|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Golgota bila jedini put
Milovan Vitezović povodom Ćosićevih stavova o Prvom svetskom ratu: Solunski front istorijska tragedija srpskog naroda i njegov epski podvig
NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put..
* * * * * *
ISTORIČARI su se složili da se Prvi svetski rat nije mogao izbeći, jer je Nemačka htela novu podelu sveta, a Austrougarska da zaposedne odavno obećani Balkan. Tako se srpsko učešće u njemu nije moglo izbeći. Sami vidovdanski vojni manevri 1914. pokazivali su da su carevine Austrougarska i Nemačka izabrale da rat počne protiv Srbije.
Istraživao sam to srpsko vreme različitim povodima. Prvo kao porodičnu obavezu. Moj ded, Radenko Vitezović, kome je stomakom pedeset godina lutalo olovo, uz koga sam kao dete spavao u kolibarenju na Divčibarama, stalno je sanjao Solunski front, ječeći kao sama istorija. Tu obavezu sam pesnički odužio zbirkom “Vojnici u voćnjaku“. Potom sam istraživao, pišući seriju “Dimitrije Tucović“, kako su austrijski socijalisti glasali za ratne kredite, a srpske socijaldemokrate protiv.
Zatim sam Arbaniju prošao rukopisom kroz prozu “Čarape kralja Petra“, ali ispisao i srpska zaboravljanja srpskih grobalja u “Simfoniji Vinaver“. I najzad, kad su me Zoran Janković i Slobodan Terzić iz “Košutnjak filma“ počastvovali pozivom da napišem scenario za celovečernji dokumentarni film “Gde cveta limun žut“, u čemu mi se znalački svojim viđenjem pridružio reditelj Zdravko Šotra, a potresno sve ispripovedao glumčina Dragan Nikolić, da je film dobio značaj nacionalne katarze.
Pokazali smo kako je srpska vojska, krajem novembra i početkom decembra 1915. godine, otpočela svoj marš ka Jadranskom primorju, marš za koji se s pravom može reći da je bio zaista mučenički, a po motivima i istorijskim posledicama veliki. Istina, u izvršenju toga marša vojska nije imala da podnosi teške udarce koje su joj toliko nadmoćni neprijatelji sa tri strane nanosili, počev od Save, Dunava i Timoka pa sve do Kosova; ali je zato sada bila izložena ogromnim i, za njenu snagu kakva je onda bila, nepodnošljivim teškoćama i naporima, jer je morala da savlađuje puno bespuća po planinama, potom i po albanskim neprohodnim baruštinama i blatištima, po zimi, polubosa i u poderanom i oskudnom odelu, pri tome i gladna - danima bez hrane, a uza sve to izložena i mučkim napadima arnautskih bandi iz zaseda u klisurama.
Brod za Krf
Pod takvim uslovima neizbežno je bilo da tragom njenih kolona popadaju nebrojene žrtve onih vernih sinova Otadžbine koji su imali volju, ali ne i dovoljno snage, da do kraja podnesu sve one “muke i patnje“ koje po strahotama prevazilaze sve što je istorija do sada zabeležila, što reče francuski maršal Žofr.
Što se tiče polemičkog, opet racionalno katarzičnog feljtona “Večernje novosti”, koji nastaje u povodu istorijske knjige sa sjajnim i tačnim naslovom “Nevoljni ratnici“ akademika Dragoljuba Živojinovića i onoga što je na promociji ovog temeljnog dela rekao akademik Dobrica Ćosić, čini mi se da ne bih imao šta više da kažem od onoga što je u scenariju filma “Gde cveta limun žut“.
Šteta što knjiga akademika Živojinovića nije bila izašla kad sam pisao scenario. Verovatno bi mi donela veću sigurnost u sudovima i neka pitanja ne bih ostavio otvorenim.
Mogu da žalim što ove svoje misli o Solunskom frontu akademik Dobrica Ćosić, koga inače smatram najvećim živim srpskim piscem, čiji su romani naše iskupljenje pred istorijom, ja bih te misli sigurno citirao, pa i suprotstavio ne samo drugim mislima o predsedniku Srpske kraljevske vlade Nikoli Pašiću i srpskom vrhovnom komandantu, nego i memoarskim svedočenjima. Kakvo je, recimo, svedočenje ruskog carskog poslanika u Srbiji, kneza Grigorija Nikolajeviča Trubeckog, koji je sa Srbima prešao Albaniju i zabeležio čas ukrcavanja vlade u brod za Krf:
“I tada mi je izašla pred oči sva neobičnost ovoga putovanja. Napuštali smo Albaniju, daleko za sobom ostavljali smo Srbiju. Ovde su bili ministri, generali, komandanti armija, predstavnici Država. Bio je to početak izbavljenja celog jednog naroda, koji nije prestajao da veruje da će ga njegova srećna zvezda vratiti u obećanu zemlju. Osećao sam se kao svedok velike istorijske drame, jednog od njenih najtragičnijih činova. Voja Marinković, ministar privrede i trgovine, progovorio je prvi: “Da je pre godinu dana neki romanopisac zamislio ovakvu priču, zar ne bismo kazali da se udaljio od svake verodostojnosti u svom romanu, lju’il a manlju?”
Sedeo sam pored Pašića. On je bio zadubljen u misli. I mada mu je bilo preko sedamdeset godina, mada je trebalo da bude mnogo manje raspoložen nego svi ostali, on beše zadržao svoju čilost. Na trenutak se osvrnuo na sve što je proteklo. “Da, izgubili smo sve,” rekao je, “ali smo Srbiji sačuvali obraz.”
Bile su to reči koje se izgovaraju pre nego što se spusti zavesa na sceni, kada se završava veliki čin drame. Ali te reči nije izgovorio glumac, nego čovek koji je kroz patnje došao do njih, vođ koji je svoj narod odveo iz njegove domovine zato što je hteo da sačuva njen lik, svetao i čist poput svetionika što osvetljava ceo pređeni put, kao i onaj koji tek predstoji...
Na svečanoj premijeri filma “Gde cveta limun žut“ u sali Pozorišta na Terazijama, negde u ovo doba pre dve godine, bio je i akademik Dobrica Ćosić zajedno sa ispisnikom i akademikom Mihailom Markovićem. Izmenjali smo neke dobre misli. Dobrica me je pitao koliko sam dugo pisao scenario. Skoro da mi nije poverovao kad sam rekao vreme od nekoliko meseci. Akademik Marković, uz nemoguću želju da svi Srbi vide film, pitao me je gde sam našao austrougarsku ponudu za separatni mir, i oko toga se vodio naš dalji razgovor. Rekao sam da sam pretpostavku za to našao kod Džona Rida u 1915, ali je nisam mogao dati izričito, kao neporeciv fakat, pa sam je dao u dijalogu.
Evo tog dela dijaloga:
”Džon Rid: A da Vam, recimo, Austrijanci i Nemci ponude mir...
Nikola Pašić: A, ovaj, šta da nam za njega ponude? Ovaj, da ne damo Makedoniju Bugarima, koji su već sa njima?
Džon Rid: To ne. Ali da vam nude više od onoga što su vam nudili saveznici da date Makedoniju Bugarima da dođu na njihovu stranu dok su mogli... Celu Bosnu i Hercegovinu, celu Vojnu granicu u Slavoniji, Baniju, Liku, Dubrovnik i veći deo Dalmacije...
Nikola Pašić: Gospodine Džon Rid, ovaj, Srbija nema dva odgovora ako bude nemačke ponude o miru...
Jedan odgovor
Džon Rid: Ako bude? A on je?
Nikola Pašić: Ako bude - ako prihvatimo nemačke ponude o separatnom miru, a oni pobede, bez ikakvog obzira će nam oduzeti sve ono što su dali. I više: uništili bi našu samostalnost jer nas mrze, jer im je cilj da nas satru. U slučaju da saveznici pobede, strahovito bi nas kaznili za izdaju. Ni oni ne praštaju. Samim tim naše nacionalne težnje bile bi bespovratno upropašćene. Mučno je da i u samom Beču računaju na toliku glupost srpskih državnika. Zato i kažem da mir ne primamo.
Džon Rid: Hvala Vam, gospodine predsedniče... Neću Vas pitati: Da li Vam je gospodin Mihailo Banković doneo izjavu lorda Herberta Kičenera, ministra rata Velike Britanije: “Balkanski front je mrtav za mene, jer je nepodesan da se na njemu okušaju operacije većeg stila.”
Nikola Pašić: Gospodine Rid, pitanje stila prepuštam Vama. Stav vlade Srbije i Vrhovne komande je: kapitulacija je najgore rešenje. Jedini spas iz ove teške situacije je povlačenje na Jadransko primorje!”
Sam akademik Živojinović kaže da su Londonski sporazum saveznici krili od Srbije. Nemamo dokaza da je Srbija 1915. odbila Londonski pakt. Ona ga je odbijala tek 1918. i 1919. prihvatajući adresu Narodnog vijeća SHS, praveći Kraljevinu SHS i braneći Dalmaciju od Italije, umesto da insistira da njene granice budu granice određene mirovnim ugovorom vojvode Živojina Mišića sa mađarskim ministrom vojnim, prema linijama razgraničenja koje je iscrtao general Franše d’Epere.
Imamo dokaza da su Srpska kraljevska vlada i srpska Vrhovna komanda u Prizrenu novembra 1915. razmatrale očajnu odbranu - protivudarom koji je predlagao vojvoda Živojin Mišić. Za to su bili i regent Aleksandar i kralj Petar. Tada je odbačena nova kosovska pogibija i počelo je sudbinsko i ništa manje pomorno povlačenje.
IZVUĆI POUKE
U feljtonu “Novosti” suprotstavljena su dva mišljenja: da li su povlačenje kroz Albaniju i Solunski front bili istorijska tragedija srpskog naroda, ili je to bio epski podvig veličanja vredan.
I povlačenje kroz Albaniju i Solunski front su bili i jedno i drugo. Karakter tragedije je epski. Samo iz tragedije se izlazi katarzom.
Dalja rasprava ne bi valjalo da dobije oblik još jedne srpske podele. A nikako da ode u pretpostavke šta bi bilo da je bilo. Izvucimo pouke iz onog šta je bilo.
SRBIJI
Umesto nekog zaključka ovom mom tekstu citiraću
pesmu “Srbiji” Tina Ujevića:
Danas plamsaš samo od krvi najboljih
što su maču dali svoja tela spravna,
blešteći u duhu i u čistoj volji,
božanstvena zemljo pravoslavna;
Juče ti si bila moćna i velika,
i za usne dece mleko, med i vino,
dok se ne skrhaše pod gradom čelika
grudi tvoje dece, srpska domovino.
Sutra, sabirući i danas i juče,
zasjaćeš u duhu i u živoj moći.
Jer će slavu sloma unuci da uče
kao zoru spasa iza teške noći.
Al’ ni novi narod, niti ponos međa
nikad više neće da ti ovaj vrati,
ponositi pogled iza hrabrih veđa
što su znale divski u ponor gledati.
Tvoje mirno čelo pod pretnjom užasa,
i vijanjem vetra strave i strahote,
i molitvu tamnu i gluva nebesa,
to je danas vreme najveće lepote.
Nastaviće se Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Nismo imali prave saveznike
Saveznici nisu Srbiji priznavali status savezničke zemlje sve do poslednjeg pucnja u Prvom svetskom ratu
NA promociji knjige “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918” profesora dr Dragoljuba Živojinovića govorio je akademik Dobrica Ćosić. Njegovo izlaganje objavile su “Večernje novosti” pod opštim nadnaslovom “Otkrića” u kome se, ako su novinari korektno preneli njegovo izlaganje, kritički osvrnuo na mnoge ratne događaje koji su se najviše ticali učešća Srbije u Prvom svetskom ratu. U svojim “otkrićima” akademik Ćosić nije ništa spektakularno “otkrio”, o čemu već nisu pisali mnogi pisci koji su sebe predstavljali kao sledbenike jugoslovenske marksističke istoriografske škole posle Drugog svetskog rata, a koja je imala za cilj da u negativnom svetlu prikaže ratovanje Srbije u tom ratu i srpske vođe.
Daleko bi nas odvelo ako bismo sve što je rekao akademik Ćosić na toj promociji objašnjavali ili podvrgli analizi. Zato će ovom prilikom biti reč samo o nekoliko pitanja koja se ne mogu zaobići i ostaviti bez komentara.
U izlaganju akademika Ćosića o saveznicima Srbije u Prvom svetskom ratu, njihovoj pomoći Srbiji i srpskoj neblagodarnosti, valja odmah reći da države, koje se imenuju kao savezničke (taj se termin stalno koristi u našoj literaturi), nisu priznavali Srbiji status savezničke zemlje do poslednjeg pucnja u Prvom svetskom ratu u onom duhu koji je formulisan za savezničke zemlje u Londonskoj konvenciji od 14. septembra 1914. godine.
Od velikih sila Srbiju je priznala kao savezničku zemlju privremena demokratska vlada Rusije posle Februarske revolucije 1917. godine. Potom je, posle pobede boljševika u Oktobarskoj revoluciji, nova sovjetska vlada priznala Srbiju za savezničku zemlju i pozvala je da kao ravnopravni saveznik Rusije, učestruje na budućoj mirovnoj konferenciji.
Materijalna pomoć, koju su zapadne članice Antante isporučivale Srbiji u toku rata, pedantno je knjižena i do poslednjeg pfeniga i centa isplaćena do završetka rata. Prema tome, ta se “pomoć” ne bi mogla nazvati tim imenom već kao ratni zajam koji je vraćen uz odgovarajuću kamatu po završetku rata.
Poruka cinika
U POTPUNOM tekstu citiran je deo telegrama austrougarskog cara Franje Josifa nemačkom maršalu Makenzenu, koji je komandovao trojnom invazijom na Srbiju 1915. godine, sa zahvalnošću “za uništenje srpske vojske”. U istom tekstu akademik Ćosić je naveo ove reči britanskog ministra rata lorda Kičinera: “Da, sa Srbijom je, nažalost, svršeno.” Kakav cinik. Istina je, međutim, da je Makenzen srpsku vojsku proterao iz Srbije, ali je nije uništio. Za poraz srpske vojske i izgon iz zemlje u tuđinu poštenije bi bilo da je ostareli Franjo Josif, da je znao kako stvari stoje, za taj uspeh Makenzena odao priznanje lordu Kičineru.
Naime, kada su srpska vlada i vrhovna komanda u leto 1915. godine uvidele da ne mogu uveriti vlade Antante da se Srbija nalazi pred trojnom invazijom i da upravo od Bugara preti najopasniji udarac za srpsku odbranu, vojvoda Putnik je napravio plan da moćnom operativnom grupom od pet divizija prvog poziva pod komandom vojvode Stepe Stepanovića preventivnom ofanzivom prema Sofiji i u sadejstvu sa anglofrancuskim desantom u rejonu Dedeagača spreči bugarsku mobilizaciju, a zatim sve snage upotrebi za odbranu severnog fronta protiv nemačkih i austrougarskih armija.
Kada je lord Kičiner bio obavešten i upoznat o namerama Srba, on je plan srpske vrhovne komande nazvao neprijateljskim aktom u trenutku kada su navodno sile Antante upravo pripremale plan da spreče eventualni bugarski napad na Srbiju ako se Bugarska priključi centralnim silama. Insistirao je da Srbi povuku svoje trupe sa bugarske granice i da sve svoje snage koncentrišu za odbranu severnog fronta protiv nemačkih i austrougarskih armija, apelujući da srpske trupe izdrže u odbrani na severnom frontu bar 20 dana, dok engleske i francuske snage ne stignu i zaštite srpski istočni bok u slučaju da se Bugarske priključi centralnim silama.
Srbi su, za svoju nesreću, morali da poslušaju zahtev lorda Kičinera jer je od pomoći velikih sila Antante zavisila i dalja sudbina Srbije, koja je bila izložena napadu višestruko nadmoćnijih neprijateljskih snaga i čija je sudbina zavisila od pobede ili poraza Antante u tom ratu.
Zanimljivo je naglasiti da je plan maršala Makenzena (i feldmaršala Falkenhajna) predvideo da se sve srpske snage sa bugarske granice privuku na severni front i da tako ogole istočno krilo s tim što je Bugarima stavljeno u zadatak da posle nedelju dana nakon austro-nemačkog napada sa severa napadnu Srbiju duž cele istočne granice, da ugroze bok i pozadinu srpske vojske i u sadejstvu sa neprijateljskim snagama na severnom frontu prisile srpsku vojsku na kapitulaciju u centralnom delu zemlje. Kao što se da zaključiti, plan nemačkog komandovanja i zahtev lorda Kičinera srpskoj vrhovnoj komandi bili su toliko podudarni kao da su sastavljeni u jednom štabu. Oba plana, dakle, imala su, očigledno, za cilj ili posledicu da srpska vojska u najkraćem roku bude poražena.
Velika prevara
TO se, međutim, nije dogodilo blagodareći sjajnom komandovanju i upravljanju operacijama srpske vojske i vojvode Putnika, komandanata armija i svih srpskih oficira i nepokolebljivom držanju vojnika u odbrani svoje zemlje koji su, primenjujući taktiku elastične odbrane, uspeli da u duhu manevarske odbrane sačuvaju svoje snage intaktne i obezbede širok prostor za razvoj obećane pomoći za izvršenje protivofanzive na sever, i proterivanje neprijatelja iz zemlje slično kao što je to učinjeno u vreme Kolubarske bitke.
Kada je srpska vrhovna komanda početkom novembra shvatila da više ne može računati na obećanja o dolasku britanskih i francuskih snaga, jer ih više nije bilo moguće racionalno upotrebiti, odlučeno je 6. novembra da se okrene front za 180 stepeni i, umesto borbe za obezbeđenje zemljišta za dolazak i razvoj anglo-francuskih trupa za preduzimanje protivofanzive na sever, da krene u pravcu savezničkih trupa koje su se već iskrcale kod Soluna i delom snaga razvile se u Makedoniji, a to je značilo da je bilo neophodno da se probije neprijateljski front na jugoistoku, kako bi se došlo u neposredni dodir sa savezničkim trupama u Makedoniji.
O svojoj odluci srpska vrhovna komanda je odmah obavestila francusku i britansku vladu i glavnokomandujućeg generala savezničkih trupa u Solunu, generala Saraja, i saopštila da će otpočeti proboj u Makedoniju 11. novembra, u zoni planinskog fronta između končuljskog i kačaničkog tesnaca. Međutim, istog dana, kada je srpska vojska otpočela proboj u Makedoniju, 11. novembra francuska vlada Vivijanija naredila je generalu Saraju da odmah povuče sve svoje snage iz Makedonije u Solun.
Glavnokomandujući francuske vojske general Žofr i general Saraj smatrali su da bi to bio nemoralan akt da se savezničke trupe povuku u Solun u trenutku kada Srbi kreću u proboj da se spoje sa njima, umesto da im pomognu. Tada je premijer Vivijani odobrio Saraju da postupi po sopstvenom nahođenju. Saraj nije povukao trupe u Solun, kako mu je ranije bilo naređeno, već je svoje trupe zadržao na položajima duž Crne reke, ali bez ikakvih pokreta radi pomoći Srbima u proboju. Usled te prevare i velikog pritiska nemačkih snaga sa severa, prodor srpskih snaga u Makedoniji nije uspeo, pa je vrhovna komanda naredila da se bitka za proboj obustavi i sva srpska vojska koncentriše na Kosovu za odlučujuću bitku.
PROPAST
POTPUNO se proizvoljno prikazuje vojna pomoć zapadnih “saveznika” Srbiji tokom rata. Za njih bi se pre moglo kazati da su bili ratni partneri Srbije, ili da su bili u pitanju saveznički partnerski odnosi malog i dalekog ratnika bez preteranog tugovanja ako taj mali partner i propadne. Ima indicija (čak dokazivih) da im je bilo u interesu da Srbija čak i propadne kako bi se bez njene smetnje i učešća po završetku rata sređivala balkanska pitanja prema sopstvenom ukusu i njihovim imperijalnim ciljevima.
POMOĆ NAM NIJE STIGLA
NAŽALOST, obećana pomoć zapadnih velikih sila nije stigla. Ipak srpska vojska, vešto vođena i hrabro se odupirući višestruko nadmoćnijim snagama sa tri strane, uspela je da puna dva meseca hrabro odoleva pritisku udruženih neprijateljskih snaga do njenog postepenog povlačenja na Kosovo u potpunom redu i bez gubitaka ijedne veće jedinice od čete.
* * * * * *
NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.
Nastaviće se Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Izbegnut je novi Kosovski boj
Dr Petar Opačić povodom stavova Dobrice Ćosića o Solunskom frontu: Odluka da srpska vojska krene preko zavejane Albanije ka Jadranu bila je dalekosežna a ne samoubilačka
Vojvoda Bojović
Pošto je Vrhovna komanda srpske vojske proučila sve okolnosti neophodne za vođenje odlučujuće bitke protiv nemačkih snaga na Kosovu, došla je do zaključka da se nisu složili osnovni elementi neophodni za novi Kosovski boj. Zato je doneta odluka da se trupe povuku na Jadran, pošto su vlade Francuske i Velike Britanije izjavile da će pripremiti sve za oporavak i preoružanje srpske vojske na primorju. U duhu tih obećanja doneta je odluka o povlačenju srpske vojske sa Kosova na Jadransko primorje.
Akademik Ćosić bez ustezanja naglašava da ne može da se divi državničkoj mudrosti predsednika Vlade Nikole Pašića i vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra Karađorđevića kao ni strategiji vojvode Putnika i vojvode Stepanovića za odluku o povlačenju na Jadransko primorje. Tu njihovu odluku Ćosić označava kao put u kolektivno samoubistvo, a svoju ocenu izriče s nekim neobičnim autoritetom.
Velika obmana
U zvaniČnoj nemačkoj istoriji rata piše da su saveznici poslali samo hranu i municiju Srbima na Kosovo, Nemci ih ne bi mogli potisnuti iz Srbije. Naime, posle neuspelog proboja u Makedoniju, sredinom novembra 1915. godine, kada je srpska vrhovna komanda uvidela da je utrošena sva artiljerijska municija i da je u provijantskim komorama ostalo hrane samo za nekoliko dana, zaključila je da je povlačenje na Jadran jedina solucija da vojska ne bude potpuno satrvena u neravnopravnoj bici na Kosovu.
”To je jedini bio put”, gde su ih, prema obećanjima francuske i britanske vlade čekali vojna zaštita, hrana i oružje, i povoljni uslovi za brzu reorganizaciju i pripremu da ponovo, uz pomoć savezničkih trupa i crnogorske vojske, stupe u borbu za oslobođenje svoje otadžbine.
Srpsko rukovodstvo našlo se, dakle, na Kosovu pred dilemom - kapitulirati i izgubiti državnu samostalnost, čiju obnovu kasnije niko ne bi podržao, ili nastaviti borbu, uz dotadašnje prijateljske zemlje, s nadom u njihovu pobedu i obnovu državne nezavisnosti. Nažalost, posle jezivog povlačenja srpskih trupa preko snegom zavejane i ledom okovane Albanije, ništa od onoga što im je obećano nisu zatekli na jadranskoj obali.
Štaviše, tada je nastalo dvomesečno zavaravanje od strane zapadnih članica Antante o njihovoj tobožnjoj rešenosti da se pomogne vernim i nesalomivim savezničkim trupama koje su - gladne, gole i bose - na umoru nastavile mučenički život u Albanskom primorju. U stvari, sve je to bila bezobzirna obmana. Nemački istoričar Herman Vendel, pišući o tim tragičnim danima za Srbe, kaže da Italijani, koji su imali obavezu prema Konvenciji iz maja 1915. godine da iz Italije u Albaniju prevoze brodovljem hranu, nisu ni zrno žita pružili gladnim srpskim vojnicima. Govorili su: ”Lešina se ne može oživeti”. Bili su srećni što se srpska vojska, u kojoj su gledali vođu južnih Slovena i svog rivala u njihovim imperijalnim pretenzijama na istočnoj obali Jadrana nalazi u tako kritičnom stanju. Srpska vojska zaista bi tada i propala da se na molbu regenta Aleksandra nije oglasio ruski car Nikolaj Drugi, koji je poslao depeše predsedniku Francuske Poenkaereu i engleskom kralju Džordžu Petom da će Rusija izaći iz rata ako se odmah ne spasi hrabra srpska vojska. Tada su sve zapadne članice Antante brzo našle brodove za prevoz srpske vojske na Krf, gde je nastavljeno masovno umiranje već obolelog ljudstva, ali i brzi oporavak preživelih, koji će uskoro činiti jezgro srpske vojske na Solunskom frontu. Na ovom ratištu Srbi su pune tri godine igrali najvidniju ulogu među savezničkim trupama.
U poslednjoj godini rata, 1918, srpska vojska odigrala je ključnu ulogu u proboju Solunskog fronta i dala ogroman doprinos okončanju Prvog svetskog rata. Po dolasku za glavnog komandanta savezničkih snaga kod Soluna, general Franše D'Epere, koji je prvi u jesen 1914. izneo ideju da rešenje svetske kataklizme treba tražiti na balkanskom ratištu, usvojio je u osnovi srpski plan proboja Solunskog fronta.
D'Epere je planirao da se u napad na snage Centralnih sila saveznički kontingenti uključe osam dana posle srpskog proboja fronta. Za prvi dan borbe on je ojačao srpsku vojsku sa dve savezničke divizije (artiljerijom i avijacijom). Mada Srbi nisu bili zadovoljni predviđenim rokovima o ulasku savezničkih kontingenata, ipak su odlučili da iskoriste pruženu šansu da probiju front neprijatelja i krenu u oslobođenje svoje napaćene otadžbine, koja je trpela strahovit teror okrutnog okupatora.
Bez priznanja
Ideju generala D'Eperea za ojačavanje srpske vojske podržao je francuski ministar inostranih poslova Pišon. U obraćanju predsedniku republike Poenkareu on kaže: ”Jedan srpski vojnik više, jedan francuski vojnik manje.” Ove reči nije potrebno objašnjavati. Sve ostalo je poznato.
Posle kapitulacije Bugarske 29. septembra 1918. narodna skupština Francuske objavila je deklaraciju u kojoj se kaže: ”Od danas je balkansko ratište glavno”. A nemačka vrhovna komanda je zaključila da, posle sloma Solunskog fronta ne postoje uslovi da se vojničkim putem obezbedi časno zaključenje mira, pa je postavila zahtev vladi da odmah zatraži primirje od neprijateljskih zemalja.
Tih dana londonski ”Mančester gardijan” je zaključio: ”Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”. Srpskom pobedom na Solunskom frontu i veličanstvenom ofanzivom na severu, uz asistenciju savezničkih trupa skraćena je još jedna godina ratovanja i patnji svih zemalja učesnica u ratu. To je ocena vojskovođa i jedne i druge neprijateljske koalicije.
Ali, veliku ulogu Srbije i srpske vojske vođe zapadnih zemalja brzo su zaboravile. Na proslavi prve godišnjice završetka Prvog svetskog rata Srbija nije ni pomenuta. Na isti način u zapadnim medijima prećutana je i uloga Srbije i srpske vojske prilikom proslave i obeležavanja 90. godišnjice savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. O Srbiji nije bilo reči ni u medijima, ni na svečanostima u zapadnim metropoloma. Zaboravili su Srbiju kao da nije ni učestvovala u ratu.
Takvi su bili i ostali naši zapadni saveznici. Oni pred Srbiju neprekidno postavljaju nove i nove ucene kao da su rešili da od nje ne ostane ni kamen na kamenu. Sad su kod nas opet sve oči uprte u pravcu Evrope kao da je Srbija stigla s nekog drugog kontinenta. Srbija je uvek bila Evropa i u Evropi. Bila je to i pre stvaranja Evropske zajednice - po svojim obeležjima, kulturnim dostignućima i demokratskim institucijama. A to je upravo napisao Karl Marks u svom čuvenom članku objavljenom u njujorškom ”Herald tribjunu”, 1852. godine.
To bi trebalo opet pročitati. Marks je ponovo aktuelan.
NEVIĐEN ZANOS
Srbi su u neviđenom zanosu probili neprijateljski front. Načelnik štaba nemačke 11. armije na Solunskog frontu general dr Peter Kirh za srpski proboj fronta rekao je: ”To je prvi prodor u tvrđavu rajha”. General D'Epere zapisao je: ”Već tada su se na horizontu videli zvonici Budimpešte.”
REGENT ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ: MALO PUŠAKA, MNOGO FRONTA
SRPSKA VOJSKA NA POLOŽAJIMA BEZ PREDAHA
DRAGOLjUB Živojinović u knjizi ”Nevoljni ratnici” piše da je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević od generala Morisa Saraja, komandanta savezničkih trupa, tražio da se smanji dužina srpskog dela Solunskog fronta. ”Da bismo ovoliki front održali”, kaže Aleksandar, ”morali bismo prevoditi iz III u I poziv starce skroz nesposobne”.
Opisujući stanje u kome se nalaze srpske divizije, on kaže: ”Vojnici u velikom broju boluju od mana srca i gotovo su svi propalih nogu od preteranog naprezanja. Usled toga javljaju se već samoubistva i slučajevi predaje, što može imati najteže posledice ako se što pre ne preduzmu potrebne mere.”
Prestolonaslednik Aleksandar konstatuje da je, prema broju pušaka, front koji drže Srbi, najduži, a srpske trupe nepravedno opterećene, i naglašava: ”Usled velikih fizičkih napora, moral naših vojnika počeo je da opada.” S obzirom na to da su se srpske divizije nalazile na prvoj liniji fronta, njihova zamena i odlazak na odmor nisu bili mogući. Za razliku od srpskih, kod savezničkih trupa smene su vršene redovno." Aleksandar zaključuje: ”Ima pojedinih srpskih divizija koje su od početka operacija neprekidno u prvoj liniji, bez ijednog dana smene.”
* * * *
NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.
Nastavlja se
Novosti Foto izbor administratora _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Zašto slavimo vreme smrti
Dr Radoš Ljušić povodom stavova Dobrice Ćosića o Solunskom frontu: Iako smo u ratovima bili pobednici, rasturili smo i svoju naciju i svoju državu. Srbi su narod velikih pobeda i još većih poraza
Povlačenje srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu
DRAGOLJUB Živojinović je knjigom “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front (1914-1918)” umereno i pažljivo skrenuo pažnju čitaocima na odnose saveznika prema Srbiji u Prvom svetskom ratu. Ako izuzmemo odane saveznike Ruse, koje je autor u knjizi sasvim zapostavio, slika o zapadnim saveznicima je prilično sumorna: Francuzi su nam bili najodaniji, ali su se siledžijski ponašali u proboju Solunskog fronta, Britanci su bili nezainteresovani i daleki saveznici, dok su Italijani bili prikriveni ili otvoreni neprijatelji. U knjizi se mogu naći i ovakvi sudovi: “Najviše što su (saveznički) vojni krugovi bili spremni da učine bilo je davanje praznih obećanja i izjava.”
Reči francuskog ministra spoljnih poslova T. Delkasea iz oktobra 1915. godine, kada se sve okrenulo protiv Srba, morale bi da posluže kao velika opomena i nauk za buduću državnu politiku Srbije: “Čuo sam da će Nemci tamo doći čim mi napustimo Solun. Svako mora da kaže šta misli; ja govorim svoje. I kažem, molim Boga da su oni tamo. Ne samo njih 200.000 ili 250.000 koliko ima naših vojnika, već 400.000-500.000. Tada ih u ovom trenutku ne bi bilo na frontu u Francuskoj.” Solunski ratnici, saveznički i srpski, posprdno su nazivani “solunski baštovani”!
Opaske Živojinovića ostale bi nezapažene, kao i mnogo puta do sada, da Dobrica Ćosić nije ovaj problem znatno snažnije i bolnije aktuelizovao prikazujući knjigu. On je optužio predsednika vlade Nikolu Pašića, prestolonaslednika Aleksandra i vojskovođe Putnika i Stepanovića da su Srbe “poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatili”. Kraćim osvrtom zašao je i u Drugi svetski rat, ostavši na starim ideološkim pozicijama, iako je ovaj rat doneo znatno veću i po posledicama težu tragediju srpskom narodu.
Ćosiću se može zameriti nedoslednost. Romanom “Vreme smrti” oslobađao nas je straha od komunističke ideologije, vaskrsavao slavnu povest i ideju Srpstva, a sadašnjim osvrtom na Solunski front ukazao na pogubne posledice proistekle iz sopstvenih poraza, kao i na odnos malih država i velikih sila. Ali i najdobronamerniji čitalac će se upitati kako su Pašić i Aleksandar bili uzor romanopiscu za događaje iz 1914. i 1915. godine, a negativni junaci u preostalim godinama svetskog rata. Ova nedoslednost skoro da je neobjašnjiva. Same reči naslova romana - “Vreme smrti” - velika su opomena. Ko je još slavio i preuznosio do nebeskih svodova doba umiranja, osim nemarnih Srba, njihove istoriografije i književnosti?
Videli smo kako je Živojinović objasnio ponašanje velikih sila prema Srbiji. Ukažimo i na odnos balkanskih država prema njoj. Turska je ušla na stranu Centralnih sila 1914, Bugarska 1915. godine, dok su znatno oklevale naše “prijateljice” Rumunija i Grčka, koje su pristupile Antanti 1916. i 1917. godine. Nikome se nije žurilo i svi su odmeravali snage i ulazili u rat tek pošto su dobro procenili svoju moć i međunarodnu situaciju. Otuda uverenje potpisnika ovog priloga da je Soluski front marginalno pitanje u politici Srbije i politici velikih sila prema Srbiji.
Suštinsko pitanje odnosi se na događaje iz 1914. godine i oni teku ovim redosledom: Sarajevski atentat, odgovor na austro-ugarski ultimatum, ulazak u rat, ratni ciljevi Srbije izneti u Niškoj deklaraciji. Niko se ne usuđuje da ove događaje hladno preispita, iako su neki od njih davno ocenjeni kao dela državničke odmerenosti i mudrosti.
Tragizam Srbije u Prvom svetskom ratu, pa i sve potonje nesreće, imaju koren u ovim događajima. Da li je srpska istoriografija spremana, skoro ceo vek kasnije, da ih tumači racionalno, bez emocija i krajnje sebično. Kada kažem sebično, onda mislim na sebičnost kao vrlinu u politici a ne manu. Da li smo spremni kao istorici i kao intelektualci da razmotrimo pitanje da li su srpski državni, vojni i intelektualni predvodnici bili svesni posledica uvođenja Srbije u rat, i po narod i po državu. Gde nas je pomenuta mudrost i odmerenost odvela?
Stara dilema
Ova pitanja vraćaju nas na staru dilemu: šta je za srpski narod i Srbiju bilo pametnije i korisnije - obrenovićevska ili karađorđevićevska politika, odnosno politika koju su inaugurisali vožd Karađorđe i knez Miloš. Obrenovići su negovali srpsku ideju i Srbiju videli kao isključiv srožer srpskom ujedinjenju, a najbolji predstavnik te ideje, posle kneza Miloša, bio je Jovan Ristić. Suština te politike bila je u sledećem - postepeno, mirnim putem, odnosno upornim i veštim diplomatskim sredstvima i, tek u krajnjoj nuždi, ratom ostvarivati nacionalne ciljeve.
Karađorđevići su negovali drugačiji politički pravac - ratom ostvariti najviše državne ciljeve. Oni su napustili srpsku i prihvatili jugoslovnesku ideju, s Nikolom Pašićem kao najboljim predstavnikom. Iako su ponikli na srpskoj ideji i u Srbiji, nestali su sa istorijske pozornice kao zatočenici jugoslovenske ideje i Jugoslavije.
Krajnje je vreme da se Srbija vrati korenima obrenovićevske politike, budući da su karađorđevićevska, potom i komunistička politika i njihovi “dometi” ostavili srpski narod u najtragičnijem stanju.
Jugoslovenska, potom i komunistička ideologija, razorile su srpsko nacionalno biće i veliko je pitanje da li će se ono ikada objediniti. Više raspada Jugoslavije, gubitak Kosova i Metohije i, konačno, bekstvo Crne Gore od Srbije (iako danas ima više srbijanskih Crnogoraca od crnogorskih Crnogoraca), pokazali su da srpska nacija nije sazrela i da je stoga doživela poraz.
Za ovaj tragizam, najveći koji može da zadesi jedan narod i jednu državu, neko je oodgovoran. Po mom uverenju najveća odgovornost pada na dinastiju Karađorđević, državnike i političare koji su vodili Srbiju i Jugoslaviju od 1903. do 2006. godine i srpske intelektualce koji su verno služili dinastijskoj, jugoslovenskoj i komunističkoj ideologiji (od Jovana Cvijića do Dobrice Ćosića). Naš sunovrat počinje sa 1903, nastvlja se 1914, produžava 1941, produbljuje 1945, sunovraćuje 1991. i sasvim obara srpski narod na zemlju 2006. godine!
Svestan izostavljanja mnogih važnih pitanja koja su dosad pokrenuta u ovoj polemici, ponavljam ideju koju sam pre neki dan izneo u NIN-u - šta Srbi imaju da nauče od Bugara? Stoga se vraćam ideji žrtve, srpske nemarnosti prema žrtvama i otud proisteklim posledicama.
Evo jedne uprošćene paralele sa Bugarima. Srbi su obnovili državu 1804, nezavisnu 1878, jugoslovensku 1918, da bi 1999. ostali bez Kosova i Metohije a 2006. i bez bratske Crne Gore.
Bugari su obnovili državu, vazalnu 1878, nezavisnu 1908. godine i uz manje teritorijslene promene očuvali je do danas. U svim ratovima od 1913. godine bili su na strani gubitnika, ali su uspeli da očuvaju i jedinstvo nacije i jedinstvo države. To je za poštovanje, iako svi znamo da načini na koji su spasavali državu i naciju nisu uvek bili pohvalni. Za razliku od Bugara, i uprkos činjenici da smo, izuzev poslednjeg rata, uvek bili na strani pobednika, mi smo, i uz pomoć drugih, upeli da rasturimo i naciju i državu. Srbi su narod velikih pobeda i još većih poraza.
Bugari nisu podlegli jugoslovenskoj ideji, kao što smo mi jugoslovnekoj i Bugari nisu imali alternativu njihovoj obrenovićevskoj politici. Eto, zašto se i na Bugare valja ugledati.
Kada sam pre dve decenije jednom vladiki, kojem sam recenzirao knjigu, rekao da više volim jednog Srbina na zemlji nego hiljade na nebesima, rastao se od mene bez pozdrava. Zato se još jednom vraćam ideji žrtve, koja je u osnovi cele ove polemike. U Prvom svetskom ratu poginulo je nešto malo više od 100.000 Bugara. Bugarski istorici proglasili su to drugom bugarskom nacionalnom katastrofom, dok je prva bila 1913. godine, kada su imali znatno manje žrtava.
Bez počasti
Srba je u Prvom svetskom ratu izginulo 13 do 14 puta više nego Bugara i mi to nismo proglasili nacionalnom katastrofom, već uspehom, velikim uspehom jer smo stvorili Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca - veliku državu uz velike žrtve. Ona, kao ni potonje jugoslovenske tvorevine, nije opravdala milionske žrtve u ljudstvu i u materijalnim sredstvima.
I dok bugarski povesnici pišu sa bolom i tugom o svojim žrtvama, mi smo naše neko vreme uzdizali na pijadestal slave, a potom sasvim zaboravili. Gde je danas ta slava, ko se još tih žrtava seća i kakve im počasti odaje i narod i država Srbija? Setite se samo kako su se Slovenci poneli prema njima 1. decembra ove godine, iako im je srpska vojnička čizma donela slobodu 1918. godine. Potomci tih slavnih heroja danas su prezreni od svih jugoslovenskih naroda. Za koga i za koju državu su ginuli ti heroji slobode? Ništa nije ostalo od kulta srpskog ratnika i srpske žrtve (1912-1918)!
PROĆERDAN CEO VEK
DANAS smo sami i sa bezbroj briga i problema državnih i društvenih. Vratimo se dobroj srpskoj ideji oličenoj u najvećem srpskom vladaru - knezu Milošu Obrenoviću. Upitajmo se i potražimo odgovore: Zašto je srpski život tako jevtin? Zašto je srpska politika toliko rizična? Zašto Srbi nikada nisu bili spremni da sačekaju da neko drugi bude prvi? Otkuda iskonska potreba da budemo prvi ili među prvim? I, da li je ovakav odnos prema svetskim i domaćim zbivanjima doneo Srbima boljitak i dobitak ili smo uzalud proćerdali ceo jedan vek?
POUKE
Niko nije izvukao pouke iz Prvog svetskog rata, jer to nije ni mogao - zbog dinastije, zbog Pašića i njegovih radikalnih drugova, zbog srpskih intelektualaca jugoslovenski opredeljenih. Zato nam se sve to ponovilo u još goroj varijanti u Drugom svetskom ratu, uz samo jednu zamenu - integralnog jugoslovenstva komunističkim jugoslovenstvom.
* * * * *
NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.
Sutra: MOMČILO PAVLOVIĆ
IDEJA I STVARNOST Novosti Foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 143 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
