Vasa Čarapić, čuveni Zmaj od Avale, pre dva veka bio je jedan od prvih koji započeo priču o ustanku protiv dahija.
Biografija
Ovaj znameniti vojskovođa rođen je 1770. godine u Belom Potoku ispod Avale, a poginuo 29. novembra 1806. u borbi za oslobođenje Beograda. Njegova porodica poreklom je bila iz plemena Kuči u Crnoj Gori, a zanimljivo prezime dobila je tako što je jedan od njegovih predaka slučajno ubio psa nekog Turčina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Kada je skupio pare njegov predak je novac, umesto u kesi poslao u čarapi, pa su prozvani Čarapićima.
Frajkor
Kao frajkor - dobrovoljac - Vasa Čarapić učestvovao je u Kočinoj krajini. U ratu između Turske i Austrije Vasa se borio kao dobrovoljac protiv Turaka. Tu je pokazao izuzetno herojstvo, pa je stekao i veliki ugled. Zbog toga je na nahijskoj skupštini izabran za kneza gročanske nahije. Vasa je bio poznat i po jednoj stvari - velikoj mržnji prema Turcima, koja je postala poslovična. Dahije su se spremale 1804. pred samu zimu da počnu seču srpskih knezova, a Vasa pošto sazna za to sa još dva Čarapića pobeže na Avalu. Kada su beogradski Turci došli u Beli Potok da ga traže on ih napade i otera. Ubrzo posle toga Turci ubiše Vasinog brata Marka Čarapića u selu Kaluđerica.
Hajduk
Tada je on spalio turski han i odmetnuo se u hajduke. U planini je proveo jednu tešku zimu i jedva je preživeo. Priča se da je, kada je gora počela da lista, stavio srebrnjak u prvo olistalo drvo koje je video, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: „E, čik sad Turo, Vasa steče krila!" Okupio je oko sebe četu hrabrih ljudi u borbi protiv Turaka. Ime Vase Čarapića posebno se pročulo kada je presreo kod Leštana Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na čelu, razbio ih i stekao veliko blago. Sve što je dobio podelio je narodu šakom i kapom.
Ustanak
Po početku ustanka postaje jedan od glavnih vojskovođa, a Karađorđe ga je toliko cenio da je bio jedan od retkih koji je u njegov čador smeo da uđe nenajavljen. Po legendi bio je malo nagluv, ali čak i u snu, kada bi čuo da neko izgovara reč Turci, skakao je, povlačio oroz i nišanio spreman da opali.
Pogibija
Karađorđe se 1806. dvoumio da li da krene na Beograd. Ipak, po nagovoru samog Čarapića, rešio je da napadne. Ostale starešine nisu verovale da je moguće osvojiti Beograd ali Vasa je dobro poznavao prilike i nagovarao Karađorđa da udare. Napad je počeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Vasa je sa 3.000 svojih vojnika napao šanac kod Stambol kapije, otprilike kod početka Skadarske ulice, a u času kada je trkom krenuo ka Stambol-kapiji i viknuo „Za mnom, braćo!" turski kuršum ga je pogodio u krsta. "Gle, izede me pas, zakon mu njegov! ... Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!" rekao je tad hrabreći svoje saborce. Milosav Čamdžija je baš u tom trenutku uzjahao turski top na bedemu i zapevao na sav glas. Prenet je u Karađorđev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda je izdahnuo. Pred smrt pozvao je brata Tanasija i rekao da ga sahrani u manastiru Rakovica. Želja mu je ispunjena, a po naredbi kralja Petra I čitav vek kasnije (1910) podignut mu je spomenik. Beograđani su u čast junaka nazvali ulicu od Knez Mihajlovog spomenika/Narodnog pozorišta do Kalemegdana. Spomenik Vasi Čarapiću je upravo na mestu gde je poginuo, nedaleko od ulice koja dobila ime po njemu.
„Portret“ Marka Kraljevića (naslikala Mina Karadžić)
Marko Mrnjavčević (oko 1335–1395) bio je de jure srpski kralj od 1371. do 1395, dok je de facto vladao samo teritorijom u zapadnoj Makedoniji sa centrom u Prilepu. U srpskoj narodnoj epici, u kojoj mu je posvećen jedan od ciklusa pjesama, poznat je kao Kraljević Marko. Njegov otac, Kralj Vukašin, bio je savladar cara Stefana Uroša V, čija je vladavina bila obilježena slabljenjem centralne vlasti i osamostaljivanjem oblasnih gospodara u Srpskom carstvu, što je pospješilo njegov raspad. Vukašinovi posjedi obuhvatali su zemlje u Makedoniji, Kosovu i Metohiji. On je 1370. ili 1371. krunisao Marka za „mladog kralja“; ova titula uključivala je mogućnost da Marko naslijedi bezdjetnog Uroša na srpskom prijestolu. U Maričkoj bici 26. septembra 1371, Turci Osmanlije porazili su i ubili Vukašina, a oko dva mjeseca kasnije umro je Car Uroš. Marko je nakon toga zakonski postao kralj srpske države, ali srpski velikaši, koji su praktično postali nezavisni od centralne vlasti, nisu ni pomišljali da ga priznaju za svog vrhovnog gospodara. Neodređenog datuma nakon 1371. ušao je u vazalni odnos prema turskom sultanu. Do 1377. značajne dijelove teritorije koju je naslijedio od Vukašina razgrabili su gospodari okolnih oblasni. Kralj Marko je u stvarnosti postao samo jedan od oblasnih gospodara, koji je vladao relativno malim područjem u zapadnoj Makedoniji. Zadužbina mu je Manastir Svetog Dimitrija blizu Skoplja, poznat kao Markov manastir, izgrađen 1376. Poginuo je u bici na Rovinama 17. maja 1395, boreći se u Vlaškoj na strani Turaka. Iako je bio vladar relativno skromnog istorijskog značaja, Marko je tokom turske okupacije postao jedan od najpopularnijih junaka srpske narodne epike i usmene tradicije uopšte. Sličan status ima i u tradicijama drugih južnoslovenskih naroda. Bugari ga poštuju kao svog narodnog junaka pod imenom Krali Marko. Zapamćen je kao neustrašivi zaštitnik slabih i bespomoćnih, koji se borio protiv nepravde i dijelio megdane sa turskim nasilnicima.
Izgleda da zbog međusobnih trvenja srpski velikaši iz udaljenijih oblasti nisu ozbiljno shvatali prodiranja Turaka do južnih granica srpskog carstva. Uoči odsudne bitke koju su protiv Osmanlija nameravali da povedu Mrnjavčevići ostavljeni su sami i bez ičije pomoći.
Kralj Marko, rad Paje Jovanovića
Do bitke na Marici kod Černomena došlo je 26. septembra 1371. godine. Srpska vojska je potučena do nogu. U toj bici smrt su našli i kralj Vukašin i despot Uglješa. Svu strahotu srpske pogibelji opisao je Isaija monah u čuvenom srednjovekovnom spisu.
Tragičnu sudbinu osetila je možda više od drugih despotica Jelena, kćer gopodara Drame i supruga despota Uglješe. Ona je još pre bitke izgubila sina jedinca, mladenca Uglješu, sahranjenog u Hilandaru, kojem je posvetila jedan od najlepših i najtužnijih poetskih zapisa. (Jelena, a potonja monahinja Jefimija, prva je srpska književnica) ostala je posle Maričke bitke i bez muža, pa i bez doma.
Carica Milica
Tako se i obrela na dvoru kneza Lazara Hrebeljanovića u Kruševcu gde je posle kosovske tragedije bila uteha i diplomatski savetnik kneginji Milici.
Kralj Vukašin imao je četvoricu sinova - Marka, Andrejaša, Ivaniša i Dmitra, kao i kćer Oliveru. I o njoj se zna da je bila udata za Đurđa Balšića.
O Andrejašu i Dmitru više se zna prema narodnom predanju, u pesmama bugaršticama, nego prema istorijskim izvorima. Ipak, pominju se 1393, kada su napustili svoje oblasti u zapadnoj Makedoniji, da bi se preselili u Ugarsku.
Pominju ih i spisi dubrovačkog arhiva kada su iz dubrovačke riznice preuzimali novac koji im je tamo bio deponovan kao očevina. Zna se da su obojica stupili u službu ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog, ali je malo traga o tome kako su živeli, pa je čak ostalo nepoznato i da li su ostavili poroda iza sebe.
Što se Marka Kraljevića tiče, on je prema istorijskim izvorima bio mali oblasni gospodar čije je sedište bilo u gradu Prilepu i prostiralo se na sasvim malu oblast.
Njegov život i njegovu vladavinu obeležilo je vazalstvo turskom caru Bajazitu Prvom, u čijim je redovima i poginuo na Rovinama u Vlaškoj 17. maja 1395. Od toga je sasvim različit lik epskog Marka Kraljevića, koji je opevan kao najveći srpski i južnoslovenski junak.
Kako je i zašto je nastao taj epski div-junak? Tim pitanjem posebno se bavio dr Vojislav Đurić, jedan od naših najboljih poznavalaca srpske epske tradicije.
Kralj Marko,насликала Мина Караџић
Đurić je pisao da je u vreme kada je živeo Marko turska sila bila u naponu i nije bilo te snage koja bi mogla da je sruši. Turci su bili u zemlji, njihove snage neizmerne, za dugo vreme na promenu toga stanja nije se moglo ni misliti. Prema tome, narodni pevač bio je prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno - kao turskog vazala. Ali, u narodnom pevaču, koji je bio pritisnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje rodio se prkosni i ratoborni lik Marka Kraljevića.
Istoričar Radovan Samardžić pokušao je da ustanovi zašto je narodna epika odabrala baš Marka, a ne neku drugu istorijsku ličnost da bi joj pridala sav onaj značaj koji on uživa u pesmi. I izneo je veoma lucidnu pretpostavku kao mogući odgovor: istorijski Marko je toliko bleda istorijska ličnost da je nad tom prazninom verovatno bilo najlakše da se dogradi sav onaj sjaj do najveće uzvišenosti.
U našem narodnom predanju Marko Kraljević ostaje kao poetska sinteza mentaliteta i etike našeg naroda koji je pod Turcima stvarao svoju istoriju sam, kako je mogao. Gorostasan, snažan kao zemlja, prek na delu koliko i na reči, Marko raspolaže onim čudesnim gestom koji je bio toliko potreban narodu lišenom slobode, onim pokretom koji uništava gomilu osvajača i oslobađa potčinjenu raju.
Njegov smisao za pravdu bitni je izraz njegovog bića jer je taj smisao bio i suštinski izraz zajedničke volje naroda kad je, prepušten sebi, počeo da upravlja sobom, ali kad mu je pravda bila potrebna i kao uteha i duhovna hrana.
Bosanski Turci su se iz petnih žila trudili da hapšenjima oslabe srpsku obaveštajnu mrežu, ali je ona ipak ostala jedinstvena.
STANOJE GLAVAŠ
O tome je jedan zanimljiv primer pružio Jakob fon Paulić, austrijski konzul u Travniku, u izveštaju svom ministru spoljnih poslova grofu Meternihu.
Naveo mu je da je septembra 1811. bosanski Ibrahim-paša Halili nudio smederevskom vojvodi da izda vožda Karađorđa. Ponuda od 100 kesa carskih dukata i 1.000 zlatnih venecijanera upućena je, ni manje ni više, jednom od najvećih junaka u Srba, Stanoju Stamatoviću Glavašu.
Iako je pre ustanka bio hajduk i nesuđeni vožd, Glavaš nije uzeo blago za Karađorđevu glavu. Turci nisu odustajali.
Ibrahim-paša je ponovio ponudu preko austrijskog guvernera Base, jemčeći da će dogovor biti čuvan u najvećoj tajnosti, kako neko od rodoljubivih Srba Glavašu ne bi skinuo glavu.
Vojvoda je bio u dobrim odnosima sa Basom, ali je odbio izdaju, ovog puta veoma odlučno. Da je i druga strana imala dobre agente, a među njima ipak uspevala da vrbuje hrišćane i slala ih nazad, u srpske redove, svedoče i dva Karađorđeva pisma.
U jednom se savetovalo valjevskom proti Mateji Nenadoviću da u Srbiju "osim naših špijuna", nikog ne pušta, a da u Bosnu šalje samo verne prijatelje. Drugo pismo je naredba vojvodi Antoniju Aleksiću u Valjevo da pošalje "jednog čoveka u Travnik, da saznaje turske namere, te da odmah javlja".
Bilo je to vreme srpsko-turskih pregovora 1813, kada je pisano i gospodaru Iliji Barjaktareviću, koji je krenuo u Niš, da se "prijavi našim prijateljima da mu oni daju novosti o turskoj strani".
Prijatelji su zapravo bili Srbi u turskoj službi, ali su tajno radili za ustanike. Jedan je bio niški pop Mita, pisar kod niškog paše i prevodilac za srpski jezik u prepisci između paše i turske vlade, Porte, u Carigradu. Isti čovek je kasnije služio i Milošu Obrenoviću, vođi Drugog ustanka, a tada je i održavao veze između pojedinih srpskih starešina.
Живојин Мишић је био српски војвода из Првог светског рата. Учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.
Биографија
Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака. Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић из Коштунића) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице – Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо. По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст. кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове. Касније је био ожењен са Лујзом Крикнер (1865-1966), венчани 25.11. 1884. у београдској Вазнесенској цркви. Синови су им: Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио; Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стрељали га Немци у Ваљеву у децембру 1941; Војислав, инжењер агрономије, учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.
A кћери:
Елеонора (рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара), Олга (1886-1977, удата за сликара Милана Миловановића) Анђелија (1889-1969).
Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. XII 1922. године. Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. X 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.
Предавачка и литерарна каријера
На Војној академији у Београду М. је предавао Стратегију у раздобљима: 1. 11. 1898. – 26. 1. 1900., 5. 10. 1900. – 22. 6. 1902. и 6.1‚10 1903. – 16. 3. 1904. Многобројне расправе из области ратне вештине објавио је у Српској војсци и Ратнику, часописима чији је био уредник. Предавања питомцима Војне академије објединио је у књизи „Стратегија” која је одмах увршћена у обавезну лектиру официрског кора. Са немачког језика је превео „Тактику” од Балка (објављено 1910). Болест га је спречила да доврши писање својих успомена, започетих на лечењу у Француској 1920. Два пута је пензионисан: најпре од 16. 3. 1904. до 4. 3. 1909. године због сумње да је непријатељски расположен према официрима, актерима мајског преврата 1903.; поново од 12. 1‚10 1913. до јула 1914.
Кабинет Живојина Мишића на Солунском фронту
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци. Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије. Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском. У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан. Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.
Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. Написао је дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године ,а приредио га је Саво Скоко.
Одликовања
Ако се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а по рангу вреднија идући ка каснијим фазама у његовом животу. Самим тим она говоре не само о Мишићевом месту у нашој ратној историји, већ представљају и материјалне доказе о уделу српске војске у савременим међународним односима из ратова за ослобођење краја 19. и почетка 20. века.
Домаћа одликовања
Орден Белог орла 2. реда Орден Белог орла 4. реда, српски са мачевима; Орден милосрђа (црвеног крста), српски; Орден Таковског крста 2. реда, српски; Орден Таковског крста 3. реда, српски (типолошке одлике ордена идентичне истоименом ордену 2. реда). Орден Таковског крста 5. реда, са мачевима, српски; Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1. реда, (типолошке одлуке ордена идентичне истоименим орденима 2. 3. и 4. реда). Орден Карађордеве звезде 2. реда, са мачевима (типолошке одлике ордена идентичне истоименом ордену 3. и 4. реда). Орден Карађордеве звезде 3. реда, са мачевима, српски (типолошке одлике ордена идентичне истоименом примерку 4. реда). Орден Карађордеве звезде 4. реда, са мачевима, српски; Ордена Карађорђеве звезде 2. реда; Звезда од пет кракова, у металу, са аверс-ом истоименог ордена. Инострана одликовања Орден Румунске круне 2. реда, румунски; Орден Меџидије 2. реда, турски; Звезда ордена светог Станислава, 2. реда, руски; Орден светог Ђорђа 4. реда, руски; Орден црвеног крста, енглески, установљен поводом балканских ратова 1912—13. године. Орден Данила 1, за независност, црногорски, 2. реда; Орден Купатила 2. реда, енглески; Орден Легије части 2. реда, француски; Звезда ордена Легије части 2. реда; Орден светог Ђорђа и светог Михајла 1. реда, енглески; Звезда ордена светог Михајла и светог Ђорђа, I реда; Ланац у металу за орден светог Ђорђа и светог Михајла Орден светог Спаситеља 1. реда, грчки; Звезда ордена светог Спаситеља 1. реда;Осмокрака звезда, у металу, са аверс-ом истоименог ордена. Орден Легије части I реда, француски (типолоћке одлике ордена идентичне истоименом примерку 2. реда). Трака од рипса. Звезда ордена Легије части 1. реда; Звезда од пет кракова, у металу. Орден Италијанске круне 1. реда, италијански; Звезда ордена Италијанске круне; Орден за заслуге црвеног крста, амерички; Орден за изванредне војне заслуге, амерички; . Крст рата 1914—1918. године, француски; Ратни крст из првог светског рата, италијански; .
Референце:
„О пореклу фамилије Мишић“. misicb.tripod.com Преци и сродници Живојина Мишића First World War.com sr.wikipedia.org
Najveći broj građana Srbije ne zna koje su stvarne ličnosti učestvovale u Kosovskom boju, a koje je opevao narod u epskoj poeziji. Još manje njih zna na osnovu kojih su realnih srpskih vitezova opevani poznati junaci, pišu Novosti. Svi relevantni podaci o najčuvenijoj bici u istoriji mogu se naći u naučnim radovima objavljenim 1889, povodom 500-godišnjice Kosovske bitke, tvrdi Božidar Kljajević, profesor istorije i geografije, koji se 37 godina bavi poreklom porodica, i objavio je nekoliko knjiga. - Prema nekim istoričarima, narod je lik Miloša Obilića, kojeg su Turci zvali Kobilić, najverovatnije opevao na osnovu lika vojvode Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, mada neki vezuju Gorjanskog i za ovčarsko-kablarsko područje - kaže Kljajević.
On tvrdi da izvori pokazuju i da se u ličnosti starog Jug Bogdana krije lik kneza Vratka, Lazarevog tasta, odnosno oca kneginje Milice. Vratkov otac je Vratislav, unuk župana Dimitrija i praunuk Vukana, sina Stefana Nemanje. To pokazuje da ova loza najdirektnije vodi korene od Nemanjića. Iza lika Strahinića bana iliti Banović Strahinje krije se Đurađ Stratimirović Balšić, zet kneza Lazara, za kojeg je bila udata njegova kćerka Jelena. Kosančić Ivan i Toplica Milan su vojvode iz Kosanice i Toplice. Malo se zna i za dvojicu srpskih junaka - braću Oliverović, Krajimira i Damira, vrhunske majstore u mačevanju na evropskim turnirima. Krajimir je dočekao odrubljenu glavu kneza Lazara u posudi, zavetujući se Bogu da će i njegova "glava biti svuda gde je kneževa". - Nedugo zatim, i zaista, njegova glava biće odrubljena i, prema svedočenjima janičara Mihaila Konstantinovića, iz Ostrovice, naći će se u istoj posudi - priča Kljajević. Takođe, pominje i skoro zaboravljene kosovske borce Pavla Orlovića, rudničkog vojvodu, od čije je braće ostalo široko potomstvo u Hercegovini, vojvodu Damjana Tonkovića, Orlovićevog ujaka, koji je poginuo sa svojim sestrićem na Kosovu, bosanskog vojvodu Vlatka Vukovića, Stevana i Lazara Musića, sestriće kneza Lazara...
Car Lazar i njegova porodica
Međutim, deca o Kosovskom boju u školi uče nešto drugačiju istoriju. U udžbeniku za šesti razred osnovne škole Radeta Mihaljčića stoji da se od srpske vlastele knezu Lazaru u bici pridružio samo Vuk Branković, gospodar Kosova, i da je jedan odred u pomoć poslao bosanski vladar Tvrtko. Tok i konačan ishod bitke nisu poznati. S bojnog polja vratilo se malo ratnika. U žestokom sudaru i obostranoj velikoj pogibiji, smrt su našla dva vladara, knez Lazar i sultan Murat. Turskog sultana ubio je srpski ratnik Miloš Obilić (Kobilić)... Moravska Srbija ostala je bez ratnika i vođe. Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku - piše Mihaljčić. On dodaje i da je kasnije izgrađena legenda, na kojoj se bazirala narodna istorijska svest, kao i da su knez Lazar i kneginja Milica, Vuk Branković i ratnik Miloš Obilić, bili istorijske ličnosti. Izmišljeni su Jugovići, Ivan Toplica i Milan Kosančić. Legenda je izmislila i da je Obilić bio Lazarov zet (u stvari verenik njegove kćerke Olivere), i da je Jug Bogdan bio knežev tast, kaže Mihaljčić. Od 19. veka istoričari, praktično, vode polemiku da li je Obilić zaista postojao i nisu se složili do današnjeg dana. Ni naši, ni strani. Zanimljivo je da je, prema turskim izvorima, Murat ubijen nakon bitke, kada je srpski vojnik koji se pravio da je mrtav, probo sultana koji mu se približio. Italijanska autorka Ana di Lelio tvrdi da je Murata, u stvari, ubio albanski vitez - Milos Kopilik, i da je taj ep rasprostranjen među albanskim življem.
Pokojni akademik Sima Ćirković je svojevremeno zaključio da se o Kosovskoj bici do danas u potpunosti pouzdano znaju dva podatka - da se dogodila i da su oba vladara tokom njenog trajanja poginula, objašnjava istoričar Čedomir Antić. - Zna se da je sultana Murata ubio neko od srpskih ratnika, nije izvesno o kome je reč, a prema nekim verzijama to je moglo biti prilikom Muratovog obilaska bojnog polja ili prilikom predaje nekog vlastelina - kaže Antić. Ime Miloša Obilića prvi put se u pisanim izvorima pominje početkom 15. veka, i to u prilično drugačijoj verziji tog imena. Poistovećivanje Nikole Gorjanskog sa Milošem Obilićem predstavlja slobodnu interpretaciju, više oslonjenu na povest razvoja književnog nego istorijskog lika, za koju nema dovoljno dokaza, dodaje ovaj istoričar. - Mnogo je legendi, nedokazivih tvrdnji i netačnosti vezanih za Kosovsku bitku. Recimo, u osmanskoj tradiciji valjalo je objasniti kako je u jednoj bici sa malim narodom zaboravljene državnosti, prvi i poslednji put u istoriji došlo do pogibije sultana. Odatle tvrdnje da se u bici na Kosovu sa Osmanlijama sudario savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je, a o tome je 1989. jedan značajan rad napisao i akademik Ćirković, da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Kneževine Srbije i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi - objašnjava Antić. Kosovska bitka nije imala značaj koji joj je pridavala narodno predanje. Reč je o jednoj od velikih i sudbonosnih bitaka evropskog srednjeg veka, ali daleko je značajnija bila Marička bitka iz 1371. godine, posle koje su balkanske zemalje (Vizantija, Bugarska, srpske i vizantijske državice...) većinom postale turski vazali. Srpske zemlje su se održale sedamdesetak godina posle Kosovske bitke, ali je zbog kolektivne uspomene i nasleđa poslednjih srpskih vladara (potomaka kneza Lazara), Kosovski boj ostao u istoriji zabeležen kao presudna i kobna bitka za kasniju srpsku istoriju, zaključuje Antić.
Мачеви су једини производи људских руку који су имали лична имена
„Навикли смо да владамо туђим, а не други нашим. У то смо сигурни док буде ратова и мачева.” Овако је 579. године словенски вођа Даурентије одговорио аварском кагану Бајану кад је овај позвао Словене с доњег Дунава да му се покоре
На нашој слици је реплика мача за који се тврди да је припадао Карлу Великом, фрањачком краљу, и којим је кроз историју крунисано 25 краљева.
До појаве ватреног оружја, као и дуго после тога, мачеви су били симбол не само ратова, већ и ратника од којих су касније настајали владари. Они оличавају огољену силу, али, осликани с мачевима и опевани у песмама, владари имају и заштитничку улогу, као и моралну одговорност типичну за средњовековно витештво. Мач је и симбол епске борбе који води порекло од најранијих људских сазнања и сећања и „простире” се до најдаље пројекције маште у најдаљу будућност. Као што и данас војна индустрија захтева најбоље људе и материјале за своја најновија оруђа и оружја, која ће касније ући и у цивилну употребу, тако је и од бронзаног доба наовамо мачарство правило врхунске производе своје епохе који су неретко мењали токове не само људских судбина, већ и цивилизација.
Српски мачеви из 15. века
Мач налик богу
Обичај поштовања мача као знамен ратника, владара и божанства на истоку Европе сеже у далеку прошлост. У четвртој књизи „Историје”, у опису земље Скита и њихових обичаја, Херодот (знан и као „отац историје”) говори о поштовању скитског бога рата кога назива Арес, по грчком богу. Једино њему праве кипове и подижу жртвенике. Њих описује као четвороугаону гомилу сувог корења и грања која је дуга и широка око три стадија и на чијем се врху налази квадратна површина приступачна само с једне стране. „Сви на ту гомилу стављају један старински железни мач који представља Аресов кип. Овом мачу приносе сваке године на жртву коње и друге домаће животиње, и то више него осталим боговима”, сведочио је Херодот. Поред животињских, Скити су богу рата приносили и људске жртве. О снажном сећању на овај обичај и скитске мачеве сведочи и податак како је неки пастир на тлу некадашње Скитије, која се налазила у Панонској низији, нашао један од ових Аресових мачева (претпоставља се да је у питању чувени кинџал) и однео га хунском вођи Атили (знаном и као „бич божји”) који је у томе видео добро знамење.
Знак крста на јабуци мачева из 14. века
Екскалибур, Жуајес...
Магистар археологије Марко Алексић каже да су мачеви једини производи људских руку који су често имали лична имена. Сетимо се само Екскалибура (мач у камену који је припадао краљу Артуру), Жуајеса (мач Карла Великог), Скофнунга (мач Хролфа, данског краља из 7. века). У викиншким сагама забележено је око тридесет властитих имена (не надимака или придева!) мачева који имају не само име, већ и властиту нарав, независну од власника мача! Сличне појаве забележене су и у Јапану. Расположиви историјски извори само у изузетним случајевима пружају описе облика мачева, а и тада су они најчешће површни. Средњовековни ликовни извори, зидно сликарство, камене скулптуре и величанствени споменици пружају доста грађе за изучавање мачева, али се они морају узети са одређеном резервом, јер је највећи број представа средњовековних мачева, посебно јабука које су хронолошки и најосетљивији део, стилизован.
Књига Марка Алексића
Мачеви се производе и данас, пре свега за сакупљаче хладног оружја (врхунске јапанске катане коштају као неколико станова у Београду) и, наравно, филмаџије. Омиљене су теме с митским садржајима у којима су мачеви и магија неизбежни. Поменимо џедаје (класични средњовековни витезови с властитом етиком), господаре прстенова, летописе Нарније, Харија Потера, Индијану Џонса... Мачеви су посебни и по једној особини коју друго оружје нема - служе и за напад (задавање удараца) и за одбрану (одбијање удараца). И друго оружје има сложене технике руковања и захтевне вештине баратања, које изискује озбиљно вежбање и усавршавање. Но, мач тражи највише. Ову тврдњу Марко Алексић поткрепљује и чињеницом да је својевремено тренирао мачевање. Из љубави према овом спорту настала је и занесеност мачевима коју је преточио у недавно објављену књигу „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” у коју ћемо заједно да завиримо. У последње две до три деценије, истраживање технологије израде средњовековног оружја доживело је у свету значајан напредак што они који имају кабловску или сателитску телевизију могу и да виде на малим екранима. Да би био добар, мач је морао да има издужен облик, чврстину, гипкост и поузданост. Јер, најгоре што је ратнику на бојном пољу могло да се деси било је да му се поломи мач. Стога, и тајне успешних мачара брижљиво су чуване.
Употреба мачева – призор са старе илуминације.
У почетку беше бодеж
- „Тајни састојак” мачара био је у изговарању молитве или неке друге „абракадабре”. У ствари, нагласак је на дужини процеса додавања легура и других примеса гвожђу, а он, у недостатку штоперица и сатова, мерен је изговарањем магијских стихова - објашњава Марко Алексић. - Иако је бронза после обраде била крт и ломљив материјал, припадници такозване винчанске културе и житељи неких делова Блиског истока још пре око 5000 година први су почели да праве бодеже од бакра за које можемо да кажемо да су претече данашњих мачева. Касније је откривена могућност топљења бронзе и прављења оружја од ње, а потом је у употребу ушло и гвожђе (железо) које се и данас користи - објашњава археолог Марко Алексић, и наставља:
- Главне одлике железа као материјала који је заменио бронзу у производњи металног оружја јесу знатно већа чврстина и гипкост које су омогућавале бољи квалитет произведеног оружја. Од открића обраде железа до позног средњег века основна препрека с којом су се суочавали ковачи била је његова висока тачка потпуног топљења од око 1535 степени (подсећамо да вода ври на 100, а да је сада напољу око 30 степени Целзијуса). Пећи које су у то време коришћене за прераду гвоздене руде могле су да развију највишу температуру од око 1100 до 1200 степени Целзијуса, што је било довољно да се достигне тачка топљења бакра од 1083 степена, али не и да се растопи железо.
Од ковања и ливења...
Услед тога, зависно од металуршког поступка, било је могуће добити две врсте железа - ковано и ливено. Свако је, међутим, имало по једну ману - ковано железо било је превише меко, а ливено сувише крто. Да би превазишли њихове недостатке, ковачи су изумели ковање такозваном снопном структуром. Оно се састојало у ковању предмета од прутова железа различитих састава, с различитим процентима угљеника, самим тим и особина. Овај начин ковања примењиван је, пре свега, код мачева који су због дужине били и највећи изазов за коваче. После прераде, гвоздено пруће је спајано и од њега су искивана сечива која су имала чврстину ливеног и гипкост кованог железа. У то време Келти су имали најнапреднију технологију прераде метала и први су у Европи почели да користе дуге мачеве, такозване спате, које су касније преузели и Римљани. Може се претпоставити да су краћи типови мачева, гладиус код Римљана, сакс и скрамасакс код Германа, као и други типови краћих једносеклих мачева у античкој Грчкој и код других варварских народа (у које се, на нашу жалост, рачунају и Словени) били условљени технолошким ограничењима материјала од кога су ковани. Дужа сечива мачева искована од лошег железа лако су се ломила, па је и то могао да буде један од разлога што су израђивани типови краћег оружја. Сложене ковачке технике које су омогућавале производњу бољих сечива биле су познате и на Блиском истоку. Техника дамасцирања добила је име по сиријском граду Дамаску где су произвођени мачеви са сечивима која су очигледно била широко позната у антици и средњем веку у западној Европи, а израз „сабља димискија” из наше епске традиције такође указује на ово познато блискоисточно оружарско средиште.
...до печења и хлађења
Временом је усавршен поступак „печења” искованих предмета и њиховог наизменичног загревања, искивања („Гвожђе се кује док је вруће”, вели народна пословица) и наглог хлађења. Загревањем на отвореном ложишту угљеник из горива везивао се за површину предмета, а под ударцима чекића продирао је и нешто дубље ка језгру сечива. Наглим хлађењем у води или некој гушћој течности атоми угљеника трајно су бивали заробљени у структури железа. После вишеструког понављања овог поступка добијао се предмет чија је површина услед већег процента угљеника била чврста, док се у језгру задржавало железо сиромашно угљеником због чега је предмет остајао довољно гибак и тиме отпоран на ломљење. Значи, спреман за ратовање...
Тежиште и перкусија
Приликом израде мача водило се рачуна о тежишту мача и тачки перкусије. Ове особине биле су важне за баратање како би омогућиле власнику да лако рукује својим оружјем. Од тачке тежишта зависило је колико ће мач бити лак за коришћење, односно колико ће његови ударци бити тешки. Уколико се тежиште налази ближе накрсници, он је лакши за извођење покрета. Мачеви код којих се тежиште налази ближе врху тежи су за извођење покрета, али омогућавају јаче ударце. Тачка перкусије је она тачка на сечиву мача којом је задавање удараца најделотворније. Уколико се она налази на правом месту, то омогућава да се највећи део снаге која је уложена у ударац усмери и пренесе на циљ, а истовремено и да се најмањи део вибрација које се том приликом произведу врати на руку. Тачка перкусије средњовековних мачева најчешће се налази негде на почетку треће трећине дужине сечива - на делу којим се и задаје највећи број удараца. Основни делови мача, сечиво и дршка, односно њен трн, увек су израђивани заједно, из једног комада метала, док су јабука и накрсница додавани касније. Делови дршке су јабука, накрсница и рукохват, односно трн дршке. Преко ње стављала се облога дршке, најчешће од дрвета, пресвучена кожом, која код највећег броја налаза данас недостаје. Делови сечива су врх, оштрице, жлеб или гребен и, код једносеклих мачева, телућ - тупа страна сечива. Корице мача израђиване су од дрвета и више слојева коже, најчешће телеће.
А онда се појавило ватрено оружје...
Појава пуних оклопа који су од 13. века почели да замењују панцирне кошуље и оклопе од металних плочица можда може да се веже управо за нова технолошка достигнућа. Унапређена технологија добијања ливеног железа омогућила је израду довољно добрих великих комада оклопа који су постали један од симбола свог доба. Ово технолошко откриће омогућило је и револуционарни напредак у изливању топова, као и пушчаних цеви што је за последицу имало суштинску промену у начину ратовања и коначну надмоћ ватреног над хладним оружјем.
Srpska srednjovekovna armija i viteška vojska srpskih kraljeva, despota i velmoža
Ratni poslovi i vojno uređenje
Dobre i rđave strane vojske, čiji sastavni delovi behu vlastela, seljaci, pastiri i najamnici. Vođenje vojske: vladalac, njegove vojvode i njihovi stegovi; stepeni dostojanstva na vizantijski način po dekadnom sistemu. Ratna služba tereti baštinu. Kontingenti gradova Budve i planinskih pastira.
Srbi su u srednjem veku, u očima svih suseda, važili kao ratoboran i hrabar narod. Izveštaji iz doba Komnena pokazuju da nije bilo lako ratovati s njima. Car Manojlo Komnen, za vreme tih vojnih pohoda, prodro je samo jedan jedini put 1150 sa istoka do obale Tare. Kada je car Fridrih I Barbarosa 1189, na trećem krstaškom pohodu, od Nemanje svečano pozdravljen bio u Nišu i, uskoro za tim, došao u sukob s Vizantincima zbog zabrane prolaza, pregovarao je on o savezu s velikim županom Nemanjom i s carevima Petrom i Asenom, da bi stekao potporu Srba i Bugara protiv Grka. Kralj Uroš II Milutin, pod čijom je vladom počela uspešna ofansiva protiv oslabele države Paleologa, imao je vojnu moć koja je imponovala Grcima.
Jovan Kantakuzen opisuje u svojim memoarima potpun poraz i zarobljenje svoga sina, cara Matije Kantakuzena, prilikom jedne provale u srpsku oblast kod Sera, u doba Dušanova sina, cara Uroša 1357; Turci, u njegovoj vojsci, zastrašeni behu množinom i smelošću Srba koji im tada još ne behu dovoljno poznati. Bugarin Camblak veliča lepotu i veličanstvenost srpske zemlje, njene pobožne i mudre vladare i osobinu, ""velikaago i slavnišago srъpьskago ezыka voinstvnыimi silami drougыhь ezыkь prvъshoditi".
Srpske trupe izvrsne behu osobito u svojoj zemlji. Florentinac Matija Vilani opisuje naporno šumsko ratovanje u Srbiji, prikazujući vojni pohod ugarskoga kralja Ludviga I protiv cara Uroša 1359: velike raške planine grandi montagne di Rascia kod Rudnika, prirodna šumska utvrđenja fortezze delle boscaglie, kamo za Srbima niko nije mogao ići bez velikih gubitaka, i neprekidno uznemirivanje ugarske vojske od strane naoružanih srpskih seljaka villani.
U ofansivi srpska armija imala je slabe strane stoga, što je vojska nerado gledala na dugotrajno ratovanje u dalekim zemljama. Istina, pod Urošem II njegov vojskovođa Novak Grebostrek išao je 1313 u Malu Aziju da pomogne onde vojsci cara Andronika II protiv Turaka, ali su njegovi odredi, po svoj prilici, sastavljeni bili od odabranih ljudi i stranih najamnika. Kantakuzen se jada da mu je Stefan Dušan, kada je u savezu s njim opsedao Ser 1343, uzeo sobom najbolje vojne trupe da s njima posedne gradove baš tada preminuloga Hrelje. Po njemu, ostali srpski ratnici samo su neupotrebljiva gomila seljaka; oni su, posle nešto više od dva meseca ratovanja, bili već iznureni te ne htedoše ići daleko protiv Dimotike, nego poslaše svoje ubojne konje i oružje kući.
Kada su Stefan Dušan i njegov vojskovođa Preljub poseli Epir i Tesaliju 1348, bilo je u srpskoj vojsci najviše Arbanasa koji su od vojnoga pohoda Andronika III na Arbaniju omrznuli Vizantince, te su se rado pridružili Srbima. Usled srpskog osvojenja, Epir beše ponovo naseljen arbanaskom vlastelom i ratnicima.
Dimitrije Kidon kaže u jednoj od svojih beseda 1366: Srbi i Bugari bliski su Vizantincima, slični su nam i iste su vere, ali, Vizantija se ne može nadati pomoći od njih, jer su to siromašni narodi, koji nemaju običaj da ratuju u dalekim zemljama. Ovaj nedostatak pokazao se kod ekspedicija u Trakiju. Kada je Stefan Dušan 1352 poslao caru Jovanu Paleologu pomoć pod kaznacem Borilovićem, potukoše kod Dimotike turske čete, pristalice Kantakuzena, iznenadnim napadom, do noge srpske konjanike kojih je, po Kantakuzenu, bilo 7000, a po Gregori 4000, i koji su imali slabe konje, a uz to behu i nevični kraju. Isto tako, ofanziva kralja Vukašina i njegova brata Uglješe 1371, protiv Turaka u jedrenskom kraju, dovela je do strahovita poraza na obalama Marice, u šumovitom predelu Črnomena sada Čirmen.
Vojska je bila sastavljena iz tri elementa: vlastela s pratnjom, osobito konjica pronijara, dalje oružani težaci i pastiri, većinom lako naoružani i vrlo hitri pešadijski strelci, i najzad strani najamnici koje je davao vladalac i plaćao iz svoje blagajnice. Vrhovni vojskovođa bio je kralj, docnije car, a zastupale su ga njegove vojskovođe, vojvode, kojima se, po zakoniku, imao svako pokoravati kao i vladaocu. U otsustvu vladarevu vođenje vojske često nije bilo dobro zbog velikog broja vojskovođa; kako Kantakuzen priča, zapovedalo je, u jesen 1342, srpskom vojskom pred Serom dvadeset plemića, među kojima najstariji behu Vratko i Oliver. Kralj ili car bio je vrhovni sudija u vojsci, pa i tu su ga zastupale vojvode. Po budvanskom statutu, ""imperador"" imao je desetak od plena. U Vizantinaca primao je tada car petinu, a veliki domestik takođe petinu.
Nije bliže poznata deoba vojske na pukove starosrp. plьkь, po osnovi slična nemačkoj reči volk koji su, po svoj prilici, fomirani bili po župama. Njihova vidna obeležja bile su zastave stijeg, horugva, zastava, lat. gonfalones, prema kojima su se vojvode zvale i ""stegonoše"" vexillifer. Unutrašnje grananje bilo je rasterećeno po vizantijskom ili, upravo, rimskom uzoru prema dekadnom sistemu. Na srpskim državnim saborima, kada se Nemanja zahvalio na prestolu i Stefan se krunisao, okupljeni behu vojvode, tisućnici, satnici, petidesetnici i desetnici. Poslednje stepene imalo je u rukama niže plemstvo; jer je svakako bilo pronijara koji su polazili u rat s malom pratnjom od 10 konjanika. Pa i u srednjevekovnoj Rusiji bilo je tisućnika tыsяckiй, satnika sotnikъ, sockiй i desetnika desяtskiй, samo je tisuća tыsяča značila teritorijalni srez. Ovo grananje odgovara vizantijskim vojnim činovima koji, opet, polaze od starorimskih uzora.
Po zakoniku cara Stefana, vojna obaveza počivala je na baštini. Tu je dužnost imao svaki imatnik baštine, pre sviju plemić, pa ne samo vlastela i vlasteličići, koji su se ranije prosto zvali ""vojnici"", osobito pronijari, nego i seljaci i pastiri, zbog čega se manastirski ljudi, u poveljama, naročito oslobađaju te dužnosti. Nisu poznate pojedinosti o tom. Vojnici među Vlasima izrekom se pominju u hrisovulji manastira Banjske. Iz jedne povelje od g. 1436 saznajemo da su u Hrvatskom primorju Vlasi na Cetini dužni bili vojevati na konju sa štitom, mačem i strelama. Od primorskih gradova Budva je davala 50 ljudi pod jednim ""kapetanom"", koji je dobivao od opštine dvostruku platu i konja; ali Budvanci su samo onda bili dužni vojevati, ako bi ""imperador"" lično bio u vojsci, pa i to samo u onim vojnim pohodima, koji bi se kretali u oblasti između Skadra, Kotora i Zete.
Jaki su bili kontingenti planinskog stanovništva; selo Tuzi kod Podgorice, na broju 150 kuća, dužno je bilo, još pod Mlečićima 1416, da opremi 500 ljudi, koje konjanika koje pešaka. Manastirska sela oslobođena behu ratne službe, ali su morala čuvati manastirske kule, pa su, koji put, morala davati ljude, na pr. za čuvanje manastira u Svetoj Gori. Nema sumnje da su ove povlastice dovodile do smanjivanja lokalnih trupa. U to doba vojske nisu bile mnogobrojne već i zbog toga, što ih je teško bilo ishranjivati. Nemanja je obećao caru Fridrihu I 1189 da će mu dati 20.000 vojnika u pomoć. Po Kantakuzenu, srpska i bugarska vojska imale su, u bitci kod Velbužda 1330 godine, svaka po 15.000 ljudi. Iz vremena Stefana Dušana nema pouzdanih podataka.
Ko je bio čuveni srpski vojskovodja iz Prvog Svetskog rata, general, izuzetan čovek i vojvoda Stepa Stepanović
Vojvoda Stepa Stepanović (1856‐1929) – Pobednik sa Cera i čovek iz naroda
20. avgusta 1914 godine odigrala se Cerska bitka. Pobeda srpske vojske u ovoj bici bila je ujedno i prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu. Pobednički venac ove bitke najvećim delom pripada II srpskoj armiji pod komandom đenerala Stepe Stepanovića, koji je zbog toga unapređen u čin vojvode. Godišnjica Cerske bitke prigodna je prilika da se podsetimo ko je bio vojvoda Stepa, najomiljeniji vojskovođa u istoriji srpskog naroda.
Poreklo
Tridesetih godina 18. veka čukundeda vojvode Stepe doselio se iz južne Srbije u Kumodraž. Prema drugom predanju Vojvodini preci potiču iz Hercegovine ili Like. Vojvodin deda Stepan, po kome su i dobili ustaljeno prezime borio se uz Karađorđa u Prvom srpskom ustanku. U Karađorđevo i Miloševo vreme Stepan i njegovi rođaci i potomci bili su veoma cenjeni u Kumodražu i okolini. On se dva puta ženio, međutim sva deca iz prvog braka pomrla su mu od kolere. U drugom braku rodio mu se Ivan, otac vojvode Stepe. Ivan i njegova žena Radojka Nikolić imali su tri sina, Jakova, Marka i Stepu i dve kćeri Živanku i Maricu.
Ivan je bio zemljoradnik, vredan čovek „za sve sposoban“. Živo se interesovao za politiku i bio pristalica tadašnjih liberala. Mati vojvode Stepe bila je veoma radna, pedantna i tačna žena. Te svoje osobine najviše je prenela na najmlađeg sina Stepu. Vojvoda je bio veoma vezan za svoju majku i sećanje na nju bila mu je, do kraja života, najlepša uspomena.
Detinjstvo
Stepa se rodio 12. marta 1856.kao četvrto od petoro dece Ivana i Radojke. Prema priči samog Vojvode, još kao beba bio je „velika ljutica“. Majka, opterećena brojnim poslovima u kući i na njivi, nije mogla da mu posveti mnogo vremena. Na njivu bi ga nosila sa sobom, na leđima, u platnenoj korpi ‐ prtači. „Ja bi se toliko drao i udarao nogama u prtači, da bi mi bivale noge sve krvave od trenja dok bi na njivu stigli“, pričao je o svom ranom detinjstvu vojvoda Stepa, „ali mi od tih rana i te krvi ništa nije bilo. Mati nije imala kada da se oko mene i mojih nogu bavi i rane bi prolazile same od sebe“. Kasnije je majka jogunastog Stepu ostavljala n ačuvanje jetrvi. Postoji priča, koji su kasnije potvrdile i Vojvodine kćeri, da je Stepina strina kadkad, da bi mali Stepa bio mirniji u majčinom odsustvu, zamolila poneku Ciganku da ga podoji. Kažu da je zato Vojvoda docnije imao veliku ljubav i interesovanje za Cigane i njihov život. Često je umeo da dugo i s pažnjom posmatra ciganske čerge, njihova veselja i običaje. „To mi je valjda ostalo u krvi od cigankinog mleka“, govorio je o tome u šali.
Kao dete Stepa je čuvao goveda, ali izgleda da mu zvezde nisu predodredile da bude seljak. Jednom prilikom goropadni bik rogom mu je rasporio trbuh. Pre nego što su ga preneli u Beograd lekaru, strina mu je dezinfikovanom šivaćom iglom i koncem, na živo, prišila ranu i tako spasla život. Posle toga, on se držao na odstojanju od goveda i nikada nije zavoleo čobanski posao. Kao komandant često je, oslanjajući se na neprijatna iskustva iz detinjstva umeo da savetuje svoje vojnike: „Drž’te bika dobro za rogove!”
Školovanje „na štap“
U to vreme (sr. 19. veka) u porodičnim seoskim zadrugama moglo se samo po jedno dete dati na školovanje. Odluka roditelja bila je da Stepa bude taj koji će „izučiti pismenost“. Bio je najmlađi sin,slabašnog zdravlja, nimalo sklon seoskim poslovima i veoma nestašan. No, Stepin stariji brat Marko takođe je želeo da se školuje. Odluka kome će od njih dvojice „knjiga u šake“ doneta je sportskim nadmetanjem – merenjem na štap. Sreća je poslužila malog Stepu i tako počinje njegovo školovanje.
Trogodošinju seosku osnovnu školu (gradske su bile četvorogodišnje) Stepa je završio u rodnom Kumodražu. Učio je veronauku, račun, čitanje, pisanje i pevanje, ali se školovanje, svodilo, pre svega, na puko opsimenjavanje. Tako je Stepa stekao veštinu krasnopisa koja ga je odlikovla do kraja života. Posle osnovne škole Stepa je upisao šestogodišnju gimnaziju u Beogradu koja se tada nalazila u Kapetan Mišinom zdanju. Sva seoska deca izdržavala su se poslužujući kod bogatijih ljudi. Tako je i Stepa živeo i pomagao u kući direktora gimnazije Đorđa Miletića. Zbog mnogo obaveza van škole Stepa se kao đak ni u čemu nije posebno isticao, mada je bio vredan učenik. Školski drugovi pamtili su ga kao druželjubivog i požrtvovanog i svi su ga zbog toga cenili i poštovali. U početku je postizao dobar, a kasnije vrlo dobar uspeh. Od svih predmeta najviše je voleo istoriju.
Pitomac Artiljerijske škole
U vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860‐1868), kao i pod Namesništvom (1868‐1872) u Srbiji su ponovo vaskrsle narodnooslobodilačke ideje koje su izvršile veliki uticaj na nauku, kulturu, politički i društveni život male srpske kneževine. U vreme kada je mladi knez Milan preuzeo vlast (1872) već počinju opšte pripreme Srbije za predstojeći rat protiv Turske.
U takvoj atmosferi, školujući se u prestonici, u centriu društvenih zbivanja svog vremena, Stepa se zainteresovao za nacionalno buđenje svog naroda. Godinu dana ranije prekinuo je školovanje i na prečac 1874. g. predao dokumenta za prijem na Vojnu akademiju, zapravo tadašnju Artiljerijsku školu. Budući da je bio vrlo dobar đak bio je oslobođen prijemnog ispita. Tako je postao jedan od 29 pitomaca 11. klase Artiljerijske škole u Beogradu.
U ovoj preteči Vojne akademije (osn. 1880) učili su se pretežno tehnički i prirodno matematički predmeti, kojima Stepa nije bio sklon. Zato je i pored vrednog učenja pokazivao samo prosečne rezultate i „spadao u srednje đake“. Isticao se jedino u istorijskim predmetima, sportu i egzerciru. Školu je završio kao 14, a njegov klasni, potom i ratni drug, vojvoda Živojin Mišić kao 19. u rangu. Nema sumnje, da veliki ratni geniji nisu uvek bili brilijantni đaci i studenti. Stepa nije imao talenta ni za učenje stranih jezika. Ni na studijama, ni kasnije, nije uspeo da do kraja izuči nijedan strani jezik. Služio se nemačkom i ruskom literaturom, ali nije govorio nijedan drugi jezik osim maternjeg. Kao komadant ima je, uvezi s tim, mnogo neprijatnosti. Izbegavao je čak i obavezne, službene kontakte sa strancima i gotovo ih nikada nije primao u audijenciju. Zato su ga često smatrali za nepristojnog i „nakrivo nasađenog“ čoveka.
Međutim, u Stepinom karakteru, po njegovom sopstvenom priznanju, postojala je asocijalna crta, koja se formirala upravo za vreme studija. Tu se prvi put susreo sa nelojalnom konkurencijom, intrigama, podvalama i doušništvom. Zbog toga je postao nepoverljiv. „U mnogim postupcima, naređenjima i zapovestima tražio sam gde je zamka koju su mi spremili, gde je noga koju hoće da mi podmetnu“, govorio je Vojvoda. Zbog te osobine postao je veoma usamljen, nije imao bliske prijatelje i saradnike i vremenom se sve više povlačio u sebe.
Srpsko‐turski ratovi 1876‐1878.
Školovanje 11. klase Artiljerijske škole prekinuto je već posle 2. godine, izbijanjem Prvog srpsko‐turskog rata, u junu 1876. godine. Ratnim rasporedom svi pitomci 11. klase, tada u činu pitomca‐narednika, raspoređeni su na dužnosti ordonans oficira pri pojedinim komandama. U ratu je Stepa postao i komandir voda. Istakao se u bojevima na Gramadi, Babinoj glavi, Rsavcima, Kurilovu, kod Šiljegovca i Kruševca. Već krajem godine unapređen je u čin potporučnika. U Drugom srpsko‐turskom ratu obavljao je više dužnosti u trupi i u štabu i nekoliko puta je odlikovan.
Pored dragocenog ratnog iskustva stečenog u trupi, najdublji trag je na Stepu ostavilo službovanje u štabu 4. korpusa pod komandom pukovnika Đure Horvatovića. Nedovoljno obučenoj i disciplonovanoj Narodnoj vojsci Horvatović je bio idealan komadant. Beskrajno hrabar, ali do surovosti strog, umeo je da iz svojih vojnika izvuče najbolje rezultate. Pričalo se da je često komandovao mašući revolverom u ruci. Đura Horvatović postao je uzor mladom Stepi Stepanoviću.
Vojvoda Stepa i galebovi
Kada je posle Velikog rata trebalo pronaći mesto za vojnu bolnicu Jadranske divizije, viša konada se odlučila za jednu zgradu u Dubrovniku. Međutim, kakao je zgrada bila nepristupačna za kola, vojvoda stepa je referisoa komandi da „zgrada nema pristup s kopna“. Komanda mu je odgovorila: „ako nije pristupačna s kopna, pristupačna je s mora.“ Razljućen zbog posutpka Stepa je odgovorio: „Prisutp s mora moguć, al` samo za galebove!“
Godine mira
Zbog ratnih događanja 11. klasa nastavila je školovanje tek po svršetku ratova, 1879‐1880. g. Iako je svim pitomcima koji su čin potporučnika već stekli u ratovima bilo obećano da će po diplomiranju biti unapređeni u poručnike, to se nije dogodilo. Ovo ipak, nije obeshravrilo mladog Stepu koji je nastavio da marljivo radi. Na sopstveni zahtev raspoređen je u Kragujevački garnizon, gde je bio komandir voda, a kasnije obavljao i dužnosti u štabu. U poručnički čin proizveden je 1882. i kasnije je u karijeri redovno napredovao sve do najviših činova.
Veliki uspeh vojvoda Stepa je postigao kao profespr vojnog vežbanja u Kragujevačkoj gimnaziji 1882/84. i 1885/86. Uspeo je da učenike zainteresuje za sport i vojni egzercir i bio im je omiljeni profesor.
Izgleda da je Stepa još pre postavljenja u Kragujevačkom garnizonu upoznao Jelenu – Lenu, kći Velislava Milovanovića, načelnika kragujevačkog sreza. Ljubav je bila strasna, ali u početku nije imala blagoslov Jeleninih roditelja. Oficirski poziv je u Srbiji oduvek bio cenjen i poštovan, Stepa je bio dobar čovek i perspektivan oficir, ali su tada niske plate, naročito nižih oficira, učinile da on ne bude baš poželjan zet. Kada su mladini roditelji, ipak popustili, Stepa i Jelena venčali su se 25. jula 1881. g. Jelenin miraz i Stepina skromna plata, uz obostranu štedljivost, omogućili su im da relativno pristojno, ali skromno žive i odgajaju decu. Imali su dve kćeri Milicu i Danicu. Otac ih je veoma voleo, ali je žalio što nije imao bar jednog sina.
Stepa i Jelena su imali sklad brak, prepun međusobne ljubavi i razumevanja. Unutar porodice Stepa je bio drugačiji čovek, pričljiv, druželjubiv i emotivan. Ipak, trudio se da ljubav prema deci nikada ne pokazuje preterno, da ih ne bi razmazio, ali i zato što to nije smatrao baš pristojnim. Kasniije, posle Prvog svetskog rata, kao penzioner, Stepa je prema unucima bio toliko emotivan, da ga je u igri i druženju sa njima retko ko mogao prepoznati. Beži čiča Jedne večeri, Vojvoda Stepa obilazeći jedinice, obučen u vojničku uniformu, zastao je pored pukovske kuhinje i razgledao. Primeti ga neki narednik i misleći da je to neki redov trećepozivac, koji bi da nešto ukrade iz kuhinje, podviknu: „More čiča beži odatle, nemoj tu da mi se vrtiš! Ako te uhvati vojvoda Stepa ima da nadrljaš.“ Vojvoda salutira i udalji se, zadovoljan što ga narednik nije prepoznao.
Đeneralštabni oficir
Stepa Stepanović je kao poručnik i komandir čete učestvovao i u kratkom, avanturističkom i neuspelom Srpsko‐bugarskom ratu 1885. Nekoliko godina kasnije preveden je u đeneralštabnu struku i obavljao je mnoge odgovorne dužnosti u štabovima i Ministarstvu vojske. U dva maha je na Vojnoj akademiji bio profesor jednog od svojih omiljenih predmeta, ratne istorije, 1897. i 1901‐1902. godine. Bio je i urednik časopisa Ratnik i Službenog vojnog lista. Vojvoda nije bio sklon politici i političkim spletkama. Za njega su interesi vojske, nacije i države bili iznad svega. Posle majskog prevrata imao je sasvim korektan odnos sa novim kraljem i novim vlastima. Mnogi su tada pokušavali da ga svrstaju u grupu pristalica majskih zaverenika, potonjih crnorukaca. Danas, mnogi istoričari svrstavaju vojvodu Stepu, kao i kralja Petra i vojvodu Putnika ili u pristalice ili u protivnike Crne ruke. Međutim, upravo je Stepa pokušavao da na svim dužnostima i položajima, u interesu vojske, naroda i države, izbalansira odnose kralja, radikala, Crne i Bele ruke, zaverenika i kontrazaverenika, prinčeva Aleksandra i Đorđa. Koliko je on bio veliki pregaoc, potpuno odvojen od politike i politikantsva, dovoljno govori činjenica da ga je kralj Aleksandar Obrenović odlikovao Takovskim krstom tri meseca pre Majskog prevrata, a kralj Petar I Karađorđević Karađorđevom zvezdom samo godinu dana posle stupanja na srpski presto. Stepa je bio vojnik značajan svakoj dinastiji zato što je bio neophodan srpskom narodu i srpskoj vojsci. U čin đenerala Stepa je unapređen 29. juna 1907. godine. Dva puta je, u odsudnim trenucima, prihvatao dužnost ministra vojnog: u vreme Aneksione krize 1908/09. i uoči I balkanskog rata 1911/12.
Skupoća benzina Vojvodi je, po odlasku u penziju, bio dodeljen automobil i službeni šofer. U tom automobilu se samo jednom prevezao do Beograda i nazad. „Lako je čuvati svoje, ali čovek se poznaje po tome kako čuva tuđe. To je državna stvar i treba je čuvati, a i benzin je skup. Treba biti skroman“, govorio je Vojvoda.
Vojvoda Stepa Stepanović – Beli orao iz Jedrena
Vojvoda Stepa Stepanović general i srpski vojskovodja pobednik Cerska bitkaU I balkanskom ratu Stepa Stepanović je komandovao 2. savezničkom armijom koju su činile srpska Timočka divizija i bugarska 7. rilska divizija. Iako je podrška bugarske divizije izostala, Stepina armija je uspešno izvršila svoj zadatak: zauzela Krivu Palanku i Kratovo i porazila Turke na Crnom vrhu. Posle ove pobede Stepina armija je upućena ka Jedrenu, da pomogne Bugarima u opsadi i oslobođenju grada. Ostalo je upamćeno više anegdota vezanih za njegovo angažovanje kod Jedrena. Nemajući strah od Turaka, ali strahujući od iznenađenja, dobro poznavajući srpsku istoriju, Stepa je znao da su nedaleko od Jedrena, kod Černomena, Srbi dva puta nastradali od Turaka upravo iz zasede: u Maričkoj bici 1371, a vojska despota Stefana Lazarevića 1402. godine. Zato je komandira telegrafskog odeljenja zamolio da na Badnje veče, radi sigurnosti, čitavu noć, na svakih 10 minuta zove štabove divizija. Sutradan ujutro, na Božićnoj liturgiji, Stepa je sreo tog komandira Aranđelovića, umornog i neispavanog, kako jedva stoji na nogama. Obratio mu se: „Hristos se rodi! Znam da ste celu noć probdeli i vidim Vam po licu da ste umorni, ali ne žalim. Savesna dužnost jedna je od najslađih uspomena.“ Isto se ponovilo i u noći dočeka Nove 1913. godine.
Stepina 2. armija odigrala je ključnu ulogu pri oslobođenju Jedrena. Bugari mu nikada za tu pomoć nisu odali priznanje, ali su ga Srbi zbog toga često zvali „belim ili gordim orlom iz Jedrena“. Turski komandant Jedrena Šukri paša želeo je da se preda isključivo đeneralu Stepi, ali ovaj je to odbio, znajući da ta počast pripada glavnokomandujućem opsadnih trupa, bugarskom generalu Ivanovu.
U vreme dok su trajale rasprave sa Bugarima, koje su prethodile ratu 1913, Stepa je predviđao da će Bugari napasti svoje bivše saveznike, i nije se prevario. Na osnovu svojih ratnih iskustava Stepa je stekao veoma negativno mišljenje o Bugarima. Umeo je da za njih javno kaže: „Oni su varalice žedne krvi. Kod Bugara je slovenski samo jezik. Ustvari, oni su čisti Tatari: gramzivi, lukavi i podli.“
Hrvati i Englezi
Vojvoda, iako ubeđeni Jugosloven bio je svestan svih problema koji se javljaju koji se javljaju u odnosima Srba, Hrvata i Slovenaca u novoj državi. Ipak, mislio je da su za sve probleme odgovorni političari, a ne narodi. Z Hrvate je umeo da kaže: „Mi bi se, eto, sa Hrvatima potpuno razumeli, samo kad bi oni na čelu imali nekog čoveka razumna i ozbiljna.“ Poznato je da vojvoda nije imao lepo mišljenje o bivšim neprijateljima, ali ni o pojedinim saveznicima nije baš imao reči hvale. Za Engleze je govorio: „Oni uznemiravaju čitav svet svojom imperijalističkom politikom, svojim egoizmom i hladnim nagonom za svoje interese.“
Cerska bitka
Početak I svetskog rata, Stepu je zatekao na mestu zastupnika načelnika štaba Vrhovne komande srpske vojske. Tu dužnost obavljao je umesto vojvode Putnika koji je bio na banjskom lečenju u Austriji, gde je po objavi rata neko vreme prisilno zadržan. Čim je dobio depešu o događajima u Sarajevu, na Vidovdan 1914, Stepa je predosetio šta se iz roga može izroditi: „To ništa ne valja. Daj Bože da Austrija ne baci krivicu na nas. Ako to bude, imaćemo strašan rat, možda evropski, ili još gore, a mi se nismo još ni odmorili, a o spremi da i ne govorimo.“ Veliki trud je Stepa uložio da uspešpno izvrši mobilizaciju i razmeštaj srpske vojske. Po povratku vojvode Putnika u otadžbinu, Stepa je ponovo preuzeo komandu nad 2. armijom i krenuo u susret austrougarskim trupama na Drini.
U ranu zoru 12. avgusta 1914, 5. austrougarska armija počela je da nadire preko Drine u Srbiju. Austrougari su hteli da poraze Srbe do 18. avgusta, rođendana cara Franje Josifa, da mu za rođendan poklone nepokornu srpsku Kraljevinu. Iako malobrojnija 3. srpska armija pod komandom đenerala Pavla Jurišića Šturma i četnici Voje Tankosića usporavali su neprijateljsko nadiranje nebili omogućili ostatku srpske vojske da se pregrupiše.
Presudnu ulogu u Cerskoj bici odigrala je, ipak, Stepina 2. armija. Ona je u majstorski izvedenom marš‐manevru izbila na položaje na planini Cer i otpočela bitku koja je trajala od 16. do 20. avgusta. U svakom trenutku bitke Stepa se nalazio na onim položajima na kojima je bio najpotrebniji. Po potrebi je podsticao, bodrio, hrabrio, hvalio, ali i kudio i prekorevao svoje oficire. Ličnom intervencijom povratio je poljuljani moral destkovanim srpskim trupama i zaveo red u premorenim jedinicama. Druga armija odnel aje veličanstvenu pobedu, prvu savezničku pobedu u velikom ratu i tako podugla samopouzdanje srpske vojske i čitavog naroda, kao i ugled Srbije kod saveznika i u svetu. Do 24. avgusta oslobođen je i Šabac i na srpskom tlu, osim zarobljenih austorugarskih vojnika, više nije bilo neprijatelja. U svojoj naredbi vojnicima, tim povodom, Stepa je zapisao: „Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su ona mesta koja je svojom poganom nogom oskrnavio… Slava cerskim junacima!“ Za lične zasluge u cerskoj pobedi Stepa je unapređen u čin vojvode, najviši čin u srpskoj vojsci.
Ostala je zabeležena anegdota da je vojvoda, gledajući austrougarske vojnike kakao se ubrzano povlače preko Drine u Bosnu, a srpska vojska, i pored svog truda, u gonjenju ne uspeva da ih sustigne, rekao oficirima iz štaba: „Vidite kakao je teško ratovati protiv Švaba. Kad beži nemož‘ ga stići.“
Na pitanja novinara o njegovom uspehu u Cerskoj bici Vojvoda je odgovorio: „Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da se neprijatelj potuče i zemlja oslobodi. Kad baš hoćete da nešto napišete za te engleske i francuske novine, eto to napišite.“
Strana štampa o vojvodi Stepi
Na vest o Vojvodinoj smrti pisale sustrane novine, naročito engleske: „Skroman, miran, Stepanović je postao slavan i pre Velikog rata, zbog svog junaštva, urednosti pravednosti i energije.“ (Mančester Gardijan, 28. 04. 1929.) „Srpski narod poštovao ga je zbog ogromnih zasluga u Svetskom i ranijim ratovima, u kojima je on uvek pokazivao najveću pažnju za običnog vojnika.“ (Tajms, 29. 04. 1929.) „Maršal Stepa Stepanović odneo je nekoliko pobeda nad austrijskom vojskom i otpočeo delo koje je dovelo do oslobođenja Srbije 1918.“ (Dejli ekspres, 29. 04. 1929.) „Stepa Stepanović je dobro poznavao srpske seljake – vojnike i bio im je odan.“ (Dejli mejl, 29. 04. 1929.)
Vojvodine suze
Vojvoda Stepa je i u daljem toku rata bio izvor smirenja, strpljenja i hrabrosti za svoje vojnike. Gde god se našao ulivao je sigurnost i nadu u pobedu. Za razliku od nekih drugih komandanata poput vojvode Mišića, Stepa se slagao sa planom Vrhovne komande i Vlade o evakuaciji vojske i državnog aparata ka moru i u Grčku. Taj plan je uspešno izveden u velikoj meri zahvaljujući njemu.
U vreme povlačenja Stepini oficiri i vojnici više puta su imali prilike da vide svog Vojvodu kako plače. Kada su artiljerci na Kosovu zakopavali svoje topove, uz dirljiv verski obred, kao na sahrani svi su ridali a ni Vojvoda nije mogao da sakrije suze.
O vojvodi Stepi u vreme povlačenja srpske vojske, đeneral Emilo Belić ostavio je zabelešku: „Mučen fizičkim naporima i razdiran duševnim patnjama, Vojvoda je na čelu svoje armije iskusio sve surovosti besputnih i močvarnih predela kroz koje je odstupano, propatio sve brige za porobljenom otadžbinom i svojom porodicom koju je ostavio u Srbiji. Izdržao je sve one teškoće i opet je umeo da sve to sakrije u dubini svoje velike duše i da svoje vojnike vodi čvrstom dušom, tačno i uredno izvršavajući naređenja Vrhovne komande. Niko od njega nije čuno ni jedne reči žalbe, nikome se nije potužio i nikada nije klonuo. Samo često mu se zavrtela suza u očima kada je, prolazeći kraj leševa vojnika, kojima je bio posut taj tužni put, naređivao da s tim neznanim junacima oda dostojna počast.“
Profesor Velibor Jonić, koji je u februaru 1916. bio na palubi broda, koji je Vojvodu i njegov štab prevozio iz valone ka Krfu, zapisao je: „Svi smo, onako gladni i iznureni, bili kao skamenjeni – on čije srce ni u jednoj situaciji nije zadrhtalo, plakao je. Držao je maramicu u ruci i brisao suze koje su mu u potocima tekle niz obraze, ponavljajući neprestano naglas: Mnogo smo grešili, zato nas je Bog kaznio.“
Vojvoda Stepa Stepanović na Solunskom frontu
Prilikom dolaska u Lutru kod Soluna 1916, vojvoda Stepa je prvi put za 6 godina ratovanja odremao jedno popodne. Nadalje je neumorno radio na reorganizaciji svojih trupa i komandovao borbama 2. armije na Solunskom frontu.
U toku 1917. i 1918. Stepin štab nalazio se u tešo pristupačnom selu Tresina. Selo je bilo u dometu bugarske artiljerije, pa je štab neprestano bio pod haubičkom vatrom. Međutim, njegov položaj omogućavao je Stepi da izbegne neželjene posetioce, jer su u njegov štab, zbog svega toga, dolazili samo oni koji moraju po službenoj dužnosti.
Bilo je poznato da je Stepa protivnik bilo kakave politizacije vojske. Za svo vreme boravka na Solunskom frontu morao je vešto da blanasira u mnogim političkim sukobima i zaverama koje su zahvatale i samu vojsku. To je naročito bilo teško u vreme afere vezane za Solunski proces 1917. godine. Njegovi neprijatelji optuživali su ga da je jedan od glavnih oslonaca Crne ruke i pokušavali da ga smene s položaja. Vojvoda je očinski brinuo o svojim vojnicima. Redovno je obilazio položaje, često preodenut u običnog trećepozivca, ne bi li se uverio u pravo stanje u jedinicama. Prema oficirima je bio strog, ali nikada bezobziran, dok je prema običnim vojnicima bio popustljiv. Vojvoda i kiša Vojvodi nikada nije smetalo nevreme. Jednom prilikom, dok je u otvorenom automobilu obilazio položaje na Solunskom frontu, poče da pada kiša. Ađutant naredi šoferu da podigne krov, a Vojvoda ga zaustavi: „Nemoj! Dosta ću biti pokriven u grobu. Pusti je nek pada.“ Nastavili su tako da se voze i kisnu još puna dva sata.
Oslobodilac Sarajeva
Posle uspešnog proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije, Stepina 2. armija imala je tu čast da prva uđe u Sarajevo. Sarajlije su Vojvodu i njegovu vojsku dočekali s radošću, priredivši im veličanstven doček 17. novembra 1918.g. Odbivši da bude smešten u raskošnim odajama koje su mu ponudili, Stepa se sa štabom smestio u skromne prostorije po svom izboru. U govoru koji je održao Sarajlijama, između ostalog je rekao: „Neka vas ime jedne od drugih nikada ne otuđi, jer vi ste krv jedne krvi i kost jedne kosti. Neka vas vera ne razdvaja, jer Bog je samo jedan.“ Poslednju godinu svoje službe Stepa je proveo u Sarajevu kao komandant 2. armije i sarajevske vojne oblasti. Zavoleo je taj grad i sa setom ga se sećao do kraja života. Sarajlije su ga proglasile za svog počasnog građanina.
Vojvoda Stepa u poeziji
U čast vojvode Stepe, oslobodioca i počasnog građanina Sarajeva, čuveni pesnik Aleksa Šantić napisao je pesmu „Pozdrav Vojvodi Stepi“. U poslednjoj strofi Šantić veli:
„Blago tebi! Večno sa Miroča bela
Pevaće te vila uz borovlje davno,
Jer si ti, kô pesmu herojskijeh dela,
Na zvezdama ime urezao slavno.
I svi naši pozni naraštaji krasni
Gledaće na zvezde s vatrom srca lepa,
I čitati pesmu s kola zvezda jasni’
Lav u penziji
Krajem 1919. g, osećajući da mu zdravlje popušta, Stepa je na sopstveni zahtev u 63. godini penzionisan. Povukao se u svoju malu kuću u Čačku i tamo sa suprugom Jelenom i tamo provodio penzionerske dane. Čitao je istorijska dela, gajio cveće u svojoj predivnoj bašti i bavio se raznim domaćinskim poslovima. Često je šetao gradom i okolinom, uglavnom sam, a ponekad u društvu svojih kćeri i unuka. Najlepše se osećao u hladu svog venjaka u kome su bili postavljeni njegov sto i stolica na rasklapanje doneti sa Solunskog fronta.
U politiku nije želeo da se meša. nekoliko puta je odbijao ponude da ponovo bude ministar vojske. Odgovarao bi: „Što mene mešate sa zemaljskim stvarima, kad sam ja već jednom nogom na onome svetu.“ Zapravo, on je sve više prezirao politiku i politiučare: „ Pričekajte malo, političke stranke će se međusobno tako pozavaditi, da će jedna drugu pojesti.“ Na primedbe političara da ima previše oštar jezik odgovarao je: „Oštro!? Pa, sto puta oštrije treba da se piše. Gospoda političari imaju vlast, pa neka nas apse ako im nismo po volji. Al` prvo će imati da uapse vojvodu Stepu.“ Od svega ga je najviše boleo nemar političara prema žrtvama rata: „Grah je to, greh koji može da se sveti. Teška je kletva prezrenih žrtava.“
Vojvoda je, ipak, prihvatio da bude predsednik Narodne odbrane. Bio je iskreni pristalica jugoslovenske ideje i verovao je u mogućnost opstanka „trojedinog naroda“. Sa kraljem Aleksandrom imao je prijateljski odnos zasnovan na međusobnom poštovanju i ljubavi. Stepa je bio i kršteni kum prestolonaslednika Petra II.
Stepa je bio među onim javnim ličnostima koje su podržale uvođenje Šestojanuarske diktature. „Šesti januar je naš nacionalni spas“, govorio je. Kada se posle mnogo ubeđivanja 1926. prihvatio doživotnog predsedništva Narodnom odbranom u svom pozdravnom govoru rekao je: „Iz naroda sam ponikao. On me načinio onim što jesam. Moram se pokoriti njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha.“
Sam sebi posilni
Vojvoda Stepa je u penziji, obučen u obučen u običnu vojničku uniformu često obavljao različite domaće poslove. Jednom prilikom dok je testerisao drva za ogrev, prođe tuda neki seljak, pa ga upita: ‐ Pomoz` Bog stari! Jel` ovo kuća našeg vojvode Stepe? ‐ Bog ti pomogo` čoveče! Jeste, to je Stepina kuća. ‐ A ti mu stružeš drva?, upita seljak. ‐ Stružem, šta ću, odgovara Vojvoda. ‐ A pošto si pogodio?, interesuje se seljak. ‐ Pa, nisam pogađao, odgovori mu Stepa, znaš, ja radim kod Vojvode za stalno, pa me plaća mesečno. ‐ Ako, dobro je to. Imaš koga i da služiš, reče seljak, otpozdravi i nastavi svojim putem.
Iz smrti u besmrtnost
Vojvoda Stepa je bio dobrog zdravlja. U ishrani je bio gotovo vegetarijanac. Povremeno bi popio čašu piva, a redovno je pio šiler – zakiseljena voda. Vino nikada nije pio. S godinama bolesti su, ipak, počele da ga sustižu. Uprono je odbijao svako lečenje. Nije mnogo voleo medicinu, pa se lečio sam, narodnim lekovima.
Iako pobožan čovek, vojvoda Stepa nije baš redovno odlazio u crkvu. Voleo je praznične liturgije, pre svega, Božićnu i Vaskršnju. U odsudnim trenucima ratova molio se sam u svojoj sobi. Kadkad je umeo da se u vreme iz nepažnje omrsi, o čemu su se kasnije ispredale simpatične anegdote.
U svojim penzionerskim danima, vojvoda Stepa pripremao se za carstvo nebesko. Na čačanskom groblju po sopstvenom nacrtu sazidao je grobnicu od belog mermera, sa spomenikom u obliku obeliska sa uklesanim krstom, okruženu crnim lancem i stubovima u obliku artiljerijskih granata. Bio je strašno ljut na kamenosresca što je bez njegovog znanja na spomenik uklesao mesta Vojvodinih velikih pobeda iz ratova 1912‐1918. Unapred je pripremio svoju pohodnu uniformu kao odelo za sahranu, odabrao odlikovanja sa kojima će ga sahraniti i odvojio novac za sve predviđene troškove. Iako je na to imao pravo nije želeo da bude o trošku države.
Pred sam kraj života vojvoda Stepa je dozvolio lekarima, pre svega svom zetu dr Dragomiroviću, da se pobrinu za njegovo zdravlje. Međutim, ubrzo je ostao prikovan za postelju i sve je više malaksavao. Brojni poštovaoci vojvode Stepe svakodnevno su navraćali u dvorište njegove kuće da se raspitaju za njegovo zdravlje i požele mu brz oporavak. Na kraju, Vojvoda više nije mogao uzimati hranu i bio je u nekoj vrsti polukome. U tom bunilu, u jednom momentu, podigao je ruku i izgovorio svoje poslednje reči: „Polazite napred!“ Istog dana 27. aprila 1929. godine u 22 i 30 vojvoda Stepa preselio se u večnost. U pesmi posvećenoj vojovdi Stepi, koju je napisao dan po njegovoj smrti general Andrija Donskov komandant Astrahanske kozačke armije napisao je:
„Onima si otišao, što su na reč tvoju
s borbom u smrt išli, išli ko od šale
i koji su pali u krvavom boju
za Kralja i Zemlju – svete ideale.“
Vojvodino telo bilo je izloženo prvo u njegovoj kući, u njegovoj skromnoj, vojnički uređenoj sobi, a potom u čačanskoj crkvi. Na desetine hiljada ljudi iz čitave Jugoslavije odalo mu je počast polažući na odar ljubičice, Vojvodino omiljeno cveće. Vojvoda Stepa Stepanović sahranjen je 29. aprila 1929. u svojoj grobnici u Čačku u prisustvu kralja, mnogobrojnog naroda, ispraćen plotunima artiljeraca 2. armije.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 147 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
