Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Nov 2020, 20:56


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 28 Maj 2015, 22:55
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Mudra Jelena Dušanova

Car je često slušao savete svoje pametne i obrazovane supruge. Na krunisanju udaren temelj Dušanove zadužbine

Slika
Carica Jelena sa decom

PREVRAT u Srbiji, zbacivanje kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog od strane sina Dušana, 1331. godine, odrazio se i kod Bugara. Boljari su proterali sestru dojučerašnjeg srpskog kralja, caricu Anu, sa sinovima, a na presto podigli sestrića cara Mihaila, Jovana Aleksandra Asena (1331-1371), sina despota Stracimira.

Cela Bugarska, pa i novi car Jovan znali su da se nije šaliti s mladim i energičnim srpskim kraljem. Da bi predupredio očekivanu srpsku odmazdu zbog progonstva Ane, Dušanove tetke, car Jovan novom kralju Srbije šalje specijalnog poklisara (izaslanika), u pratnji najboljih vitezova Bugarske. Bila je to rođena sestra bugarskog cara, Jelena.

U to vreme Dušan je nosio belo odelo, u znak žalosti za preminulim ocem. Pa ipak, nije ostao ravnodušan na pojavu bugarske princeze. Na to su Bugari i računali.

Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić kralj 1331-1346. i car 1346-1355. bio je visok, srazmerno razvijen i snažan, lepoga lica, blage, strpljive naravi i izuzetne hrabrosti. Rođen oko 1308. godine, kao dečak živeo je u progonstvu u Carigradu, zajedno sa oslepljenim ocem, majkom Teodorom i bratom Dušmanom (Dušicom). Imao je oko 13 godina kada je postao savladar svog oca (1321).

Od prvih mladićkih dana dokazivao se i dokazao u bojevima protiv Bugara, Grka i Bosanaca. Vrlo mlad, u 22. godini, postao je samostalni kralj Srbije.

Dušan je sklopio brak s princezom Jelenom o Uskrsu 1332. godine u Skoplju. Venčanje je održano u crkvi Svetog Đorđa. Za tu priliku sagrađen je novi most na reci Vardar, preko koga je prvo prešla Jelena.

Brakom s bugarskom princezom Jelenom, Srbija i Bugarska postale su veliki prijatelji. Dušan se obavezao da neće pomagati očevu sestru Anu i njenog sina Jovana Stefana da povrate bugarski presto (utočište su našli u Dubrovniku), a Bugari su se obavezali da neće imati osvajačke pretenzije prema Makedoniji.

Kraljica Jelena bila je izuzetno lepa, stasita, ali i pametna, mudra i odlučna žena. Dušan je vrlo često koristio ove njene osobine. S njegovim dopuštenjem Jelena je neretko, a ponekad i presudno, uticala na njegove političke poteze. Naravno, ne sme se shvatiti da je bio zaslepljen svojom ženom kao njegov otac Stefan Dečanski, naprotiv. Na sastanku srpskog ratnog saveta, koji je održan u Prištini 1342. godine, većale su 24 velmože, a Jelenine reči bile su presudne.


CARICA NA SVETOJ GORI

Krajem 1348. godine, Evropu, pa i Balkan, zahvatila je kuga. Car Dušan je, zajedno sa sinom Urošem, ali i caricom Jelenom, otišao na izolovanu Svetu goru. Po svetogorskim pravilima, svim ženama, bez izuzetka, bio je zabranjen boravak na Atosu. Carica Jelena bila je izuzetak. Postoji, međutim, mišljenje da ni Jelena nije bila na Atosu, već da je za nju izgrađen poseban pirg. Prisustvo carice Jelene na Svetoj gori umnogome je uticalo, ili je čak bilo presudno da Crkva ne proglasi cara Dušana svetiteljem.

Kada su nakon pet godina od venčanja dobili sina Uroša, 1337. godine, učvršćuje se i njihov brak. Jelena je nastojala da često bude uz muža. Prema memoarima Jovana Kantakuzina, pratila je muža i u ratnim pohodima.

U više povelja Dušan pominje Jelenu kao hristoljubivu i blagodarovnu. Mnogo je čitala i monasi po manastirima su za nju prepisivali mnogobrojne knjige.

Udvostručivši teritoriju svoje države, posle pobedonosnih osvajanja, Dušan je razmišljao da njegova kraljevina Srbija postane carevina. Bio je kralj Srbije, postao i kralj Albanije, zašto ne i Grčke? Na severu je učvrstio granice oko velikih reka, prodro je u Epir i Tesaliju. Vizantincima su ostali samo Trakija, Solun, Carigrad i Peloponez. Dakle, s pravom je mogao da se nazove i grčkim vladaocem.

Tako je Stefana Uroša Četvrtog Dušana, o Uskrsu, 16. aprila 1346. godine, na državnom saboru u Skoplju, za cara krunisao srpski patrijarh Joanikije (Janićije). Neposredno pre toga srpska arhiepiskopija podignuta je na stepen patrijaršije, a Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Krunisanje je izvršeno na srpskom, grčkom i latinskom jeziku. Venčava se rab Božji Dušan za cara Srbljem, Grkom i Arbanije, izgovorio je Joanikije. Kraljica Jelena krunisana je za caricu, a sin Uroš za kralja.

Proglas carstva započeo je tako što je car Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić uputio prekrasne i preobilne darovnice crkvama i manastirima, posebno svetogorskim, koji su se, od zauzimanja Sera, nalazili pod srpskom vrhovnom vlašću. Svečanost je trajala više dana, da bi na kraju, u Prizrenu, bio položen kamen-temeljac za Dušanovu zadužbinu - crkvu Svetih arhanđela.

U vreme najvećeg uspona, kada je Srbija bila najveća i najjača sila na Balkanu, i vojno i ekonomski, istorijski uzlet Srbije je naglo zaustavljen. Car Stefan Uroš Četvrti Dušan, s pravom nazivan Silnim, iznenada je umro, 20. decembra 1355. godine u 48, ili pre u 49. godini. Ne zna se ni gde, ni kako. Pretpostavlja se da je bio otrovan. Carica Jelena i sin Uroš, s vlastelom, sahranili su ga u njegovoj zadužbini, u velelepnom Arhanđelskom manastiru, u Prizrenu.

Nedugo posle smrti cara Dušana, carica Jelena se zamonašila kao monahinja Jelisaveta. I kao monahinja je bila politički aktivna. Tako je, aprila 1357. godine, bila prisutna i vrlo aktivna na državnom saboru u Skoplju, kada je, njenom zaslugom, Uroš dobio široku podršku vlastele, koja je podržala njega, a ne Simeona.

Posle smrti sina Uroša, carica majka Jelena je, očekivano, izgubila svaku volju za životom. Odrekla se političke aktivnosti i podvrgla strogom isposničkom životu. Umrla je novembra meseca 1376. godine. Sahranjena je kraj cara Dušana, u njegovoj zadužbini, manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

(Nastaviće se)



Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 28 Maj 2015, 23:12
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Cara oženila majka

Propadanju carstva kumovala nesloga. Uroš V poslušao majku Jelenu i doveo na dvor Anu, kćer vlaškog vojvode

Resized Image - Click For Actual Size
Car Uroš V

PRESTOLONASLEDNIK Srbije Uroš bio bi najmlađi oženjeni dečak u Srbiji, sa svega pet-šest godina da je to, kojim slučajem bilo potrebno Srbiji i njenom vladaru, kao što je bilo Vizantiji i caru Jovanu Paleologu.

Za vladavine kralja, a potom i cara Dušana, ekspanziju Srbije pratilo je i teritorijalno širenje države na račun Vizantije. Kako je Srbija postala najjača sila na Balkanu, vojno i ekonomski, a Vizantija gubila ne samo grad za gradom već i čitave oblasti, a svaka je zauzimala ogromno prostranstvo koje je prelazilo u posed Srbije, vizantijska država tražila je neki način da zaustavi srpsko širenje i vlastito propadanje.

U nemogućnosti da oružjem zaustavi nepobedivu srpsku vojsku, mladi vizantijski car Jovan Paleolog, slično kao i Andronik Drugi, 43-44 godine pre toga, ponudio je srpskom vladaru, godine 1342. i 1343, svoju malu sestru za snahu, odnosno za ženu njegovom sinu Urošu, koji je tada imao pet-šest godina. Kralj Milutin je, u poodmaklim godinama, rado pristao da uzme ponuđenu petogodišnju devojčicu Simonidu, jer mu je mir s Vizantijom odgovarao. Dušanu nije bilo potrebno da ženi svog petogodišnjeg sina. Njegov krajnji cilj je bilo osvajanje grada na Bosforu, Carigrada, pa je, stoga, odbio ovaj predlog i nastavio osvajanje.

Kada je Uroš stasao u mladića, otac je dva puta pokušavao da ga oženi. Od bosanskog bana Stefana, za snahu je tražio njegovu kćer Jelisavetu. Želja da mu se sin oženi princezom srpskog roda nije ostvarena. Srpski vladar je za svog sina tražio i kćerku francuskog kralja Jovana. I ova prosidba je propala. U međuvremenu je car Dušan iznenada umro, a Uroš je ostao neoženjen.


VUKAŠINU TITULA KRALJA

CAR Uroš Peti i carica Ana nisu imali dece. To je prisililo cara da za svog naslednika i savladara proglasi moćnog Vukašina Mrnjavčevića. Godine 1365. dodelio mu je titulu kralja. Možda je bolje reći - bio je prisiljen da ga prizna. To je trebalo da znači da će krunu Nemanjića ubuduće nositi Mrnjavčevići - Vukašin, potom, njegov sin Marko (Kraljević Marko) i tako redom. Međutim, to se neće desiti.

Car Uroš Peti Nemanjić (1355-1371) oženiće se pet godina po očevoj smrti. Srpska carica postaće Ana (Anka), kći vlaškog vojvode Aleksandra Basarabe. Bilo je to 1360. godine. Tom braku je "kumovala" lično Uroševa majka, carica Jelena, tada već monahinja Jelisaveta, ali i dalje politički vrlo aktivna. Izbor je pao na Anu najverovatnije stoga što je Anina sestra bila udata za budućeg bugarskog cara, pa je to bio način da se opet učvrste odnosi srpske s bugarskom carevinom i Jeleninim rođacima, koji su bili na čelu bugarske države.

Teško možemo zamisliti da je carica Ana bila srećna na srpskom dvoru. Pre će biti sasvim suprotno, a razloga za to je bilo mnogo. Srpsko carstvo, koje je za vreme cara Dušana dostiglo neslućeni razvoj, prostorno zahvatajući dve trećine Balkanskog poluostrva, carstvo koje je vođeno čvrstom rukom i snažnom ličnošću, smrću Silnoga i pod vladom Nejakog, počelo je naglo da propada. Osetivši slabost ruke koja drži žezlo, moćni srpski velikaši otkazuju poslušnost centralnoj vlasti, caru Urošu i, jedan po jedan, proglašavaju se za samostalne gospodare u svojim oblastima. Urošu je pomagala majka i još neki velikaši, među kojima se istakao knez Lazar. Oni drugi, međutim, bili su brojniji i - jači. Nadjačala je srpska nesloga. Prvi je otpočeo Dušanov polubrat Simeon (Siniša).

Život carice Ane ni iz daleka se ne može uporediti sa životom njene svekrve, carice Jelene, i njenih prethodnica. Uroš i Ana carevali su ne velikim carstvom, već u velikom carstvu, u kome ih pojedini velikaši nisu priznavali: neki samo nominalno, a tek mali broj velike vlastele ih je priznavao za vladare. Sve više su postajali "vladarski par bez zemlje".

Jedina Anina uteha bio je kontakt s njenom porodicom u Vlaškoj. Zna se za jedno pismo koje je papa Urban Peti, 14. februara 1370. godine, uputio Aninoj majci Klari, tada udovici, u kome joj zahvaljuje što je preokrenula u katoličku veru svoju kćerku, bugarsku caricu, i od koje traži da isto učini s drugom kćerkom, srpskom caricom Anom.

Carica Ana se nije mešala u politička pitanja države. Među zavađenim i oholim velikašima, od kojih je svaki vukao na svoju stranu, ona to nije ni mogla.

Turci već počinju da uznemiravaju južne oblasti carstva, tj. one teritorije za koje se vezuje pojam "grčkih zemalja". Prva na udaru bila je Serska oblast, oblast despota Uglješe, koju je carica Jelena ustupila Vukašinovom bratu. Septembra 1371. godine, pod dosta nejasnim okolnostima, došlo je do sukoba s Turcima na Marici. Srpska vojska pretrpela je težak poraz, a tu su i obojica braće Mrnjavčevića izgubila živote. Samo dva meseca kasnije, 2. ili 4. decembra 1371. godine, preminuo je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se blagorodna dinastija Nemanjića.

Ubrzo posle Uroševe smrti, Ana se zamonašila i postala monahinja Jelena. Ne zna se kada je umrla. Prilično tiho je došla u Srbiju, a u apsolutnoj manastirskoj tišini otišla sa ovoga sveta. Iza sebe nije ostavila nikakvog vidljivog traga.

Ne računajući ženu Dušanovog brata Simeona, koji se na jugu proglasio za cara, Ana je bila druga - i poslednja srpska carica.

(Nastaviće se)


Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 28 Maj 2015, 23:19
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Jadi kneginje Milice

Najmlađu kćer Oliveru za spas države dala ubici svog muža. Monahinja nastavila da utiče na vrh vlasti

Slika
Knez Lazar i kneginja Milica

KNEGINJA Milica, žena kneza Lazara, vodi poreklo od svetorodne dinastije Nemanjića, od grane najstarijeg Nemanjinog sina Vukana. Vukan je imao pet sinova: Đorđa, Stefana, Dimitrija (kasnije monah David), Vladina i Rastka (kasnije monah Teodosije). Župan Dimitrije imao je sina Vratislava, a Vratislavljev sin, knez Dimitrije Vratko, bio je otac kneginje Milice. Narodno predanje govori da je Milica kći Jug Bogdanova, vlastelina s baštinom u kruševačkom kraju.

Knez Lazar se oženio Milicom oko 1353, kada je mogla imati oko 18 godina. Izgleda da je Lazarev otac, Pribac, učinio velike usluge Dušanu, kad je ovaj postajao kralj Srbije, a i kasnije, jer je, sudeći po pisanju patrijarha Danila, mladog Lazara zavoleo kao rođenog sina. Svoju rođaku Milicu, kćerku uglednog vojskovođe, kneza Vratka, uz saglasnost njenih roditelja, dao je mladom plemiću Lazaru, svom staviocu.

Milica i Lazar izrodili su pet kćeri: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu (Jelu) i Oliveru (ili Milevu); kao i sinove: Stefana, Vuka i Dobrivoja, koji je umro kao dete. Neki pominju i šestu kći, Draginju, koja je umrla kao mlada devojka, ali za to nemamo valjanih dokaza. Sinovi su bili garant nastavljača baštine Hrebeljanovića i, sledeći očevu politiku, čuvari baštine Nemanjića (Stefan), ali će njihove kćeri odigrati veliku ulogu, kako za porodicu tako i za državu. Udajom Miličinih i Lazarevih kćeri, Lazar, koji je već izbijao u vrh najmoćnijih oblasnih gospodara u Srbiji, postajao je još moćniji.

Prvorođenu kćer Maru roditelji su, oko 1371. godine, udali za jednog od najuglednijih velikaša, Vuka Brankovića, sina Dušanovog sevastokratora Branka Mladenovića. Kćerka Jelena postala je, 1386, žena Đurđa Stratimirovića Balšića, gospodara Zete (njen sin je Balša Treći). Dragana je postala carica. Udali su je između 1386. i 1388. za Ivana (Jovana) Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. Preko kćerke Teodore, dom Lazarev se orodio s plemstvom iz Mačve. Teodora je, približno kada i Dragana, postala žena mačvanskog bana Nikole Drugog Gorjanskog. Umrla je mlada i nesrećna, pre 1405, rodivši sina Nikolu Trećeg i kćer Katarinu.

Najmlađu kćer Oliveru otac nije stigao da uda. Na Vidovdan, 15/28. juna 1389. godine, srpski knez Lazar izgubio je život u Boju na Kosovu. Sa svojim sinovima, Milica je udala Oliveru za čoveka koji joj je posekao muža - novog sultana Bajazita. Olivera je postala svesna žrtva za spas Srbije.


KTITOR LJUBOSTINJE
KAO i njen muž, i Milica je bila ktitor. Knez Lazar je podigao crkvu Svetog Stefana (Lazaricu) u Kruševcu, Ravanicu, Gornjak, rumunske manastire Tismen i Vodicu, a dogradio je i hilandarsku crkvu, kao i manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj gori. Uz podršku muža, Milica je, 1387. godine, počela da podiže svoju Ljubostinju. Graditelj ovog hrama bio je čuveni majstor Rade Borović (Rade Neimar iz narodnih pesama).

Kneginja Milica je, zajedno sa svojim sinovima, imala velikog udela u ustanovljenju kulta kneza Lazara. Čini se presudnim momenat kada je, nedugo posle Kosovske bitke, u kući Lazarevića doneta odluka o prenosu kneževih moštiju iz Prištine (gde je, u crkvi Vaznesenja, posle Kosovske bitke bio sahranjen) u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu.

Na poziv kneginje Milice, usledilo je savetovanje s mitropolitima, episkopima, časnim igumanima i s blagorodnima, tj. vlastelom. Iz ovoga se jasno vidi da je prenos kneževih moštiju izvršen s blagoslovom i pod nadzorom vrha Srpske pravoslavne crkve.

Knez Lazar je prva svetovna ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića koja je proglašena za svetitelja.

Svečanoj, ali i tužnoj povorci, koja je krenula iz Prištine, pridružio se i zet kneza Lazara, Vuk Branković, sa ženom Marom i svom svojom vlastelom. Mihaljčić u svom delu Knez Lazar govori o ovome i navodi kako je Vuk s poštovanjem ispratio kneževe posmrtne ostatke. Ističemo namerno ovu istinu zbog ukorenjene zablude o njegovom izdajstvu na Kosovu.

Kada se povorka približila konačnom odredištu, Ravanici, bratstvo manastira je izašlo u sretanje moštima sa svetlim sveštami i blagouhanimi kandili ishodit i nadgrobnije pesni vaspevajušte. Povorku je u Ravanici dočekala Milica i, kako svedoči Konstantin Filozof, tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.

Prenos i polaganje kneževih moštiju najverovatnije je obavljeno 1391. godine, mada neki ovaj događaj stavljaju u narednu godinu.

Kneginja Milica je oprezno i mudro upravljala Srbijom, sve do punoletstva sina, kneza Stefana Lazarevića. Stefan je, postavši punoletan oko 1393. godine, preuzeo vlast u Srbiji. Zemlja jeste bila u vazalnom odnosu prema Turskoj, ali je u svemu ostalom zadržala atribute državnosti, pa je, kao takva, i napredovala. Po preuzimanju pune vlasti punoletnog sina, Milica se povlači u manastir, dobivši monaško ime Jevgenija. Iako monahinja, i pored toga što je Stefan smatran punoletnim, Milica je zadržala zapaženo mesto u vrhu vlasti.

Kneginja Milica bila je, silom prilika, i nezvanična vladarka, sve dok je kao monahinja Jevgenija služila Bogu. Međutim, uskoro će postati shimonahinja Jefrosinija. Kao takva, upokojila se u Gospodu 11. novembra 1405. godine, u svojoj tek živopisanoj zadužbini Ljubostinji. S molitvenikom u ruci, u tim poslednjim trenucima, kraj nje je bila odana joj Jefimija, koja joj je i sklopila oči. Kneginja Milica, potom monahinja Jevgenija i, na kraju, shimonahinja Jefrosinija, poživela je oko 70 godina. U bolu i tišini Stefan je sahranio majku. Kraj njega je bila supruga Jelena i, privremeno umiren, brat Vuk.

(Nastaviće se)


Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 28 Maj 2015, 23:29
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Nevesta stiže galijom

Despot Stefan oženio Jelenu, kćerku gospodara Lezbosa. Despotica unela raskoš u novi dvor u Beogradu

Slika
Zidine grada Golupca

PRILIKE u Evropi i Aziji i njihov neminovni uticaj na položaj Srbije opredelile su kneza Stefana (1389-1427) da se, posle bitke kod Angore, sa svojom vojskom uputi u vizantijsku prestonicu. Turski sultan Bajazit, Stefanov zet i sizeren, ne samo da je poražen u angorskoj bici već je i zarobljen. U turskom vrhu počinju previranja i borba za presto. Stefan je video svoju šansu i priliku da Srbiju oslobodi turskog vazalstva. Put prema Carigradu bio je logičan.

Iako su srpski vitezovi, predvođeni knezom Stefanom, iskazali izuzetnu hrabrost u boju protiv Tamerlanovih ratnika i time zaslužili divljenje (ali i zavist) Turaka i Mongola, nisu pretrpeli velike gubitke.

UlazeĆi u bojnom poretku kroz širom otvorene kapije grada na Bosforu, srpski ratnici su izazvali divljenje grčkog stanovništva. Pošto se car Manojlo Drugi (1391-1425) duže vreme nalazio van prestonice njegov savladar, Jovan Sedmi Paleolog, primio je Stefana raširenih ruku. Odmah je dodelio Stefanu titulu despota i na tome se nije zaustavio, u želji da učvrsti tek sklopljeni savez. Predložio je Stefanu brak s Jelenom, sestrom njegove žene Evgenije, svojom svastikom koja je živela na Lezbosu.

Kao što to obično biva, izgleda da je žena, ovoga puta carica Evgenija, imala velikog udela u udaji svoje sestre. Despot Stefan je načelno pristao, ali je tražio da vidi Jelenu, buduću nevestu. Iz tog razloga Evgenija obaveštava oca, Frančeska Drugog Gatiluzija, gospodara Lezbosa, inače Đenovljanina poreklom, o dolasku 25. godišnjeg gospodara Srbije koji će najverovatnije zaprositi Jelenu.

Ukrcavši se na galiju "Lamelini", dar cara Jovana i carice Evgenije, oktobra meseca 1402, Stefan je, s bratom Vukom i jednim odredom vojske, otplovio put Lezbosa.

Usput je vodio pomorsku bitku s Turcima koji su ga napali s više velikih čamaca. Stefan i Vuk odneli su pobedu. Sa svojom pratnjom Stefan se iskrcao u Mitileni na Lezbosu, gde je dočekan s najvećim počastima. Tu je, konačno, upoznao Jelenu. Ova prekrasna princeza, po ocu polu-Italijanka, a po majci polu-Grkinja, ostavila je snažan utisak na despota. Jelena nije bila samo lepa aristokratkinja, već i vrlo obrazovana i mudra princeza. Stefan i Jelena se nisu odmah venčali, tada je obavljena samo veridba.


VAZAL UGARA

GODINE 1403. Stefan sklapa savez sa Ugrima, pa tako postaje i Žigmundov vazal. Iz tog razloga, novi turski sultan Sulejman gledao je da preko mladog Vuka, a posebno preko Đurađa Brankovića, Stefana svrgne s vlasti. Majka, kneginja Milica, savetovala je sina da se pokori novom sultanu, jer je pretila opasnost da će ga ovaj napasti.

Slutnje Stefanove u vezi s događajima koji će nastupiti u Srbiji, nažalost, ispunile su se. Prevratničke namere sestrića Đurađa Brankovića došle su do punog izražaja. Zajedno s Turcima, sin Vuka Brankovića čekao je Stefana u zasedi. To nije ostalo neprimećeno pa je Stefan dobio pomoć. Turci su razbijeni, Đurađ se primirio i čekao novu priliku. Porazna je činjenica što se baš tada, još za vreme prvog oružanog sukoba Đurađa sa Stefanom, Vuk Lazarević posvađao s bratom, da bi se odmah potom i razišli. Uskoro će i Vuk koristiti turske čete u borbi protiv brata. Ženidba s Jelenom morala je da sačeka.

Nedugo posle sklapanja saveza s Ugarima, Stefan dobija od Žigmunda na upravu oblast Mačve, kao i gradove Beograd i Golubac. Srpsku prestonicu, Kruševac, Stefan zamenjuje za Beograd, daleko na severu. Tek kada je koliko-toliko uredio dvor, Stefan se konačno odlučuje da dovede svoju lepu verenicu Jelenu. Od prvog susreta na Lezbosu do njenog dolaska prošlo je tri godine.

Jelena je prvi put ugledala Srbiju septembra meseca 1405. godine. Sa svojom pratnjom stigla je brodom u Bar, a zatim kopnom krenula u susret vereniku. Sreća mladenaca prekinuta je smrću Stefanove majke. Shimonahinja Jefrosinija upokojila se u Gospodu 11. novembra 1405. godine. Dakle, odmah posle svadbe i venčanja usledila je sahrana stare kneginje. Mlada srpska despotica jedva da ju je poznavala, ali je znala za sve njene zasluge, građene kroz žrtve koje je podnosila. Zato ju je iskreno žalila, zajedno sa svojim mužem.

Od samog početka i sve vreme njihovog života ljubav između despota Stefana i Jelene bila je snažna i iskrena. U takvom skladu, veliki uticaj na Stefana može se oceniti vrlo pozitivnim. Kao veoma obrazovana i navikla na život u raskoši, Jelena je uvela promene na dvoru u Beogradu: zaveden je red, a dvorski enterijer kreiran je po njenoj zamisli. Propisana je odgovarajuća dvorska odeća i uvedena su pravila ponašanja. Srpski dvor postao je reprezentativan.

Iako je vladarski par živeo u slozi i ljubavi, sve više ih je obuzimala i tuga. Nisu dobijali dete. Nisu ga nikada ni dobili. Ali, ljubav je prevladala i ostali su zajedno do kraja života. Većina istraživača smatra da je Stefan uzročnik što nisu imali dece. Ubrzo posle svadbe, Jelena se ozbiljno razbolela. Pored glavobolje zahvatila ju je groznica, praćena visokom temperaturom. Njeno zdravstveno stanje bilo je toliko kritično da se smatralo da neće preživeti. Ne zaboravimo i ovo: despot Stefan i despotica Jelena bili su najobrazovaniji par tog vremena, ne samo u Srbiji već i u Evropi.

Stefanov mlađi brat Vuk je bio nestrpljiv da bratu otme presto. Da to nije činio bio bi naslednik. Stefan se izmirio s Đurađem 1413. godine i proglasio ga svojim naslednikom.

(Nastaviće se)



Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 28 Maj 2015, 23:32
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Jerina nije prokleta

Despotica nije bila zla, kako se u narodu govorilo. Đurađ sagradio Smederevo za samo dve godine

Slika
Tvrđava u Smederevu

PRVI srpski despot, Stefan Lazarević, označio je Đurđa za svog naslednika na prestolu. To je podrazumevalo da se Đurađ (ponovo) oženi. Izbor je pao na Irinu, s kojom se upoznao u njenom rodnom Solunu, pa je brak ugovoren brzo, 1413. godine.

Vizantinka Irina Kantakuzin, kod nas mnogo poznatija kao Jerina, po ne baš najpouzdanijim podacima, bila je kćerka Teodora Kantakuzina, što bi trebalo da znači da je bila praunuka vizantijskog cara Jovana Šestog Kantakuzina.

Brak između Đurđa i Jerine sklopljen je 26. decembra 1414. godine. Jerininim roditeljima, kao ni njoj samoj, nije smetala razlika u godinama, jer su znali da će Đurađ jednoga dana postati srpski despot, a Jerina despotica. Taj dan doći će 12 godina kasnije.

Od avgusta 1426. Đurađ i Jerina s decom borave u Zeti. Imali su ih petoro. Godinu dana po venčanju, 1415, rođen je Teodor. Ime je dobio po Jerininom ocu. U Srbiji su ga zvali Todor. Ubrzo je, 1416/1417, rođen i drugi sin kome su, po Đurđevom bratu, dali ime Grgur. Odmah potom, 1418/1419, rodila im se i prva kćerka. Ime Kantakuzina dali su joj po prezimenu Jerinine porodice. U Srbiji, pak, zvali su je Katarina. Treći sin Stefan rodio se 1420. godine, a ime je dobio po Đurđevom ujaku, despotu Stefanu Lazareviću, koji će im ostaviti presto Srbije. Sledeće godine, 1421, rodio se četvrti sin, Lazar. Nažalost, najstariji sin Teodor umreće kao dečak od 14-15 godina.

Posle iznenadne smrti despota Stefana Lazarevića, jula 1427, vladarsko žezlo u Srbiji uzeo je njegov oglašeni naslednik Đurađ Branković. Primio je vazalstvo u odnosu na ugarsku krunu, a kralj Žigmund (Sigismund) uveo je Đurđa u red ugarskih barona i priznao ga kao vladara Srbije. Do leta 1429, srpski vladar se potpisivao skromno: Gospodin Srbljem.

PoČetkom 1428. godine, Đurađ je postao i turski vazal, pomirivši se sa sultanom Muratom Drugim. Đurđu nije smetalo da bude vazal triju različitih suverena (Vizantiji samo nominalno), kako bi obezbedio mir i stabilnost u svojoj zemlji. Međutim, 1428, odmah nakon primanja turskog vazalstva, morao je da vrati Beograd Ugarima, pošto je bio dat Stefanu samo na uživanje.

Đurađ i Jerina su odlučili da podignu novu prestonicu, u Smederevu. U rekordnom roku, od proleća 1428. do 1430. godine, smederevski vodeni grad bio je podignut. Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, Jerinin brat. Za tako kratko vreme, podignuti su bedemi s moćnim kulama, ali i više drugih zgrada, kao i dvor Đurđa i Jerine.

To je podrazumevalo da je, praktično, cela Srbija bila mobilisana, izvedena na argatovanje. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.

Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je podrazumevalo česte intervencije srpskih vojnih četa. Pošto su srpski vitezovi imali razumevanja za tešku muku sebara, obično su bivali tolerantni. U takvim slučajevima, na "najugroženijim mestima", Đurađ je naređivao grčkim vojnicima, koji su se u Srbiji sklanjali od Turaka, da zavode red i uteruju disciplinu. Za teško argatovanje i šikaniranje narod nije krivio jedinog koji je mogao biti odgovoran, Đurđa, već je sva krivica bačena na Jerinu i njene Grke. Vrlo brzo, sav narod prozvao je srpsku despoticu - prokleta Jerina.


OPTUŽEN I SIN

STARA despotica Jerina umrla je u Rudniku, 3. maja 1457. godine, ne zna se ni kako ni od čega. Neki izvori navode da je Lazar otrovao majku. Ostaje činjenica da je despotica Jerina imala značajnu ulogu u životu zvanične despotovine, ali samo kao razložni savetnik muža, koji je u nju imao veliko poverenje.

Narod u Srbiji toga doba, a i vekovima kasnije, bio je nepravedno prestrog prema despotici. U pesmama o "prokletoj Jerini", za sve što ga je snašlo, pa i za konačnu propast, optuživao je upravo nju. Njena uloga u ubrzanoj gradnji Smedereva bila je nikakva ili skoro nikakva. Njoj je čak pripisivana gradnja i drugih srednjovekovnih gradova, koje je, tobož, ona "naređivala", iako su oni građeni u ranijem ili kasnijem periodu.

Murat je 1439. pokrenuo veliku vojsku. Našao je povod ne samo da napadne Ugarsku, već i Srbiju. Znajući da nema dovoljno snage da se suprotstavi zetu, Đurađ naoruža dobro grad Smederevo pa, sa ženom i najmlađim sinom Lazarom, početkom juna 1439, pređe u Ugarsku.

U Smederevu pod opsadom branioci su izdržali tri meseca. Najzad, 18. avgusta 1439. godine, zbog gladi, morali su da predaju grad Turcima. Bio je to prvi pad srpske despotovine.

Stefanu, koji se od udaje sestre Mare nalazio kod sultana kao talac, pridružio se i Grgur, kao sužanj. Ropstva je dopao i glavnokomandujući srpske vojske, Toma, ali za njim Srbi nisu naročito žalili. Ubrzo je stigla užasna vest. Uhvativši pisma koja su Stefan i Grgur tajno pisali ocu Đurđu, sultan Murat Drugi naredio je da braća budu oslepljena!

U septembru 1443, velika ugarska vojska, kao i brojne srpske čete, prelaze Dunav, i vojska Murata Drugog odbačena je s teritorije despotovine. Đurađ i Jerina, 22. avgusta 1444. godine, ponovo ulaze u Smederevo. Do kraja života Đurađ više nije ustajao protiv sultana. Ne samo što su opet dobili državu, već su im iz ropstva stigli i sinovi, Stefan i Grgur, iako, nažalost - slepi.

Stari Đurađ bio je na izmaku snage. Na samom koncu 1456. godine, tačnije 24. decembra, srpski despot Đurađ Branković Smederevac predao je dušu Gospodu, u devetoj deceniji života.

(Nastaviće se)



Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 28 Maj 2015, 23:35
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Snaju bira svekrva

Sinu Lazaru Jerina izabrala 15-godišnju vizantijsku princezu Jelenu. Cela srpska dražava svela se na Smederevo

Slika
Despotica Jelena Branković

DESPOT Lazar Branković (1456-1458) oženio se 1446. godine Jelenom, kćerkom morejskog despota Tome Paleologa. Još na početku te godine poveli su se srpsko-vizantijski razgovori o sklapanju ovog braka. Sa srpske strane značajnu ulogu igrala je Lazareva majka, despotica Jerina, dok je s vizantijske strane najviše učestvovao nevestin stric, Konstantin Dragaš, budući vizantijski car. Posle Jelene, žene Stefana Lazarevića, i Jerine (Irine), Đurđa Brankovića, Lazareva Jelena bila je treća (i poslednja) srpska despotica. Sve tri, dakle, behu Vizantinke.

Princeza Jelena i princ Lazar venčali su se 18. decembra 1446. godine. Jelena je bila veoma mlada, jedva da joj je bilo 15 godina. Interesantno da je toga dana Đorđe Filantropin, izaslanik cara Jovana, ovenčao i Lazara za despota, kao što je, i njegovog oca Đurđa 1429. Od tog dana, u formalnom smislu, Srbija je imala dva despota - Đurđa i Lazara, oca i sina, i dve despotice - Jerinu i Jelenu, svekrvu i snahu.

Lazar i Jelena morali su da čekaju 10 godina i 6 dana da i zvanično postanu vladarski par (despot Đurađ je preminuo 24. decembra 1456).

O despotici Jeleni izvori su vrlo oskudni. Znamo da je s Lazarom izrodila tri kćeri: Jelenu (Jelaču), Irinu i Milicu. Muško potomstvo nisu imali. Iako deset godina sa zvanjem despotice, Jelena nije imala priliku da dugo bude žena vladara. Despot Lazar Branković umro je 20. januara 1458. godine. Deset dana kasnije, 3. februara, u despotovini je obrazovano namesništvo, čiji su članovi bili: slepi Stefan, Jelena i Lazarev veliki vojvoda Mihailo Anđelović. Da u tim teškim danima nije bilo jedinstva ni u namesništvu, kazuje podatak da je vojvoda Mihailo otišao iz Smedereva, ali se uskoro vratio s odredom turske vojske i Turci su istakli svoju zastavu na kuli iznad gradskih vrata.

Suprotnu stranu je brzo organizovala ko bi drugi nego Jelena. Prougarski orijentisani Srbi proglasili su slepog Stefana za novog srpskog despota, ali je sultan poslao vojsku, na čelu s begler-begom Rumelije Mahmud-pašom Anđelovićem, rođenim bratom velikog vojvode Mihaila Anđelovića, da osvoji despotovinu. Turci su 10. maja 1458, zauzeli utvrđeni manastir Manasiju (Resavu), osvojili grad Višeslav u dunavskom tesnacu, kod Poreča (Donjeg Milanovca), zauzeli Žrnov (Avalu), zapretivši i samom Beogradu. Komandant Golupca, vojvoda Jeremija, predao je 10. avgusta i ovaj tvrdi grad, oko koga su do tada vođene silne borbe. Osim Smedereva sa uskim zaleđem i nekoliko strateški nebitnih mesta, Turci su zagospodarili celom Srbijom.

Udova despotica Jelena i novoproglašeni despot Srbije, slepi Stefan, njen dever, dočekali su surovu stvarnost: država se svela samo na grad Smederevo, a pomoći nije bilo niotkuda. Ugari nisu imali poverenja u njih, niti oni u Ugare. Despotovina Srbija našla se u samrtnom ropcu.


PODELE U PORODICI
ODMAH posle smrti despota Đurđa u Srbiji su se naglo javile dve struje, turkofilska i ugarofilska. Zapravo, te dve struje su postojale još od vremena kneginje Milice i njenog sina Stefana. Podelila se najpre porodica, pa državni službenici i, najzad, ceo narod. Iako je despot Lazar u početku hteo da posluša majku i okrene se Turcima, tu politiku je brzo napustio, pretpostavljamo, pod uticajem Jelene, koja je od početka bila prougarski orijentisana. Načinjena je strahovita greška, koja se ničim nije mogla ispraviti.

Posle pokolja turskog odreda u Smederevu, 31. marta, sultan je poslao slepog Grgura kao pretendenta na presto, koji je u Srbiju stigao već u aprilu. Novoproglašeni despot, slepi Stefan, i Lazareva udovica, despotica Jelena, bili su prinuđeni da kod suseda, Ugara, traže pomoć.

Jelena i njen dever Stefan našli su tada spasonosno rešenje, pokušavajući da udaju njenu kćer Jelenu (Jelaču) za Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Pregovore o sklapanju ovog braka, s bosanske strane, vodio je Radivoj, brat kralja Tomaša, a sa srpske Stefan Ratković, veliki vojvoda. Po ovom sporazumu kraljević Stefan bi, odmah po ženidbi, postao srpski despot. Da bi se to ostvarilo valjalo je tražiti priznanje ugarskog kralja Matije.

Kralju Matiji je odgovaralo spajanje Srbije s Bosnom. Sabor u Segedinu je u januaru dao saglasnost da kraljević Stefan bude vladar srpske despotovine. Bosanskom kralju Stefanu Tomašu, koji je na saboru i zvanično priznao sizerenstvo ugarske krune, Matija je obećao da će braniti Bosnu.

Stefan Tomašević je stigao u Smederevo na Veliku sredu, 21. marta, a već 1. aprila venčao se s Jelačom, kćerkom pokojnog despota Lazara i despotice Jelene. Sada joj više nije trebao dever, slepi Stefan. U svojoj beskrupuloznosti, Jelena nagovara i vrši pritisak na vlastelu koja ustaje protiv slepog Stefana, srpskog despota, te 8. aprila izgnaše gospodina Stefana iz otčstva roditelj svojih prokljeti i zločsnii nevjernici.

Na taj način se u despotovini Srbiji završila vladavina muških potomaka Đurđa Brankovića. Novi srpski despot, iako Srbin, ipak stranac, Stefan Tomašević, vladao je samo dva i po meseca. Mehmed Drugi došao je s vojskom, opseo Smederevo i, 20. juna 1459. godine, bila je sreda, poslednje srpsko uporište prešlo je u turske ruke. Bio je to konačni pad despotovine.

Pred smrt, Jelena se zamonašila dobivši ime Ipomena (Hipomena).

Kraj



Novosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Žene srpskih vladara  |  Poslato: 29 Maj 2015, 00:00
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Fatalna žena kraljica Draga: Tajna čuvana ceo vek! (FOTO)

Svet i dalje intrigira kobna sudbina dinastije Obrenović, a u skorije vreme otkriveni su i neki novi podaci o misterioznoj kraljici

Slika

Istoričar umetnosti Marina Lukić-Cvetić istraživala je život poslednje, kobne, kraljice dinastije Obrenović. Veliku pomoć istražiteljki pružio je Živan Negojević, čija je prababa bila kuma Dragi Mašin.

"Draga je bila supruga inženjera Svetozara Mašina koji je, u to vreme, probijao put kroz Ibarsku klisuru. Tim povodom je kralj Milan Obrenović priredio bal u kraljevačkom hotelu Pariz na kojem je plesao sa prelepom inženjerovom suprugom. Mašin je proveo 15 godina na terenu u južnoj Srbiji, potom je i umro, a Draga postala dvorska dama kraljice Natalije. Bila je veoma lepa i obrazovana: govorila francuski i nemački, svirala na klaviru, pisala poeziju, prevodila", rekla je Marina Lukić za Politiku.

I dok je njen tadašnji suprug, Svetozar Mašin, boravio na terenu, u Draginom društvu često je bio izvesni Mihailo Čebinac. Kad je Draga postala kraljica, Čebinac se hvalio kako je njihovo druženje, tokom njenog braka sa Mašinom, bilo "više od prijateljstva", pa je, po nalogu kraljice, bio išiban i posle čega je zaćutao.


Ponešto od kraljičinih tajni sačuvano je u predanjima i u sveščici recepata za kolače koju je Draga poklonila kumovima i u koju su upisivani mnogi događaji.

Darivala je skupim poklonima manastire i crkve sa ciljem da produži dinastiju. Priča se i o tri lažne trudnoće u pokušaju da kralju Aleksandru "podari princa".

Slika

"Na samom početku 20. veka, bile odnekuda dovedene dve trudnice da kraljici rode sina, ali su obe rodile devojčice. Draga je dala povelik novac kumovima da kopaju pet bunara kako bi došli do vode. Zauzvrat je jedna od kuma trebalo da tajno rodi budućeg princa, ali su, opet, ispale bliznakinje. I da ironija bude potpuna, ni u jednom od pet bunara nije nađena voda" otkrila je Marina Lukić-Cvetić za Politiku.


Slika


Ipak, Draga Mašin, deset godina starija od Aleksandra, sve je činila da je narod zavoli i prihvati kao srpsku kraljicu. Na kumovsku slavu je sedala za trpezu ne tamo gde Njenom veličanstvu pripada, već gde se našlo slobodno mesto. Mnoštvo nepoznatih fotografija je čuvala (neke još čuva) kumovska familija, između ostalih i - sliku gole kraljice! Draga je dovela dvorskog fotografa Jovanovića u kuću svojih kumova i tu mu pozirala bez odeće.




Znamo svi kako je fatalna kraljica Draga završila 11. juna (29. maja po julijanskom kalendaru) 1903. godine. Na kraju pomenute sveščice sa receptima, prijatelj Rafailovića, protojerej Savatije Božić je zapisao: "Kraljičina lepota blistaće večno".


stilkurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Ko su sve bile srpske vladarke,žene i kćerke srpskih vla  |  Poslato: 06 Sep 2015, 20:57
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
U SENCI SVOJIH SLAVNIH MUŽEVA
7 žena srpskih vladara


Supruge naših kneževa i kraljeva ostavile su veliki trag u istoriji zemlje

Slika

Jelena Petrović

1. Karađorđeva supruga je opisana kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, i gostoljubiva domaćica

Nema pouzdanih podataka o tome kad se Karađorđe oženio Jelenom, ćerkom Nikole Jovanovića, starešine nekoliko sela u Šumadiji.

Prema jednoj verziji događaja, naknadno zapisanoj, Karađorđe je Nikolu i njegovu maloletnu ćerku spasao od napada Turaka, pa se ljubav tako rodila. Prema drugoj, manje romantičnoj, Karađorđe, već čuven po prekoj naravi, kad mu je došlo vreme da se ženi, jednostavno je otišao u kuću Jelene, čuvene po lepoti, i zaprosio je, a niko nije smeo da mu kaže „ne“.

Služila kafu s mlekom

Jelena je, verovatno, bila rođena 1765. u selu Masleševu. Majka joj je rano umrla, a otac i braća izginuli u hajducima, pa je rasla kod tetke u Jagnjilu kod Mladenovca. Karađorđu je rodila četiri ćerke i tri sina.

U memoarima je opisana kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, i gostoljubiva domaćica. Ističe se, takođe, da je ona ovakva bila po prirodi i iz ljubavi prema mužu, a ne iz straha od njega, što je u ono vreme bilo uobičajeno. U njenoj kuću služila se kafa s mlekom, što je u Srbiji bio vrhunac gospodstva. Jelena je, naime, odmah posle udaje s mužem morala da beži u Austriju jer se turski aga iz Topole bio namerio na nju, pa ga je Karađorđe ubio. U vreme izgnanstva neko je vreme provela u fruškogorskom manastiru Krušedol, gde je muzla stoku, ali i naučila da sprema „gospodska jela“, pa i tu kafu... Izgnanstvo joj je bilo suđeno i kad je Prvi srpski ustanak 1813. propao. Pouzdano se zna da joj je život u Rusiji teško padao: od ruske vlade i samog cara uporno je tražila da joj se dozvoli povratak u Srbiju. Uporedo, pisala je i novom vladaru Srbije Milošu Obrenoviću i, odvojeno, njegovoj ženi Ljubici, računajući na njihovu dobru volju, pošto ih je Karađorđe venčao.

Povratak

Rusi su joj tek 1831. godine dozvolili povratak, ali ih je Miloš zadržao u Poreču, današnjem Donjem Milanovcu, na Dunavu, gde su prešli iz Rumunije. Bojeći se osvete za ubistvo Karađorđa, on je upravitelju Poreča Stefanu Stefanoviću Tenki naredio da se Jelena i njena deca, svi Karađorđevići, udave u Dunavu!

Tenka je, međutim, Jelenu upozorio na ovo, pa se ona sa svojima vratila u Rusiju, gde je ostala još osam godina. U Srbiju je najzad došla 1839, kad je Miloš morao da beži iz zemlje, a na vlast došao njegov sin Mihajlo. On je, pod Ljubičinim uticajem, Karađorđevog sina Aleksandra uzeo za ađutanta.

Jelena je umrla 9. februara 1842. Njeno telo Ljubica je po ciči zimi otpratila na saonicama iz Beograd u Topolu jer je Jelenina poslednja želja bila da „bude sahranjena kraj voljenog Đorđa“. Osam meseci kasnije, njen sin Aleksandar postao je srpski knjaz.

Ljubica Obrenović

2. Žena knjaza Miloša bila je omiljena u narodu jer je, kažu savremenici, bila pobožna i nastojala da čini dobra dela

Ljubica Vukomanović imala je 21 godinu kad se 1806. udala za pet godina starijeg Miloša Obrenovića, tada jednog od vođa u Prvom srpskom ustanku. U braku s njim provešće 37 godina i rodiće mu osmoro dece, među njima i naslednika prestola Mihaila.

Voljena u narodu

Hronike je u njenim srednjim godinama opisuju kao osobu srednjeg rasta, radnu, „veoma razumnu i prema svima dobru“. Bila je veoma pobožna i nastojala da čini dobra dela kako bi otkupila božju milost za svoje potomke. Bila je otresita i samostalna, i velika potpora mužu. U vreme Drugog srpskog ustanka, dok je u kući dvorila Miloša i vojvode, koji su pokunjeno većali šta dalje da čine u borbi s Turcima, kneginja Ljubica im je rekla: „Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!“

Umela je da razgovara s narodom, a jedan putopisac koji je prošao kroz Srbiju u vreme kad je Miloš već bio knjaz, beleži: „Srbi dobro cene svoju kneginju i kad bi njen muž slučajno umro, drži se da bi javno mišljenje predalo gospođi Ljubici namesništvo kneževsko...“

Iako je veoma držala do svog knjaževskog dostojanstva, nije marila za raskoš. Odevala se jednostavno, kao i druge bogatije žene tog doba, mada je u danima borbe s Turcima za pojasom nosila dva mala pištolja.

Ljubica je 1839. već bila rodila Milošu četvoro dece - sina, koji je umro kao dete, i tri ćerke, kad je ovaj sa svojom ljubavnicom Petrijom dobio ćerku. Miloš je bio zabrinut za nastavak loze, a izgledalo je da Ljubica više ne može da rađa, pa se govorilo da bi Petrija mogla knezu da podari i naslednika. To je ovu sluškinju u domu Obrenovića učinilo obesnom, pa se ponašala kao suvladarka. Desilo se, međutim, da je Ljubica opet ostala u drugom stanju, što joj je vratilo samopouzdanje, pa je posle jednog drskog Petrijinog ispada ovu ubila iz pištolja. Miloš joj je ovo ubistvo oprostio, ali kad je nekoliko godina kasnije oružje potegla i na drugu njegovu ljubavnicu, naredio je da je izbatinaju.

Pomogla svrgavanje

Kao svedok Miloševe samovolje i zlodela koja je počinio kao apsolutni vladar, Ljubica je podržala zaveru takozvanih ustavobranitelja da se on svrgne s vlasti. Miloš joj to nije zamerio: odlazeći iz zemlje sa Savskog pristaništa, iako su mnogi došli da ga isprate, samo se s njom pozdravio, i od nje glasno zatražio oproštaj zbog nepravdi i bola koji joj je naneo. Odmah zatim popeo se na brod, odbivši da se rukuje i s rođenim bratom.A kad se razočarala u vladu ustavobranitelja, Ljubica je organizovala zaveru da Miloša vrati. U tome nije uspela, pa je zajedno sa sinom Mihailom proterana.Umrla je na njegovim rukama, u Beču, 1843.

Ubila knjaževu ljubavnicu

Kad je Ljubicu naljutila sluškinja i Miloševa ljubavnica Petrija, presudila joj je pucnjem iz pištolja. Knjaz joj je ubistvo oprostio, ali kad je potegla oružje na drugu ljubavnicu, izbatinana je.

Persida Karađorđević

3. Žena kneza Aleksandra imala je veliki politički uticaj, pa je „u situacijama koje je bilo teško kontrolisati vladala bez straha i panike“

Najstariji Karađorđev sin Sima umro je odmah po rođenju, Aleksa, gardijski poručnik u ruskoj vojsci, istrošen burnim životom i porocima umro je u 29. godini, a Aleksandar je postao knez Srbije. Odrastao je uz majku i od nje primio blagu narav. Ona je bila najzaslužnija što se 1830. godine, dok su još bili u izgnanstvu, oženio 17-godišnjom Persidom iz poznate valjevske porodice Nenadović. Njen deda po ocu bio je Jakov Nenadović, prvi srpski ministar policije i vojvoda, a deda po majci ustanički vojvoda Mladen Milovanović.

Ambicije

U tom braku rodila je desetoro dece - Poleksiju, potom Kleopatru, pa Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i na kraju Arsena.

Karađorđeva žena Jelena i mlađi sin Aleksandar nisu gajili nikakve političke ambicije. Nisu osporavali Miloševu vlast, od njega su samo tražili da im dozvoli povratak iz izgnanstva u Srbiju, i da u svom zavičaju mirno žive.

Persida je, međutim, bila svesna svog uglednog porekla i dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka. Aleksandar je postao knez sticajem političkih prilika, ali i zahvaljujući uticaju ženine porodice Nenadović. Ona nije krila da ima veliki uticaj na supruga. Jedan poznavalac prilika na dvoru zabeležio je da je Persida „upravljala krizama“ i da je „situacijama koje je bilo teško kontrolisati vladala bez straha i panike“.

Persida je ostavila i lični trag u kulturnoj istoriji Srba - osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu 1847. godine pripisuje se upravo njoj. Takođe, ktitor je Crkve Svetog Ilije u Sokobanji.

Kolika je i kakva bila njena uloga u političkom životu Srbije između 1842. i 1858. godine, dok je knez Aleksandar bio na vlasti, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven takav slučaj u turskoj istoriji.

Ubistvo kneza

Na Svetoandrejskoj skupštini knez Aleksandar Karađorđević bio je prisiljen da abdicira, a na vlast su se vratili Obrenovići. Persida i Aleksandar bili su proterani na imanje blizu Temišvara. Prema svedočenjima savremenika, on to nije doživeo tragično.

Persida se, međutim, teško mirila s gubitkom vlasti. U zaveri koja je dovela do ubistva kneza Mihaila Obrenovića ona je, po svemu sudeći, imala mnogo veću ulogu od muža. Atentatori, braća Radovanović, bili su u rodbinskim vezama s Nenadovićima iz Valjeva.

Radovanovići su osuđeni na smrti i pogubljeni, a na zahtev namesnika maloletnog Milana Obrenovića i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekivanja zavere. Oslobođen je krivice. Pričalo se da je - opet preko Persidinih veza - potkupio sudije.

Atentat u Košutnjaku

Persida se teško mirila s gubitkom vlasti. U zaveri koja je dovela do ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku ona je imala mnogo veću ulogu od muža. Atentatori, braća Radovanović, bili su rođaci Nenadovića iz Valjeva.

Julija Obrenović

4. Saputnica kneza Mihaila bila je iz mađarske plemićke porodice Hunjadi de Ketelji i imala je titulu grofice. Svojim manirima oduševila je Beograđane

Žena Mihaila Obrenovića Julija rođena je 1831. u mađarskoj plemićkoj porodici Hunjadi de Ketelji i imala je titulu grofice. Za srpskog kneza udala se sa 22 godine, dok je on bio u izgnanstvu u Beču.

Ima istoričara koji tvrde da je knez prevaren - da su mu podmetnuli Juliju za ženu iz političkih razloga i da je ona do udaje bila ljubavnica cara Franje Josifa. Navodno, celu stvar je režirao knez Švarcenberg, predsednik austrijske vlade, a ovim brakom pojačan je uticaj Beča na Obrenoviće... Ksenija, ćerka prvog upravnika dvora Anastasa Jovanovića, koji je u danima izgnanstva stalno bio uz Mihaila, zabeležila je da se „veridba izgleda nekako na brzu ruku i dosta nepromišljeno svršila“ i da se knez „čim beše stvar svršena, trgao i pokajao“ i da je u domu jedne njihove zajedničke prijateljice „gorko plakao“.

Impresionirala

Prvih pet godina posle venčanja u ruskoj kapeli u Beču, živeli su na kneževom imanju pored Bratislave, a onda su se 1858. godine vratili u Beograd. Julija nije bila lepotica, ali je svojim otmenim manirima impresionirala Srbe. Jedan hroničar, očigledno nezadovoljan kneževim izborom, napisao je da se „njena bezlična oholost činila starim Beograđanima kao ljupkost i lepota“.

Aktivno je učestvovala u javnom životu: ona i knez priređivali su balove i humanitarne večeri na dvoru, a Julija je vredno pohađala časove srpskog jezika kod Vukovog saradnika Đure Daničića i vežbala naučeno u razgovoru sa svojim svekrom knezom Milošem.

Tajna veza

Posle događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda Mihailo je Juliju, zajedno s političarem Filipom Hristićem, poslao u London. Trebalo je da kneginja, zahvaljujući svojim vezama u visokim krugovima, od engleske kraljice Viktorije dobije podršku za oslobađanje Srbije od Turaka.

Tri godine posle venčanja, Julija je otpočela tajnu ljubavnu vezu sa austrijskim grofom Karlom od Arenberga. Anastas Jovanović tajno je otvorio jedno njeno pismo i tu aferu predočio Mihailu. Njihov brak već je bio u krizi pošto Julija nije mogla da rodi naslednika dinastije, a i sve teže joj je padao život u zaostaloj Srbiji.Knez Mihailo i kneginja Julija rastali su se od „postelje i stola“ pismenim sporazumom od 18. novembra 1865. godine, posle 12 godina braka. Tim sporazumom je utvrđeno da knez Mihailo Juliji poklanja svoju palatu u Beču i određuje joj godišnje izdržavanje. Sa svoje strane, Julija se odrekla titule srpske kneginje.

Tri godine kasnije knez Mihailo je ubijen dok je šetao Košutnjakom, a Julija se 11 godina posle njegove smrti udala za grofa Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919.

Razvod

Knez Mihailo i kneginja Julija rastali su se od „postelje i stola“ pismenim sporazumom od 18. novembra 1865. godine, posle 12 godina braka. Tim sporazumom je utvrđeno da knez Mihailo Juliji poklanja svoju palatu u Beču i određuje joj izdržavanje.

Natalija Obrenović

5. Žena kralja Milana stalno se svađala sa svojim suprugom, pa je jedan od njegovih uslova za abdikaciju bio da i ona bude proterana iz Srbije

Prva novovekovna kraljica Srbije Natalija Obrenović, devojačko Keško, rođena je 1859. od oca ruskog pukovnika i veleposednika i majke Rumunke, s porodičnim vezama u najvišim aristokratskim krugovima.

Težak brak

Udala se za kneza Milana kad joj je bilo 16, a njemu 21 godina. Godinu dana kasnije rodio im se sin Aleksandar.

Nije bila srećna u braku. Ona i suprug bili su različite prirode: Natalija je bila ćutljiva, sujetna i uzdržana, a Milan nestalan, sklon kocki i ljubavnim pustolovinama. Nisu se slagali ni u politici: Milan se naslanjao na Austrougarsku, dok je Natalija, verujući da samo tako može da osigura vladavinu sinu, bila naklonjena Rusiji.

Odnosi među njima definitivno su pukli posle srpsko-bugarskog rata 1885. Milan je u ovaj rat Srbiju uveo nepripremljenu, pa je njena vojska pretrpela znatne gubitke. Bugari su došli do Pirota, a Milan je, uspaničen, hteo da abdicira i s porodicom napusti zemlju. Tome se Natalija energično usprotivila, u želji da sačuva presto sinu Aleksandru. Neki politički krugovi predlagali su da se Milan odrekne krune, a da Natalija vlada u ime sina dok je ovaj maloletan, što je kralja Milana (Srbija je proglašena za kraljevinu tri godine ranije) navelo da pomisli da protiv njega postoji zavera i od kraljice ga odvojilo nepremostivim jazom.

Čekala se samo iskra, a ona je buknula zbog kraljeve ljubavne veze s jednom Grkinjom, gospođom Nazes.

Razvod i svađe

Na svečanom prijemu povodom Uskrsa 1886. godine Natalija je demonstrativno odbila da se pozdravi sa ovom ženom, suprugom predstavnika Grčke pravoslavne crkve u Beogradu. Ozlojeđen, Milan je prekinuo prijem i posle toga podneo zahtev za razvod. Dve godine je Milan pritiskao crkveni vrh, i na kraju 1888. godine uspeo da brak razvede.

To, međutim, ni njemu ni Nataliji nije donelo mir. Nastavili su da se svađaju oko uticaja na sina prestolonaslednika. Kraljica je s njim otputovala u Nemačku, ali je na Milanov zahtev šef policije Vizbadena, u prisustvu srpskog ministra vojnog, sina oduzeo od majke i posebnim vozom ga vratio u Srbiju. Kralj Milan abdicirao je 1891. Jedan od uslova koji je srpska vlada morala da ispuni da bi mu konačno videla leđa bio je i da Nataliju protera iz zemlje.

Nastanila se u Francuskoj, u Bijaricu. Tu je prestolonaslednik Aleksandar započeo vezu s Natalijinom dvorskom damom Dragom Mašin, što će ga na kraju odvesti u smrt.

Kad joj je 1903. sin ubijen, Natalija je prešla u katoličku veru i zamonašila se. Umrla je 5. maja 1941, u 82. godini. Kralj Milan umro je u Beču 1901. od zapaljenja pluća. Imao je 47 godina.

Zavera

Neki politički krugovi predlagali su da se Milan odrekne krune, a da Natalija vlada u ime sina dok je ovaj maloletan, što je kralja Milana navelo da pomisli da protiv njega postoji zavera i od kraljice ga odvojilo nepremostivim jazom.

Draga Obrenović

6. Najkontroverzniji brak u novijoj srpskoj istoriji bio je brak kralja Aleksandra Obrenovića s bivšom dvorskom damom njegove majke

Draga i Aleksandar Obrenović jedini su vladarski par u ovoj dinastiji koji se voleo do smrti. Zato su, na kraju krajeva, i ubijeni, čime je dinastija ugašena. Novi vladari, Karađorđevići, da bi opravdali prevrat, učinili su sve da Dragu ocrne, predstavljajući je kao bolesno ambicioznu i nemoralnu ženu. A istina je drugačija.

Teška sudbina

Draga, rođena 1864. godine, bila je jedno od šestoro dece Pante Lunjevice, svojevremeno upravnika grada Beograda i načelnika Šabačkog okruga.

Posle bolesti oca - lečio se u duševnoj bolnici - i njegove finansijske propasti, Draga je bila prinuđena da se uda za 15 godina starijeg inženjera Svetozara Mašina, poreklom Čeha, alkoholičara i epileptičara. A kad je on umro, Draga je izdržavala bolesnog oca i mlađu braću prevođenjem priča s nemačkog i francuskog jezika, a neke je i sama pisala. Ubrzo je postala i cenjeni novinar uglednog lista Zastava.

Krupnih očiju i dugih trepavica, lepa, obrazovana i pametna, privlačila je muškarce. Ali da se njen moral nije dovodio u pitanje svedoči i to što ju je kraljica Natalija, stroga žena, uzela za svoju dvorsku damu. Iako su oficiri posle Majskog prevrata širili priče o njenom nemoralu, Draga je na sve koji su s njom dolazili u dodir ostavljala utisak „gorde i nepristupačne žene“.

Kraljica Natalija u prvi mah nije se protivila njenoj vezi s kraljem Aleksandrom. Odgovaralo joj je da njen sin - tada je imao 21 godinu, ona 33 - svoje prirodne nagone zadovoljava sa ženom nad kojom je, verovala je, imala kontrolu.

Ali prevarila se: veza između Drage i Aleksandra postala je trajna. Kralj je u pismima Dragu nazivao „anđelom, lutkom, belom pticom, lastom, alem-kamenom, kokicom, srnom, kanarinom“, i oni su tri godine kasnije, 1900, postali supružnici...

Ogovaranje

Tom braku protivili su se njegovi roditelji, Milan i Natalija, koji su za snahu želeli neku evropsku princezu, zatim deo oficirskog kora, a najviše beogradske žene, koje su Dragu nemilosrdno ogovarale.Posle svadbe, svi Aleksandrovi neprijatelji i u zemlji i izvan granica, u prvom redu Austrougarska, koja je gubila uticaj na dvor, širili su glasine da je venčanjem s Dragom kralj Aleksandar sam pružio dokaz da mu je „jedna žena“ preča od Srbije.

Nepunih godinu dana posle venčanja, Draga je rekla mužu da je u drugom stanju. Međutim, docnije se ispostavilo da je ta vest bila netačna, što je neprijateljski raspoloženoj javnosti poslužilo kao dokaz da kraljica manipuliše zaljubljenim kraljem. Tako su se stekli uslovi za zaveru i prevrat.

U noći 29. maja 1903. godine grupa oficira ubila je ovaj nesrećni par. Ostalo je zabeleženo da je Draga svojim telom u poslednjem času nastojala da od metaka zaštiti Aleksandra.

Telom štitila muža

U noći 29. maja 1903. godine grupa oficira ubila je ovaj nesrećni par. Ostalo je zabeleženo da je Draga svojim telom u poslednjem času nastojala da od metaka zaštiti Aleksandra.

Marija Karađorđević

7. Žena kralja Aleksandra Karađorđevića bila je rumunska princeza, praunuka engleske kraljice Viktorije i unuka sestre ruskog cara

Nema sumnje da je izabranica kralja Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandra I Karađorđevića bila najplemenitijeg roda. Otac Marije fon Hoencolern-Sigmaringen, rođene 1900. godine, bio je rumunski kralj Ferdinand. Bila je praunuka engleske kraljice Viktorije i unuka sestre ruskog cara, inače čuvene lepotice. Kažu da je srpska kraljica bila lepa na nju. Školovala se u školi Hilfild u Engleskoj.

Ugovoreni brak

Kad su se Aleksandar i Marija venčali, mladoženja je imao 34, a ona 22 godine.Iako je bila reč o „ugovorenom braku“, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža.

Svadba je bila spektakularna, pripreme u Beogradu trajale su mesecima, a predstavnike je poslao čak i japanski dvor. Ekipe engleskih listova došle su avionom!

Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko). Kažu da je sama kupala svoju decu kad su bila mala... Kao i druge vladarke, u javnosti se pojavljivala u humanitarnim akcijama.

Marija Karađorđević postala je udovica posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. U znak žalosti dve godine je provela u dubokoj crnini.

U izgnanstvu

Uoči Drugog svetskog rata Petar ostaje u Jugoslaviji, a Marija se s mlađim sinovima povlači na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Posle kapitulacije jugoslovenske vojske u aprilu 1941. godine u Englesku dolazi i kralj Petar Drugi.

S njim je došla u otvoreni sukob kad je najavio ženidbu. Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine. Nije bila na venčanju, izgovorila se zuboboljom!

Iako je posle Drugog svetskog rata u Londonu živela brojna kolonija jugoslovenskih emigranata antikomunista, kraljica se nikad nije bavila politikom. U svojim pedesetim godinama studirala je crtanje i bavila se poljoprivredom na svom imanju.

Zdravstveno stanje kraljice Marije posle ubistva njenog supruga, kralja Aleksandra, stalno se pogoršavalo. Imala je dve operacije, mučio ju je reumatizam, dok je poslednju godinu života, zbog paralize leve strane tela, provela nepokretna u postelji.

Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, u svom stanu u londonskom umetničkom kvartu Čelsi. Sahranjena je u Vindzoru, a prošle godine njeno telo preneto je u mauzolej na Oplencu.

Sukob zbog braka

Kraljica Marija je sa svojim sinom kraljem Petrom došla u otvoreni sukob kad je najavio ženidbu. Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine. Nije bila na venčanju, izgovorila se zuboboljom!


Kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Ko su sve bile srpske vladarke,žene i kćerke srpskih vla  |  Poslato: 06 Sep 2015, 21:05
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Život svih žena srpskih vladara

Kneginja Milica je donosila mudre odluke u teškom vremenu: bila je prisiljena da uda kćer za ubicu svog muža, miri zavađenu braću i bude vešt diplomata – kaže autor knjige Tomislav Simić Kalpački

Slika
Kraljica Aleksandra Karađorđević sa sinom Aleksandrom

Počev od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića, osam stoleća srpske istorije obuhvaćeno je knjigom „Žene srpskih vladara” autora Tomislava M. Simića Kalpačkog. Dugi niz godina je Kalpački, inače, novinar u dokumentarnom programu Radio Televizije Kruševac, istraživao da bi sagledao njihova porekla, naravi, uticaj koji su imale na muževe, na popularan način ilustrujući njihove sudbine zanimljivostima iz bračnog života. Luksuzno opremljeno izdanje, u tvrdom povezu, na više od 400 strana, upravo su objavili „Naša priča plus” i „Patam” iz Beograda.

– Među ženama naših vladara pojedine sam nazvao i vladaricama, jer su, praktično, vladale umesto muževa: Ana Komnina (kralja Radoslava), Beloslava(kralja Vladislava), Katalina (kralja Dragutina), Jelena (cara Dušana), Jerina(despota Đurđa), Persida(kneza Aleksandra Karađorđevića), Draga Mašin (kralja Aleksandra Obrenovića). Naravno, svaka od njih je priča za sebe. One su češće negativno uticale, čak dotle da je sudbina države i muža – vladara, bila na kocki. Bilo je i onih žena saznatno manjim, ili nikakvim uticajem: Ana(Nemanjina), Evdokija (Stefana Prvovenčanog), Jelena Anžujska (Uroša Prvog), Simonida (Milutinova), Milica(Lazareva), Ljubica(Miloševa), Natalija (Milanova), Marija(Aleksanra Prvog Karađorđevića), kaže Tomislav Simić Kalpački.

Kako objašnjava, najzaslužnije i najomiljenije u narodu bile su tri „div žene”: Francuskinja Jelena Anžujska, naša kneginja Milica i Marija Hoencolern – Karađorđević.

– Kraljicu Jelenu Anžujsku, arhiepiskop Danilo Drugi, njen savremenik, opisuje ovim rečima: „Bila je prekrasna svojom pojavom… Oštre reči, ali blage naravi, neporočnog života i svakim dobrom u životu ukrašena”. Jelena je osnovala neku vrstu prve ženske stručne škole u srpskim zemljama, kao i internat za devojke. U poslednjoj četvrtini 13. veka, kada Evropa nije pokazivala interesovanje za školovanjem devojaka, posebno ne onih nižeg roda, u Srbiji je, zahvaljujući Jeleni, takve škole bilo…Tu je i kneginja Milica, izdanak loze Nemanjića, koja na istorijsku scenu stupa posle pogibije muža, kneza Lazara na Kosovu polju. Ona upravlja Srbijom do punoletstva sina, despota Stefana, i donosi mudre odluke u teškom vremenu: prisiljena je da uda kćer za ubicu svog muža, miri zavađenu braću – Stefana i Vuka, vešt je diplomata kod sultana Bajazita. Šesnaest godina od Boja na Kosovu, Milica je ulagala nadljudske napore da upravlja Srbijom, kaže naš sagovornik, i pominje treću omiljenu u narodu – kraljicu Mariju Karađorđević.

– Dok joj je muž bio živ, Marija se bavila humanitarnim poslovima, pomagala siromašnoj deci, podsticala školovanje devojaka. Po ubistvu kralja Aleksandra u Marseju za nju počinje hod po mukama. Plašila se za život sina, mladog kralja Petra, nemajući nikakva prava, čak ni na njegovo vaspitanje. Od kraja 1939. boravi u Engleskoj, a zbog rata tamo i ostaje. Za hiljade naših vojnika i oficira koji su čamili po logorima, organizuje slanje paketa sa hranom, odećom, lekovima.

Govoreći o „ženskoj istoriji”, Kalpački ne izostavlja da pomene koji naš vladar je imao najviše žena, kome je žena „došla glave”, da li su srpske snajke bile neverne, o kojoj se najmanje zna...

– Od svih srpskih vladara iz loze Nemanjića, kralj Milutin se najviše puta ženio (pet). Poslednja žena bila je šestogodišnja devojčica Simonida. Valja imati u vidu da je Milutin bio moćan i izuzetno daroviti vladar. Ipak, uglavnom svi njegovi brakovi bili su politički, u službi države kojoj je na čelu. Tipičan slučaj da se, dobrim delom, zbog žene ostane bez krune je kralj Radoslav, sin Stefana Prvovenčanog. Majka Grkinja, žena Grkinja, pa se i on osećao više Grk nego Srbin. To ga je koštalo svrgnuća. Evdokija, Stefana Prvovenčanog poznata je po svom neverstvu. Zaradila je „šugu”, to jest, polnu bolest, a ni njena snaha Ana, Radoslavljeva, nije bila bolja. Mislim da se najmanje zna o Ani, ženi cara Uroša Nejakog, kćerki vlaškog vojvode Aleksandra Basarabe.

Koliko strankinja je osvojilo srca naših vladara?

– Počev od prvih Nemanjića, do izumiranja ove dinastije, sve njihove žene bile su sa stranih dvorova. To je dokaz da je država sve više jačala i bila respektovana. U pitanju su snajke iz Vizantije, potom Bugarske, Mađarske, imamo Mlečanku Anu Dandolo, Francuskinju Jelenu Anžujsku… Jedina Srpkinja u srednjem veku bila je kneginja Milica. Žena despota Stefana, Jelena, bila je po ocu poluitalijanka, a po majci polugrkinja. Žena Đurđa Brankovića, Irina, kod nas Jerina, takođe Grkinja…U novovekovnoj Srbiji, Karađorđe i Miloš imali su, naravno, Srpkinje. Srpkinja je bila i Persida, kneza Aleksandra Karađorđevića, kao i Draga Lunjevica – Mašin, kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, ali je Mihailova Julija bila Mađarica, a Milanova Natalija poluruskinja.

Na pitanje da li bi mu supruge današnjih „vladara” – političara bile možda zanimljive za neku novu knjigu, autor kaže:

– Nikako! One nemaju takvu harizmu. Bavim se intrigantnim temama, ali ne i intrigama, što bi, u tom slučaju, bilo neminovno. Završavam jedan istorijski roman, a onda ću da se posvetim novom istraživanju. U pitanju su opet žene.


politika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Ko su sve bile srpske vladarke,žene i kćerke srpskih vla  |  Poslato: 06 Sep 2015, 21:25
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
ŽENE SRPSKIH VLADARA: Vodile ratove, ubijane, ali i BRUTALNO UBIJALE za Srbiju! (FOTO)

U vreme kad zakonski nisu imale velika prava i kad se žena ostvarivala kroz položaj svog supruga, srpske vladarke su posedovale izuzetnu moć. Ove znamenite Srpkinje su vladale iz senke, bavile se politikom i usmeravale istorijske tokove

Slika

Sudbina srpskih vladara je svakako bila pomalo tragična, s obzirom na to da je većina njih, kao što smo već pisali, nasilno svrgnuta s vlasti ili ubijena. Ali ni sudbina njihovih supruga nije bila ništa bolja, pojedine su ubijene, a druge su, pak, ubijale.

Žene srpskih kraljeva, prinčeva i predsednika nesumnjivo su vekovima menjale istorijske tokove i utičući na svoje muževe vladale su iz senke.

Uticaj koji su imale srpske kraljice u velikoj meri je odredio politički tok srpske istorije, a tu moć su imale sve, počevši od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića.

Pojedine žene srpskih vladara su bile izuzetno pobožne, neke nisu imale uticaja na političke odluke svojih supruga, a druge su zbog svojih kaprica, slabosti vladara i hirova menjale istoriju.

Slika

Jasno je da je ona skrivena, privatna istorija i te kako mračna, možda i mutnija nego ona, pročišćena, plasirana. U njoj se svakako može lako uočiti nesalomiva sprega između javnog i privatnog, ličnog i sveopšteg dobra.

STRASNE POLITIČARKE

Nije nikakva tajna da su pojedine žene bile gotovo vladarke, da su politički imale izuzetan uticaj, pa čak ponekad i stavljale ugled i uticaj svog supruga na kocku. Da li su njihovi muževi bili nesigurni da donesu odluku bez njihovog mišljenja i odobrenja, teško je reći, ali svakako da su one verovale u ono što su propagirale i želele.

Mađu najmoćnijima su svakako bile: Ana Komnina (kralja Radoslava), Beloslava (kralja Vladislava), Katalina (kralja Dragutina), Jelena (cara Dušana), Jerina (despota Đurđa), Persida (kneza Aleksandra Karađorđevića), Draga Mašin (kralja Aleksandra Obrenovića), ali i kneginja Milica, supruga Lazara Hrebeljanovića .

Resized Image - Click For Actual Size

Izuzetnu snagu, koja je možda i posledica vladarskog porekla iz loze Nemanjića, posedovala je kneginja Milica. Ona je bila kćerka kneza Vratka, u narodnoj tradiciji poznatijeg kao Jug Bogdan. Rođena je 1335, a oko 1353. udala se za Lazara Hrebeljanovića.

Zadužbina kneginje Milice, manastir Ljubostinja, prema legendi, sazidan je na mestu gde je upoznala i zaljubila se u kneza Lazara. Ova žena je vladala srcem, bila je pravoverna i duhovno jaka, smatra se pravoslavnom sveticom. Može se slobodno reći da je ova kneginja vodila “politiku kompromisa”, jer se uvek trudila da njene odluke i potezi budu u korist države i srpskoga naroda.

Slika

S ovlašćenjem kneza Lazara vladala je Srbijom od Kosovske bitke do punoletstva njenog sina Stefana 1397. godine. Potom se zamonašila, ali je i dalje ostala uticajna. U tim teškim vremenima srpske istorije, ona je pomagala sinu, knezu i despotu Stefanu u rukovođenju državom i više puta ga mirila sa bratom Vukom.

Kneginja Milica je ostala jaka i kada je svoju kći princeza Oliveru Lazarević, najmlađu kći kneza Lazara udala za Bajazita. Olivera je prihvatila da bude talac opstanka otadžbine, pristankom da uđe u brak sa sultanom Bajazitom. Nije se odrekla pravoslavlja, a osvojila je srce vladara od koga su svi drhtali. Zahvaljujući njoj, u Srbiju su vraćene mošti Svete Petke.

Resized Image - Click For Actual Size

Ima i onih vladarki koje narod nije voleo, a među njima je i “prokleta Jerina”, druga žena despota Đurđa Brankovića. Iako lepa i obrazovana, nije bila omiljena među narodom zbog velikih političkih ambicija, nepotizma, ali i stranog porekla. Interesantno je to da su Srbi bili prilično nepoverljivi prema strankinjama, iako je čak deset supruga vladara bilo poreklom iz Grčke, baš kao i Jerina Branković.

Jerina je imala je veliki uticaj na muža koji joj je i dopuštao političku inicijativu. Narod je nije voleo zbog političkih ambiciija, stranog porekla i nepotizma. Smatrajući da je mukotrpna izgradnja Smedereva njen hir, dobila je nadimak “prokleta Jerina”.

Ipak, u poslednje vreme se počelo pričati i o pozitivnoj strani njene ličnosti, kao i o tome da je nadimak “prokleta” nepravedno dobila. Bilo kako bilo, smatra se da je narod bio neosetljiv na njene nesreće: smrt sina Todora, udaju ćerke Mare za sultana Murata II i oslepljivanje sinova Stefana i Grgura. Despotica Jerina u muci je provela poslednje godine svog života. Možda je bila i zlostavljana, a postoji sumnja da je na kraju i otrovana.

Slika

Jedna od žena koja je imala najviše političkog uticaja, od koje čije hrabrosti su neprijatelji klecali, a narod strahovao je svakako carica Jelena. Ona je od kako se udala za cara Dušana prepoznala veliki potencijal u srpskoj državi, pa je i podsticala muža na snažnenje iste. Carica Jelena je bila veoma uticajna i u spoljnjoj i unutrašnjoj politci, čak je i sam car Dušan u jednoj povelji naziva “carica moga carstva”.

Njena uloga u proglašenju carstva i patrijaršije 1345/46. godine, verovatno je bila značajna. Ova žena se nije libila da uz svog muža stane i na ratnom polju, a ne samo na diplomatskim putovanjima, a o njenom nesumnjivom autoritetu govori i činjenica da je to jedina žena koja je boravila na Svetoj gori.

[thumb=]415x590http://i.imgur.com/nc0Fyf8.jpg[/thumb]

LJUBAVNE SPLETKE I UBISTVA

Da su srpske kraljice i carice bile na sve, spletkarenja, pa čak i ubistva, kako bi svog supruga zadržale kraj sebe – istorija ne krije. Među najsmelijima smatraju se kneginja Ljubica, žena Miloša Obrenovića, ali i supruga Aleksandra Obrenovića – Draga Mašin.

Kneginja Ljubica, vrlo snažna i samosvesna žena često se sukobljavala sa suprugom, kako zbog različitih političkih pogleda na svet, tako i zbog Miloševog neverstva. Nemogućnost da trpi svoj položaj prevarene žene eskalirao je tragedijom, Naime, kneginja Milica je usmrtila jednu od Miloševih ljubavnica, Petriju, 1819. godine. Suprug joj je ovo ubistvo oprostio zbog trudnoće kao i podrške koju je imala u narodu.

Resized Image - Click For Actual Size

Poslednja građanka i srpskinja na srpskom prestolu, Draga Lunjevica Mašin Obrenović, supruga Aleksandra Obrenovića, bila je poznata po raznim spletkama kojima je prvo uspela da se uda za Aleksandra Obrenovića, a kasnije da sa njim i ostane. Najveće prepreke za ovakvu udaju bile su njeno građansko poreklo i činjenica da je bila znatno starija od Aleksandra, a pritom i udovica. Rano se udala za inžinjera Svetozara Mašina, ali je ubrzo ostala udovica. Takođe, u narodu su ostale su upamćene i njene mnogobrojne ljubavne veze s imućnom i oženjenom beogradskom gospodom.

Slika

U kratkom braku s Aleksandrom Draga se pokazala kao veoma uticajna supruga, često se nepristojno mešala u politiku i bila sklona nepotizmu. Uprkos svom poreklu nije bila omiljena u narodu, naprotiv, njena burna prošlost, kao i skandali koje je izazvala (lažna trudnoća) probudili su veliki bes u srpskom narodu, a posebno kod oficirskog kora.

Oficirska zavera protiv kraljevskog para kulminirala je Majskim prevratom 1903, kad su Aleksandar, Draga i njena braća ubijeni, a njena porodica proterana iz Srbije.


telegraf

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker