Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Jul 2021, 21:23


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 02 Apr 2017, 23:43
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Srpske princeze kroz istoriju (6): Prvi tast Evrope

Srbija je posle nekoliko vekova uspela da zbaci turski jaram i ponovo uspostavi vladavinu na čelu sa novom dinastijom Obrenović i njenim rodonačelnikom knezom Milošem. Njegove kćeri Petrija i Savka nisu bile istinske plave krvi - otac im je do ustanka protiv Turaka i sultanovog Hatišerifa kojim je 1830. Srbija dobila i samostalnost i vladarsku dinastiju, bio svinjarski trgovac.

Slika
Kneginja Zorka

Ipak, njihove ruke su prihvatile mladoženje sa austrijskim i ugarskim plemićkim titulama. U svim ostalim generacijama Obrenovića više nije bilo ženskih potomaka.

Knez Milan je umro mlad, bez poroda, kao i knez Mihailo koji je imao samo vanbračnog sina, Velimira Teodorovića. Kralj Milan je imao dva sina, a njegov naslednik Aleksandar, poslednji vladajući Obrenović, dece nije ni imao.

Crnogorsku dinastiju Petrović-Njegoš, tačnije, njen svetovni deo, koji je vladao u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, činili su knez Danilo i kralj Nikola. Ime ovog crnogorskog kralja ostaće upamćeno i po brakovima njegovih kćeri, te zvučnim imenima njegovih zetova.

Nikola je sa kraljicom Milenom imao tri sina i devet kćerki. Dve su bile udate za kraljeve, a dve za bliske rođake careva. Zato je istoriografija kralju Nikoli Petroviću nadenula naslov prvog tasta Evrope.

Najstarije Nikolino dete, kći Ljubica - Zorka rođena je 1864. godine na Cetinju. Na dan Svetog Save dobila je ime Ljubica, a kum joj je bio srpski knez Mihailo Obrenović koga je u Cetinju na krštenju zastupao državni savetnik Đorđe Milovanović. Zarad dobrosusedskih odnosa Srbije i Crne Gore i ostvarenja narodnog jedinstva, kneginja je na krštenju nazvana i Zorka, kako bi bila simbol zore novog vremena. Detinjstvo je do 11. godine provela na Cetinju, a potom su je 1875. poslali u Rusiju, na Smoljenski institut, gde su se vaspitavale devojke iz najuglednijih porodica ruske aristokratije.


Taman pošto je završila školovanje i vratila se na Cetinje, tu je, početkom 1883, na Cetinje došao naočiti srpski knez Petar Karađorđević. Mlada i lepa kneginja odmah ga je očarala, kao i on nju, pa je i venčanje brzo obavljeno. Dolazak Petra Karađorđevića na Cetinje i njegova veridba s kneginjom Zorkom Petrović-Njegoš nije bila po volji protivnicima ovih dveju dinastija, ali je zato taj čin s radošću prihvatio srpski i crnogorski narod koji je u krvnom srodstvu video potvrdu za buduću zajednicu.

Venčali su se u Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. godine. Kneginja Zorka je tada imala 19 godina, a njen mladoženja 20 više. Svadbeno veselje, a pre toga i veridba, priređeni su po narodnoj tradiciji, s brojnim gostima koji su jedva mogli da se smeste na mali prostor Cetinja. Kneževski par je otputovao u Pariz na svadbeni put. Po povratku su se najpre nastanili na Cetinju, a kada je posle rođenja dece stara rezidencija postajala sve tesnija, Karađorđevići su sagradili novu, na jadranskoj obali kod Bara.

Nazvana je Topolica, po Petrovom rodnom mestu Topola u Srbiji, i nalazi se na barskoj rivi. Na dva visoka jarbola, u uglovima dvorišta, viorile su se srpska i crnogorska zastava. Kneginja Zorka je rodila petoro dece: najpre Jelenu, 1884. godine, potom Milenu, koja je ubrzo umrla, pa Đorđa, koji je jedini živeo i umro u otadžbini, u Srbiji, a 1909. je odustao od svog prava na kraljevstvo u korist svog mlađeg brata Aleksandra, rođenog 1888, koji je kasnije postao kralj Srbije i Jugoslavije. Poslednje, peto dete Andrija, rođen je 1890. godine. Ubrzo je umro, nekoliko dana posle svoje majke Zorke.


Biće kralj!

Kneginja Zorka je za cilj svog života postavila da njen suprug postane kralj Srbije, pa se zato starala da mu ostavi što više potomaka. Umrla je 16. marta 1890. godine. Očajan, Petar je pozvao lekare iz Beča, ali nesrećnoj kneginji nije bilo pomoći. Umrla je, kažu, sa poslednjim rečima: "Biće kralj!", misleći na svog supruga, što se i ostvarilo 13 godina kasnije.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 02 Apr 2017, 23:46
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Srpske princeze kroz istoriju (7): Crnogorka nesuđena ruska carica

Još dve kćeri kralja Nikole, starija Milica i mlađa Anastazija, u domovini zvana Stana, takođe su bile udate za "plavu krv", ali rusku.

Slika
Anastasija Petrović

Obe su bile supruge braće Romanov, iz carske loze. Milica se 1889. udala za Petra Nikolajeviča, a Stana 1907. za Nikolaja Nikolajeviča Mlađeg. Oni su imali titule velikih knezova, kao unuci cara Nikolaja Prvog.

Kada se crnogorska princeza Anastasija, kako su je zvali Rusi, 1907. na Jalti venčala za velikog ruskog kneza, za sobom je već imala jedan brak. Njen prvi muž bio je Georg fon Lojhtenberg, princ Romanovski, vojvoda od Lojhtenberga i knez od Aihsteta. U tom braku dobila je dvoje dece, Sergeja i Elenu.

U društvu s Raspućinom

Petar i Milica su bili veoma uticajni na dvoru u Petrogradu. Ali, njih dvoje, kao i Nikolaj i Stana, i još neki ruski plemići i intelektualci, bili su u to doba povezani s grupom zvanom Crni biser, koja se bavila okultizmom i magijom. S tom organizacijom je bio povezan i Filip, prvi ruski mistik tog doba, kasnije ozloglašeni i mnogo poznatiji Raspućin. Postoje čak tvrdnje da su upravo crnogorske princeze dovele Raspućina na ruski dvor i upoznale ga sa caricom Aleksandrom. Princ Feliks Jusupov, Petrov i Miličin prvi komšija, tvrdio je da je njihov zamak Znamenka "centralna tačka zlih sila".
Zanimljivo je da je Nikolaj Nikolajevič Mlađi bio ozbiljan pretendent na ruski presto. Da ga je kojim slučajem povratio i uspostavio monarhiju, crnogorska princeza bi bila ruska carica. Ali, oba plemićka rusko-crnogorska para morala su da beže pred boljševičkim pokoljem tokom Oktobarske revolucije 1917. Emigrirali su u Francusku.

Nikolaj je umro 1929. godine u Antibu, a Stana ga je nadživela šest godina. Dece nisu imali. Velika vojvotkinja Anastasija i njen suprug najpre su sahranjeni u crkvi Svetog arhangela Mihaila u Kanu, u Francuskoj, a u maju 2015. njihovi posmrtni ostaci preneti su u Moskvu, na vojno groblje Bracki u Sokoli.

Njena sestra Milica Nikolajevna je sa suprugom Petrom imala četvoro dece: Marinu, Romana, Nadeždu i Sofiju. Umrla je 1951. u egipatskom gradu Aleksandrija. Nikolaj, unuk Petra i Milice i praunuk kralja Nikole Prvog, danas je starešina Doma Romanovih.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 02 Apr 2017, 23:50
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Kako su srpske princeze menjale istoriju (8): Italijanski kralj crnogorski zet

Četiri od devet kćeri crnogorskog kralja Nikole Petrovića - Jelena, Zorka, Milica i Anastasija - više su doprinele slavi malene kraljevine u Evropi, nego mnogi njeni slavni muški predstavnici.

Slika
jelena Petrović

Međutim, pre nego što su se uselile u najuticajnije evropske dvorove, crnogorske princeze su, kako se pričalo, zadavale ne baš male glavobolje ocu Nikoli.

"Kud ću jadan s ovolikim kćerima", pitao se kralj Nikola kada je shvatio da mu je kuća puna ženske dece, a naslednika još niotkuda. Zabrinut kako će udomiti kćeri, nije odmah shvatio da će umesto velike muke, njegova ženska čeljad postati moćno oružje crnogorske diplomatije. Zato se u Crnoj Gori dugo prepričavala anegdota prema kojoj je jedan strani diplomata pitao kralja Nikolu: "Šta vi uopšte možete da izvozite iz ove siromašne zemlje?", na šta mu je on odgovorio: "Vi potcenjujete moje kćeri."

Najčuveniji zet crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića je svakako bio italijanski kralj Vitorio Emanuele Treći, suprug princeze Jelene. Vlast je nasledio od oca istog imena kojeg su ubili anarhisti 1900. godine. Ovaj monarh niskog rasta (imao je svega 153 cm), zaslužan je za to što je Italija 1915. i pored protivljenja naroda i skupštine ušla u Prvi svetski rat, i to na strani pobedničke Antante. Zauzvrat, dobio je Istru i deo hrvatske obale. Bio je jedan od retkih vladara koji je sa suprugom obilazio front i negovao ratnike, što je kraljevskom paru podiglo ugled u narodu.

Kršna Crnogorka

U Parizu 1895. buduća italijanska kraljica zabeležila je ovo: "Studirala sam u Petrogradu i stekla najbolje obrazovanje, ipak me pogledaj. Jesam i biću uvijek Crnogorka. Visoka sam, dugih nogu, crne i kovrdžave kose, tamnog tena i očiju, nenašminkanog lica, u lijepoj, ali ne i zavodljivoj haljini. Umijem vrlo dobro da govorim francuski, kao i ruski i engleski, ali to od mene ne čini Francuskinju, ni Ruskinju, niti Engleskinju. Ja sam kršna Crnogorka."
Jelena Petrović Njegoš ili na italijanskom jeziku Elena del Montenegro ili Elena Savojska, bila je šesta ćerka crnogorskog kralja Nikole i kraljice Milene. Od sve ženske dece najradosnije je dočekana na očevom dvoru, jer kada se rodila, kralj Nikola je već bio dobio dugo očekivanog naslednika, Danila.

Knjaz je za kuma pozvao lično ruskog cara Aleksandra, koji je prihvatio kumstvo i ovlastio ruskog konzula u Dubrovniku da dođe na Cetinje i devojčici da ime Jelena. Jelena je bila veoma voljeno dete, a najviše je volela svoju sestru Zorku, udatu za Petra Karađorđevića, koja je od nje bila starija osam godina. Rat koji je 1876. godine buktao na tlu Crne Gore učinio je da mala princeza sa svega četiri godine bude svedok brojnih tragičnih prizora.


Njena sestra Sofija je umrla tek što se rodila. Žene su tada radile u bolnicama i pomagale ranjenim borcima u ratu, tako da se Jelena već kao gotovo devojčica upoznala s humanitarnim radom. Puno vremena je provodila u švajcarskom guverneratu u kojem je naučila francuski jezik. Volela je da uči i bila je privržena ocu. On ju je naučio Njegoševim pesmama i dozvolio joj da uzima knjige iz njegove biblioteke. Veoma mlada je napustila Cetinje, sa svega 10 godina, i otišla je na devojački institut u Petrogradu. Bila je talentovana za slikarstvo i arhitekturu i projektovala je spomenik na Cetinju.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 03 Apr 2017, 00:05
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Kako su srpske princeze menjale istoriju (9): U katoličanstvo zbog udaje

Crnogorska princeza Jelena Petrović volela je slikarstvo, arhitekturu i putovanja, pa se tako 1895. obrela u Parizu s majkom Milenom i sestrom Anom. Na ulicama Monmartra kupovala je slike, a da niko nije znao da je princeza.

Slika
Jelena Petrović

U to vreme otvorena je Svetska izložba savremenog slikarstva u Veneciji na koju je bila pozvana i crnogorska kraljevska porodica. Kneginja Milena i princeze Jelena i Ana su se smestile u hotelu "Danijel", gde je odsela i porodica Savoja, italijanski kralj Umberto, kraljica Margareta i njihov sin Vitorio Emanuele.

Ovaj susret nije bio slučajan. Grof Sanminijatelijas, diplomata na Cetinju, pisao je svom dvoru o prelepoj Jeleni. U kući Savoja sklopljeno je previše brakova među rođacima, pa je radi ojačanja loze potrebna infuzija dobre krvi, poručivao je grof.

Zbog toga su kraljicu Milenu u apartmanima hotela lično posetili kralj i kraljica Italije. Njihov sin Vitorio Emanuele se, međutim, Jeleni samo kratko osmehnuo, što je princeza protumačila kao prinčevu stidljivost.

Kralju i kraljici Italije se dotle toliko dopala lepa, zdrava i obrazovana Crnogorka da su je već posmatrali kao buduću snaju. Ipak, morala je da prođe još bezmalo godinu dana da bi se Vitorio zbližio sa Jelenom.

Sreli su se na ruskom dvoru, na balu povodom krunisanja cara Nikolaja Drugog. Za vreme svečanosti, odmerena, ali odvažna princeza rekla je sudbonosno "da" princu od Savoja, budućem kralju Italije.

U leto iste 1896. stigao je Vitorio Emanuele u kraljevski dvor na Cetinju, gde su obavljeni veridba pa svadba. Ocu Nikoli i majci Mileni teško je palo odvajanje od mezimice, ali naročito to što je Jelena zbog ovog braka morala da primi katoličanstvo. To je izazvalo i oštre proteste ruskog cara.

Kraljevska jahta Savoja je u oktobru 1896. krenula iz barske luke prema Italiji i uplovila u luku Bari sa slavnim mladencima. Po knjaževoj želji, prelaz njegove kćeri u katoličku veru, putem odricanja od pravoslavne, obavljen je u brodskom salonu na najjednostavniji način, kako bi se što manje vređala verska osećanja Crnogoraca.

I sama duboko uznemirena, Jelena je, u velikoj napetosti, dostojanstveno pročitala tekst svečanog odricanja i jedva uspela da zadrži suze. Kad je sveštenik sklopio knjigu, Jelena se našla sama na početku puta označenog dubokom religioznošću, čvrsto uverena da se Bogu služi kroz ljubav prema bližnjem. Knjaz i ostali rođaci ostali su na palubi. Kada se popela iz salona, novopečena italijanska princeza se, kažu hroničari, bacila u očevo naručje poput deteta.

Italijani su bili oduševljeni kada je prelepa crnogorska princeza stigla u Rim. Civilno venčanje je obavljeno u raskošnom dvorcu Kvirinale, a crkveno u crkvi Santa Marija od Anđela gde su prisustvovali brojni gosti iz cele Evrope. Takvu svečanost Rim dotle nije zapamtio.

Stampedo pred dvorom

Plemenitost koja će proslaviti princezu Jelenu Petrović pokazala se iste večeri kada je pristala da se uda za italijanskog princa. Oko ruskog dvora okupilo se hiljade Rusa koji su proslavljali krunisanje svog cara uz mnogo piva, kojim ih je sam Nikolaj častio. Alkohol je, međutim, učinio svoje: razuzdana rulja je napravila stampedo u kojem je nastradalo oko 4.000 ljudi, među kojima i dosta žena i dece. Kada je ova vest procurila u dvor, Jelena je, uzrujana i uplakana, rešila da odmah nešto preduzme. Zasmetalo joj je to što muzika ne prestaje, pomislila je na nedužnu decu. "Hoću da odem lično da im pružim pomoć", rekla je Vitoriju. On ju je tešio, a zatim rekao: "Princezo Jelena, nismo u svojoj kući. Svaki narod ima svog vladara i samo on može da odluči što je dobro, a što loše. Mi ne možemo ništa sami da učinimo. Caru Nikolaju pripadaju odluke, a mi trenutno možemo samo da iskažemo svu svoju solidarnost. Vidim da ste veoma osetljivi. To je kvalitet koji neizmerno volim da otkrijem kod žena. Kod jedne princeze to može da postane dragocena vrlina. Sad se smirite." Jelena ovaj događaj nikada nije zaboravila.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 03 Apr 2017, 00:09
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Kako su srpske princeze menjale istoriju (10): Jelena Karađorđević očarala Ruse

U dinastiji Karađorđević nije bilo puno zetova zvučnog imena. Karađorđeve kćeri bile su udate za neke znamenite vojvode iz Prvog srpskog ustanka. Kćerke kneza Aleksandra Karađorđevića bile su u braku sa uzglednim građanima, ali oni nisu bili plemići. Tek se starija kći kralja Petra Prvog Karađorđevića i, tada već pokojne, crnogorske princeze Zorke udala za zvučno ime evropske aristrokratije. Bio je to knez Ivan Konstantinovič Romanov, bliski rođak ruskog cara Nikolaja Drugog, koga su u porodici od milošte zvali Ivančik.

Slika
Čarobnica iz Sankt Peterburga: Jelena Karađorđević

Bio je, pričali su savremenici, tanana duša i veliki pravoslavac. Čvrsto rešen da postane monah, Ivančik se predomislio kada je upoznao Jelenu Karađorđević. Oženio se s njom 1911. godine.

Život Jelene Karađorđević veoma podseća na avanturistički roman. Iako je stalno bila u senci svojih starijih rođaka iz kraljevske porodice, ova srpska princeza je osvetlala obraz i svojoj zemlji, i carskoj Rusiji. Žena velike lepote, kojoj su se divili na evropskim dvorovima, sve donedavno je ostala nepoznanica za javnost i svog zavičaja, i svoje druge domovine. Rođena je 1884. godine na Cetinju. Posle rane smrti majke odrasla je u Rusiji, kod tetaka Anastasije i Milice Petrović Njegoš, koje su bile udate za ruske plemiće.

Pohađala je čuveni internat manastira Smolni i postala dobra prijateljica velike kneginje Olge, najstarije ćerke cara Nikolaja Drugog. Kneza Ivana Konstantinoviča, unuka ruskog cara Nikolaja Prvog, upoznala je u Italiji, preko svoje tetke Jelene Savojske. Venčanju su u Sankt Peterburgu 3. septembra 1911. godine prisustvovali car Nikolaj Drugi i kralj Petar Karađorđević. U carskoj Rusiji srpska snaja, udata za velikog kneza Ivana iz porodice Romanov, bila je poznata pod imenom Jelena Petrovna Romanov.

Živeli su u Peterburgu, u Mermernom dvorcu. Carska porodica je lepo prihvatila Jelenu. Ona je vodila brigu o mlađoj braći svog muža, dopisivala se sa "teta Olgom", grčkom kraljicom Olgom Konstatinovnom, koja je takođe bila iz porodice Romanov. Ruski istoričari je opisuju kao živahnu i veselu mladu ženu koja je imala izvanredan smisao za humor, tako da je brzo očarala sve koji su bili u njenoj blizini. Zato su Jelenu Karađorđević Rusi nazvali "čarobnica".

U carskoj porodici Jelena se istakla se društvenim i humanitarnim radom. Pod strogim nadzorom Jelisavete Mavrikijevne, dvorske dame velike kneginje, Jelena je u januaru 1912. za najsiromašniju decu prestonice organizovala proslavu Božića sa velikom jelkom. Kada je Srbija stupila u Balkanski rat, kneginja je otputovala kao milosrdna sestra na front, vodila sanitetski odred i previjala ranjenike. Pratila je oca, kralja Petra Prvog, u njegovom putovanju po zemlji i pokazivala da je veza između Rusije i Srbije neuništiva.

Studentkinja medicine

Jelena Karađorđević je studirala medicinu na univerzitetu u Sankt Peterburgu sve do 1914. godine. Kad je počeo Prvi svetski rat, stupila je u milosrdne sestre Carske Prve armije, u kojoj su se na službi našli i njen muž knez Ivan, zatim dever, knez Bagration-Muhranskij i rođak veliki knez Dmitrij Pavlovič. Pomagali su srpskim izbeglicama i zarobljenicima, kao i porodicama poginulih.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 03 Apr 2017, 00:14
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Srpske princeze kroz istoriju (11): Dobročinstva kneginje Jelene

Kada je 1917. godine izbila Oktobarska revolucija u Rusiji, ruski car Nikolaj Drugi je abdicirao, a veliki knez Ivan Konstantinovič Romanov i njegova supruga Jelena, kći srpskog kralja Petra Karađorđevića, odmah su uhapšeni. Iz kazamata u Parmu boljševici su ih poslali u progonstvo, najpre u Kirov, zatim u Jekaterinburg i najzad u Alapajvesk.

Slika
Jelena i Ivan Romanov

Jelena je čudom uspela je da izbegne sudbinu svog muža kneza Ivana i njegove mlađe braće koje su boljševici, zajedno sa ostalim članovima carske porodice, žive bacili u rudnik u Alapajevsku.

Malo je poznato da je Jelena Petrovna učinila sve što je bilo u njenoj moći da iz Rusije izvede i sve koji su je verno služili, od sobarice Johane, do S. N. Smirnova, upravnika njenog dvora, koga je uspela i da oslobodi iz zatvora, vele ruski izvori.

Jelena Petrovna Romanov nikada se nije pomirila sa smrću voljenog muža. Prebačena je u Kremlj, da bi 1919. dobila dozvolu da otputuje za Švedsku. Otuda se preselila sa decom u Francusku, u Nicu, gde je ostala do kraja života. Nije se udavala.

Decu je odgajala prodajom svoje srpske imovine. Pomagala je i deci svoje zaove, kneginje Tatjane Konstantinovne. Živela je povučeno i održavala veze samo sa najbližima.

Ipak, ni posle svih muka, kneginja Jelena Petrovna Romanov nije prekidala veze sa otadžbinom Srbijom, gde je imala prijatelje.

Bila je pokrovitelj ruskih prihvatilišta, škola, naučnih ustanova, društvenih organizacija koje su se osnivale širom njene otadžbine, Srbije, posle osnivanja Sovjetskog Saveza, iz koga su izbegli mnogi neprijatelji novog, boljševičkog režima.

Pomagala je brojnim posetiocima, dajući sopstveni novac, koji joj je pripadao kao srpskoj princezi. To je činila sve dok je imala mogućnosti. Tako je ova Srpkinja, kao Ruskinja, osvetlala obraz i Srbiji i carskoj Rusiji, kažu ruski istoričari.


Srpska kneginja je ruskom velikom knezu Ivanu Konstantinoviču Romanovu na početku Prvog svetskog rata rodila dvoje dece, Jekatarinu i Vsevoloda. U vreme Oktobarske revolucije, u kojoj su boljševici pogubili carsku porodicu Romanov, kneginja Jelena se, preobučena u milosrdnu sestru, sa decom probila do srpskog poslanstva i tako spasla. Poslanik Spalajković ih je potom prebacio u Švedsku i Francusku. U Kanu je 1945. godine preživela progon porodice Karađorđević i umrla 1962, ne videvši svoju Srbiju.


Briga o srpskim izbeglicama


Kneginja Jelena je prvih godina Velikog rata najpre lično, u samoj Srbiji, opremila vojnu bolnicu, a potom je, po povratku u Petrograd, poslala na srpski front još jednu. U svom Mermernom dvorcu otvorila je skladište bolničkog materijala. Bila je pokrovitelj jednog od petrogradskih prihvatilišta za beskućnike, a starala se i o izbeglim Srbima. Po naređenju kralja Petra, početkom 1917. godine je posetila mesta na jugu Rusije gde je bilo najviše srpskih izbeglica i učinila sve da im ublaži sudbinu.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 22 Dec 2020, 03:56
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
SULTANIJA MARA: Srpska princeza iz harema čija je noga kročila na Svetu Goru

Slika

Mara Branković, lepa ćerka despota Đurađa bila je, posle Olivere, druga srpska princeza koju su udali za turskog sultana. Za razliku od Olivere, Mara nije imala preveliki uticaj na svog muža, između ostalog i zato što je Murat II više voleo muškarce, ali je njena biografija svakako vredna filmskog serijala…

Mara, ćerka despota Đurađa Brankovića i unuka Vuka Brankovića, rođena je 1418. u Vučitrnu, a još kao devojka završila je na osmanskom dvoru, u haremu Murata II, kao druga žena turskog sultana.

Narodna pesma beleži da je u detinjstvu bolovala od teške bolesti, a da je njen otac, iz zahvalnosti Bogu i starcu Joanikiju za čudesno isceljenje sagradio manastir, po izlečenoj devici nazvan Devičin ili Devič.

Narodni pesnik beleži i da je Mara bila jako lepa, da “ljepše nema u svih sedam vlaških kraljevina i svoj butun turskoj carevini”.

Despot Đurađ, po dolasku na presto Srbije, dogovara sa suprugom Jerinom da Maru, kako bi zaštitili interese zemlje, udaju za turskog sultana Murata II.

Mara će tako postati druga srpska princeza koja je otiša u harem. Prva je bila njena baba-tetka, princeza Olivera Lazarević, kći kneza Lazara i kneginje Milice, supruga sultana Bajazita I.

Po Đurđevom preuzimanju vlasti osmanlijske trupe harale su jugom i istokom srpske despotovine. Turci su zauzeli velike teritorije, čak i unutrašnjosti zemlje, kao i gradove Niš i Kruševac.

Mir sklopljen sa Muratom II imao je teže uslove nego onaj sklopljen posle Kosovske bitke. Danak Osmanlijama bio je daleko veći, a država daleko manja. Ipak, Murat, smatrajući da je novim mirom ponovo zagospodario Srbijom, dozvolio je Đurađu da, kako je ostao i bez stare i bez nove prestonice, Kruševca i Beograda, sazida novu. Tako je Branković otpočeo gradnju Smedereva, nove prestonice na obali Dunava, na granici sa Ugarskom.

Miraz kao desetogodišnji danak
Jedan od uslova za sklapanje novog mira s Osmanlijama, bio je i udaja Đurđeve kćeri Mare za sultana Murata II i njen odlazak u harem.

Đurađ i Jerina morali su da sakupe ogroman miraz – 600.000 dukata, što je bilo više od desetogodišnjeg danka koji je Đurađ od 1428. godine plaćao Turcima. Venčali su se 1436. i Mara je bila druga i poslednja venčana žena Murata drugog, koji je ranije oženio Halimu.

Sultan je, prema procenama, bio 13 do 16 godina stariji od Mare. Kada su se venčali imao je 32, a Mara između 16 i 19 godina. Izvori ga opisuju kao neupadljivog čoveka koji nije patio od spoljašnje manifestacije svog autoriteta. Ipak, za razliku od Olivere, Mara nije imala sreće u braku sa osmanskim gospodarom, pre svega zato jer je više voleo muškarce od žena.

Resized Image - Click For Actual Size
Biseksualac koji je voleo dečake: Sultan Murat II Foto: Wikipedia

Mara, nažalost, nije uspela svoju braću Grgura i Stefana da spasi strašne sudbine. Njih su Turci, po komandi njenog supruga Murata, oslepeli u zatočeništvu
“Nema puno sumnje u to da je Murat II bio, u najmanju ruku, biseksualac, ako ne i homoseksualac koji je imao seksualne kontakte sa ženama samo toliko koliko je bilo neophodno da ostavi potomstvo”, kaže istoričar Nikola Giljen, autor knjige “Dve srpske sultanije: Olivera Lazarević (1373-1444) i Mara Branković (1418-1487) – Dve biografije kao prilog istoriji srpsko-osmanskih odnosa 1389-1487”, koja uskoro treba da bude objavljena u izdanju Grafičkog ateljea Dereta iz Beograda.

Giljen kaže da Mara nije uspela da osvoji ljubav i naklonost svoga supruga, bez obzira na lepotu, i podseća na istorijske beleške francuskog putopisca Bertrandona de la Brokijera o Muratu II:

“Posle pića nalazi on najveće zadovoljstvo u ženama i malim dečacima sodomitima, a ima on 300 i više žena i 25 ili 30 dečaka koji su stalno sa njim, češće nego njegove žene”.

Stojan Novaković (1893) je zapisao kako je Murat imao “naklonost i za sodomsku zabludu, te je držao, toga radi, na 25-30 dečaka”.

Murat joj oslepeo braću

Mara, tako, nije poput Olivere mogla da učini mnogo toga za Srbiju, jer nije imala isti status na osmanskom dvoru kao njena starija rođaka. Dugo je bila potpuno pasivna, sve do 1441. godine kada sultan Murat izdaje naredbu da se oslepe njena braća Grgur i Stefan, koji su bili u osmanskom zatočeništvu.

Mara, nažalost, nije uspela da ih spasi strašne sudbine. Naime, sultan Murat je želeo da izađe u susret njenoj molbi, međutim, kazna je izvršena momentalno, pa je glasnik sa naredbom da se kazna ne izvrši, zakasnio.

– Činjenica da je Mara znala o Muratovoj, najverovatnije usmenoj naredbi za oslepljenje Grgura i Stefana, kao i da je imala prilike da izađe pred sultana da moli za braću, govori da je već u tom trenutku njen položaj u haremu i na osmanskom dvoru bio daleko bolji nego nekoliko godina ranije – kaže Nikola Giljen.

Mara je, kao i njena baba-tetka Olivera ostala dosledna u svojoj hrišćenskoj veri i sa Muratom II nije imala dece. Da li je i njoj, kao i Oliveri, urađen hirurški zahvat koji je trebalo da spreči trudnoću, ne zna se pouzdano. To što se nije ostvarila kao majka, vratilo joj se, međutim, kroz veliko uvažavanje i poštovanje Muratovog naslednika, Mehmeda II Osvajača.

Slika
Grgur, Đurađ, Jerina i Mara Branković na Esfigmenskoj povelji 1429. godine (FOTO: Wikipedia)


Da je carica Mara bila na Svetoj Gori, i pored opštepoznate zabrane, svedoči i kapela podignuta na mestu susreta Mare i monaha
Možda je na to uticala bliskost između Mehmedove majke i princeze Mare, koje su neko vreme zajedno živele u Brusi.

– Mara je mogla biti i neka vrsta dadilje ili učiteljice princu Mehmedu, jer je njeno obrazovanje bilo daleko veće nego obrazovanje njegove majke – robinje. Zato ne čudi pisanje Karlovačkog rodoslova koji piše da Maru “car Mehmed ljubljaše i poštovaše kao rođenu majku” – navodi Giljen.

Mehmed II Osvajač poštovao maćehu

Bliskost i međusobno poštovanje između Mehmeda i Mare doći će do izražaja od vremena Marinog povratka u Srbiju posle Muratove smrti, pa sve do njene smrti 1487. godine.

Sultan Mehmed caricu Maru “poštovaše kao samu svoju majku, ugađajući njenim željama”, piše Grof Branković u svojim Hronikama. Posle Muratove smrti, 1451. godine Mehmed pušta svoju maćehu da se vrati u Srbiju, darujući je njezinim mirazom, oblastima Toplica i Dubočica.

Mogla je Mara da postane vizantijska carica, ali je odbila bračnu ponudu Konstantina XI Paleologa, koji je bio udovac bez dece. Ona je odbila prosce rekavši da se zaklela da se više neće udavati.

Tako je i bilo. Okrenula se crkvi. Bila je veliki ktitor, ali se nije zamonašila. Boravila je čak i na Svetoj Gori, gde je pomagala manastire Hilandar, Sveti Pavle i Vatoped.

Slika
Manastir Hilandar, utočište srpskih valdara FOTO: Wikipedia

– Da je carica Mara boravila na Svetoj Gori, i pored opštepoznate zabrane, svedoči i kapela podignuta na mestu susreta Mare i monaha. Ta kapela, čiji freskopis je prikazivao i sam susret, postojala je sve do početka XX veka, kada ju je razorila bujica obližnjeg planinskog potoka. Svetogorci su na tom mestu podigli novu kapelu 1928. godine, koja i danas postoji – kaže Giljen.

Mara je po povratku u Srbiju živela u Smederevu, zbog svoje žrtve duboko poštovana od strane oca, majke i srpskog naroda, sve dok, kao pristalica realnije turkofilske struje u srpskoj politici, nije morala da pobegne na tursku teritoriju, bežeći od gneva i osvete brata despota Lazara i njegove supruge Jelene. Naselila se u Ježevu u blizini Sera, na imanjima koje joj je darovao sultan Mehmed II. Bio je to dobar izbor, budući da se ova zemlja nalazila na putu između Zapadne Evrope i Srbije ka Svetoj Gori i Osmanskom carstvu.

Posle pada Srbije pod osmansku vlast 1459. godine, Mara je predstavljala najvažniji i najrealniji politički faktor u životu srpskog naroda. Kod nje su svraćali pobožni putnici na svom putovanju do Svete gore, a Mara im je pomagala i pružala odmorište. Pomagala je brata Grgura, ujaka Tomu Kantakuzina, despoticu Jelenu, udovicu brata Lazara, a u Ježevu je utočište našla i ćerka despota Lazara, bosanska kraljica Mara-Jelena.

Ova umna žena je imala utehe i utočište za svakoga, pa čak i za svoju snaju Jelenu, od koje je svojevremeno pobegla iz Srbije.

Koliki je bio njen uticaj u crkvenim krugovima vidi se iz toga što je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine carigradskih patrijarha. Umrla je u Ježevu kod Drame 1487. godine, a sahranjena je u obližnjem manastiru Kosinica.

NA SVETU GORU KROČILA I JELENA, ŽENA CARA DUŠANA

Zabrana pristupa ženama na Svetu Goru kršena je podjednako i u srednjem veku i u savremeno doba, kaže Nikola Giljen.

Poznato je da je Car Dušan boravio na Svetoj Gori od 1. septembra 1347. do juna 1348. godine, kada se sa suprugom caricom Jelenom i sinom, kraljevićem Urošem, tu sklonio od epidemije kuge. Krst je podignut na mestu gde su monasi hilandarskog bratstva dočekali Dušana sa svitom i porodicom, a nedaleko odatle Car je posadio i jednu maslinu.

Inače, zabrana pristupa ženama na Svetu Goru, kršena je kroz istoriju u nekoliko navrata. Za vreme Građanskog rata u Grčkoj 1946-1949, svetogorski monasi su na obali primali izbeglice među kojima je bilo veliki broj žena i dece koji su bežali od komunističkog pogroma, podseća Nikola Giljen.


ekspres.net

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 26 Dec 2020, 02:50
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Srpska kneginja čelične volje: Rodila desetoro dece, vladala bez straha i panike, pomagala ljudima šakom i kapom!

Žena koja je uradila sve što je mogla za srpski narod i kulturu jedne zemlje

Slika

Kneginja Persida Karađorđević je upamćena kao velika i uticajna žena, kao ličnost za sebe. Bila je ćerka vojvode Jevrema Nenadovića, supruga kneza Aleksandra Karađorđevića i majka kralja Petra Prvog. Na lozu iz koje je potekla i onu kojoj je pripala ostavila je lični trag, jer je bila dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka i potomaka.



Rođena je 15. februara 1813. godine u Brankovini, u domu Jevrema i majke Jovanke, ćerke uglednog vojvode Mladena Milovanovića. Njeno ime se po prirodi stvari dovodi u vezu i sa Jakovom Nenadovićem, jer joj je prvi srpski ministar policije bio deda. U takvom okrilju obrazovanje nije moglo da joj izmakne, ali je od porodice očito nasledila i mudrost i odlučnost, po čemu je u kasnijim godinama života bila prepoznatljiva. Sve su to, govorilo se, odavale njene markantne crte lica.



Imala je 17 godina kada se, 1. juna 1830, udala za Aleksandra Karađorđevića, sina vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa i Jelene Jovanović. Venčanje se dogodilo u Hotinu, u Besarabiji, gde se njen suprug školovao. Persida je rodila čak desetoro dece – najpre je rodila Poleksiju, potom Kleopatru, pa Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i na kraju Arsena. Posle 14 godina braka, Aleksandar je zagospodario Srbijom, pošto su ga na presto doveli Ustavobranitelji, nakon što je svrgnut Mihailo Obrenović. Tako je Persida postala kneginja, ali ne ona koja vlada iz senke, nego ona koja otvoreno podržava i u stopu prati

Slika

Aleksandar je započeo reforme u Srbiji i odlučio da uvede nove ustanove, sa ciljem da ubrza razvoj države, a Persida mu je u tome bila veliki oslonac i mudra savetnica. Nesporno je da je ostavila značajnog traga u političkom i kulturnom životu zemlje, a govorilo se da je posedovala dominantnu odlučnu crtu koja je knezu nedostajala, pa su se dobro dopunjavali. On je bio sistematičan, ali je ona zato upravljala krizama. Situacijama koje je bilo teško kontrolisati, vladala je bez straha i panike.



Persidina i Aleksandrova ćerka Kleopatra, za čiji rođendan je češki kompozitor Alojz Kalauz komponovao pesmu "Što se bore misli moje", je imala samo 20 godina kada je umrla, pa je njena majka 1856. godine podigla česmu u selu Nemenikuće na Kosmaju. Na mermernoj ploči stoji natpis: "Persida Karađorđević, knjaginja srbska, podiže ovaj istočnik za spomen svoje premile kćeri Knjaževne Kleopatre, rođene 14. nove 1835, a upokojene 1. julija 1855". Ispod ploče je izrezana srpska kruna, a ispod nje ispisane reči: "Ovaj izvor što žubori ovde, to je spomen cveta koji vene, to su suze mesto ladne vode, u žalosti što su prolivene".

Slika

Smatrala je da je kultura važna sfera društva i da mora da se neguje i širi, jer je to put kojim će se, ako bude izabrala, Srbija izdići. Mnogo toga je radila da se to zaista i desi, pa ne čudi što se danas spominje kao velika ktitorka. Osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu, 1847. godine se pripisuje upravo njoj.



S druge strane, kneginja nije zapostavljala ni duhovni život, o čemu svedoči crkva Svetog Ilije, koja je podignuta na njenu inicijativu. Boraveći u Sokobanji kneginja je baš na dan ovog sveca otišla na izvor reke Moravice, kada je primetila da se mnogo naroda okupilo oko običnog kamenog krsta. Ta scena joj nije dala mira, pa je odlučila da pokloni impozantan prilog kako bi se na tom mestu podigla crkva, u kojoj bi ljudi mogli da pronalaze duhovni mir. Izgradnja ovog, najstarijeg crkvenog objekta na teritoriji Sokobanje, počela je 1869, a hram je osvećen tri godine kasnije.



Ostalo je zabeleženo i da je crkvi posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem u Mionici, 1856. godine darovala skupoceni krst na prestolu i darohranilnicu “od pahvonda”. Da je Persida bila važna i uticajna ličnost, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven slučaj u turskoj istoriji.



Međutim, vladavina njenog supruga nije potrajala, jer je 1858. godine sazvana Svetoandrejska skupština, kada je Aleksandar morao da abdicira. To je prouzrokovalo preseljenje porodice Karađorđević na imanje u blizini Temišvara. I tu se negde završava priča o njoj, bar što se tiče njenih zasluga za zemlju i narod kojem je pripadala i koji je volela.



Umrla je 29. marta 1873. godine u Beču. Delo Katarine Ivanović, prve žene slikara u Srbiji, “Portret kneginje Perside Karađorđević” važi za jednu od najboljih slika u srpskom klasicizmu, koje je ostalo kao trajno sećanje na suprugu kneza Aleksandra.


stilkurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Srpske princeze i vladarke  |  Poslato: 12 Jan 2021, 01:00
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45110

OffLine
Jelena Balšić - brižna srpska vladarka i pesnikinja

U srednjovekovnim hronikama piše da je Jelena Balšić, gospođa Lena ili Učena, bila „visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa bezbroj brilijanata i safira".

Slika

Jelena je rođena 1369. godine u Kruševcu i odrasla na dvoru svog oca, srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića. Tu, na dvoru u Kruševcu, pored majke kneginje Milice i rođake Jefimije, koja se posle Maričke bitke posvetila molitvama i književnom radu, mlada Jelena stiče znanja iz različitih oblasti, a posebno iz literature. Zbog takvih interesovanja savremenici su je i zvali Učena.

Slika

U periodu njenog ranog devojaštva, njene starije sestre, kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, već su bile udate: Mara za Vuka Brankovića, Teodora za ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog, Dragana za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana, dok je najmlađu Oliveru tek čekala udaja za Bajazita. Na carskom dvoru u Kruševcu ostali su kneževići Stefan i Vuk.

Jelena je 1386. udata za dosta starijeg Đurđa Drugog Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije.
Đurđe Drugi Stracimirović, „Blagovjerni i samdoržavni gospodin svoj zetskoj i primorskoj zemlji", kako je sebe nazivao, ženidbom sa Jelenom učvrstio je rodbinske veze sa najjačom među srpskim vladajućim porodicama nakon smrti cara Dušana Silnog i raspada Srpskog Carstva.

Dok se njen muž bavi državnim poslovima, Jelena se na dvoru Stracimirovića-Balšića posvetila ne samo brizi o deci već i podizanju i obnavljanju pravoslavnih crkava u zetskoj državi, posebno na području Bara i Ulcinja.
Kosovsko žrtveno i herojsko postradanje srpske elite, pogibija kneza Lazara, ropstvo njenog muža Đurađa koga su zarobili Turci, niz je tragičnih događaja koji su snašli mladu Jelu Balšićku. Za otkup iz turskog ropstva Đurađ Drugi pored velikog blaga daje i gradove Skadar i Lješ, koje će kasnije pobedama u bitkama vratiti, ali će ih naknadno ustupiti Mletačkoj republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje.
Aprila 1403. godine Đurađ umire.

Možda je i Jelena pomišljala da se zamonaši nakon smrti svog muža, kao i što su to učinile njena majka Kneginja Milica, rođaka Jefimija i mnoge udovice nakon Kosovskog boja. Ipak, odlučuje da pomogne svom maloletnom sinu Balši III u upravljanju državom.
Početkom 1404. saziva zemaljski sabor u Baru, na kome se okupljaju najistaknutiji zetski i arbanaški glavari, pravoslavni i katolički velikodostojnici. Istakavši vladarsku i materinsku brižnost i skrb, skupu se obratila ovim rečima: „Ja stavljam na ovaj presto sina Balšu, jer on je naslednik svog oca, naslednik slavnog imena Balšića i prvi vaš i moj gospodar. Ali do njegovog punoljetstva ja ću mu pomagati u upravljanju državom."

Predložila je i da se poništi ugovor kojim je Skadar ustupljen Mletačkoj republici, odnosno da se mirnim putem ili borbom povrati u sastav Zete. Sabor joj je dao podršku.
Pregovori sa Mlecima nisu uspeli. Jelena nije poslušala ni savet svog brata Despota Stefana da ne kreće u boj protiv Mlečana, jer bi mogla da izgubi mnogo više. Posle sedmogodišnje opsade njena vojska zauzima Skadar. Već sledeće godine, 1405, Mlečani uz pomoć Mrkojevića i Krajinjana osvajaju Ulcinj, Bar i Budvu. Jelena se sa sinom povlači u Gornju Zetu.

Mlečani pozivaju Balšu na pregovore, ali im Jelena ne veruje i u leto 1409. ona odlazi u Mletke. Mleci se ne pridržavaju dogovora i Jelena nanovo pokušava da ratom povrati svoje izgubljene teritorije.

Udajom za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopasnijeg Balšinog protivnika, ona omogućava sinu ne samo da sačuva postojeće teritorije već da više ne strahuje od mogućih napada Mlečana. Uz pomoć moćnog očuha, Balša 1413. godine ratifikuje mirovni ugovor sa Mlečanima i vraća izgubljene teritorije.

Ali mir ne traje dugo, jer već 1420. Mlečani ponovo zauzimaju Budvu i još neke delove Zete. Balša, već bolestan, odlazi u Srbiju da traži pomoć od ujaka despota Stefana Lazarevića. Svestan da će ubrzo umreti, on sva svoja državnička prava prenosi na ujaka. Balša umire 28. aprila 1421. godine u Beogradu, gde je i sahranjen.
Mlečani ponovo zauzimaju zetske gradove, ali se povlače pred moćnijom despotovom vojskom.
Despot uspeva da pomiri mletački senat sa sestrom Jelenom.
U Budimu Jelena, kao žena Sandalja Hranića, prisustvuje saboru vladara i velikaša.
Po drugi put ostaje udovica 1435. godine.

Oposlivši ovozemaljske državničke poslove, Jelena se svim srcem okreće duhovnom životu. U njoj oživljavaju nežne i setne slike iz detinjstva i rane mladosti u rodnom Kruševcu: zidari, tesari belovodskog kamena, majstori Kamenarci sa viskom i libelom dok utvrđuju Donžon kulu iznad Lazarice, vrč vina iz župskog vinogorja za večerom, prepletene srmene i zlatne niti na prizrenskom atlas-platnu, sirmin vez starijih sestara i rođaka, ponad svega pritajena molitvena svetlost – vrhovna tačka u koju se sabira Božja promisao.
A tu, pred njom: napuštene crkvice na Skadarskom jezeru, međ gustim šibljem kupine i divljeg nara, divlje zverinje, strmoglavi ptičji let nad vodom. To je predeo u kome će Jelena sazidati sebi dvore za godine koje dolaze.

Na Skadarskom jezeru, na ostrvcetu Beška, Jelena podiže crkvu gde će je sahraniti kada je bude pohodio čas smrtni.
Na Beškoj, ostrvcetu nad jezerom, svijenom kao kolevka ili bešek, uspeće da nakon brojnih državničkih i zemaljskih briga, kroz potpunu predanost molitvenom bdenju Majci Božjoj, pronađe nasladu i utehu čuvstvenoj duši.

U manastirskom kompleksu je manja Crkva Svete Bogorodice. Jelena je podiže 1440, tri godine pre svoje smrti. Crkvica je na samoj obali, desetak metara nad vodom, s prekrasnim pogledom na jezero i zabrinutim pogledom prema Albaniji. Nastala je na temeljima starije građevine, po svoj prilici trobrodne bazilike. Nad njenim centralnim delom uzdizalo se Jelenino zdanje, skladna jednobrodna bazilika sa fino rađenim kamenim fasadama. Unutrašnjost crkve bila je živopisana. Najveću vrednost predstavlja autentični tekst na staroslovenskom jeziku, nad ulaznim portalom, koji govori o ktitorki hrama. Na nadvratniku zapadnog portala uklesan je natpis koji objašnjava istoriju ovog zdanja: „Izvoleniem Oca i pospešeniem Sina i Duha Svetoga pospešeniem, sazda se hram si presvetije Bogorodice s trudom i otkupom bogočestivoj gospoždi Jele, dšteri svetopočivšago kneza Lazara i podružie Gjurgija Stracimirovića, v leto 6948 (1439)."
Žeđ za molitvenom utehom i smirajem nalazi u prepisci sa svojim duhovnikom i ispovednikom Nikonom Jerusalimcem. Jelenina pisma svom ispovedniku i njegovi odgovori su najlepše molitvene stranice srpskog srednjovekovnog pesništva. Nalaze se u Goričkom zborniku koji se danas čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Otpisanije bogoljubno", kako se naziva prepiska Jelene Balšić i Nikona Jerusalimca, ostvareno je u epistolarnom žanru, pri kraju burnog vladarskog života, pri kraju mnogih istorijskih dešavanja u kojima je sa svojom najbližom porodicom sudelovala.
U drugom „otpisaniju bogoljubnom" ona piše:

„Svečanom ocu, učitelju Svetog Jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnom nastavniku, smerna Jelena:

Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te poradovah se veseljem duhovnim. No zamalo i kratko bi nam viđenje, da bi ko rekao u zrcalu odraz ugledasmo, ili u neki sanak tanak da sam bila snesena. No ipak ono što tada slušasmo od tvojega prepodobija riječi duhovne i ono što uzmogosmo postignuti, i odsred moje duše ljubazno i svesrdno, a šta više i najvjernije primismo, i tim božanstvenim rečima, koje slušasmo u tadašnje vreme, krmanjenje duhovno imasmo i do danas. (...) Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti ne ostavljaju nas, koji su na talasima u moru ovog sujetnog života, uzviknuti k svetlosti čistog i netelesnog prebivanja. Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I ovo sada kao od sna nekojeg dubokog probudivši se, ushteh tvoju svetlost videti."

Uvezujući belo manastirsko pojanje i molitveno tihovanje, otvarajući kopčicu na ikoni sa likom Vladičice Bogorodice koju je na njenu kolevku u Kruševcu spustila slepica Kasija, svetica-hodalica carskim drumovima, u onom vremenu kad narod kome pripadaše suzama krvavim Boga zazivaše, u purpurno povesmo trajanja podiže Crkvu Blagoveštenja na Skadarskom jezeru, crkvu kolevku. Crkvu molitvenicu u čijoj je svetlosti iskupljenja, svetlosti isceljenja i svetlosti ozarenja, snevala sanak tanak.

Ili ono „bestelesno prebivanje", ili ono snovidno pletivo, onaj prosjaj kroz iglene ušice u čijem središtu sjakti krst, ili ono „Otpisanije bogoljubno", ono sijanje što se kroz snoviđenje umnožava čineći izvesnim i naš spas i spas roda našeg u metežnom i zlehudom svetu.

Jelena Lazarević Balšić je u svom testamentu, koji se danas čuva u Historijskom arhivu u Dubrovniku, naložila:

„Va imja Oca i Sina i Svetago Duha, u Svetuju Trojicu, amin!
Mi, gospođa Jelena, kći vsetopočivšago gospodina kneza Lazara, daje va svidenje vsakomu komu se podoba i pred koga sej pisanje iznese ogledati, kako po milosti Božjej i sina mi gospodina vojevode Stepana, satvori mi milost i da mi svoju reč kadi se sa mnoju staja u Gorčane, štogode bih kude odlučila od imanja mojego, da mi je tvrdo i nepokolebljivo od njega i njegove dečice.

Sade, ja, rečena gospođa Jelena, čiju reč za života, mojej dobrej svesti u moći. (...) Da zaklinjem tebe, gospodina mi i sina bez greha, vojevodu Stepana, va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju, i va strašni sud vtoroago prešestevija Sina Božja, jegda pridet vazdati komuždo po delom jego, takožde i moju unuku gospođu Jelu zaklinjem, kako ovoj moje pisanje ne potrti niže paki ni manje prinesti, no vse da vršite i ispulnite za života našega i po samrti našoj.
... I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.
I ovaj čeljad koja je sada pri mni, koji bi se prilučili na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jeruzolimskomu Nikanoru, 50 dukat, i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokosavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat, i Duce 20 dukat... „ (...)
Pisa se sej pisanje v leto 6950, Roždastva Hristova 1442. leto, meseca noemvrija 25. dan, u Gorčaneh."

Manastirska zdanja na Skadarskom jezeru – Beška, Vranjina, Vrmoš, Grmožur, Žabljak Crnojevića, Kom, Lesendro, Moračnik, Prečista Krajinska, Stračeva Gorica – čine skladnu celinu, Skadarsku svetu goru, čuvajući vidljiv i pouzdan znak utvrđivanja u pravoslavnoj veri, monašku smirenost i smernost, duševno stremljenje molitvenim visinama, nepojamnu svetlu lestvicu koja natkriljuje trošno i propadljivo a trajno veliča božansku promisao.
Crkvu Svete Bogorodice na Beškoj sagradila je Jelena Balšić, bogobojažljiva, bogočežnjiva i brižna vladarka i pesnikinja, sa željom da u njoj bude sahranjena.

Autor:Milica Kralj


srbijuvolimo

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 21 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker