Srpska vartolomejska noć • Srbija Forum

Srpska vartolomejska noć (11): Mala noćna sahrana

Srbija se posle Majskog prevrata našla u političkom karantinu, a novi vladalac na velikim iskušenjima. Već u zoru 29. maja obrazovana je zaverenička vlada, nazvana "vladom Kraljevine Srbije", iako su je ti zaverenici upravo bili lišili monarha. U njoj su odmah mesta zauzeli Đorđe Genčić, Aleksandar Mašin, Jovan Avakumović i general Jovan Atanacković.

JEZIV KRAJ: Masakrirana tela Drage i Aleksandra Obrenovića

U proklamaciji kojom su objavili pogibiju Obrenovića i proglasili vraćanje Aprilskog ustava iz 1901, od naroda je traženo jedinstvo i mir. Vladu su osim zaverenika sačinjavali i lideri političkih stranaka: Stojan Protić u ime radikala, V. Veljković, liberal, Ljubomir Stojanović i Ljubomir Živković, prvaci Samostalne stranke, i Ljubomir Kaljević, naprednjak i zakleti karađorđevićevac. Bilo je predviđeno da ministarska mesta zauzmu i prve ličnosti tri vodeće političke partije - Nikola Pašić, Stojan Ribarac i Jovan Žujović, ali se nijedan, namerno ili slučajno, nije zatekao tog jutra u prestonici. Ribarac je bio u svom domu u Požarevcu, Nikola Pašić u jednoj banji na lečenju, a Žujović, inače profesor univerziteta, bio je sa svojim studentima na ekskurziji po Srbiji.

Evropa se zgražava
Vlada je istog jutra sa olakšanjem primila informaciju da je "noćašnji događaj na Dvoru" primljen bez potresa i nereda. U vladi su se dogovorili i da je sledeće noći trebalo u tajnosti sahraniti kraljevski par i žrtve prevrata.

POD VELOM TAME: Sahrana Obrenovića

Taj posao dobilo je Ministarstvo unutrašnjih dela. Sve je, kažu hroničari, teklo u redu sve do trenutka kada je kovčeg sa telom kralja Aleksandra trebalo smestiti u mrtvačka kola. Pošto ni u jedno od vozila kovčeg nije mogao da stane, poslalo se po kola požarne čete. "Kroz dvorište Dvora, mesečinom obasjano i u potpunoj tišini, prekidanoj, po iskazima prisutnih, samo jezivim vrištanjem omiljenih kraljevih vranaca, sprovod je potom i nečujno krenuo, potpuno pustom ulicom imena kraljevog, ka starom beogradskom groblju", piše Dragiša Vasić, savremenik i očevidac ovih događaja.

"A u jedan i četvrt stigoše crkvi svetog Marka, opkoljenoj žandarmeriji, i u njoj zatekoše dvojicu zaverenika određenih da sahrani prisustvuju. Tada, a pri svetlosti dva mala polileja, trojica određenih protojereja, sa jednim sveštenikom i jednim protođakonom, izvršiše opelo. I zato što su grobari mrzovoljno odugovlačili posao kopanja, ono trajaše vrlo dugo. A kad je najstariji sveštenik prota Nikola Božić izgovorio i poslednju reč opela: 'Pridite poslednje cjelovanije', niko se od prisutnih ne usudi da učini ovaj poslednji pristup jezivog rastanka. Bilo je tačno tri časa kad su kovčezi, jedan pored drugog, spušteni u grobnicu babe kraljeve Ane Jovana Obrenović, koja, zajedno sa Mihailom, pogibe u Košutnjaku 29. maja 1868."

Time je označen kraj dinastije Obrenovića i spuštena zavesa na jedno razdoblje Srbije koja se, oslobođena vekovnog osmanlijskog ropstva, tek okretala Evropi.
Zvanični Beograd, zadovoljan "savesnim držanjem naroda i patriotske junačke vojske, nepomućenim redom i mirom u zemlji", budno je pratio šta kažu Beč, Pariz, London, Pešta, Moskva... A Evropa se zgražavala nad brutalnim činom likvidacije kraljevskog para Obrenović. Strana glasila nisu štedela ni zaverenike, ni vlast, ni vojsku. Pisalo se da su egzekutori zločina u zoru 29. maja 1903. bili ađutanti najureni sa Dvora, generali izgnani u čamotinju daleke provincije, oficiri kojima je čin bio preči od zakletve vladaru ili oficirske časti.

"Pretorijanci rimski, pronuncijamentaši španski, strelci ruski i janičari turski nisu ništa prema beogradskim patriotama", ocenjivali su jedni. "Evropa se jako varala", beležili su drugi "kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Jevreja". Na to su nove srpske vlasti bojažljivo i oprezno, u svoju odbranu podsećale Francuze da su sto godina ranije odrubili glavu svom krunisanom vladaru, giljotinom, koju su u tu svrhu izmislili, te da ni Englezi nisu bili bolećivi prema svom monarhu, prolivajući krv na prestolu, nekih 200 godina ranije.

Strana štampa zgrožena ubistvom kraljevskog para

Prestonički magazini su veličali prevrat, ali i služili za pranje i pravdanje pred građanstvom. Tako Mihailo Ristić, poručnik koji je pucao na Obrenoviće u dvoru te noći 29. maja, objašnjavao zašto je kraljevski par masakriran, pošto je na kraljevom telu izbrojano 30, a na kraljičinom 18 rana od kuršuma, pa navodi:

"Tamo u dvorištu su stajali vojnici koji su došli po zapovesti svojih oficira, a zapravo nisu znali zašto su tu. U toku pucnjave i jurnjave, te noći, koja je trajala od dva do četiri sata tog jutra, oni su mogli da naslute šta se dešava. Vojnici su do tog jutra znali samo za vernost kralju i ko zna šta im je sve moglo pasti na pamet. Osim toga, ni mi učesnici prevrata nismo znali može li i sa koje strane doći i kontranapad, a bilo je i kolebljivaca. I da bi za sve bila jasna izvesnost da tog kralja, zajedno sa kraljicom, više nema, ja sam naredio da se njihova tela izbace kroz prozor." U ovakvo objašnjenje je mogla da poveruje beogradska čaršija, ali ono nije pilo vodu kod stranih diplomata.

Londonski "Tajms" je u uvodniku pisao: "Slivnički 'junaci' našli su da traže revanš i peru sram sa svog oružja nad ljudima i ženama koji spavaju u svojim krevetima." A zvanični London, koji je brižljivo čuvao tradiciju svoje dinastije, krvavu majsku noć u Beogradu je ocenio kao monstruozni napad na instituciju monarhije i monarha, te surov, besprimeran obračun sa legitimnim vladarom, iz čega, prirodno, sledi i potez koji će kraljevska vlada učiniti, a to je podrazumevalo povlačenje ambasadora Ujedinjenog Kraljevstva iz Beograda. Prvu vest o tragičnom kraju kralja Aleksandra i kraljice Drage, francuska javnost je saznala od dopisnika uglednog "Monda", srpskog književnika Laze Kostića. Francuzi nisu štedeli ni zaverenike, ni pretendenta na krunu Petra Prvog Karađorđevića.

"Atentatom 29. maja, Srbija i njena vojska, kompromitovani su zauvek pred Evropom i celim svetom i u slučaju bilo kakve opasnosti njene egzistencije, niko neće ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu", pisali su pariski mediji da bi poručili i sledeće: "Delo izvršeno 29. maja 1903. godine, po njegovom načinu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato treba suditi kao proste zločine, a sa Srbijom, dok to ne bude učinjeno, prekinuti diplomatske odnose."

Protiv "svog" kralja

Srbija se posle Majskog prevrata našla u političkom karantinu, a novi vladalac na velikim iskušenjima. Morao je da se, korak po korak, oslobađa ljudi koji su ga doveli na presto, bez obzira na to da li je reč o oficirima ili civilima. Ni zaverenici nisu sedeli skrštenih ruku, naročito oni u uniformama. Okupljeni u okviru organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije u narodu kao Crna ruka, pripremali su likvidaciju onih koji su se odupirali ujedinjenju srpskih zemalja na Balkanu, a to je, prema njihovim procenama, bio i kralj koga su doveli na presto, Petar Prvi Karađorđević.

Stvarao samo protivnike

O Aleksandru, poslednjem Obrenoviću, istoričar Slobodan Jovanović je kasnije rekao da je on tokom desetogodišnje vladavine, sproveo četiri državna udara, promenio tri ustava, imenovao i razrešio dvanaest vlada upravljajući čas kao apsolutista, a čas kao suveren veran ustavnim ovlašćenjima. Rečju, monarh koji je najviše proizvodio protivnike.

Kralj nije bio Srbin

Kao najveći protivnik Obrenovića prednjačio je Stojan Protić, jedan od prvaka radikala, i to ne samo kao političar, nego i pisanjem u novinama. Između dva ministarska mandata, Protić je u člancima, za koje su se otimali beogradski izdavači, tvrdio da Aleksandar Obrenović uopšte nije srpskog roda. Navodio je da Marija Katardži nije rodila kralja Milana u bračnoj vezi sa Milošem Obrenovićem, nećakom knjeza Miloša, sina knjaževskog brata Jevrema, nego u vanbračnoj vezi sa nekim rumunskim oficirom "kome se ni imena ne znade". Pa, ako kralj Milan nije Srbin, ne može biti ni njegov sin Aleksandar, te im, prema tome, niti pripada presto niti ih treba oplakivati!

Vestionline