Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 31 Okt 2020, 12:00


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 23 Dec 2016, 15:19
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Sudska deca

Trudeći se da zavede red u Srbiji koja je očekivala priznanje samostalnosti od Carigrada, knez Miloš Obrenović se pozabavio i prostitucijom. Ona se, sudeći prema kneževoj prepisci sa starešinama sudova, poprilično razmahala prvih decenija 19. veka, a naročito u Beogradu. Za "bludodejanije", kako se u to doba nazivao najstariji zanat na svetu, trebalo je da odgovaraju ne samo ženskinje, nego i njihove mušterije. Jer, pitanje morala je bila opšta, državna briga.

Slika
Knez Miloš Obrenović

Slika
Bludnica sa mušterijom

Osim toga, svestan da je u opustošenoj Srbiji, tek izašloj iz dva ustanka, svaka novorođena srpska glava dragocena, srpski knez je putem Beogradskog suda zabranio jednu čestu pojavu među bludnicama - čedomorstvo.

Za ubijanje dece izašle "iz greha" sledila je smrtna kazna ne samo majci, nego i svakom ko bi u tom zlodelu pomogao, dok bi onim prostitutkama koje bi dete u životu sačuvale i odgajale, sledila pomoć, a otac deteta primoravao da u njoj učestvuje. Međutim, čedomorstvo se ni time nije suzbilo.

Kazna za selo
Miloševa Zapovest je predvidela i da ono selo u kojem se dete iz nezakonitih ljubavnih odnosa rodilo, a nije ostalo u životu, nego se utvrdilo da je umoreno, mora da plati 500 groša kazne. "Zato celo ono selo neka nastojava da dete dokle se magistratu ne donese i preda u životu, sačuvano bude. Ubica ovakovog Božjeg stvorenja, i svaki onaj koji sodejstvovao bude da se ono mori, bit će sudu predani, i po zakonima građanskim strožajše kažnjeni."
Naprotiv, kako se vidi iz prepiske Miloševe sa Sudom narodnim srpskim, "prestupnice ove decu svoju nekoliko dana ostavile su živu, dokle su ih kmetovi videli, i nadležnim vlastima pokazali da se dete rodilo, i po istečeniju nekojega vremena, pod imenom da je prirodnom smrću umrlo, davile su ih".

Videvši da su sve mere uzaludne, knez Miloš je Sudu narodnom naložio da upotrebi još jedno sredstvo. Bila je to veoma precizna zapovest, objavljena 8. juna 1827. godine, da se srpski roditelji pouče kako njihova deca ne bi stupila na pogrešan put.

U toj zapovesti je stajalo i sledeće: da roditelji ili staratelji sami moraju sačuvati svoju decu od "bludodejanija", "upotrebljavajući onu strogost nad njima, koju su nekad naši stari upotrebljavali". Ali, ako bi se i pored tolike brige nesrećni slučaj ipak dogodio, a deca prestupila, i to ne samo u prostituciji, nego i u vanbračnoj vezi, roditelji su bili dužni da to odmah jave seoskom kmetu, a ovaj oblasnom knezu i parohu.

Dalje su knez i paroh kojima se objavi da je neka devojka ili udovica u selu trudna, bili dužni da odmah odu njenoj kući, provere o čemu je reč i dovedu joj čuvarku, kakvu "veštu i bogobojažljivu staricu", koja će motriti da vanbračna trudnica ne bi krišom pobacila dete. Kada se približi vreme porođaja, određeno je da se ta starica nađe porodilji pri ruci, a naročito pošto se dete rodi. Magistratu, tj. opštinskoj upravi, naloženo je da, čim sazna za ovakav slučaj, pronađe dojilju za dete, pa kad se "pogrešiva" porodi, da joj se uzme dete i dojkinji preda, "koja takođe čestna i bogobojažljiva žena da bude".

U zapovesti dalje stoji da je dojkinja dužna odgovarati pred sudom za svaki nesrećni slučaj koji bi se detetu dogodio, i dužna je održavati "dete u čistoti i dobro ga raniti, na koje sud također dobro oko da ima". Za sav ovaj trud, babici i dojkinji je magistrat (sud) morao da plati iz sopstvene kase, "a posle sav onaj trošak da naplati od domova preljubodeja i preljubodejice".


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 24 Dec 2016, 00:52
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
I to je (bio) Balkan: Reformator Nikodim

Srbija je u 14. veku prošla kroz najburniji i uspon i pad u svojoj istoriji, od širenja u veliko carstvo do prihvatanja vrhovne vlasti Osmanlija.

Slika
Sa Milutinom je podigao manastir Vratna kod Negotina

U tom razdoblju srpska crkva se osamostalila od Vizantije, najpre uzdizanjem iz arhiepiskopije u patrijaršiju, a potom i izmirenjem sa Carigradom. Na njen tron je 1317. godine stigao Nikodim, koji je kasnije proglašen i za svetitelja. Nikodimov izbor bio je veoma dramatičan.

Najpre je kandidovan Danilo, vladika banjski, koji je bio po volji kralju Milutinu, ali ne i crkvenom Saboru. Konačno, iz trećeg puta, izglasan je Nikodim, nekadašnji Danilov učenik. On je u pećki dvor došao sa mesta igumana Hilandara, gde je zamenio upravo Danila.

Novi arhiepiskop bio je dobar organizator i političar, vredan književnik, čovek koji je čuvao tradiciju, ali i spreman da uvede korisne novine. Kada ga je kralj Milutin poslao u Carigrad u vezi s jednom zađevicom koju je imao sa bratom Dragutinom, Nikodim je prisustvovao bogosluženju koje su po tipiku prepodobnog Save Osvećenog vršili jerusalimski i antiohijski patrijarh.

Bogosluženje je na njega ostavilo izvanredan utisak. Čim je postao arhiepiskop, poslao je glasonošu u Carigrad da mu se donese "Jerusalimski tipik", koji se nalazio u manastiru Svetog Jovana Krstitelja.

Sam ga je preveo pošto je dobro poznavao grčki jezik. I ovaj i Nikodimovi drugi radovi pokazuju da je imao veliki književni dar, izgrađen i prefinjen stil. Tipici su bili crkveni ustavi, pravila života koja su monahe činila zasebnim društvenim staležom, pa je za proučavanje srpske crkve najvažniji upravo "Nikodimov tipik", prvi koji je imao i crkveni kalendar.

Bogosluženje Srpske crkve je zahvaljujući ovom arhiepiskopu već u 14. veku dostiglo puni razvoj. U drugim pravoslavnim crkvama "Jerusalimski tipik" je mnogo kasnije postao glavni regulator bogosluženja.

Takođe, Nikodim je poveljama naredio da ubuduće svaki arhiepiskop pomaže isposnicu Svetog Save u Kareji na Svetoj gori. Krunisao je 1332. Stefana Dečanskog i podigao crkve Svetog Save u Lizici i Svetog Dimitrija u sedištu arhiepiskopije u Peći.

Život je posvetio borbi protiv bogumila, ali i borbi za očuvanje srpske dinastije. Imao je veliku ulogu u ubeđivanju kralja Milutina da prihvati povratak razbaštinjenog sina Stefana Dečanskog iz izgnanstva u Carigradu.

Sa Milutinom je podigao manastir Vratna kod Negotina. Zaslužan je i za utišavanje nereda koji su nastali posle Milutinove smrti jer stari kralj nije imenovao naslednika, pa su se za srpski presto otimali njegovi sinovi Konstantin i Stefan.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 25 Dec 2016, 00:28
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Србија има доказ постојања своје државе из деветог века

Slika
Печат Кнеза Стројимира (Фото: dinastijanemanjic)


Београд – Србија је добила „ново“ најстарије обележје своје државности – печат српског кнеза Стројимира из деветог века, који је доказ о постојању српске државе померио за три столећа уназад.Министарство културе купило је печат кнеза Стројимира за скоро 20.000 евра, на аукцији у Минхену 11. јула. За постојање овог вредног предмета, за који нико из Србије није знао ни да постоји и који је био у приватном власништву, наши колекционари сазнали су од својих руских колега.

Печат кнеза Стројимира, из друге половине ИX-X века, представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. Израђен је од злата, купастог облика са алком на врху, висине 1,9 цм, пречника 1,35 цм и укупне масе од 15,46 г.

На његовој предњој страни се налази двоструки крст у кругу перли, око кога је исписано: „Боже помози (исписано грчким писмом) Стројимиру (Строимир, исписано грчким писмом)“.

Стројимир, који се на печату спомиње, идентификује се са истоименим средњим сином кнеза Властимира (око 830 —851), који се сматра творцем српске државе, пошто је он први српски владар на Балканском полуострву о коме има неких података.

Подаци о самом Стројимиру су још оскуднији и своде се на спомињање у спису „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913 — 959), насталог средином X века.

Из њих се може извући закључак да је он, као средњи Властимиров син, након очеве смрти једно време управљао делом државе као удеони кнез.

Сам печат је за 16.000 (20.000 са провизијом) евра купљен 11. јула 2006. године на аукцији уНемачкој и данас се налази у сефу Историјског музеја Србије.

Куповина

Печат кнеза Стројимира се појавио под бројем 281 на 150. аукцији немачке фирме „Горни и Мош“ која је одржана 11. јула 2006. године и на којој је било понуђено 734 објекта који су окарактерисани као Античка уметност.

Пре аукцијске понуде, печат се налазио у једној приватној немачкој колекцији, тако да је немогуће утврдити његов пут.

Свега три дана пре саме аукције, руске колеге су обавестиле доцента др Ђорђа Јанковића, шефа Катедре за националну археологију средњег века Филозофског факултета у Београду и председника Српског археолошког друштва, да печат постоји и да је понуђен на продају.

Он је након тога о томе известио директора Историјског музеја Србије Андреја Вујновића, након чега су послали дописепредседнику владе републике Србије Војиславу Коштуници и министру културе Драгану Којадиновићу, који је одмах о томе обавестио конзулат Србије у Минхену.

Вицеконзул Србије Никола Марковић је успоставио контакт са акционарском кућом и од њих је добио обавештење да су бугарски колекционари одмах понудили 15.000 евра за печат, али је он ипак изнет на аукцију пошто је српска страна показала заитересованост, с тим што је његова почетна цена уместо прописаних 6.500 евра подигнута на 15.000 евра.

На самој аукцији печат је достигао цену од 16.000 евра по којој је продат вицеконзулу Србије, а његова укупна цена са провизијом аукцијске куће је износила 20.000 евра.

Стројимир Властимировић

Стројимир је био средњи син кнеза Властимира, који је владао првобитном Србијом на Балканском полуострву и успео да је одбрани од бугарских покушаја да је заузму. Након његове смрти, врховну власт је преузео његов најстарији син Мутимир (851 — 891), док су млађи синови Стројимир и Гојник добили делове државе на управу, као удеони кнезови.

Бугари су покушали да искористе промену на српском престолу и поново су напали Србију. Међутим и овог пута њихов напад је одбијен здруженим снагама сва три брата, а о тежини њиховог пораза најбоље сведочи чињеница да је у борбама заробљен син бугарског кана Бориса (852 — 889) Владимир (889 — 893) са дванаест највећих великаша.

Односи међу браћом су се времено погоршали и дошло је до борбе око власти, из које је као победник изашао Мутимир. Он је узео сву власт за себе, док је млађу браћу са породицама послао у Бугарску као таоце, задржавши крај себе Гојниковог сина Петра (892 — 917).

Током боравка у Бугарској, Стројимировог сина Клонимира је бугарски кан Борис оженио једном племенитом Бугарком и он је у браку са њом добио сина Часлава (927—после 950), који ће касније постати највећи владар Првобитне Србије.

Не зна се када је умро, али је то било сигурно пре897. године, када је његов син Клонимир покушао да потисне Петра Гојниковића са власти.

Порекло и време настанка печата

На основу натписа на печату, да се закључити да је припадао кнезу Стројимиру и да је настао у другој половини ИX века. Направљен је у некој од византијских царских златара у Солуну, Атини илиЦариграду. Постојање печата само по себи доказује да је у ондашњој Србији постојала администрација, архива и придворска канцеларија које су карактерисале једну државу.

Присустводвоструког крста на печату, указује на чињеницу да је његов наручилац био хришћанин, а Јанковић сматра да се на основу њега може претпоставити да су и његови преци били хришћани, што је противно досадашњем схватању да су српски кнезови примили хришћанство између 867. и 870. године, пошто се тада међу рођеним принчевима (млађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар) по први пут јављају хришћанска имена.

Контроверза

Археолог и историчар уметности др Радмило Петровић изнео је хипотезу, која није наишла на подршку у научној јавности, да је печат настао касније и да није направљен по налогу кнеза Стројимира, већ његовог унука Часлава који је њиме покушао да се одржи на власти и обнови срушену српску државу.

Slika
Двоструки крст на византијском златнику (945 — 959), у доба када је Часлав владао Србијом

Он полази од (нетачне) премисе да је Стројимирово име исписано старословенском ћирилицом, и указује на чињеницу да је Моравскопанонска мисија пропала тек Методијевом смрћу 885. године те да се тек након ње њихови ученици селе на југ и формирају центре словенске писмености у којима настаје ћирилица (она је 893. године прихваћена као званично писмо у Бугарској).

На основу тога он сматра да је ћирилица у Србију могла стићи тек са Чаславом који је одрастао у Бугарској и обнављао разорену Србију уз подршку Византије, па је печат могао настати тек за његове владавине због тобожњег ћириличног натписа Строимір.

Он овакав Часлављев потез оцењује покушајем да себи преко свог деде прибави легитимитет за владавину српском државом.


vidovdanorg

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 25 Dec 2016, 00:33
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Ono naše, što nekad bejaše: Melem za pašu

Knez Miloš Obrenović je mnogo puta pokušavao da iz Austrije dovede školovane lekare i farmaceute, ali u tome nije imao naročitog uspeha. Otuda je odlučio da počne da daje stipendije domaćim studentima medicine i farmacije koji bi se obavezali da će se nakon diplomiranja vratiti u otadžbinu.

Slika
Na početku Prvog svetskog rata u Beogradu je radilo već 20 apoteka

Stipendiju je dobilo više studenata medicine i samo jedan student farmacije, Pavle Ilić. On je 1836, po nalogu Državnog sovjeta i uz kneževu saglasnost, u Kragujevcu osnovao prvu državnu apoteku u Srbiji zvanu Pravitelstvena apoteka.

Otrov ili lek

Protivnici kneza

Miloša su 1838. optužili kneževog lekara i kuma dr Bartolomea Kuniberta i engleskog konzula u Beogradu pukovnika Hodžesa da su otrov blajcuker, nabavljen u apoteci Mateja Ivanovića, stavili u vino koje je dr Kunibert poneo u Kragujevac za krsnu slavu kneževu. Kada je knez od državnog apotekara Pavla Ilića zatražio stručno mišljenje o blajcukeru, obavešten je da je u pitanju lek protiv jektike, tuberkuloze. Za svaki slučaj knez je naterao dr Kuniberta da prvi popije čašu vina koje mu je doneo na poklon.

Zbog povoljnih političkih okolnosti apoteka je ubrzo premeštena u novu srpsku prestonicu, Beograd, i ubrzo je postala glavni snabdevač lekovima ne samo Beograda, već i cele zemlje.

Pavle Ilić je 1861. godine položio zakletvu kao prvi srpski državni hemičar, odnosno direktor Državne hemijske laboratorije u kojoj su se analizirale prirodne mineralne vode. Treću apoteku u Beogradu otvorio je na Dorćolu jedan Zemunac, trgovac i samouki lekar Antonije Delini. Bio je samouki lekar i pravio je meleme.

Pošto je jednom prilikom izlečio turskog pašu, zauzvrat je dobio deo kuće u srcu tadašnjeg Beograda, u Vasinoj ulici, iako je bio austrougarski građanin. Pošto mu se klijentela vrlo brzo proširila, u Beograd je preselio porodicu. Ali, pošto nije imao diplomu farmaceuta, radnja mu je bila često zatvarana.

Njegov sin Andreja, pod pritiskom Miloševog zakona i uređivanja zdravstva otišao je u Minhen na školovanje. Naime, 1845. donet je Zakon o apotekama i akademska titula bila je obavezna. Tek tada je apoteka Delini konačno ozbiljno radila, a Andreju je nasledio sin, poznati beogradski farmaceut Nikola Delini.


Na početku Prvog svetskog rata u Beogradu je radilo već 20 apoteka, a prva proizvodna laboratorija nastala je 1920. godine u sastavu veledrogerije "Mišković i kompanija". Patrijarhalna sredina u Srbiji dugo nije dozvoljavala žene u farmaciji.

Pionir u tom poslu bila je Desanka Ruvidić, koja je diplomirala 1913. godine u Beču, a prva farmaceutkinja u prestonici bila je Savka Kaljević Stefanović, koja je studije započela u Lozani, a diplomirala je posle Velikog rata u Zagrebu. Danas, 180 godina nakon što je Matej Ivanović otvorio prvu apoteku, u srpskoj farmaciji više od 90 odsto zaposlenih su žene.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 02 Jan 2017, 15:59
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
ZABORAVLJENA ISTORIJA: I Srbi su nekada BOŽIĆ SLAVILI KAD I OSTATAK SVETA - 25. decembra

Srbija od pre jednog veka bila je potpuno drugačija zemlja od one koju danas poznajemo - živelo se skromnije, pričalo se o sada davno zaboravljenim temama i ljudima, poštovali su se neki drugi običaji... Ipak, Božić je za vernike uvek bio centralni događaj sezone. Jedina razlika je bila u tome što se on nije proslavljao 7. januara već 25. decembra!

Slika

Pre Drugog svetskog rata Srbi nisu mnogo marili za Novu godinu. Istina, ona je bila poznata, ponegde se i obeležavala, ali je bila u senci mnogo važnijeg, centralnog događaja sezone - Božića.

O ovome najbolje svedoče novine od pre jednog veka koje 1. januara činjenicu da je upravo nastupila "nova godina" pominju stidljivo, nikada na naslovnoj već tek na 4-5 strani. O "dočeku Nove godine" bez kakvog se ovaj praznik danas ne može zamisliti, nema ni govora.

Postojala je još jedna razlika u odnosu na današnje vreme - pre Prvog svetskog rata, država i crkva su vreme računale po istom, julijanskom kalendaru, pa je Božić proslavljan isključivo 25. decembra!

Slika
Naslovna strana Politike od 25. decembra 1904. godine, Foto: Arhiva Narodne biblioteke Srbije

Za ovaj praznik štampani su specijalni brojevi novina za naredna 2-3 dana, prepuni čestitki, prazničnih oglasa i reklama za moguće poklone, a štampa obično nije izlazila 25. i 26. decembra. U ovim prazničnim brojevima, Božić su narodu čestitali kralj i patrijarh, a bilo je i oglasa viđenijih građana kojima su oni upućivali najlepše želje svojim kolegama i prijateljima.

Uvođenje novog, gregorijanskog kalendara dogodilo se odmah posle Prvog svetskog rata, 1919. godine. Kako Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala ovaj kalendar ona je nastavila da obeležava praznike na dotadašnji način, pa je ova godina postala prva kada se dogodilo da se Nova godina u Srbiji slavila pre Božića. Ovo se zadržalo sve do današnjih dana.

Slika
Naslovna strana praznične Politike 24. 25. i 26. decembra 1910. godine, Foto: Arhiva Narodne biblioteke

Sudeći po novinskim naslovima i oglasima iz onog doba, ovo je izazvalo priličnu zabunu. Negde u to doba i proslave Novih godina postaju sve češće, dok se Božić i dalje pominje, ali stidljivije. Međutim, 13 dana razlike nastale zamenom kalendara ostale su "problem" sve do današnjih danač
Iako su od tada praznična izdanja štampana isključivo za 6. 7. i 8. januar, među oglasima je moguće pronaći reklame za doček "nove" nove godine, "srpske" nove godine, kao i za oba Božića.

Slika
Praznični oglasi u Politici 1. januara 1914. godine, Foto: Arhiva Narodne biblioteke
Vremenom se proslava Božića potpuno pomerila na 7. januar dok je doček Nove godine do današnjih dana ostao "dupli".


dnevnors

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 12 Jan 2017, 21:12
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Михајло Пупин и Вудро Вилсон (прича)

Slika

Већина људи зна Михајла Пупина као научника. Оно што је мање познато, јесте да Пупину можемо захвалити што је војвођански Банат данас у саставу Србије.

1919. године, на подели аустроугарских територија од стране великих сила, Банат је требало да припадне Румунији. У то време, Пупин је био добар пријатељ са тадашњим Америчким председником Вудром Вилсоном.

Пупин је дошао код Вилсона и показао му где се налази његово родно село Идвор. Објаснио му је да ту живе Срби и показао му је границу коју би требало направити са Румунијом. На основу овога Вилсон је одлучио да тај део Баната треба доделити Србији.

Банат чини око 12% укупне територије Србије, велики је скоро као Косово. Да није било Пупина, данас бисмо преласком Панчевачког моста улазили у Румунију.

Било би лепо да поделите овај текст јер многи људи и даље не знају колико је Михајло Пупин учинио за Србију.


rodoljubmarjanovic.wordpress

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 06 Mar 2017, 16:26
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
Rata bi bilo i bez atentata u Sarajevu

Novi dokazi o zaverama Austrougarske da porobi našu zemlju. Ferdinand dan pre ubistva rekao da je odlučeno da se Srbija napadne posle manevara. Dve nedelje pre atentata počelo crtanje nove političke karte Evrope

Slika
Ferdinad i Sofija u Sarajevu

U JUNU 1919. godine, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, zaključen je i Versajski sporazum između saveznika Antante i Nemačke. U skladu sa ovim ugovorom, Nemačka je priznala krivicu za rat. Morala je da vrati neke teritorije okolnim državama, da plati ratnu štetu pet milijardi dolara i da pobedničkim državama da svu svoju trgovačku mornaricu.

Pritisnuti teretom ogromnih obaveza, u godinama koje dolaze, Nemci pokušavaju na sve načine da odgovornost za izbijanje Velikog rata prebace na drugu stranu. Angažuju poznate istoričare, naročito one iz Amerike, da loptu za prvu veliku ratnu katastrofu vrate u Sarajevo. Da se Srbija okrivi za atentat na Ferdinanda, a da preko toga carska Rusija bude optužena za sve ratne nedaće.

Taj prst krivice usmeren ka Srbiji, poput najgoreg virusa, širiće se narednih decenija, od Kominterne do podsvesti intelektualaca leve orijentacije, a preko njih do mnogih naučnih i političkih institucija širom sveta. Sve do današnjih dana.

Iako je Fric Fišer, verovatno jedan od najvažnijih nemačkih istoričara, u knjizi "Ciljevi Nemačke u Prvom svetskom ratu" na više od 900 strana, uz mnoštvo autentičnih dokumenata iz relevantnih arhiva, ubedljivo dokazao nemačku odgovornost za rat, poslednjih 20-30 godina "taj fantomski duh o nabeđenoj krivici izmileo je iz boce" i ponovo je na tapetu Srbija kao remetilački faktor, ne samo na Balkanu već i u Evropi.

U leto 1914. godine Srbiji nikako nije odgovarao nikakav rat. Izmučenost balkanskim ratovima i prilično nestabilna politička situacija, jer Vlada nije kontrolisala sve segmente državne vlasti i nije se znalo ko donosi ključne odluke, Pašić ili neko drugi, razlog su što Beograd u tom trenutku nije želeo sukob, a naročito ne svetski.

DEJSTVA PREKO DRINE
Od 1907. godine, kada načelnik Generalštaba postaje Konrad fon Hecendorf, intenzivno se završavaju operativni planovi za rat protiv Srbije. I 1909. godine bili su potpuno gotovi. Kao i svi prethodni planovi, i ovaj predviđa ofanzivno dejstvo preko Drine da bi se što brže zauzela severozapadna Srbija.
POSTOJE mnoga dokumenta da je svetski rat planiran mnogo pre Sarajevskog atentata. Još u novembru i decembru 1912, posle Drugog balkanskog rata, Beč nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Srbija namerava da uspostavi koridor preko Albanije do Jadranskog mora. Austrougarska je bila rešena da i vojnom intervencijom spreči Srbiju u toj nameri. I Berlin je bio odlučan da podrži taj austrougarski vojni pohod.

Nemački car Vilhelm II se 23. novembra 1912. godine sastao sa Franjom Ferdinandom i tada je napravljen plan napada na Srbiju. Svesne da bi taj rat mogao da preraste u svetski, intervenisale su Engleska i Italija, i poluga Berlin-Beč odustaje od namere, ali ne smiruje jeku ratnih bubnjeva.

Nedavno je otkriveno i pismo guvernera BiH Oskara Poćoreka upućeno ministru finansija Austrougarske Leonu Bjelinskom, 28. maja 1913. godine, iz koga se jasno vidi da su postajali planovi za početak Prvog svetskog rata 13 meseci pre atentata u Sarajevu i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji. Ovo pismo spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kada se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata. Nažalost, do sada nije bilo dostupno istoričarima niti je korišćeno u naučnim radovima.

U bečkim arhivama postoje dokumenta koja nedvosmisleno pokazuju da je čitav jedan vek pre ovih dešavanja Austrougarska izrađivala raznorazne elaborate i ratne planove u kojima je bio samo jedan cilj: kako da se dvojna monarhija proširi ispod Save i Dunava.

Još 1807. godine, neposredno po izbijanju Prvog ustanka, kada je Srbija tek počela da dobija atribute samostalne države, sačinjena je jedna vrsta elaborata za austrijskog cara na inicijativu nadvojvode Karla. Ovaj dokument bi mogao da se nazove i prvim planom za aneksiju Srbije u modernoj istoriji Austrije. Od tada, pa sve do 1914. godine, zapravo sve do 1918. godine, dok Habzburško carstvo nije nestalo sa istorijske scene, sačinjeno je mnoštvo takvih planova. Četiri godine kasnije, 1811, kada je srpska država već bila postala stvarnost, u Beču se izdaje naređenje da se prekinu sve veze između Srba u Ugarskoj sa Srbima u Srbiji.

Slika
General Poćorek


Austrougarska monarhija je posle Berlinskog kongresa i odmah nakon okupacije BiH 1878. godine usmeravala pogled preko Drine. Neprekidno se pripremala da napadne Srbiju. Leopold Berhtold, austrijski državnik i diplomata, insistirao je na tome da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: "Srbiju treba uništiti" ("Serbia delenda est").

AUSTRIJSKI vojni istoričar Franc Vajnvurm pronašao je u Ratnom arhivu u Beču podatke da je još 1891/,92. sačinjen plan napada na Srbiju i da se još tada vode polemike da li napasti Srbiju preko Drine ili Save i Dunava. Iz većine dokumenata vidi se da se pri sastavljanju planova za rat protiv Srbije skoro uvek računalo sa nastupanjem iz Bosne... Autor ovog ratnog plana, bolje reći studije, bio je načelnik Generalštaba Fridrih Bek.

Iz navedene studije vidi se da je austrougarski generalštab računao s tim da bi Srbija mogla da na prvu borbenu liniju izvede 160.000 vojnika i da su za njihovo uništenje dovoljna tri korpusa.

Iz akata Ratnog arhiva u Beču vidi se da je u januaru 1894. godine major Johan Širmbek, iz Operacionog biroa austrougarskog generalštaba, sačinio posebnu studiju za slučaj rata protiv Srbije. Prema ovoj studiji, ofanziva protiv Srbije trebalo je takođe da usledi iz Bosne kod Višegrada. Istovremeno s njom trebalo je da bude izvršen napad na Beograd, čiji su položaj i odbrambeno stanje "bili povoljni" za Austrougarsku.

Dve godine kasnije, 1896, u austrougarskom generalštabu izrađuje se još jedan ratni plan. Njen tvorac Franc Kun fon Kunenfeld, načelnik B grupe u Operacionom birou, pohvalio se 1931. godine da je on lično sačinio prvi temelj ratnog plana za napad na Srbiju.


Slika
Nemački car Vilhelm II 1916. u Nišu


Ulaskom u 20. vek, rat sa Srbijom bio je sve češća tema razgovora u austrougarskom generalštabu. Za taj rat, koji se od tada smatrao već sasvim izvesnim, bile su "određene trupe XV korpusa, vojne komande Zadra, zatim IV, VIII i XIII korpusa sa domobranima zagrebačkog, budimpeštanskog i segedinskog distrikta".

Iz godišnjih izveštaja jasno se vidi da se u austrougarskom generalštabu stalno mislilo na rat sa Srbijom. Sačuvana akta u Ratnom arhivu u Beču potvrđuju da se 1906. godine, "u globalu", razmatrao plan rata sa Srbijom, samo što se sada o napadu na Srbiju govorilo ne kao o ratu, već kao o "kaznenoj ekspediciji".

U februaru i početkom marta 1909. godine Konrad fon Hecendorf naredio je da se hitno izradi operacioni plan i za slučaj rata sa Srbijom i Crnom Gorom. Ovaj plan sačinio je pukovnik Rudolf Pfefer. Zbog vrhunske tajnosti ovog zadatka, on je ovaj posao uradio sam. U proleće 1913. godine Poćorek je takođe lično izradio operacioni plan protiv Srbije - za Šestu armiju nad kojom je on imao vrhovnu komandu. Šesta armija trebalo je da pređe Drinu kod Uvca istočno od Višegrada i da po mogućstvu sa što jačim snagama izbije na liniju Užice - Čačak, da bi bočno osigurala napad Pete armije, čim ova armija stigne do Valjeva.

Sa koliko ozbiljnosti je austrougarski vojni vrh pristupao izradi ovih planova govore i dve "generalštapske igre" održane 1910. u Zagrebu i Dubrovniku 1914. godine, na kojima su fingirane sve opcije ofanzivnih kretanja austrougarske vojske.

I na kraju, ključni dokazi da bi Srbija bila napadnuta i da Gavrilo Princip nije ispalio sudbonosne hice na austrijskog prestolonaslednika i njegovu suprugu.

Slika
Bečki poslanik predaje ultimatum Srbiji


NAČELNIK Glavnog generalštaba Nemačke Helmut fon Moltke 12. juna 1914. godine, 16 dana pre atentata, šalje poverljivu poruku načelniku Generalštaba Austrougarske Francu Konradu u kojoj ga upozorava da "ne treba gubiti vreme i odlagati napad na Srbiju" jer će "izgledi na uspeh biti sve manji". On napominje da bi cilj ovog eventualnog rata trebalo da bude "smanjenje, ali ne i potpuno uništenje Srbije". Sve to nepobitno govori o tome da su Austrougarska i Nemačka bile uverene da treba napasti Srbiju.

Franjo Ferdinand dolazi u Bosnu i Hercegovinu, da bi prisustvovao manevaru koji je održan 25, 26. i 27. juna 1914. godine i koji je bio predigra i priprema za napad na Srbiju, koji je trebalo da usledi. Prestolonaslednik Ferdinand se na večeri na Ilidži, dan pre ubistva, poverio šefu svoje operativne kancelarije pukovniku Metcegeru da je u Konopištu odlučen neposredni napad na Srbiju odmah posle manevara.

Postoji i izveštaj službenika srpskog poslanstva iz Budimpešte koji je javio da Ferdinand održava manevar u Bosni, da bi okupio veće vojne snage i sa njima pokušao da preko Novopazarskog sandžaka prodre do Albanije.

Slika

Dve nedelje pre atentata u Sarajevu, sastali su se u Konopištu nemački car Vilhelm i prestolonaslednik Ferdinand. Tog 12. juna 1914. godine doneta je odluka da se napadne Srbija i počne iscrtavanje nove političke karte Evrope.

Da li je potrebno još dokaza da su Austrougarska posebno, Nemačka bile spremne da nasrnu na Srbiju? I pored svega, onaj prst krivice uperen ka Srbiji još traje.


večernjenovosti

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 18 Mar 2017, 03:00
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43815

OffLine
SUSRET SA ISTORIJOM
Draža kao tragični junak


Malo poznati detalji iz života kontroverznog generala Dragoljuba Mihailovića. Bio je najodlikovaniji, ali i najsatanizovaniji oficir

Slika
General Dragoljub Mihailović

GENERAL Dragoljub Draža Mihailović bio je i ostao jedan od najkontroverznijih, a istovremeno i najtragičnijih ličnosti novije, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Njegov životni opus istovremeno podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno. Gotovo pola veka njegova sudbina, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, predstavljala je najveću tajnu bivše Jugoslavije.

Tajna njegove likvidacije, i mesta gde je pokopan, preživela je Josipa Broza i njegovu partiju i državu.

Svako čeprkanje po toj misteriji kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje. A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.

DRAŽA Mihailović bio je najodlikovaniji ali i najsatanizovaniji oficir koji je obukao uniformu od formiranja savremene Srbije. Kroz čitavu jednu epohu tretiran je kao veći izdajnik Srpstva i od Vuka Brankovića.

Šta je sedam decenija naspram šest vekova, rekli bi cinici, pošto, nažalost, naša istoriografija nije raščistila ni sve detalje oko navodnog Vukovog izdajstva. Možda bi primer i razjašnjenje njihovih sudbina mogao da bude korak naše istorije u novo sagledavanje ko smo, šta smo bili i činili i šta nam je činiti.

Dragoljub Mihailović je 14. aprila po starom, a to znači 27. aprila po ovom nasušnom gregorijanskom kalendaru 1893, rođen u Ivanjici. U varošici u koju su državni činovnici, učitelji, praktikanti, slati po kazni.

Otac Mijailo je bio sreski pisar, a majka Cmiljana domaćica. Prezivali su se Mijajilovići. U Požarevačkom arhivu mogu da se pronađu podaci da je otac Mijajilo bio rodom iz tog grada, iz porodice papudžije Milosava i domaćice Ekaterine.

Draža kao potporučnik na Solunskom frontu

Slika

Tih godina kada je rođen junak ove naše priče u Srbiji dolazi do masovne transkripcije starih imena pa njegov otac postaje Mihailo, a majka Smiljana. I prezime se menja. Postaju Mihailovići.

MIHAILOVIĆ je rano postao siroče. Bez oca je ostao sa navršene dve godine, bez majke kad je imao sedam godina. Jedan od stričeva, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće, Dragoljuba i njegove dve sestre Jelicu i Milicu, u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici, koja danas nosi ime Svetozara Markovića. Stric Vlajko, kako su ga od milošte zvali, umire kad je Dragoljub navršio deset godina. Bez sestre Milice ostaje kad je napunio 12 godina. O deci se starala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica.

U osnovnoj školi imao je sve petice izuzev pevanja i gimnastike, iz kojih je bio "vrlo dobar". Draža Mihailović je 1910. sa vrlo dobrim uspehom, primernim vladanjem i pohvalom da je izuzetno vredan, završio Treću mušku gimnaziju na Vračaru, u kojoj mu je jedan od školskih drugova bio srpski knez Pavle Karađorđević.

SAVREMENOG čitaoca, pogotovo one koji sa simpatijama gledaju na astralne znake, verovatno zanima horoskop čoveka koji je imao tako stradalnu sudbinu. Rođen je u znaku Bika. U Dražinom horoskopskom znaku rođeni su Salvador Dali, Petar Iljič Čajkovski, Sigmund Frojd, Vilijam Šekspir, Karl Marks, Hari Truman, Vladimir Iljič Lenjin, Ivo Andrić, Marija Terezija, Adolf Hitler, prorok Muhamed. I, naravno, Mihailovićeva zla kob, Josip Broz Tito.

Draža sa sestrom Jelicom, babom Stanicom i strinom

Slika

Draža, koji će na početku Drugog rata poštedeti život Titu, a ovaj ga na kraju tog istog rata osudio na smrt, prvi put će se sa njim sučeliti početkom avgusta 1914. u Cerskoj bici. U tom Velikom ratu Draža je kao komandir čete Drinske divizije bio uspešniji od Josipa Broza, komandira izviđačke čete 25. domobranske divizije 42. vražje divizije austrougarske "Kaznene ekspedicije" na Srbiju. Sa svojim ratnim drugovima, dva puta ga je naterao na odstupanje preko Drine. Dobio je i više odlikovanje od Broza. Draža je dobio zlatnu medalju za hrabrost za "umešno rukovanje četom" i zasluge u odbrani srpskih položaja i zauzimanju Valjeva, a Broz srebrnu medalju za hrabrost za izviđanje srpskih položaja i nanošenje teških gubitaka srpskoj vojsci i civilnom stanovništvu zapadne Srbije.

POSLE sedmogodišnjeg ratovanja i dva visoka odlikovanja, u jesen 1919, poručnik Mihailović je postao vodnik Kraljeve garde, u kojoj se zadržao samo četiri meseca. Zbog solidarisanja sa jednim svojim klasnim drugom, koji je u kafani "Sloboda" u Masarikovoj ulici u centru Beograda na dočeku nove 1920. godine nazdravljao Maksimu Gorkom, ruskom filozofu Plehanovu i Lenjinovim boljševicima, kažnjen je sa 15 dana zatvora i prekomandovan u Skoplje.

Neće ovo vreme provedeno u apsani biti i jedino. U jesen 1939. pukovnik Mihailović je zaglavio mesec dana zatvora zbog kritike zastarele strategije odbrane Jugoslavije, oštre kritike jugoslovenskog režima i ukazivanja na "sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence" i na "petokolonašku aktivnost folksdojčera i ustaša u Hrvatskoj". U elaboratu o stanju u jugoslovenskoj armiji piše da "ovako formirana vojska ide u propast i rasulo" i da se "iz vojske moraju izbaciti austrijski oficiri", hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su primljeni u jugoslovensku vojsku.

Draža sa američkim oficirima 1944. godine

Slika

OKTOBRA 1940. pukovnik Mihailović je ponovo osuđen na mesec dana zatvora, ovog puta zbog toga što je na prijemu u britanskom poslanstvu u Beogradu održao "harangerski govor protiv nacističke Nemačke". Uprava Udruženja jugoslovenskih podoficira tražila je da mu se oduzme čin i da se najuri iz vojske. Nemački poslanik u Beogradu Viktor fon Heren lično je uputio protest vladi Kraljevine Jugoslavije. Kazna od 30 dana zatvora doneta je da bi se Nemcima stavilo do znanja da Mihailovićeve reči izgovorene na njihov račun "ne izražavaju mišljenja zvaničnih jugoslovenskih krugova".

OVAKVI istupi jednog iskusnog obaveštajnog oficira nisu bili slučajni. Postoji više istorijskih izvora koji nagoveštavaju da je Mihailović sarađivao sa sovjetskim službama. Još kao niži obaveštajni oficir vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dvadesetih godina prošlog veka imao je prve kontakte sa sovjetskim službama. Tada su ti susreti imali uobičajnu saradnju obaveštajaca, ali nisu prekidani ni docnijih godina.

Međutim, ozbiljna saradnja počinje tek posle dolaska Hitlera na vlast. Ali, nije on bio klasičan špijun, agent, u običnom smislu te reči. Podrazumeva se da pukovnik Draža kao veliki nacionalista i monarhista, samom ideološkom odrednicom, nije mogao da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje. Ali, uvek ono ali, kao iskusni obaveštajni oficir, shvatio je da je komunistički Sovjetski Savez, "crvena Rusija", jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Balkan, to jest Jugoslaviju. I ponudio je svoje usluge...

KADA je aprila 1941. saznao za kapitulaciju Jugoslavije, pukovnik Mihailović je na planini Ozren kod Doboja rekao: "Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Ovakva heterogena vojska kakva je bila naša, nije bila sposobna ni za kakvu borbu... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora."

Draža u zatvoru jula 1946.

Slika

Globalna nadolazeća ratna i poratna zbivanja su više- -manje poznata. Osim za one s početka ovog teksta koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje. I naravno, osim Dražinog groba koji su Tito i njegovi saradnici tako sakrili da se ni danas ne zna gde je.

I nikako ne bi trebalo zaboraviti Dražine reči koje je izgovorio na kraju životnog puta:

- Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali svetski vihor razneo je mene i moj rad.


PRVI SUSRET DRAŽE I VOJVODE ĐUJIĆA

KADA je voz sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra, posle atentata u Marselju, krenuo za Beograd, sveštenik Momčilo Đujić, budući četnički komandant iz Drugog svetskog rata, određen je da bdi pored kovčega. Bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, zavisno od toga koliko naroda ima.

O ovom vozu, bez voznog reda, ostalo je Đujićevo svedočenje:

- Pred ulazak u dalmatinsko Kosovo, pozvao me je komandant voza, oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima 18 sela i samo tri hrvatske porodice. U dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda.Bilo je više od deset hiljada ljudi. Draža je odlučio da se ovde stoji pola sata.


večernjenovosti

_________________
Slika Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Разлике између православне и католичке цркве  |  Poslato: 22 Mar 2017, 23:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Разлике између православне и католичке цркве и шта смо то заборавили?




Све више је чланака који врло површно обрађују тему уједињења православне и католичке цркве. Изводи се плитак закључак како су разлике тривијалне и церемонијалне природе и како би требали да се ујединимо што ме инспирише да напишем овај текст.


Kдa je у XV веку Турска освојила Балкан, Византија и друге православне земље затражише помоћ од западних земаља, а ови их уцене да ће им помоћи под условом да православна црква призна врховну власт Ватикана. Патријарси свих православних земаља и Византије су подлегли том притиску и заказан је састанак у Фиренци 1439. године. Сви су дошли на састанак укључујући и руског патријарха. Сви, осим српског патријарха јер је владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.



w



Деспот Ђурађ је тада у свом одговору францисканцу Јовану Kапистрану написао: „Ево 90 година живех са овом вером мојих предака и у њој се моја душа купала. Због тога ме моји поданици сматрају мудрим мада несрећним човеком. Сада би ви желели да то променим и да мој народ помисли да сам подетињио и постао сенилан. Радије бих умро него издао веру својих предака.“
У Фиренци су сви православни верски поглавари потписали унију са Ватиканом, сви осим српског. Kада је руски кнез Васил ИИ за ово сазнао протерао је свог патријарха због срамоте коју је нанео Русији. У Цариграду су настали нереди када су грађани сазнали да Срби нису потписали и васељенски патријарх је морао да се повуче. Ватикан то никада није опростио србима.
То је само једна анегдота на ову тему из наше историје. Наши преци су очигледно били чврсти у намери да уније не буде. Заиста, које су то толико непремостиве разлике које су заувек одвојиле православље и католике? Хајде да видимо.


Ko je отац, a ко син?



Највише времена ми је отишло на разумевање концепта „отац-син-свети дух“. Наиме, Исус није бог како већина лаика сматра, већ „божији син“. Бог у хришћанству нема име и представљен је овим тројством. Сам концепт је тешко објаснити укратко али хајде да пробамо.
Kатолици инсистирају на постојању сва три ентитета истовремено у богу, наглашавајући јединство. Православци говоре исто то, али истичу редослед тј да свети дух иде из оца у сина, истичући на тај начин редослед нараштаја. Kатолици ово не признају и инсистирају да дух није прелазио само са оца на сина, већ и из сина. То „из сина“, на латинском се каже „филио qуе“ по чему је овај сукоб доктрина познат.
Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.
Kоначна подела између два хришћанска блока настала је 1054. када су папа и патријарх изопштили један другог из цркве. Раскол је настао због покушаја Ватикана да се постави на чело цркве. Постојала је вековна дискусија у којој је Ватикан инсистирао на томе зашто римска патријаршија треба да буде врховна црквена власт. Међутим, ни један од патријарха православне цркве није признавао Ватикану примат јер се у цркви одувек одлучивало заједнички гласањем (синод) и свака црква је имала исто право гласа. И данас је тако.
Оно што често можете чути на Хисторy каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила „више аутономије од државе“, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану.Највише времена ми је отишло на разумевање концепта „отац-син-свети дух“. Наиме, Исус није бог како већина лаика сматра, већ „божији син“. Бог у хришћанству нема име и представљен је овим тројством. Сам концепт је тешко објаснити укратко али хајде да пробамо.
Kатолици инсистирају на постојању сва три ентитета истовремено у богу, наглашавајући јединство. Православци говоре исто то, али истичу редослед тј да свети дух иде из оца у сина, истичући на тај начин редослед нараштаја. Kатолици ово не признају и инсистирају да дух није прелазио само са оца на сина, већ и из сина. То „из сина“, на латинском се каже „филио qуе“ по чему је овај сукоб доктрина познат.
Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.
Kоначна подела између два хришћанска блока настала је 1054. када су папа и патријарх изопштили један другог из цркве. Раскол је настао због покушаја Ватикана да се постави на чело цркве. Постојала је вековна дискусија у којој је Ватикан инсистирао на томе зашто римска патријаршија треба да буде врховна црквена власт. Међутим, ни један од патријарха православне цркве није признавао Ватикану примат јер се у цркви одувек одлучивало заједнички гласањем (синод) и свака црква је имала исто право гласа. И данас је тако.
Оно што често можете чути на Хисторy каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила „више аутономије од државе“, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану

Оно што често можете чути на Хисторy каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила „више аутономије од државе“, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану.Највише времена ми је отишло на разумевање концепта „отац-син-свети дух“. Наиме, Исус није бог како већина лаика сматра, већ „божији син“. Бог у хришћанству нема име и представљен је овим тројством. Сам концепт је тешко објаснити укратко али хајде да пробамо.
Kатолици инсистирају на постојању сва три ентитета истовремено у богу, наглашавајући јединство. Православци говоре исто то, али истичу редослед тј да свети дух иде из оца у сина, истичући на тај начин редослед нараштаја. Kатолици ово не признају и инсистирају да дух није прелазио само са оца на сина, већ и из сина. То „из сина“, на латинском се каже „филио qуе“ по чему је овај сукоб доктрина познат.
Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.


w
Нов престоница римског царства Константинопољ, у нашем језику познат као Цариград, а данас град Истамбул.



Православне цркве су ово оспоравале на темељу да су оне прави наследници Рима и зато се инсистирало на концепту „из оца у сина“, јер је то концепт наслеђа. Међутим, Рим је дошао до новог тумачења „и оца и сина“ како би нагласио да редослед нема везе већ да може и другачије.
Суштина овде је тај проблем континуитета јер је католичка црква тврдила да је она наследница Римског царства што историјски једноставно није тачно. Историјски римске провинције на западу су пале 476. године. Након тога прошло је 500 година пре него што је настало „Свето римско царство“ на чије је чело стао Ватикан као духовни вођа и прогласио га за наследника Римског царства. Међутим, то ново „Свето римско царство“ сем имена није имало никакве везе са старим Римом.
Права истина је да је центар Римског царства померен на исток још пре 285. годне, дакле два века пре него што ће запад пасти. Од тог времена прави наследник старог Рима је увек био Нови Рим (касније назван Византија), где су Грчка, Турска и Балкан биле најважније територије царства.
Kао што видите у XИ веку је било веома битно да се зна ко је отац, а ко син и да ли син има право исто као отац или мање. Ово наизглед тривијално филозофско неслагање је временом изродио огромне разлике.


Kонцептуалне разлике између две цркве



Читајући текстове о разликама између два главна хришћанска правца најчешће се помињу разлике у ритуалима и тумачењима.
Поред питања оца-сина, постоје многе ситне разлике у ритуалима, као на пример што католици у служби користе хлеб без квасца, а православци обичан хлеб са квасцем.
Ипак има много суштинских разлика. Рецимо католичка црква говори о „безгрешном зачећу“ богородице, па су чак и инквизитори постављали то као једно од питања људима које су мучили – „Да ли верујеш да ја Марија девица?“. Иако је нелогично да девица роди дете, то је као нека врста теста за вернике јер ниси ти ту да размишљаш логично већ да верујеш и да се повинујеш.
Ово инсистирање на слепом веровању код католичке црвке се огледа службом на латинском језику а не на језику народа. Латински језик је потпуно изумро између ИВ-ВИИИ века, али су наставили да га користе образовани људи и свештеници. Поред језичке баријере, католичка црква је дуго инсистирала на томе да само свештеници могу да читају и тумаче свете књиге па је Библија вековима била забрањивана за обичан народ. У православљу служба се одржава на локалном језику и Библија никад није била забрањена.
У католичкој цркви папа је божији син, затим иду бискупи, па остала црквена хијарархија. Верници комуницирају преко цркве и свештеника са богом. У православљу ово није случај, патријарх и ви сте у потпуно истој равни пред богом. Није потребно комуницирати преко свештеника или обавезно ићи у цркву. Kатоличка црква поприлично инсистира на недељној служби, док у православљу ви можете бити верник а не морате ићи у цркву и опет ћете бити прави верник.
Током векова једна ствар је водила ка другој и ефектом лавине разлике су постајале све веће. Тако је Папа добио право индулгенције тј. опроштаја за паре. Није битно колико сте згрешили, ако се покајете и имате довољно новца Папа као божји син вам може дати опроштај. Овако нешто не постоји код православаца већ се каже „бог ће ти опростити…“. Ваши греси остају између вас и бога, о томе не може одлучивати црква.
У средњем веку, црква је била као нека врста прве социјалне службе и сеоске управе. Понекад би имали улогу болнице, школе, сеоске задруге, писарнице, општинских власти или слично. Kраљ и племство су се ослањали на цркву око организовања народа. Kатоличка пракса исповедања грехова свом свештенику је много пута коришћена као једна врста обавештајне и потказивачке делатности. Локални свештеник би све знао, ко је шта украо, ко је са ким спавао, ко је коме шта рекао… Исповедање постоји и у православљу али није део уобичајне праксе и више има облик саветовања.
Ватикан инсистира на концепту чистилишта или пакла, иако овога нема у Новом завету. Пакао је измишљен како би се народ покорио. Kонцепт је прост, ако згрешиш идеш у пакао и нема спаса твојој души. Зато ради и мучи се у овом животу како би ти душа уживала у рају у следећем животу или се додворавај цркви како би ти греси били опроштени. У православљу овога нема, црква вам не може опростити грехе, нити вам било ко помиње чистилиште.


w
Приказ пакла, тамо где завршавају грешни.


Kатоличка црква ће временом постати централизована, док су православне патријаршије аутономне и уважавају обичаје народа. Погрешно је мишљење да је наша црква искривљена старо-словенским веровањима и да је грчка много више исправна. Све православне цркве уважавају обичаје локалних народа, то није искривљен облик већ је тако замишљено.
Западно хришћанство више наглашава аспект смрти, ту пре свега мислим на све присутне представе исуса на распећу, потенцирање пакла и покајања. Та строгоћа и потреба за страхо-поштовањем црвке је кулминирала кроз институцију инквизиције која је мучила и спаљивала људе.



w
Распеће карактеристичан приказ у католичким црквама.


Православна црква је увек фаворизовала аспект живота и рађања што је симболично приказано у икони Богородице. Света Гора (Атос) у Грчкој као вероватно најважније место православне вере је посвећена Богородици. Православне цркве су живописно осликане и црква никада није спаљивала вештице.
На крају поменуо бих и да католички свештеници морају бити у целибату, тј. уздржавати се од сексуалног односа са женама. Рекао бих да овај несрећан избор чини да католичка црква често на западу доспева у медије због оптужби о педофилији у католичком школама. У православљу свештеници се могу женити.
То су основне концептуалне разлике између две вере, међутим раскол који постоји већ скоро хиљаду година није само због горе поменутих ствари, већ је највише резултат делања католичне цркве.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Разлике између православне и католичке цркве  |  Poslato: 22 Mar 2017, 23:55
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Разлике између православне и католичке цркве и шта смо то заборавили?




Претензије на Балкан


Вековима је Ватикан инсистирао на томе да територија Балкана припада католичкој цркви. Наиме, католичка црква сматра да има право над Балканом јер је цар Kонстантин ту територију поклонио папи Силвестеру из захвалности у документу званом „Kонстантинова даровница“.


w
Kонстантинова даровница као икона на зиду капеле Сан Силвестро, Рим.


Међутим, испоставило се да је фамозна Kонстантинова даровница уствари фалсификат католичке цркве из 8. века. Лоренцо Вала, папин секретар и хуманиста је још у 14. веку је доказао да је овај документ фалсификат који је настао у 8. веку како би оправдао тежње католичке цркве ка Балкану.
У пракси та јурисдикција над Балканом је један од аргумената који су послужили католичкој цркви у И светском рату, за време НДХ, па и у новије време у ратовима 90-тих. Данас, иако је познато да је овај документ фалсификат ако потражите на интернету то питање јурисдикције и даље на црквеним сајтовима и књигама та јурисдикција се истиче без обзира на фалсификат.


Питање словенске писмености



Велики сукоб између источног и западног дела Рима је настао у 9. веку због рада Ћирила и Методија на превођењу црквених књига на словенски језик и стварања словенских писама (глагољице и ћирилице). Наиме Византија одлучује да прошири свој утицај на словене ширењем хришћанства и просветитељством. Из Солуна шаљу два изузетна монаха, Ћирила и Методија да помогну словене на Балкану и у централној Европи где се формирала пансловенска држава Велика Моравија.
У то време црквене књиге и служба су се одвијале само на 3 језика – Латинском, Грчком и старо-јеврејском. Kатоличка црква је инсистирала на томе да се користи латински језик како обичан народ не би могао да тумачи црквене књиге, јер је то резервисано за „образоване“. Образовање и писменост обичног народа је било опасно и католичка црква ће се противити превођењу Библије чак и пар векова касније када је Мартин Лутер реформисао цркву у Немачкој или када су се протестанти у Енглеској латили преводилачке делатности.
Интересантно је да је Моравија као држава мање позната код нас иако има изузетан значај за формирање касније српске државе. Наиме, не зна се тачно где су биле границе Моравије, постоји неколико теорија. Генерално, Моравија је обухватала земље од Чешке, Словачке, данашње Аустрије, Мађарске и Србије. Постоји група угледних историчара који сматрају да је центар Моравије био у Сирмиуму (данашња Сремска Митровица) и да је одатле координисано стварање нове велике словенске државе. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је сам Методије постављен за моравско-панонског архепископа са седиштем у Сремској Митровици и да је ту сахрањен.
Kада је Папа увидео да источна црква ради на ширењу хришћанства међу словенима, врло брзо је организовао војно-религијски блок који ће спречити формирање те пансловенске државе, развијање словенске писмености и најважније од свега спречити ширење утицаја источне цркве.
Моравија је пропала због упада Мађара, а судбина словена у централној Европи запечаћена је 150 година касније у крсташким походима. Тада су покатоличене словенске краљевине од којих су касније настале Чешка, Пољска, Словенија. Након тог крсташких ратова у неким деловима централне Европе словени су заувек збрисани или асимиловани, рецимо у источној Немачкој, Аустрији и Мађарској.
Писменост и црква коју су покренули Ћирило и Методије, су биле срушене, књиге спаљене и на њиховом месту је организована католичка црква. Методијеви следбеници су побегли у Бугарску и Македонију, а неке словенске државе ће сачекати скоро 1000. година на развој књижевности на сопственом језику. Црквена служба у тим земљама се и данас обавља на латинском.
Ево врло интересантног видеа на тему писмености словена.



phpBB [media]



Инквизиција



Инквизицију је у 12. веку измислила католичка црква како би се борила против јереси и неверника. Инквизиција је подразумевала испитивање путем мучења и убиства оних који су осуђени. За пар векова постојања западна црква је постала невероватно креативна у методима мучења и начинима убијања јеретика и неверника.
Треба нагласити да су јеретици уствари верници који су учење католичке цркве модификовали према угледу на стара хришћанска учења. Западни историчари се упиру у објашњавању да су то различите гностичке групе. Међутим, рецимо богумили у Босни и Kатари су били повезани, касније су се богумили утопили у православну цркву. Темплари су своју веру донели са истока јер су били на служби у Јерусалиму. Kада проучите учење многих тих група, увиђате тежњу враћања старом начину вере и зато ја тврдим да се у већини случаја ради о сузбијању утицаја православља. Можемо полемисати око тога да ли се ради о утицају гностичких учења или о утицају православног истока, али ћемо се свакако сложити да се ради о људима који су били згрожени корупцијом и безобзирношћу католичке цркве.


w
Инквизиција је користила мучење
као метод испитивања.



Пре 1100. године католичка црква се борила против јереси, испитивањем испред црквеног суда без мучења, затварањем јеретика и ретко се дешавало да некога погубе. Међутим, после 1100. године црквени законима уводи се мучење као начин испитивања, а погубљења су постала неизбежна за многе оптужене.
Често кориштени начини мучења су били чупање ноктију, убадање усијаним гвожђем, ослепљивање, ломљење удова, черечење, ломљње вилице и многе друге врсте сакаћења које су превише страшне да би их овде описивао. Многи несрећни људи би признавали кривицу и ако нису били криви само да би их погубили и како би мучење престало. Најчешћи облици погубљивања су били спаљивање на ломачи, дављење у реци, одсецање главе и вешала. Понекад би онога ко је био сумњив али је желео да се покори само одвели до ломаче и спалили нејгову лутку од сламе као знак упозорења.
Инквизиција је потпуно страна православној цркви и никада тако нешто није постојало на истоку. Занимљиво је да западни историчари често користе израз „мрачни средњи век“, међутим овако нешто се може рећи само за западну Европу тога времена, јер на истоку а посебно на Балкану средњи век је био период напретка.
Застрашујуће је када се зна да је инквизиција на западу примењивана све до 19. па чак и 20. века у неким деловима света. Треба размислити какав је то утицај имало на западно друштво и менталитет људи. Неко је једном рекао, није ни чудо да је на западу све под конац, закони се поштују, плаћа се порез… како не би било када је црква неколико векова спаљивала сваког ко је и мало штрчао. Инквизиција је створила страхопоштовање према цркви и држави.


w
Спаљивање „вештица“ и јеретика


Инквизицја је настала као инструмент борбе против неверника, пре свега против муслимана. Међутим након пар успешних похода против муслимана, инквизицијска пракса брзо бива примењана против других религија: Јевреја, Муслимана, Словена и других. Јевреји су страдали свуда по западној Европи, муслимани су страдали у Шпанији и Португалу, а словени страдаше на нашим просторима, у централној и северној Европи.
Kатоличка инвизиција је цензуром спречавала било какво другачије мишљење и поткопавање ауторитета цркве. Ишли су чак тако далеко да је Библија забрањена 1229. године да обичан народ не би могао да тумачи текстове према својој вољи. И многе друге књиге тог времена су биле забрањене и масовно спаљиване. Аутори књига су се морали одрећи својих дела и рећи да је то лаж, у супротном би били спаљени на ломачи као Ђордано Бруно. Ово се није односило само на писце, научнике, већ на све виђеније људе који су угрожавали ауторитет католичке цркве.



w
Точак за мучење



Инквизиција није била резервисана само на виђеније људе, већ и на обичне људе који би реметили хомогеност локалне заједнице. Овај облик инквизиције је познат као „спаљивање вештица“. Није било правила зашто сте могли да завршите пред судом инквизиције, довољно је било да вас неко оклевета. Богати би често откупили своју невиност, али нижи слојеви су масовно страдали. Говоримо о стотинама хиљада људи током неколико векова.
Много жена је страдало јер су оптужене да су вештице. Неке су страдале зато што су биле независне и другачије, неке су страдале ако су биле скитнице или проститутке, нечије љубавнице или су одбиле нечије удварање. У Хрватској рецимо су вештице спаљиване до 18. века.
Ништа слично никада није постојало на страни православних цркава. Много невиних људи је страдало у тим процесима хомогенизације западног друштва и нажалост сличне процесе ћемо поново видети у 20. веку у облику фашистичког покрета широм Европе.
Инквизиција је била искориштена и у уништавању монаха-витезова Темплара. Темплари су настали током крсташких похода, као елитне јединице католичке цркве. Јако су се обогатили јер су вршили функцију банке за оне који би кренули на пут у крсташки поход или посету некој далекој светињи. Ви би сте дали новац њиховој испостави тамо одакле крећете, а они би вам дали новац тамо где стигнете. Поента је била у томе да не носите новац на пут јер је било пљачки и могли сте да останете без свега. Веће групе људи би на путу штитила група темплара и водила их сигурним путевима.
После пар векова постојања њихов број је нарастао на више десетина хиљада људи по целој Европи. Kако су били оружана сила и јако финансијски моћни, а при том доследни вери, Ватикан се забринуо. Пише да су они своју веру донели са истока где су службовали. 1309. оптужени су да не поштују Христа, да верују у Сатану, да практикују содомију, да обожавају мачију главу и друге глупости. Више стотина људи је спаљено, имовина је одузата и Темпларски ред је престао да постоји.
Инквизиција се дешава у време крсташких ратова, покушаја запада да мачем и огњем сузбије утицај старе (православне) цркве и постигне доминацију. Свако ко се на било какав начин није уклапао у овај план је проглашаван вештицом, застрашиван, мучен или паљен. Ништа слично овоме никада није постојало на страни православних цркава.
Можда вам се све ово чини као далека прошлост али подсетите се да се потпуно иста ствар дешавала и за време ИИ светског рата у Европи са Јеврејима и словенима. Данас, имамо неке сличне симптоме у облику нетрпељивости ка муслиманима и мигрантима. Присетите се само мучења затвореника у Гвантанаму. Све је то слично, али више није организовано од стране цркве како је било у прошлости.


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 16 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker