Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 10:36


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Milena Pavlović Barili - pesnikinja slikarstva  |  Poslato: 11 Dec 2012, 00:16
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Milena Pavlović Barili (1909—1945)

(Požarevac, 05.11.1909 — Njujork, 06.03.1945)

Slika

Milena Pavlović Barilli, slikarka i pesnikinja, rođena je u Požarevcu. 5. novembra 1909. godine kao jedino dete požarevačke učiteljice i pijanistikinje, školovane na Konzervatorijumu u Minhenu, Danice Pavlović i poznatog italijanskog kompozitora, muzikologa i pesnika Bruna Barilija, koji je zbog braka sa Danicom primio pravoslavlje.

Školovala se u Beogradu, u umetničkoj školi, a 1926. nastavila školovanje u Minhenu, na Knirr Schule i Akademie der Bildenden Kunste, do 1928. I Knirova i Likovna akdemija u Minhenu bile su poznate kao veoma dobre, ali konzervativne škole, koje su negovale pre svega perfekcionizam slikarskog zanata i tradicionalan pristup umetnosti.

Da zadovolji svoju veliku radoznalost i potrebu otvorenog duha za novim izvorima iskustava, oslanjajući se na tu snažnu unutrašnju slikarsku potrebu, senzibilnost i ličnu snagu, Milena odlazi u Španiju, odakle potče serija slika sa temama iz španske svakodnevice, dramatične i strastvene. Slikarsko usavršavanje i umetničku karijeru zatim nastavlja u drugim evropskim prestonicama, prvo u Londonu, zatim, tokom više boravka Parizu i Rimu, gde održava samostalne izložbe družeći se sa istaknutim, avangardnim umetničkim ličnostima, slikarima, pesnicima, kritičarima. Istovremeno, izlagala je na grupnim izložbama u Beogradu i Požarevcu, zajedno sa našim umetnicima. Samostalno je izlagala u Beogradu i Požarevcu 1928. i 1929. u Parizu 1932. i 1938, u Rimu 1932. i 1937, Firenci 1933, u Njujorku 1940. i 1943, u Vašingtonu 1944.

Stilski razvoj Milene Pavlović Barili ima više faza. Prva faza je školovanje, gde se uočava prefinjenost senzibiliteta, talenat, interesovanje za realnost u slici, ali već povezano sa simbolikom i dekorativnošću secesije, najčešće u modnom dizajnu. Koristi pastel koji još više ističe blage prelaze i mekoću izraza. Druga faza je okvirno od 1932. do 1936. linerani period, od kada se prepoznaju snažne vizije i razvijen simbolčki sistem, rađen i dalje laganim, ovlašnim, ali sigurnim potezima. Treća faza — Ikonografija se naglo razvija, unoseći enigmatske kompozicije sa alegorijskim likovima, kombinujući slikarstvo memorije (kao metafizičko slikarstvo De Kirika i Alberta Savinija) sa antičkim arhitektonskim elementima, renesansnim mizanscenom i kostimima, povezanim sa savremenim likovima, gde često ugrađuje i sopstveni lik, povezujući ono što je prolazno i efemerno sa trajnim i večnim. Njeno delo najvećoj crpi iz iracionalnog, sna i velikih majstora istorije umetnosti i drugog talasa nadrealizma. Ipak, nije se oslanjala na destruktivno u nadrealizmu, već sa metafizičkim odnosom prema stvarnosti, tražeći nezavisnost, odvojenost od realnog sveta, stvarajući sopstveni svet, ispunjen sistemom trajnih vrednosti, stvarajući na taj način svoju ličnu mitologiju. Četvrta, američka faza naglašeno je nostalgična, sa portretima ličnosti iz visokog društva, kao i serijom posvećenom religioznoj simbolici, te komercijalnim modnim dizajnom, kojim je dala doprinos njujorškoj modnoj sceni, saradjujući sa vodećim modnim časopisima i časopisima za enterijer, Vogue, Harper's Bazaar, Town and Country, Glamour, Charm.

Milena Pavlović Barili bila je u našoj sredini nepoznata do sredine 20. veka kada Miodrag Protić, pripremajuci fundus za budući MSU u Beogradu otkupljuje više slika od Milenine majke u Požarevcu, gde se skoro istovremeno radi na osnivanju memorijalne galerije. Protić piše nadahnute eseje o Mileninom stvaralaštvu, te njeno slikarstvo analizira i Lazar Trifunovć, tada direktor Narodnog muzeja u Beogradu, a zatim i slavni profesor moderne istorije umetnosti.

Milena je bila odličan portretista, te je često slikala svog oca, Bruna Barilija, kao i majku Danicu. Izuzetno je sugestivna psihološka produbljenost likova, očev nemirni duh i zanesenost kompozitora, kao i majčina senzibilinost, prefinjenost i posvećenost. Takođe, slikala je u ranom periodu i portrete filmskih gulamaca, npr. Rudolfa Valentina, oduševljena izražajnim mogućnostima koje nosi novi, filmski medij. Naslikala je portret Gonzalesa, kubanskog pijaniste koji je bio ljubav njenog života, te kasnije i portret supruga, američkog oficira, Goselina. Značajan je i portret pesnika Siba Miličića, koji je bio jedan od Mileninih mecena, te je za pare od male slike Kompozicija, koju je njemu prodala, kupila kartu za Njujork, i otputovala septembra 1939. uoči Drugog svetskog rata, koji ju je sprečio da se vrati u Pariz i u Požarevac.

Godine 1943. udala se za Roberta Tomasa Astor Goselina iz Čikaga, koji iz drugog braka ima kći, Milenu. Gospođa Malori bila je Milenina prijateljica i mecena u Njujorku, ali i darodavac više Mileninih slika za memorijalnu galeriju u Požarevcu, gde je lično doputovala tokom '60-ih. Žan Kasu, slavni francuski književnik i levičar, sa kojim se Milena družila u Parizu takođe je dolazio u Požarevac, da poseti Mileninu galeriju, kada je bio u zvaničnoj poseti Jugoslaviji. Milenini rođaci Barilli iz Parme, aristokratske porodica levičarskog opredeljnja, često su i rado posećivali Požarevac tokom '60-ih.

Osim bavljenja slikarstvom i kasnije, komercijalnim modnim dizajnom, Milena je radila i rane modne ilustracije, nacrte za pozorišne kostime i za modne kreacije haljina, koje su nastale tokom školovanja i Minhenu, te nisu imale komercijalni karakter. Međutim, one već odišu njenim duhom, svedenom stilizacijom i linearnošću secesije, ličnom i umetničkom prefinjenošću i gracioznaošću, osećajem za boju i fluidnu formu, kao i posebnim interesom za predstavljanje pokreta.

Tokom celog života bavila se i pesništvom, te je objavljivala poeziju na francuskom i italijanskom u Italiji (od 1934—1936), gde je dobijala veoma afirmativne kritike. Ikonografija pesama koincidira sa ikonografijom slika, nesvakidašnje vizije, snoviđenja, večna nostalgija i razapinjuća čežnja lutalice, modernog nomada. Neodređenost pesničke slike, između jave i sna, zasnovana je na pokretu muzičke strukture. Od šapata i strepnje preko neizvesnosti do strasti, u "dijalogu između penika i sveta".

Umrla je u Njujorku 6. marta 1945, od kompleksnih posledica, pada sa konja, najverovatnije od srčanog udara, kao tragični ishod krhkog zdravlja i nezaustavljivo nemirnog duha.

Njena urna, sahranjena je na Nekatoličkom groblju u Rimu, gde su sahranjeni i njeni roditelji, Danica Pavlović i Bruno Barili.


riznica

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Milena Pavlović Barili - pesnikinja slikarstva  |  Poslato: 11 Dec 2012, 00:26
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Milena Pavlović-Barili bila je po mnogo čemu jedinstvena ličnost. Srpkinja po majci a po ocu italijanske krvi, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu

Slika

Milena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika. Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje", ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja". U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma: „ ...Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: 'Sine, je l' si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.' Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: 'Iz ove se kože nema kud', pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.”

Umetnost bez zadrške

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog. Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

Dve domovine

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine - Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

Beg u Ameriku

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše: „ ...Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično..." Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Reklama za Vog

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri. Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.


Tihi odlazak

Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku. Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Požarevac da joj ćerka „počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje". Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.


stil

_________________
Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Milena Pavlović Barili - pesnikinja slikarstva  |  Poslato: 25 Apr 2013, 09:16
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Милена Павловић Барили (Milena Pavlović Barilli)


Slika



Поглед јој је упрт право у камеру, и без проблема пролази кроз стаклено сочиво и мрачну комору, па понире равно у дубину душе онога ко стоји с друге стране апарата. Многи који први пут виде фотографије Милене Павловић Барили заклели би се да су снимљене ових дана негде на улици. За њен стајлинг рекли би да је у тренду ове јесени, за фризуру да ће се баш такве носити у пролеће 2010, а за шешире да су последњи париски шик. Треба ли бољег доказа колико је испред свог времена била ова уметничка комета која се појавила пре тачно сто година?

Била је једна од најавангарднијих и најзанимљивијих личности светске уметничке сцене у првој половини XX века, "архитекта сна и сањарења", и у свом опусу непрестано је ходала по танкој нити сновиђења. Летошња изложба њених радова у галерији САНУ била је догађај сезоне. Од оних који су се дивили сликама и цртежима мало ко је знао да су Миленини радови, па чак и само помињање њеног имена, били код нас забрањени до средине педесетих година прошлог века — из некаквих идеолошких разлога. Још пуних десет година после смрти она је остала жртва неспоразума који су обележили цео њен кратки живот. Живела је у Паризу, Лондону и Њујорку — зато јер је нису хтели за наставницу цртања у Пожаревцу, Тетову и Штипу. Хтела је да поново састави родитеље које је безгранично волела, али то је успела тек постхумно, и то у породичној гробници. У Милану је чекала у редовима бонове за храну, а у Америци портретисала највеће богаташе. Више од пола животног века, а то је било само тридесет шест година, болела ју је кичма и имала је проблема са срцем, ваљда су је зато у Немачкој прозвали српском Фридом Кало. Стварала је дела чудесне лепоте, али за њу су говорили да је грациознија и лепша од сваке своје слике.

Рођена 5. новембра 1909. у Пожаревцу, Милена Павловић Барили провела је детињство углавном у италијанском граду Пезару. Ту је живела са оцем Бруном Барилијем, композитором, песником, путописцем и боемом. Био је изузетно позната личност у тадашњим европским уметничким круговима, а упознао је Миленину мајку Даницу Павловић током студија музике на Конзерваторијуму у Минхену, у пансиону где су обоје становали.

Даница је имала занимљиво порекло: била је једна од унука најстарије Карађорђеве кћерке Саве. Свог даљег рођака Петра ИИ Карађорђевића, југословенског краља, Милена ће током Другог светског рата портретисати у Америци, и то ће бити разлог што су од 1945, кад се у Југославији успоставила нова власт, под ембаргом били и њено име и рад.

Милена је била једино дете Бруна Барилија и Данице Павловић. Њих двоје развели су се 1923, али су до краја живота остали у присним и пријатељским односима. Кад је избио Први светски рат, заједно са кћерком из Пожаревца, где су живели, отишли су најпре у Рим, а затим у Бергамо, где је Милена завршила први разред основне школе. Већ други је уписала у Риму, а ту је са седарн година написала и прву песму. Следеће три деценије неће престати да пише поезију, углавном на италијанском и француском, језицима које је говорила као и свој матерњи, српски.
Жена која је написала стихове: "Киша ми капље у собу / Собу која није моја / (у било коју собу). / Чује се како трчи попут миша" — вратила се у родни град где је завршила основну школу, а онда је у Београду уписала Другу женску гимназију. Имала је тринаест година кад је примљена на Краљевску уметничку школу у Београду, где је учила сликарство код професора Бете Вукановић и Љубе Ивановића. Дипломирала је 1926, а у то време њена мајка Даница радила је на двору, у канцеларији краљевских ордена. Милена је студије сликарства наставила у Минхену, где је остала до 1928.

— Незадовољна сам тим глувим и реакционарним немачким амбијентом — рекла је пријатељима, којима није било тешко да примете како талентована сликарка има озбиљне здравствене проблеме. У болници јој је дијагностицирана тахикардија, замор срчаног мишића и аритмија.

Заједно са мајком лето је провела на Азурној обали, у Ници, али не туристички, него лечећи се. У Француској се сусрела са модом о којој је маштала, уживо је видела моделе какве је цртала још од основне школе. Тако су 1927. настале Миленине илустрације за "Вогуе", "Лифе" или "Ред Боок". Били су то њени школски радови којима је просто "прозвала" судбину, јер ће петнаестак година касније заиста радити насловне стране за најчувеније светске модне магазине.

Иако скоро потпуно посвећена студијама сликарства, Барилијева се у том тинејџерском добу први пут заљубљује. О тој младалачкој љубави много деценија касније причала је Миленина мајка Даница.

— Једног сунчаног мајског дана урадила је оно што је највише волела — портрет Рудолфа Валентина, филмског глумца, као шеика. Помагала се врло мало једном малом црном фотографијом. Одушевљавали су је филмски глумци и глумице. Правила је њихове сјајне карикатуре, од којих је неке послала Валентину, нашта је он љубазно одговорио и похвалио их.

Рудолфу Валентину шипарица из Пожаревца писала је на китњастом италијанском. Милена је већ тада знала четири језика, касније је научила још два.

Иако незадовољна Минхеном, вратила се тамо да заврши студије, на којима су јој професори били тада познати Хајнрих Книр, Франц фон Штук и Хуго фон Хаберман. У децембру следеће, 1928. године, у Београду је имала прву самосталну изложбу. У Новинарском дому изложила је двадесет радова, а критичар "Политике" писао је о мекоћи и чистоти линија њених декорација и илустрација.

Лето 1930. провела је путујући са мајкорн. Биле су најпре у Словенији, а затим одлазе у Праг где Милена оболева од трбушног тифуса. Као последица јавили су се болови у кичми, па је у Мадриду оперисана. У Шпанији је била са мамом Даницом, а њих две су једно време провеле у Гранади. Тамо је Милена поново имала проблеме са срцем, али овог пута није у питању била болест, него жеља да неком поклони своју љубав. Сваки дан је сатима стајала пред спомеником средњовековном витеза, и маштала о томе како он лута светом да би испунио завет дами којој је поклонио срце. Милена Павловић Барили имала је двадесет једну годину, и у Гранади је маштала о свом витезу коме ће поклонити чипкану марамицу. Уместо тога, нацртала га је и силно је патила што је морала да оде из Шпаније, и настави студије у Лондону. Тамо остаје годину и по, а фебруара 1931. у галерији "Блоомсбурy", једној од најзначајнијих у Лондону, приређује изложбу о којој ће се изузетно похвално изразити "Даилy Телеграпх" и "Даилy Еxпресс". Та изложба значила је њен дефинитивни раскид са традиционалним сликарским приступом и отварање нових форми имагинарног и фантазмагоричног.

Следеће године Милена се сели у Париз, где ће остати све до 1939. Одмах је постала део уметничког миљеа Монпарнаса, дружила се са многим музичарима, књижевницима и глумцима. Постаје блиска пријатељица сликара Ђорђа де Кирика и Алберта Савинија, историчара уметности Жана Касуа, песника Пола Валерија, оснивача надреализма Андреа Бретона, затим Жана Коктоа, Филипа де Пизија и многих других. У Паризу је упознала кубанског пијанисту Рејмонда Гонзалеса и заљубила се у њега. Више од годину дана остала је с њим у емотивној вези, успут га портретишући. Пар је имао блиског пријатеља у фотографу Полу Баласу, чије слике представљају драгоцен извор информација о париском периоду живота и рада Милене Павловић Барили. Сачуван је, истина прилично оштећен, снимак наше сликарке и њеног кубанског љубавника.

Често је из Париза долазила у Пожаревац да види мајку, а неговала је и присне везе са оцем Бруном, који је живео у Италији. Брунов отац, који је у Италији важио за познатог сликара, организовао је Милени учешће на Римском квадријеналу 1935. О ономе што се догађало на изложби у Риму касније је подробно писала мајци.

"Мусолини је у нашу салу ушао са својом пратњом министара и академика, али слике није много гледао. Опо, директор изложбе, редом је имена свих сликара казивао, а Мусолини је ишао даље. Кад је Опо рекао: 'Сињорина Барили', Мусолини је стао и запитао: 'Је ли то Барилијева кћерка?' Ја иступих напред мало ближе, он ме запита које су моје слике, а ја показах руком. Он остаде неколико тренутака гледајући у мене и све се више смешећи. Није рекао ништа више, остао је тако двадесетак секунди, насмејан, гледајући ме, па онда изађе. Ја видех све покровитељске осмехе оних који су га пратили".

Понуду министра спољних послова грофа Ћана да добије италијанско држављанство глатко је одбила. После Рима враћа се у свој Пожаревац, где остаје годину и по дана. Ту настају нека од њених ремекдела: "Венера са лампом", "Девојка и анђео","Аутопортрет са стрелцем", "Старица са лептиром", "Носталгија", "Фантастична композиција са женским актом и змајем"... Петролејка на слици "Венера са лампом", заинтригирала је француског песника Пола Валерија, који ју је једном приликом упитао зашто често на своје слике ставља баш такву лампу.

— Као дете ишла сам код моје баке Босе, тамо је била иста таква петролејка у кухињи — рекла му је Милена. Поткрај 1936. поново одлази у Рим и настањује се у боемској улици Маргута. Следећег пролећа приређује изложбу у галерији "Цомета", четрдесетак слика и цртежа. Италијански медији јавили су да је сала била претесна да прими све који су дошли на свечано отварање.

Био је то, многи се слажу, врхунац стваралаштва Милене Павловић Барили, њен ренесансни период.

Немирни дух не да јој мира, из Рима одлази најпре у Диселдорф, затим поново у Париз, где излаже у галерији "Qуатре цхеминс" на Јелисејским пољима. Њена мајка Даница често је прати на путовањима. Она и Миленин отац Бруно Барили развели су се 1923, али су остали у пријатељским односима. Оно што их је посебно везивало била је љубав према кћерки. Тако Милена у лето 1938. одлази у Венецију са мајком. Њих две дају подршку Бруну који припрема оперу "Медуза". Барилијева опера у извођењу оркестра Миланске скале имала је премијеру 28. септембра у Бергаму. Бруно је оперу "Медуза" посветио — својој бившој супрузи Даници Павловић.

Нежног здравља, Милена је некако преболела раскид своје везе са Кубанцем Рејмондом Гонзалесом. Јесен 1938. и део зиме 1939. проводи у Ослу, затим поново долази у Париз, где одавно ужива статус модернистичке иконе. Ту учествује на групној изложби надреалиста, која се потом сели у Хаг. Њену слику "Композиција", изложену у Хагу, купује српски сликар, песник и дипломата Сибе Миличић. Милена, рођака краљева и звезда париских уметничких салона, једна од најинтелигентнијих и најлепших жена Европе тридесетих година, у том тренутку нашла се на животној прекретници. Била је без новца, без партнера који би јој пружио сигурност, а осећала је да јој Европа постаје преуска. За новац добијен од продаје слике Сибету Миличићу купује карту за прекоокеански брод "Де Грассе". На њега се укрцава у француској луци Авр 18. августа 1939, а девет дана касније стиже у Њујорк. На далеки пут су је на опроштајној вечери у париском клубу "Купола" испратили Пол Валери, Жан Касу и многи други пријатељи.

Понела је два велика кофера. Рекла је пријатељима како намерава "само да види велику надреалистичку изложбу у Њујорку, и да се одмах врати". Поћетком септембра 1939. написала је прво писмо из Америке мајци Даници.

"Пуно је Срба и Црногораца, много има наших што су стигли ових дана као и ја. Свет је врло бучан, и много мање фин него у Енглеској. Нико никад не каже 'Тханк yоу' низашта" — написала је.

У то време у Европи избија Други светски рат, па Милена одлучује да остане у Њујорку. Њена изложба, коју је организовао менаџер Самјуел Леви, постиже успех, али њој треба неки посао да би могла да преживи. Леви је одводи у модни часопис "Вогуе", онај за који је некада као гимназијалка маштала да ради илустрације. Склапа уговор и почиње да ради као — илустратор. Убрзо сарађује и у магазинима "Харпер'с Базаар", "Тоwн & Цоунтрy", "Цхарм", "Гламоур", "МцЦалл'с" и "Хоусе Беаутифил". Из Европе је за њом стигао глас да кад уђе у просторију препуну богатих жена у моделима креатора високе моде с накитом баснословне вредности, све очи се окрену ка њој — у једноставној хаљини, без накита, са шеширићем који је сама направила. Била је једна од ретких особа која је "Вогуеу" више давала него он њој — космополитизам грађанке света.

Имала је већ тридесет једну годину, и све интензивније почиње да размишља о удаји. Ту тему дискретно је поменула у писму мајци.

"Скоро сам била на ручку код Хелене Рубинштајн. Од људи нема нико ни млад, ни интересантан. Сви су споредни, и жењени су уз то. То ти је Америка. Немој да слушаш свет унаоколо да ти пуни главу: како да се Милена обогати, или како да се уда за милионера".

А неколико месеци касније у Њујорк је дошла њена велика париска љубав, кубански музичар Рејмонд Гонзалес. И о томе је писала Даници.

"Дошао је изненада Р. из Француске, и остао месец дана овде. Ја сам га ваљда срела три-четири пута. Ужасно су тешка и жалосна та виђења била. Он ме је звао да идем с њим на Кубу и овде да се венчамо, али ми је одмах објаснио, уосталом оно што је месецима пре доласка из Европе и писао, да су његов живот и сви његови интереси промењени, и да га само душевни и духовни пут и развитак интересује. Да нема разлике између живих и мртвих, и да он, у том смислу, има огроман пут и развој пред собом. Не пије више, и не једе месо, и учи све то са једном женском, Спањолком, Енглескињом, шта ли је, са којом је дошао и од које, док учи, не може да се растане. Мени је рекао: ради како хоћеш, или иди с нама ка светлости. Каже да ја имам невероватно јаког анђела који ме чува, и који ме је од најгорих ствари за длаку спасио".

На Рејмондову жалост, Милена се мало пре његовог доласка у Њујорк верила са извесним Ланцом. Под утиском сусрета са Рејмондом, раскинула је веридбу са Ланцом, рекавши да јој се више не свиђа, и да јој је једноставно досадио. А Рејмонд је заувек отишао на Кубу, где је остатак живота провео одбачен од породице, у једној бедној собици. Са њим је била и она жена-медијум, која је, међутим, становала у хотелу. Милена је убрзо имала нову везу. Дечко се звао Мајкл, она га је звала Мај.

"То је онај мали који ме је много развеселио на почетку. Али, таман да се решим на удају — већ је све било спремно са документима, а он се одједном промени. Постаде прави Србенда, па само говори: Ја то волим, ја то не волим, немој тамо него овамо, није тако него овако" — стоји у писму Даници Павловић. Следећи дечко наше сликарке звао се Алфред де Лијагре, и био је драмски редитељ. Млад и симпатичан, али превелики сноб и заљубљен у себе. Милена га је звала Гиша, а он је био убеђен како је она највећи сликар на свету.

"Он има своју филозофију и своје погледе на ствари, и врло је несрећан иначе. Уосталом, ја сам хтела условно на једну годину да се венчам и, свакако, одмах после тога да се разведем, тек толико да у Београду и Пожаревцу не будем баба-девојка" — писала је.

Крајем 1943. упознаје ваздухопловног официра Роберта Томаса Астора Гослана, момка родом из Чикага, десет година млађег од ње. Последњег дана те године, 31. децембра, венчали су се у Гринсбороу, у Северној Каролини, и отишли на медени месец на његову фарму у околини Њујорка. Ту се Милена потпуно посветила јахању коња, с којима се као дете дружила у ергели Љубичево. Био је то најсрећнији период у њеном животу. Она и Роберт су се волели, Милена је јахала, али једног кобног дана у марту 1944. пукла је узенгија и она је пала с коња. Роберт је одмах дотрчао, подигао је уз пољупце, и однео у болницу. Стављен јој је гипс, цео горњи део тела био јој је непокретан. Лежала је у гипсу пет месеци, а чим је успела да седне у кревету, одмах је почела да слика. Нацртала је калуђерицу са раширеним рукама, имала је рамена од ексера и срце које гори. У кући коју је за њих купио Роберт, Милена Павловић Барили умрла је у сну 6. марта 1945. У званичном извештају стоји да је пред одлазак у кревет попила две таблете за спавање и чашу шампањца.


Slika


Смрт у тридесет шестој години није био крај селидби и путовања велике сликарке. Драма људи који су јој били блиски настављена је, додатно оптерећена тугом због одласка најдраже особе. Роберт Гослан је Миленином оцу Бруну послао у Рим дирљиво писмо.

"Славили смо улазак у нову кућу. Радосни смо били као деца. И решили смо да после усељења пођемо на пут до њене маме у Пожаревац, али истог јутра нашао сам је мртву. После сам је балсамовао. Хтео сам да је пренесем у Рим, или у Пожаревац, али прописи нису дозвољавали. И — спалио сам је. Ову урну предајем вама, и ви је сместите где сматрате да је најбоље. Ја сам најнесрећнији човек на свету" — писао је Роберт.

"Данас ми се чини да је Милена жива, и да онако у љубичастом велу певуши поред свог штафелаја, а светлост из баште полако капље по њеној слици" — написао је ојађени Бруно Барили својој бившој супрузи Даници Павловић, која је живела у Пожаревцу.

Још много дирљивих писама јој је послао, и она му одговарала. Из њих се види сва дубина туге родитеља који су остали без јединог детета.

"Бруно, драги Бруно, онда је готово све и занавек. Ето зашто смо живели. Осећам као да су ми ишчупали срце шиљастим ножем: комад по комад. Милена нас повезује заувек. Нека нам Бог помогне да устрајемо до нашег краја" — стоји у Даничином писму из 1949.

"Касно је Данице. Нас двоје остадосмо сами на земљи, живи и смртно рањени, и чекамо са слабачким остаткорн даха да дође — зна се шта треба да дође — раздвојени, без наде, сахрањени под прошлошћу и толиким успоменама. То је ништавило, раздире ме као Милену, нашу Милаче. Данице моја, направи онај мали музеј Милениних слика. Донеси из Париза све њене ствари — нећеш ваљда да се тамо изгубе." — написао је Бруно 1951.

Урну са Милениним пепелом њен супруг Роберт Гослан послао је 1947. Бруну Барилију, који ју је положио у гробницу енглеског гробља Тестаћо, у Риму, 5. августа 1949. Даници је јавио да њихова кћерка "почива на једном дивном месту, у близини капије светог Павла, на месту препуном великих успомена на песнике Селија и Китса, људе који су дошли из целог света а који су сада ту поред ње".

Сликаркин отац Бруно Барили умро је 1952, и по сопственој жељи сахрањен је поред своје кћерке. Миленина мајка Даница Павловић наставила је да одржава везу са породицом бившег супруга. Имала је осамдесет три године кад је 1965. посетила Барилијеву породицу у Парми. Ту јој се погоршало здравље, била је неко време у болници, у Парми је и умрла. И Даница је сахрањена у истој гробници у Риму, где и њена кћерка и Бруно. Заувек су заједно.

Роберт Гослан се после Миленине смрти поново оженио, неком Мексиканком. Добили су две кћерке, а првој су дали име Милена. Сви заједно су посетили Пожаревац и заоставштину Милене Павловић Барили коју је основала њена мајка.

Годинама касније испредале су се свакакве приче о Милениној смрти и њеном браку са Госланом. ...

У Пожаревцу је 1962. отворена галерија-легат Милене Павловић Барили. Уз око 800 радова, ту је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, њена лична тоалета, хаљине и чипкани велови.

Неко рече, као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње метафизичка је рапсодија јаве и сна.


Текст написао: Александар Остојић, часопис "Профил"
Текст и фотографије преузете са: Поуке православна друштвена мрежа


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Milena Pavlović Barili - pesnikinja slikarstva  |  Poslato: 17 Sep 2013, 10:03
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Slike




Slika
Autoportret, 1938. i 1939.


Slika
Kompozicija, 1938.


Slika
1943.


Slika
Žena sa lepezom


Slika



Slika
"Hot pink" with cool gray, 1940. (Vogue)
Komercijalna ilustracija za žensku odeću


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 20 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker