Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 31 Okt 2020, 13:10


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: NAŠI RIMSKI IMPERATORI  |  Poslato: 24 Maj 2012, 17:57
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Trajan na prestolu

Rođen u Martincima, Trajan na carskom tronu bio dve godine. Posle Trajanove smrti u Rimskom carstvu sve se promenilo

Slika
Car Trajan Decije

U čitavoj istoriji teško je pronaći razdoblje kada su ljudi iz naših krajeva toliko uticali na sudbinu evropske civilizacije i sveta, kao u 3. i 4. veku naše ere. Na teritoriji današnje Srbije, u tom vremenu, rođeno je, prema navodima stručnjaka, osamnaest rimskih imperatora. To predstavlja petinu od svih vladara Rimskog carstva i najveći broj careva koji su prvi put ugledali svet van Italije. Oni su imali ključnu ulogu u doba najdubljih kriza koje su potresale Rimsku imperiju, a prostor Balkana, odnosno tadašnjih rimskih provincija Gornje Mezije i Donje Panonije za nepuna dva veka postao je posebno značajan.
Prva ličnost sa područja Srbije koja se uzdigla na carski presto bio je Trajan Decije. Njegova kratkotrajna vladavina, od 249. do 251. godine u analima antičke istorije opisana je kao primer vojničke časti, umerenosti i vrline.
Rođen je u okolini Sirmijuma, u malom mestu koje se nazivalo Budalija ili Bubalija (današnji Martinci). Otac mu je bio oficir, pripadnik lokalne aristokratije čiji su koreni verovatno poticali iz Italije. Iako je bio starosedelačkog porekla, opredelio se za vojnu karijeru. Zbog svoje hrabrosti i odlučnosti napredovao je od nižeg oficira do zapovednika rimske vojske. Njegova žena Herenija Etruscilija takođe je pripadala poznatoj senatorskoj porodici etrurskog porekla. Sa njom je imao dva sina: Herenija Etruska i Hostilijana.

Trijumfalno

Decije je jedan od retkih rimskih vladara sa Balkana, koji je pre stupanja na tron bio konzul, čak i guverner. Njegovo ime češće se spominje u istorijskim dokumentima za vreme vladavine cara Filipa Arabljanina, koji ga je postavio da komanduje legijama na Dunavu. Krajem 248. godine počinju bune protiv cara Filipa u Panoniji i u Maloj Aziji. Decije odlazi sa svojom legijom da zaustavi uzurpatore. Osvajač na Balkanu zvao se Pakacijan, koji je tokom kratkotrajne vlasti u Sirmijumu uspeo čak da iskuje svoj novac. Čim su se Decijeve trupe približile, Pakacijan je izgubio život. Iz zahvalnosti, Filip ga postavlja za upravnika u Meziji i Panoniji.
Omiljen među vojnicima, u čiju se podršku neizmerno uzdao, Decije pokazuje izuzetne sposobnosti u borbama protiv gotskih plemena. Zbog toga ga njegovi vojnici, pripadnici Desete legije, biraju za cara. Običaj je bio da legionari, često sa isukanim mačevima, svoje vojkovođe primoravaju da prihvate carsku titulu.Tu počast nije mogao da odbije i da je hteo, jer bi na taj način sebi potpisao smrtnu presudu.
Godine 249. ušao je u građanski rat sa titulom upravnika (prefekta) grada Rima. Nakon ubedljive pobede u bici kod Verone, u kojoj su poginuli car Filip i njegov sin Filip Mlađi, Decije odlazi u Rim, gde i formalno biva proglašen za cara.
Neposredno po stupanju na carski presto izgradio je i obnovio niz kapitalnih objekata. Poznate su Decijeve terme (Termae Decianae) na Aventinu, koje su završene 252. godine, a koristile su se čak i u 16. veku. Obnovio je i Koloseum u Rimu. Zahvalnost koju je imao prema vojnicima elitnih jedinica iz Panonije i Mezije iskazao je na novcu, na reversu sa natpisom „genius edžercius illyriciani“. Novac je pravio u kovnicama u Viminacijumu, a jedno vreme kovao ga je i u ime Filipa Arabljanina i njegovog sina.
Od početka svoje vladavine, Trajan Decije pokazao je velike ambicije i za svoju porodicu: suprugu je proglasio za avgustu (caricu), a sinove za cezare (prestolonaslednike). Zabeleženo je da je bio jedan od rimskih imperatora koji su u vreme pape Fabijana progonili hrišćane da zaustave širenje ove vere. Zahtevao je da episkopi Crkve prinose žrtve njemu lično, što je za hrišćane bilo nemoguće. Trajan Decije je prvi imperator koji je posle dva veka narušio tzv. Padž Christiana, kojim je Rimsko carstvo prećutno uspostavilo primirje sa hrišćanima posle Domicijanovih progona.

Hrabri ratnik

I pored toga, hrišćani mu nisu došli glave. Mnogo opasniji neprijatelji po Rim u to doba bili su Goti, koji su prelazili Dunav da bi pljačkali po Meziji i Trakiji. Rat je trajao tokom 250. i 251. godine. Praćen legionarima, često je boreći se kao običan vojnik, ulazio u prve borbene redove. Ta njegova hrabrost do današnjih dana nije zaboravljena. No, Goti su porazili Rimljane. U žestokoj bici koja se odigrala u močvari kod Abrita (današnjeg Razgrada u Bugarskoj) poginuo je njegov sin, mladi carević Herenije Etruski. Istoričari beleže da je na vest o njegovoj pogibiji Trajan Decije vojnicima hrabro povikao: „Nastavite borbu! Izgubili smo samo jednog legionara“. Bitka je nastavljena, ali je Decije i sam upao u zasedu iz koje nije uspeo da izađe. Ubijen je strelom. Pretpostavlja se da ga je izdao neko iz njegovih redova. Na taj način postao je prvi rimski imperator koji je izgubio život u bici sa varvarima.
Posle njegove smrti u Rimskom carstvu sve se preokrenulo. Godine koje su usledile predstavljaju možda najteži period njegove istorije. Vladale su epidemije, nesreće, siromaštvo i rat. Stanovnici imperije pitali su se zašto se Rim toliko zamerio bogovima. Neki su smatrali da je do toga došlo zato što su mnogi verovali spisima Lukijana, koji je govorio da bogova i nema, pa im nisu više prinosili žrtvene darove. Drugi su govorili da je za to kriva „Hristova sekta“, koju su mnogi, poput cara Trajana Decija, smatrali opasnijom od varvara, zato što je otvoreno izbegavala da učestvuje u obredima namenjenim rimskim bogovima i odavanju počasti božanstvenim carevima Rima.
Otprilike u to vreme, vojska na Dunavu izabrala je za cara Trebonija Gala, bivšeg senatora i guvernera Donje i Gornje Mezije. Za njega su tvrdili da je glavni krivac za smrt Trajana Decija, pa je pretila opasnost da dođe do novog građanskog rata. Zato je Gal prihvatio da usini Decijevog sina Hostilijana i da vlast podeli sa njim. Udovica Herenija Etruscilija zadržala je položaj carice.
I pored toga, odmah posle pogrebnih svečanosti, Hostilijan i njegova majka odlaze u Viminacijum, gde su se osećali bezbednije nego u Rimu. Nažalost, krajem novembra iste godine Hostilijan umire od kuge. Bio je prvi car u četrdeset godina Rimske imperije, koji je umro prirodnom smrću.
Nastaviće se


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: NAŠI RIMSKI IMPERATORI  |  Poslato: 24 Maj 2012, 21:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Bedemi oko Rima

Aurelijan naredio izgradnju visokih bedema da bi zaštitio Rim. Klaudije naredio ubistvo sv. Valentina

Slika
Aurelije slavi u Rimu

SUNCE se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme decenije trećeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahača. Nevični taktičkom ratovanju, Goti, čija se snaga ogledala samo u mnoštvu, počeli su da se povlače prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juriš. U masakru koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno između 30.000 i 55.000 gotskih vojnika.
Poraz Gota u bici kod Naisa (Niš) zavrteo je točak istorije u suprotnom smeru. Sprečena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro čitav vek nisu prelazili rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teško se može dokučiti da li je car Galijen, čija je vladavina zapamćena po mnogim nevoljama, u to vreme bio živ ili je imperator bio Klaudije II, koji je u čast pobede nazvan Gotski. Još jedan budući rimski car, koji je kao i Klaudije rođen na našem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan.
Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti jasni. Legenda kaže da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najželjniji vladarske slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noći, tokom opsade Mediolanuma (Milana), u šator cara Galijena upali su unezvereni vojnici. Obavestili su ga da se neprijatelj približava. Iznenađen, ne stigavši da navuče oklop, izašao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optužbe nikad nisu dokazane. Zaverenici objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovođa - Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmišljotina, jer je Galijen imao sina i brata.
Bivši car je imao dosta pristalica među vojnicima i Klaudije je morao da smisli način da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po dvadeset zlatnika!

Spasao carstvo

Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba državna kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev poklon bio je naprosto - neodoljiv.
Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Rođen je u Dardaniji, negde između Naisa (Niša), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao čoveka visokog stasa, sjajnih očiju, širokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponašanja, koji je voleo dosta da jede, ali ne i da pije vino. Razlog za veličanje njegovih pozitivnih osobina jeste to što je kasnije proglašen za rodonačelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor - otac Konsantina Velikog. Upamćen je i po tome što je naredio ubistvo jednog hrišćanskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeležava kao dan svetog Valentina, praznik zaljubljenih.
Za nepune tri godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi rastakanje Rimskog carstva i započeo vraćanje otcepljenih rimskih provincija pod okrilje. Nije mu bilo suđeno da vlada dugo. Početkom 270. godine, kada je pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljačkala Panoniju, pao je kao žrtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je priređena sahrana. Rimski senat mu je dodelio božanske počasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu.
Izvori kažu da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana, koji je od početka imao podršku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o čemu svedoči i nadimak „Ruka na maču“ (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik.
Rođen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromašan seljak, a majka sveštenica Solovog kulta. Legenda kaže da je njegova majka imala proročki dar i da je, dok je bio beba, predvidela je da će biti imperator.
Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obećavale ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintija, u Rimu se suočio sa ustankom radnika kovnice novca. Tek što se ova pobuna završila, na Italiju se obrušila još jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u više bitaka, uspeo je da razbije varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina neće napadati Italiju. Smatrao je da je bezbednost Rima ugrožena i naredio da se izgrade visoki bedemi kojima će biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima još od vremena kraljeva. Njih će nekoliko godina kasnije završiti imperator Prob.

Ubice - gardisti

Pobeda u pohodu koji je preduzeo protiv Palmire, nakon što je obezbedio mir u Rimu, spada u njegov najznačajniji uspeh. U to doba uspon Palmire i njene neodoljive kraljice Zenobije doveli su u opasnost rimske oblasti na istoku. Vrhunac je bilo njeno osvajanje Egipta i proglašavanje za naslednicu Kleopatre. Krenuo je u vojni pohod. Koristeći ratno lukavstvo, uspeo je da razbije protivničku vojsku i povrati teritorije. Buntovnu kraljicu, okovanu u lance od čistog zlata, odvešće u Rim. Bila je najlepši ukras u njegovom velikom trijumfu.
Zabeleženo je da je ovaj car često učestvovao u neposrednim okršajima na bojnim polju. U jednoj bici sa Sarmatima, sam je savladao 48 neprijateljskih vojnika, a ukupno je dotukao 950 ratnika. Povratio je provincije Galiju, Španiju i Britaniju. Poznate su njegove besplatne deobe hleba i ulja najsiromašnijem sanovništvu. Nekoliko puta je svim stanovnicima podelio po 500 denara.
U jesen 275. godine krenuo je u rat protiv Persije. Negde na putu između Bizanta i Perinta ubili su ga njegovi gardisti. Zaveru je organizovao njegov lični sekretar, evnuh Eros. Dok je uz najveće vojne počasti spaljen na tom mestu, supruga Ulpija Severina pokušala je da zadrži vlast u Rimu...

(Nastaviće se)


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: NAŠI RIMSKI IMPERATORI  |  Poslato: 25 Maj 2012, 08:28
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Veliki ratnik Prob

Rimski car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola veka kasnije u ovom antičkom gradu rođen je još jedan imperator sa tim imenom

Slika
Novac imperatora Proba

RIMSKI car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola veka kasnije u ovom antičkom gradu rođen je još jedan imperator sa tim imenom, koji se, takođe, voljom ilirskih legija ispeo na carski tron. Za razliku od osećajnog i uglađenog cara-filozofa, Marko Aurelije nazvan Prob (276-282) je bio nepismen, sirov vojnik.
Veza u imenu potiče iz tadašnjeg običaja da se ono menja u momentu kad neko promeni građanski status. Tako je prilikom usvojenja posinak menjao ne samo porodično, nego i lično ime, pa, čak, i nadimak.
U Probovom slučaju verovatno je bilo drugačije. Naime, za vreme imperatora Karakala, 212. godine, svi stanovnici Rimskog carstva dobili su status rimskih građana. Do tada su tu privilegiju imali samo stanovnici Italije. Prema tradiciji svi su dobili nova imena po njegovom zvaničnom - Marko Aurelije Antonin. Status građana tada su stekli Probov otac ili deda. Uprkos kratkoj vladavini i činjenici da su saznanja o njegovom životu oskudna, Prob je u nekim oblastima Evrope jako poznat, i to zbog vinogradarstva. Legenda kaže da je u vreme njegove vladavine prvi put zasađena vinova loza van Italije, i to na brdu Glavica, na Fruškoj gori, kod današnjeg sela Šuljam. Takođe, Prob je svim Galima, Hispancima i Britancima dopustio da poseduju vinovu lozu i proizvode vino. Zbog toga se u delovima Austrije i Francuske smatra rimskim carem koji je u tim krajevima uveo vinogradarstvo. Rimljani su, međutim, u ta područja davno pre Proba doneli vinovu lozu, a ova priča samo ukazuje da je u njegovo doba cvetalo vinogradarstvo.
Prob spada u vladare koji su više vremena proveli u ratovima, nego u uređenju države. Rođen je 232. u Sirmijumu. Otac Maksimus ili Dalmacije bio je baštovan ili vojnik, koji je od malih nogu učio sina da naporno radi. Prob se najverovatnije rano posvetio vojničkom pozivu. U tim vremenima, jedino je vojnička karijera omogućavala uspon na društvenoj lestvici. Nije poznato da li se ženio i imao dece.
Sa nepune 24 godine, daleko pre nego što je to bilo uobičajeno, stupio je na dužnost tribuna, visokog oficira carske legije. Tadašnji car Valerijan prepoznao je hrabrost i pouzdanost ovog mladića. Prob je ukazano poverenje ubrzo opravdao sjajnom pobedom nad Sarmatima. Valerijan, koji je samo zahvaljujući Probovom junaštvu izbegao smrt, uručio mu je izuzetno značajno vojno odlikovanje: narukvicu, ogrlicu, koplje i venac.
Napredovao je vrtoglavom brzinom. U početku je zapovedao nad tri, potom nad deset legija, pet puta mu je dodeljena titula konzula.

Opijen slavom

Ratovao je po celom rimskom carstvu. Kaže se da je trijumfovao na četiri reke - Rajni, Dunavu, Eufratu i Nilu. Pripada onim imperatorima koji su poneli epitet semper victorioso (večiti pobednik), što je kasnije kovano na reversu njegovog novca.
Kada je Aurelijan (270-275), koji je kao i Prob rođen u Sirmijumu, došao na čelo Rimskog carstva, stavio ga je uz svoj tron. Vest o neočekivanom Aurelijanovom ubistvu, zatekla ga je u Egiptu, gde je smirivao pobunu. Mada je imao podršku vojske, nije se odmah eksponirao kao pretendent na presto. Nije želeo sukob sa senatom koji je postavio već ostarelog Tacita (275-276) da rukovodi carstvom. Odmah nakon Tacitove smrti ulazi u građanski rat protiv njegovog brata Florijana, koji se proglasio za cara. Florijan nije imao podršku vojske i Prob posle pobede u bici kod Tarsusa iz građanskog rata izlazi kao pobednik. Senat je Proba prihvatio kao rimskog imperatora i odao mu počasti, kakve, prema istorijskim izvorima, nisu viđene od vremena njegovog imenjaka - Marka Aurelija!
Čim je stupio na presto, Prob je surovo kaznio Aurelijanove ubice. Zatim je, poput svog prethodnika, krenuo u pohode protiv varvara, koji su ponovo počeli da ugrožavaju granice carstva.
Autor knjige “Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”, Aleksandar Jovanović navodi da su Probovi savremenici bili zapanjeni da jedan čovek u tako kratkom periodu može da vodi toliko ratova na dalekim razmeđama carstva. Obnovio je mir u svim provincijama. Umirio je opasnu granicu u Retiji, skršio je sarmitske upade u Panoniji, Gote je naterao na mir i saradnju, pobedio brojne uzurpatore prestola, persijski kralj mu je ponudio povoljan mir. Kao iskusan vojnik, znajući da stabilnost limesa (granice) odbija neprijatelja, završio je rajanski i dunavski limes i izgradnju Aurelijanovih bedema, kojima je opasan Rim.
Nakon pet godina neprekidnog ratovanja, vraća se u Rim gde slavi trijumf. Opijen slavom, objavljuje kako će Rim uskoro postati toliko moćan da mu vojska više neće biti potrebna. Vojnici širom carstva su ovu izjavu primili kao uvredu.
Poseban uspeh, koji se pripisuje Probu je što je u rimsku vojsku uključio veliki broj varvara, posebno Germana. Prema nekim izvorima čak, 16.000! Sa željom da ekonomski ojača carstvo, zarobljene neprijateljske vojnike nije ubijao, već ih je naseljavao kao kolone da obrađuju zemlju. Iz istorijskih dokumenata se vidi da je posle povratka sa istoka u rimsku provinciju Trakiju naselio čak 100.000 varvara.

Kajanje ubica

Poput Hanibala, koji je svoje vojnike terao da sade masline, Prob je naredio da za vreme mira sade vinovu lozu u Galiji, Panoniji, i Meziji. Antički istoričari navode da je podizao vinograde na Fruškoj gori, sa namerom da poboljša život u rodnoj zemlji. Upravo to je bilo kobno za samog Proba.
Navodno, jednog vrelog avgustovskog dana Prob je izveo vojnike da prave kanale za odvodnjavanje močvara oko Sirmijuma. Razdraženi od vrućine, napora i iznurenosti, legionari su se pobunili. Prepoznavši opasnost, Prob se sklonio u “gvozdenu kulu”, za koju do danas nije razjašnjeno šta je predstavljala, da li je to bila posebna kula, koja je služila za nadgledanje radova u polju ili kula gvozdene kapije Sirmijuma. Kula je osvojena, a mačevi legionara završili su u telu nesrećnog Proba.
Prema predanju, ubice je odmah nakon počinjenog ubistva preplavilo kajanje i tuga. Neki od njih su ne mogavši da podnesu grižu savesti izvršili samoubistvo, drugi su ga oplakivali i veličali. Sahranili su ga sa svim počastima. Mnogo je, međutim, verovatnije, da je ubistvo bilo posledica pobune legija na zapadu, koje su, kako piše Duško Lopandić u knjizi “Purpur imperije”, za cara proglasile svog komandanta Karusa.
Nekoliko godina posle ovog događaja, Probova smrt je osvećena. Učinio je to njegov zemljak iz Ilirika - Diokle, kasnije nazvan Dioklecijan.

(Nastaviće se)


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: NAŠI RIMSKI IMPERATORI  |  Poslato: 25 Maj 2012, 16:41
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Mačem osvojio krunu

RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima

Slika
Novac Maksimilijana

RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnička karijera, a zabeleženo je da su, čak, istog dana slavili rođendan! Par koji je dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antičkih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj reči. Mač mu je bio preči nego znanje, a laskanje ugodnije od istine. Dioklecijan je bio vođa, Maksimijan surov, snažan i neobuzdan izvršilac. U javnosti su se pojavljivali kao braća. Još na početku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne može u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odlučio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, već prekaljenog vojnika. Na svečanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom što je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su božanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa očiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istočni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispošćen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad. Tada su osnovane Peta Jupiterova i Šesta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama korišćene za specijallne zadatke. Novi običaji Nekoliko godina kasnije, smatrajući da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je povećao njihov broj na četiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu četvorice. Pravo na rimski presto sticalo se uključivanjem u Jupiterovu porodicu činom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja državom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriču prestola i svoja mesta, prava i titule prepuštaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi bračnim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponašanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istočnjački običaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se teže prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim među građanima i senatorima, dok je “božanstvo” postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao višestepenu zaštitu od izdaje. Pre proglašenja tetrarhije, Maksimijan je upešno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroničari opisuju da je tim pohodima uspeo da uđe u “germanski okean”. Mačem je umirio buntovničke provincije u Africi i Španiji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata. U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je živeo, kako navode antički hroničari, raskošno i poročno. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispoštovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takođe, rođeni na prostoru današnje Srbije. Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zavičaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvođanskom mestu Čalma. Zla kob ODAN Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije držao postignutog dogovora. Opsednut željom za vlašću i moći, na sve načine je učestovao u uništavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledeće godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglašava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Pošto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i prešli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju. Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje ćerku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokušava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanično nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, beži kod zeta i ćerke u Galiju. Živeći na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom učvršćivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog lošeg ponašanja, sledeće godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglašava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, što priznatih što nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob građanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoišla. Ubijen je ili nateran da izvrši samoubistvo 310. u Marselju. Tako je “ovaj veliki rimski car”, navodi hroničar Laktancije, “okončao život sramnom i nedostojnom smrću”. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobožnog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni sveštenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (četiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Međana, tribuna (sedam puta), konzula (šest puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlašću - doživeće rehabilitaciju.

(Nastaviće se)


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NAŠI RIMSKI IMPERATORI  |  Poslato: 28 Feb 2013, 05:08
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
ТЛО СРБИЈЕ – ЗАВИЧАЈ РИМСКИХ ЦАРЕВА: Деције Трајан (249–251)

Сремац под римским ловорима

Slika

Низ римских царева пореклом из балканских провинција ступа на престо од средине III века, у околностима „када је криза Империје ушла у тамни неповратни апогеј”. Било их је осамнаест (ако рачунамо и ону двојицу рановизантијских). Рођени су на просторима Доње Паноније, Горње Мезије, касноантичких провинција Приобалне Дакије и Унутрашње Дакије, које су данас у границама Србије. Управо беше затворен први миленијумски круг Рима, кохезионе силе ослабиле, темељне вредности пољуљане. „Једноставни, очврсли у немаштини, храбри, расли с елементарним осећањем части и вере, доносећи изворни genius loci овог тла, баштеник великог сећања, градили су, сви одреда, своје војничке каријере на римским основним етичким начелима: pietas, devotio, fides. Препознат је у њима идеал, она животна снага и чврстина које је Римско Царство нетрагом губило.” Верно служивши Империји – вели Милан Будимир – заслужили су да од поданика постану господари и да труд, тегобу, марљивост и жртву генерација предака одену у царски гримиз и пурпур, као божански намирену награду. Управо та везаност за корене из којих су поникли враћала их је, на један антејски начин, ка родном тлу и ту су тражили вечни смирај и успомену.


Часну судбину Децију, чије пуно име беше свечано дуго Caius Messius Quintus Decius и призиваше панонско порекло, одредио је Марс већ самим местом рођења. Деције је рођен у селу Будалиjа (Budalia), станици на осам миља удаљеној од Сирмијума у правцу западног смираја. Назив Будалија проистиче из епитета Марсу, посведоченог у келтском култном миљеу. Да је овај читав простор овенчан Марсовим именом сведочи још неколико споменика. На једном натпису из Рима помиње се Аурелије Вер, војник преторијанске гарде, пореклом из Паноније, регије Сирмијума, села Мартија и засеока Будалија. Сличан садржај има и натпис са надгробног споменика који свом брату подиже Аурелије Максим, легат легије I Adiutrix, родом из Доње Паноније, села Мартија и засеока од чијег имена се сачувао само крај ...diano, можда од (Candi)diano, што се, такође, може повезати са епитетом Марса. Изгледа да је на овом простору постојало неко веће село (pagus), вероватно прерасло у цивитас, посвећено Марсу – Martius, које је обједињавало неколико заселака (vicus) чији су називи изведени из Марсових епитета (Budalia, /Candi/dina). Будалија се лоцира код данашњег села Кузмин, а можда се стари назив пагуса Martius данас вије у имену оближњег села Мартинци.
Дакле, у овом Марсовом култном перивоју, на размеђу између II и III века родио се Деције, у породици, такође, Марсовог поданика. Његов отац, иначе локалног порекла, био је официр, можда заповедник административно-војног пункта на важном путу ка Сирмијуму. Мајка Херенија (Herennia Cupressenia Etruscilla) била је из старог италског рода, који је досезао до етрурских старина. Марсовим путем кренуо је и сам Деције. Почеци његове каријере нису познати; изгледа да је врлином и вештином крчио пут славе, а у периоду између 234. и 238. године помиње се као гувернер провинције Доње Мезије, што је високо звање, заслужено сваком крепошћу, храброшћу и чашћу. Био је уважавани генерал, посебно од војника који су увек ценили посвећеност и оданост, исказан у многим војнама под царевима Гордијаном III и Филипом Арабљанином. Уграђанском рату 249. године, као префект града Рима, победио је Филипа у бици код Вероне, месту-судилишту у борбама овог карактера, и би извикан од легија за цара. Сенат, намах, прихвати ову акламацију и потврди избор новог цара. Препознали су у њему цара који ће објединити интерес сената и војске, чија слога је увек представљала залог напретка и благостања. Дочекали су новог Трајана, најбољег међу принцепсима, и свечано му доделили његово име.

ЗОВ ДУНАВСКЕ ГРАНИЦЕ

Нови цар, Деције Трајан, одговорно се прихватио дужности, побољшао је економско стање у Царству, збринуо ветеране, поделио ванредна следовања народу, поправио путну инфраструктуру у провинцијама. Међутим, Марсова коб га је призвала на дунавску границу, где је непријатељ олујно претио. Познавајући овај крај захваљујући и пореклу и дугом службовању, припремао се за бој. Опасну доколицу војника зауздао је ангажовањем на преправци путева и мостова на нашим просторима, а дисциплину у војсци је поправио личним примером пожртвовања и бдења. На једном натпису из оближњег мезијског Oescus-a (село Глиген у северозападној Бугарској) помиње се као reparator disciplinae militaris.
Имао је бескрајно поверење у војску са простора Илирика, коју су чинили углавном војници новачени са наших простора, и то је често исказивао на новцу са реверсном легендом genius exercitus illyriciani. Сузбио је непријатеља на границима Дакије и обновио провинцију, коју је освојио његов велики имењак Трајан, добивши титулу restitutor Daciarum. Отуд ковање новца са приказом персонификације провинције Дакије на реверсу. Ковао је и новце са приказом персонификације своје родне Паноније, где су исказани хармонија, берићет и, кроз гирланде у рукама, идеја aeternitas.
Нова опасност се почетком 251. надвила на доњодунавској граници Царства. Готи су, под вођством Книве, прешли Дунав и пустошили, како то чинише и претходне деценије, Горњу и, посебно, Доњу Мезију и Тракију. Ишли су у две велике групе са крајњим циљем да освоје и опљачкају градове Никополис (Nicopolis), данас Никјуп, и Филипополис (Pholippopolis), савремени Пловдив. Оком и зебњом војника, осетио је Деције Трајан надолазећу опасност; свог старијег сина Херенија Етруска, заповедника војске Илирика, иначе једва дораслог до копља и штита, одмах посла на бојиште, а сам, убрзо, крену за њим. Готи су, у међувремену, опсели Никополис и опљачкали Филипополис начинивши невиђени помор међу становништвом и заробљеницима. Деције Трајан, победивши војску Гота код Никополиса, сачека ове који се враћаху са пленом из Филипополиса. До битке је дошло код Абрита (Abrittus), Разград у Доњој Мезији. Ношен препознатим ветром промењене ратне среће и покликом Марса Осветника (Mars Ultor), Деције Трајан сломи два ешалона готске војске, а након трећег западе с војском у живо блато, смртно заглибљен и беспомоћан. Тела Херенија Етруска и Деција Трајана нису пронађена; и тако безгробним, слава им је била небески велика: остварили су највиши римски идеал – погинули у бици против непријатеља.

СЛАВОЛУЦИ И АПОТЕОЗЕ

Међутим, вечна судбина и трајно сећање су намирени. Насупрот Абритуса, на левој обали Дунава налазио се познати меморијални комплекс Tropaeum Traiani (данас Адамклиси у румунском делу Добруџе), који је подигао Трајан у част својих погинулих и безгробних војника, страдалих у дунавским вировима и беспућима током дачких ратова у периоду 101-106. У великом празном тумулу, огромном кенотафу, намењеном да се свију душе свих оних који су остали без војничког погреба и гроба, наћи ће места и армада другог Трајана – Деција. Уопштено, Tropaeum Traiani је доживљаван и као место апотеозе Деција Трајана; декорација самог тропајона је ближа уметничком изразу касне антике него Трајановог класицизма, а цар Лициније, који је својатао Деција Трајана, због његове врлине и часне смрти, као свог претка, подигао је у утврђењу Tropaeum Traiani један славолук – тетрапилон, вероватно, у част овог цара.
Нису пронађене скулптуре са представама Деција Трајана на нашем простору. О његовом лику можемо судити на основу неколико бисти са других меридијана Царства и на основу приказа на новцу. У оквиру овог потоњег, недогледног фонда, могу се издвојити два основна типа портрета Деција Трајана.
Први је повезан са представама на новцу кованом у Риму. Представљен је цар у зрелим годинама, у реалистичком стилу динамичног експресионизма карактеристичном за епоху војничких царева. Глава почива на издуженом врату којим се истичу известан нобилитет и достојанство у изразу. Коса војнички кратка, чело високо, изборано борама бриге и неспокоја, нос снажан, грчки преломљен при корену, очи с тугом у погледу, као и код већине царева ове епохе, али и милосрђем и праштањем. Наглашене јагодице истичу упалост образа, што сведочи о војничкој аскези цара. Брада негована, дужа него код претходног цара Филипа, повезује Деција Трајана са провиденцијом мудрих царева из династија Антонина и Севера.

ЗАТОЧНИК ИМПЕРИЈАЛНЕ ИДЕЈЕ

Други портрет је повезан са приказима на новцима ковнице у Медиолануму или, пре, Виминацијуму. Портрет је снажан, али затворен, умирен и стиснутим уснама у гесту непраштања и одмазде; кратка брада отвара напрегнути врат и спремност за акцију. Овај други портрет ближи је ставу какав су о Децију Трајану имали ранохришћански писци и апологете. Овај цар се сматра прогонитељем хришћана; нарушио је pax christiana успостављен након Домицијанових прогона крајем I века. Лактанције у делу о прогонитељима хришћанства је изричит: „Extitit post annos plurimos execrabile animal, Decius, qui vexerat Ecclesiam.” Деције Трајан је изједначен са мрском животињом која је, после година обиља и напретка, опљачкала хришћанску цркву.
Прогона је несумњиво било. Они су били последица става Деција Трајана, заложника старе паганске традиције још од своје панонске младости, да је римска државна религија била у основи политички стожер; солидарност на тој основи била је осведочени израз јединства и снаге Царства. Супротно, свака духовна индиференција и нејединство могли су изазвати сукобе, одмазде, унутрашње немире и представљати позив спољном непријатељу да удари. У претходном периоду број хришћана није био велики и толерисан је њихов став одвајања од државних институција. Међутим, средином III века њихов број је нарастао и представљали су значајан социјално-економски сегмент Царства. Њихов прозелитизам и јеванђељска порука светског мира била је у супротности са жељом цара Деција Трајана да поврати империјалну величину Рима кроз јединство свих субјеката Царства. Стога је прописао обавезу одазивања захтевима званичне, државне религије, односно приношења жртава о празницима, мада не и о датумима везаним за царски дом. Хришћани, који су ту обавезу раније избегавали куповањем лажних потврда (libelli) о учешћу у том чину од корумпираних чиновника, сада су морали да се определе. Један део њих, упорних у својој вери и спремних на мучеништво, био је изложен прогонима.
На нашим просторима нису посведочени значајнији прогони у овом периоду. Можда у (склоњеној пред опасношћу) остави из Доброг Дола – на налазишту Мезул, код Смедерева, за коју се може везати изузетна ранохришћанска лампа необичне лепоте и бремените сакралне поруке, треба наслутити власника који је био под овом репресијом и страдао у овом прогону.
Античка традиција, а и савремена историографија, оцењују кратку, двогодишњу, владавину Деција Трајана као мудру, добру и несрећно прекинуту. Након смрти Деција Трајана војска је извикала његовог генерала Требонијана Гала за цара, који је владао заједно са Хостилијаном, млађим сином Деција Трајана. Овај младић је, недуго затим, уморен у завери Требонијана Гала или, пре, умро од куге. У новијем периоду откривени су у Виминацијуму остаци империјалног фунуса који се, прелиминарно, повезује са Хостилијаном.


(Аутор је редовни професор на Филозофском
факултету у Београду. Приређивање и опрема: НР)

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NAŠI RIMSKI IMPERATORI  |  Poslato: 23 Jul 2013, 03:31
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Флавије Јовијан
Цар из Београда


Био је толико крупан и висок да нису могли да нађу владарску одећу која би му одговарала. Био је весео човек, скромног образовања и доброћудан. Волео је јело, пиће и жене

Slika

Тмуран дан био је у Персији кад се у лето 363. године окупила римска војска да избере новог цара након битке у којој је несрећно, готово случајно, погинуо млади август Јулијан назван Отпадник. Већ давно су легионари изгубили сваку жељу за освајањем и само су сањали повратак. Иако нису претрпели ниједан пораз, ипак су напуштали Персију као да беже од ђавола. Повлачили су се данима, недељама кроз пустињу и по пакленој жеги сањали воде Медитерана и хладовину шума севера. Ни избор новог цара није ишао лако. Нико тих дана испуњених губитком није желео да се огрне царским пурпуром - ни преторијански претор, ни остали високи официри, ожалошћени Јулијанови другови. И тако је, после много оклевања и преговора, избор војске пао на човека из Сингидунума - првог и последњег римског цара рођеног у данашњем Београду.

Император Јовијан
Флавије Јовијан рођен је око 330. године као син војника Варонијана, тада вероватно легионара у IV легији Флавија, која је имала седиште у Сингидунуму. Варонијан је напредовао у служби достигавши место команданта доместика (comes domesticorum), јединице царских телохранитеља. Јовијан је наставио очевим стопама и служио је као припадник гарде (protector domesticus) под царевима Констанцијем II и Јулијаном који га је поставио за заповедника доместика. Флавије Јовијан био је ожењен кћерком високог војног официра Луцилијана, који је живео у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).
Амијен Марцелин, хроничар и царев савременик, описује да је Јовијан био „толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Израз лица био му је весео, очи сиве. Јовијан је био скромног образовања и доброћудан, али незајажљив у јелу и уживао је у вину и женама”. Радило се о човеку скромних способности, „сенци свог претходника”, који није богзна шта показао у току свог краткотрајног владања.
Поставши цар и врховни командант војске, Јовијанов циљ било је коначно извлачење из Персије. Чувши за смрт претходног цара, Персијанци су удвостручили нападе. Желећи да се што пре врати у средиште царства, Јовијан је пожурио да склопи мир по сваку цену. Услови мира били су тешки за Рим: Персијанцима је враћено пет области с друге стране Тигра које је освојио још ранији цар Галерије. Без борбе предат је неосвојиви град Нисиб, који је годинама одбијао персијске нападе. Амијен Марцелин описао је очај становника Нисиба који су били приморани да се повуку с римском војском и заувек препусте свој град Персијанцима. Ако је срамни мир с Персијом бацио сенку на почетак Јовијанове владавине, због једне друге одлуке постао је омиљен код великог дела поданика. Наиме, нови цар је, након кратког раздобља владавине Јулијана Отпадника, који је покушао да обнови паганске култове, прогласио званични повратак римске државе хришћанству, укључујући и финансијску помоћ цркви.
Хришћански историчари сачували су преписку између цара Јовијана и чувеног борца против аријанске јереси Анастасија, бискупа Александрије, коме је Јовијан дозволио да се, после дуготрајног прогонства, врати у своју бискупију. Иако је подржавао православне бискупе, Јовијан је у почетку владавине настојао да одржи неутралност у споровима унутар цркве позивајући на јединство државе и цркве. Такође је водио трпељиву политику према паганима, тако да се на његовом новцу поред хришћанских појављују и неки пагански симболи.

Slika
Статуа наших суграђана из 3. века нађена на подручју Београда.


Након повратка из Персије, Јовијан је неко време провео у Антиохији - граду из кога је његов претходник Јулијан кренуо на поход на исток. Тамо је свог сина Варонијана, који је имао само две године, прогласио за конзула. У стара времена републиканског Рима част конзула могао је понети само зрео човек, старији од 40 година. Сујеверни Римљани примили су као лоше знамење чињеницу да је у току свечаности проглашења за конзула дете непрестано плакало. И заиста, знамења су се у стварности показала тачним.
Нестрпљив да што пре стигне на циљ и да учврсти власт, Јовијан је 364. године усред зиме кренуо на запад, ка средишту царства. Међутим, кад је стигао у Дадастан, место у Малој Азији, нађен је мртав у соби, а да нико није могао да објасни узрок смрти. Једно од објашњења било је да се угушио од испарења у соби или да се отровао храном. Имао је тек тридесет две године.
Иза Јовијана није остало много царских дела, што и није чудно имајући у виду његову краткотрајну владавину. Остала су, на пример, два едикта, сачувана у такозваном Теодосијевом кодексу, која се тичу неких питања у вези с вером.
На новцу и натписима Јовијан је користио уобичајене епитете римских царева, попут „victoria Romanorum”, „победник и тријумфатор, вечни август”, „gloria Romanorum” и друге.
Тако је завршио цар пореклом из Сингидунума. Владао је и живео кратко. Заборављен је брзо. Помињан је једино због обнове званичног положаја хришћанске цркве, чиме се бар на неки начин може повезати, иако не и поредити, са својим великим земљаком и претходником - царем Константином.

Утврђење Синга - Сингидунум

На месту где се воде Саве мешају с Дунавом диже се, последњи према северу, огранак планинског ланца Рудника, богатог рудама, висок око тридесет метара. Овај природни грудобран одувек је био утврђено насеље за чији се посед пролило много крви. Најстарији помен родног града цара Јовијана - Сингидунум - јавља се у 2. веку код географа Птоломеја. Он га помиње као град на Дунаву у ком је смештена легија IV Flavia Felix. Назив Сингидунум је сложеница од речи Singi и dunum. Реч dunum келтског је порекла и значи град, утврђење. Singi је име трачког племена које је живело у околини. Сингидунум се налазио на римском лимесу преко пута подручја варвара Јазига, тачно на граници између римских провинција Мезије, Паноније (на западу) и Далмације (на југу). Мост преко Саве повезивао га је с Тауринумом (Земуном), који се налазио у Панонији.
Насеље Сингидунум састојало се од три одвојене целине: од војног логора, насеља војних ветерана (canabae) и од цивилног насеља (municipium, colonia). Четврта легија Флавија стигла је у Сингидунум око 86. године из свог ранијег боравишта у Далмацији. Логор легије био је на данашњем Калемегдану - део римских зидина и куле из 2. века и данас могу да се виде у оквиру североисточног калемегданског бедема (код „Диздареве куле”). Зид главног утврђења - бедема - био је од ломљеног камена, обложен великим камењем од кречњака - квадерима - ископаним на Ташмајдану. Укупна површина каструма вероватно је износила око 16 хектара, што је било довољно за смештај легије (6000 људи). У спису Нотитиа дигнитарум, с краја 4. века, последњи пут помиње се IV легија као и њен заповедник, праефецтус легионис.

Slika
Винородне падине Гроцке у 2. и 3. веку омогућиле су становницима околине Београда да развију пољопривреду.


Војно насеље (цанабае легионис) налазило се у Доњем граду и вероватно се развило као засебна целина у време реформи цара Септимија Севера (193-211), кад су војници добили право да ступе у законити брак и да живе с породицом иако логорски режим није био укинут. Ту је била и лука за дунавску и савску флоту. У Доњем граду, између осталог, откривено је светилиште бога Митре (mitreum), храм богиње Немезис (богиње освете и рата), ковачница и грнчарска радионица.
Око војног насеља, на простору између данашњег Студентског трга и Трга Републике, налазило се цивилно насеље с многобројним становницима, међу којима је било војних ветерана, дошљака из целог царства, као и народа пореклом из разних етничких група (Келти, Трачани, Илири...). Насеље се вероватно граничило са самим логором, док је на другим странама допирало до Господар-Јевремове улице (на северозападу), односно до Бранкове улице (на југозападу) и до Трга Републике. Римске улице увек су биле праве и секле су се под правим углом, што се и данас донекле одржало код неких улица у центру града, попут Кнез-Михаилове, Узун-Миркове, Душанове и Краља Петра (7. јула).
Сингидунум је у почетку имао статус муниципијума да би вероватно у 3. веку био проглашен за колонију (colonia splendissima).
Као и већина наших градова из тог доба, Сингидунум је грађен по римском узору: с форумом (око Патријаршије или на Студентском тргу), водоводом (аквадукт), канализацијом, купалиштима (терме)... На Студентском тргу откривено је купалиште. У граду су били бројни храмови посвећени римским божанствима: Јупитеру, Јунони, Хекати... На надгробним споменицима и нађеним статуама помињу се и Меркур, Венера, Дијана, Аполон, трачки коњаник, Бах, Ерос, Орција (домаће божанство) и трачки Херон.

Винородна Гроцка

Највећи успон град је достигао у 2. и 3. веку. Уз само насеље била је развијена пољопривреда, што потврђују аграрни култови посвећени Мајци Земљи, Силвану Силвестру, Либеру и Либери, који се помињу на споменицима нађеним у околини Сингидунума. Од заната, били су познати каменорезачки, грнчарски и зидарски. На керамици и опекама из тог времена нађени су печати с ознаком SING.

Преглед римских царева у 4. веку

(Наведене су године власти, место рођења и пуно име)


Константинова династија
• Константин I Велики (306-337) - Наисус/Ниш
(Flavius Velerius Constantinus)
• Констанције II (337-361) - Сирмијум/С. Митровица
(Flavius Julius Constantius)
• Константин II (337-340) - Сирмијум/С. Митровица
(Flavius Constantius Constantinus)
• Констанс (337-350)
(Flavius Julius Constans)
• Јулијан (361-363)
(Flavius Claudius Julianus)
• Јовијан (363-364) - Сингидунум/Београд
(Flavius Jovianus)


Валентинијанова династија
• Валентинијан И (364-375) - Цибалае/Винковци
(Flavius Valentinianus)
• Валенс (364-378) - Цибалае
(Flavius Valens)
• Грацијан (367-383) - Сирмијум/Ср. Митровица
(Flavius Gratianus)
• Валентинијан II (375-392)
(Flavius Valentinianus)


Теодосијева династија
• Теодосије I Велики (379-395)
(Flavius Theodosius)
• Аркадије (395-408)
(Flavius Arcadius)
• Теодосије II (408-459)
(Flavius Theodosius)
• Хонорије (395-423)
(Flavius Honorius)
На великој површини око некадашњег насеља Сингидунум нађене су и некрополе (гробови и надгробни споменици). Римљани су имали обичај да своје мртве сахрањују уз пут, изван самих граничних линија или зидина око места. И данас ако се мало дубље копа у центру Београда, могу да се нађу остаци наших античких претходника. Тако су нађени гробови у улици Мајке Јевросиме, Косовској, Таковској, Симиној, на Ташмајдану и другде. Највише надгробних споменика има из 2. и 4. века, из времена највећег успона града. Тако се на споменику Аурелију Атику наводи да је, након напуштања војне службе, учествовао у управи града где је био „квинкеналис”. Међу надгробним споменицима градских магистрата - управника, налазе се и келтска и трачка имена, што сведочи о асимилацији ранијих становника с римским грађанством: Марко Аурелије Cutia, Мар. Аур. Soso, Аур. Micianus... Забележена су и многа женска имена - супруга војника, попут Улпије Пије (која је била пореклом из Виндобоне, данашњег Беча), супруге Аурелија Максима, или Елије Флоре, Ласиније Ингенуе, Елије Јусте, Аурелије Викторије и других.
Иначе, град на раскршћу путева - Сингидунум - походили су многи цареви, међу којима Септимије Север (202), Диоклецијан (295), Констанције II (349), Валеријан. У ширем простору око Сингидунума било је доста вила чији су остаци нађени по целом данашњем Београду (Чубура, Врачар, Баново брдо, Топчидер, Чукарица). Један подземни водовод ишао је из шума испод Авале до тврђаве. Поред града постојало је и градско подручје (ager Singidunensis) које се протезало уз Дунав, према истоку и на југ, претежно уз војни пут, ка Виминацијуму. Насеља на овом подручју била су Mutatio ad sextum (Мали Мокри Луг), станица на шест римских миља од Сингидунума, затим Castra Tricornia (Ритопек), насеље са значајним утврђењем, као и Ad sextum miliarem (код Гроцке), на 19 римских миља, и Aureus Mons, брежуљци на којима је сађена винова лоза. Граница између територија Сирмијума и Виминацијума налазила се негде код Смедерева. На југу, постојала је насељена рударска област богата оловом и бакром: на Авали, Космају, код Рипња, Губеревца...
Након поделе Римског царства на исток и запад, после смрти цара Теодосија I (395), статус пограничног места Сингидунума још је израженији. Пет деценија касније, у нападима Хуна, град је освојен и спаљен (441. године). У следећа два века град пада из руке у руку: Византије, Сармата, Острогота, Гепида. Цар Јустинијан обновио је 535. године утврђење које су, међутим, 584. године освојили Авари да би га поново спалили 592. године. У наредном веку, око 630. године, око напуштеног и порушеног античког града насељавају се Словени који ће му променити и име у Београд.

Д. Л.


politikinzabavnik

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 14 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker