|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Petar Kralj: Kako se kalio majstor
Petar, kralj scene (2) - Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište, a mladi glumac je imao dovoljno hrabrosti da postane njegov član. Jedna od prvih predstava bila je “Čarapa od sto petlji” Ace Popovića, u režiji Nebojše Komadine
Uspomena na drugove iz vojske
BLISTAVI talenat Petra Kralja uočen je još na Pozorišnoj akademiji. Bilo je i sreće. Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište, a mladi glumac je imao dovoljno hrabrosti da postane njegov član. Jedna od prvih predstava bila je “Čarapa od sto petlji” Ace Popovića, u režiji Nebojše Komadine. Novi pisac, novo pozorište, novi glumci.
Na premijeri, nijedan zvaničan pozorišni kritičar. Ipak, počela je da kruži po Beogradu priča o ovoj neobičnoj predstavi, interesovanje je bilo sve veće, a epilog: poziv na Sterijino pozorje. Uspeh “Čarape” proslavio je i Petra Kralja, postao je tražen, pristizale su glavne uloge u pozorištu, serijama, zvali su ga i s filma.
Ali, pre velikih profesionalnih poziva došao je onaj neizbežan, koji se u njegovo vreme smatrao još pitanjem časti - poziv u vojsku. Služio ju je u Vranju. Govorio je da ga je i tu zakačila pozorišna muza. Prekomandovan je u “puk” Veljka Bulajića, odnosno vojnu jedinicu koja je statirala na snimanju filma “Neretva”. Čim je skinuo uniformu, Radomir Stević ga uvodi u veliku umetničku avanturu i osnivanje Teatra nacionalne drame, na koju je zavesu spustilo nerazumevanje “nadležnih”...
PRAVILO
- POKAŽI šta znaš, to je bilo zlatno beogradsko pravilo. Ne šta si, ni odakle si, nego da li znaš nešto da radiš. Ako znaš, onda si primljen. Beograd je uvek imao poštovanja za ono što nosiš sa sobom. Ne za prazne titule, prazne nagruvanosti, nego za ljudske, karakterne vrednosti. Nije bitan samo goli uspeh, nego da umeš nešto da radiš pošteno i zdušno...
Dobar glas se, ipak, dovoljno daleko čuo. Do zagrebačkog reditelja Koste Spajića (koji je u to vreme bio i direktor Dubrovačkih letnjih igara), pa je ubrzo u Beograd stigao telegram da mu se “tog i tog dana” javi Petar Kralj:
- Otišao sam, porazgovarao sa Kostom,on je mislio i mislio. Konačno i odlučio. “Bićeš Hamlet”, rekao mi je. Kad sam se vratio u Beograd bilo me je sramota da kolegama kažem kakvu sam glumačku premiju dobio. Znao sam da mi neće verovati. Rekao sam da ću igrati Horacija... Ni to mi nisu poverovali.
Verovali oni ili ne, tek Kralj je tri godine na Lovrjencu igrao danskog kraljevića. Hvalili su ga svi, a britanski teatrolog i reditelj Denis Keri je napisao da je naš Kralj “najbolji dosadašnji viđeni Hamlet van Šekspirove domovine”.
KOMEMORACIJA
U ponedeljak u 11.30 na Velikoj sceni Ateljea 212 održaće se komemoracija Petru Kralju. Sahrana je u 14.30 u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Opelo počinje u 14 časova.
Na beogradskoj sceni njegov zvezdani trenutak došao je s likom Tole Manojlovića. Ovu monodramu po tekstu Mome Dimića, s prekidima, igrao je gotovo do poslednjeg dana:
- U Toli ima nečeg sasvim ljudskog: njegov odnos prema životu, trajanju, opstanku i snalaženju, nadigravanju, u jednom radosnom smislu. Verujem da je u tome i tajna dugovečnosti ove predstave na sceni Ateljea 212.
JESI ILI NISI
- VEČITO se pitamo: jesam li ja ili nisam, mogu li li ja ili ne mogu, zašto sam ja glumac, da li sam ja još glumac? Malo je opipljivih stvari u celom tom našem svetu, ili u tom našem hobiju kako je običavala da kaže Ljubinka Bobić. Nije dozvoljavala da se kaže “poslu”... Gluma mi je neka vrsta odmora. Bekstva od stvarnosti: ako mi je stvarnost u nekom trenutku mučna, gluma mi pričinjava zadovoljstvo, predstavlja jednu od životnih igara koje su lepe. Onda ipak moraš biti zahvalan proviđenju koje ti je to omogućilo - reči su Petra Kralja.
A u Ateljeu, Kralj je “kraljevao” od 1968. do 1979.godine, kada je otišao u slobodne umetnike. Na pitanje kojem majstoru je na početku karijere “dodavao klešta i šrafcigere”, u jednom razgovoru za naš list Petar kaže:
- Krao sam od svih od kojih sam mogao! Šest godina sam statirao u Narodnom pozorištu, izgovarao tek poneku rečenicu. Kad smo igrali “Kavkaski krug kredom” u režiji Bojana Stupice, najviše sam naučio u zanatskom smislu, gledajući kako rade Mira Stupica i Ljuba Tadić. Prepoznate majstora, ne zavididite mu. U ono vreme pozorište je bilo dominantno u oblasti glume, a sada su u njemu samo oni koji zaista hoće da ovladaju ovim umećem, da rade i da se muče. Mnogo je lakše postati ime na ekranu, pa i preskočiti neke stvari. Na ceni je neka druga vrsta zanata i ne verujem da je ikome stalo da ukrade nešto moga...
Uostalom, kako je često govorio, kao svog ličnog i profesionalnog gesta uvek se držao onog što je “propovedao” Zoran Radmilović: na scenu se ne sme izaći slučajno i ništa što radiš ne sme biti slučajno.
- Dakle, nisam slučajno u pozorištu - bio je jasan Petar Kralj. Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Petar Kralj: Glumac intelektualac
Petar, kralj scene (3) - Igrao je sve od tragedije, preko vodvilja, do poezije. Beogradski teatar proteklih decenija bio je bez njega nezamisliv
BEOGRADSKI teatar proteklih decenija bio je nezamisliv bez Petra Kralja. Između ostalog, i zato što je mogao da radi sve: od tragedije do vodvilja, od komedije do najtananije poezije. Njegovi likovi se ne zaboravljaju, stizali su do poslednjeg reda u publici, a posle svega, ostajalo mu je i snage da još jednom, posle predstave, u pozorišnom klubu ponovo odigra - sve.
- Ali, nisi se sa svakim upuštao u razgovor. Dolazio si u klub da slušaš jednog Boru Pekića ili Mihiza. Bilo je zadovoljstvo prisustvovati tim časovima istorije i književnosti,načina mišljenja... Pa i sam počneš da misliš slobodnije. Brana Petrović je imao običaj da ustane i počne da recituje. I svi bi slušali. Jednom me je na Krstu presreo Libero Markoni i odveo u “Šansu” oko dva - tri sata noću. Tamo neki pospani, umorni svet, a Libero počeo da recituje Hajnea! Nametnuo im se svojom pojavom i moćnim glasom, svi podigli glave i slušaju - setno se prisećao u nekom od naših intervjua poznati glumac.
TREMA I AMEBE
- UVEK imam tremu. Ponekad mi se čini kao da sam tekst potpuno zaboravio, da ne znam šta ću reći na sceni. Ponekad se bojim, a to se uvek i svakome može desiti, da pred predstavu ne izgubim glas. No, to sve prođe kad se izgovori prva reč na sceni. To kako se sve trema manifestuje, podsetilo me na Zorana Radmilovića i jednu anegdotu. Kada smo pre dosta godina bili na pozorišnom festivalu u Meksiku, plašili su nas amebama. Maltene, da pazimo kad se tuširamo da nam voda slučajno uđe u usta. Pitam ja Zorana: “Je li, boga ti, kaži mi kako se amebe manifestuju?” A on će meni: “ Pa, tako, izađu napolje iz organizma, nose transparente i prave manifestacije”!
Jovan Ćirilov (takođe iz čuvenog Ateljeovog dramaturškog odeljenja) primetio je da je Petar Kralj, iako je jednu od svojih najboljih uloga ostvario igrajući seljaka Tolu Manojlovića, bio tipičan glumac intelektualac. U svakoj ulozi (a najviše ih je bilo u Ateljeu 212) Kralj bi pokazao bar jednu nesvakidašnju osobinu. Prisetio se nekih:
- Miler u “Kod lepog izgleda” Edena fon Horvata, režija Paolo Mađeli. Petar Kralj je glavni nosilac atmosfere predfašističke Nemačke. On se samozaboravlja kao glumac. Ne misli na svoj izgled, na scenski šarm, on ide protiv sebe, igra kvintesenciju ružnog, zlog u čoveku... Nečeg sličnog ima i u ulozi Augusta Strindberga u “Noći tribada”, savremenog švedskog pisca Ulofa Enkvista. Afektivnu, neurotičnu ličnost genija Strindberga tumači takođe sa samozaboravom koji neukom oku izgleda nekontrolisan... Sasvim suprotne osobine ispoljava Petar Kralj kao makaranski maštar kapetan Ivulić: igra zanesenost,glupost koja se graniči s nadahnutošću, težnju ka nečem boljem i većem u malim okolnostima... Tužnu tragikomičnost, čak bližu tragediji, ima njegov Skitnica iz “Čuda u Šarganu” u režiji Mire Trailović, u jednoj od najkompleksnijih predstava ostvarenih na domaćem delu u Ateljeu 212.
A vreme Mire Trailović i Mucija Draškića, glumački bard pamtio je kao najblistaviji period Ateljea 212:
SPORT
- DISCIPLINUJE vas ljubav prema nečemu, talenat sam po sebi. Celog života sam se bavio sportom, bio sam košarkaš u Srpskoj ligi. Prvo u Mladosti iz Sremske Mitrovice, a potom u Vojvodini. Sport je važan da naučite da ne morate da budete najbolji po svaku cenu i da ne treba da vama sve bude podređeno. Kao u zanatu, gledaš boljeg i učiš kako se nešto postiže. Tako je i u glumi... Danas nam se desio nesporazum u vremenu: zašto bi, bože moj, neko učio košarku ako neće biti u NBA ligi? A dar je, ipak, od boga i nema mrzovolje za darovite.
- U takvom, ambicioznom Ateljeu prevodili su se najnoviji komadi iz celog sveta. Početkom sedamdesetih ovde se za nedelju dana izvelo četrnaest domaćih komada, na maloj i velikoj sceni. Svoje drame prvo su u Atelje donosili Aca Popović, Selenić, Pekić, Simović. Igrali smo i svetsku avangardu. Bilo je i mnogo promašaja, predstava koje su izvedene samo tri-četiri puta. Svesno se eksperimentisalo, ali uvek s velikim ambicijama. Aktuelnost je bila prioritet, bio je to svojevrsni vašar duha.
Iz pera Jovana Ćirilova još jedno dragoceno zapažanje o nesvakidašnjem daru Petra Kralja:
- Majstor reči, dramske i poetske, Petar Kralj se pokazao i kao majstor ćutanja. Ne pantomimskog već dramskog ćutanja. Uloga pisca Vaneka, autobiografski lik u dramoletima Vaclava Havela, “Audijencija” i “Vernisaž”, pružila je priliku da jednu ulogu otćuti. Tek tu i tamo kaže - možda, da li, ne znam, ne bih znao reći... A baš takva uloga pokazala je jedno od najvećih majstorstava Petra Kralja: snagu njegovog prisustva na sceni,usredsređenosti... Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Petar Kralj: Veliki gospodin
Petar, kralj scene (4) - Znao je on i da je u pozorištu sve smišljeno da bude uverljivo. “Teatar je laž s lepim razlogom”, jednom je izjavio
“Čaj u pet”
NE vredi se odmarati u jednoj takvoj zanimaciji kakva je glumac. Istinite su Andrićeve misli kako je gluma jedan od najzaludnijih umetničkih napora, ali glumac baš zbog toga ima potrebu da se obnavlja, da bude živ, jer je živ samo dotle dok je na sceni. Potreba da se svake večeri bude još negde na drugi način živ, jeste naporna i teška, ali je beskrajno lepa - govorio je Petar Kralj.
Znao je on i da je u pozorištu sve smišljeno da bude uverljivo. “Teatar je laž s lepim razlogom”, jednom je izjavio. Nikada nije zaboravio ni savet profesora Mate Miloševića, koji je čuo na drugoj godini studija: “Samo diletant dejstvuje. Kad sve oproba i ovlada sobom, tek tada glumac ima prava da ispolji i svoja osećanja...”
A Petar Kralj je briljantno uspevao da se “oproba i ovlada sobom” u svim medijima. Igrao je u filmovima “Roj”, “Hajka”, “Poseban tretman”, “Sok od šljiva”, “Oktoberfest”, “Andergraund” , “Una”, “Tri letnja dana”... ali je glavnu ulogu dobio tek u “Sinovcima” Siniše Kovačevića. Lik seljaka Srećkovića, kao što je to bio Tola na početku karijere ili David Štrbac u poznijim godinama:
- Svi oni imaju prirodnu potrebu za trajanjem, a da pritom ne gube ponos i ličnost. Znaju i da se prilagode okolnostima. Borbeni do određene granice, a onda pomireni sa sudbinom. Sva trojica na neki način mudri, “bez” da su učili neke škole. Osim škole života, u kojoj je sabrano silno narodno iskustvo - s neskrivenim simpatijama govorio je o svojim likovima Petar Kralj.
KAO ŠEKULARAC
DEŠAVALO se Petru Kralju i da igra pet - šest uloga u istom danu: - Srećni su dani kad mogu da mislim samo na jednu ulogu. U danu kad imam više predstava, uspostavim sistem koncentracije na ono što mi je najvažnije. Tad u jednoj ulozi učestvujem manje, u drugoj više... jer kad bih u svima išao do kraja, nastupio bi raspad. Dok sam bio mlađi nisu mi bile potrebne posebne pripreme. Onako, kao Šekularac koji je u svlačionici pitao “protiv koga danas igramo”, i ja bih dolazio u garderobu...
Iza njega je ostalo gotovo dve stotine filmskih i televizijskih uloga. Kada je pre pet godina dobio nagradu “Pavle Vuisić”, koju dodeljuje za životno delo Udruženje filmskih glumaca, izjavio je za naš list:
- Srećan sam zbog ovog priznanja. Paju sam obožavao! Igrali smo skupa u samo jednom filmu, “Hajci” Žike Pavlovića... Ja sam, pre svega pozorišni i televizijski glumac. Sticajem okolnosti, na velikom platnu nisam mnogo igrao, ali tokom karijere u brojnim TV serijama gradio sam likove na filmski način.
I zaista, dug je spisak njegovih sjajnih televizijskih rola, u serijama “Čedomir Ilić”, “S vanglom kroz svet”, “Dimitrije Tucović”, “Neven”, “Babino unuče”, “Svetozar Marković”, “Zaboravljeni”, “Kraj dinastije Obrenović”... Na vest o njegovoj smrti, među mnogobrojnim čitaocima “Novosti” oglasio se na našem sajtu i slavni Timoti Bajford:
- Znam Peru od 1973. godine, kada je igrao u seriji “Neven”. Bio je nezaboravan Pura Moca, reporter Nikola Kirić (“Da, da, to sam ja, Nikola Kirić”) i Englez Tothen, u ulozi u kojoj je imitirao mene. Bio je izvanredan i u seriji “Babino unuče”. Divan čovek, veliki glumac i izvanredan saradnik.
Slučaj je hteo da tokom protekle četiri decenije, sa Sinišom Pavićem počne i završi TV karijeru. Od prve serije “Diplomci”, preko “Boljeg života”, “Srećnih ljudi” i “Porodičnog blaga” - do poslednje “Bele lađe”:
- U međuvremenu, stao je ceo jedan život - kaže Pavić. - Petar je bio iznad svega dobar čovek i veliki gospodin. U glumačkom svetu takvog nije bilo...
FILM I TEATAR
FILMSKE uloge bile su mu, kako je primetio Ranko Munitić, raznolike i najčešće filigranski izvajane bez obzira na veličinu:
“Kad bih pisao knjigu o Petru Kralju, poglavlje o njegovim ulogama pred kamerom, kinematografskom ili televizijskom, zauzelo bi jedva deseti deo ukupnog materijala... Gotovo sve što bi Petar Kralj rekao, opisao, prizvao iz sećanja ili podizao do višeg stepena značenja, čak i kad ne beše eksplicitno rečeno - odnosilo se na teatar.”
USPEH I PORAZ
ZA uloge se nije nudio, ali ih nije ni odbijao. Prihvatao je i zadatke u kojima ga je reditelj planirao za “nešto” što nije on, ili predstave koje nisu slutile srećan ishod:
- Onda se stisnu zubi i igra. Uostalom, nikada se ne zna šta će zaista ispasti. Dok se priprema predstava smenjuju se očaj i oduševljenje, do faze kad se izgube kriterijumi i sve čini besmislenim. Onda dođe premijera i pred publikom sve dobije pravu dimenziju. Glumac nema prava da odustane. Ne može se prekinuti utakmica jer je neko bolji od vas. Igra se do poslednjeg poena i u igru je ravnopravno uračunato pravo na poraz i na uspeh.
Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Petar Kralj: Nikad ništa polovično
Petar, kralj scene (5) - Njegovo privatno druženje s kafanom počelo je u studentskim danima u “Tri lista duvana”. Ipak, kasnije u pozorištu nije voleo da se ćaska na probama
Petar Kralj sa ćerkom Milicom
POEZIJA i boemske priče bili su posebna ljubav Petra Kralja. Priče su nastajale u “Grmeču”, “Pod lipom”, “Šumatovacu”, Klubu književnika... Tekst Milisava Krsmanovića prvo je izvodio pod nazivom “Moji ispadi” u Narodnom pozorištu, kasnije kao “Moj boemski život” na sceni Kult teatra.
A njegovo privatno druženje s kafanom počelo je u studentskim danima u “Tri lista duvana”. Ipak, kasnije u pozorištu nije voleo da se ćaska na probama:
- Govorio sam: “Eto vam bife, pa pričajte!” A sad i on poluprazan... Više ni tu nema druženja. Ponekad, mi stariji odemo posle predstave, a ranije se to podrazumevalo. Harmonika je bila obavezan rekvizit. Taško Načić se kao student izdržavao svirajući u kafani “Bela lađa” na Novom Beogradu, pa bi harmoniku donosio i u bife. Dolazio si tu i da proveriš svoj pogled na svet, da nešto čuješ, da se zamisliš - poverio nam je jednom veliki glumac.
Parafrazirajući naslov svoje čuvene predstave “Živeo život Tola Manojlović”, poslednjih godina Kralj je osmislio svoj kolažni program pod nazivom “Živeo život ja pa ja”:
- To je neka vrsta mog autoportreta. Kad ga imaju slikari prvo u mladosti, pa u starosti, što ne bi glumci? Ovo je moj odgovor na pitanje ko sam, gde sam sve podmetao sebe, pod kakve uloge, tekstove, misli. Jer, glumac ima nešto od Dorijana Greja: kad bismo pogledali sve što smo u životu “naslikali”, ko zna kako bi izgledao taj portret.
NADIMCI
Za Kralja je važilo i da je glumac s najviše nadimaka: - Ne znam koliko ih imam, ali znam da ih imam mnogo. Među njima su Šankmen, Čovek iz Šankgaja, Šanksonjer... Kad sam jedno vreme pio isključivo klekovaču, zvali su me Van Klekeren. Ali, mislim da mi je najbolji nadimak dao pokojni Ljuba Moljac: prozvao me je Naliv Pero. Nikad mi to nije smetalo. Naprotiv, veoma sam srećan što mi Bog još dozvoljava da popijem i da se družim s ljudima.
U njegovom je bilo malo romantike, folklora, filozofije, boemije. A najviše poezije. Niko nije kazivao stihove kao on. “Santa Maria della Salute”, “Možda spava”, “Srbija”, samo su neke od njegovih pesničkih bravura. Nešto mu je dato, a nešto je učio. Od profesora Mate Miloševića, Slobodana Aligrudića, Stojana Dečermića:
- Dobra forma je ako uspeš da se intimiziraš sa stihovima, da kroz njih daš sebe. Tad su oni stigli i do drugih - govorio je.
I još:
- Zanatski, može sve da se postigne. Ni obućar ne uživa u svakoj cipeli, mada je dobro napravi. Ali za dušu je nešto drugo. Kad se to desi, dese se i velike kreacije. Ni u čemu nisam učestvovao ni slučajno ni polovično. Naročito, ne polovično...
Tome da se u umetnosti ne može učestvovati ni “slučajno ni polovično” naučio je i svoju kći Milicu, koju je dobio u braku sa koleginicom Ljiljanom Gazdić. S puno ljubavi, u jednom od naših intervjua je o svojoj jedinici, danas veoma uspešnom reditelju, rekao:
ŽIVOT I SMRT
- U suočavanju sa smrću, život se najjasnije ocrtava. Nije smrt tužna sama po sebi nego činjenica da kasno dolazimo do nekih saznanja, kasno da se bilo šta promeni - rekao je prošle godine u razgovoru za “Novosti” Petar Kralj. - Smrt je neminovnost, dok odnos prema životu zavisi od nas samih. Lepota je u jednostavnosti do koje je najteže doći...
- Moram da priznam, kao dete nije bila mnogo zahtevna. Nije što je moja, kako se kaže. Nikada nije želela dvesta stvari. Još kao mala znala je šta hoće. Zato joj je bilo lako ispuniti želje. U Budvi smo provodili po desetak dana, a ona već na početku, u gomili raznoraznog šareniša, “snimi” jednu stvar i čeka kad ćemo to da joj kupimo. I strahuje samo da joj se ne proda... Kasnije, kad je već počela da se bavi ovim poslom, nikada joj kao ni bilo kome drugom, nisam tražio da stavi nešto na repertoar zato što sam ja poželeo to da igram. Ni ona u našim odnosima ni na čemu nije insistirala...
A na pitanje šta je najviše “povukla” na tatu odgovara:
- Mislim to što voli ljude. Što im pruža šansu. Što nikog ne diskvalifikuje. Što ima prirodnu radost, onu koja nije uvek isplativa, ali vas ispunjava zadovoljstvom. Što ume da se obraduje malim stvarima i tuđim uspesima...
PLJUSAK
Veliki glumac imao je poseban odnos prema očevom zavičaju. Rado je odlazio u Krajinu na gostovanja i za to nikada nije hteo da uzme honorar. Čak ni nadoknadu za prevoz, pričaju njegovi nekadašnji domaćini.
Kasnijom prilikom, povodom jedne od godišnjica “Oluje”, ispred Crkve sv. Marka u Beogradu, kazivao je stihove Vladimira Nazora iz pesme “Majka pravoslavna”. Iznenada je počeo letnji pljusak, pa su organizatori hteli da ga “zaštite” kišobranom:
- Bog s vama! Ako ispred mene mogu da kisnu ovolike crne marame, mogu i ja... - rekao im je Kralj.
(Kraj) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Pero Kvrgić: Jedna otadžbina a pet država
"Rodio sam se u kapitalizmu, veći deo života proveo sam u socijalizmu da bih se opet vratio u ovaj divlji kapitalizam, sa svim našim mentalitetima i negativnom tradicijom koja se prenosi s kolena na koleno", kaže za "Vesti" Pero Kvrgić, srpski glumac iz Hrvatske.
Doajen glume Pero Kvrgić pre četiri godine ušao je u Ginisovu knjigu rekorda. Komedija "Stilske vježbe" u kojoj nastupa sa Lelom Margitić proglašena je najdugovečnijom predstavom na svetu s istom glumačkom postavom. Pre nekoliko dana u Zagrebu je proslavljeno 44 godine od njenog premijernog izvođenja.
Pozorišni, filmski i TV bard neumoran je i u 85. godini života. Njegova karijera traje od Joneskovih "Stolica" preko Držićevog "Dunda Maroja" do Strindbergove "Sablasne sonate" i Marinkovićeve "Glorije"...
Rođen je 4. marta 1927. u Srpskim Moravicama u Gorskom kotaru. Njegov otac je držao gostionicu na železničkoj stanici, dok ga nisu 1941. odvele i ubile ustaše.
Pedesetak godina kasnije sa topografske karte nestale su i Srpske Moravice, sada su samo Moravice, a Peri su ostala samo sećanja na zavičaj i oca kojeg su jednog nesrećnog dana, sa stotinama drugih, odveli u stočnom vagonu u vozu bez voznog reda.
Oca pamti kao veseljaka koji je voleo da zabavlja ljude, pa misli da je od njega nasledio glumački talenat. Bili su srećna porodica do 1941. i osnivanja NDH...
Peru Kvrgića mnogi smatraju najvećim glumcem u Hrvatskoj, u kojoj je početkom 90-ih bio samo Srbin. Jedino u tom periodu nije bio na daskama koje život znače. Slušao je telefonske preporuke da i sam sedne na voz i ode bilo kuda "samo da ne zagađuje čisti hrvatski vazduh". Srećom, kaže, nije završio kao otac, preživeo je i vratio se teatru.
Hirovit zanat
- Da nisam postao glumac, verovatno bih bio lekar, lečio bih ljude. Ovako celog života lečim njihove duše. Počeo sam da glumim kao 17-godišnjak u partizanskim družinama u Glini i Topuskom, posle rata u HNK, a onda sam sa Brankom Gavelom počeo karijeru u novom pozorištu u Frankopanskoj ulici u Zagrebu, koja se danas zove po Gaveli.
Zanat glumca je hirovit i nepredvidljiv i zavisi od mnogo okolnosti. Da se nisam našao te 1953. u društvu s mojim kolegama iz iste generacije, da nisu tu bili Branko Gavela i sjajni režiser Mladen Škiljan, ko zna kako bi moj put tekao. Zahvaljujući tome, imao sam priliku da temeljno radim i dobijem uloge koje su mi u ono vreme odgovarale.
- Gavelino tiranstvo i spoljnu grubost mi mladi glumci tada smo prihvatali jer smo znali da je to u našem interesu. Kada mu se nešto na sceni ne bi svidelo, on bi protestovao direktno i bez pardona.
Govorio bi: "Kako to sediš, kako to stojiš, izgledaš kao koza, još samo treba da se popišaš na sceni." Iritirao je glumce, ali je budio emocije u nama i ta iritacija nas nije ostavljala ravnodušnim.
Premda je bio filozof po vokaciji, on je imao jednu strašnu ludističku crtu, bio je odličan pedagog, sam je glumio zajedno s glumcima na probama, uživljavao se u te uloge, bio je zaista višestrana ličnost. On me je naučio osmišljenosti i preciznosti govora. Tražio je ne samo spoljnu, logičnu formu govora nego i njegovu unutrašnju gramatiku.
Smeh kao štit
- Mnogo toga sam u životu doživeo, da ne govorim sada o detaljima, pa nakon svih tih iskustava čovek nužno ima osećaj velikog ogorčenja u sebi. Ne želim da nakon svega potonem, ali to moje tragikomično osećanje života verovatno se oslikava u dosta mojih uloga, a naročito se oseća u "Patnjama gospodina Mokinpota".
Mokinpot je mali izgubljeni čovek koji je pretvoren u lutku i klovna i mora da igra na žici da bi uopšte opstao, a stalno mu se događaju nesreće, od društva, politike do porodice. On je hrpa nesreće, ali sam kroz njega mogao da govorim i o svom sopstvenom ogorčenju, ali i iskustvu života u kojem se čovek ne predaje, nego o njemu govori s ironijom i smehom nad samim sobom.
- Jednom sam rekao da sam u istoj domovini proživeo u pet država, a da se nisam pomakao s mesta i teško je ostati zdrave glave. Teško je da u svemu tome čovek ne poludi. Naše istorijsko iskustvo puno je noževa, klanja i mržnje koje je i sada prisutno i obnavlja se po istom obrascu. U tom smislu kod mene postoji stalni očaj zbog toga, ali i s druge strane i osećaj da ne želim da se predam takvom očaju.
Rodio sam se u kapitalizmu, veći deo života proveo sam u socijalizmu da bih se opet vratio u ovaj divlji kapitalizam, sa svim našim mentalitetima i negativnom tradicijom koja se prenosi s kolena na koleno - što je najgore - kao narodna priča.
Pero sa kćerkom Anom
Političari su nesrećnici
- U politiku ulaze glumci sa kompleksom niže vrednosti ili oni što pate od odsustva osećanja stalne prihvaćenosti, pa to hoće da nadomeste politikom, koja im se na kraju uvek obije o glavu.
Petljanje s politikom je i manjak dobrog ukusa. Ima fanatika koji toliko veruju u nju da ideje zamene ideologijama, što je velika nesreća. Sreo sam neke takve nesrećnike na svom putu.
Narod u stočnim vagonima
- Oca su odvele ustaše odmah na početku rata. Za mene je to bio strašan šok i udarac jer sam gledao kako hapse i odvode mog oca i sav taj narod u vagonima za stoku, sećam se vriske žena okolo i pogleda mog oca. U celoj toj strahoti dogodila se jedna tragikomična scena.
Došao sam pred taj vagon i u želji da ga odobrovoljim, rekao sam mu: "Tata, znaš li da nam je Pavelić svima poklonio spomen svedodžbe". Otac se naravno nije nasmejao, voz je krenuo i to je bio moj poslednji susret s ocem.
Sećam se da sam se posle toga napio i gledao tako pijan sebe u ogledalu. Umesto sebe video sam stotinu iskreveljenih i grotesknih lica. Posle sam pokušao da racionalizujem svoju potrebu prema glumi i vrlo je verovatno da me je taj osećaj duboke nesreće i izgubljenosti ispunio nekom vrstom energije.
- Kada sam došao u partizane, imao sam dva para cipela. Jedan par sam onako iz drugarstva nekom poklonio i zato su me primili u SKOJ. Onda je stigao pun džip cipela engleske pomoći, pa je neko te cipele ukrao i onda su celu našu četu izbacili iz SKOJ-a. Dvadeset godina kasnije, kada sam igrao Mokinpota, setio sam se ovih ratnih cipela jer Mokinpot neprestano hoda bos i viče: "Gde su moje cipele."
Čarli Čaplin je napravio pravu fantaziju od one scene u kojoj on s uživanjem jede kuvanu cipelu zajedno s pertlama, a malo ljudi zna da je on odrastao u strahovitoj bedi i da je njegova mnogobrojna porodica imala samo jedne drvene cipele.
Piju da zaborave
- Neki glumci su preterano samokritični, nezadovoljni ili neispunjeni pa onda spas potraže u alkoholu, kao što se to, čini mi se, dogodilo kod Jovana Ličine. Glumci piju i zbog treme, zbog navale adrenalina. Ljudi se na taj način okuraže da izađu na scenu.
Pije se i zbog nezadovoljstva ili zbog zadovoljstva, posle premijere. Glumcima je alkohol neka vrsta oduška. Zapravo, kod nas piju gotovo svi, samo što je kod glumaca to rizičnije, jer ipak moraju da izađu pred publiku.
Pušenje je zdravo
Uvek sa cigaretom
- Pušim od 30. godine, dakle više od pet decenija.
Zapravo sam umislio da pušeći zapravo ubijam otrove u telu. Pušenje ne šteti mojem grlu, a nemam ni ostalih zdravstvenih problema.
Pluća su mi kao u deteta, a dnevno spalim oko dve kutije.
- Sven Lasta, s kojim sam zajedno bio u partizanima, odustao je od glume u najzrelijim godinama. Pred smrt sam ga posetio u bolnici i tada mi je rekao: "Jesi li video što smo mi napravili?" Odgovorio sam mu: "Šta smo napravili?" Rekao mi je: "Bili smo u partizanima i doneli smo nesreću."
A meni se činilo da je to bio jedini pozitivan i logičan potez koji smo tada mogli učiniti. Govorio sam mu da je on gardizan jer je u onom ratu bio partizan, a u ovom gardista. Čovek je mutan stvor i teško je objasniti sve njegove postupke.
Javna usamljenost
- Gluma jeste javna usamljenost. Čak kada je na sceni pred stotinama ljudi, glumac je utoliko usamljen jer su sve oči uprte u njega, a on najviše mora da se koncentriše sam na sebe. To je glumački paradoks, ali i moj lični pogled na život. Dosta sam skeptičan prema onome što dolazi iz društvenog okoliša, naročito prema utopijama, tako da ja funkcionišem usred sveta kao posmatrač, a opet imam potrebu da budem s drugima.
- Nekad je publika bila uštogljenija, ukočenija, svečanija. Teatar je bio jedina oaza zabave. Pre pedesetak godina još nije bilo televizije, pozorište je bilo nešto veoma važno. Danas ono nije toliko važno. Postoje ostali mediji koji su možda zabavniji.
Danas se više ne dolazi na predstave svečano odeven, u najboljem odelu ili haljini. Doduše, nekad, u ono posleratno vreme ni u restoran ili bar nije se ulazilo bez kravate. Svi su bili drugovi, ali se nastojao izgraditi nekakav građanski status, možda upravo zato što smo svi bili siromašni.
- Ne postoji tačna evidencija o broju predstava koje sam odigrao. Ispašće na kraju da sam više glumio nego živeo. Razmišljam o tome koliko sam večeri proveo u pozorištu. I sada igram u osam predstava, dakle dvadesetak puta mesečno.
Kolege me napadaju da rušim standard, da previše igram. No ja se žurim jer vreme curi. Niko iz moje generacije više ne glumi, pomrli su ljudi, a i mene kao da sve češće pitaju što još čekam. Imam osećaj da publika dolazi na moje predstave da vidi hoću li živ dočekati kraj...
Peške do 18. sprata
Svaki slobodan trenutak deda Pera provodi u društvu unuke Kaje, koja sada ima 15 meseci. Ćerka Ana, takođe glumica, rodila je u 40. godini.
- Srećan sam. Žao mi je što pre nisam postao deda. Unuku viđam gotovo svaki drugi dan. Jednom se pokvario lift, pa sam sa svojom mezimicom pešačio do 18. sprata. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Laušević: Neiživljena mladost, nenađena zrelost
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“ (1): Politički polupismen. Vrele krvi. Ličnost renesanse. Dobar polemičar. Voleo Tita i SFRJ. Tražio Slobinu ostavku
NEW YORK, jesen 2011. / Snimio Vladimir Radojičić
Poslednje veče oktobra, devedeset i treće. Hladno je. Obučen ležim ispod tri ćebeta.
Mislim. O sebi. Hipohondru. Asocijalnom. Nestabilnom. Depresivnom. Melanholičnom. Sebičnom. Nepredvidivom. Nezahvalnom. Zlopamtilu. Perfekcionisti. Promašenom pesniku. Nezavršenom glumcu. Polutalentovanom slikaru. Netalentovanom pevaču. Potencijalnom taksisti. Erotomanu. Nikotinomanu. Bratu od tetke Upravniku Radomanu. Zatvorenom ocu.
O sebi to mislim. Kao o osumnjičenom licu. Kao pritvoreniku. Robijašu. Nenađene zrelosti. Neiživljene mladosti. Manijakalno-depresivnog tipa. Prepoverljiv. Nepoverljiv. Snalažljiv. Smotan. Zanimljiv. Dosadan. Rečit. Ćutljiv. Ubedljiv. Odgovoran. Nepouzdan. Tvrdoglav. Egocentrik. Povremeni muž. Biološki otac. Naivan. Prevejan. Preiskren. Luckast. Uplašen. Zbunjen. Politički polupismen. Nacionalno poluneopredeljen. Demagog. Romantik. Banalne završnice. Maštovit. Istrajan. Kratkog daha. Nepromišljen. Mazohista. Kitnjast. Daltonista. Pogrešan ocenjivač ljudi. Nedovršeni poliglota. Skeptičan. Sujetan. Ledenih nogu. Vrele krvi. Odan. Osetljiv. Netalentovani kockar. Školovani šahista. Igrač sumnjivog valcera. Druželjubiv. Neosvetoljubiv. Samostalan. Bez sočiva ne može da podseče nokte na nogama. Znači - velike dioptrije, bez obzira na kratke noge. Nosilac više ratnih i mirnodopskih priznanja iz oblasti kerebečenja pred puno ljudi. Promenljive sreće i frizure u životu.
Suicidan. Voli da nosi crno. Muromant, neizlečiv. Barokni tip. Ličnost renesanse. Čistunac. Prži povremeno dobru kajganu sa slaninom, sa i bez origana. Dobar, čak natprosečan rešavalac ukrštenih reči. Uvek namešta i koriguje usta dok isprobava nove pantalone. Nosilac šešira u sezoni 1992/93. Dva puta nosio rep u životu. Mitoman, alazon. Mistifikator. Oponent. Dobar polemičar. Operisan od slepog creva, krajnika i sluha. Čekač boljeg života. Pacifista. Veliki hrvatski glumac. Nešto manje srpski. Crnogorski, zasad ništa. Putnik po puno sveta. Voli Argentinu i Makedoniju. Ne voli železničke stanice. Izbegava koncerte Stinga i "Bijelog dugmeta". Na ostale ne odlazi. Ume, ponekad, u bilijaru da ubaci crnu kuglu u srednju rupu. Ponekad, ne. Reumatičan.
Voleo SFRJ i plakao kad su makli F. Voleo Tita, kao svi što su ga voleli. Više od tate i mame. Kad je ovaj umro, išao da ga vidi i suzio kao i svi. Danas ne može da veruje da je u tom mimohodu učestvovalo samo nekoliko ljudi. Ostali su svi slavili kod kuća što je Maršal napokon crk'o. Nikad nema ideju gde bi mogao da slavi Novu godinu. Ove godine je na vreme rezervisao mesto. Uhvaćen par puta da čita „Politikin ZABAVNIK“. Pravdao se činjenicom da je Dostojevskog već dvaput pročitao. Dugo vremena, u strahu od rata, tajno kupovao konzerve. Kad bi ostajao sam kod kuće, brojao ih i posle gledao porniće. Uvek je priznavao samo drugi porok. Zna puno stihova, pogodnih za udvaranje, uz mirišljavu so i sveće.
Tajno voli Klaudiju Šifer, a javno traži Miloševićevu ostavku. Nameravao da upiše školu okretnih i južnoameričkih igara, karate, esperanto, ali se u poslednjem trenutku zadovoljavao činjenicom što može da prati devojku do kursa za naučne i stručne prevodioce.
Ponekad se folira slušajući ozbiljnu glazbu. Neozbiljnu nikad ne sluša. Savete, vrlo retko. Samo ako mu odgovaraju. Ljubomoran. Tradicionalan. Konzervativan. Nervozan je. Često ga zatičemo u besmislenoj šetnji tamo-amo i obratno (amo-tamo), sa rukama na leđima, ili u džepovima. Nikad ruke ne drži napred dok šeta. Bilo bi nepristojno, a i nepraktično. Napisao je naučno-fantastičnu priču "Put na sunce", ali je „ZABAVNIK“ nije objavio. Od tada sa indignacijom preskače sve SF-rubrike. A voli prženice. I salate, razne. Pravi divan pire. Palačinke, takođe. Jednom je u letu uspeo da dve palačinke prebaci iz jednog tiganja u drugi. Nikad više kasnije nije ponovio taj podvig. Poznaje lično Nadu Topčagić i Liv Ulman. Obožava filmove strave i užasa. Gleda ih ubrzano, ili bez tona. Donji pritisak mu naginje gornjem. Rasipnik. Ponekad tvrdica. Negira i jedno i drugo. Zaboravan. Voli mandarine i da zavrne rukave od rolke. Prvo mu žao, zbog dece, drugo mu brane. Kad ostane sam, nekad rukave od rolke zavrne do ramena i bude bleskasto srećan.
Boji se aviona i iz istih razloga ne jede ništa što leti, čak ni zimi. Pretvara se da se razume u strane muzičke sastave i očajan je kad mu ne veruju da je grupa "Snjingersingersi" zaista postojala. Prevrtljiv u dijalektici i dijalektima. Uvek govori jezikom sagovornika. Željan znanja. Bio jednom žirant i bio strašno ponosan. Pasionirani posmatrač dunje na ormanu. Bezbožnik. Sledbenik kosmičkih religija. Veruje Nostradamusu i Denikenu. Navijač reprezentacije. Upoznat sa aktuelnom političkom situacijom, kod nas, a i šire. Znao je, doskora, koji je glavni grad Obale Slonovače.
* * * * * * * * * * * * * *
* Čekam. A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom Čistilištu. Kao u velikoj čekaonici osluškujemo spoljašnjost.
Vrlo precizno u svesci koju mi je poslala sestra beležim svaki datum, posetu, promenu. Kao da će zbog te pedantnosti sve biti manje bolno. Kao da će ta urednost skratiti Vreme. A ovde sve traje... Od posete do posete. Od podizanja optužnice do suđenja. Od suđenja do drugog, jednom do presude. Onda do žalbe, jedne, pa druge. Do skraćenja. Do ludila. Do trena kad se izgubi mera za vreme.
* Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš.
* Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno.
* Sad smo sami - moja samica i ja.
* Samo se sećanje smatra srećom.
* Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi i ma kad bilo. I jedan dan života manje.
* Polako otiče sve od mene. I porodica i prijatelji. I život. Da li ja to polako nestajem? Odlazi i ponos, dostojanstvo, hrabrost... sve ljudsko od mene. Ostaje krhotina koja će sve da otrpi. Da se sagne i kad treba i kad ne treba. Belina čoveka. Praznina. Posledenji izbledeli otisak kome ni original potpis više ne daje nikakvu cenu. Bezvredna kopija. Gde sam to ja? U izmoždenoj rupi koja zjapi? I da li se više ikada mogu izvući? Krug. Zatvor. Može li se dublje? Je l' ovo dno? Kiša. Ništa. Nedolaz. Neizlaz. Bezizlaz. Sve reči koje sadrže izlaz. A njega nigde.
* Slobodu često zamišljam kao ženu. Golu, normalno.
Sloboda je i kad čovek može da se isplače, pa mu posle bude lakše.
* Sumorna subota sa suncem. Slično sunovratu. Sklupčan smišljam smisao. Setio sam se, spuški smrad sa susednog svinjca svi smatramo sopstvenim sranjem. Smanjujemo se. Stiskamo. Samo se sećanje smatra srećom. Stop.
NASTAVLJA SE Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Žarko Laušević: Žalim, kajem se, odričem se (2)
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“, koja će se, u izdanju ”Novosti”, pojaviti 30. novembra: Nemam opravdanja za svoju ljubav i prihvatam kaznu kakva god bila
Čekam ekspertizu još vitak. Njima ja, u stvari, ne trebam zdrav. Potrebna im je samo moja forma, pa špricom, ogromnim špricom usisavaju moju unutrašnjost, stavljajući nešto drugo, umjetno, zahvalnije nešto. Za moje dobro. Kad izađem biću najbolji na svetu, spravljen po vrhunskim recepturama svega dosad patentiranog u sudsko-medicinskoj praksi. Biću još voljeniji, a možda naučim i da volim. Tada će terapija mog izlečenja biti okončana. Sad sam još u početnoj fazi lečenja, ali neki rezultati se već naziru. Zatvorenike počinjem da cenim više od šefa države, a ko zna, možda bih i Miloševića razumeo kad bi mi ga doveli u sobu. Skratio sam folijom fitilj sobne sijalice i usmerio njen islednički snop u pravcu zenica oka mojih.
"Šta moram da priznam, recite mi i ja ću to učiniti, ne morate da palite i ventilator? Nije dobro za sinuse, a i trošite struju, bez potrebe. A možda vam ventilator i ne radi?"
Jeste, priznajem voleo sam Tita. Ja, dalje, znam da je ta moja ljubav (prva i najveća) prema Maršalu, posle sasvim prirodno dovela do kataklizme na ovim prostorima... I plakao sam, ponavljam, što sam već rekao istražnom sudiji, kad je Josip Broz umro.
Nemam opravdanja za svoju ljubav i prihvatam kaznu kakva god bila.
Voleo sam, priznajem, sve narode i narodnosti bivše SFRJ. Učio sam, krijući, slovenački, a makedonski, nažalost, i dan-danas razumem. Učili su me da psujem na albanskom. Žao mi je zbog svega.
U Zagrebu sam uvek pričao zagrebački, čak i kad sam branio Miloševića.
U Beogradu sam na ekavskom ćutao da je pedeset Lauševića jednako kao i devedeset domorodaca koji su se prezivali Tesla, ubijeno na tlu Nezavisne Države Hrvatske.
Posebno se kajem što volim neke Albance. Tu sam mnogo grešan.
Dalje, na Novu 1992., sam od ciganskih trubača, mojih, izvinjavam se, prijatelja, u Klubu "Bojan Stupica", tražio da mi sviraju sa pevanjem himnu "Hej, Sloveni" koju sam, iako svestan njenog plagijata, smatrao jedinom provokacijom za netrepćući stojeći stav.
Stidim se sada toga i odričem! Odričem se! Odričem se! Odričem se!
Kajem se danima već, i pljujem po sebi, što se može utvrditi i analizom barutnih gasova moje pljuvačke koju možete pronaći na mom licu.
Doktori moji! Istražitelji i iscelitelji moji! Braćo, Srbi.
Ako nešto znači za moju dalju sudbinu, ja sam se već do danas dosta popravio. Ne pevušim više uopšte makedonsku pesmu: "Biljana platno beleše", a o slovenačkoj poeziji uopšte, a posebno o Lovru Kuharu i Prešernu, mislim sve najgore.
Sve svoje bivše SFRJ nagrade sam uništio i javno se sprdam sa njima. Moja zlatna Sterijina značka je na službenom reveru poštara Bore (Debelog), a sa zlatnom pulskom „Arenom“ se igrao moj Duka i menjao je sa komšinicom Mišom za album "Kapetana Dragana". Malo li je?
Odričem se svojih muslimanskih kumova! I svih hrvatskih prijatelja! (tri puta se odričem!)
Ova bubuljica ispod levog uveta mi je sasvim prirodno nastala kad sam juče čuo, sa nekog radija, Balaševićevu pesmu: "Računajte na nas", koju je spevao na zakletvu Titu. To navodim kao očigledan dokaz da sam postao i prirodno alergičan na one stvari, neću da ih više pominjem, ni nabrajam, jer bih sasvim uništio ten.
Očekujem da ćete prihvatiti ovo dosad navedeno kao iskreno kajanje, pa nastavljam.
Kajem se što sam se u noći između 30. i 31. jula, prošle godine našao u kafiću
"Apple", kad sam mogao u to vreme mirno da igram jamb, sa kumovima Pavlom i Mirjanom Jovanović, u Gospodar Jevremovoj, pevušeći:
"Volim Sloba, mrzim Tita,
Srbija se opet pita!"
Kajem se što sam prethodno nabavio pištolj marke "CZ 99", umesto da sam svoj bezrazložan strah sputavao bensedinima, ili neizlaženjem iz stana, crtajući, na primer, Sloba i Šešelja, kako se tri puta iz zaleta ljube u usta, bez straha od infekcije.
Kajem se što sam te noći osetio banalan i potpuno bezrazložan strah kad su krenuli da nas biju.
Kajem se što nisam King Kong, ili makar Brus Li.
Kajem se što se nisam potpuno prepustio njihovoj nameri i što im nisam pomogao kad su krenuli da prevaspitavaju mog brata.
Kajem se što volim svoga brata.
Kajem se, jer, da nisam tako reagovao danas bih bio potpuno miran i sigurno se ne bi otkrila moja mračna prošlost, koju sam, priznajem, hteo da sakrijem.
U nadi da ćete me popraviti potpuno, sa željom da vaša cenjena ekspertiza ne započne još mesecima, drugarski vas pozdravljam.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* Sad znam zašto neko piše u zatvoru. Nije to samo zabašurivanje situacije. To je i duboka potreba da se, i svezan, negde dokazuje. Da i pri ugašenom svetlu - gleda. I sputanih nogu, korača. Da gladan - gladi stomak. Da prkosi logici zatvora.
Belina papira kao postrojene šahovske figure pred početak partije. Kao neizvesnost oplodnje. Sve je moguće. I pobeda i jalovost pacerskog poteza. Protivnik samo trpi, kao teniski zid. Jajna ćelija čeka. Kao papir. Sa najboljim slovom će zaneti. Kao kompjuter. Poznate informacije će ispljunuti nazad. Pokušaj ponovo! Papir se cepa od smeha tvojoj nemoći. Na sve će pristati. Boliš ga do krvi, ali ćuti. I čeka. Čeka pravu reč.
* Beži glumče iz ove zajebane zemlje! Beži i ne okreći se! Nemaš zašto. Naći će se već neki komesar da nam premeri pozorište i da se potrudi da ukloni tragove naših zločina. Nailazi veliko "novo doba" preživših pacova, rezistentnih na sve ljubavne napitke ovoga sveta, koje smo, naivno verujući u njihovu isceliteljsku moć, upravo za njih spravljali i tu smo se najviše zajebali. Pobediće ljubav, pravda, lepota, smisao? Neće.
Pobediće lešinari i bubašvabe.
* Kažnjavam sebe zbog jučerašnje slabosti čitavog dana fizičkim poslovima i teškim vežbama. Mogu ja da robijam! Mogu da robijam i više nego što zaslužujem. Da, i: "Ne mogu oni mene toliko da kazne, koliko ja mogu da robijam!"
* Izdišući život - usisavam smrt.
* Ko zna gde je moja sveća, moj fatalni plamen? Je li bila, ili će tek? Je li ovo pisanje to odlaženje problemu u susret? Da bi se čovek oslobodio aerofobije - treba da leti! Da bi rešio svoje probleme moraš ih izazvati na dvoboj. Ti i tvoji problemi. Oči u oči. Ko pretekne - pričaće. Ako ti ostaneš, pričašće do kraja života o pobeđenim problemima i imaćeš novi problem. Logoreju pobede. Ako pobede problemi, ostaće da cinično svedoče o tvojoj ništavnosti, neće otići sa tobom. Lebdeće i iznad tvoje poslednje kuće.
GORICA POPOVIĆ
JEDVA čekam da pročitam knjigu! Za razliku od nekih mojih kolega koje su ga viđale u Americi, Žarka nisam videla celu večnost. Želim da čujem šta mu se dešavalo, šta je radio, načula sam da je malo glumio... Osim što je bio moj filmski partner, Žarko Laušević je, što malo ko zna, bio i moj student. Ja sam tada bila asistent na klasi. Žao mi je zbog svega što mu se desilo, jer je bio izvanredan momak, vaspitan i vredan đak. Ali, pre svega, odličan glumac. Eto, kako život nekad režira stvari. Razumem tragediju i tih porodica koje su izgubile dva mlada života, ali te noći uništen je i treći život, Žarkov.
LJUBIŠA SAMARDŽIĆ
LAUŠ je najneobičnije glumačko ime na prostorima bivše Jugoslavije. Zaigrao je, za njega, u kobnoj predstavi "Sveti Sava" u JDP, koja je naprasno prekinuta, a on posramljen tim činom odlučio da trajno bojkotuje rad i na filmu, i u pozorištu. Usledile su tri godine ćutanja i neprihvatanja nijednog glumačkog zadatka. Godine 1993. dolazi kod mene, nudim mu glavnu ulogu u filmu "Kaži zašto me ostavi". Ulogu od srca prihvata! Bio sam ponosan. Igra je s punom odgovornošću, energijom i srcem. Tog proleća odlazi u Budvu da odigra Kanjoša Macedonovića. Dan pred premijeru filma na Filmskom festivalu u Herceg Novom, javio sam mu se i molio ga da me izvini kod publike što neću moći da prisustvujem premijeri i poručujem mu da me dostojno reprezentuje. Te noći odlazi do svojih u Podgoricu. U ponoć počinje njegova agonija, koja traje sve do danas! Ranom zorom, poziva me iz Podgorice naš zajednički drug Savo Radunović i javlja mi kobnu vest. Od tog dana počinje Žarkov sunovrat, i agonija, vredna njegove ispovesti.
LJILJANA BLAGOJEVIĆ
IMALA sam tu sreću da sam već pročitala knjigu. To je divan emotivan roman i još jedan dokaz da jedan talenat nikada ne ide sam. Žarko ima neverovatan talenat za glumu, jedno vreme se dokazivao i slikanjem, a evo sada i pišući. Volela bih da se Žarko vrati glumi, jer hrišćanski je praštati, nastaviti dalje da se živi, a "onaj gore" neka vodi računa o tome da svi dugovi budu naplaćeni.
NASTAVLjA SE Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Žarko Laušević: Kakav je život ubica? (3)
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“, koja će se, u izdanju „Novosti“, pojaviti 30. novembra (3): Onda izgovorih jednu rečenicu, kao da je govorim na nekom stranom jeziku: „Ubio sam dvojicu, a trećeg ranio.“
Otkrivam polako moju okolinu. Vrata od ove prostorije ne zaključavaju, pa se može izaći u hodnik, omeđen rešetkama od drugih, beskrajnih hodnika. Ti drugi su, opet, zakatančeni više puta i tako sve do one plave pneumatske kapije kroz koju sam sinoć ipak morao proći.
Malopre čujem tihe korake ispred vrata i oprezno pitanje:
„Ko ima tu, je l’ ima neko tu?“
„Ima“, odgovoram, ne znam kome.
„Ti si novi, je l’ da?“
„Da, sinoć sam stigao.“
Vrata se otvaraju. Ulazi tridesetogodišnji mršavko, bled, upalih očiju, bez tri-četiri prsta na levoj ruci.
„Imaš vatre?“, pita.
„Imam.“
„A, je l’ mogu ja da dođem ponekad, pa da zapalim cigaru od tebe, pošto više nemam šibica i tako…“
MOGU JA OVO
Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanje, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izložen… čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe – mogu ja ovo! Dobio sam neku nagradu u Nišu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je to sve relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.
„Možeš, zapali“, nudim ga i cigaretom.
„Marlboro?“
„Aha.“
„Original, američki?“, raširio oči.
„Valjda…“, palim i njemu i sebi.
„Marlboro …ti pušiš dobre cigare.“ Glas mu je vrlo tih.
„Šta ti je s rukom?“ , pitam da mu skrenem neprijatan pogled.
„Preveliko punjenje“, analizira cigaretu koju puši.
„Bomba... s ratišta?“
„Ne, petarda, a ti?“
„Šta... ja?“
„Šta si ti uradio?“, pita bojažljivo.
Prvi put za ove tri nedelje da neko ne zna ni ko sam, a kamoli šta sam uradio. Onda izgovorih jednu rečenicu, koju kao da odnekud ponavljam, a i kao da želim da saznam šta u stvari znači. Kao da je govorim na nekom stranom jeziku koji sam učio, ali nisam nikad tako dobro savladao.
„Ubio sam dvojicu, a trećeg ranio.“
Stojim tu pred nekim čudnim neznancem, i prvi put svezah neke reči, teške reči u prvom licu jednine, koje nisu pisali drugi ljudi. Te reči sam ja stvorio u svojoj glavi, nastale su kao posledica onog što sam ja uradio.
SRBIN I ALBANAC
Čujem u hodniku crnogorski akcenat. Pouzdan znak da sutra idemo u toplije krajeve. Znam i ko je doveden. Pita Zef šta je uradio. Kažem: „Ubio zbog njive.“ „Zbog njive ubio ćovek?“ „Ti si ubio zbog boksa cigareta?!“ „Aaa, to je drugo!“ „Pa si, drugi put, ubio zbog šamara!“ „Žarko ti si naaaš, Crnogorac, ti znaš šta prićam. Znaš da morao sam.“ Htedoh da mu kažem da nisam njihov. Da sam ničiji. Da sam Eskim. Da sam sa Novog Zelanda. Iz Sibira. Da sam Slovenac, da sam … Odustajem od diskusije, jer kao da se na neki bolestan način i radujem ovoj gluposti koja me trenutno okružuje i koja će sutra nastaviti bez mene. Znam da ostavljam dvojku, koja već sad neskriveno pati. Zef - zbog duvana, Kiki - zbog hrane koju donosi Maja. Kiki je pitao: „Šta ćemo sad da radimo?“ Zef je odgovorio: „Da ćekamo.“ Semuele Bekete, ne znam kako da ti ovo saopštim, ali ja imam ispred sebe najboljeg Vladimira i Estragona, koje istorija teatra može da ponudi. Oni će za par trenutaka da počnu da se glože, ćute, vole. I da čekaju svog Godoa. Strašna, a istinita slika Albanca i Srbina. Koji se ni po čemu ne razlikuju.
„Ubio dvojicu, trećeg ranio!“, zvoni mi u ušima i dalje, dok jednako tragam za značenjem izjave.
Ubiti, znači - učiniti nečiji život gotovim, nasilno ga okončati, onemogućiti ga protiv njegove volje da dalje diše, govori, misli, voli, da postoji.
„Jesi bio mnogo ljut?“, pita mršavko.
„Nisam bio… ljut, nego sam se branio“, kažem.
„Aaaa, vidiš, a ja sam bio ljut!’“
„Kad si bio ljut?“, pitam, a nisam siguran da želim odgovor.
„Pa, tada kad sam zadavio ženu.“
Ćutim. Ćuti i on.
„Čiju ženu?“ , ipak upitah.
„A, svoju, svoju“, umiruje me, „a onda mi je umrlo dete.“
„Kad ti je umrlo dete?“
„Pa, tada kad sam zadavio ženu.“
„Od čega ti je umrlo dete?“
„Od gladi“, mirno i razložno mi saopštava, „ja sam nju zadavio i otišao, a beba nam je umrla od gladi tri dana posle.“
U trenu shvatih da želi da me fascinira svojim zločinom.
„Pa, jesi li ti…“, htedoh da kažem lud ili normalan, svejedno, pa shvativši svu ispraznost ove konverzacije, nastavih sa - „…bio pijan?“
„A, jesam, jesam…“, izgovori to kao neoborivu, olakšavajuću okolnost, pa, da pojača kvalifikaciju, dodade: „… a bio sam i LjUT!“
„I ljut“, ponovih za njim.
„Strašno ljut!“, popravi nas obojicu, značajno ističući kažiprstom ovo strašno. Klimam glavom, pušim, ne znam šta ću sa svojim gostom.
„To su tvoja deca?“, gleda malenu fotografiju.
Ćutim. I on oćuta malo, pa, klimajući glavom, zaključi:
„Ti si najbolji ovde. Ti bi mogao da pređeš u našu sobu.“
Polaskan, što sam, eto, kvalifikovan za njihovu sobu, dadoh mu par cigareta, prateći ga ka vratima.
Odlazeći, moj gost se doseti i vrlo ozbiljno predloži:
„Molim te, dođi da nam vidiš sobu!’“ Izgledalo je kao da me poziva u diplomatski salon dvorca Kralja Nikole na Cetinju. Odoh, šta ću, ipak je to poziv najbližeg komšije. S vrata me zapahnu smrad mokraće, isti onaj koji je ovaj nesrećnik doneo u moju sobu.
„Idem ja sad, da ne naiđe komandir“, izvinjavajući se prekidoh posetu. Posle trideset sekundi je ponovo došao da zapali cigaretu i istim onim tonom kojim je zastupao svoj slučaj objasni da je njegov cimer ubio majku i brata.
„Majku i brata“, kažem.
„Da, majku i brata.“
Naglo umoren, odjednom, krećem prema krevetu. Pođe za mnom, setivši se:
„I babu!“ Kao da mu je ono prvo dvoje delovalo nekako premalo, pa je u trenutku odlučio da sahrani i nesrećnu babu.
„I babu“, potvrdih.
„I babu, babu,“ složi se i on, „i babu.“
„Mora da je bio strašno ljut“, ležem.
„Aaa, mnogo ljut i… neuračunljiv i...i... nužna odbrana.“ Nabraja i gradira kao da se ispred njega nalazi lično Robert Ripli, beležeći novi slučaj za svoju rubriku Verovali ili ne!
„VEČERAAAA!“, prolomi se spasonosni poziv na uzbunu, na šta se moj komšija bez pozdrava stušti na vrata.
Opet negde blizu kao da čujem glas mog brata.
SINIŠA KOVAČEVIĆ
IMAO sam tu beneficiju da već pročitam rukopis, koji je odlična literatura. Kažem literatura, jer je teško žanrovski odmeriti, to je i roman, i dnevnik, i hronika, i memoari, ali očigledno je da je to prednost Žarkove knjige. Ona je dokaz da talenat nikad nije usamljen. Malo ljudi zna da je Laušević i darovit slikar. Čitao sam Žarkovu autobiografiju sa mnogo gorčine u srcu i veoma mnogo umetničkog zadovoljstva. On je vrlo oštar sudija čitave epohe, ali pre svega vlastitog života. Njegova priča u izdanju "Novosti" svakako je povratak na srpsku kulturnu scenu, a njegov povratak kao glumca, e o tome odlučuju birokratske strukture, koje su spore i, čini se, prilično nezainteresovane.
BRANISLAV LEČIĆ
- IZUZETNO mi je drago što je Žarko Laušević objavio knjigu. Veoma je važno da iz njegovog ugla čujemo autentičnu priču o onome što se dogodilo. Govoriću na promociji i biće mi veoma drago da makar malo pomognem mom drugaru da njegova knjiga bude čitana.
MIRJANA KARANOVIĆ
- OTKAD se desio taj zločin nisam imala nikakav kontakt sa Žarkom. Imam samo emociju prema svemu tome, to je užasan gubitak - gubitak za sve. Gubitak je to što se njemu desilo, gubitak su, naravno, životi tih ljudi koji su poginuli... Sve to je jedna velika tragedija koja nekako nije dobila svoje razrešenje. Ne znam da li će ova knjiga doneti neku vrstu razrešenja i dovesti do kakvog smirenja. Ne znam da li će sa njom Žarko uspeti da se vrati na ono što je bio. Lično, mislim da je nemoguće vratiti se na ono što si bio, jer jedna nevinost je izgubljena - nevinost u igri, i ona se ne može povratiti. Ali, Žarko će, svakako, svojom autobiografijom pokušati da povrati i razreši makar nešto.
NASTAVLJA SE Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Žarko Laušević: “Manjež“ s njima, a bez mene (4)
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“, koja će se, u izdanju „Novosti“, pojaviti na kioscima 30. novembra: Sanjarim o prolećnoj dokolici na omiljenom mestu
Zima je, ako je i bilo, u Spužu odavno već gotova, tako da su napolju oni dani koje sam najviše voleo i koji me nostalgično vraćaju u neka lepša vremena. Zima i ružna jesen su u zatvoru mnogo podnošljiviji. Kad vidiš neki sumoran dan, lakše ti bude, jer, i da si na slobodi, ne bi znao šta bi sa njim. Muka je kad se prolepša vreme, pa kad počneš da otvaraš beogradske bašte... Bez tebe u njima…
Kao da u mislima već oblačim Beograd u april, otvaram bašte, prelećem iznad vedrog Ušća. Zaustavio bih se iznad parka kod Jugoslovenskog dramskog i na čas mu vratio izgled osamdesetih.
Moja kafana - ’’Manjež’’. Sešću za početak sam. Još se ne odlučujem koga ću sačekati.
Moj sto. Nema kuvanih jela nedeljom, ali time ni gostiju koji u „Manježu“ vide samo restoran i nalaze samo hranu. Imam cigarete. Dve kutije. Daću znak nekom od dražih konobara, iako se za njihov sto naguralo nekih pedesetak, koliko ih je prodefilovalo kroz ovu instituciju, poslednjih petnaest godina. Pozvaću nekog ko neće morati da prelazi dupli put da bi shvatio da treba da donese vinjak i malu kiselu.
Ne odlučujem se još uvek za buduće društvo, čak mi pomalo prija ta neizvesnost. Dokolica. Ne znam da li sam oženjen. Prvi gutljaj vinjaka puštam da brzo sustigne i malo ublaži, ne i pokvari, mnogo manji srk kisele vode, koja je dobra samo ako je hladnija, od vinjaka. Palim cigaretu i puštam da konobar nepoznatog praznog lica ispriča nešto o mojoj jučerašnjoj avanturi. Po osmehu prepoznajem da je očigledno bilo zabavno i njemu.
“Daj mi žeton za telefon“, molim ga.
“Evo ti ključ, zovi iz kancelarije.“ Mora da je sinoć dobio zanimljiv bakšiš.
Prolazim sad kroz prazan enterijer, nema ranijih kandidata za konobara decenije, samo memljivi smrad duvana. Miris „Manježa“, koji ostane u kosi i odeći - najjači alibi pred sumnjičavim ženama da nisi bio negde drugde.
Još uvek ne znam koga ću pozvati, tako da i ne žurim prema telefonu. Zavirujem u kuhinju, iza čijeg šanka se zagonetno smeje debela starija kuvarica, vrlo naklonjeno i predusretljivo. Odbijam od sebe i pomisao da istražujem razloge njenog osmeha, zadovoljavam se znatiželjom, sopstvenom, oko najboljeg parčeta teletine i odlazim do telefona.
Kroz staklo, koje deli kancelariju od kafane, još uvek stojeći sa podignutom slušalicom, šaram pogledom po kafani.
U međuvremenu se napunio čitav „Manjež“ mojim mrtvim kolegama i prijateljima!
Pijani mrtvaci mi nazdravljaju podignutim čašama.
Otežao od pića, Bogdan Kalafatović mi rukom daje znak da požurim. Moris Levi i Ivo Jakšić su prvi put dozvolili sebi da, evo, popiju čašicu više. Moris je još malo bleđi, čika Ivo se malo zarumenio oko jagodica. Sam za stolom, pravih leđa, otmeno sedi Miloš Žutić, željan razgovora. Sto dalje, Radmilović nešto žestoko podvaljuje Aligrudiću, ili se ovaj samo pravi naivan. Mira Trailović samo odmahuje glavom i javlja mi da požurim. Za malim stolom, do prozora, sedi sa čašom belog vina, Vlado Popović i kao da mi skromno daje znak, ako budem imao vremena da sednem sa njim. Paja Vuisić naručuje pivo za Rahelu Ferari, koja je upravo ušla u kafanu sa njenim prepoznatljivim cijukom:
’’Ijuuu, kakva banda!’’
Sa strane, otmen kao i uvek, u fraku iz neke uloge, stoji Zoran Milosavljević. Kao da se blago klati, ali sve još uvek drži pod kontrolom. Vuksan Lukovac je u ćošku i histerično mi se smeje. Vidim jasno dva njegova prva razmaknuta zuba. Ispred njega Gidra nešto žučno objašnjava Stojanu-Coletu Dečermiću.
Želim da zažmurim i da se prisetim telefona koji mi se vrzma po glavi. Ne uspevam. Kao da me kapci ne slušaju. Nalazim način kako da izbegnem poglede mrtvih pripitih kolega - sedam i gubim ih iz vida. A zašto ne mogu da žmurim, pitam se?
Gledam telefon. Nema brojeva u rupicama, samo nule.
Morao je ovo znati konobar, mislim se i ustajem.
Mrtvi su još uvek tu, ali kao da su postali brojniji. Dobro, barem ne obraćaju više pažnju na mene. Prolazim pored njihovih stolova i shvatam da moj Mili seda za jedan sto i upravo naručuje nešto od konobara u mantiji. Hvatam ga pod ruku, odvodim ga napolje. Užasno dug put između stolova...Mnogo više stolova, nikako da stignem do bašte. A, usput nas neko stalno hvata za ruke, poziva, vuče.
Vidim i ljude koji su sedeli napolju, u bašti, ali su u međuvremenu ustali i priljubljeni uz izlog daju nam znake da požurimo. Irfan, Pera Kralj, Tale, Ristovski i Gaga Nikolić. Panično nas požuruju. Staklo iza kog strepe moji prijatelji, samo što se ne rasprsne. Vesna Trivalić lupa pesnicama po njemu. Pored nje Merima Isaković grčevito pritisla prepletene šake na grudi.
Ostajemo zaglavljeni u malom hodniku između dvoje vrata, između zainteresovanih mrtvih i živih prijatelja.
Ne, nisam sanjao. Hteo sam samo malo da sanjarim o prolećnoj dokolici na omiljenom mestu. I ode u mrak.
Napolju se isto smračilo. Malopređašnji zalazak je već negde drugde, kao i moj bezuspešni pokušaj da uspomenama rastočim tugu. Emocije koje naviru mogu samo da na čas okupaju telo blagim drhtajem. Kao kad se prisetiš prve ljubavi.
Je li prva ljubav lepša kad se doživi, ili kad je se setiš?
* * * * * * * * * *
VLADICA MILOSAVLJEVIĆ
- SVAKAKO da jedan tako bogat, prebogat život kakav je Žarkov po sebi jeste sjajan materijal za knjigu, verujem da bi o njegovom životu mogao da se snimi film, već sada. Žarko je kreativna ličnost, bez obzira na to šta mu se dešavalo, i divno je što je našao način da se izrazi kao kreativno biće. Mislim da je to dobro, iako je pitanje može li se on vratiti na glumačku i kulturnu scenu Srbije van moje moći poimanja. U svakom slučaju, on je veličanstven glumac, koji ima težak i čudesan život.
SVETOZAR CVETKOVIĆ
- U NEKO sada već dovoljno davno vreme bili smo zajedno na akademiji, i sve ono što me vezuje za Žarka je vrlo duboko i plemenito i ljudsko, i ni na koji način nije moglo da predvidi sve ono što će se njemu i ljudima oko njega dogoditi. Taj nesrećan događaj u potpunosti je preokrenuo Žarkov život, ali su njegov pokušaj i želja i talenat i umeće u jednom trenutku urodili plodom i uspeli da ga vrate na našu scenu u filmu "Nož", u čijem smo snimanju zajedno učestvovali. Ali očito su te rane duboke toliko da ne ostavljaju na miru, pa je on makar fizički pokušao da nađe neko mesto za sebe, tamo negde iza sedam mora. Da ga je našao, ne verujem da bi se upuštao u nešto poput pisanja knjige, iako ne sumnjam da ima debele razloge da ostavi za sobom i takav trag svog života. Žarko će za sobom ostaviti nešto mnogo više od knjige. On je višestruko nadarena, plemenita, dobra, divna i kreativna osoba koja poseduje retku osobinu: sposoban je da sumnja u sebe, i zato je sve što on radi uvek bilo bolje od najboljeg, i još bolje od toga.
NEDA ARNERIĆ
- ŽARKOVA priča je jedna od najtragičnijih priča koje su se desile nekome meni dragom i bliskom. Naravno da je nešto tako moglo svakome da se desi, a naravno da razumem i tragediju do koje je dovelo nošenje oružja, u ovom slučaju - meni dragog i bliskog Žarka, mog prijatelja i čoveka kog cenim i volim. Prosto ne mogu da pojmim za jedno tako duševno, duhovno, pošteno, toliko talentovano stvorenje, da se život tako poigra njim i za tih pet minuta, ili pet sekundi, preokrene njegovu sudbinu za 360 stepeni. To jednostavno ne mogu da shvatim, i to je nešto što me svaki put u teškim trenucima trgne i natera da se setim da je ono što je zadesilo Žarka - prava tragedija. Mislim da će njemu biti mnogo lakše sada kada je sve to stavio na papir, posebno što je svoj život i razmišljanja uobličio u pravu knjigu. To će mu svakako pomoći, a pomoći će mu i mnoštvo čitalaca koji će mu sigurno pružiti svoju podršku. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Ana Radmilović: Sećanja na dragog brkatog tatu
21 Jula 2011 se navršilo 26 godina od smrti legendarnog Zorana Radmilovića. Pre godinu dana, njegova ćerka Ana govorila nam je o tome kakav je bio njen voljeni tata u momentima kada se reflektori pogase, pričala na koji način je reagovao na njene simpatije i kako je prebolela trenutak kada je otišao iz njenog života
foto: privatna arhiva
Tridesetsedmogodišnja ćerka glumačke legende Zorana Radmilovića, Ana Radmilović, iako je bila devojčica kada je on napustio ovaj svet, još se jasno seća njegovog duha i neizmerne ljubavi s kojom ju je odgajao. Iako su ga mnogi doživljavali kao prekog čoveka, Ana tvrdi da je u svom domu bio topao i privržen otac i suprug koji se o svemu brinuo, zbog čega su se ona i njena majka, glumica Dina Rutić-Radmilović, osećale neizmerno sigurno. Pre dve godine objavila je njegove zabeleške u knjizi Zalažem se za laž, a prošle godine novo ostvarenje radnog naslova O jednom brkatom tati.
- Moja druga knjiga oživljava sećanja na svog oca sve do njegove smrti, kada sam imala svega jedanaest godina. Ne zalazim ni u kakve senzacionalističke analize, već prostim rečenicama opisujem naš odnos – kaže Ana i s uzdahom konstatuje da nikada neće izbledeti bol zbog preranog odlaska voljenog brkatog tate.
- Pamtim ga kao toplog čoveka, što se verovatno vidi u svim njegovim ulogama, jer ga na osnovu njih ljudi vole i posle dve i po decenije koliko je prošlo od Zoranove smrti. U svom domu je bio kao i svaki drugi čovek, a kakav je bio kada je radio, to ne mogu da kažem pošto svoje obaveze i poslovne brige nikada nije unosio u kuću. Sećam se njegovih priča kako ga mrzi da ide na predstavu, stalno je ponavljao da je mator čovek koji više ne može da izdrži taj tempo i kako je trebalo da upiše nešto pametno poput prava ili arhitekture, što mu je njegov otac savetovao – s osmehom se priseća Radmilovićeva.
- Moj otac je bio veoma pravičan čovek i za mene autoritet. Naučio me je šta je fer i zbog toga nisam želela da prekršim nijedan naš dogovor, ali nikada ga se nisam plašila. Ne sećam ga se kao prekog čoveka, ali i sama sam čula takve tvrdnje. On bi se ponekad povukao u svoju radnu sobu i pretpostavljam da su to bili periodi kada nije bio dobro raspoložen. Bio je brižan otac, a verujem i dobar suprug. Ponekad je umeo da bude posesivan, ali uvek se trudio da se pored njega majka i ja osećamo sigurno, što smo svakako i bile – priča šarmantna Ana koja je s ocem uvek delila svoje male tajne.
- Bilo mi je smešno kako je reagovao na moje prijatelje i simpatije. Vrlo ozbiljno je tražio da mu odgovorim: ko je taj dečak, odakle su mu roditelji i kakav je. Bilo je tu ispitivanja koja mu, po mom mišljenju, nisu priličila, ali prosto je tako reagovao – objašnjava atraktivna brineta koja je samu sebe obmanjivala na dan kada je Zoran zauvek napustio njen život.
- Kada je umro, nisam verovala da se to dogodilo. Mislila sam da me svi ljudi koji su dolazili u našu kuću da izjave saučešće lažu, čak sam bila sumnjičava i prema majci. Svi su raspredali o tome da li će biti sahrana ili kremacija, hoćemo li zvati sveštenika ili ne, a ja nisam shvatala šta će im sve to. Mislila sam da svi oni nisu u pravu. Međutim, ubrzo sam prihvatila istinu, ali u prvi mah želela sam sam da verujem u laž kako bih olakšala svoj bol – priseća se s tugom Ana 21. jula 1985. godine, kada je njen otac zauvek utihnuo na Prvoj hirurškoj klinici gde je izgubio opaku borbu s kancerom.
- Činjenica da sam ćerka Zoran Radmilovića pomogla mi je na nekim mestima, ali uglavnom među običnim ljudima. Mislim da me je prezime čuvalo dok sam radila kao novinar na Kosovu ili sam prosto verovala u to da bih se osećala sigurnije. Međutim, bilo je strašno dok sam studirala glumu kada su ljudi očekivali da ličim na njega, što je bilo nemoguće jer sam prvo žensko, a drugo bila sam dete. To sam baš teško podnosila – završava dama koja je trenutno angažovana kao scenarista dokumentarnog filma po knjizi Zalažem se za laž koji će se na jesen emitovati na RTS-u.
DRUŠTVO UMETNIKA: Sećanja na legendu
Kolege slavnog glumca Zorana Radmilovića nakon dve i po decenije pamte i rado se sećaju svog velikog prijatelja, njegovog neverovatnog duha.
Glumac ALJOŠA VUČKOVIĆ obožavao je Zoranov humor:
- Zoran bi sada u ovoj situaciji kada se ispred zgrade u kojoj je nekada živeo postavlja spomen-ploča, rekao: Nemoj da mi se tu skupljate jer ste dobar cilj iz vazduha! Nemoj da mi se tu skupljate, nego marš kući, pa knjigu u šake i učite. Učite, učite, učite, kao što je Lenjin govorio.
Veliki umetnik PETAR KRALJ vreme koje su proveli zajedno smatra neprocenjivim:
- Zorana znam od početka njegove karijere u Beogradskom dramskom pozorištu. Dosta vremena smo provodili zajedno, najviše u kafani i to uglavnom na Vračaru.
S druge strane CACI MIHAJLOVIĆ priseća se kakav je bio vizionar:
- Zoran je bio jedinstveni čarobnjak koji je u tišini svog doma promišljao neke važne misli koje je, na sreću, ponekad i zabeležio.
Glumica MIRA BANJAC veoma ga je cenila kao glumca:
- Radmilović je posebna priča, s njim sam veoma malo radila, ali sam ga dobro znala. Nije bio vedar i zabavan kako su ga ljudi doživljavali, već zaista težak čovek, gotovo mizantrop. Često se povlačio u sebe, bio je mrzovoljan, u nekim situacijama čak i neprijatan, ali obrazovan i teatarski dobro obavešten. Story _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 133 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
