|
| Autoru |
Poruka |
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Moj brat, moj Sremac
Mira Banjac: Svaka Perina reč imala je pokriće. „Derviš i smrt“ počinje, a glavni glumac se uspavao
Petar sa Mirom Banjac
GLUMAČKI put Petra Kralja započeo je, kako to već biva kod glumaca, još za vreme njegovih studija na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, seća se književnik Radomir Putnik. Možda je njegov prvi glumački zadatak bio učešće u recitalu kakvi su se pravili za državne i partijske praznike.
Bojan Stupica, reditelj jedne od takvih priredbi, uzeo je klasu studenata glume u kojoj je bio i Petar Kralj. Po rečima Stupičinog asistenta režije u tom recitalu, Radoslava Dorića, Stupica je dremuckao dok su asistenti sa glumcima iščitavali odabrane stihove. Prenuo se kada je stihove počeo da čita Petar Kralj: „Ovome plavom tovari što više“, rekao je Stupica Doriću.
Čime je to Petar Kralj naprečac osvojio teatarske stručnjake? Petar Kralj, dakako, imao je savršenu glumačku tehniku koja odgovara potrebama stilizovanog realizma, što je bila oznaka najupečatljivijih predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa je mogao da se lati odgovornih zadataka u repertoaru ovoga teatra. Ali, Petar Kralj je istovremeno ovladao i onim drugim glumačkim izrazom koji će nešto docnije biti oznaka stila igre Ateljea 212.
U repertoaru Ateljea 212 našli su se komadi evropske i svetske avangarde, ali i naših novih pisaca - Aleksandra Popovića, Bore Ćosića, Dušana Kovačevića, Gordana Mihića i drugih. U tome repertoaru našao se Petar Kralj, dvanaestak godina igrajući u brojnim predstavama, disciplinovano prihvatajući i one uloge koje ne pripadaju njegovom glumačkom biću.
Godine 1979. napušta angažman i odlazi u status slobodnog umetnika. Pozorište je napustio zbog pritisaka koje je na zaposlene vršio birokratski aparat poštapajući se samoupravljanjem. Ostao je privržen Ateljeu 212, ali počeo je da ispituje sopstvene glumačke mogućnosti igrajući u drugim beogradskim pozorištima. Olga Stojković upoznala je Petra Kralja kao mladog glumca još dok je Atelje bio u zgradi „Borbe“, ali je i kasnije bila inspicijent u mnogim njegovim predstavama:
Petar je bio izuzetno pouzdan glumac, pred svaku predstavu dolazio je ranije da iščita svoj tekst, sa njim nije bilo nikakvih problema, jedino je ponekad nastajao problem da ga naterate da počne predstavu, kada se dešavalo da on ima prvu scenu. To je maltene bilo tako da sam morala za ruku da ga vučem, morao je da ide da popije vodu, pa do toaleta, iako su svi glumci već bili spremni za prvu scenu. Nikako nije voleo da započinje predstavu ali, kada bi izašao i predstava krenula, sve bi bilo u savršenom redu.
DOBITNIK SVIH NAGRADA
DO kraja prve decenije dvadeset prvog veka Petar Kralj dobio je sve moguće nagrade koje postoje za glumca u našoj zemlji. Njegov glumački dar bio je od najtananije građe, a njegova glumačka ekspresija bila je bez premca. Možda je Petar Kralj najbolji primer kako se kaljenjem glumački talenat može izbrusiti do najvišeg sjaja.
Umeo je ponekada da se strašno uzjoguni, unervozi, ako mu nešto nije štimalo u predstavi. Silazila sam dole, u bife, da popričam s njim, da bi se odobrovoljio, ne bi li li probao jedno pet-šest šešira za svoj lik i da se odluči koji će da koristi u predstavi. Glumci su veoma senzibilni, morate sa svakim ponaosob da budete drugačiji u ophođenju. Sa Petrom ste morali biti nežni da on oseti da ga iskreno poštujete, volite. A onda mi se dešavalo, da je iznenada, bez ikakvog razloga i povoda govorio: „Nemoj da brineš, možeš na mene uvek da računaš“!
Sećam se i jedne veoma dramatične situacije, na predstavi „Derviš i smrt“. Predstava počinje njegovom scenom, igrao je Hasana. Već je bilo pola osam i ja shvatih u jednom trenutku da Petra nema, niko ga nije video u pozorištu. Sreća da je tada stanovao kod tetke u centru grada, u Kolarčevoj. Pošaljemo čoveka tamo, srećom, nije zaključao vrata, čovek uđe i probudi ga, a on zaspao. To se dešava glumcima usled velike napetosti. Petar je, inače, bio veoma odgovoran, precizan, tačan.
Mira Banjac se rado sećala druženja sa velikim glumcem:
Godine 1950, kada sam kao početnica bila angažovana u pozorištu u Sremskoj Mitrovici, Pera je bio dete poznatih profesora (otac direktor gimnazije), dolazio je u pozorište na sve predstave i znala sam već tada da će njegovo opredeljenje u životu biti pozorište.
Mnogo kasnije sreli smo se kao već veliki prijatelji u Ateljeu 212 gde je odigrao velike domaće i svetske uloge i bio po mnogo čemu izuzetan.
Pera je voleo Reč i svaka ta reč, bilo da je izgovorena na sceni ili u briljantnom govorenju poezije, ili ako hoćete njegova privatna reč, uvek je imala pokriće i bila zaštićena velikim darom i velikim predobrim čovekom. Pera je istinski bio riznica dobrote.
Te prelepe plave oči govorile su sve. Nikada neću zaboraviti rečenicu izgovorenu u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“: „Lako mi je da budem dobar kada mi ništa drugo ne preostaje“. Toliki bol u očima, nikada na sceni nisam videla.
Bio je veliki mag scene. Ne znam ni za jednu njegovu ulogu koju je osrednje odigrao. Nadam se da će pravi njegovi biografi dostojno zabeležiti tu veliku karijeru.
Privatno, to je bio moj brat, moj Sremac, moj istinski prijatelj.
Zajedno smo putovali na gostovanje u daleku Australiju. Osećala sam se tako sigurno, tako zaštićeno pored Pere Kralja, koga su tamo dočekali kao pravog velikog kralja.
Teško se gubi takav čovek. Sasvim intimno uvek sam mislila da je nepristojno da velik, zaista veliki glumac i čovek umre. Nažalost, svi smo smrtni. I kako kaže Isidora Sekulić: „Čovekov život je kratak, ali trag od života može da traje“.
Njegov zasigurno.
(Nastaviće se) Novosti _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Drama Đorđa Džandara
Dušan Kovačević: Bezbolan Perin "prelaz" iz života u lik na sceni. Boem koji je u svakoj kafani imao mesto za šankom
Za šankom u Ateljeu 212
JEDNOG jesenjeg dana davne 1967. godine, prešli smo nas trojica iz dvorišta novosadske gimnazije, za vreme velikog odmora, u restoran preko puta škole, da popijemo kafu i popušimo po cigaretu koja se tih godina svrstavala (za maloletnike) u ozbiljne narkotike, zapisao je Dušan Kovačević.
I dok smo pili kafu i "drogirali se" duvanom, gledajući da iz gimnazije ne dođe neko od profesora sklon dobroj kapljici, jedan od prijatelja je rekao šapatom, gledajući prema baru restorana: "Eno ga, Pera Kralj".
Za šankom bara, stajala su dvojica mladića i razgovarala, dobro raspoloženi. Prijatelj je nešto pričao Peri, nešto mu je uz smeh objašnjavao, a Pera je pijuckao neko piće i uz osmeh komentarisao priču, gestikulirajući diskretno "dirigentskim rukama".
Gledao sam ga, pre tog susreta uživo, u pozorištu, u staroj, dobroj zgradi, preko puta Dunavskog parka, i divio se lakoći s kojom je igrao, kao da je gluma nešto najlakše i najprirodnije što čovek može da radi.
Gledao sam ga u tom restoranu, pokušavajući da vidim razliku između Pere na sceni, i ovde, u običnom životu. I, sećam se, a to sam mu nekoliko puta i rekao, da je njegov "prelaz" iz života u lik na sceni apsolutno bezbolan; to je nešto najnormalnije; nema mistifikacije, ništa lakše nego doći u pozorište, ući u garderobu, obući kostim i ostaviti svakodnevne brige, i izaći na scenu "mačjim hodom", gospodskog pogleda i glasa koji je uvek bio poseban, drag za slušanje, bez obzira na to koju je težinu uloga imala.
Tu sliku, taj susret, pamtim kao nešto posebno, nešto drago, nalik na proviđenje da ćemo biti u zajedničkim poslovima - predstavama i filmovima, više od trideset godina.
Petnaest godina je Pera igrao Đorđa Džandara u drami "Sveti Georgije ubiva aždahu". Nisam rekao "mojoj drami", jer je veliki glumac i dobar čovek tih godina, u toj ulozi, igrao i svoju dramu... Jednog dana, u "Srpskoj kafani", dok smo se dogovarali o radu na filmu "Underground", Pera mi je rekao, da mu je ta uloga "pomogla da se leči i izleči, koliko je to moguće". I, još mi je rekao: "Kad Đorđe kaže Tetki: Lako mi je biti dobar, kad mi ništa drugo ne preostaje, oslobodim se mnogih muka, i shvatim, uvek, da celu ulogu, ceo komad igram da bih to rekao, jer je to moje osećanje moći i nemoći u ovom svetu".
U "Doktoru Šusteru" igrao je deset godina doktora i brata Seke Sablić, s kojom se "nadigravao" u likovima detinjastih staraca koji se dobro sećaju onoga što je bilo davno, a zaboravljaju šta su toga dana pojeli za ručak.
PARE ZA STRUJU
ČESTO nisam imao para i Pera je mene, kako se to kaže, malo i materijalno pomagao, bio je zahvalan Jaša Grobarov. Jednom mi je dao da platim struju, ja sam te pare propio. On je to čuo i rekao mi: "Daj te uplatnice, ja ću da ti platim struju" i tako je i bilo. Pera i ja smo i trgovali, bilo je to davno, kada sam se vratio iz Pariza. Ja sam i slikao i kada nisam imao para, on bi otkupljivao te moje slike.
Radost njihove igre na sceni - mada priča nije nimalo radosna, publika je pratila smehom, aplauzima i, na kraju, ponekom suzom, kad Pera odlazi u Beč, brodom sa Dunavskog keja, ubeđen da je još mlad, da je život pred njim... I dok odlazi, noseći stari kofer, dovikuje sestri, kao što je nekad dovikivao kad je bio mlad: "Pisaću! Pisaću ti!"
Od onog, slučajnog susreta u novosadskom restoranu, pa do danas, prošlo je četrdeset pet godina.
I danas pamtim lik mladog, nasmejanog čoveka, koji će svojim darom obeležiti pola veka srpske glume i naše živote.
Pesnik Jakov Grobarov sećao se prvog susreta sa Petrom u "Kolarcu", preko puta Pozorišne akademije:
Iz našeg tadašnjeg druženja naučio sam važne stvari u životu: da pišem i da budem odmeren. Poznato je da nije bio mnogo govorljiv, ali kada kaže, to je uvek ono što treba bez ijedne suvišne reči. Stajali smo za šankom "Kolarca", "Kraljice", i "Znaka pitanja", popijemo po dva, tri pića, za to vreme nismo mnogo razgovarali, ali smo se savršeno razumeli.
Kasnije sam često dolazio u bife Ateljea, zbog divnih ljudi: Zorana Radmilovića, Brane Crnčevića, Mihiza... i Petra Kralja.
Kada sam jednom prilikom bio u bolnici, imao sam karcinom grla, Petar je došao da me poseti. Bilo nas je petoro, šestoro pacijenata u sobi, i kada se on pojavio svi su se sa onim kanilama u grlu, jer su imali istu bolest kao i ja, okupili oko Petra, oduševljeni što jedan tako veliki glumac ulazi u njihovu sobu.
Nikada nije odbio da učestvuje na mojim promocijama i da govori poeziju, ili prozu, voleo je da sarađuje sa piscima.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka, sišao je sa "Krsta" tačno u devet sati i četrdeset minuta kao što smo se i dogovorili. Čekao sam ga u "Sen Tropeu", tada kultnom čuburskom kafiću. Dok je prelazio ulicu, neko od gostiju ga je primetio. "Momci, spremite se za novu turu - stiže Naliv Pero". "Zašto ga tako zoveš", opomenu ga Mile Lisac, jedan od opasnijih momaka iz kraja. "Pa to mu je nadimak", odgovori ovaj, "valjda zato što se redovno naliva". "Zapamti, bitango", zapreti mu Lisac, "nikada više da to ne ponoviš..."
Ulazi Pera Kralj sa podignutom rukom. "Piće za mladiće", poručuje Pera prilazeći šanku.
Čuburci su ga dobro poznavali. I poštovali. Voleo je da pešači do Ateljea 212, njegovog glavnog "igrališta".
Promenio je pravac kretanja kada se preselio na Dorćol.
Za šankom je neka svoja značajnija zapažanja umeo da naglasi i nekoliko puta.
Siguran sam da je sve to jednoga dana nameravao da ukoriči i da nam ostavi. Nažalost, sve je nestalo zajedno sa njim... Ne, on nije nestao. Samo se preselio sa jedne scene (scene života) na onu drugu - kraljevsku.
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Mladoženja na kolenima
Nekoliko puta me prosio, a ja sam ga odbijala, priča Petrova supruga Sonja Divac. Ne mogu da zaspim bez tvoje mržnje na susednom jastuku
Venčanje Petra i Sonje Divac u stanu Stojkovića
MOJE poznanstvo sa Petrom bilo je u suštini preko scene, jer sam kao mlada balerina gledala njegovu kultnu predstavu „Tola Manojlović“ i bila zadivljena, seća se Petrova supruga Sonja Divac. Onda sam ga često sretala u Narodnom pozorištu, gde je igrao predstave i gde sam nastupala kao balerina.
Kada se razvodio od prve žene, glumice Ljiljane Gazdić, Petar je stanovao neko vreme u hotelu „Union“ kod Kinoteke. Ceca Bojković i Muci Draškić, koji su imali stan u blizini, shvatili su da on često ulazi u taj hotel i da u stvari tu stanuje, pozvali su ga kod sebe, jer je soba ćerke Katarine bila prazna i tako je Pera bio njihov podstanar šest meseci.
Igrali smo mnogo godina zajedno u predstavi „Kneginja od Foli Beržera“. Tada smo bili samo poznanici. Ja sam se družila sa Cecom i Mucijem, dolazila kod njih u goste i sretala Petra u njihovom stanu i tek onda smo počeli on i ja da se družimo, i to tako što smo išli u bioskop.
Prvo sam primetila kod Petra da je stidljiv i skroman. Značajna godina za nas bila je 1998. i grad Novi Sad, u koji je Petar bio zaljubljen, u kojem je stekao najbolje prijatelje i završio gimnaziju, grad u kojem sam ja provela dobar deo detinjstva, grad u kome smo se prepoznali.
Dan pre njegovog povratka za Beograd, trebalo je da se ja vratim i tada me je upitao: „Da li voliš za doručak jaja sa slaninom“? Rekla sam da volim. Kasnije smo pričali o tome kako su se i njemu i meni u Novom Sadu desile životne prekretnice. Tako je počela naša ljubav. Nije se stideo, kao većina muškaraca, da kupuje cveće i da me sa buketom, a najčešće sa jednom ružom, obraduje vraćajući se kući. Nije se stideo da izjavljuje ljubav i da govori o njoj.
Bio je istinski dobar i nežan čovek i ako ste mu dragi, imao je potrebu da vas dodirne. Kada mi dugo ne bi doneo ružu, mislila sam da me više ne voli, tako me je razmazio. Kupovao je te ruže uvek na istom mestu u centru grada i tada mu je vlasnica radnje rekla: „Kada vi toliko često kupujete cveće za svoju gospođu, evo da joj i ja pošaljem neki cvetić“. Tako sam dobijala cveće i od nje.
NIKAD ZAVODNIK
Nisam bio nikakav zavodnik, ali često sam bio zaljubljen. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog niti da udaram recke. Volim da kažem kako sam konstantno bio lirski zaljubljen, ali nikada nisam znao zašto to zovu platonskom ljubavlju. Iako su mi te ljubavi ostale neuzvraćene, lepo sam se družio i bez švalerisanja. Bile su važnije neke druge stvari.
Često sam samovala pored njega, bila sam odbor za doček i ispraćaj, jer je on toliko radio, da se jednostavno nije moglo drugačije živeti. Nikada ga nisam ispitivala kada mu je proba i znala sam za njegove pešačke ture i obilaženje bistroa i kafanica na putu od kuće do pozorišta. Te njegove ture sam kasnije nazvala stazom slonova.
Nije znao sebe da sačuva. Kada krene ka pozorištu, sretne ga neki slikar ili pesnik i zamoli da mu otvori izložbu, ili čita stihove na promociji i nikada nikoga nije odbio. Ali, zato mu je radni dan često izgledao ovako: ujutro nešto snima za televiziju, pa ga voze na probu predstave koju sprema iz tekućeg repertoara, onda ima promociju nečije knjige ili otvara izložbu, pa predstavu uveče u pozorištu i onda ga, recimo, njegov drug Šimša vozi za Banja Luku, jer sutradan ima tamo predstavu. Ali nikada se nije žalio da je umoran i da mu je teško.
Već smo uveliko živeli zajedno i jednog dana mi je rekao: „Ja bih voleo da ti budeš moja žena“. Rekla sam mu da ja i jesam njegova žena, a Petar je hteo da to bude zvanično: „Ti i ja smo već ozvaničavali brakove u životu, pa šta, super nam je ovako“. Onda je prošlo neko vreme i opet me je prosio, opet istim rečima, a ja opet davala isti odgovor i onda mi je rekao: „Možda ću te samo još jednom prositi i nikad više!“ Ja sam rekla: „U redu“.
Posle smrti moje majke pomislio je da sam ugrožena, da mi je teško, jer sam ostala bez oba roditelja, mada sam imala skoro šezdeset godina. Nije me više ništa ispitivao, samo je došao jednog dana, ja sam tada bila u kućnoj haljini, kuvala ručak, kazao je da sednem. Potom je kleknuo, otvorio kutijicu i rekao: „Ja bih voleo da budeš moja žena i ovo je prsten koji sam ti kupio“.
I tako smo se venčali u stanu naše prijateljice Olge Stojković, supruge Bate Stojkovića, koja nam je bila i kuma na venčanju, a druga kuma je bila Ceca Bojković. Bila su prisutna, naravno i naša deca, njegova ćerka Milica i moj sin Milutin, naša dva Mil Mil.
I naš zajednički život je bio neobičan, pun dinamike i nežnosti. Petar je obožavao da ostavlja ceduljice sa raznim porukama, to je činio i svojoj ćerki Milici, kada je bila mala, a eto i meni, svih ovih godina, koliko smo živeli zajedno. Nedavno sam pronašla jednu na kojoj piše: „Ljubim te odistinski, javiću se razgovorom, tvoj Petar“.
Umeo je i te kako da se naljuti i da bude besan, posvađamo se mi, ali to je zaista kratko trajalo. On obično izađe iz kuće, duva, kao ljut je, prošeta malo po kraju, ode do nekog bistroa. Onda ga zovem na mobilni, pa se ne javlja. Kad se vrati kući, kažem: „Izvini, molim te, Petre, ako sam nešto preterala“, i tako se pomirimo.
Godine 2009. imao je predstavu u Banjoj Luci, kretao je u određeno vreme da bi stigao na predstavu, a onda bi tamo često noćio i vraćao se za Beograd, ujutro. I kada je tako jednom prilikom krenuo, a ja sam bila nešto ljuta na njega, prokomentarisao je: „Eto, baš me divno ispraćaš“. Oboje smo bili besni, neraspoloženi. To veče mi je stigla poruka: „Ne mogu da zaspim bez tvoje mržnje na susednom jastuku“.
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Grlati bard kafane!
Vole da napišu kako pijem, da sam crven u licu i imam crven nos. Zvali su ga Šankmen, Čovek iz Šankgaja, Šanksonjer
Sa kolegama u Ateljeu 212
NE znam koliko imam nadimaka, ali znam da ih imam mnogo. Među njima su Šankmen, Čovek iz Šankgaja, Šanksonjer... Kad sam jedno vreme pio isključivo klekovaču, zvali su me Van Klekeren. Ali, mislim da mi je najbolji nadimak dao pokojni Ljuba Moljac: prozvao me je Naliv Pero. Nikad mi to nije smetalo. Naprotiv, veoma sam srećan što mi Bog dozvoljava da popijem i da se družim s ljudima.
Ta moja navika posledica je čestog menjanja adresa na kojima sam stanovao. Sigurno sam živeo u preko dvadeset ulica, pa danas ne mogu da kažem koja mi je najdraža. Čovek mora da se druži sa komšijama, a kako drugačije da upoznaš ljude nego da odlaziš po lokalnim bifeima i kafanicama.
Danas je sve manje takvih mesta na kojima od ranog jutra možeš da popričaš o svemu i svačemu. Rasteretim se, popijem pićence, popričamo o aktuelnim stvarima, o tome kako je Dunav nadošao... Volim da razgovaram sa ljudima koji nisu iz mog posla i to je ta staza druženja, upoznavanja ljudi, staza kojom se spuštam na zemlju. Tako uspevam da ne pomislim kako sam možda bolji od drugih ili da imam neku zlatnu stazu na kojoj sam samo ja važan.
Ta staza nastala je još dok sam bio student. Na Trgu Republike bio je bife „Central“, a onda smo odlazili u „Kolarac“. Nije poenta te staze da samo ideš iz kafane u kafanu, da piješ i posle se nadrmaš. Volim da popijem, ali ne i da se napijem ili onesposobim. I ujutro kada krenem u pozorište, volim da svratim u kafanicu. Uvek su se te moje staze menjale. Jedno vreme u okruženju Kalenić pijace, ali i staze na putu do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Zvezdara teatra. Kasnije je supruga Sonja tu putanju nazvala stazom slonova.
Vole da napišu kako pijem, da sam crven u licu i imam crven nos. Pa to i sam izjavljujem, kažem da volim da popijem i da se družim sa ljudima po kafanama. Tako su posle premijere jednog filma prokomentarisali da sam bio raspoložen, hteli su da kažu kako sam malo popio i da sam crven u licu. Pa ne mogu da budem beo kad mi je ovo prirodna boja celog života i ne mogu od toga da pobegnem.
Dragan Tomić, vlasnik „Bistroa 2“, priča o svom omiljenom gostu:
ZA MENE I ZA VLADU
Jedan gost koji je stalno dolazio, naruči jednu votku kad ima para, a uglavnom nije imao, jer je izgubio posao. I kad dođe Petar, kaže daj meni i Vladi, pa opet meni i Vladi i ja mu rekoh jednog dana: „Pa Petre šta ti to znači?“ „Znaš šta Dragane, on voli da popije, a nema para i kad god budeš davao meni, daj i njemu piće i nemoj to više pitati, i to je tako od sada pa navek!“
- Od kako se preselio na Dunavski kej Petar je počeo da dolazi u bistro i nikada nismo znali da li je tužan, neraspoložen. Nikada nije o tome govorio, ali uvek je vodio računa kako smo mi, da li smo dobro. I naročito ga je pogađalo ako se neko u društvu posvađa, to nikako nije mogao da shvati.
Uvek je dolazio raspoložen i kada uđe u bistro, obavezno kaže: „Prvi sam potegao i ja plaćam turu“, a to je značilo da je častio sve koji su se u tom trenutku zatekli.
Jednom sam imao gosta iz unutrašnjosti, bilo je oko osam izjutra, i Petar onako za šankom stoji i kaže: „Dragane, pitaj prijatelja da li bi popio jedno piće sa mnom“. A ovaj nešto nije bio raspoložen i odbio je. Nakon nekog vremena, Petar je malo čitao novine i dalje stojeći za šankom i opet me pitao da li se moj prijatelj predomislio. Ovaj nikako nije hteo te je Petar popio svoje piće i izašao tužan i začuđen.
Dolazio je izjutra kad krene u grad, dolazio je i u podne, nekada i po tri puta dnevno.
Ako bi neko želeo da ga časti naručivao je votku, a ne viski, misleći da je viski skup, da ne ošteti tog koji časti.
Pre nekoliko godina, sredili smo prostor ispred bistroa, jer je bio zapušten, i komšija preko puta je posadio tuje, mnogo nam je bio lep parkić. Jednog jutra dođe inspekcija da ruši, kamioni krenu da čupaju sve što smo zasadili. Petar posmatra i pita ih šta to rade. A oni objašnjavaju kako ruše da bi napravili park. A Petar ih upita šta je bilo pre toga!
Petar je uvek stajao za šankom, nikada nije hteo da sedne. Učinio je to samo jednom kada se družio sa Barbom, koji je imao oko 90 godina i bio finansijski direktor „Avala filma“. Obavezno je insistirao da mu plati piće i čak je želeo da snimi neki razgovor sa njim, da se to zabeleži, ali nije stigao da to uradi.
Uvek sam se pitao zašto je stalno stajao pored šanka i kratko ostajao, jedno vreme je čak nosio i bedž na kome je pisalo - Šank ne sme pasti.
Jedan čovek je stalno igrao prognozu, kockao se i kaže Petru: „Treba da upišem ćerku na fakultet, daj mi 20.000 dinara“. Petar nije imao trenutno kod sebe, ode i podigne novac i da mu. Ja mu kažem: „Pa, dobro Petre, zašto si mu dao, znaš li ti ko je on, on će taj novac odmah prokockati“, a Petar kaže: „Pa, kako da mu ne dam kada sam imao“!
Posle godinu dana, čujem da je taj čovek na kocki dobio 57.000 dinara i ja mu odmah tražim tih 20.000 da vrati Petru dug, inače mu nikada ne bi vratio. Kada sam mu dao njegov novac nazad, Petar mi reče: „Eto, jesam li ti rekao da će mi vratiti dug!“ Jednom se dogodilo da je jedan od naših drugara udario čoveka kolima i pošto je kriv, dobio je šest meseci zatvora. Petar je odmah organizovao da mu skupimo pare, napravio je akciju, prikupili smo 10.000 i išli da ga obiđemo u zatvoru.
Stalno nam je ostavljao karte za pozorište, koliko god je trebalo, i govorio - samo se javite tamo i dođite da me gledate. I redovno nam je slao razglednice, gde god je gostovao, po celom svetu i adresirao na „Bistro 2“. Razglednice je uvek počinjao sa: „Dragi bistratori“, ili „Dragi Bistraći!“
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Zaista je bio kralj!
Svetlana Bojković, punih 40 godina se družila sa Petrom: Počela sam redovno da dajem prilog uličnim sviračima. Svaki put kada ih čujem, pomislim na moga druga Petra Kralja. Nikada ne bi prošao pored njih, a da ne spusti novac
Petar Kralj i Svetlana Bojković
KUMA Svetlana Bojković, punih 40 godina se družila sa Petrom:
Počela sam redovno da dajem prilog uličnim sviračima. Svaki put kada ih čujem, pomislim na moga druga Petra Kralja. Nikada ne bi prošao pored njih, a da ne spusti novac. Nikada ne bi prošao ni pored prosjaka, a da ne učini isto.
Dve-tri nedelje posle njegove smrti prolazim pored čoveka sa šeširićem koji svira usnu harmoniku u podzemnom prolazu. Mislim na Petra i ubacim novčiće. Čovek me pozdravlja podigavši šešir i kaže: „Hvala vam, ovo ću popiti za našeg Pericu“.
Često se vozim taksijem i nema taksiste koji mi sa ljubavlju ne priča o Petru Kralju. Govore: „Zaista je bio kralj“. Osećali su ga svojim i bliskim.
Dok je bolovao, ljudi su me često zaustavljali na ulici i pitali: „Šta je sa našim Perom? Kako je? Da li je zaista ozbiljno? Neće valjda...“ Bilo im je potrebno da postoji. Bio je svetlost za sve te ljude.
Bio je svetlost i za mene. Ali, nažalost, dok je prisutan neko koga volimo mislimo da nam to prirodno pripada. A kada nestane, tek tada bolno osetimo pravu i duboku vrednost dragog otišlog bića. I uvek ostane tajna... Nedorečeno u druženju, nedovoljno razjašnjeno naše postojanje, smisao našeg života. Zašto smo izabrali GLUMU? Mnogo toga... U tom i život proleti i dođe kraj.
Ko je bio moj drug Petar Kralj?
Četrdeset godina zajedno smo se igrali glume. Bio mi je prijatelj u koga sam imala bezgranično poverenje. Govorila sam: „Kada bih počinila bilo šta što je izvan zakona, došla bih njemu da prijavim, da ga zamolim da me skloni neko vreme i znam da bi on to učinio“. Bio mi je važan i nezamenljiv. Razumeli smo se bez napora. Bilo je to prepoznavanje dva bića koja hodaju, svako svojim putem, prepuštajući jedno drugom slobodu izbora u životu do najmanjih sitnica. Oboje smo čuvali i negovali naše tanano prijateljstvo, bez mnogo reči.
Njegovo piće nije bilo boemsko opuštanje. Ono ga je nekako „pridržavalo“ u toj ogromnoj količini rada. Malo je imao vremena sa sebe samog.
Ko je bio moj drug Petar Kralj? Ko je bio on koji se delom svoga bića žestoko borio da ostane na zemlji, da sebi i drugima dokaže svoju jednostavnost postojanja običnog čoveka? A nije bio običan čovek. Ali je možda silno težio da postigne ideal onoga što se smatra običnim čovekom.
Voleo je ljude, voleo je da bude voljen, iako je to stidljivo sakrivao. Bio je čestit, častan, snažan, darežljiv, duhovit, druželjubiv, a ipak negde sam. Sam u svojoj osetljivosti koju je sakrivao svojom muževnošću.
Nikada nismo stigli da objasnimo jedno drugom do kraja zašto smo baš glumci. Ne verujem ni da ću to samoj sebi ikada objasniti. Doduše, davali smo oboje razne odgovore na to pitanje u intervjuima, ali nisam sigurna da smo pronikli u tu tajnu.
IZVRNUT KAO ČARAPA
NA sceni si izložen; glumac se stalno izlaže, iznosi sve iz sebe, izvrće se kao čarapa. Ostali su sklonjeni. Glumac istupa, a kritičar je tamo negde, sklonjen, ima zadršku. Ima vremena on, može da prepravi - glumac ne može! Niko sebe tako bezdušno ne arči kao glumac, i još uživa u tome, dok se svi drugi paze. Zato su glumci osetljivi, zato što su u nepovoljnoj poziciji - niti ih ko pazi, niti ih štiti, a ni oni ne paze niti štite sami sebe.
Ko je bio moj drug i partner Petar Kralj? Ko smo mi koji odlazimo, a ostajemo sebi najveća tajna.
Petar je priznavao da uvek ima tremu:
Ponekad mi se čini kao da sam tekst potpuno zaboravio, da ne znam šta ću reći na sceni. Ponekad se bojim, a to se uvek i svakome može desiti, da pred predstavu ne izgubim glas. No, to sve prođe kad se izgovori prva reč na sceni.
Kako se sve trema manifestuje, podsetilo me na Zorana Radmilovića i jednu anegdotu. Kada smo pre dosta godina bili na pozorišnom festivalu u Meksiku, plašili su nas amebama. Maltene, da pazimo kad se tuširamo da nam voda slučajno ne uđe u usta. Pitam ja Zorana: „Je li, boga ti, kaži mi kako se amebe manifestuju?“ A on će meni: „Pa, tako, izađu napolje iz organizma, nose transparente i prave manifestacije!“
Dobar glas se, ipak, dovoljno daleko čuo. Do zagrebačkog reditelja Koste Spajića (koji je u to vreme bio i direktor Dubrovačkih letnjih igara), pa je ubrzo u Beograd stigao telegram da mu se tog i tog dana javi Petar Kralj.
Otišao sam, porazgovarao sa Kostom, on je mislio i mislio. Konačno i odlučio. „Bićeš Hamlet“, rekao mi je. Kad sam se vratio u Beograd bilo me je sramota da kolegama kažem kakvu sam glumačku premiju dobio. Znao sam da mi neće verovati. Rekao sam da ću igrati Horacija... Ni to mi nisu poverovali.
Kralj je tri godine na Lovrijencu igrao danskog kraljevića. Hvalili su ga svi, a britanski teatrolog i reditelj Denis Keri je napisao da je naš Kralj najbolji dosadašnji viđeni Hamlet van Šekspirove domovine.
Kraj Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Preminuo Bora Todorović
Glumac Bora Todorović preminuo je jutros u Kliničkom centru Srbije. Poznati glumac je nedavno operisao slepo crevo, a u procesu oporavka mu je pozlilo i pao je u komu.
Inače, pre operacije slepog creva ovaj vrsni glumac je viđen na javnim manifestacijama gde ništa nije upućivalo na to da ima zdravstvenih problema. Tako je početkom prošlog meseca prisustvovao promociji knjige Bože Koprivice, kada je, kao i uvek, ćaskao sa svojim prijateljima, a teme su bile umetnost i fudbal.
Takođe, početkom maja Bora je postao deda i nije skrivao radost zbog činjenice da je njegov sin postao otac. Kada je profesija u pitanju, Todorović se poslednjih godina povukao sa filmske i pozorišne scene, a u medijima se retko pojavljivao.
Čuvena scena iz "Maratonaca"
Todorović je rođen je 1930. godine u učiteljskoj porodici u Beogradu. Napustio je studije mašinstva i posvetio se studiranju glume. Bio je u klasi sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem, Markom Todorovićem kod profesora Joza Laurenčića.
Brat je slavne Mire Stupice, a otac glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.
Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom odlazi u Zagreb gde je četiri godine radio na sceni Hrvatskog narodnog kazališta.
Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama: Arsenik i stare čipke, Sprovod, Krmeći kas, Razvojni put Bore Šnajdera, Kape dole, Druga vrata levo, Mrak i šuma gusta, Pseće srce, Radovan III, Maratonci trče počasni krug, Čudo u Šarganu, Audijencija Vernisaž, Veština, Povratak.
Na filmu je ostvario veliki broj značajnih uloga, prepoznatljivim po njegovom ozbiljnom izrazu lica čak i kada su u pitanju komedije. Mnoge replike likova koje je igrao danas su prepoznatljive i često se citiraju.
Dobitnik je brojnih nagrada uključujući Sterijinu, nagradu Ćuran, Zoranov brk, Pavle Vusijić, Gran pri za ulogu u "Profesionalcu" u Kanu. blic _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
_________________
|
|
|
|
|
|
|
casual
|
|
*
Pridružio se: 24 Sep 2012, 00:31
Postovi: 9053
|
Ode i Bora pokoj mu dusi...
Legenda je za zivota postao. Veliki smeker, veliki glumac.
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Učio od života, a drugi od njega
Kolege i prijatelji Bore Todorovića s tugom i nevericom primili vest o njegovom odlasku. Ljubomir Simović: To od Bore nisam očekivao. Ni u životu, ni na sceni.
ODLAZAK glumačkog barda Bore Todorovića među prijateljima i kolegama izazvao je tugu i nevericu. Iako u odmaklom životnom dobu, svojom koloritnom ličnošću i jedinstvenim duhom, učinio je da vest o njegovoj smrti zaista zvuči kao "neproverena glasina". U nju je i dalje teško poverovati - kao da je još jedna od Borinih neprevaziđenih kalambura, posle koje će se i sam šeretski nasmejati...
- U svakom pogledu bio je apsolutno vanserijska ličnost, bilo da ga gledate na sceni ili srećete u privatnom životu. U svakom pogledu unikat - kaže Ljubomir Simović, u čijem "Čudu u Šarganu" je Todorović igrao na sceni Ateljea 212. - Bio sam veoma iznenađen kad sam čuo da je umro, to od njega nisam očekivao. Ni u životu, ni na sceni. Međutim, kada su umetnici i glumci u pitanju, smrt je relativna stvar. On ostaje da živi u onom što je uradio u pozorištu, filmu i TV. Prema tome, za mene je i danas živ. Nikad nisam voleo da komentarišem svoje predstave, ali ta praizvedba "Čuda u Šarganu" u režiji Mire Trailović bila je u trenutku kada se Atelje nalazio na vrhuncu i kada je Mira mogla da sastavi pravu glumačku reprezentaciju za predstavu.
Reditelja Paola Mađelija vest o Borinoj smrti zatekla je u Italiji i veoma rastužila:
- Umro je jedan od mojih najdražih glumaca, najvećih. Velikan ne samo srpske nego i evropske glume. Veliki prijatelj i gospodin čovek. Bio je duhovit do boli. Obožavao sam ga. Obožavam ga i sad. Ne mogu verovati da je umro. Puno smo radili u pozorištu, on je jedan od poslednjih velikana jedne nezaboravne generacije. Predstavljao je glumu i svet koji prete da nestanu. Divan, samokritičan, duhovit na svoj račun. Pozornica mu je bila kao ispovedaonica sopstvenog života - sve što je doživeo, izražavao je na sceni.
Sa scenaristom Gordanom Mihićem naš veliki glumac sarađivao je gotovo četiri decenije: od TV filma "Siroti mali hrčki", preko serija "Balkan ekspres", "Sivi dom", "Gore-dole" i kultnog filma "Dom za vešanje".
Takav čovek se rodi, on se ne menja. Neverovatan glumački talenat, radio je sa lakoćom, u šta su se uverili svi koji su ikada sarađivali sa njim. Tumačio je obične ljude koji pokušavaju da se odupru životnim nedaćama. Umeo je da nezavisno od pisca unese dozu humora u likove, kao vid otpora teškim sudbinama. Sarađivali smo skoro 40 godina, a u svakoj od uloga vidljiv je Borin lični pečat. Ja sam ih možda napisao, dao osnovu, ali on ih je stvorio. Mogu samo da kažem - blago piscima sa kojima je radio! Zbog njegove ozarenosti i veštine da se osmehne u najtežim situacijama nisam verovao da će ikada ostariti, a kamoli da će otići od nas.
Reditelj Branko Baletić saradnju sa Borom u kultnom filmu "Balkan ekspres" pamti kao jedan od najlepših trenutaka u profesiji:
- Bilo je to zbog njegovog neodoljivog šarma, ali i sjajnih ideja koje je davao rediteljima. Crpeo ih je iz svog ogromnog glumačkog i životnog iskustva. Rad s njim bio je i zadovoljstvo i učenje - priseća se Baletić.
Osim već čuvenog "Balkan ekspresa", njih dvojica sarađivala su i u, po Baletićevim rečima, nepravedno zapostavljenom filmu "Uvek spremne žene":
- Imao je sjajnu ulogu. Igrao je makroa, onako, u svom stilu. Kasnije smo sarađivali i u "Nacionalnoj klasi", gde sam pisao neke od njegovih filmskih replika. Neretko ih je modifikovao, dodavao nešto svoje, uvek duhovito. Sećaću ga se i kao čoveka koji je bio ne samo strastveni borac za građanska prava, već i jedan od poslednjih stubova naše kulture.
Todorović je i na glumačkim počecima bio "stub" svoje generacije. U klasi profesora Joze Laurenčića, završilo ih je devet. Danas je živo samo troje, među njima i Toma Kuruzović. Priseća se tih davnih dana, početkom pedesetih godina:
- Na sve nas ostavio je utisak čoveka koji malo priča, a više razmišlja i snuje. Čoveka spremnog da pomogne, koji se ne hvali i ne voli da se ističe. Kada bismo davali svoj sud o vežbi ili celoj sceni nekog od kolega, Bora je uvek hvalio. Nikad kritikovao. Od početka je bio veliki umetnik emotivnog karaktera svojih likova, bez glumatanja. Godinama nisam ni znao da je rođeni brat naše velike glumice Mire Stupice, zbog koje su ljudi stajali u redu da kupe karte za pozorišne predstave. Kad sam ga jednom pitao što mi to nije rekao, odgovorio je: "Što ne pitaš nju ima li brata studenta pozorišne akademije?"
Kuruzović se priseća i kako su jednom u Borinom malom stanu, u kojem je živeo s majkom i sestrom, spremali ispit:
- Mama Dana nam je donosila sendviče, a Bora joj u jednom momentu kaže: "Ovaj je pojeo sve, daj nam još." Bilo me je sramota, nisam brojao, samo sam jeo. Kažem: "Hvala, ne treba, teta Dano." A Bora će: "Mama, ne trebaju nam više sendviči nego ti naspi nešto od ručka da nas posle ne ogovara kako je gladan!" Eto, takav je bio. Nesebičan u svemu. Na sceni smo se sreli samo jednom, u predstavi "Hvalisavi vojnik" JDP. Igrao je i naš profesor Laurenčić. Kasnije smo se ređe viđali, suviše retko u odnosu na moju današnju tugu... Svi njegovi likovi ostaju zauvek kao spomenici kulture ovog ljudskog vremena i bremena. Sa sigurnošću mogu reći i da Bora spada u onaj mali broj svetskih karakternih glumaca: znamo jednog Čaplina i Totoa, ali ne znamo mnogo onih koji su bili u stanju da kao Bora donesu toliki broj karaktera. Tragikomičnih, kao i život sam...
RELjA BAŠIĆ: UVEK NASMEŠEN I PUN RAZUMEVANjA
Prijateljstvo zagrebačkog glumca Relje Bašića i Bore Todorovića datira još iz doba kada je naš umetnik, zajedno s Mirom i Bojanom Stupicom, proveo četiri sezone u Hrvatskom narodnom kazalištu:
- Jedan je od najinteresantnijih kolega koje sam upoznao i imao sreće da zajedno radimo. Uspeo je za tih nekoliko godina u HNK da "zaludi" i da se u njega "zaljubi" veliki broj gledalaca i kolega glumaca. Ostali smo u veoma dobrom kontaktu i posle Borinog povratka u Beograd, gde je u teatru, filmu i TV napravio magistralne uloge. Kada sam zbog ozlede kuka prestao hodati, dva puta je s Milenom Dravić dolazio u Zagreb da me poseti. Uvek nasmešen i pun razumevanja za druge, čovek i glumac s kojim je bilo prekrasno sarađivati. Kad god je mogao pomagao je korisnim i duhovitim savetima. Osim glumačkog dara, njegov najveći kvalitet bio je duh i smisao za humor. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 142 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
