava period samoupravnog socijalizma
KRAGUJEVAC - To što mlada Nemica Ulrike Šult (31) odlično govori srpski nije neko čudo, jer je završila južnu slavistiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Lajpcigu, najvećem gradu nemačke države Saksonije, gde je i rođena. A što baš slavistiku, možda odgovor može da se nađe u podatku da je grad na obalama Belog Elstera, Parte i Plajse, osnovan kao slovensko-lužičko--srpsko naselje, čije ime i potiče od lužičkosrpske reči lipsk, što je označavalo naseobinu u kojoj rastu i mirišu lipe.
Očigledno da je taj „miris lipe“ uticao, bar donekle, na to da ona stekne slavističko obrazovanje, što ju je ovih dana dovelo u Kragujevac. Sprema doktorski rad na Filozofskom fakultetu Univerziteta „Fridrih Šiler“ u Jeni, na Odseku za istočnoevropsku istoriju, a odabrala je temu pod nazivom „Svakodnevica industrijskog rada u samoupravnom socijalizmu od 1960. do 1980. godine, na primeru ’Zastave’ i TAM“.
I U NEMAČKOJ TEŠKO DO POSLA
IAKO je diplomirani filolog, Ulrike nije imala stalno zaposlenje u Nemačkoj. Očiglednom, nije to boljka samo Srbije. - Radila sam u prodavnici zdrave hrane, predavala nemački jezik na kursevima za strance, u Bugarskoj učila nemački studente informatike i mašinstva na Univerzitetu u Sofiji... Kada doktoriram, volela bih da radim na Univerzitetu kao istraživač. Ili, da živim u Nemačkoj, a da mi posao povremeno bude u inostranstvu, pa i u Srbiji, zašto da ne.
Iako njeni prijatelji i poznanici to smatraju egzotičnim izborom, ona kaže da to nije neobično. U Nemačkoj, čiji je deo sada bivša Demokratska Republika Nemačka (DDR) u kojoj je ona rođena, kao i u Poljskoj i Češkoj, na primer, prilično se proučava socijalistički period. Ti događaji na raznorazne načine sada utiču na tranziciju i budućnost tih država.
- Interesuju me navike ljudi, kako su radili, šta su želeli, a posebno se to odnosi na „male ljude“ koji su na svoj način stvarali istoriju - objašnjava Ulrike.
U „Zastavi kamioni“, velikom proizvođaču privrednih vozila, koji sada grca u neizvesnosti tranzicije omogućili su joj da koristi arhivsku građu. Nastoje da joj pomognu koliko mogu.
- Do sada sam najviše čitala dostupne materijale i istorijsku građu. Tek sam na početku. Potrebno mi je i da razgovaram sa ljudima koji su radili u proizvodnji i da na sistematičan način obuhvatim i obradim sve ono što je činilo svakodnevicu radnika tog vremena, od dolaska na posao, zdravstva, obrazovanja, godišnjih odmora, radničkih odmarališta... Predstoji mi mnogo rada, ali se toga ne bojim - jasan je za naše pojmove tipično nemački odgovor mlade Ulrike.
Neka zapažanja već ima:
- Čini mi se da je Kragujevac u trenutku koji dugo traje, a da se ne zna kako će dalje. Primećujem to i po nesigurnosti ljudi koji rade u „Zastavi kamioni“.
Ulrike kaže da joj se u Srbiji sviđa, pa zato od južnoslovenskih jezika najbolje zna srpski. Za te studije se konačno opredelila 2003. godine, posle boravka na ekološkom kampu na Ludoškom jezeru kod Subotice, gde joj se izuzetno svidelo. Dve godine pre toga, bila je i u Hrvatskoj.
A i u njenoj Nemačkoj, bivšem DDR, kao i kod nas, neki ljudi su srećni, a neke je pogodila tranzicija, jer se industrija ugasila. Tako, njen otac, građevinski inženjer sada, sa svojom firmom nema posla u Nemačkoj, već mora da ga juri u Francuskoj i Švajcarskoj. Život je - svuda. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 32 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
