Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 21 Sep 2017, 05:24


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: ZABORAVLjENE ŽENE SRBIJE  |  Poslato: 08 Okt 2016, 21:37
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 39217

OffLine
GRADILA JE BEOGRAD, A UMRLA SIROMAŠNA I ZABORAVLJENA Autorski tekst Nataše Marković o Jelisaveti Načić

Jelisaveta Načić, žena čudesne biografije, hrabra i darovita, gradila je Beograd, kada je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad, prestonica kraljevine Srbije.

Slika
Foto: Privatna arhiva Jelisaveta Načić

Bila je jedna od najznačajnijih srpkinja sa početka 20. veka. Nove generacije imaju mnogo razloga da se ponose njenim delom. Često prolazimo pored njenih kuća, škola, crkava, i ne znamo ko ih je projektovao. Zato je kultura sećanja, na one koji su bili najbolji među nama, investicija u budućnost Srbije.

Zaboravili smo Jelisavetu Načić, treba obrisati prašinu i paučinu sa njenog imena. Govoreći na otvaranju izložbe o Jelisaveti Načić, u Biblioteci grada Beograda, Zorana Mihajlović potpredsednica Vlade Srbije, rekla je da je "Načićka bila žena ispred svog vremena, avangarda sa početka 20 veka. Dužni smo da joj kažemo hvala i izvini, jer smo je zaboravili“.

Slika
Foto: Privatna arhiva Jelisaveta bolničarka

Jelisaveta Načić rođena je u Beogradu 1878. godine, kao trinesto dete bogatog trgovca Mihajla S. Načića. Svoj miraz potrošila je na školovanje na velikoj školi. Završila je arhitekturu u prvoj generaciji arhitekata školovanih u srbiji 1900. godine. Bila je prva žena zaposlena u državnoj upravi, najpre u ministarstvu građevina Srbije, a zatim u Beogradskoj opštini 1902. godine gde radi sve do početka prvog svetskog rata, kada je 1916. kao osvedočeni patriota proterana u logor Nežider u Mađarskoj. Jer je, na terazijama koje je uređivala, podigla slavoluk na kome je pisalo:“Nisu svi Srbi oslobođeni“ u čast srpskih ratnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova.

Slika
Foto: Privatna arhiva
Fotografija iz 1904. Na slici Jelisaveta, brat Jovan i starija sestra

U logoru se zaljubljuje, venčava i rađa devojčicu Luciju 1917. godine sa albanskim profesorom Luk Lukajem. Logoraši su ga zvali: „Albanac koji je voleo Srbe“. Ostalo je zabeleženo da je on pisac prvog albansko-srpskohrvatskog rečnika, objavljenog u Beogradu 1935. godine i koji se može naći u Narodnoj biblioteci Srbije. Po izlasku iz logora, žive dve godine u Beogradu, a zatim u Skadru, zbog bolesti Lucije i političkog angažmana Luk Lukaja. Lukaj je bio ministar u vladi Esad Paše, prijatelja Srba, koji je pomogao Srbima da pređu preko Albanije u vreme Prvog svetskog rata.

Slika
Foto: Privatna arhiva Luk Lukaj

U Dubrovnik se sele 1923 godine, gde žive do kraja života. Ona umire 1955 godine, osam godina posle smrti svog supruga. Umire siromašna i zaboravljena. Iz protesta, što joj FNRJ nije dala penziju, ćerka Lucija, sahranjuje je na nepoznatoj adresi i zariče se da je nikada nikome neće otkriti. Jelisaveta se u Dubrovniku, kažu, nije bavila arhitekturom...

Slika
Terazije Jelisavete Načić
Foto: Privatna arhiva

Bila je posvećena porodici, unuci, putovanjima i čeznula za Beogradom.....Tako se u Beogradu završila jedna blistava karijera prve dame srpske arhitekture i zaboravljene graditeljke Beograda.

Njene najznačajnije građevine su raskošna škola Kralj Petar Prvi kraj Saborne crkve (1906.), Zelene barokne stepenice od ripanjskog kamena preko puta francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće... Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), koja je stradala za vreme Prvog svetskog rata.

Slika
Foto: Privatna arhiva
Barokne stepenice na Kalemegdanu

Prvi kolektivni stanovi na Balkanu kraj Bajlonijeve pijace. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog i crkvu u Štimlju na Kosovu. Kao urbanista, uređuje Kalemegdan, Terazije (1911). Sarađuje sa Ivanom Meštrovićem, prijateljica je sa Dimitrijem Tucovićem, Kolom srpskih sestara i mnogim drugim poznatim Srpkinjama i Srbima tog doba.
.


blic

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zaboravljene žene Srbije  |  Poslato: 15 Feb 2017, 15:54
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 39217

OffLine
Marija prenosila poštu Soluncima

Istoričari oživeli sećanje na Leskovčanku iz vremena bugarske okupacije. Održavala kontakt ratnika i njihovih porodica

Slika
Marija Rajković rizikovala život da bi pomogla Srbima

Za vreme Prvog svetskog rata u bugarsku okupacionu zonu na jugu Srbije nije mogla da dopre nijedna informacijama o srpskim vojnicima na Krfu. Bugari su to strogo zabranjivali, a sva pisma koja su Leskovčanima stizala od njihovih srodnika bila su javno spaljivana, dok su ljudima kojima su bila upućivana naplaćivane novčane kazne. Ko nije imao da plati bio bi pretučen. Jedina spona solunskih ratnika sa njihovim porodicama bila je Leskovčanka Marija Rajković. Ona je krijumčarila poštu rizikujući svoj i život članova svoje porodice i zbog hrabrosti dobila nadimak Muška Marija.

Ova neustrašiva žena, na koju su sećanje oživeli istoričari Mira Ninošević i Veroljub Trajković, kustosi leskovačkog Narodnog muzeja, tokom prikupljanja građe za izložbu o Velikom ratu, bila je majka petoro dece. Sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca i austro-ugarske okupacione zone gde je radila kancelarija Crvenog krsta iz Ženeve.

- Dotle već beše Crveni krst u Kruševac zarabotija i ja sam si već ufatila vezu sas njega. I sprovodila pisma i amaneti za naše Leskovčanke. Lagala sam kako sam umejala. Neki put sam krila pisma u pasulj, neki put u brašno, neki put u umu. Jedanput sam išla u Kruševac na tri dana. I otud grdnu poštu izdonela - pričala je Marija Rajković posle Velikog rata.

Bila je visoka i otresita žena, svirala je duduk, pucala iz pištolja, pušila cigarete, a crninu je nosila do kraja života žaleći sina koga su u internaciji ubili Bugari.

- Šest meseci nije bilo ni glasa od naših ratnika pre nego što je Marija donela svoja prva pisma u Leskovac. Delila ih je po kućama pod okriljem noći. Više puta je hapšena, ali je ni to nije sprečilo u naumu koji je bio jači od moguće osvete okupatora.

Marija je internirana u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci, a u rodni grad se vratila sa oslobodiocima.

- Bogme, videše Bugari da sam postala za nji golem opasnost. Pa tek jedan dan, baš na Svetog Gligorija, eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika, s bajonoti na puške, i odvedoše me - govorila je Marija.

PODMIĆIVALA

- Uspevala je da podmiti pojedine bugarske vojnike koji su radili za nju. Ali i ti kanali su na kraju prekinuti - ističe Mira Ninošević, v. d. direktora Narodnog muzeja u Leskovcu.

ZABORAVLjENA

MARIJI Rajković je humanitarni rad bio preokupacija i posle rata, zbog čega su je cenili u društvu. Umrla je 1938. godine, bez penzije ili bilo kakvog drugog zvaničnog društvenog priznanja. Sećanje na Marijina hrabra dela brzo su izbledela, a jedini trag o njenom podvigu ostao je zabeležen u tadašnjem "Leskovačkom glasniku".


večernjenovosti

_________________
Slika Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Zaboravljene žene Srbije  |  Poslato: 13 Maj 2017, 20:41
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Живот (ни)је бајка – Анђелија Лазаревић, сликарка и књижевница

ЛЕПА ЛАЗИНА КЋИ



Била је једна од најлепших жена свога доба. Привлачила је погледе на улици мушкараца и жена који су јој се дивили или јој потајно завидели на лепоти и уметничком дару



Slika




Деда јој је био председник српске владе а отац један од најпознатијих српских књижевника. И поред тога остала је увек своја и окренута својој звезди судбине. Анђелија Лазаревић је својим сликама, песмама и прозним радовима обележила једно доба Београда и Србије данас давно прохујало...
Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.
Од оца је наследила дар за писање, прву песму је написала са свега десет година и месецима је крила испод јастука јер се стидела да је било коме покаже или прочита. Зато је волела да рецитује француске песнике и често је одушевљавала посетиоце дома Лазаревића предивним стиховима. Анђелија је била миљеница Лазе и Полексије који су поред ње имали и сина Милорада. Двоје деце, синови Кузман и Владан умрли су годину, односно две године по рођењу.
Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.
Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”
Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.



Slika



Ипак, и поред посвећивања сликарству у Анђелији није нестала књижевница. Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић пише 1913. године и ту спаја књижевност и сликарство јер је роман говорио о веселом животу младих београдских сликара. Иако је ово дело аутобиографско, Анђелија је главној јунакињи дала име Марија. Плашила се да ли ће јој славно презиме и славни отац можда бити превелико бреме за први роман, али јој похвале тада највећег ауторитета у области књижевне критике Јована Скерлића дају пресудни подстицај и охрабрење. Нажалост, прерана Скерлићева смрт и почетак Великог рата спречавају да се „Лутања” објаве у Српском књижевном гласнику иако су била припремљена за штампу.
Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.
После добијања дозволе од окупаторских власти, враћа се у Београд, где затиче родну кућу преметену и покрадену. За време њиховог боравка у Прокупљу у дом Лазаревића уселио се извесни аустријски официр који је приликом бекства однео готово све вредне књиге из кућне библиотеке а Анђелијине слике је исекао из рамова. Анђелија није имала времена да очајава јер је требало прехранити породицу па је са пријатељицом и такође сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове „катрањаче” у боје српске заставе и продавала их у познатој Цвијановићевој књижари. Многим се Београђанима тај гест допао па је и Милош Црњански 1919. године у тексту у листу „Демократија” похвалио замисао и рад Анђелије и Наталије.
Након рата Анђелија наставља да се бави писањем и сликањем. Пријатељица и власница часописа „Мисао” Смиља Ђаковић охрабрује Анђелију да се више окрене поезији. Тада настају неке од њених најпознатијих песама попут „Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћи”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”...
О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.
Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.
Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.

Ипак, после тога рад Анђелије Лазаревић пада у заборав. Ни подсећање Милоша Црњанског 1929. године на стваралаштво „даровите Лазине кћери” није помогло да књижевни Београд и Србија посвете више пажње свестраној уметници. Као да се и судбина уротила против Анђелије па 6. априла 1941. у бомбардовању немачких „штука” нестају и њени рукописи.
Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.


politikinzabavnik


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Zaboravljene žene Srbije  |  Poslato: 25 Jun 2017, 22:13
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Najpoznatija baba naše istoje, majka velikih junaka- Baba Višnju volela je cela Srbija



Slika




Srbija će Baba Višnju zauvek pamtiti kao majku velikih srpskih junaka po kojoj je celo jedno naselje dobilo ime- Višnjica.

U narodu je ostala zapamćena kao baba Višnja. Ne zna se ni kada, ni gde je rođena, mada postoje neki navodi da je rođena u Donjoj Trepči.
Radomir Ilić navodi da je Baba Višnja rođena u porodici Urošević, a mnogi su je znali kao Gojkovićevu kćer.

Baba Višnja se udavala sva puta. Prvi put 1765. za Obrena Martinovića kome je rodila troje dece- Jakova, Milana i ćerku Stanu. Oko 1780. Obren je umro, Baba Višnja se preudala za Todora Mihailovića iz Gornje Dobrinje.

Todoru je rodila tri sina, Miloša, Jovana i Jevrema. I baš će taj, najstariji Baba Višnjin sin iz drugog braka podići Durgi srpski ustanak i upisati se u srpsku istoriju kao jedan od najsposobnijih vođa srpskog naroda.

Miloš je dobio ime po Todorovom dedi.

Baba Višnja je po drugi put ostala udovica kada joj je najmlađi sin Jevrem imao samo dve godine.

Na poziv sinova iz prvog braka Baba Višnja se seli u Brusnicu, a sa sobom vodi i sinove iz drugog braka, koji usvajaju prezime svoje polubraće- Obrenović, na koje dodaju i svoje- Todorović.
Starija polubraća bavila su se trgovinom stokom, sve do Prvog srpskog ustanka, a u posao su uveli i najstarijeg polubrata Miloša.

Rudnički, požeški i užički vojvoda Milan Obrenović bio je jedan od pokretača i vođa narodnog ustanka 1804. godine. Mladi Miloš je, zajedno sa njim, učestvovao u brojnim bojevima, čak je bio i teško ranjen. Zbog pokazane hrabrosti, vožd Karađorđe dao mu je na upravu i odbranu Užičku nahiju i tako je Miloš i posle propasti Prvog srpskog ustanka bio jedan od istaknutijih vojvoda u Srbiji. Otprilike dve godine posle ugušenog Prvog, Miloš je pokrenuo Drugi srpski ustanak, popevši se na kamen sa zastavom u ruci i viknušvi ono čuveno: “Evo mene, eto vas, rat Turcima”.

Baba Višnja nije dočekala oslobođenje Srbije od Turaka. Preminula je 1817. godine 18. juna, a sahranjena je u dvorištu manastira Vraćevšnica kod Gornjeg Milanovca, koji je ime dobio po njenom sinu vojvodi Milanu.

Spomenik joj je podignut u Gornjoj Trepči 2016. godine.
Po Baba Višnji nazvana je i jedna ulica na Vračeru- Baba Višnjina ulica, a taj naziv prisutan je još os 1900. godine.


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 11 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker