Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 01 Dec 2020, 13:12


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 14 Maj 2013, 16:48
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Čudni putnik

"Hvala Bogu kad jednom stigosmo u Caribrod da se kurtališem ove napasti, laknu mi kad ga predadoh Bugarima" (General Milivoj J. Nikolajević, maršal Dvora, pridodat od srpskog kralja na službu persijskom šahu, prilikom njegovog prolaska kroz Srbiju 15/16. septembra 1900)

Navršilo se tačno 125 godina od kada je prvi voz prošao "gvozdenim putem" Srbije. Bilo je to u četvrtak 23. avgusta po starom, odnosno 4. septembra 1884. godine po novom kalendaru. Nekoliko dana kasnije, 15. septembra, ova pruga normalnog koloseka od Beograda do Niša dužine 243,5 km, puštena je u redovan saobraćaj.

Slika
General Milivoj J. Nikolajević

Prvi putnički voz u istoriji srpske železnice krenuo je na vreme. Sa Kalemegdana je ispraćen počasnom topovskom paljbom i mnoštvom sveta koji se iz svih delova prestonice, tog sunčanog jutra, slio na svečano okićenu i još nedovršenu železničku stanicu. Ali, iako je tadašnja štampa za polazak prvog voza pisala da je "od Boja na Kosovu, ovo najznačajniji događaj u Srbiji", njemu nije prisustvovao kralj. Milan Obrenović je odlučio da dva dana ranije otputuje prvim vozom ka Zapadu, preko novog mosta na Savi za Beč.

Sigurno da je srpska železnica u svojoj istoriji imala još, poput ovog sa kraljem, čudnih događaja. Odlučujemo se za jedan, koji se zbio 15. septembra 1900. godine, o kojem je u "Politici", pod naslovom "Prolazak Musafer-ed-dina šaha persijskog kroz Srbiju" u dva nastavka, 20. i 21. maja 1927, pisao njegov neposredni akter, Milivoj J. Nikolajević, divizijski general u penziji, nekadašnji maršal Dvora.

Slika
Šah Musafer el Din

Kao priređivač trudila sam se da izvršim samo neophodna skraćenja i intervencije Nikolajevićevog teksta, uz prethodno objašnjenje da je Musafer el Din (1853–1907) vladao Iranom od 1896. do 1907. godine, da je bio poznat po svom ekstravagantnom životu i da je za njegovo finansijsko pokriće davao, putem koncesija, stranim firmama kontrolu nad prirodnim bogatstvima svoje velike zemlje. Nakon protesta aristokratije i sveštenstva, šah je krajem 1906. doneo novi Ustav, ograničivši svoju vlast, ali je nakon 40 dana umro. Dakle, evo priče maršala srpskog Dvora o ovom čudnom putniku.

NAJAVA DOLASKA: "U vremenu kada je Šah persijski imao, pri svome povratku iz Evrope, da prođe kroz Srbiju, bio sam sa Kraljem u Smederevu (Aleksandar Obrenović je tada imao 24, a Nikolajević 39 godina, prim. Z. J.). O jutarnjem mome raportu, naredi mi Kralj, da odem u Beograd radi dočeka Šaha, koji u povratku svome iz Evrope za Persiju, stiže 15. septembra 1900. godine, da u sporazumu sa železničkom direkcijom naredim specijalni kraljevski voz za Šaha i njegovu svitu i da ga kroz Srbiju propratim. Osim tebe narediću, reče Kralj, da Šaha pri dolasku dočekaju i pozdrave još i neki ministara i da ga kroz Srbiju isprate."


PRIPREMA: "Čim sam dobio ovu zapovest, odmah sam napisao i isposlovao šifrovanu depešu našem generalnom konzulu u Budimpešti g. Đorđu Barlovcu i u vezi Šahovog putovanja dobio odgovor: Šah odavde polazi 15. ov.m. naročitim dvorskim vozom i stiže u Zemun istog dana u 8½ uveče. U njegovoj sviti ima oko 45 osoba, osim posluge. Iste noći Šah će produžiti put za Carigrad. Spremite samo limunade i oranžade. Po prijemu telegrama, odmah sam se telefonom obratio železničkoj direkciji i saopštio im Kraljevo naređenje. Dalje sam izdao nalog posluzi, pa sam sutradan otputovao lađom za Beograd.

Od ministara za ovaj posao behu određeni: g. Nastas Antonović, ministar pravde, g. Dušan Spasić, ministar narodne privrede i g. Pavle Marinković, ministar prosvete, a od strane vojske đeneral g. Pavle Bošković upravitelj Vojne akademije.

Slika

Došav u Beograd, saznadoh da radi dočeka Šaha dolazi iz Carigrada naročito Sultanovo izaslanstvo, po vođstvom ličnog Sultanovog sekretara, kao i da se ovom izaslanstvu hoće da pridruži i ovdašnji turski poslanik sa svojim personalom, te da tu, u ime Sultanovo pozdrave Šaha. Kako od Kralja nisam dobio nikakav nalog za ovo izaslanstvo, obratim se preko telefona Kralju. Kralj mi odgovori: Ništa nisam protiv toga da Sultanova misija pozdravi Šaha, samo ti skrećem pažnju na to, da moje izaslanstvo bude prvo koje će u ime Moje pozdraviti Šaha kada on stupi na našu teritoriju. Šah je Moj gost, a ne Sultanov. U najmanju ruku, ovo je od strane Turaka nekorektnost. Ja mislim da oni to čine namerno, da bi Šahu pokazali da njina država počinje od Beograda. Na dalje odavde oni bi mogli da pozdrave i prime Šaha od Caribroda (današnji Dimitrovgrad, prim. Z. J.), ali za to neka se računaju sa Bugarima.

Saopšti Kralju i to, da Feti Paša sa osobljem svog poslanstva hoće da ide sa nama vozom do Zemuna u susret Šahu i umolih Ga za naređenje po ovome. On se i sad, veli Kralj, kao i uvek po njegovom običaju, utrpava kao konjska muva. Pokušajte ovo razložiti mu i objasniti, a ako on ne htedne, primite ga kao Mog gosta, s tim da on mora doći posle Mog izaslanstva."

SUSRET U ZEMUNU: "Dana koga Šah stiže u Zemun, otišli smo tamo vozom, razume se sa Feti Pašom koji se nije dao ubediti, jer je želeo da pred Sultanovim izaslanstvom pokaže svoju moć. Kad je Šah stigao vozom u Zemun, i dok se vršilo pretovarivanje iz jednog u drugi voz, Šah je odveden u jednu od čekaonica Zemunske železničke stanice, gde bi mu se Kraljevo izaslanstvo imalo predstaviti. Feti Paša je pokušao da prvi pozdravi Šaha, ali ga Marinković spreči. Zbog ovoga je Feti Paša bio jako ljut. Putovao je sa nama samo do Lapova, a onda je sa svojim personalom izašao, da bi se običnim vozom vratio u Beograd.

Slika
Milan Obrenović

U Zemunu sam ulučio priliku da se predstavim đeneralu Velshajmu, koji je bio pridodat Šahu na službu za vreme njegovog bavljenja na teritoriji Austro-Ugarske, koji mi je rekao: Dragi kamarad, neka vam je srećan put, tek ćete videti šta vozite. Odmah nisam shvatio đeneralove reči, ali sam ih već u Beogradu razumeo."

DOČEK U BEOGRADU: "Dolazak dvorskog voza sa šahom pozdravljen je na beogradskoj železničkoj stanici sviranjem persijske himne, odavanjem vojnih počasti i usklicima velikog broja iskupljenog sveta, koji je došao da vidi i pozdravi monarha Persije.

Pošto je primio raport od komandanta mesta generala Mihaila Magdalenića i komandira počasne čete i ovu otpozdravio, Njegovo Veličanstvo Šah je ušao u Kraljev salon, gde su mu predstavljeni neki od naših činovnika, koji su dočeku prisustvovali. Posle toga je Šah i ostali poslužen i ubrzo se vratio u svoj vagon."

PROMENA PLANA: "Za ovo vreme bavljenja u salonu imala je samo dotadanja lokomotiva ovog voza da se otkači i potom produži put kroz Srbiju, kao što je to bilo i utvrđeno. Ali, to se nije desilo. U poslednjem trenutku, kad je voz već trebao da krene, priđe mi persijski ambasador iz Carigrada i saopšti mi Šahovo naređenje da se noćas ne putuje.

Neće biti bez interesa da objasnim povod ovom Šahovom naređenju. U Šahovoj sviti, nalazio se i jedan ‘astrolog', čijim vradžbinama i proricanjima Šah jako veruje. Taj čovek veoma rđave spoljašnjosti, oko 60 godina, neobrijan i neošišan, prljav, pijanog izgleda, sa prekrštenim nogama, seđaše u jednom uglu kupea ađutantskog vagona. Prolazeći službenim poslovima pored ovog vagona, primetih ovu individuu i začudih se otkud on u ovom društvu. Ni na kraj pameti da pomislim da je taj, koji silnog Šaha drži u potpunoj svojoj vlasti, raznim vradžbinama i proricanjem sudbine. Eto, taj stvor odlučio je, da Šah ove noći ne treba da putuje, nego da ostane gde je i tu prenoći.

Slika

Kad primih ovu zapovest, nađoh se u nevolji: direktor železnice beše takođe neprijatno iznenađen. Neznadoh šta ću pre da preduzmem, jer ja za sutrašnji doručak i ručak u vozu za tako ogroman broj osoba nemam apsolutno nikakvog potrebnog materijala, osim limunade i oranžade, a nemam ni dovoljno posluge. Veče je, skoro 9½ časova, kud ću sada nabaviti potreban materijal za kujnu?

Pozvah u pomoć iskusnog dugogodišnjeg dvorskog kuvara Stareka. Odgovori mi da je u ovo doba nemoguće išta nabaviti i da se za tako veliki broj osoba nema mogućnosti što pripremiti za doručak i ručak u vozu, jer i kujna voza nema tolikog kapaciteta. U ovoj velikoj nevolji priđe mi u pomoć železnički restorater poč. Svetozar Stefanović. On mi predloži da će on još noćas narediti restoraciji u Lapovu da odmah zakolju 40 pari pilića, 12 gusaka, 6 ćuraka i 8 jagnjadi, da se to lepo ispeče i kad naš voz bude stigao sutra dan u Lapovo, da se u voz unese. Naravno, oberučke sam primio ovu ljubaznu ponudu, te isplivah iz mučnog položaja u koji me je bacio onaj prljavi ´astrolog´.

Čim je Šah legao da spava, sve se živo ućuta. U ađutantskom kupeu Veliki Vezir u košulji i gaćama, zaogrnut jednim kaputom i prekrštenim nogama, primaše referat svog sekretara i otvaraše poštu – naravno, sve u najvećoj tišini. Sekretar stajaše pred Velikim Vezirom kao kip, malo pognut i sa rukama na trbuhu. Svi ostali persijski velikodostojnici, ministri i ambasadori, stajahu nemi u jednom kutu ovog istog kupea i očekivahu svršetak ovog službenog posla, posle koga će ih Sadrazam milostivo udostojiti koje reči i otpustiti da se i oni odmore.

Za Šaha beše pripremljen spavaći kupe Kraljev u Kraljevom vagonu. Iako je postelja sa pokrivačem i jastucima bila izvanredno fina, potpuno kraljevska, ipak je sve to na varvarski način izneto i bačeno, a za Šaha je doneta njegova naročita postelja sa pokrivačima, koja je prostrta po podu vagonskom, te je On na njoj proveo noć. Ovo je urađeno iz razloga što, kako vele, pravovernom Šahu nedostojno je da legne u postelju jednog inovernika.

Za sve vreme dok je Šah spavao njegov lični momak čučao je više njegove glave i ladio ga jednom prilično velikom lepezom, jer je ova noć bila dosta topla. Tako uživa samo jedan obesni istočnjački apsolutni Gospodar."

VOZ JE NAJZAD KRENUO: "Sutradan, tačno u 6 časova izjutra, voz je krenuo u pravcu Niša. Već oko 8 časova, počeo se tražiti doručak, većinom čaj, ali o ručku nastaše prave teškoće. Šahov vagon beše u sredini kompozicije voza. Osobama koje se nalažahu u vagonima ispred Šahovog, mogao se ručak izdati, ali onima u pozadnim vagonima beše nemoguće doturiti, jer prolaz kroz Šahov vagon beše zabranjen. Gladni velikodostojnici ovog pustog i obesnog Vladara, koji se nalažahu u drugoj polovini vagona ovog voza, uzalud zapomagahu, da se i njima da ručak, ali to beše nemoguće sve do pred Aleksincom, kod koje varoši staje voz, te ulučismo priliku da i ostalim doturimo jela.

U Kraljevoj trpezariji obeduje Šah, pored njega sedi njegov Veliki Vezir, ali i on jede, dok svi ostali ministri stoje oko stola nemi, pognute glave sa rukama prekrštenim na trbuhu, te na taj način prave Šahu društvo. Tek pošto je Šah završio svoj obed, i povukao se u svoj kupe da otpočine, počeo je da se služi ručak i ministrima u istoj trpezariji.

O urednom železničkom saobraćaju Šah ne vodi nikakve brige. On menja propisani red vožnje po svom ćefu, zadržava voz gde hoće, a ne može da podnese ni veću brzinu voza od 30 km/čas. Htedoh da ispadnem iz voza dajući maramom znak mašinovođi da smanji brzinu, ali on gleda svoj posao i ne vidi moje mahanje maramom. Međutim, ambasadori i ministri jure k meni jedno za drugim sa Šahovim naređenjem da voz pođe manjom brzinom. Bogami, malo se i pobojah da me Šah, po svom običaju, ne obesi za neizvršenje njegove zapovesti.

U Nišu beše počasna četa sa zastavom i zvaničnicima. Tu sam ih trebao Šahu predstaviti, tu je trebao Šah da siđe iz vagona i pozdravi četu, ali on ne hte to da učini i stoga privedoh naše ljude u Šahov vagon radi pozdrava i predstavke. On ih tupo pogleda i okrete im leđa, oni postojaše u vagonu minut dva i ja im dadoh znak, te odoše.

Hvala Bogu kad jednom stigosmo u Caribroid da se kurtališem ove napasti. Laknu mi kad ga predadoh Bugarima. Tada se setih i razumedoh reči đenerala Velshajma, koje mi je izgovorio u Zemunu. Iste noći svi mi pridati Šahu na službu za vreme ovog puta, vratili smo se u Beograd."

Podsećanjem na ovog njenog čudnog putnika, čestitamo našoj Železnici 125. godišnjicu.

Priređivač je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije


Vreme

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 23 Maj 2013, 16:40
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Žikica Jovanović Španac i kako je nastao ustanak 1941-e u Beloj Crkvi

Crni dan u Beloj Crkvi – Metak koji luta već sedam decenija – 7. Juli 1941 – 2013

Slika

Pre 72 godinu jedan pucanj, ispaljen u mestu pitomog imena Bela Crkva, podelio je srpski narod daleko više nego što se mislilo u tom trenutku i daleko više nego što i danas možemo da pomislimo. Ideološki razdor koji je događaj koji se zbio 7. jula 1941. godine načinio i danas predstavlja nezaceljenu ranu srpskog naroda. Nju nisu uspele da zaleče ni odluke Narodne skupštine ni sudske presude. Danas je sve na naučnicima i narodu.

Revolucionarni govor

Bio je ponedeljak, vreo julski dan, Ivanjdan, tog 7. jula 1941. godine, u Beloj Crkvi kod Krupnja. Trebalo je da se održi vašar, kao i decenijama ranije. Međutim, zbog ratnog stanja, posle liturgije u crkvi, predsednik opštine Sredoje Sređa Knežević i seoski starešina Nikola Lazarević saopštili su meštanima da vašara neće biti. Narod se ubrzo razišao, ali je oko „Kafane Nedeljkovića“ ipak ostalo stotinak meštana iz Bele Crkve i okolnih sela. Oko pet sati popodne, ispred kafane se pojavila grupa od petnaestak partizana. Bili su to pripadnici novoformirane Rađevačke partizanske čete pod komandom doktora Miloša Pantića, političkog komesara Živorada Žikice Jovanovića Španca i partijskog sekretara Čedomira Čede Milosavljevića. Partizani su bili naoružani raznim oružjem, puškama, pištoljima, automatima i jednim puškomitraljezom.

Narodu okupljenom oko „Bosine kafane“, kako su ovu kafanu još zvali, po tadašnjoj vlasnici Bosi Nedeljković, obratio se prvo tamošnji opančar, komunista Bogoljub Rakić. Predstavio je politkomesara Žikicu Španca i dao mu reč. Žikica Jovanović Španac je podsetio prisutne da je u Jugoslaviji još 1921. godine osnovana Komunistička partija čiji su rad vlasti „sprečile oružjem“. Žikica Jovanović Španac je u svom govoru veličao Boljševičku revoluciju, Staljina i Sovjetski savez. Govorio je o tome kako „Rusi napreduju u ratu i kako im se mora pomoći“ i pozvao je narod na „ustanak protiv okupatora i domaćih kapitalista“. Vatreno je pričao o prethodnim akcijama partizana protiv okupatora u njihovom kraju, o paljenju nemačkih cisterni u Lajkovcu i vojnog magacina u Kragujevcu. Najavio je da partizani nameravaju da napadnu Krupanj i pozvao okupljeni narod da se priključi komunističkom ustanku i partizanima. Apelovao je na narod i da odbija poslušnost Nemcima i domaćim, (kako su ih komunisti zvali) „kvislinškim vlastima“, kao i gazdama. Pozvao je i na sabotiranje rada u obližnjem rudniku lignita i neplaćanje poreza.

Prema nekim kasnijim svedočenjima, posle Žikice govorili su još i partizanski borac, učitelj Čeda Milosavljević i student, aktivista Komunističke partije Jugoslavije, Vladan Bojanić. Posle govora partizani su napustili Belu Crkvu, a narod je polako počeo da se razilazi.

Patrola

U međuvremenu, predsednik opštine Knežević, pozvao je žandarmerijsku patrolu da dođe u Belu Crkvu. Prema nekim izvorima telefonirao je komandi Žandarmerije u Krupnju, koja je poslala patrolu iz susedne Zavlake. Drugi izvori tvrde da je Knežević zvao direktno Žandarmerijsku stanicu u Zavlaci. Ubrzo su se ispred „Bosine kafane“ pojavila dvojica žandarma na biciklima – narednik Bogdan Lončar i kaplar Milenko Braković.

Žandarmi su odmah pozvali preostale meštane da se raziđu, kako ne bi dalje „izazivali“ okupatora. Vesti o skupu mogle su brzo stići do Krupnja, u kome se nalazila najbliža nemačka vojna jedinica. Potom su Lončar i Braković sa Kneževićem razgovarali o događaju koji se prethodno zbio ispred kafane.

Čim je patrola pristigla u Belu Crkvu, Vladan Bojanić je neprimećen pobegao sa lica mesta i pohitao da sustigne partizane. Stigao ih je kod izvora Zebarovca, kod rečice Kolaruše. Ispričao im je kako su žandarmi navodno „grubo nasrnuli na goloruki narod“. Žikica Jovanović Španac je odlučio da se vrati u Belu Crkvu. Prema žandarmerijskom izveštaju od 21. jula 1941. on je sa sobom poveo i komandira čete Miloša Pantića. Svi drugi izvori i svedočenja govore o tome da je sa Žikicom pošao i borac pod imenom Cvetin Soldatović.

Dok su  žandarmi Lončar i Braković još razgovarali sa Kneževićem, pred kafanu su stigliŽikica Jovanović Španac i Soldatović. Partizani i žandarmi pozvali su jedni druge da polože oružje. Prema tadašnjem pravilu službe, posle nekoliko poziva, Lončar je iz puške opalio hitac u vazduh, preko glava Španca i Soldatovića, kao upozorenje. Potom je Žikica Jovanović Španac nanišanio iz pištolja i zapucao u pravcu Lončara. Pogodio ga je u fišeklije na opasaču. Municija u njima je eksplodirala i teško ranila Lončara u stomak. Soldatović je istovremeno iz puške, iz neposredne blizine pucao u Brakovića i na mestu ga ubio. Žikica Jovanović Španac, Soldatović i Bojanić na brzinu su pokupili oružje od žandarma i pobegli. Narednik Lončar se nekoliko sati mučio pre nego što je izdahnuo. Raznetog stomaka molio je prisutne da ga ubiju i da mu tako prekrate muke. Kako je bio ranjen u stomak, u početku su odbijali da mu daju vode, a morila ga je užasna žeđ. Videvši da  mu spasa nema, kafedžika Bosa dala mu je da se napije vode i narednik Lončar je ubrzo preminuo. Braković i Lončar su sahranjeni sutradan, na groblju u Zavlaci. Na poslednje putovanje ispratio ih je čitav kraj.

Bogdanova supruga Bosiljka – Bosa ovako je opisala trenutke kada je saznala za Bogdanovu pogibiju: „Predveče, vraćam se iz bašte i vidim da pred žandarmerijskom stanicom nema stražara. U tom vidim učitelja Vladu da plače i kad me opazi pobeže. Uđem u stanicu, svi plaču. Meni pozli. Gde je Bogdan? U Krupnju, kažu, ranjen. Smirim se, ali u zoru dođe fijaker po mene. Moj Bogdan leži u lokvi krvi. Žikica Jovanović Španac ga pogodio u fišeklije, one eksplodirale i raznele stomak. Onesvestim se. Unesu me u kafanu, poliju vodom, ispričaju kako je bilo.”

Bogdan Lončar

Bogdan Lončar se rodio 1907. godine, od oca Koste i majke Milice, u selu Jošani, kod Udbine, u Lici. Završio je Vojnopodoficirsku školu 1935. godine, kao prvi u rangu. Oženio se svojom zemljakinjom Bosiljkom, ćerkom Rada Đukića iz SAD, koji se 1914. godine vratio u Otadžbinu da se bori kao dobrovoljac Srpske vojske u I svetskom ratu.

Uoči II svetskog rata Bogdan je bio na službi u Kancelariji prvog ađutanta Kralja Petra II Karađorđevića, u sastavu Dvorske žandarmerije. Početkom te 1941. godine Bogdanu i Bosiljki se rodio sin Zoran.

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine, Bogdan se sa suprugom i sinom naselio u Mačvanskom Pričinoviću kod Šapca. Kao žandarmerijski narednik postavljen je za komandira Žandarmerijske stanice u selu Zavlaka. Bogdan je bio voljen i poštovan od strane meštana Krupanjskog kraja.

Kada su Nemci odlučili da uhapse sveštenika Sretena Todorovića iz sela Cvetulje, Lončar mu je to na vreme dojavio i posavetovao ga da se skloni u Koviljaču, koja je bila pod kontrolom četnika. Tako mu je spasao život, na čemu mu je otac Sreten bio neizmerno zahvalan. Prvi pomen Lončaru i njegovom kolegi Brakoviću služio je upravo otac Sreten.

Ružni sni

Supruga Bogdana Lončara Bosiljka zapisala je u svoj dnevnik san koji je sanjala uoči njegove pogibije: „Igram i pevam u kolu, a soba puna sveća, guši me dim, jedva dišem. Ustanem, a suze same teku. Razmišljam o svojima, okupacija je, brinem se… Ujutro, čudan san mi priča i Bogdan. Kao, išao on putem, upao u neki bunar, pružao ruke da ga spasu, ali ga je zemlja zatrpala. Malo potom, dođe naređenje iz Komande u Krupnju da se ide u Belu Crkvu i vidi zašto se narod okupio.”

Milenko Braković

Milenko Braković se rodio 1902. godine u selu Donja Vrbava, kod Gornjeg Milanovca, od oca Koste i majke Jovanke. Imao je još dva brata i tri sestre, a i danas Brakovići čine brojnu porodicu u Donjoj Vrbavi. Milenko je rastao u siromašnoj, ali patrijahalnoj kući. Bio je cenjen i poštovan i u svojoj Vrbavi, a i u Zavlaci gde je, na početku II svetskog rata, službovao kao žandarmerijski kaplar. U Zavlaci je imao i verenicu i trebalo je da se oženi, ali je svadbu odložio zbog početka rata i okupacije.

Posle ubistva u Beloj Crkvi 7. jula 1941. godine, Milenko je sahranjen na groblju u Zavlaci, ali je, prema svedočenju Živomira Radosavljevića iz Gornjeg Milanovca, rodbina njegove posmrtne ostatke tajno prenela i sahranila u rodnoj Vrbavi. Tu su mu podigli i nadgrobni spomenik, ali su ga komunisti posle rata porušili. Rođaci su mu  obnovili spomenik 1970. godine.

Žikica Jovanović Španac

Živorad Žikica Jovanović Španac rodio se 1914. godine u Valjevu, od oca Milana, bogatog valjevskog kafedžije, i majke Olge, po majci Čehinje. U Valjevu je završio osnovnu školu i deo gimnazije. Iz gimnazije je izbačen na dve godine, zbog „širenja marksističkih i revolucionarnih ideja”. Školovanje je Žikica Jovanović Španac završio u Beogradu, gde je kasnije studirao jugoslovensku književnost, češki i ruski jezik na Filozofskom fakultetu.

Čitavog života Žikica Jovanović Španac bio je bolešljiv, ali veoma eksplozivne naravi i samovoljan. Kao student bio je aktivan u revolucionarnom radu, pa je zato 1935. godine primljen u Komunističku partiju Jugoslavije. Za vreme studija radio je kao novinar kriminalističke rubrike u listu Politika, ali je zbog komunističke delatnosti otpušten 1936. godine. Kasnije se uvek navodilo da se Žikica Jovanović Španac za vreme studiranja izdržavao od novinarskog rada. Međutim, on je poticao iz dobrostojeće porodice i preme svedočenju njegovog starijeg brata Dragoljuba, otac mu je za vreme studija u Beogradu slao „novac dovoljan za izdržavanje barem još dvojice drugova”.

U svojoj dvadesettrećoj godini Žikica Jovanović Španac odlazi u Španiju, da se u građanskom ratu bori na strani republikanaca. Roditeljima je rekao da ide na studije u Pariz. Kasnije se majci javio pismom i objasnio gde je i zašto otišao. Učešće u ovom ratu donelo mu je nadimak „Španac” ili „Španjolac”.

Posle propasti španske republike 1939. godine, Žikica Jovanović Španac je prešao u Francusku, gde je oko godinu dana proveo u logoru za političke zatvorenike u Giru. U septembru 1940. uspeo je da se vrati u Jugoslaviju. Policija ga ubrzo hapsi i neko vreme je pod istragom. Kasnije je pušten i nastavlja političku aktivnost. Učestvovao je u organizovanju naknadnog priključivanja KPJ demonstracijama 27. marta 1941. godine. Uoči Aprilskog rata 1941, prijavio se kao dobrovoljac u Jugoslovensku Kraljevsku Vojsku, ali je zbog prethodne antidržavne delatnosti odbijen.

Posle napada Nemačke na SSSR 22. juna 1941. Žikica Jovanović Španac učestvuje u formiranju Rađevačke (Raćevske) partizanske čete, koja je kasnije ušla u sastav Valjevskog partizanskog odreda. Bio je i njen prvi politički komesar.

Prema zvaničnoj, službenoj verziji, Žikica Jovanović Španac je poginuo u sukobu sa četnicima 12. marta 1942, u svojoj dvadesetsedmoj godini. Nije poznato gde je sahranjen. Za Narodnog heroja Jugoslavije proglašen je, na predlog Josipa Broza Tita, 6. jula 1945.

Svedočanstva

Jedini sačuvani domaći izveštaj o događaju u Beloj Crkvi od 7.7.1941. je Izveštaj ispostave Drinske banovine u Užicu, dostavljen Odeljenju javne bezbednosti ministarstva unutrašnjih dela Saveta komesara u Beogradu, od 21. jula 1941. godine. Ovaj izveštaj sačinjen je na osnovu svedočenja predsednika opštine, Sređe Kneževića i drugih očevidaca i čini se najobjektivnijim. Sličan izveštaj je objavio i beogradski list Obnova u septembru ili oktobru 1941, ali Dragoljub Jovanović, brat Žikice Španca, potvrdio je da je ovaj izveštaj najtačniji.

Sačuvana su i dva nemačka vojna izveštaja, u kojima ima nekih preterivanja naročito u pogledu tvrdnji da je ubistvo dvojice srpskih žandarma „čitavo stanovništvo primilo sa simpatijama”.

Svedočenje Vladana Bojanića, zvanično je uzeto kao izjava 1959. godine, za hroniku Narodnooslobodilačkog pokreta u Krupnju. Bojanićeva izmišljena priča o „grubom nasrtaju žandara na narod“ okupljen ispred Bosine kafane, kao i priča o tome da su „žandarmi prvi pucali na partizane, ali su promašili“ postala je temelj komunističke verzije ovog istorijskog događaja.

„Dan ustanka”

Ubistvo dvojice srpskih žandarma u Beloj Crkvi odabrano je od strane jugoslovenskih komunista i posleratne vlasti za Dan ustanka naroda Srbije. Dani ustanka u drugim republikama bivše SFRJ obeležavali su datume sukoba partizana, pa i četnika (mada se oni nikada nisu pominjali) sa italijanskim, nemačkim ili bugarskim okupatorima ili ustašama i domobranima. Samo u Srbiji je za Dan ustanka uzet datum kada su ubijena dva policajca i kada je Srbin pucao na Srbina. To se poklapalo sa idejom KPJ (potonjeg SKJ) da je 7. juli 1941. ne samo dan početka ustanka protiv okupatora, već ujedno i dan početka komunističke revolucije – ustank protiv predratnog režima i društvenog uređenja. Žandarmi iz Bele Crkve bili su za njih simbol tog režima i uređenja i simbol monarhije.

Prva proslava 7. jula kao Dana ustanka naroda Srbije održana je već prve posleratne godine, 1945. Dan borca, 4. juli, svejugoslovenski praznik obeležavao je dan kada je, na sednici Politbiroa CK KPJ u Beogradu, doneta odluka o podizanju oružanog ustanka protiv okupatora. Taj datum počeo je da se slavi tek 1956. godine.

Tako je govorio Broz

U svom govoru, na prvoj proslavi Dana ustanka naroda Srbije, u Beloj Crkvi, 7. jula 1945, Josip Broz Tito se ovim rečima obratio okupljenima: Sedmi juli je značajan i veliki datum u historiji naših naroda… Jedno od najznačajnijih obilježja 7. jula je u tome što je baš u Srbiji, gdje su slobodarske tradicije uvijek bile na visini, toga dana pukla prva puška i što je narod dao dokaze da je spreman dati nebrojene žrtve ne samo za svoju slobodu, nego i za slobodu svih naroda Jugoslavije… koji su vrlo brzo pošli stopama srpskog naroda. Ustanak koji je počeo ovdje mi smo pripremili ranije, a izvođenje smo predali u ruke sinovima Rađevine. I oni su, kao i sinovi Kosmaja, Valjeva, Timoka, Toplice, pretvorili u delo naš plan i stoprocentno ga izvršili.

Naravno da je bilo mnogo ranijih ili mnogo značajnijih datuma vezanih za otpor srpskog naroda okupatoru. Oficiri Jugoslovenske Kraljevske Vojske, predvođeni pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem osnovali su 13. maja 1941. godine, na Ravnoj gori Jugoslovensku vojsku u Otadžbini i proglasili početak otpora okupatoru, 40 dana pre napada Trećeg rajha na Sovjetski savez i 52 dana pre nego što je odluku o podizanju ustanka donela KPJ. Prva četa Posavskog partizanskog odreda izvršila je 14. avgusta napad na jedan nemački automobil i ubila nemačkog komandanta Šapca i četiri nemačka vojnika. Zbog toga je nemačka kaznena ekspedicija spalila selo Skelu, kod Obrenovca, streljala 50 političkih zatvorenika, koje su doveli iz beogradskog zatvora i još 15 seljaka iz Skele. Jedinice Jugoslovenske Vojske u Otadžbini pod komandom potpukovnika Veselina Misite pobedile su nemačke trupe u Bici za Loznicu, 31. avgusta 1941, a Loznica je postala prvi oslobođeni grad u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji i Evropi. Međutim, 7. juli je najbolje odražavao političke i ideološke stavove komunista.

„Bosina kafana” pretvorena je kasnije u muzej u kojoj je i danas postavka „7. juli 1941. godine”. Na desetogodišnjicu događaja u Beloj Crkvi ispred kafane su postavljene biste Žikice Jovanovića Španca, Miloša Pantića i Čedomira Čede Milosavljevića, rad vajara Stevana Bodnarova.

Žikica i Broz

Dragoljub Jovanović, brat Žikice Jovanovića Španca, ovako je 1990. opisivao svoj poslednji susret sa bratom 1941. godine: „Onda upitah Žikicu: Hoćete li se vi tući?“

„Ne znam. Moraćemo se tući makar za svoje glave, koje su i sada van zakona. A ti, kako ti Bog da! Čovek se može biti na svakom mestu“ – reče Žikica i poljubismo se poslednji put. Naravno da on nije znao ni za kakve direktive i pripreme za ustanak, kao ni za Josipa Broza. To je bio kraj aprila 1941.

Bosiljkin „pakao na zemlji”

Bosiljka Lončar se posle II svetskog rata preudala. Živela je u Šapcu, u Masarikovoj ulici br. 114, pod prezimenom svog drugog muža – Ivanović. To prezime je poneo i njen i Bogdanov sin Zoran, da ne bi, još kao dete, patio zbog odnosa komunističkih vlasti prema njegovom ocu. Do kraja života Bosa je s velikom ljubavlju čuvala i sakrivala Bogdanovu sablju, tabakeru koju je dobio kao prvi u rangu u Vojnopodoficirskoj školi, njegove fotografije, knjige. Svoj težak život doživljavala je, prema sopstvenim rečima, kao „iskustvo pakla na zemlji”.

Sin Zoran postao je poznati fudbaler. Igrao je u Železničaru iz Lajkovca. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1970. godine. Te godine proslava Dana ustanka obuhvatala je i miting poezije pod naslovom „Putem metka i reči”.

Pet godina posle Zoranove pogibije (1975), njegovi saigrači iz kluba organizovali su memorijalni turnir pod njegovim imenom – „Zoran Ivanović”. Turnir se održavao šest godina, a pehar je dodeljivala lično Bosiljka. Onda se neko iz komunističkih vlasti dosetio čiji je Zoran sin i turnir je 1981. godine zabranjen. Četrdeset godina posle Bogdanove pogibije i meci i reči su još uvek „stizali na svoje mesto”.

Bosiljka je ostatak života provela na putu između kuće i šabačkog groblja na kome je Zoran sahranjen. Posle njegove pogibije do kraja života nije skinula crninu. Povremeno je odlazila u Zavlaku, gde je bio sahranjen Bogdan. Posle rata komunisti su uklonili krst i grob je bio neobeležen. Jednom prilikom, dok je palila sveće na tom mestu, od nekog meštanina čula je strašnu istinu: „To je prazno mesto. Žandarmi su bili na drugom kraju, grobove im niko nije smeo održavati, zarasli su u trnje, a onda prekopani. Za kosti im se ne zna”.

Dva pištolja

U posleratnim udžbenicima istorije obično piše da je „Prvi ustanički pucanj planuo iz puške Žikice Jovanovića Španca”. Međutim, prema svedočenjima mnogih savremenika, između ostalih i Žikicinog brata Dragoljuba, on nikada nije koristio pušku. Nosio je dva pištolja o pojasu, kao i većina komesara – španskih boraca. Prema nekim svedočenjima jedan od ta dva pištolja, upravo onaj iz koga je 7. jula ubio narednika Lončara, bio je Štajer-Han M-12, kalibra 9mm Štajer. Moguće je da je to bio isti pištolj koji je njegovom bratu Dragoljubu, inače oficiru JKV, uoči rata poklonio njihov otac Milan.

Smrt pod velom tajne

Žikica Jovanović Španac je, kako su nas pola veka učili udžbenici, poginuo 12. marta 1942. godine, kada je sa malobrojnim partizanima ostao u Srbiji, onda kada se gotovo čitava partizanska vojska već uveliko bila povukla u Bosnu. Poginuo je u borbi sa četnicima, kod sela Radanovci i sahranjen je na nepoznatoj lokaciji. Ti četnici najverovatnije nisu bili pripadnici JVuO, pod komandom đenerala Mihailovića, već tzv. Vladini (Legalni) četnici, pod komandom Koste Pećanca i pod kontrolom vlade đenerala Nedića, koji su bili lojalni Nemcima.

Đorđe Novaković, zastupnik komandanta Zlatiborsko-užičkog četničkog odreda u svojoj izjavi od 28. avgusta 1942, potvrđuje da je Žikica Jovanović Španac ubijen u borbi sa pripadnicima njegovog odreda 12. 03. 1941, oko 13 časova i da ga je puščanim metkom u borbi ubio četnik Mlađen Nešović. Ove je kasnije potvrdio i partizanski general Radivoje Jovanović Bradonja (1918-2000), koji je tvrdio da se u trenutku Špančeve pogibije nalazio pored njega.

Vladin list Novo vreme 24. ili 26. februara 1942. godine, dve nedelje pre zvaničnog datuma Špančeve smrti, objavio je vest da je „Žikica, zvani Španjolac, partizanski vođa, teško ranjen u borbi sa četnicima kod sela Radanovci, izvršio samoubistvo nožem”. I list Obnova, krajem februara ili početkom aprila objavio je vest da je „ubijen poznati komunistički bandit Žikica Jovanović Španac”.

Vladimir Dedijer je, krajem osamdesetih godina prošlog veka, jedno vreme zastupao teoriju da je Žikica Jovanović Španac izvršio „herojsko samoubistvo”, da ne bi pao u ruke četnika. Postojala je sumnja da su teško ranjenog Žikicu drugovi ostavili i da se on zaklao nožem, jer nije više imao municije. Dedijer je, zbog neproverenosti priče, kasnije odustao od ove teorije i to pitanje ostavio otvorenim.

Ljubomir Nedeljković, nekadašnji borac Suvoborskog partizanskog odreda, izjavio je 1989. godine da je prisustvovao pogibiji Žikice Jovanovića i da je on poginuo od partizanskog metka koji je ispalio neko od prisilno mobilisanih seljaka, ali ne namerno već iz „šenluka”. Nedeljković tvrdi da je o tome kasnije obavešten Radivoje Jovanović Bradonja, koji se u trenutku Špančeve pogibije nije nalazio na licu mesta.

Bradonja, koji je nadimak dobio od strane drugova partizana zato što se u početku rata borio na strani JVuO, bio je predratni kraljevski oficir, a za vreme rata je postao poznat kao „komunistički likvidator”. U sred sovjetskog vojnog štaba je 1944. godine lično pobio četničke oficire sa kojima su, malo pre toga, Rusi potpisali sporazum. Bradonja je sam priznao da je krajem 1941. godine dobio naredbu od Vrhovnog štaba NOV i POJ i druga Tita da likvidira Žikicu Jovanovića Šanca zbog neizvršavanja naređenja. Izjavio je i da naređenje nikada nije izvršio, jer ga je smatrao „kriminalnim”. Tito se, navodno, kasnije ohladio i povukao naređenje o likvidaciji, a Žikica Jovanović Španac je ubzo potom poginuo. Ipak, posle ove izjave, u delu javnosti ostala je sumnja da su Španca možda likvidirali komunisti u međusobnim razračunavanjima. I Špančev brat Dragoljub, posle rata oficir JNA i golootočki zatvorenik, izrazio je istu sumnju. On je verovao da je Žikicu ipak likvidirao lično Bradonja, po Titovom nalogu. Uzrok likvidacije je video u Špančevoj popularnosti u narodu Valjevskog kraja i činjenici da on nije mnogo poštovao naređenja i direktive KPJ i Tita, kao npr. onu o povlačenju u Bosnu u zimu 1941/42. godine.

Ni vlasti, ni okupatori, izgleda nisu bili sigurni u Špančevu pogibiju, sve do naredne 1943. godine. U februaru 1943. nemačka komanda naredila je policiji da uhapsi Žikicine roditelje „kao taoce za odbeglog komunističkog vođu Živorada Jovanovića” i da ih kasnije internira u logor na Banjici u Beogradu. Međutim, dve nedelje kasnije Špančevi roditelji su pušteni na slobodu, pošto su relevantni svedoci potvrdili da je Žikica Jovanović Španac „poginuo na Radanovačkom visu, marta 1942, u borbi sa četnicima i da je na istom mestu i sahranjen”. Ipak, do dan danas smrt Žikice Jovanovića Španca ostala je nerasvetljena epizoda istorije II svetskog rata na našim prostorima.

Pravo i pravda

Stana Munjić, novinarka Šabačkog Glasa Podrinja, upoznala se sa svojom komšinicom Bosiljkom, udovicom Bogdana Lončara 1991. godine. Munjićeva je godinama zapisivala Bosina sećanja na događaje u Beloj Crkvi 1941. godine i sakupljala svedočenja drugih ljudi o tome. Ta istraživanja Stana je 2000. godine pretočila u knjigu „Sin srpskog Ivanjdana”.

Još devedesetih godina prošlog veka izvršene su izmene u školskim udžbenicima, koje su u njih unele naučne poglede na događaje od 7. jula 1941. Međutim, ovaj datum se i dalje slavio kao Dan ustanka naroda Srbije, sve dok ga 11. jula 2001. godine Narodna skupština Republike Srbije nije ukinula kao državni praznik, zajedno sa Danom borca.

U porti crkve Svetog Đorđa, koja se nalazi prekoputa „Kafane Nedeljkovića” Bosiljka je 2000. godine podigla spomenik svom suprugu Bogdanu Lončaru, a pored njega je Udruženje za očuvanje srpske tradicije, dve godine kasnije podiglo spomenik Milenku Brakoviću. Ispred ovih spomenika postavljena je ploča sa natpisom: „Da se  više nuikada ne ponovi da Srbin ubije Srbina”. Svake godine u crkvi se služi parastos Lončaru i Brakoviću. Prekoputa, ispred kafane-muzeja, pored bisti Žikici i drugovima i danas stoji pre 60 godina postavljen natpis: „Ovde je Srbija rekla sloboda!”. Tu se i danas, svake godine, obeležava godišnjica 7. jula-Dana ustanka. Između ova dva mesta, u Beloj Crkvi, nekako simbolično, prolazi drum, kao neka vrsta granice koju je pre sedam decenija urezao jedan metak.

Bosiljka Lončar-Ivanović preminula je 7. marta 2008. godine. Iste godine novinarka Stana Munjić podnela je Okružnom sudu u Šapcu zahtev za rehabilitaciju Bogdana Lončara i Milenka Brakovića. Na osnovu svedočanstava sakupljenih u Staninoj knjizi, izjava svedoka i veštačenja saradnika Instituta za savremenu istoriju – istoričara Koste Nikolića i Srđana Cvetkovića, sud je 11. decembra rehabilitovao Lončara i Brakovića, kao „prve žrtve građanskog rata u Srbiji, žrtve progona i nasilja, kojima je povređeno pravo na život”. Sud je komunističku verziju događaja od 7. jula 1941. godine proglasio za „svojevrsnu manipulaciju istorijom”, a taj događaj i datum označio kao „početak građanskog rata u Srbiji 1941 – 1945. godine”.

Reč suda

Izvod iz presude Okružnog suda u Šapcu:

„Reh br.11/08 Okružni sud u Šapcu, u veću sastavljenom od sudija Gojka Lazareva kao predsednika veća, Saše Kneževića i Biljane Lazić Ivanović kao članova veća, uz učešće zapisničara Jelene Baćanović… dana 11. 12. 2008. godine, doneo je sledeće Rešenje: Usvaja se zahtev za rehabilitaciju: pok. Bogdana Lončara… i pok. Milenka Brakovića, pa se: utvrđuje da su Bogdan Lončar i Milenko Braković lišeni života dana 07. 07. 1941. godine u Beloj Crkvi Opština Krupanj, bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja od strane pripadinka partizanskog pokreta, čime je povređeno njehovo pravo na život. Obrazloženje:… Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom… a u konkretnom slučaju Bogdan Lončar i Milenko Braković su lišeni života… pre svega radi zastrašivanja drugih koji bi se evnetualno suprostavljali pripadnicima partizanskog pokreta koji su sprovodili ideologiju Komunističke partije Jugoslavije. Cilj komunističke partije Jugoslavije nije bio samo oslobođenje zemlje već revolucionarno preuzimanje vlasti i u tu svrhu lišeni su života i Bogdan Lončar i Milenko Braković. Taj momenat može se simbolično smatrati i početkom građanskog rata u Srbiji a njihova rehabilitacija početkom nacionalnog pomirenja. Pouka: protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.

Predsednik  Veća-Sudija Gojko Lazarev”.


baštabalkana

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 28 Maj 2013, 00:23
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Spasavanje velikana od zaborava

Prenos posmrtnih ostataka uglednih ličnosti, monarha i državnika u našem narodu traju vekovima i još svi ne počivaju u otadžbini. Mošti kralja Stefana Prvovenčanog su sahranjivane 15 puta, a kneza Lazara čak 12 puta

Slika
Ponovna sahrana nije utvrđena kanonima i zakonima

SAHRANA četvoro Karađorđevića, srpskih monarha koji su živeli i umrli u inostranstvu, u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, ima verski i politički značaj i svakako je čin njihove nacionalne rehabilitacije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević nam je rekao:


- Ovim istorijskim činom ispunio sam zaveštanje mog pradede kralja Petra Prvog da svi Karađorđeviću počivaju ovde u srpskoj zemlji.

Prenos posmrtnih ostataka i ponovna sahrana uglednih srpskih ličnosti, monarha, državnika, svetaca i intelektualaca, pa i običnih ljudi, u našem narodu traju vekovima. Glavni motiv, koliko istorija pamti, bila je državna ili crkvena politika. Prema biografima Svetoga Save, on je 1206. godine doneo kovčeg svoga oca Stefana Nenanje iz Hilandara u Rašku da bi nad čudotvornim moštima ovog sveca mirio svoju zavađenu braću Stefana i Vukana.

- Ponovna sahrana nije utvrđena kanonima i zakonima, ali ima veliki verski i politički značaj. Mošti Stefana Prvovenčanog sahranjivane 15 puta, a kneza Lazara čak 12 puta. Bilo je to potrebno da bi se zemni ostaci ovih vladara i svetaca sačuvali od uništenja, ali i da se iskoriste za političke i religijske potrebe. I sahrana sedmoro Karađorđevića na Oplencu je politički čin i čin njihove nacionalne rehabilitacije - kaže istoričar crkve Veljko Đurić.

U inostranstvu su, između ostalih, pored Stefana Nemanje (u monaštvu Simeona) i Savtog Save, umrli patrijarh Arsenije III, vojvoda Stevan Štiljanović (proglašen svetim), vladika Nikolaj Velimirović, Nikola Tesla, pesnik Jovan Dučić, istoričar Slobodan Jovanović i svi su oni pre ili kasnije preneseni u Srbiju. Sveti Sava je, na primer, preminuo u Velikom Trnovu i iz Bugarske 6. maja 1237. prenesen u Mileševu. Zemni ostaci cara Dušana profesor Radoslav grujić je 1968. iz njegove porušene zadužbine Svetih Arhangela kod Prizrena preneo u Beograd Komunističke vlasti su, panično, pokušale da spreče postavljanje sarkofaga u crkvi Svetog Marka.

- U pravoslavnom kalendaru ima veliki broj praznika posvećenih prenosu moštiju svetitelja. Prenosom svetac ne gubi ništa od svoje svetosti i svoje duhovne moći. Kada su prenošene mošti Sv. Nikole u Bari, njih je sreo slepi srpski kralj Stevan Dečanski. I dotaknuvši se moštiju on je progledao. To je dokaz da prenos moštiju svetitelja ne utiče na njegovu svetost - tvrdi prota Marko Todorović, paroh iz Milvokija, koji će s patrijarhom oddržiti opelo Karađorđevićima na Oplencu.

TRI SAHRANE TESLE

SRPSKI genije Nikola Tesla je posle smrti tri puta premeštan i sahranjivan. Umro je 7. januara 1943. u Njujorku i sahranjen na groblju Fernklif. Dva meseca kasnije, telo je po želji njegovog naslednika ekshumirano i kremirano u rozarijumu njurjoškog groblja. Godine 1957. Teslina urna je prenesena u Muzej Nikole Tesle. Ima zahteva i da se posmrtni ostaci Nikole Tesle danas iz muzeja presele u crkvu ili na groblje, da poštovaoci njegovog dela mogu javno da izraze poštovanje velikom naučniku.
Kod mnogih naroda grobovi su sveta mesta i kao takva ne diraju se. Hrišćani u izuzetnim prilikama imaju specifičan odnos prema grobu: „Pojava svetog mira je prvi znak svetosti pokojnika“. Grob se otkopava, ostaci se peru u vinu i stavljaju u novi sanduk. Mošti svetaca se nose u posebnim istorijskim prilikama na određenom prostoru. Takav je slučaj bio sa Svetim knezom Lazarom, Svetim Vasilijem Ostroškim ili Svetom Petkom.

- Mošti svetaca i zemni ostaci monarha i državnika služe u raznim prilikama kao duhovni podstrek za pregnuća naroda koji je u nevolji. Tako je kod Srba nastao kult „svetlih grobova“. Namera kralja Petra Prvog Karađorđevića da sagradi mauzolej za pripadnike svoje porodice ima ishodište u istoriji. Nije sporno da se ta zavetna želja kralja treba da se ispuni, problem je da se poštuje mišljenja onih koji su protiv - govori Veljko Đurić.

I podseća da je SPC u početku bila protiv ekshumacije i prenosa Karađorđevića, da su u porodici Andreje Karađorđevića sin Vladimir i treća supruga princeza Ana Marija, bili protiv prenosa ovog kraljevića. To je, međutim, prenebregnuto. Članovi obe srpske i jugoslovenske kraljevske porodice Obrenović i Karađorđević imaju i danas svoje grobove u inostranstvu, najviše u Rusiji. Neizvesno je da li će i oni biti preneseni u otadžbinu. Uz to planirano je da u kriptu Hrama Svetog Save budu sahranjeni patrijarsi Srpske crkve. Teško je danas reći kada će o tome Sabor SPC odlučivati i ko će od patrijaraha biti eshumiran i prenesen u hram na Vračaru.

Slika

OPASNI VLADIKA

PRENOS ostataka episkopa žičkog Nikolaja iz manastira u Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga 1991. u manastir Lelić kod Valjeva može se danas posmatrati i kao srpski odgovor na kanonizaciju nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca. Nikolaj Velimirović je u SFRJ dugo bio tretiran kao državni neprijatelj. Prenos iz SAD u Srbiju su obavili vladika Lavrentije i porodica uglednog iseljenika Mirka Stokovića. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC u maju 2003. vladika Nikolaj je proglašen za sveca.


Novosti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 12 Jun 2013, 11:08
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
LONDONSKI UGOVOR, AKTA AUSTRIJE, PISMA KARAĐORĐA I KRALJICE NATALIJE, ZAPISNIK SA TAJNE SEDNICE, ŠIFROVANI DIPLOMATSKI TELEGRAMI, FOTOGRAFIJE IZ XIX VEKA...

Slika

U depou Arhiva Srbije, sticajem raznih okolnosti, nalazila se ogromna količina arhivske građe koja je decenijama trulila nesređena, spakovana u zapečaćene kutije, rasuta i spremna za bacanje. Kada su u avgustu, tokom redovnog godišnjeg uvida u depoe, otkriveni sasvim novi dokumenti o kulturnom i političkom životu Srbije, usledili su meseci u kojima su arhivisti iz dana u dan otkrivali nove zavežljaje za koje niko nije znao da postoje: hiljade kutija, svežnjeva, paketa, stotine neraspakovanih mikrofilmova, nepoznatih fotografija... Neverovatna riznica tek otkrivenih vrednih činjenica, nema sumnje u to, dovešće do neke novije istorije koja će makar biti jasnija. Međutim, ne može se sasvim ni odbaciti pretpostavka da istraživački rad na ovim dokumentima neće doneti i neka nova istorijska tumačenja. Za sada, deo te neobrađene, nesređene građe, koja ni istoričarima i istraživačima još nije poznata, izašao je iz arhivskih laguma i predstavljen je na izložbi "Depo Arhiva Srbije – nova saznanja".
BRIGA ZA PROŠLOST: Direktor Arhiva Srbije dr Miroslav Perišić objašnjava da ova izložba nema zadatu temu, da nije nastala kao kruna rada na sređivanju arhivskih fondova, da ne rasvetljava određenu istorijsku pojavu i da je ne prati savremena tehnička opremljenost. Ona je zapravo "svojevrsno javno otvaranje pitanja opšteg stanja u kojem se nalazi arhivsko blago Srbije". Kada je reč o tom pitanju, na izložbi se nalazi i jedan eksponat – pismo iz maja 1919. koje je Božidar Prokić, upravnik Srpskog kraljevskog državnog arhiva, uputio načelniku Okruga kruševačkog: "Gospodine Načelniče, godine 1914, 12. jula, doneo sam u Kruševac (8) osam sanduka državne arhive, predao Vama na čuvanje i od Vas revers dobio. Ti sanduci bili su smešteni u zgradi okružnog načelstva u jednoj sobi na donjem spratu. Molim Vas, da me izvestite, šta je sa tom arhivom bilo. Da nije pri evakuaciji Kruševca i ona odnesena nekud? Jer smo čuli, da je neka državna arhiva bačena u reke na Kosovu, kao i da je nešto od nje spaljivano." Pismo Božidara Prokića, danas i sâmo istoriografska građa, iako govori o nemaru srpskog društva prema važnim arhivama, svedoči i o zalaganju za čuvanjem istorijskog blaga upravnika "Vladinog nadleštva koje čuva dokumenta", kako je glasila jedna od definicija arhiva. Kraljevina Srbija je, inače, po ugledu na razvijeni svet i njegovu kulturu istorijske svesti, još 1898. donela Zakon o Državnoj arhivi koju je dve godine kasnije i osnovala. Čak i činjenica da je današnja zgrada Arhiva Srbije namenski podignuta 1928. godine, u ono vreme velika i raskošna kao odraz moći državne institucije, "dovoljna je da razumemo ideju ondašnje političke i intelektualne elite u Srbiji", kaže Perišić.

Slika
IZGUBLJENO – NAĐENO: Londonski ugovor o miru na Balkanu, maj 1913.

Međutim, pitanje je možemo li razumeti ideju političke i intelektualne elite u poslednjih nekoliko decenija, kada imamo u vidu slučaj zapuštene vredne arhivske građe koja je tavoreći u lošim uslovima lako mogla biti upropašćena. Šta je posredi, namerno zaboravljanje srpske istorije, ili u sukobu ideologija zametanje nepoželjnih činjenica, ili je čist javašluk, ili sve zajedno leži u osnovi ove velike tajne? Komisija koju je Arhiv formirao kako bi između ostalog utvrdila i ko je kriv za propuste koji traju decenijama, još nije utvrdila odgovornost. Nemar je dvostruk, jer otkrivenu građu čine dve vrste dokumenata. Dokumenta koja su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u nekoliko navrata putem restitucije, kao ratna odšteta, stizala u Arhiv Srbije iz Austrije i koja, očigledno, kako su stizala tako su i sklanjana, ostajala neraspakovana, zapečaćena i prepuštena zubu vremena. I dokumenta koja su se decenijama vukla po Arhivu Srbije nerazvrstana na fondove, bez signature i nedostupna istoričarima, ne interesujući ni arhiviste ni upravnike ni državu.
Međutim, od pitanja "ko je kriv" pažnju danas više privlače sve šokantnija otkrića, a jedno od najznačajnijih jeste pronalazak originala Londonskog ugovora o miru iz maja 1913, zaključenog između Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske s jedne, i Turske s druge strane. Njime su regulisane granice na Balkanu, njime se Turska odrekla svih evropskih provincija zapadno od linije Enos–Midija, njime je Albanija dobila nezavisnost, Sandžak podeljen između Srbije i Crne Gore, a Makedonija ostala u srpskom posedu, što su potpisale sve velike državne sile Evrope. Londonski ugovor iz maja 1913. bio je i uzrok početka Drugog balkanskog rata, već u junu iste godine. Dakle, jedan od najvažnijih državnih dokumenata Srbije ugledao je tek nedavno svetlost dana i na izložbi "Nova saznanja" zauzeo centralno mesto.

NOVA SAZNANJA: Posle sakupljanja jedinstvene dokumentacije po podovima i ćoškovima depoa Arhiva i izvlačeći ih iz kutija za bacanje, iskrsavale su jedna po jedna dragocenost. Pored Londonskog ugovora o miru, na izložbi je predstavljen i deo ratne odštete pristigle iz Austrije 1977, u kojem su izuzetno vredna akta austrijske administracije u Beogradu od 1721. do 1738. pisana na gotici, kao i 774 rolne mikrofilmova na kojima je pola miliona snimaka Vojnog generalnog guvernmana – austrougarske okupacione vlasti u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata. Tek će potpuno razotkrivanje ove istoriografske građe pokazati kakve su to zapise Austrijanci ostavili o političkom, vojnom, društvenom životu Srbije u prvoj polovini XVIII veka, a što je možda još zanimljivije, biće poznata i njihova dokumentacija vođena u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ovde pamćenog kao vremena herojskih bojeva, ali i propasti Srbije.
Nova saznanja doneće i dve-tri stotine pisama kraljice Natalije raznim ličnostima, pisma kneginje Ljubice i kneza Mihaila knezu Milošu Obrenoviću u Beč, depeše i akta povodom Svetoandrejske skupštine iz 1858, pismo kneza Miloša Obrenovića velikom veziru iz 1860, pisma Nikoli Pašiću, šifrovani telegrami iz XIX veka, liste gubitaka u Prvom svetskom ratu, dnevnik generala Bože Jankovića iz balkanskih ratova, knjiga zapovesti i naredaba kao i beležnice oficira srpske vojske iz 1914, foto-album Samsona Černova o Srbima u ratu... Kao kulturno blago pronađen je i rukopis drame Samoća Vladimira Velmar Jankovića.
Opis požara Narodne biblioteke izazvanog bombardovanjem 6. aprila 1941, iz pisma Živojina Perića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, dokument je od kog se očekuju mnogi odgovori. "Biblioteka je gorela i celu noć između 6. i 7. Aprila i mi smo to posmatrali iz svoje kuće: prizor je bio i veličanstven i strašan. Veličanstven po prostranstvu sjaja i hiljadama hiljada vatrenih zvezda koje su bile prekrilile nebo. Strašan, jer je značio iščeznuće jedne vekovne narodne tekovine nezamenljive u osnovi, jer mnogi i mnogi primerci od Knjiga kao i većina istorijskih spomenika (isprava) koje je Biblioteka sadržavala nikada više neće biti predmet čitanja i razmatranja vrednih čitalaca Biblioteke."
Dokumentacija koja se proteže na čitava tri veka već rasplamsava maštu istraživača. Istina, niko ne očekuje korenite istorijske obrte, ali već sâmo slaganje istorijskog mozaika i popunjavanje istorijskih belina i, uopšte uzev, masovna pojava vanrednih informacija o životu stare Srbije, zapravo rađaju neku vrstu uzbudljivog iščekivanja. Pročulo se da su za dokumenta zainteresovani i istoričari iz inostranstva, pre svega oni koji imaju tesne veze sa srpskom istorijom, pa će građa biti restaurirana, digitalizovana, lako dostupna. Za sada, ključni trenutak je ipak što je ova arhivska građa uopšte pronađena i sačuvana iako cela priča, naročito kada znamo gde su se dokumenta sve vreme nalazila, i dalje ne izlazi iz arhivske zone sumraka.

 
»Hartije« Nikole Pašića

Pismo Jovana M. Jovanovića, srpskog poslanika u Beču, 1913. godine:
“Poštovani g. Pašiću,
svi naši prijatelji smatraju da je ova kriza vrlo ozbiljna, i da se nama Srbima specijalno valja uzeti u pamet. Austrougarska bi mnogo mirnije gledala na celu stvar sa Skadrom kad se ne bi bojala da mi ne guramo Kralja Nikolu, i da mi ne ostanemo u Draču. Ako dođe do kakve akcije ona će biti protiv nas više, nego protivu Crne Gore – Naredbe korpusima u Zagrebu i Temišvaru kao da su već izdate. Treba se uzeti na um, doista; jer na dva fronta ne ide voditi borbu, i prema Bugarima i prema ovima (...)”

Slika

Pismo Mihaila Bogićevića, srpskog poslanika u Berlinu, 2. avgust 1913. godine:
“Poštovani g. Pašiću,
maločas dobih od g. Paču-a sledeću depešu: ‘Demantujte vaš intervju u Neue Freie Presse’. Kako ste se u međuvremenu vratili u Beograd, hoću po ovoj stvari Vama da pišem i da Vam skrenem pažnju na nezgodu demantovanja baš moga intervjua, ne samo stoga, što sam ga pismeno predao a ne usmeno saopštio korespondistu Presa, nego poglavito s toga, što odgovara pogledima ove vlade, koja se baš iz tih tačaka gledišta, koje sam izneo, toliko zauzela za našu stvar prema Austriji. Iz depeše g. Pačua ne vidim, koji se pasusi mog intervju-a ne odobravaju. Da će isti od naše štampe biti napadnut, to sam unapred znao, ali ja ga nisam ni pisao za našu štampu i javno mnenje. (...)”

Slika


Vreme

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 12 Jun 2013, 15:05
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Стојадиновић хтео државу без Хрвата, кнез Павле направио „Велику Хрватску”

Slika

Милан Стојадиновић и Кнез Павле на Бледу 1938. године

Стојадиновић  је од решавања хрватског питања већ био дигао руке крајем прве половине свог мандата и изгледа да је више био окренут плановима очувања државе у новим границама, са убедљиво већинским српским становништвом
То би отприлике значило српско прихватање идеје „ампутације Хрватске“ и успостављања нове западне границе изнето у јавности неколико година раније
Британски интерес био је да се Југославија сачува, те да се тако спрече могућа нова територијална проширења Италије и Немачке, поготово јачање немачког присуства на Јадранском мору
На том послу Британци су савезника пронашли у намеснику кнезу Павлу Карађорђевићу. Кнез Павле је желео да избегне рат по сваку цену, а био је убеђен да тај пут води преко постизања договора са политичким представницима хрватског народа
Споразум Рибентроп–Молотов само га је учврстио у овом уверењу, па је британску подршку  прихватио оберучке, што је на унутрашњем плану значило супротстављање Стојадиновићу. Ова процена кнеза Павла показаће се катастрофалном свега две године касније
Нити је договор са Хрватима сачувао Југославију, нити је сарадња са Великом Британијом обезбедила избегавање рата, а власт коју је кнез Павле Карађорђевић протежирао уместо владе Милана Стојадиновића, на крају је, марта 1941. године потписала приступање Тројном пакту
Хрватска Бановина је била чак дупло већа од територије коју је већински насељавало хрватско становништво
         ПОСЛЕ трагичне смрти краља Александра I Карађорђевића, Југославија је наставила да постоји као заједница из нужде, изнутра нестабилна, а према чијој територији су све јасније аспирације испољавали многи спољни актери. Иако су на њеном челу, показало је време, били спретни политичари попут Милана Стојадиновића или кнеза Павла Карађорђевића, који су у преговорима са Немачком и Италијом успевали да максимализују неку текућу корист или минимализују штету, испоставиће се да је то само била куповина времена и одлагање краја какав је југословенску државу морао да задеси.

         Посебно место у српској (југословенској) политици после убиства краља  Александра заузима Милан Стојадиновић. После Другог светског рата, у емиграцији, Милан Стојадиновић је имао контакте са представницима усташког покрета, на крају је 1954. године и потписао један споразум са усташким лидером Антом Павелићем, што је неубедљиво правдао жељом за сарадњом ради свргавања комунистичког режима Јосипа Броза.


Slika
Милан Стојадиновић у посети Немачкој 1938.

         Сарадња са усташким представницима оставила је велику мрљу у његовој иначе често оспораваној политичкој биографији. Јосип Броз није Стојадиновићу остао дужан, па је у комунистичкој интерпретацији југословенске историје између два светска рата Стојадиновић био означаван као промотор нацистичке идеологије и колаборант, што је било далеко од истине.

         Стојадиновић је у политику ушао још двадесетих година прошлог века, као члан Радикалне странке, а већ 1924. године постао је министар финансија у кабинету Николе Пашића. Имао је богато образовање и стручну праксу из области економије и финансија, које је стицао у Немачкој, Француској и Великој Британији. За време диктатуре краља Александра био је политички неактиван, бавио се углавном научним радом и био заступник већег броја иностраних компанија, пре свега британских и немачких, за подручје Југославије.

         Поново се политички активира у кризном периоду после атентата у Марсељу, а већ средином 1935. постаје  председник Владе Краљевине Југославије. На тој позицији Стојадиновић ће се задржати пуне четири године, што је у условима политичке нестабилности и спољних притисака био својеврстан рекорд. Његови претходници обављали су функцију председника владе свега по неколико месеци (Војислав Маринковић три месеца, Никола Узуновић 11 месеци, а Богољуб Јевтић шест месеци).

         На унутрашњем плану Стојадиновић се ослањао на Антона Корошеца и Словеначку народну странку (Slovenska ljudska stranka), са једне, и Мехмеда Спаху и Југословенску муслиманску организацију, са друге стране, чиме је покушао да амортизује хрватски бојкот заједничких институција.

         Паралелно са политичком, средином тридесетих долази и до велике економске кризе у Краљевини Југославији. То се посебно манифестује великим падом цена пољопривредних производа, што драматично утиче на нагло сиромашење сеоског становништва, али и на смањење југословенског извоза, углавном оријентисаног на пољопривредне производе.

         Стојадиновић је брзо схватио како ствари стоје на међународном плану, чак много пре од далеко искуснијих политичара из других држава, што се посебно огледа у одличној процени позиције и могућности Француске, па се уз задржавање сталне комуникације са Великом Британијом, још 1935. полако окреће дугим преговорима са Хитлером. Исте године, на пример, Едвард Бенеш је, следећи договор Бонкур–Литвинов о „јачању међусобног поверења“ у француско-совјетским односима, пожурио да се прикључи овој политичкој иницијативи убеђен да ће то Чехословачкој помоћи да се одбрани од све видљивијих немачких насртаја.

         Стојадиновићева политика брзо је донела конкретне резултате. То се огледало пре свега у видљивом поправљању економских и социјалних прилика после чвршћег привредног везивања за нарастајућу немачку привреду. Стојадиновић предузима и низ ефикасних пропагандних акција усмерених ка немачком јавном мњењу, што му отвара простор у немачкој штампи као ретко ком иностраном политичару.


Slika
Гроф Ђано, М. Стојадиновић и Б. Мусолини 1937. године

         Паралелно са активностима усмереним ка Немачкој, он  1937. потписује и Пакт о ненападању и пријатељству са фашистичком Италијом. Свакако, питање је колико се Хитлеру и Мусолинију могло веровати. Данас су познати подаци да је немачко руководство паралелно са преговорима са југословенском страном у Берлину истовремено разрађивало и план разбијања Југославије, а да је италијанска дипломатија одржавала активну комуникацију са великим бројем непријатеља југословенске државе на Балкану.

         Тешко је проценити и како би се ствари завршиле на простору Југославије све и да је Стојадиновићев дипломатски маневар успео до краја, али је његова политика у том тренутку вероватно била једина могућа. Доказ тога је и трагична судбина Чехословачке која је остављена на цедилу од стране Велике Британије и Француске.

         Посебан ефекат Стојадиновићеве политике „пријатељске неутралности“ према Немачкој и Италији био је видљив у Хрватској, с обзиром на то да су хрватски политичари у том периоду били изгубили традиционалну наклоност од стране Берлина и Рима.  У својим размишљањима, Стојадиновић је од решавања хрватског питања већ био дигао руке крајем прве половине свог мандата и изгледа да је више био окренут плановима очувања државе у новим границама, са убедљиво већинским српским становништвом.

         То би отприлике значило српско прихватање идеје „ампутације Хрватске“ и успостављања нове западне границе изнето у јавности неколико година раније.

         При таквом сценарију територија коју су већински насељавали Хрвати била би подељена између Мусолинија и Хитлера, који су већ увелико спремали територијална ширења Италије и Немачке, ка Албанији, односно Аустрији. Ово се посебно односило на италијанског вођу, који није крио своје претензије ка Далмацији.

         Геополитички циљ тадашње Италије био је да се Јадранско море претвори у Mare Nostrum. Унутар нацистичке НСДАП (NSDAP – Nationsozialistische Deutsche Arbeiterрartai) још 1933. разрађиван је план комадања југословенске државе, а Мусолини је обожавао да подвуче како то и није држава већ „хетерогени конгломерат скрпљен у Версају“. Ипак, Милош Црњански, који је као југословенски дипломата задужен за културу, штампу и информисање службовао у Берлину и Риму током тридесетих година, наводи могућност да је за Хитлера у једном тренутку, док је Стојадиновић руководио владом, комадање Југославије и играње на хрватску страну било „други избор“, са чим би се на крају морао помирити и режим у Риму.

         Могуће ширење Италије на Далмацију и могуће избијање Немачке на обалу Јадранског мора изазвало је узбуну у Лондону, због чега Велика Британија почиње велику политичку кампању против Стојадиновића. Британски интерес био је да се Југославија сачува, те да се тако спрече могућа нова територијална проширења Италије и Немачке, поготово јачање немачког присуства на Јадранском мору.


Slika
Упозорења: Милош Црњански

         На том послу Британци су савезника пронашли у намеснику кнезу Павлу Карађорђевићу. Кнез Павле је желео да избегне рат по сваку цену, а био је убеђен да тај пут води преко постизања договора са политичким представницима хрватског народа.

         Споразум Рибентроп–Молотов само га је учврстио у овом уверењу, па је британску подршку  прихватио оберучке, што је на унутрашњем плану значило супротстављање Стојадиновићу. Ова процена кнеза Павла показаће се катастрофалном свега две године касније.

         Нити је договор са Хрватима сачувао Југославију, нити је сарадња са Великом Британијом обезбедила избегавање рата, а власт коју је кнез Павле Карађорђевић протежирао уместо владе Милана Стојадиновића, на крају је, марта 1941. године потписала приступање Тројном пакту.

         Сам Милан Стојадиновић прилично је помогао кампању која је вођена против њега међу српским становништвом у Босни и Херцеговини и Србији. У Босни и Херцеговини га је подршке српског становништва коштало политичко везивање за Југословенску муслиманску организацију и Мехмеда Спаху, док је у Србији проблем представљао, поред честих прозивки опозиције о умешаности у корупцију и његов велики сукоб са Синодом Српске православне цркве.

         Још на почетку мандата, Стојадиновићев кабинет је потписао такозвани конкордат са Светом столицом (у име владе то је учинио министар правде Људевит Ауер), уговор којим су требало да буду уређени односи између Југославије и Ватикана на нови начин. Текст потписаног конкордата остао је сакривен од јавности, са његовим изношењем пред Народну скупштину и ратификацијом се отезало пуне две године, па је мистификација свега допринела порасту броја противника прихватања овог документа.

         Српска православна црква је већ имала довољно проблема и негативних искустава са ангажманом католичких мисионара у Далмацији и Босни и Херцеговини, па је забринутост због потписивања конкордата била логична и разумљива. Стојадиновић је тврдоглаво одбијао да повуче одлуку о потписивању документа, а после гласања о његовој ратификацији у Народној скупштини Синод Српске православне цркве је екскомуницирао све министре и посланике православне вере који су за њега гласали, а од Милана Стојадиновића тражио да поднесе оставку.

         На крају, о конкордату никада није расправљано нити гласано у Сенату, горњем парламентарном дому, па, де јуре, овај уговор није ни био ратификован, али је у политичком смислу то Стојадиновића вероватно коштало функције.


Slika
МАПА: Територијални захтеви Хрвата 1938. године и предлог поделе Краљевине Југославије

         Иначе, Стојадиновићев план о могућој подели југословенске државе није био једини. На сличан начин размишљали су многи.

         У Архиву Србије (некадашњи Архив Југославије) може се пронаћи мапа цртана у Загребу 1938. године, према којој се предлаже подела Краљевине Југославије на две независне државе: Краљевину Србију и Краљевину Хрватску.

         Краљевина Хрватска би обухватала и територију Словеније и већи део Босне и Херцеговине. Краљевина Србија имала би поред централног дела још три војводства: Војводину (са седиштем у Новом Саду), Црну Гору (Цетиње) и Јужну Србију (Скопље). Између Србије и Хрватске остала би уметнута Босанско-требињска област, за коју аутор предвиђа посебну аутономију, али у оквиру Хрватске.

         После уклањања Стојадиновића, кнез Павле Карађорђевић је брзо постигао договор са хрватском страном, а споразумом Цветковић–Мачек од 26. августа 1939. формирана је Бановина Хрватска као политичко-територијална јединица унутар Краљевине Југославије.

         Британски интерес био је да се покуша са очувањем Југославије докле год је то могуће и по сваку цену. Кнез Павле није смео или није умео да се супротстави британском притиску и направио је једну од ретких, али кобних грешака у својој политичкој каријери. Последица овог чина било је препуштање огромних подручја на којима је живело близу 900.000 Срба под управу Бановине Хрватске, као и скоро целокупне југословенске јадранске обале, што ће по геополитички положај Србије оставити трагичне последице.

         Колико је ова трговина била неповољна по Србе, показује и мапа на којој је означено подручје на којем је хрватска листа „Блок народног споразума“, коју је предводио Владко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, освојила већину на изборима 1938. године. Национални кључ је био опредељујући приликом опредељивања бирача, па је занемарљив број Хрвата гласао за српске странке. Исти принцип је важио и у обратном смеру.

         У односу на територију коју је већински насељавало хрватско становништво, Хрватска Бановина је била чак дупло већа.

         Унутрашњи уступци, који су чињени према све гласнијим представницима хрватског националног покрета, међу којима је најзначајнији српска сагласност на формирање Хрватске бановине 1939, нису представљали трајније решење, већ одлагање краја.


Slika
МАПА: Подручја у којима је хрватски Блок народног споразума освојио већину на изборима 1938. године


fakti

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 05 Avg 2013, 20:59
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Оглашавање, занат све старији

ДАЈЕ СЕ НА

Slika

Подстицали су куповину разних ствари и услуга: амрела, чеза, фуруна, грамофона „који се смеју”, „чудотворних” помада, часова играња, прашкова против гамади, мртвачких сандука... Да ли је народ веровао да је све што се нуди „изврсне каквоће, врло трајашно и скоро бадава” и колико је преко реклама мењао своје навике?

Slika

Slikaстовремено са индустријализацијом, модернизацијом и настанком грађанског друштва у Србији, дошло је до развоја штампе и огласа. Новине су се у почетку штампале у Бечу, Пешти и Венецији, а власници и уредници борили су се за опстанак листова, како због новчаних неприлика, тако и због неблагонаклоног става Аустроугарске према тим издањима. Иако су крајем 18. века у европској штампи већ могли да се виде илустровани огласи, „Славеносербске вједомости” (1792–1794) и „Новине сербске из царствујушчег града Вијене” (1813–1822) имале су само књижевна „објављенија” (која се, осим крупнијег наслова, не разликују од других текстова). Међутим, чим се схватило да од грађанина треба направити потрошача и да огласи „раде” непрекидно, чак и кад се трговци одмарају, све је постало другачије...
   Прави развој огласа донеле су „Новине србске” које су, као службено гласило Књажевства српског, почеле да излазе од јануара 1834. године у Крагујевцу. Већ у првом броју рекламирао се сам лист: време излажења, цена, уредништво... У наредним бројевима место на страницама нашли су службени огласи о стечајевима, лицитацијама, променама назива фирми, књигама, лутрији... Захваљујући „обзнанама” првих награда у виду новца, златног часовника или винограда, наклоност према играма на срећу за кратко време прерасла је у праву помаму. Та „зараза”, која је у Европи већ јењавала, у Србији је достигла врхунац 1837. године. Али, исте године кнез Милош издао је строго наређење о забрани оглашавања лутрије!

                                    Карађорђе за шест цванцика

Slika

   Прве огласе народ је читао с пажњом и поверењем, јер је преко њих добијао сазнања о новим производима, моди и услугама. Један од најранијих огласа који има цртеж руке која прстом показује на текст је оглас од 2. фебруара 1835. године који обавештава да ће се, ако не буде кише, „около једног часа ноћи, запалити на пољани испред Књажеског дворца сјајни и мајсторски извијени прскавци од барута, који се у Немачкој зову Фаиерверком, а у Турској ћор-фишецима...”
   Међутим, прва права реклама у Србији је оглас Јозефа Пилера, који се потписао као „фабрикант црвеног воска”, уз податак да ради с дозволом „његове светлости милостивог кнеза”. Међу најранијим огласима из 1836. године налазе се и огласи о панађурима, претечама пољопривредних сајмова, с датумима и распоредом излагача. Писмени људи могли су да сазнају, и потом разгласе комшијама и пријатељима, када и где ће се продавати мед, восак, кожа, лој, вино, ракија, жива стока... А када би стигли на вашар, продавци су их дочекивали заводљивим узвицима: „Дођи овамо, не варај се тамо!”
   Међу пионире оглашавања четрдесетих година 19. века сврстали су се сликари и фотографи – дагеротиписти. Ђорђе Бакаловић објавио је да је с успехом живописао зајечарску цркву и да „поштованом публикуму” нуди услуге, уз напомену да живи у Шапцу, док је сликар Урош Кнежевић продавао литографије „Георгија Петровића Черног” – Карађорђа – по цени од шест цванцика, а ко купи десет, добијао је једанаесту на дар. По доласку у Београд мајстори дагеротиписти нису жалили новца да о свом боравку и чудесном умећу обавесте народ. Желели су да свима покажу лепоте „скидања образа” и заплашене појединце разувере од мишљења да их мала лица с фотографија могу видети, како се приповедало. Неки су знање свог заната, који је могао да се развије у уметност, покушавали да пренесу и другима. Рецимо, Јосиф Калеин је 1847. године јавности давао на знање да „прави портрете на стаклу и сребру, обучава у оријенталном живопису, чертању по стаклу, дагеротиписању и краснописанију”.

                                   Куповина вечне младости

   Средином 19. века у Србији се појавио већи број новина: „Новине читалишта београдског” (1847), „Шумадинка” (1850), „Подунавка” (1855), „Видовдан”(1861)... Последње странице новина постале су посвећене огласима који су израђивани у дрворезу, у разним величинама, с украсним оквирима налик рамовима за слике, понекад и илустрацијама. Упоредо с огласима на српском штампали су се и огласи на немачком, мађарском и француском језику, које су најчешће слали трговци из Беча, претпоставља се технички обрађене.

Slika

   Обичај оглашавања веома брзо прихватили су лекари, апотекари, учитељи, разне занатлије... Међу њима је било странаца, који су током неколико месеци одседали код пријатеља или у првом београдском хотелу „Код јелена”, и они који су се након учења у иностранству вратили у „отачество свое”. Да би привукли пацијенте, неки лекари истицали су да „сиротима” бесплатно прописују лекове, док су други опомињали наивне да се клоне шарлатана, посебно код „тајних” венеричних болести, „како се сутра не би живи распадали”. И зубари су хвалили своју стручност: тврдили су да намештају зубе „без свезивања и придевања и без извлачења пређашњег корена”. Међутим, један пештански апотекар нудио је као лек за зубобољу свој изум – цигарице од чијег дима бол пролази као руком однесен!
   Странице новина преплавили су огласи разних средстава која наводно благотворно утичу на здравље и лепоту. Уз претеране речи хвале нудили су се Голдбергови реуматични ланци, анатеринска паста за зубе доктора Попа из Беча, балзами за раст косе и браде, резеда помада што кудрави косу, оријенталске пилуле за јачање – „да слабе даме за кратко време лепу телесну пуноћу, пуне облике и лепа прса добију”...  
   Нежнијем полу обећавало се да ће уз употребу одређених крема брзо стећи и заувек задржати „млађани изглед”. На пример, реклама за „краљицу креме” поручивала је: „Ако хоћеш да си лепа, а ти узми само једанпут и пробај!”

Slika

   По „умерено београдским ценама” занатлије су објављивале да продају „посластичне колаче”, „мушке зимње јакнове”, „женске штифлете”, услуге „вађења флека из штофова”... Кројачи мушке и женске одеће све чешће скретали су пажњу да раде по „европејској моди”, као и да се у њиховим дућанима, осим наруџбина шивења по мери, могу купити и готови конфекцијски комади.
   С друге стране, панчевачки трговац С. В. Живковић у марту 1863. године огласио је да је измислио српску ношњу, која је веома практична: „Горња се зове обреновка, а доња сјединка.” Исте године машамодискиња Марија Стојковић је, уз рекламу за шешире, нудила муштеријама да у Беч понесе њихове шешире да их тамо „наките и по моди прекроје”. Кројачи су рекламирали и распродаје еспапа, нове штофове донете из иностранства („чоје и чојице за жакете и крагнове”), робу која је јефтинија јер је шивена у казнено-поправним заводима...
   Није се заборављало ни на модне додатке: 1871. године рекламирани су прекрасни часовници, накит од новог „талми” злата, огрлице и наруквице намирисане индијским биљкама... „Кад која госпа носи гарнитуру овог накита, па у собу уђе, то ће кроз неколико минута сва соба замирисати!”

                                  Говори, пева, свира и смеје се

Slika

   Током времена штампало се све више огласа намењених образовању и култури: учитељи су нудили часове страних језика, играња и краснописа, издавачи тражили претплатнике за књиге, прва антикварница позивала писце да им поклоне своја стара издања... Већ су се могла видети и обавештења о приватним школама и обдаништима, која су се отварала по узору на Средњу Европу. На пример, Марија Маринковић, удовица Симе Милутиновића Сарајлије, у јесен 1848. године у „Новинама србским” објавила је да припрема отварање женског интерната, али да не прима децу испод девет година „јер су подложна болестима”.
   Фебруара исте године појавио се редак оглас позоришне представе „Гризелда” Фридриха Холма, а 1861. године представе „ Владислав краљ Бугарске”, коју је „Театар у Београду” одржавао у сали Велике пиваре. По оснивању, 1868. године, и београдско Народно позориште редовно је оглашавало недељни репертоар. У исто време излазила су и обавештења о одржавању игранки, маскенбала, концерата, гостовањима музеја и циркуса... Огласи о доласку страних менажерија посебно су привлачили пажњу, јер су цртежима крокодила, лавова и других „зверова” распаљивали машту читалаца.
   Почетком 20. века због мноштва нових изума и све више фабрички израђених предмета, потреба за придобијањем купаца постала је још изразитија. Пре Првог светског рата Србија је имала око три милиона становника и рачунало се да ће они постати „војска потрошача”. Нови листови који су се појављивали на тржишту дочекивани су с радошћу, нарочито „Политика” која је одмах (од 1904) кренула с огласима пословне и личне природе.
   Оглашавало се све, од игле до локомотиве – лутрија (која се вратила на велика звона уз поруку „Ми велимо нашем српском роду, ко посије нек се нада плоду”), обућа, чоколада, „Франкова” кафа, књиге, порцеланске пећи, мињон клавири, мртвачки сандуци „Голгота”, новитети попут грамофона, бицикла, писаћих и шиваћих машина...  
   Огласе су пратиле илустрације или фотографије, док су реченице постајале све краће и занимљивије. Рецимо, „Политика” је 1905. године објавила оглас за „стојећи грамофон – најбољи апарат на свету, који говори, пева, свира и смеје се”.

                                                   Пере сам

Slika

   После Првог светског рата оглашивачи су се све више окретали женама, које су се запошљавале у трговинама, школама и јавним службама. Поред модних новитета и козметике, нудили су им и најновија хемијска средства за одржавање куће, за која се показало да су од велике помоћи. Јер, раније је прање „великог веша” изискивало огроман труд: уз помоћ домаћих сапуна и соде, некад и воде у којој су кувани кромпири, веш се натапао, трљао, кувао у казанима, испирао, штиркао и простирао. Али, сада је весела, модерна и скромна млада жена с рекламе поручивала да је потребно само купити прашак и уживати, пошто „Радион пере сам!” Године 1928. сличну поруку давала је и домаћа „Мерима” девојка.
   Тридесетих година новине у технологији и хемијској индустрији довеле су до појаве праве бујице производа за негу лица и тела: миришљавих сапуна, паста за зубе, шампона, боја за косу и крема, што је пропраћено огласима. Са свих страна чуле су се поруке да је лепота богатство и моћ, и да не треба жалити новца да се до ње дође. Творци рекламе за зубну пасту досетили су се да прикажу догађај с плаже: лепа девојка с ружним зубима растерује младиће око себе, а после употребе „Калодонта” од удварача не може да се одбрани! У исто време огласи козметичких салона нудили су услуге уклањања бора, пега, флека, длачица с лица и тела, док су они за естетску хирургију говорили како „раде подмлађивање клемпавих великих уха” и како „модерна хирургија носа омогућава чак и просечно ружним особама да поправе естетски израз свог лица”. Женама које нису хтеле да „иду под нож”, а желеле су лепе груди, произвођачи „новог љубичица крема са хормонима” самоуверено су обећавали да ће њихове слабо развијене „закржљале” груди за десет дана достићи „једрину, чврстоћу, и завидан облик, који изазива свеопште дивљење”. Због нове моде, која је подразумевала одбацивање корсета и скраћивање хаљине и косе, рекламе су хвалиле „слатинске таблете” које помажу у мршављењу и постизању витке линије и „првокласну ондулацију за само један сат!”.

                                             Слика и прилика

   Огласи су пратили и обичаје: за празник Врбицу највише су се нудили дечији одевни предмети и играчке, за Младенце девојачка спрема, креветско рубље и посуђе, пред Божић поклони за децу и одрасле, украси за јелку и опрема за зимске спортове. У београдској радњи код „Руског цара” могли су да се купе и деликатеси, као што су француски сиреви, мађарске кобасице, грчки коњак „Бесмртна вода”, ракови и остриге. Уз утицај заводљивих реклама ствари које су некада сматране луксузом постале су потреба: већина људи трудила се да набави нов намештај, радио-апарате, писаће и шиваће машине, бицикле и мотоцикле...
   Као симбол 20. века аутомобил је за многе остао недостижан сан, мада је полако и сигурно замењивао фијакер и коње. У „Политици” од 17. марта 1911. године шофер Сретен Костић огласио је да има осам година непрекидне праксе у вожњи и да даје савете при куповини аутомобила свима „које овај шпорт интересује”.

             Slika     

   Истовремено с „великим” огласима штампани су и они „мали”, лични у којима све врви од живота – ту се продају куће и издају станови и собе, неко тражи зајам, а неко изгубљену драгоценост или брачног друга... Појединци су објављивали да се одричу својих жена и да њихове дугове не признају. Место на страницама дневних листова од самог почетка нашле су и читуље: до седамдесетих година 19. века уз текст је стављан уоквирен мали цртеж споменика обраслог растињем, док је касније остао само оквир.
   Иако на први поглед делују наивно, понекад и смешно, огласи у старој штампи дају увид о развоју друштва: о фабрикама, занатским радњама, новим изумима, али и о намештају, моди, обичајима... Живот и прилике у земљи често више описују од историјских чињеница и постоје као сведочанство о напору Србије да ухвати и држи корак са осталим европским земљама. И све то уз поруку која и данас важи: „Читај, узми, нећеш се кајати”.


politikinzabavnik

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 29 Mar 2014, 23:23
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Dame sa sokolovima

Srpska književnost srednjeg veka prepuna je zapisa o lovu, jer je pohod na divlje zveri bio nezaobilazni deo života onovremenog čoveka, naročito plemića.

Teodosije hronograf u 13. veku opisuje lovove u vreme velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika srpske države.

Slika
Teodosije hronograf u 13. veku opisuje lovove u vreme velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika srpske države (Foto: Ilustracija)

Navodi da je u šumama bilo mnogo jelena, i njih su hajkači sa čoporima obučenih pasa terali sa planine prema lovcima koji su ih u podnožju konjima gonili, naoružani kopljima i strelama. Lovilo se i zamkama, a sitne ptice, naročito tetrebi, jarebice i divlji golubovi, hvatale su se na lepak.

Narod je u predanjima opisivao "pesmu" hrtova i kliktanje sokola, i njihovo munjevito obrušavanje na plen, tako da se lako stiče slika kako je izgledao lov:
"Ponesite sive sokolove, povedite hrta i zagara, pa krećite tice jarebice, napuštajte hrta i zagare neka taru srne i košute".

Vlastela je u lov išla u skupocenoj odeći i u pratnji lepih dama, na vatrenim hatovima. Žene visokog roda su u srednjovekovnoj Srbiji u mnogo više prava bile bliske muškarcima nego vlastelinke iz zapadne Evrope, o čemu svedoče i članovi 46 i 48 Dušanovog zakonika iz Prizrenskog prepisa. Pod uticajem Carigrada, sedišta vizantijske kulture i pravoslavlja, srpske vlastelinke su bile pismene, neke i veoma

Poklon Barbarosi

Divljač nije služila samo za hranu. Životinje su se hvatale i žive, pa su mnogi srpski plemići srednjeg veka imali i prave zoološke vrstove u kojima su držali polupripitomljene jelene, medvede, divlje svinje. Te životinje su bile i lep poklon drugim dvorovima. Zabeleženo je da je Stefan Nemanja nemačkom caru Fridrihu Barbarosi, koji je sa krstašima krenuo u Svertu zemlju i na putu se odmorio u Nišu, 1189. poklonio žive jelene i divlje veprove.
obrazovane, i učestvovale su u svim događajima javnog života, pa tako i u lovu, što je bio ne samo otmen, nego i opasan posao.

Lovilo se i dalje hladnim oružjem, pa je susret oči u oči sa ranjenim divljim veprom ili razjarenim medvedom predstavljao pravo viteštvo i neretko se završavao tragično po lovca. Ali, divljač je bila pravi specijalitet na kraljevskim i plemićkim trpezama i posebna čast za visoke strane goste. Obilan ulov je pomagao i državnu privredu, naročito u vreme nerodnih, gladnih godina. Njime se hranilo i prosto stanovništvo, a kože su se koristile za izradu odeće i obuće, a i za trgovinu. Dubrovčani su od srpskih lovaca najviše kupovali lisičja krzna.

Lov je u vreme ustanovljenja i razvoja srpske države bio uređen hrisovuljama, velikaškim poveljama, budući da se Dušanov zakonik ne bavi lovnim pravom. U poveljama srpskih vladara od 1300. do 1377. pronađeno je šesnaest hrisovulja, i u njima se pominje i lov. U povelji kralja Milutina manastiru svetog Đorđa kod Skoplja iz 1300. godine stajalo je da se u manastirskom lovištu može loviti samo sa dozvolom igumana, s tim da da četvrtina ulova pripadne manastiru. Onaj koga bi uhvatili u lovokrađi, ne samo što bi trpeo igumanovo prokletstvo nego bi morao i da plati još 50 perpera, koliko je tada stajalo šest volova i dve ovce.

Kazna za lovokradice u lovištu manastira Banjska iz 1314. i 1316. iznosila je čak 12 volova.

Lovački običaji u Srbiji nisu se razlikovali od lovačkih običaja u susedstvu i na zapadu Evrope. Vlastelini su voleli da se u svom domu podiče raskošnom krunom rogova jelena kapitalca ili ogromnim medveđim krznom. Ispred vlastelinskog zamka priređivale su se i smotre ulovljene divljači, uz fanfare i slavlje, a na ponos domaćina.

U doba despota Stefana Lazarevića i despota Đurđa Brankovića u 14. i 15. veku gradnja srpskih zamkova je bila na vrhuncu, a despot Stefan je kao srpski vladar i vitez ugarskog Reda zmaja imao pravo ne samo da proizvodi paževe za vitezove, nego i lovce u vitozove svetog Jevstatija, njihovog zaštitnika. Tek od polovine 15. veka u katoličkom svetu je Jevstatija kao lovačkog sveca zamenio sveti Hubert. Takve svečanosti bi se priređivale posle prvog sezonskog ulova neke krupne divljači ili opasne zveri, a ceremonije bi se odvijale prema pravilima viteškog rukopoloženja. Tako su nastala "krštenja" lovaca.

Recept sa kraljeve trpeze

Od vladavine Nemanjića do današnjih dana zato je istrebljeno je dosta divljih životinja, a recepti prema kojima se u srpskoj kuhinji spremaju jela od divljači jedinstvena su u Evropi jer potiču još od srednjeg veka. Najstariji pronađeni recept je iz 1196. godine iz kuhinje kralja Stefana Prvovenčanog. Još tada se znalo koliko je ukusno ako se meso jarebice, tetreba ili divlje plovke, na primer, najpre blago osoli, namaže medom i uvalja u brašno, a onda prži na ulju dok ne dobije zlatnožutu boju, dok se u posudu u kojoj se meso pržilo uspe belog vina, belog luka i majčine dušice, pa se onda tim sosom, kad prokuva, prelije meso.


Vestionline

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: NOVIJA SRPSKA ISTORIJA - crtice sačuvane od zaborava  |  Poslato: 17 Jun 2014, 22:31
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Stranci u srpskoj vladi i pre dva veka: Francuzi ministri i fabrikanti, general iz Nemačke

Na gravirama koje su zabeležile predaju ključeva turskih gradova Mihailu Obrenoviću, čime je okončano petovekovno ropstvo pod Osmanlijama, među figurama u istočnjačkoj odeći izdvaja se visoka prilika u kaputu evropskog kroja i cilindru. Reč je o Ipolitu Mondenu, prvom ministru vojnom Kneževine Srbije.

Slika
Ipolit Monden, prvi ministar vojni Kneževine Srbije (označen strelicom)


U Beograd je stigao 1853. kao inženjerijski kapetan, član francuske vojne misije poslate zbog krimskog rata, a 1861. srpska vlada imenovala ga je za ministra.
Srpska skupština je neposredno pre ovog postavljenja donela Zakon o Narodnoj vojsci.

Knez Mihailo, odlučan da povede rat koji će Srbiju osloboditi od Turaka, ustrojio je vojsku od sto do sto pedeset hiljada vojnika. Francuska Napoleona III podražavala je taj naum, a „ustupanje” Mondena bio je način izražavanja podrške.

Slika
Napoleon III je zbog dobrih veza sa Srbijom poslao inženjerijskog kapetana koji je postao ministar u Beogradu

Monden je počeo od nule i postavio osnove za budući rad novoformiranog Ministarstvo vojnog. U njegovoj nadležnosti bilo je i ministarstvo građevina, jer su putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnica, u svim evropskim zemljama smatrani za objekte od najvećeg značaja za mobilizaciju i vođenje rata.

Ovaj Francuz ustanovio je penzione fondove za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovao je zdravstvenu službu, unapredio uzgoj konja bez kojih nijedna vojska tada nije mogla, i uradio još mnogo toga što ga svrstava u uspešne ministre.

Posle četiri godine ministrovanja preneo je dužnost na svog pomoćnika, Srbina Milivoja Blaznavca, docnijeg namesnika kneza Milana, i vratio se u Pariz. Nikada nije naučio srpski.

Ali, još pre nego što je dobila ministarstvo vojno, Srbija se spremala za oslobođenje od Turaka. Uporedo sa postepenim osvajanjem autonomije, nastojala je da razvije fabriku topova.

Godine 1852. uspostavljen je kontakt sa nadzornikom privatne topolivnice u varoši Due, Francuzom Šarlom Lubriom. Na molbu iz Beograda, Napoleon III lično mu je dozvolio da „može otići u Srbiju na godinu dana i raditi na poslovima izgradnje topolivnice” koja je premeštena u Kragujevac.

Slika
Prvi pogoni Topolivnice u Kragujevcu

Lubri je u Srbiju stigao u januaru 1853. i odmah prionuo na posao.
Ubrzano su podizane zgrade, radionice i jame za livenje topova, ali se posao otezao, jer je podvodno zemljište dosta otežavalo posao. Kašnjenju radova, međutim, doprineo je i sam Lubri: na njega je iz Francuske vršen pritisak da uspori rad jer joj tog trenutka nije odgovaralo da Srbija dobije topolivnicu.

U leto 1854. na zahtev Pariza napustio je Srbiju, i uskoro umro, a knjaz Aleksandar Karađorđević je, u znak zahvalnosti, poslao njegovoj porodici znatnu sumu novca kao pomoć.

Slika
Paulus Eugen Sturm (1848-1922)

General Pavle Jurišić Šturm (Paulus Eugen Sturm), komandant Treće srpske armije u Prvom svetskom ratu, rođen je u Pruskoj, od oca Lužičkog Srbina. Završio je u ono vreme najprestižnije pruske vojne škole, a u francusko-pruskom ratu 1870-71. odlikovan je Ordenom gvozdenog krsta. Pet godina kasnije, zajedno sa bratom Evgenijem, došao je u Srbiju da se bore protiv Turaka.

Uzeo je ime Pavle Jurišić, prešao u pravoslavlje i učestvovao u sedam ratova koje je vodila Srbija, a vojničku karijeru završio je kao general i komandant Treće srpske armije.

U Prvom svetskom ratu borio se protiv nemačkih i pruskih armija kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole i ratni drug iz francusko-pruskog rata feldmaršal Makenzen. Sahranjen je na Novom groblju.


blic

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 23 Nov 2014, 00:09
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Kralj umalo doživeo bizaran kraj FOTO

Iako su razni atentatori bar dva puta pokušali da ga ubiju, knez Milan Obrenović verovatno nikada nije bio u gadnijoj situaciji od one u kojoj se našao 6. oktobra 1871. godine, kada se u Smederevu umalo udavio u fekalijama poljskog nužnika koji se raspao pod njegovom težinom. Taj događaj je u predanju nazvan “Smederevski nameštaj” i do danas nije razjašnjeno da li je reč o atentatu ili pukoj slučajnosti.

Slika
Portret kneza Milana Obrenovića

Budući kralj je, inače, spasen iz smrdljive jame zahvaljujući tome što je na “mesto gde i car ide peške” otišao naoružan – pucnjem iz pokvašenog pištolja dozvao je dvorjane, koji su isprva pomislili da je izvršio samoubistvo.

– Mada je po mišljenju Slobodana Jovanovića ovaj događaj najverovatnije bio slučajnost, Leontije Pavlović u knjizi “Smederevo u 19. veku” navodi da su nepoznati atentatori daščani pod nužnika premazali vodenim rastvorom azotne kiseline, a potporne grede prestrugali. Daske su izgledale cele, ali ih je kiselina toliko nagrizla da su popucale pod teretom gojaznog kneza. Problem je u tome što je Pavlović ove podatke preuzeo iz jedne izgubljene arhive Istorijskog instituta, pa se njihova istinitost ne može proveriti. U istorijskim izvorima postoji neslaganje čak i u vezi s tim da li je knez tada odseo u kući izvozničkog trgovca Cvetka Vidakovića ili kod vlasnika hotela “Laf” Raše Zdravkovića – kaže Snežana Cvetković, kustos Muzeja u Smederevu.

Terazijska bomba

A to što je knez išao naoružan u klozet možda je i razumljivo kada se zna da je samo četiri meseca ranije, u Beogradu, izbegao eksploziju takozvane “terazijske bombe”. Tom prilikom, paklena naprava, ukopana u blizini stare terazijske česme, eksplodirala je nekoliko trenutaka po prolasku kočije kojom se Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni, a pošto se radilo o bombi male razorne moći, čaršijom su kolale priče da je čitavu stvar organizovao jedan od namesnika, Milivoje Petrović Blaznavac, kako bi zastrašio kneza koji se bližio punoletstvu i pokazao mu da je još rano da se odrekne usluga namesništva.

Prema rečima istoričara Mirka Markovića, Milan Obrenović je bio kontroverzna ličnost; plahovit, sujetan, strastven, apsolutista nepripremljen za visoki položaj, koga je privatni život (kocka, ljubavnice) u velikoj meri ometao u vođenju državnih poslova.

– Najviše mu se zameralo što se u spoljnoj politici priklonio Austrougarskoj, ali je to imalo i dobre strane. Recimo, Srbiji je, na Berlinskom kongresu, formalno priznata nezavisnost i proširena je za četiri okruga, što je iz današnje perspektive uspeh, dok je tada doživljeno kao izdaja, jer je Bosna i Hercegovina postala protektorat. Bila su to burna vremena kada su osnovane i prve političke stranke, a, uz Karađorđeviće, Milanovi najveći protivnici bili su radikali, koji ni sami nisu bili nimalo naivni – kaže Marković.

Ilkin atentat

Svojevrsni dokaz za to je i Ilkin atentat, koji se odigrao 11. oktobra 1882. godine, nekoliko meseci nakon što je Milan proglašen za kralja. Tog dana, na njega je u porti Saborne crkve pucala Jelena–Ilka Marković, udovica pukovnika i bivšeg radikalskog poslanika Jevrema Markovića (rođenog brata Svetozara Markovića), streljanog zbog Topolske bune, bez dokaza, na lični Milanov zahtev. Ispaljen sa razdaljine od svega 12 stopa, Ilkin metak je, ipak, promašio kralja, a atentatorka je razoružana pre nego što je ponovo pripucala.

Osim Ilke, uskoro je zbog ovog slučaja uhapšena i njena rođaka, Jelena–Lena Knićanin, koja je znala za plan svoje prijateljice, ali vlast, posle svega, nije uspela da dokaže političku pozadinu atentata. Međutim, 40 godina kasnije, Rade Milošević, jedan od vođa radikala, otkrio je u memoarima da mu je Ilka više puta govorila o svojoj nepokolebljivoj želji da se osveti kralju, te da mu je mesec dana pre atentata saopštila da će pokušati da ubije Milana u Sabornoj crkvi. Otuda je sasvim moguće da su za to znali i druge radikalske vođe, iako nisu učestvovali u organizaciji.

Sumnjive smrti

– Nekoliko meseci posle atentata, usledile su tri sumnjive smrti. Prvo je u februaru 1883. godine saopšteno da se Lena Knićanin obesila u zatvoru na Kalemegdanu. Zna se da je mučena glađu i žeđu, a protokol njene obdukcije nije objavljen u javnosti, pošto je radikalski poslanik i jedan od članova lekarske komisije Lazar Paču smatrao da nije izvršila samoubistvo. Ubrzo je poginuo i vojnik koji je stražario pred njenom ćelijom, navodno tako što ga je slučajno upucao drug iz čete kome se otkočila puška, a pre toga, u martu, i Ilka je pronađena u svojoj ćeliji udavljena peškirom – kaže Marković.

Poslednji atentat na Milana Obrenovića tadašnjeg komandanta Aktivne vojske (koji se nekoliko godina ranije formalno odrekao prestola u korist sina Aleksandra), izvršen je na Ivanjdan 1899. godine. U Knez Mihailovoj, dok se vozio kočijama, na starog kralja pucao je bivši vatrogasac Đuro Knežević iz Bosne. Milana metak nije ni okrznuo, dok je njegov ađutant lakše ranjen u ruku. Kao što je poznato, Obrenovići su iskoristili ovaj događaj za obračun s radikalima.

Na suđenju koje je usledilo, atentator je osuđen na smrt streljanjem, dok su mnogi radikalski prvaci, bez valjanih dokaza, osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od pet do 20 godina. U toj grupi bili su Stojan Protić, Nikola Taušanović i Nikola Pašić, koji je pomilovan na dan izricanja presude, zbog insistiranja Rusije.

Slika
Razglednica hotela „Laf“ iz 1900. godine, svečano okićenog povodom dočeka upravo venčanog kraljevskog para Aleksandra i Drage Obrenović

Slika
Knez Milan Obrenović u mladosti

Slika
Čaršijom su kolale priče da je „terazijsku bombu“ organizovao Milivoje Petrović Blaznavac, na slici levo

Slika
Jelena–Ilka Marković, udovica pukovnika i bivšeg radikalskog poslanika Jevrema Markovića, pokušala je atentat na kralja Milana 11. oktobra 1882. godine u porti Saborne crkve

Slika
U grupi osuđenih zbog poslednjeg atentata na kralja Milana 1899. godine bio je i radikal Nikola Pašić, ali je pomilovan zbog insistiranja Rusije


blic

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Zanimljive crtice iz srpske istorije  |  Poslato: 23 Nov 2014, 02:14
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43820

OffLine
Čeh u službi Srbije

Franjo Zah je, između ostalog, osnovao Vojnu akademiju, bio je prvi srpski general, imao važnu ulogu u stvaranju "Načertanija" Ilije Garašanina...

Slika
Franjo Zah

Specijalno za "Politiku"
Prag, maja – Prvog maja navršilo se 200 godina od rođenja Františeka – Franje Zaha, češkog revolucionara, prvog srpskog generala, borca za slobodu i saradnju slovenskih naroda... Ovaj jubilej obeležen je nedavno u Češkoj naučnim skupom koji su organizovali Institut za slavistiku Masarikovog univerziteta u Brnu, Istorijski institut Češke akademije nauka (ogranak Brno) i Južnomoravski okrug.

Tako nešto nije kod nas organizovano, a verovatno i neće u dogledno vreme, iako je reč o čoveku koji je Srbe sigurno najbolje poznavao i za njih najviše učinio od svih stranaca tog vremena. U Srbiji je boravio, s kraćim prekidima, ukupno skoro tri i po decenije, od 1843. do 1880. godine – upravo u vreme definitivnog oslobađanja od Otomanske imperije, kao i prvih krupnih koraka u evropeizaciji. U svemu tome je dao Srbiji ogroman doprinos o kojem kod nas znaju samo profesionalni istoričari. Osnovao je Artiljerijsku školu, kako se zvala najpre srpska Vojna akademija, i bio njen upravnik, bio je prvi srpski general, zatim načelnik Generalštaba, prvi srpski vojni penzioner... U ratu s Turcima izgubio je nogu. "Čeh, pa srpski general i to ništa manje nego prvi" – začudiće se nemalo onih koji su od srpske istorije zapamtili samo bitke koje su Srbi dobijali (od onih izgubljenih samo Kosovsku), a iz češke istorije samo vojnika Švejka.

Imao je krupnu ulogu u stvaranju nacionalnog državno-političkog programa Srbije, poznatog kao "Načertanije" Ilije Garašanina. Njegov plan odnosno Plana Franje Zaha, kako je nazivan program koji je sastavio, poslužio je kao osnova za "Načertanije". Garašanin ga je primerio stvarnoj snazi i mogućnostima Srbije.

František Aleksandar Zah (1.05.1807 – 14.1.1892) bio je izuzetno široko i svestrano obrazovan, visokomoralan i principijelan čovek, duboko posvećen ideji oslobađanja i saradnje slovenskih naroda. Sarađivao je, družio se i prijateljevao s najvećim ličnostima u istoriji slovenskih naroda 19. veka, bio je jedan od organizatora prvog Sveslovenskog kongresa, održanog 1848. godine u Pragu. Na tom skupu od Srba je učestvovao, inače, samo Vuk Stefanović Karadžić, ali je sa Zahom već bio jedan boravak i misija u Srbiji tako da se može reći da je na neki način tamo zastupao i Srbe.

O Zahu, na naučnom skupu u Brnu, uglavnom u kontekstu srpsko-čeških veza i doprinosa modernizaciji Srbije, govorili su Ladislav Hlatki, Ivan Dorovski, Rihard Stojar i Vlastimil Šildberger, a sa srpske strane docent sa Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Suzana Rajić. Ona je u svom saopštenju, pre svega, rezimirala to što je u srpskoj istoriografiji proučavano i zaključeno o Zahu i u tom kontekstu primetila: "Kratko istorijsko pamćenje je dobro poznata karakteristika srpskog naroda. Zbog toga nismo uspeli da odnegujemo valjan odnos i odamo poštovanje najzaslužnijim ljudima iz sopstvene prošlosti, iako smo zahvaljujući njihovom požrtvovanju i hrabrosti dobili državu. Ta srpska neblagodarnost, na svu sreću, nije stigla Franju Zaha. Na to je bitno uticala važnost događaja u kojima je učestvovao, i u kojima je ostavio značajne rezultate i svoj lični pečat. Ova konstatacija se odnosi uglavnom na predstavnike srpske istoriografije, dok su ime i delo Franje Zaha široj javnosti malo poznati, uostalom, kao i cela druga polovina 19. veka, iako je ona za napredak i modernizaciju Srbije izuzetno važna, prepuna reformi, usavršavanja državnih institucija, uspostavljanja međunarodnih odnosa itd".

Ova istoričarka, koja je doktorirala sa radom o dr Vladanu Đorđeviću, lekaru, književniku i političaru s kraja prošlog veka, predsedniku vlade u vreme vladavine Aleksandra Obrenovića, ukazuje da su mnoge značajne ličnosti iz tog perioda ostale i u nauci nedovoljno obrađene, bez monografija, tako da nije neobično što ni o Zahu ne postoji monografija. U stvari, postoji jedna, ali ju je napisao češki istoričar Vaclav Žaček još sedamdesetih godina, iako je on mnogo značajniji za srpsku, nego za češku istoriju.


politika,2007.godine

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 10 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker