|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Poraženi bez bitke!
Zapisi Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, nude po mnogo čemu drukčiji pogled na srpsku istoriju
Srpska vojska
ZAPISI Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, nude po mnogo čemu drukčiji pogled na srpsku istoriju. On se bavio filozofijom, politikom, ekonomijom, problemima mehanike, fizike i matematike. Kao ministar narodne privrede silno je doprineo da se umanje posledice Carinskog rata Srbije i Austrougarske.
Bio je osam puta ministar, najčešće u Pašićevim vladama, sa kojim je dugo sarađivao, a onda se suprotstavio njegovoj koncepciji stvaranja Velike Srbije. Poslednji put bio je ministar finansija samo dva dana, a trećeg je preminuo - 1. januara 1921.
Knjigu "Slom i vaskrs Srbije" u izdanju Radio-televizije Srbije priredio je Slobodan Turlakov.
NAŠA vojska je u ratovima 1912/13, do napada udruženih Nemaca, Austrijanaca i Bugara, imala velike gubitke u ljudima na bojnom polju i od epidemija. Praznine su popunjavane regrutima koji su na brzu ruku prolazili vojnu obuku. Dugo ratovanje, koje je od svojih kuća odvojilo petinu našeg stanovništva, uticalo je jako na nerve, volju i karakter našeg vojnika, tako da je njegov kvalitet, naročito zato što se Evropski rat mogao unedogled produžiti, bio lošiji od kvaliteta vojske 1912.
Pored nedostataka naše vojske, da su izvršene promene u Vrhovnoj komandi, da su armije i divizije poverene ljudima, koji su nesporno u prošlim ratovima pokazali kvalitet, volju, energiju i sposobnost, zar se nije moglo sprečiti ovo što nas je zadesilo. I ovde, kao i u politici, kao što je gospodin Pašić ostao na svom mestu, tako i gospodin Putnik diriguje operacijama sa svim starim komandantima, od kojih je trebalo mnoge ukloniti.
Vrhovna komanda se još u avgustu stavlja pred pitanje zajedničkog udara bugarsko-nemačkog i Makedonija se daje, što govori da je nemoguće taj udar izdržati. Kad vlada nije prihvatila plan Vrhovne komande da se spreči bugarska mobilizacija udarom na istočnom frontu, došao je 22. septembra nemačko-austrijski napad sa severa, koji je oslabio naš Istočni front.
Otpor na frontu Pirot - Negotin, Bugari teško i gotovo nikako savlađuju, dok bez ikakvog otpora ulaze u nove oblasti, zauzećem Vranja, Kumanova, Skoplja i Štipa, postajući gospodari i cele Makedonije. Presecanje veze sa Solunom i saveznicima, dovodi u pitanje odstupanje u pravilnom redu i gro naše vojske dovodi u jedan od najtežih položaja u kojima se jedna vojska mogla naći.
Događaji su išli i suviše brzo. Vojska je morala vrlo brzo napuštati Pirot, Niš, pa čak i Leskovac, da se baci prema Bugarima, koji su pretili da preseku put Jankova klisura - Kosovo.
Dok se ovo događalo na istoku i jugu, Prva i Treća armija bile su daleko na severu, nad Jagodinom i Svilajncem. Oko 19. oktobra, pali su Čačak i Niš, i vojska sa severa morala je neverovatnom brzinom da se povlači. Prva armija je već imala slobodu kretanja preko Raške od Kraljeva, i bila je nagonjena da se preko Kopaonika spasava. Treća armija i Timočka vojska, sa Knjaževca, Zaječara i Negotina, pale su sve na isti pravac, ka Kosovu, preko Jankove klisure.
Veze između armija i Vrhovne komande, kao da nisu postojale, od 24. oktobra na Kosovo su stizali komandanti armija bez vojske, ili sa sasvim oslabljenim svojim jedinicama. Mnogi delovi Prve i veliki deo Treće armije ostao je u Srbiji, rastrojeni i razbacani. Druga armija, ostavljena i napuštena, jedva se probila, spasavajući ostatke Treće armije, uspevši da se od Mitrovice, preko Peći i Crne Gore, gde je bilo sedam okrnjenih divizija, povuče u Albaniju. Timočka vojska, ukoliko nije oslabljena panikom i demoralisanjem, preko Mitrovice i Prizrena, otišla je ka Debru. Izgleda da je ovo povlačenje išlo po inicijativi samih komandanata pojedinih odeljenja, bez ikakvog naređivanja od strane Vrhovne komande.
PANIKA ZBOG BUGARA
BUGARSKE neprijateljske snage, koje su se nalazile već kod Kruševca, Aleksinca i Niša, čiji su odredi išli ka Novom Pazaru i ugrožavali puteve preko Makedonije kod Tetova, svojom pojavom, već pri kraju oktobra, izazvale su paniku u nas i nepopravivu situaciju.
Vrhovna komanda i vlada, svojim izborom Skadra i Albanije za povlačenje, povukle su spasenu vojsku i izbeglice, najgorim putevima, u zemlju jada i bede, gde je glad i nemaština desetkovala ono što se uspelo spasiti.
Kad je sve izgubljeno, kad se bez velike bitke propalo, kad se nije mogla spasiti Vardarska dolina, kad se morao ceo ratni materijal izgubiti, što se nije pokušalo da se ostaci naše vojske preko Albanije upute Bitolju, kuda je pošla Timočka vojska, koju je Vrhovna komanda, nažalost, od Debra i Struge uputila za Drač. Ta se vojska očekivala u Bitolju i umesto da pomogne bitoljsku hrabru, ali malenu vojsku, i 30.000 regruta bitoljske vojske, dobijaju naredbu da krenu prema Draču.
Vrhunac bede, pometnje i zabune, bio je taj, da se sva naša vojska nađe u Albaniji, daleko od saveznika, koji su, u to vreme, bili kod Gradskoga i izlagani napadima Bugara od Elbasana. Austrijanci su od Prizrena pošli ka Skadru, u nameri da pobune Miridite (katoličko pleme) i druga albanska plemena. Naša vojska, bez hrane, bez municije i bez ikakvih veza sa svetom, bila je daleko 400 i više kilometara od saveznika, koji su se, po našem odlasku u Albaniju, morali povući ka Solunu.
Sve je ovo, uglavnom, posledica nemanja dobre Vrhovne komande. Izvesno je da Srbija nije mogla računati na pobedu i da je najveće genije imala za komandante, ali je s pravom mogla očekivati da će 300.000 dobro opremljenih vojnika, umeti voditi tamo gde će brojno biti pojačani i opremljeni, da se sa svojim protivnikom nose. Sudbina je naša gora od belgijske. Belgija se duže borila i bolje sačuvala. Njena je vojska, koliko je spasena, došla u kontakt sa Francuzima. Ona je slomljena, izgubila teritoriju od brojno i tehnički nadmoćnijeg neprijatelja, ali je bar vojsku sačuvala.
(Nastaviće se) Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Mučki napadi Arnauta
Od svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zločinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom
Srpski vojnici u albanskim gudurama
OD svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zločinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom, u Albaniju i Crnu Goru. Ne možemo još tačno znati kad je ova odluka doneta, da li se ovo sve slučajno dešavalo, da li je greška ili nesreća naša, koja je upropastila i odnela više života, no austrijski, nemački i bugarski kuršumi.
Moramo početi od septembra 1915. Da vlada nije verovala u napad Austrije, vidi se najbolje po tome, što je u toku septembra naredila otvaranje škola po celoj zemlji. Kad je prelazak Nemaca preko severne granice u Srbiju bio fakat, oko 23-24. septembra diskutovano je o odlasku vlade iz Niša. Prvo je govoreno da ide u Bitolj, i zbog toga je izdat nalog Narodnoj banci, koja je dotle bila u Kruševcu, da kreće za Bitolj. Uskoro je rešeno da se vlada evakuiše u Mitrovicu. Kako je 3. oktobra palo Vranje, doneta je nepromišljena odluka da se vlada sa svim nadleštvima, seli u Kraljevo, i to je izvršeno 9. oktobra.
Nas nekoliko poslanika ostali smo u Nišu, gde je vlada, bez činovnika, ostala sve do 15. oktobra uveče. Kako je stigla vest o dolasku štaba Druge armije iz Pirota u Niš, to smo uspeli da se vidimo, uoči polaska, sa komandantom g. Stepom. Videći da se u Nišu ne može ostati, i mi smo krenuli preko Aleksinca, Stalaća i Kruševca za Kraljevo, da vidimo šta će dalje biti. U Kruševcu smo zatekli veliki deo nadleštava iz Niša, pa i Upravu fondova i Klasnu lutriju, sve što nije imalo vremena otići iz zemlje, sem Narodne banke, koja je jedva uspela da otidne za Solun.
U Kraljevu 17. i 18. oktobra bio je veliki haos. Otpuštani su svi činovnici ministarstava. Ministri su 18. oktobra krenuli, sa po jednim ili dva činovnika, izdata je dvomesečna plata, do kraja 1915, i rečeno da se svi državni službenici i činovnici, smatraju, do daljeg, da su na odsustvu. Koliko je još transportnih sredstava ostalo, upotrebljeno je za spasavanje ljudi i materijala, da se preko Raške i Albanije, potraži spasenje u Bitolju. Vojska je 19. oktobra počela zakrčivati puteve ka Kosovu i prolaze iz moravske doline u ibarsku i topličku. Haos je nastao u najvećem stepenu.
MINISTRI KREĆU U SOLUN
ZA nama je uskoro iz Mitrovice, krajem oktobra, krenuo ministar vojni, sa svim svojim šefovima, zajedno sa ministrom građevina, za Bitolj. A potom za Solun. Znači da je vlada, sve do dolaska u Prizren, iz koga je krenula 12. novembra, upućivala nadleštva i izbeglice, i svoje ministre, putevima za Bitolj i Solun, dok je ona sa Vrhovnom komandom išla za Skadar, iz nepoznatih razloga.
Kad smo se 19. oktobra, nas desetak poslanika, našli sa vladom u Raškoj, g. Ljuba Jovanović, tadašnji ministar unutrašnjih dela, rekao nam je da je vlada rešila da se poslanici povlače ka Novom Pazaru. U ovakvom jednom besmislenom rešenju, videli smo jedan šeretluk, koji nije napuštao vladu u danima katastrofe. Srećom, naši pošteniji i razumniji drugovi iz kabineta, rekli su nam da ne idemo tim putem. Sutradan, nas petoro poslanika, krenuli smo za Mitrovicu. Veliki broj poslanika, koji su docnije stizali, kao i izbeglice, pravili su uzaludan put za Mitrovicu preko Novog Pazara, koji je uskoro bio zauzet od Austrijanaca.
Naše zadržavanje u Mitrovici bilo je stoga, što smo tvrdo verovali da će naši na Kačaniku i Giljanu (Gnjilanu), provaliti i da će naša vojska, koja se sa severa imala povlačiti, kroz te klance, ući u Vardarsku dolinu. Nije lako bilo odvažiti se na puteve preko Albanije, koja nikako u to vreme, nije ulazila u kombinacije za evakuaciju. Kad je 22. i 23. oktobra, g. Drašković, kao ministar građevina, zbog puteva došao u Mitrovicu, od njega smo saznali da ne treba više ostajati i da se krećemo preko Prizrena, Debra, Ohrida za Bitolj, što će izvesno biti pravac odstupanja vlade, Vrhovne komande i naše vojske.
U Bitolju smo ostali svega dva dana. Pukovnik Vasić, koji nas je zvao na jedno savetovanje, i koji je sa nama i svoju porodicu poslao u Solun, rekao nam je da neće moći više da se drži, jer ni od kuda pomoći nema. Ni od Francuza, ni od naših, sa kojima je u prekidu, gotovo više od mesec dana. Mi smo 2-3. novembra otišli za Solun. Bitolj se držao do 18-20
Uoči vladinog odlaska iz Prizrena, ili možda nekoliko dana docnije, sva Timočka vojska silazi, pod komandom g. g. Gojkovića i Rašića u Debar i Strugu. U Bitolj je tokom oktobra i polovine novembra, sišlo preko 30.000 regruta i veliki broj izbeglica. Kralj je sa vladom, 13. novembra krenuo za Tiranu. Po svemu izgleda, da je vlada donela definitivnu odluku da ide u Skadar, tek oko 10-12. novembra u Prizrenu, kad je valjda saznala, da se izvestan deo vojske mora evakuisati iz Novog Pazara, i Druga armija, u Crnu Goru. Možda je ona izabrala pravac Skadra, bez ikakve odluke, nalazeći da joj više nije siguran put ka Bitolju, jer su Bugari još 22. oktobra, pre našeg prolaska tim putem, zauzeli Tetovo.
U Albaniji, na ovim putevima kojim smo se mi kretali nema nikakve udobnosti, iako su dosta vremena bili u našim rukama. Put od Ljum Kule do Debra neprolazan je za artiljeriju i komoru, telefoni i telegrafi nameštani su u toku našeg proganjanja, oktobra 1915. Na tim putevima je stradala vojska i ogromne mase izbeglica od pobunjenih Arnauta. One što nisu Arnauti poubijali, čekala je glad sa boleštinama da dokusuri. Ništa bolje nije bilo stanje za one koji su otišli u Crnu Goru.
Moralo je proći najmanje dva i tri meseca dok se sve uredilo, najvećim delom po privatnim inicijativama. Saveznici su primili vojsku da je izdržavaju na Krfu. Izbeglice su otišle kud koji: u Grčku, Italiju, Francusku i Švajcarsku. Vlada je kukala i davala izjave, kako ona sama predstavlja Srbiju i nju će predstavljati sve dok Srbija ne bude oslobođena. Naročito je naglašavala da Skupština neće raditi, i tako došla u sukob sa poslanicima.n
(Nastaviće se) _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Vlada časti ordenjem!
U vreme našeg poraza svi oficiri nagrađeni činom više. Umesto spasa na obali Jadrana našli smo jad i čemer
Srpski komandanti 1915. godine
U SOLUNU je bilo izaslanika nekih ministara: vojnog, finansija, privrede, policije. A i naša administracija je ovde bila, pre našeg sloma, velika i razgranata. Pridolaženje velikog broja izbeglica, na 15.000, pitanje valute, izdavanje plata, pazara, pozajmica porodicama oficirskih i vojnih izbeglica, deljenje pomoći nevoljnim i drugo, bila su pitanja koja su imala da se reše. Na mnoga pitanja Poslanički klub od vlade nije dobio nikakva odgovora.
Umesto svega, došla je jedna depeša potpisana od tri naša druga, u ime 70 poslanika, za koje nismo ni znali da ih toliko ima, i kojima se mi direktno nismo ni obraćali. Ta je depeša, u stvari, bila, upućena od zbunjene vlade, koja je htela uneti pometnju u dve odvojene grupe narodnih poslanika, kako bi među nama odstranila želju za skupštinskim sastankom i skrenuli sa kritike vladinog rada.
Poslanički Klub je i dalje radio. Rešeno je, u sporazumu sa izaslanicima engleske i francuske vlade, da naših 12 hiljada izbeglica, krenu sa grčkih teritorija u Francusku i na neko ostrvo, koje Englezi budu izabrali. Utanačeno je da Francuska primi naše činovničke porodice, kao i đake na školovanje. Pošto su svi poslovi, uglavnom, posvršavani i regulisani, u Solunu je ostao odbor sklopljen od našeg konzula i okružnih načelnika evakuisanih oblasti, iz novih krajeva, koji će da vodi staranje o prevozu i evakuaciji naših izbeglica, poslanici su rešili da se krenu u Atinu i odatle za Rim. Posle dolaska u Atinu, konačno se dobio odgovor od vlade, kojim naređuje da se u Atini, do daljeg, čeka.
POSLANICI - KUDA KOJI
VLADA je krenula iz Skadra 3-4. januara 1916, kad je već sve Francuska pripremila za odlazak naših trupa iz Albanije na Krf. Pre početka transportovanja naših trupa, vlada je dostavila mnogim poslanicima, koji su u Albaniji bili, da mogu ići u Italiju ili gde hoće, da budu spremni da dođu na Korziku, gde vlada namerava da ide, što je bio jasan dokaz, da izbegava rad sa Skupštinom. Pominjem i to, da su sve njene depeše poslate inostranstvu, govorile da će vlada raditi sa Skupštinom, tek kad Srbija bude oslobođena.
Nema sumnje, vlada se bojala da se sastane sa Skupštinom. Da bi spasla ministra vojnog, koga je prvo uputila u Solun, a koji se docnije, na njen poziv, nije odmah vratio u Skadar, jednom udešenom kabinetskom krizom, vlada ga je smenila. Ovoj krizi, čiji je zadatak bio da se postavi nov ministar vojni, preko stranih novina, dato je tumačenje da je vlada, za svoj dosadanji rad dobila odobrenje od Krune.
Da bi komedija bila potpuna, u isto vreme, kad je vlada promenila ministra vojnog, ona formalno čini i promene u Vrhovnoj komandi, smenjujući i g. Putnika. Kad je naša vojska predata na ishranu Francuskoj, i kad je ona tako postala sastavni deo njene vojske, naša Vrhovna komanda, sama po sebi, gubi svaki rezon, pa nema ni razloga za njeno postojanje. Postavljenje novih ličnosti u Vrhovnoj komandi, na mesto g. Putnika, vlada, u stvari, postavlja administrativni štab našeg Vrhovnog komandanta i ništa više.
Vlada je u toku poraza i našeg sloma, antidatiranjem velikog vojnog ukaza, pod 1. oktobrom, bez izbora i kritike, sve naše oficire unapredila jednim činom više. Za naše hrabre, pune požrtvovanja i odlične oficire, ovo je moglo biti samo uvreda. Vršiti odlikovanja, kad su ona najmanje zaslužena, kad je zemlja propala, kad je Srbija izgubila svoju nezavisnost i sve tekovine čitavog jednog stoleća, nisu se s tim ukazom mogle zagladiti mane vlade i Vrhovne komande.
Što nije to učinila posle Cera, Kosmaja i Kolubare? I ovo je bio providan postupak, ne za dizanje morala u vojsci, jer njega tada nije ni bilo, već kako bi vlada samu sebe spasla od nezgoda. Ta vlada, koja je bila u stanju da u sebi, posle naše propasti, koncentriše sve što se Srbijom zove, i koja ima kuraži da se posluži epitetom neukrotive vlade, pod kojom je za petnaest dana sve upropašćeno što se za sto godina sticalo: zemlja, vojska, prosveta, narod, tradicija, i Srbija... Ta vlada i dalje korača kuražno.
Padaju mi reči književnika g. Domanovića, o vođi, izvesno ne sluteći da je Usud Srbiji dodelio da ovaj vođa, sme i dalje Srbiju, dovedenu do sloma, da vodi, a pogotovu da će naći pomagače za ovakav rad, i među drugovima samog g. Domanovića.
Pišući ove redove, sećam se primedbe g. Ogavija, iznete u poslednjoj njegovoj knjizi, napisane i zato da se nađu uzroci francuske nesreće 1870. godine. On je u njoj našao da su tri bolesna čoveka upropastila Francusku, kojima je sudbina dodelila da budu na upravi zemlje u to doba. Nama je sudbina dodelila uz bolesnog starca, još jednog faktora trulog i bolesnog, bolesno i javno mnenje, koje je g. Pašića označilo, uoči ovih događaja, neminovnim i nezamenljivim. Senilnost ovih najvažnijih faktora sa političkim javnim mnenjem, provociralo je slom i dalje sve ostavilo ljudima i slučaju, koji ne može dati sve dobro.
Iz razgovora sa komandantima divizija i armija, koji su posle 13. novembra, tj., po odlasku vlade i Vrhovne komande u Albaniju iz Prizrena, otišli u Debar, a iz Peći se uputili u Crnu Goru, saznali smo da su im naredbe za povlačenje u Albaniju, izdate ranije, pri kraju meseca oktobra. Ako je Albanija imala smisao za povlačenje, pogotovu vojničkog, šta je tamo, u Albaniji, vlada spremala za doček vojske. Što se nisu popravljali putevi, jer svi, koji su prošli preko Crne Gore za Albaniju, kuda se glavnina naše vojske kretala, tvrde da se sa malo truda i popravke puteva, mogla prevući sva artiljerija i municija, koja je uništena u Peći.
Govorilo se vojnicima i izbeglicama, da nas na obalama Jadranskog mora, očekuju saveznici, sa novim oružjem, odelom i hranom. Vojska je sa izbeglicama, na obalama Jadrana našla bedu i došla do očajanja.
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Francuska ruka spasa
Veliki narod uložio sve sile za spas srpskog plemena u Albaniji
Srpska vojska na Krfu
OČEKIVANJE Srbije da joj Italija ukaže pomoć u hrani i evakuaciji vojske iz Albanije, dalo je neobaveštenoj masi dosta neopravdanih razloga, da se digne hajka na Italiju. Izbeglice i vojsku primiti i izvesti iz Albanije, nije bilo lako. Da je Italija uložila i sve svoje sile, ne bi lako bilo.
Kad je g. Pašić, u decembru 1915, počeo zapomagati kod saveznika za pomoć, saveznici su taj posao poverili Italiji. Prve italijanske lađe, koje su nosile hranu za Albaniju, bile su torpedovane. Oskudica, glad, nemaština u Albaniji, trebalo je za sve muke baciti odgovornost na nekoga i najlakše je bilo sve to svaliti na Italiju, koja, istina, nije bila još predana poverenom poslu. Usled ovih povika i kritika, saveznici su organizovali evakuaciju i snabdevanje naše vojske u Albaniji, uz pripomoć italijanske flote, ali je inicijativu za ceo posao uzela na sebe Francuska. Potpuna evakuacija Albanije, iskrcavanje naše vojske na Krf i u Bizertu, odvođenje izbeglica, trajalo je više od dva i po meseca.
Poslanici, izbeglice, oficiri, koji su se preko Italije mogli spasti, već su došli u Italiju sa unapred spremljenim uverenjem da je Italija prema nama rđavo raspoložena. Čovek se mora pitati zašto je, bez nužde, bilo potrebno otvarati provalije između Italije i Srbije.
Za spas srpske vojske i naroda, koji se povukao u Albaniju, Italija je, uz ostale saveznike, dosta učinila i pametni joj Srbi ne mogu ostati za to nezahvalni.
ZAŠTO PROTIV ITALIJE
NERASPOLOŽENJE naše vlade prema Italiji, propaganda naših primoraca, koja je i ranije unosila pometnju u javno mnjenje u Srbiji, učinila je da su relacije između Srbije i Italije bivale sve hladnije. Pored sveg prijateljskog prijema, koji su i vojska i narod našli u italijanskim varošima i tamošnjem narodu, zvanični su odnosi bili jedva korektni.
Italijanski kralj u Brindiziju, kad je primio našu vladu, u januaru 1916, rekao joj je da ne vidi nikakva razloga da između Srbije i Italije ne bude iskrenog i trajnog prijateljstva. Kad je mene, sa mojim drugovima, kao izaslanika i predsednika poslaničkog kluba u Rimu, primio Sonino u prisustvu našeg tamošnjeg poslanika, prva mu je reč bila: „Ako se Srbija sa Italijom, bez posrednika, direktno sporazumeva, sve će sumnje i nesporazumi biti uklonjeni.“ Znači, Italija je uvidela da ima nekoga koji se između nas i nepozvan nameće. Mi, kao slepci, u tim posrednicima vidimo prijatelje i gazimo po mraku, da, po njima, nađemo neprijatelja.
Srbiji ne trebaju sporovi ni sa kim, a naročito ne sa Italijom.
Naš ulazak u Albaniju maja 1915. izazvao je protest u Italiji. Srbija je objasnila svoje ulaženje iz preventivnih razloga osiguranja. Upad Crnogoraca u Skadar, što je došlo nezavisno od naše akcije, izazvao je u Italiji uverenje o našoj zajedničkoj akciji, donekle porazno gledište o željama, da mi Albaniju podelimo sa Grčkom i Crnom Gorom. Stanovište italijansko, što je Sonino u više mahova deklarisao, da Italija želi obezbeđenje albanske nezavisnosti, što je simpatično primljeno od Albanaca i od Evrope, dok je naša akcija u Albaniji, sa svih strana gledana kao osvajačka.
Italija nije odrekla saradnju na poslu spasavanja naše vojske i izbeglica, ali je, ipak, Francuska uzela inicijativu, što je bio razlog naše vrlo male pažnje prema Italiji. Ruski car, Engleska i Francuska, govoreći o spasavanju srpske vojske, kao o delu savezničkom, vidno su uvek isticali velike italijanske zasluge u ovom poslu.
Slika užasa pri našem povlačenju kroz Albaniju posledica je nemaštine. Glad, hladnoća, pustošili su vojsku i izbeglice, koji su nailazili na sela i varoši, u kojima je i u normalnim prilikama, za populaciju Albanije i Crne Gore, bilo teško živeti. Neću ponavljati užasne scene, kakvih je bilo samo u povlačenju Napoleonove vojske iz Moskve, ali dok je na jednoj strani bilo umiranja od gladi, dotle se jedna neznatna gomila skupljala oko vlade i Vrhovne komande, častila i pirovala u Skadru, u izobilju. Konzerve, hleb, pića i sve što je spaseno za ovu gomilu, nošeno je, pred očima izgladnelog sveta, u hotele, gde su se ovi administratori, vojni i civilni, častili.
Treba da dođu teški dani da se vidi koliko je životinjskog u onim ljudima, koji su upravljali sudbinom naroda, ne osećajući nimalo greha za sve ove strašne posledice, koje su jedan narod snašle. Još je strašnija pomisao što za mesec i po dana lutanja, gladovanja, umiranja i propadanja u Albaniji i Crnoj Gori, nije nijedan šamar pukao, i što se sve sa pasivnom rezistencijom, gunđanjem, sva ta golgota svršavala.
Kad se austrijska vojska, po padu Cetinja, počela približavati Skadru i kad je nastala panika, prva se vlada spasla, ostavljajući prestolonaslednika, vojsku, izbeglice i narodne poslanike, da se sami postaraju, kako znaju i umeju, da se spasu ropstva - uverena da spasavajući sebe, spasava Srbiju. Posle vidimo vladu na Krfu. Vlada je računala da za svoje neljudske, varvarske, sebične i drske postupke, neće odgovarati, jer u vojsci i narodu, koji za njom juri, nema daha za otpore, kao što nije bilo ni za gnušanje.
Sve je ličilo na bekstvo sveta iz pozorišta u kome je buknuo požar.
Agonija srpskog naroda našla je odziva u osećanjima celoga sveta. U dušama plemenitog i viteškog francuskog naroda, uzbuđenje je izazvalo najjače odjeke, propašću Srbije. Ovaj veliki narod, koji je u evropskom ratu, braneći sebe, spasavao čovečanstvu ono što je najplemenitije i najotmenije, uložio je sve sile za naš spas u Albaniji, za spas našeg plemena u izgnanstvu i naše vojske na Krfu. Francuzi su uzeli na sebe, nezavisno od naše vlade i vojnih vlasti, da nas dovedu na Krf i prevezu u Francusku i Evropu. Oni su našu vojsku reorganizovali i pratili je na Solunski front i sačuvali Srbiji odbranu, koja bi, bez njih, sasvim bila uništena.
Kad prođu decenije i vekovi, tek će se onda osetiti šta je za nas bila Francuska.
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Despot vodi radikale
Nikola Pašić nije birao sredstva kako bi ostao na vlasti. Zatvorio sva vrata Srbiji prema saveznicima
Pašić na mirovnoj konferenciji 1913.
ZA ime Nikole Pašića vezano je mnogo događaja naše nove istorije. Pobeda od 1912/1913, kao i pogibija 1915, pratiće to ime u istoriji, kao i sadašnjosti.
Pravi heroji, kao i lažni, dejstvuju kao istine i zablude. Da bismo ocenili pravu vrednost usluga g. Pašića, moramo ga ceniti u dva perioda posve nejednaka, u periodima do i posle 1903.
Opšte intelektualno-moralne osobine g. Pašića tipične su za jednog balkanskog političara, koji sa sadašnjošću u Evropi nemaju ničega zajedničkog. Između njega, Nikole, kralja crnogorskog, Esad-paše i drugih vođa naroda na Balkanu, nema velike razlike. Sva razlika, koju i laici opažaju, dolazi od toga što su nejednaka polja njihovog rada, a na istim poljima, zajedničke osobine poklapale bi se u svemu.
Osobenost Balkanaca uopšte, sa malim izuzetkom, prošli oni kroz školu ili ne, sastoji se u sposobnosti da rade dobro, samo sa rđavim ljudima. Oni znaju i poznaju dobro psihologiju nevaljalaca. Rad sa iskrenim, poštenim i otvorenim tipovima, za njih ima ogromnih teškoća, i za njih, uopšte, nikakvih metoda nemaju. Na velikim položajima u Balkanaca se vrlo često i brzo razvijaju apetiti za vlašću, vrlo retko za slavom ili opravdanim i zasluženim priznanjima. Ambicije za vlašću rastu u njih, rekoh, brzo i jako, prema čemu su im sredstva brutalna i odvratna. Demokratija, parlamentarizam, građanska sloboda, progres, kultura i drugo, što je sadržina rečnika današnjih Balkanaca, reči su bez osnova i dubokog korena u njihovom osećanju, a upotrebljavaju se kao zgodni izrazi, da se prikriju brutalni, nagonski smerovi, njihovi jedini pokretači.
Pašić pristupa ljudima u zemlji i na strani sa ogromnim nepoverenjem. Sredina, koja ga je razumela, na koju je on i naslonjen, njemu je slična. Dok je Radikalna stranka bila u opoziciji, i nosilac ideje demokratizma, bila je s jakim karakterima. Pašić u toj sredini nije mnogo vredeo. U prvim teškim danima, 1883, u pobuni, on napušta zemlju i stranku, kao njen vođ, a ostavlja svoje prijatelje strogostima jednog režima, koji je uveo pustoš u redove stranke.
Kad su se događaji promenili, strasti stišale, kad su mu drugovi izradili amnestiju, on se vratio u zemlju. Prvo mu je bilo da iz stranke odstrani sve što je plemenito i umno. Tu je prvi rascep u Radikalnoj stranci. U prvim danima Radikalne stranke na vladi, Pašić je u sredini liferanata i grabljivaca i onog ološa, koji je i stranku i zemlju doveo do propasti. U borbi sa ljudima iz svoje stranke, koji su u njoj predstavljali znanje i poštenje, bio je nemilosrdan. Kao što nije znao za granice u klevetanju partijskih protivnika, tako je nemilosrdan bio i prema svojim drugovima u stranci, koji su mu oponirali. Zaveo je despotizam u stranci, i uveo isterivanje prvih ljudi iz nje.
Autoritet Pašićev sve više je padao u njegovoj rođenoj stranci i zemlji. Od Ivanjdanskog atentata, kad je izobličio svoje drugove, osuđene na robiju, izgubio je svaku vrednost. U vremenu od 1903. do 1906, kad je kralj Petar došao na vladu, sa najvećim naporima je nalazio mesto da se kandiduje za poslanika. Ulazio je u sve moguće kompromise sa strankama, samo da bi bio u vladi. On je glavni uzrok raspadu velike Radikalne stranke, na starije i mlađe radikale. Stranka je opadala, dok su ostale stranke stalno rasle.
OPOZICIJA IZ STRANKE
OD 87 poslanika, sa kojima je raspolagala Radikalna stranka, u tadašnjoj skupštini, bilo je pravih Pašićevih ljudi 20-30, ostali su bili očiti protivnici njegove unutrašnje i spoljne politike. Od 110 poslanika, koliko se spaslo austrijskog ropstva, Pašićevi su ljudi 20-30, ostalo je protiv njega. Čak i iz njegovih političkih grupa ga osuđuju za slom, koji je zemlju zadesio.
Poslednjih 10 godina, Pašić je video da mu je opstanak obezbeđen samo ako je na vladi. Radikalna je stranka, poslednjih godina, četiri puta uzastopce vršila izbore, i nažalost, svi ti izbori dovodili su je do vrlo slabe većine. Dobro je prošla samo 1906, posle neuspele vladavine samostalaca, za čiji je neuspeh najviše kriv Pašić i radikali u opoziciji, koji su prvi uveli opstrukciju, sa 91 poslanikom u Skupštini. Posle ovih izbora stranka nije mogla više nikada doći do tog broja.
Pored nespornih tekovina kojima su se, na vladi, obeležili radikali: naoružanje, ekonomska emancipacija, građenje železnica i drugo, varvarsko ponašanje Pašića i njegovih drugova, i njihova bezobzirnost prema pravima drugih i obrazu ljudi u njihovoj i tuđim strankama, odveli su Radikalnu stranku u propast. Za rehabilitovanje Pašića zaslužan je mali broj mlađih ljudi u stranci, koji je i po vaspitanju i po naravima, bio nešto sasvim drugo od Pašića i starije generacije u stranci. Kako je Pašić zakleti neprijatelj progresa, kulture i morala, to je i protivu ove grupe, kojoj duguje za svoj renome, ustajao i borio se.
Uspesi balkanskih ratova dali su veliki značaj g. Pašiću u zemlji i na strani. Evropski rat, koji ga je zatekao na čelu izborne vlade, i kod protivnika i u zemlji i kod naših saveznika na strani, naznačavao ga je čovekom koji treba da je tu. Usled našeg poraza u novembru 1914, on je predsednik vlade sastavljene od tri stranke. Gledano sa strane, dok je on bio šef homogene vlade, i sad koalicione, moglo se misliti da je on doista predstavnik prave većine srpskog naroda.
Naš je narod tačno znao da je prednost Pašića gotovo beznačajna u zemlji. Mislilo se, međutim, čak i kod šefova drugih političkih stranaka, da je njegov autoritet jak na strani. Napominjem da se za njega i sad može reći, ono što je g. Milovanović rekao 1908, za vreme aneksije Bosne i Hercegovine, da je posle Pašića našao za Srbiju sva vrata zatvorena. Smušen i konfuzan, tako je vodio i spoljnu politiku Srbije, naročito od arbitraže do sloma, da je, ako ne sasvim, zatvorio vrata Srbiji prema saveznicima i kod njih izazvao veliku indiferentnost prema srpskom problemu. Štaviše, uspeo je da se baci sumnja na nju da je izazvala Evropski rat.n
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Dve zablude o Pašiću
Inostranstvo misli za Pašića da vredi u svojoj zemlji, Srbija misli da Pašić vredi u inostranstvu
POSLE sloma, o Srbiji se ne govori, ili vrlo malo. Prva savremena kritika, kao i buduće, zapisaće samo heroizam, kao epitete našem narodu, koji je to s pravom zaslužio, jer je sve na snagu izneo. Nikakvih olakšica nije imao, ni od rada svojih političara, ni od rada svojih vojnih šefova.
Inostranstvo misli za Pašića da vredi u svojoj zemlji, Srbija misli da Pašić vredi u inostranstvu. Iz ove dve zablude porastao je Pašićev renome i stvorena je njegova neminovnost, na štetu Srbije. Posle sloma, jada i tolikih bolova, Pašić sa svojim ljudima, koji su se, boreći se za njega, borili, u prvom redu, za sebe, pokušavaju da gornje dve zablude dignu ponovo na pijedestal istine. Naravno da svršeni događaji govore protiv toga.
Dok je Radikalna stranka bila u opoziciji, dva njena najveća protivnika bili su kralj Milan i kralj Aleksandar. Obojica su veliki demagozi, što je dalo mogućnosti da se demagogija u narodu, na čijem je čelu bio Pašić sa svojim drugovima, populariše. Sa istim osobinama je docnije i došao na vladu.
Rezime Pašićevog rada u spoljnoj politici jeste, da je Srbija svuda izneverena i prevarena. On se ne ustručava da podvlači kako nas je Bugarska, i pored četiri ugovora sa njom, na kojima je Pašić direktno i indirektno sarađivao, uvek izneveravala. Govorio je da su naši saveznici krivi za naš slom, kojima je on predočavao opasnost od Bugara. Nas su u Evropskom ratu ostavile i Rumunija i Grčka. Italiju je g. Pašić označio kao našeg velikog neprijatelja. Svi su nam krivi, i prijatelji i neprijatelji, samo nije kriv g. Pašić, koji je sve predviđao i predočavao, ali niko ga nije slušao.
U celom svetu, svaki bi, posle jednog većeg neuspeha, povukao sve konsekvence. U nas se tolerišu i nesreće i slomovi i niko ne pokušava potražiti uzroke u nesposobnosti i neveštini onoga koji rukuje našom spoljnom politikom. Jedan čovek koji nema ni rutine, ni najnužnije dijalektike za diskusiju na srpskom, a nekmoli na francuskom jeziku, jer ne zna nijednog jezika, amater u spoljnoj politici, bez znanja i evropskog iskustva, mogao je praviti, i pravio je, samo gafove. Detaljna analiza njegovih akata i postupaka, bila bi smešna zbirka gestova, da nije i suviše žalosna istorija našeg naroda, kao rezultat tolikih njegovih nedostataka.
Pašić je bio vođa naroda. Protivu njega se ustajalo, on se kritikovao, ali došlo je vreme kad je on naznačen za neminovnog. Izvesno je da ima mnogo zabluda u cenjenju te neminovnosti, čak i posle sloma.
SNAGA DVA MINISTRA
U Srbiji je bilo tipova sasvim suprotnih g. Pašiću, kao g. g. Vujić i Milovanović. Obojica su bili jako intelektualno razvijeni ljudi velikih ličnih relacija u Evropi. Teškoće u unutrašnjoj i spoljnoj politici, lako su savlađivali. Vujić je sredio finansije i srpsku ekonomiju, pravljenjem dobrih zajmova, poreskih zakona i trgovačkim ugovorima. Milovanović je sproveo pitanje aneksije Bosne i Hercegovine kroz Evropu, veštinom jednog velikog državnika. On je načinio prvi značajan ugovor, sa Bugarskom, iz koga je nikla akcija protivu Turske. Za Balkan balkanskim narodima, učinio je više od demagoga, koji su operisali gornjom frazom, a umeli zatvoriti Srbiji vrata i na Balkanu i u Evropi.
Vođe raznih naroda i vekova, imaju jednu opštu crtu, da se poklapaju sa sredinom koju vode. Ako se u njoj istakne čovek, koji godi instinktima te gomile, ako ima njenih intelektualno-moralnih defekata, onda, u danom momentu, može postati njen vođ. Prave vođe naroda i mase, obično beže od ozbiljnih poslova, da ih događaji ne bi demantovali i načinili nepodobnim za njihove ideale.
Pašić je dugo bio u opoziciji. Dolazio je češće na vladu, ali iz čistih svojih defekata, došao je do uverenja da sa vlasti, poslednjih 10 godina, nikako ne treba da silazi. Ovo je najviše udilo njegovom renomeu i to ga je pred istorijom i pred sadašnjošću učinilo najviše odgovornim za svršene događaje. Čovek bez ikakvih administrativnih sposobnosti, bez ikakvog stručnog i opšteg obrazovanja, vezan za ljude slične spreme, nije mogao na vladi dati ono, što su teška pitanja očekivala.
Puštao je da se do rešenja dolazi razvojem događaja, i ona su mu, u izvesnim momentima, dala izvesna povoljna rešenja, ali je u većini slučajeva, bilo takvih kobnih posledica po interese Srbije, da je naš slom rezultat tih njegovih nedostataka. Koncesije, tereni u novim oblastima, ortačina šuma sa najopskurnijim tipovima, nisu fabule, kao što nisu priče ni korupcija, koju je unosio u Skupštinu i izbore.
Lakše je u ovoj sredini, kao i prostom narodu, primiti objašnjenje da su naši saveznici krivi za slom, ne ulaziti u prave razloge, koji su u nama samima. Kad je masa, prosvećena i neprosvećena, napravila Putnika i Pašića neminovnim, onda joj je bilo žao, i posle demantovanja te neminovnosti strašnim događajima, da to prizna. Politički i vojni događaji u nas, razvijali su se, kao da niko u zemlji nije upravljao. Očekivalo se spasenje sa strane, pustilo se da se svi nedostaci, opaženi još 1912, razvijaju i sazru do metoda za sopstveno upropašćivanje naše zemlje.
Dobro poznavajući ljude, njihove dobre i rđave strane, g. Pašić lukavstvom uspeva u ophođenju. Njegovim pričama o vezama u Rusiji, čak i načelni protivnici počeli su verovati. Čak da je Rusija, preko Pašića, i to samo zbog njega, Srbiji osigurala najšire granice iz ovoga rata.
U danima, kad, posle sloma, nije bilo nikakvih razloga da ostane na vladi, kad su poslanici tražili rad Skupštine, on je na sve moguće načine izbegavao dodir sa poslanicima. Njegov oportunizam prema vojsci, prema opoziciji, prema kritici njegovog režima, pomešan sa najbeskrupuloznijim metodama, jasno ističe osnovni nagon njegovog karaktera, koji je obojen najličnijim egoističkim motivima.
(Nastaviće se) Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 336 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
