Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 31 Okt 2020, 11:56


Autoru Poruka
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 17:20
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
КНЕЗ ВЛАДИМИР (+ 1016 )

Slika

После Часлављеве смрти, Византија нагло ојача, за владе цара Јована Цимиска, и покори скоро све наше области на Балканском Полуу, па и целу Бугарску. Смањена Србија је опет названа именом Рашка. Али после Цимускове смрти (976) настадоше велики немири у Византији. То искористе нека наша јужнаплемена дигну устанак против Грка. Син кнеза Николе, Самуило, кији управљаше словенским племенима око Охридског и Преспанског Језера, постаде вођ устаника. Њему се придруже и сва наша племена у Повардарју и Поморављу. Самуило потуче грчку вјску, па овоји и велики део Бугарске. Потом се крене с великом војском у наше западне области. Намеравао је да све те области споји у једну моћну словенску државу. Он напре покори драчку област, па удари на Зету, где је владао кнез Владимир.

Slika

Кад Владимир виде да се не може одбранити, предаде се Самуилу, а овај га посла, где га бацише у тамницу.

Самуило затим покор и Требиње, Хум, Неретву, Босну, Рашку, Срем и све земље до Дунава, те основа прву Словенску Царевину.

Али је добро видео да ће тешко одржати толику државу, ако не покуша поверљивију сарадњу с покореним словенским племенима. Стога настаде да се измири с њим.

Кнеза Владимира ослободи тамнице, врати му Зету на управу и даде му кћер Косару за жену.

После Самоилове смрти, дође на престо син му Радомир. Њега уби брат од стрица Владислав и завлада престлом.

Одмах Владислав позва к себи Владимира. Владимирова жена је наслућивала зло, па рече Владимиру: ''Немој ичи, господару, да ти се што не деси, као и брату мом, него пошаљи мене, да идем, да видм и чујем како је. Ако хоће да меупропасти, нек ме упропасти; ти пропасти нећеш.'' И она отиде Владиславу. Овај је, претварајући се, срдачно дочека, по опетпосла посланике Владимиру и златан крст, да дође на веру к њему.

Владимир му поручи по посланицима:''Знамо да Господ наш Исус Христос није распет на златном, него на дрвеном крсту. Ако јетвоја вера права, пошаљи ми дрвени крст и по духовницима, и онда ћу доћи.'''

Владислав му тада посла дрвени крст по калуђерима, и Владимир отде к њему.

Ма да је Владислав спремио заседе, да још у путу убију кнеза Владимира, овај срећно приспе у Преспу и одмах оде у цркву да се помоли Богу.

Кад Владислав за то сазнаде, разљути се и посла оружане војнике да убију Владимира.

Војници га опколише док је још био у цркви.

Кнез Владимир, држећи дрвени крст у руци, окрете се калуђерима и рече:''Шта је ово, што сте ме овако преварили?'' па настави:''Молите се за мене Господу! а овај часни крст нека ми заједно с вама буд сведок да гинем ни крив ни дужан.''

Потомзиђе из цркве, и војници му пред црквеним вратима отсекоше главу.

Мошти Владимирове налазе се у манастиру светог Јована код Елбасана.

''Онамо, где се '' свети Јован''

''Покаже гордо, у самоћи,

''Пренеше оци-калуђери

''Владимирове свете мошти,

''Да онде, вечно, дане трају

''У изабраном дивном крају.''

''И крин, и ловор, и босиљак,

''На томе светом месту ничу;

''И слепи, кљасти и невољни

''Из целог света ту се стичу,

'' И сви од Свеца помоћ траже,

''И свима свети Краљ .''

''А Српска Црква пали тамњан

''Драгом Свецу из давнине,

''Том најстаријем пиониру

''Херојске српске беличине;

''И, као доказ поште своје,

''Владимирову Службу'' поје.

Српска Црква је прогласила Владимира за светитеља, и као светитеља га поштују и Срби и Грци и Арнаути.


Ilicblog


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 17:23
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
КНЕЗ ВОЈИСЛАВ ( 1034-1050 )

Slika


У Грчкој настадоше велики немири после смрти цара Василија Другог. Тада је у Зети с Требоњом владао кнез Војислав. Он је у почетку признавао грчку власт. У т време се побуне против грчке управе Срби у околини Драча, па амоле Војислава за помоћ.
Војислав им посла пмоћ; одрече покорност Грцима и стави се на чело устнка.
Али грчка војска побди устанике, а Војислава ухвате и пошаљу у Цариград, где га баце у тамницу.
Војислав искористи понвне нереде у Грчкј, спасе се тамнице и дође у Зету. Диже нов устанак и ослободи Зету и Требиње од грчке власти. Баш тада бура разбије и избаци с мора на његову обалу једнугрчку лађу, на којој је било много злата. Војислав заплени злато и не хтеде га вратити Грцима. Стога грчки цар нареди своме драчкм војоди, те овај нападне Војислава. Но Војислав га победи.
Доцније грчки цар позва у помоћ владаре, који су признали његову власт-хумскога кнеза, босанског бана и великог рашког жупана, да помогну дачком војводи, па да заједнички нападну Војислава. Ови пристану и своју војску повере хумском кнезу Људтовиду.
Војислав домами најпре грчкувојску у Зетске кланце и тамо је код града Бара страховито потуче (1042 ). Победа код Бара је једна од највећих победа у историји нашгнарода. Том победом био је наш народ у Зети ослобођен од грчке власти.
Потом његов син Гојислав пође у сусрет Љутовиту. Да се не би проливала браска крв, он му посла неке од заробљених Грка и позва га на измирење. Иако је од заробљених Грка сазнао да је грчка војска разбијена. Љутовид не хтеде примити измирење, већ поручи Гојиславу да му са двојицом свјих војника изиђе на двобој.
Гојислав ј и то више волео, него да сав народ гине. Стога прихвати позив.
'''Двобој је одржан на пољу клобучком.
Љутовид се с двојицом својих војника сусрете са Гојиславом и са двојицом његових пратилаца.
Кад стадоше један према другим, Гојислав позва Љутовда да наусти неправено заузете земље, а Љутовид место одговора трже мач.
То учиннише и други. Коње ободоше, и оба се стране устремише. Љутовид је био јунак без поговора, али га изненади поуздано ударање младог Гојислава. Тр пута се сукобише, и опет ратавише. Кад Љутовид полете четврти пут, коњ му се окрете тако да мудесна страна остаде незаштићена. Њу нађе тешки палош Гојислављеева војника Удовића, и-Љутовид остаде без деснице. Заљуља се у седишту, коњ га одбаци, и он тресну на земљу. Све то би у тренутку. Пратиоци Љутовидови окретоше коње и почеше бежати. То учини и сва његова војска.
Удовић им викну:-бежите, куавице! Не остављајте свога господара!- И то су Срби; не беже они што их страх од мача нашег, већ што виде да њихов господар није радио по Божијем закону!-Објасни Гојислав.''
После овога: Босна, Хум и Рашка, збаце грчку власт и придружесе Војиславу, који освоји и неке грчке земље јужно од Скадра, до реке Војуше, те створе снажну и независну државу.


Ilicblog


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 17:50
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
КРАЉ МИХАИЛО ( 1051-1081 )

Slika
КРАЉ МИХАИЛО ( 1051-1081 )

Slika
КРАЉ МИХАИЛО ( 1051-1081 )

Војислав јенаследио син Михајло, који се одмах измирио с грчким царем и прузнао му врховну власт. Он је то учинио само да би био миран са његове стране. Али кад му наша племена у Подунављу, Повардарју и Подримљу затражише помоћ, да се ослободе грчке власти, Михаило им посла војку, па и свога сина Бодина. Устаници радосно приме Бодина, прогласе га за вођа и одмах нападну ипобеде Грке код Призрена.
Потом поделише војску. Бодин с једном војском отиде у Поморавље, а с другом отиде његов војвода Петрило на југ. Бодин је имао успеха, те ослободи Поморавље. И Петрило је у почетку напредовао.Освојио је Скопље и Повардарје, па, заневши се ратним успесима, отиде далеко на југ, у Грчку. Грци га наадну код Костура и тамо му страховито потуку војску, да се једва сам спсао.
Чим Бодин сазнаде за Петрилов пораз, упути се најуг, да би Грцима спречио продирање. Али Грц разбију и његову војску, на Косову Пољу, а њега зарбе и одведу у ропство, у Малу Азију. Бодин је неолико година таммновао, док најзад не успе д севрати у Зету.
Како Грчка није могла, због немира у земљи, да нападне Михаила, он се обрати папи Гргуру седмом да га призна за краља и да призна независност цркве. Гргур то одмах прихвати и посла му краљевске знаке, те тако постаде Прва Српска Краљевина (1077 ). Основанаи Дукљанска Архиепископија, са седиштем у Бару.
Отада је наш народ у Зети имао самосталну црковну управу, и није више била под сплитском архибискупијом.


Ilicblog


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 17:55
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
КРАЉ БОДИН ( 1081-1101 )

Slika


После смрти караља Михаила, настаде борба о ресто. За то време се од Зете одвојила Рашка и Босна. Најзад Бодин савлада противнике и ступи на престо свог оца Михаила. Он беше храбар војсковођа и мудар владар, а прилике су у земљи такве биле да без чврсте руке и мудрог владара, као што Бодн беше, држава не би могла опстати.
Бодин је у почетку одржвао добре односе са Византијом. Али кад она ослаби, нападне је и поче јој освајати земље. Затим покори Рашку и Босну и придружи их својој дежави. После тога се окрене на југ и почне заузимати грчке земље и упадати у плодну Метохију и на Косову Поље. Грчка беше слаба, те му се није могла одупрети. То је омогућило Бодина да ослободи и уједни скоро сва српска племена.
Бодинова је престоница била у Скадру на реци Бојани.
Скадар је тада био веома леп и богат град те и песма о њему вели:
''Кад погледаш брду изнад града,
''Све порасле смокве и маслине,
''И још они гроздни виногради;
''Кад погледаш стрмо испод граа,
''Ал` узрасла пшеница бјелица,
''Кроз њу тече зелена Бојана,
''По њој плива риба сваојак''.
Тамо је Бодин живео и радио на добру своје државе; тамо је и умро (1101 ).


Ilicblog


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 18:20
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Zeta ili Duklja

Nekadašnji veći deo stare rimske pokrajine Prevalis zvao se Dukljom (Dioklitija) po ostacima grada Diokleje, u čijoj blizini je u tursko doba sagrađen grad Podgornca. Od XI veka ta oblast se zove po reci Zeti i Zetom. Prvi zetski knez (dukljanski) pominje se na jednom olovnom pečatu kao „arhont Dioklije" Petar.



Jovan Vladimir (kraj H v. do 1016) je srodnik „arhonta Dioklije" Petra. On je vladao Dukljom - Zetom u vreme snaženja cara Samuila (976-1014); koji je pokorio njegovu Zetu (Duklju) a njega odveo u ropstvo. Car Samuilo je kasnije dao svoju ćerku Kosaru dukljanskom vladaru Jovanu Vladimiru i poslao ga da upravlja svojom državom. Posle poraza Samuila (1014. g.) od vizantijskog cara Vasilija II (976-1025) u dinastičkim razračunavanjima, Samuilov sinovac Jovan Vladislav ubio je Samuilovog sina naslednika Gavrila Radomira (1014-1015), kao i njihovog zeta Jovana Vladimira (1016), koji je proglašen za svetitelja (sv. kralj Jovan Vladimir).

Stefan Vojislav (oko 1040-1052) jeste prvi značajni župan-knez Zete (Duklje) koji je vladao dukljanskom državom posle sv. Jovana Vladimira, kada je nestalo ogromno Samuilovo carstvo, a Vizantija, koja je u vreme Vasilija II (976-1025) pokorila Južne Slovene u Samuilovoj carevini i dostigla vrhunac svoje moći, po smrti Vasilija II počela je pomalo da slabi i opada. Stefan Vojislav je podigao prvi neuspeli ustanak protiv Vizantije, ali drugi ustanak potpuno je uspeo. Kod planine Rumije potukao je Vizantince da je ostatak vojske bio „bedan i suza dostojan prizor". On je uspeo da, pored oslobođenja Zete (1042. g.), zavlada Zahumljem i Travunijom.

Mihailo Vojisavljević (1052-1081) on je nasledio svoga oca Stefana Vojislava. Nije uspeo da održi u jedinstvu sve zemlje kao otac mu; ambiciozni dinasti odvojiše od Zete Bosnu, Hum, Rašku; samo je Travunija ostala pod njegovom vlašću uz Zetu.
Godine 1052, od Vizantije dobio je titulu protospatara i bio upisan među saveznike i prijatelje romejske. Kad su u Vizantiji izbili nemiri, uspeo je da osvoji Rašku (Srbiju) i preda je na upravu sinu Petroslavu. U Makedoniji je 1073. izbio ustanak protiv Vizantije, u kome je učestvovao i Mihailov sin Konstantin Bodin, ali je bio zarobljen pa ga Je otac otkupio a ustanak je propao; 1077. g. župan-knez Mihailo dobio je od pape Grgura VII (1073-1085) kraljevsku titulu.

Konstantin Bodin (oko 1081. - oko 1101) nasledio je na prestolu svoga oca Mihaila Vojisavljevića. Uspeo je, usled zapleta i zauzetosti Vizantije da ovlada Raškom, Bosnom i Humom. U Bosni je postavio za župana (arhonta - kneza) Stefana, svog srodnika, a u Srbiji - Raškoj postavio je velikog župana Vukana koji je uživao veliki ugled Po smrti Bodinovoj odvojile su se od Zete opet Srbija (Raška), Bosna i Hum.

Tihomirovići (960-1035)

Tihomir (960-980, Knez Srbije)
Ljutomir (980-1003, Knez Srbije)
Ljutomirov Sin (1003-1030, Knez Srbije; ne zna se njegovo ime)
Ljutovit (1030-1035, Knez Srbije)

Vojislavljevići (1035-1118 )

Stefan Vojislav (1035-1050, Knez Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Mihailo I (1050-1077, Knez i Kralj Duklje, Raške, Bosne, Zahumlja, Travunije i Neretljanije, 1077-1081; prvi Srpski Kralj)
Konstantin Bodin (1081-1101, Kralj Duklje, Raške, Bosne, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Mihailo II, Bodinov sin
Dobroslav, Bodinov polubrat
Kočopar (1101-1102, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Vladimir (1102 – 1114, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Đorđe (1114 – 1118, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)


SPC


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 18:33
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Velika Župa Raška (1118-1166)

Vukan (oko 1090-1116), veliki župan

Vukana je na presto u Raškoj postavio dukljanski kralj Bodin, a po Vukanu se ova srpska dinastija naziva Vukanovići . U početku, njih dvojica su zajedno organizovali akcije protiv Carigrada, a kada se Bodin izmirio sa Grcima, Vukan je nastavio pohode protiv Vizantije. Poprište borbi je bio zapadni deo Kosova gde se grad Zvečan nalazio u srpskom, a Lipljan u grčkom posedu.

Vukan je u borbama protiv Vizantije bio veoma energičan i surov, pa je i sam car Aleksije I Komnin obilazio pogranična utvrđenja kako bi protiv Vukana organizovao odbranu. U jednom takvom napadu 1093. godine Vukan je zauzeo i popalio Lipljan. Pred carem se opravdao da je bio izazvan surovim grčkim ponašanjem. Iste godine razbijo je i vojsku vizantijskog dračkog zapovednika, carevog sinovca Jovana Komnina. Posle tog uspeha Vukanovi odredi su prodirali čak do Tetova, Skoplja i Vranja. Naredne godine Vukan je ponovo lukavstvom i pregovorima uspeo da smiri cara Aleksija koji je iznova poveo vojsku na Srbiju. Tada su kao taoci u Carigradu otišli Vukanovi sinovci Uroš i Stefan Vukan.

Posle smrti velikog župana Vukana u Raškoj su trajali meteži koje je vešto iskoristio dukljanski kralj Đorđe i za velikog župana postavio Vukanovog sinovca Uroša. Vreme njegovog dolaska na srpski presto obeleženo je sukobima dve velike sile Vizantije i ojačale Ugarske. Najčešće, ovi sukobi su se odvijali preko teritorije Srbije uz velika stradanja srpskog stanovništva. Oko 1127. godine otpočeo je rat između Vizantije i Ugarske.


SPC


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 02 Avg 2012, 18:45
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Uroševići (1166-1165)

Uroš I (1118-1140, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Uroš II (1140-1161, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Desa (1161-1165, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Tihomir (1165-1165, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije; brat Stefana Nemanje)


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 23 Okt 2012, 05:44
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Uroš I ( 1112. do oko 1145 )

Uroš I bio je raški veliki župan iz dinastije Vukanovića.

Slika

Uroš je bio sinovac raškog velikog župana Vukana. Iz Letopisa Popa Dukljanina poznato je da je Vukan imao rođenog brata Marka. Moguće da je upravo Marko bio Urošev otac. Pošto je samo ime Uroš po svojoj osnovi ur ( mađ: gospodin, gospodar) ugarskog porekla, moguće je da je Markova supruga bila ugarskog roda. Sam Uroš se prvi put spominje u istorijskim izvorima u Aleksijadi Ane Komnine u opisu pohoda koji je vizantijski car Aleksije I Komnin preduzeo protiv Srba 1093/1094. godine. Kada je carska vojska zauzela Lipljan, veliki župan Vukan je caru Aleksiju odmah poslao pregovarače nudeći taoce i zakletvu da će ubuduće poštovati sporazume. Među dvadesetak uglednih talaca koji su tom prilikom predati vizantijskom caru bila su dva Vukanova sinovca Uroš i Stefan Vukan. Nije poznato koliko dugo su Uroš i njegovi saputnici proveli vremena pod vizantijskom prismotrom.

Kada je veliki župan Vukan umro 1112. godine nasledio ga je, možda posle unutardinastičke borbe oko nasleđa, sinovac Uroš . Prvi veći sukob sa Vizantijom ogledao se u prilikama u Duklji gde su i Vizantijci i Rašani pokušavali da obezbede presto svom kandidatu. Po Popu Dukljaninu, vizantijska vojska iz Drača je 1113/1114. upala u Duklju i zauzela prestoni Skadar i nametnula za kralja Radoslava, sinovca Mihaila Vojislavića. Dotadašnji vladar Đorđe, sin Konstantina Bodina, je pobegao u Rašku gde je narednih sedam godina uživao Uroševu zaštitu. Pošto je 1118. godine dolaskom Jovana II Komnina (1118.-1143.) došlo do smene na vizantijskom prestolu, Đorđe je 1120/1121. uz pomoć Uroša provalio u Duklju i kod Bara pogubio tadašnjeg vladara, svog brata od strica Grubešu. Po Đorđevom povratku kući izgleda da je i sam Uroš upao u sukob sa svojom rodbinom i dukljanski kralj je 1126./1127. preduzeo pohod u Rašku kako bi Uroša oslobodio tamnice u koju su ga bacili njegovi srodnici. Ćorđe je zatim vratio Uroša na velikožupanski presto i ponovo se vratio u Duklju. Čitava priča o sukobima unutar dukljanske dinastije Vojislavića i saradnji Đorđa i Uroša sačuvana je jedino u Letopisu Popa Dukljanina i samim tim ne može se prihvatiti bezrezervno.

Dalji tok vladavine Uroša I može se sa nešto više sigurnosti pratiti zahvaljujući vizantijskim istoričarima Jovanu Kinamu i Nikiti Honijatu. Istoriju Raške, čijeg vladara ne imenuju, vizantijski izvori tretiraju kroz prizmu sukoba carstva sa Ugarskom. Naime, Almoš, slepi stric ugarskog kralja Stefana II (1116.-1131.) je pobegao na carsku teritoriju i Jovan II Komnin je odbio da ga izruči. Nakon razmenjenih uvreda, Stefan je 1127. zauzeo i razrušio vizantijski Beograd, posle čega je otpočeo otvoreni rat sa carstvom. U toku ovog perioda, najkasnije 1129. godine, Srbi su zauzeli vizantijsku ispostavu Ras i spalili je, dok je car zauzvrat kaznio lokalnog zapovednika Kritopla tako što ga je posadio naopako na magarca i sproveo carigradskim ulicama. Usledio je kazneni pohod koji je sam car predvodio, a u toku koga su Srbi pretrpeli težak poraz. Jovan II Komnin se iz Raške vratio sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u okolini maloazijskog grada Nikomedije. Nakon poraza, Uroš je morao da prihvati vazalne obaveze prema vizantijskom caru. Najverovatnije je da je u slučaju rata u Evropi morao da šalje svom senioru vojsku od 2000 ljudi, a za rat u Aziji svega 300 ratnika.

Mir između Ugarske i Vizantije zaključen je najposle 1129. godine. Bolešljivi Stefan II nije imao naslednika i po Bečkoj ilustrovanoj hronici rešio je da svog slepog brata od strica Belu, Almoševog sina, oženi Jelenom, ćerkom raškog velikog župana Uroša. Kao Almošev sin, Bela je verovatno bio prihvatljiv kandidat za ugarski presto i za vizantijski dvor tako da se Uroš ovim dinastičkim brakom obezbedio sa obe strane. Pošto se od tog perioda župa Rama redovno pominje u ugarskoj kraljevskoj titulaturi moguće je da je Uroš predao Ramu kao miraz uz svoju ćerku. Jelena je naročito važnu ulogu odigrala kasnije kao supruga slepog kralja Bele II i regentkinja u vreme maloletstva njihovog sina Geze II.

Pored Jelene, Uroš I je imao još jednu ćerku Mariju i trojicu sinova: Uroša II Primislava , Beloša i Desu. Po jednom zapisu iz 1134. Marija je uz posredovanje ugarskog i češkog dvora udata za Konrada od Znojna. Međutim, to joj je ujedno i jedini pomen u istorijskim izvorima. Neuporedivo veću važnost za Rašku imalo je rodbinsko povezivanje sa ugarskom dinastijom Arpada. Srednji sin Uroša I, Beloš je od 1142. živeo na ugarskom dvoru i u toku vlade svog sestrića Geze postao je najuticajnija figura u političkom životu Ugarske. I Uroš II i Desa su vladali kao raški veliki župani i i u borbi protiv vizantijske prevlasti oslonac su tražili u Ugarskoj.

Poslednji pomen Uroša je ponovo u Letopisu Popa Dukljanina koji navodi da je nešto posle 1143. dukljanski knez Radoslav doživeo pobunu lokalnog plemstva koje je pozvalo Uroševog najmlađeg sina Desu i pomoglo mu da preuzme vlast nad Zetom i Travunijom. Pošto je Uroš II Primislav poslao vojnu pomoć vizantijskom caru Manojlu Komninu zarad rata sa Ikonijskim sultanatom u Maloj Aziji 1146, pretpostavlja se da je Uroš I preminuo oko 1145. godine.

Kao i u slučaju drugih vladara iz dinastije Vukanovića, vladavinu Uroša je teškpo rekonstruisati usled fragmentarnosti izvora i njihove nejednake vrednosti. Ipak, po mišljenju istoričara Tibora Živkovića, Uroš I je u toku svoje druge vlade uveo Rašku u međunarodnu politiku i time udario osnove budućem raskidanju vazalnih odnosa sa Vizantijom.


SPC


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 23 Okt 2012, 06:18
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Uroš II Primislav raški veliki župan ( 1145. do 1162 )

Uroš II Primislav (ili Prvoslav) je bio raški veliki župan iz dinastije Vukanovića i vladao je od oko 1145. do 1162. godine. Njegova ličnost poznata nam je isključivo iz vizantijskoh izvora koji opisuju pohode cara Manojla I Komnina (1143 - 1180) protiv Srba i Ugara sredinom 12. veka.

Slika


Uroš II Primislav je stupio na presto posle smrti svog oca Uroša I oko 1145. godine. Najmlađi sin Uroša , Desa poslednjih godina njegovog života je zavladao Travunijom i Zetom odakle je, uz podršku jednog dela lokalnog plemstva, stalno pokušavao da istisne predstavnike dinastije Vojislavića. Kako je dukljanski knez Radoslav bio vizantijski štićenik, sukobi oko jadranskog zaleđa ukazuju da su se vladari Raške ponovo indirektno okrenuli protiv moćnog cara Manojla I Komnina. Vizantijski istoričar Nikita Honijat zapisao je kako je srpski župan vršio upade u zemlje podložne Romejima. Po Jovanu Kinamu pak, car Manojlo je 1149. pripremao pohod na Siciliju kada je saznao da se Alamani, Dalmati i Peonci (tj. Normani iz južne Italije, Srbi i Ugri) spremaju da napadnu carstvo na zapadu. Srednji sin Uroša I, Beloš je 1141. postao palatin na dvoru svog sestrića Geze II (1141-1162) i time su vladari Raške u ugarskom kralju stekli važnog saveznika.

Vizantijski car se 1149. nalazio u Valoni na jadranskoj obali današnje Albanije i odatle je, najverovatnije, preko Pelagonije i Kosova polja upao u oblast kojom je vladao Uroš II. Manojlo je prvo razorio Ras, rašku prestonicu, porobio njegovo stanovništvo i ostavio posadu pod komandom sevastoipertata Konstantina Anđela. Nakon toga, car je sa glavninom vojske produžio u oblast koju Kinam naziva Nikava koja se verovatno nalazila na gornjem Ibru. U Nikavi je Manojlo Komnin potčinio lokalna utvrđenja bez ikakvih problema, ali je sledeća meta vizantijske vojske, Galič na desnoj obali Ibra zauzeta na juriš tek posle trodnevne opsade. Zarobljenike je vizantijski vasilevs poslao iz Rasa da se nasele u okolini Serdike (današnja Sofija). Međutim, tokom carevog odsustva, Uroš je već napao Vizantince u okolini Rasa. Car je krenuo da zarobi velikog župana, ali u tome nije uspeo mada se Uroš po Kinamu morao spasavati bežeći pešice preko planinskih prevoja. Manojlo je odustao od potere ali je spalio neimenovanu rezidenciju srpskog arhižupana i zatim se povukao bez jasno ostvarene pobede.

Krajem leta 1150. Manojlo I Komnin je sproveo novi i ovoga puta pažljivije planiran pohod protiv nepokornog srpskog župana. Dok je boravio u Nišu, car je saznao da ugarski odredi pristižu u pomoć Srbima preko zemlje nazvane Longomir (donji tok reke Lugomir, leve pritoke Velike Morave). Manojlova vojska je dolinom Morave stigla do Save a zatim je krenula niz Drinu pokušavajući da preseče put Ugrima i spreči ih da se sastanu sa Uroševim Srbima. Nakon manjeg i pobedonosnog sukoba sa Ugrima u blizini Drine, Romeji su se utaborili nedaleko od reke Tare [1]. . U zoru srpska vojska, pojačana konjicom sastavljenom od Ugara, Pečenega i hazarskih Halisija iz Srema, je pritisla obalu reke. Tek sa pojavom cara na bojištu, vizantijska vojska je uspela da strelama natera neprijateljsku vojsku da se povuče sa obala. Kada su Romeji prešli dotada čuvani most uspeli su da nametnu u početku neodlučnu borbu koju je na kraju rešio sam car u dvoboju sa gorostasnim ugarskim zapovednikom Vakhinom. Među uglednim zarobljenicima nalazili su se i dvojica srpskih župana Grdeša i Vučina. I ovoga puta vizantijska pobeda nije bila ubedljiva pošto je težak teren i snežni nanosi sprečio kretanje nekoliko vizantijskih vojskovođa, a Vakhin je skrenuo caru pažnju na brojnost neprijateljske vojske. Kinamova opaska o snegu koji je uhvatio Vizantijce ukazuje da je Manojlov pohod potrajao bar dva meseca, do novembra 1150. godine. Međutim, u carski logor su prvo stigli poslanici velikog župana, a zatim i sam Uroš držeći se smerno i ponizno. Uroš je pao na ničice pred carem i položio zakletvu da će za sva vremena ostati rob Romeja. Morao se i obavezati da će ubuduće vizantijskom caru slati pomoć od 2000 ratnika u slučaju rata u Evropi, a 500, umesto dotadašnjih 300, u slučaju pohoda u Aziju. Manojlo se ovoga puta zadovoljno vratio u Carigrad gde je proslavio trijumf u kome su, po rečima Nikite Honijata, vođeni ugarski plemići i raskošno obučeni srpski zarobljenici. Careva pobeda proslavljena je i besedom solunskog arhiepiskopa Mihaila i stihovima Teodora Prodroma i aninimnog pesnika (Anonim Manganski).

Naredne, 1151. Manojlo Komnin je, nakon što je umirio raškog vladara, poveo pohod protiv Ugara kako bi ih kaznio zbog pomoći koju su ukazali Srbima. Mir je najposle zaključen 1152. nakon još jednog vizantijskog pohoda u današnjem Sremu. Uprava nad vizantijskim ispostavama Nišem i Braničevom poverena je carevom bratu od strica Androniku koji je posle nekog vremena zatražio ugarsku pomoć kako bi se domogao carskog prestola. Time je započet novi sukob Vizantije i Ugarske koji je najposle okončan 1155. novom pobedom cara Manojla. Tokom ovih ratova, došlo je do podela u raškoj dinastiji pošto je Uroš II ostao lojalan caru, dok je, verovatno pod Beloševim uticajem, jedan deo plemstva podržavao najmlađeg od braće, Desu. Kada se Manojlo ponovo pokazao uspešnim u ratu sa Ugrima, srpsko plemstvo je, u strahu od careve sile, pristalo da prihvati za vladara onoga koga vizantijski car odredi. Manojlo je primio i Uroša i Desu i potom potvrdio starijeg Uroša na mesto velikog župana. Uroš je obnovio staru vazalnu zakletvu caru i predao taoce. Hronološke okvire epizode tokom koje je Uroš privremeno izgubio presto nije lako odrediti, ali se u nauci smatra da se zbacivanje odigralo najranije 1153, dok je Uroš po carevoj volji vraćen na tron verovatno 1155. godine.

Kada je 1160. okupljao vojsku za pohod protiv Ikonijskog sultanata Turaka Seldžuka, car Manojlo je pozvao i raškog vladara da ispuni svoju vazalnu obavezu i pošalje obećanu vojsku. Daljih sukoba sa Vizantijom nije bilo sve do 1162. kada je umro Geza II, tako da je Manojlo I Komnin rešio da na ugarski presto postavi svog štićenika. Car je iskoristio priliku i da uredi prilike u raškoj pošto se župan, čije je ime po Kinamu bilo Primislav, odmetnuo od vizantijskog sizerenstva. Car je pozvao u Filipopolj (danas Plovdiv u Bugarskoj) Primislava i njegovog brata Beloša i zatim proglasi Beloša za velikog župana. Primislav je preseljen na vizantijsku teritoriju gde je bio bezopasan po interese carstva i car ga je obdario izdašnim posedom. U nastavku teksta Kinam spominje i Desu kao najmlađeg brata Primislava i Beloša. Primislava pominje samo Kinam, a kasniji srpski rodoslovi spominju Prvoslava, imaginarnog brata Stefana Nemanje. Po mišljenju većeg dela istoričara danas, Uroš i Primislav (Prvoslav?) su bili jedna te ista ličnost. U nastavku teksta Kinam spominje i Desu kao najmlađeg brata Primislava i Beloša i pored toga navodi kako je već spomenuo da se ovaj veliki župan već dva puta odmetao od cara koji mu je u oba navrata oprostio. Pored toga, Primislava pominje samo Jovan Kinam, a kasniji srpski rodoslovi i letopisi spominju Prvoslava, imaginarnog brata Stefana Nemanje. Na osnovu Kinama, koji je nažalost sačuvan u nekompletnom prepisu iz 13. veka, nije moguće konačno razrešiti dilemu o identitetu velikog župana Primislava, a isto tako ni da li njegovo ime treba transkribovati kao Prvoslav kako se počelo smatrati još u istoriografiji 19. veka.

Bilo kako bilo, period vladavine Uroša bio je doba podeljenosti raške vladarske kuće i plemstva po pitanju pridržavanja vazalskim obavezama prema vizantijskom caru. Jedan deo plemstva se opirao Vizantiji uz ugarsku podršku, a sam Uroš se u tri navrata otvoreno suprostavio caru. Međutim, pobuna iz 1162. godine, podstaknuta Manojlovom preokupiranošću prilikama u Ugarskoj, rezultirala je svrgavanjem Uroša II. Pošto se njegovo ime više ne spominje u izvorima moguće je da je umro nedugo nakon gubitka prestola.


SPC


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: SRPSKE DINASTIJE I VLADARI - istorijska hronologija  |  Poslato: 28 Feb 2013, 04:46
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Урош II Примислав

Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност нам је позната искључиво из византијскох извора у којима се описују походи цара Манојла I Комнина (1143—1180) против Срба и Угара средином 12. века.

Име

У наставку текста Кинамспомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века.

Владавина

Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша I око 1145. године. Најмлађи Урошев син Деса је последњих година очевог живота завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војиславића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље под Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића, угарског краља Гезе II (1141—1162) чиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника.

Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио рашку престоницу Рас, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе.

Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајући да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре1. У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Халисија из Срема, притисла је обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана, Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто су тежак терен и снежни наноси спречили кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2.000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански).

Наредне, 1151. године Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош II остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године.

Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло И Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у Рашкој пошто се жупан Урош II, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао Уроша II Примислава и његовог брата Белоша у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској), а затим је прогласио Белоша за великог жупана. Урош II Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе Царства и цар га је обдарио издашним поседом.

Период владавине Уроша II био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању поштовања вазалских обавеза према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супроставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултирала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола.


istorijskabiblioteka

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 15 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker